NAZIV UNIVERZITETA

Ime fakulteta

SEMINARSKI RAD
Tema: Argentinska finansijska kriza

Profesor/Mentor: Student:

Mesto, 2012.
1
S A D R Ž A J:

UVOD..........................................................................................................................................3
1 Argentinska finansijska kriza....................................................................................................4
1.1 Ekonomska istorija Argentine............................................................................................................4
1.2 Uzroci krize........................................................................................................................................6
2 Posledice krize i izlazak iz krize..................................................................................................7
2.1 Društveni uslovi.................................................................................................................................7
2.2 Ekonomija Argentine tokom krize......................................................................................................9
ZAKLJUČAK................................................................................................................................11
LITERATURA...............................................................................................................................12

2
UVOD

Argentinska kriza, koja je trajala od 1999. do 2002. godine, služi kao primer ekonomskog,
društvenog i političkog preokreta koji se može dogoditi za vreme finansijske krize. Tokom
devedesetih godina, Argentina je slavljena kao uspešna tranzicijska zemlja. Strani investitori
ulagali su milijarde dolara u zemlju, a stopa inflacije je bila niža nego u SAD-u. Istovremeno,
argentinska privreda je bila jedna od najbrže rastućih na svetu. Ipak, 2001. godine Vlada je
proglasila spoljni dug neodrživim, tako da je bila primorana smanjiti potrošnju za nekoliko
milijardi dolara. Tako je Buenos Aires postao od jednog od najskupljih gradova na svetu,
najjeftiniji.
Argentina je zemlja bogata prirodnim resursima, i zahvaljujući tome se najviše orijentisala na
izvoznu poljoprivredu i industrijsku proizvodnju. Još od početka 20. veka, njena privreda
proživela je niz poslovnih ciklusa koje je pratila hiperinflacija, što je bitno za shvatanje zašto je
Argentina počeli sa odbacivanjem svoju nacionalnu valutu, pezos. Zakonom o konvertabilnosti
pezos je vraćen kao službena valuta, i zakonski je vezana za dolar, u odnosu 1:1. Tako je
inflacija smanjena, osigurana je stabilnost cena i očuvana je vrednost valute.
Argentina je i dalje otplaćivala svoj spoljni dug, zbog čega je posuđivala novac. Fiksni devizni
kurs je pojeftinio uvoz a odlazak dolara iz zemlje je doveo do povećanja nezaposlenosti.
Istovremeno je cvetala korupcija i potrošnja države. Potencijalno je rešenje bilo napuštanje
fiksnog kursa i dobrovoljna devalvacija pezosa, što se smatralo političkim samoubistvom. U
međuvremenu se pojavilo niz komplementarnih valuta koje su štampale lokalne zajednice kako
bi finansirale svoje projekte.

3
1 Argentinska finansijska kriza

1.1 Ekonomska istorija Argentine

Tokom najuspešnijeg perioda od 1880. do 1905.godine ova ekspanzija je rezultirala u povećanju

GDP-a od 7,5 % godišnje. Od sticanja nezavisnosti 1816. godine Argentina je postala osma
država na svetu po veličini i veoma je dobro koristila ovaj faktor u proizvodnji. Gajenje žive
stoke je zahtevalo relativno malo farmera, ili gaučosa kako ih zovu u Argentini, koji su koristili
veći deo obradive zemlje za ispašu stoke.

Međutim 1875. godine prva argentinska pošiljka žitarica koja je stigla u Evropu ozvaničila je
poljoprivredni bum koji je ubrzo zamenio ogromne površine zemlje nekada korišćene od strane
gaučosa širokom paletom žitarica namenjenih za izvoz u Evropu.

Britanska i Evropska imigracija je ubrzo pratila put žitarica i nastanila se u Argentini a za njima
su stigla i jeftina finansijska sredstva, nove veštine i radna snaga bez koje razvoj moderne
Argentine ne bi bio moguć. Imigracija je bila centralni uzrok argentinskog razvoja. Pre 1860.
godine bilo je relativno malo imigracija i populacija je bila jedva iznad 2 miliona ljudi. Oko 4
miliona Evropljana je migriralo u Argentinu od 1857. do 1950.godine i još oko 3 miliona
sezonskih radnika koji su zatim otišli u Sjedinjene Države. Kao i imigracija, i strane investicije
su odigrale centralnu ulogu u ekonomskom razvoju Argentine.

Pre Prvog Svetskog Rata može se reći da su skoro sve kapitalne investicije u Argentini bile u
stvari strane kapitalne investicije. Ujedinjeno Kraljevstvo je je imalo više direktnih investicija u
Argentini tokom tog perioda nego sve druge zemlje zajedno. Britanske investicije su počele oko
1875. i već do 1890. godine su dostigle vrednost od preko 800 miliona dolara. Argentina je tada
postala naj važnija destinacija na svetu za Britanski kapital. Za vreme, i posle Drugog Svetskog
Rata investicije iz Evrope su presušile zbog potreba finansiranja rata pa se Argentinska
ekonomija posle rata okrenula Americi i “Wall Streat“-u. Ekonomski rast je 1920tih bio oko 6 %
na godišnjem nivou u proseku, a 1926. godine u Argentini je bilo oko 400.000 motornih vozila
što je više nego u bilo kojoj drugoj latinoameričkoj državi. Argentina je uspela da povrati
izgubljeno tlo 1930tih, prodrmano ekonomskom krizom od 1929-1933, a to je uradila uglavnom

4
supstituišući uvoz. Ekonomija je rasla, ali skromno i tokom Drugog Svetskog Rata.
Nakon rata usledile su smene režima od kojih je svaki imao svoju viziju. Za oporavak
argentinske ekonomije, ovde ćemo pomenuti samo neke od njih, one koje su ostavile najdublji
trag u agrentinskoj političkoj i ekonomskoj istoriji. Predsednik Huan Peron (Juan Peron) je
preduzeo drastične mere za koje je smatrao da će doprineti ekonomskoj nezavisnosti Argentine i
koji će je učiniti izolovanom u odnosu na spoljne događaje, kao što su ratovi i krize. U prve dve
godine mandata preuzeo je potpunu kontrolu nad Centralnom Bankom Argentine, otplatio
milijardu dolara duga prema Banci Engleske (Bank of England), nacionalizovao železnicu
(vlasništvo uglavnom Engleskih i Francuskih kompanija), Univerzitete, javni transport,
luke...Finansirao je veoma izdašnu socijalnu reformu i rekordne javne radove (izgrađeno je 4.000
bolnica i klinika i preko 8.000 škola). Od 1946-1948. godine postignut je ekonomski rast od 25
%. Ovi socijalni programi su istrebili nepismenost ali i većinu tropskih bolesti. Kada su kasnih
1940-tih svetske cene žitarica naglo pale, to je prouzrokovalo stagnaciju u razvoju i izvozu.

Argentinski izvoz je takođe pretrpeo velike udarce procvatom Evropskog tržišta kao i tome što je
Predsednik SAD, Hari Truman (Harry Truman), smatrajući Perona fašistom, robu prestao da
kupuje u Argentini. Nakon Perona na vlast dolazi umereni političar Arturo Fondizi a sa njim dva
prilaza problemu. Prvi prilaz su zagovarali Predsednik i njegov blizak prijatelj i biznismen
Rogelio Frigelio a to je bila tkzv politika “developmentarizma“ ili politika razvoja, koja je
podrazumevala ohrabrivanje investicija u energiju, industriju i javne radove kao i subvenciju
domaćih kredita.

Drugi prilaz problemu se sastojao od zamrzavanja plata, kreditne kontrole i oštre devalvacije
pezosa. Ovaj pristup nije podržavao Predsednik ali su mu je nametnule vojne strukture.
Nemajući izbora Fondizi je prihvatio oba modela što je rezultiralo u brzom dupliranju cena i
recesiji u 1959. godini najačoj još od 1930te.

Od kraja 1960tih pa do 1980tih Vlade u Argentini su se smenjivale manje ili više nasilnim
pučevima. 1970tih godina inflacija prvi put postaje hroničan problem. Kombinacija depresiranih
plata i finansijskog haosa stvorila je “savršenu oluju“ za Argentinsku ekonomiju, stvarajući još
veće teškoće zbog finansiranja rata na Folklandskim ostrvima 1982 godine. GDP se smanjio za
12 % od 1981-1982 godine i ukupno 400.000 kompanija je proglasilo bankrotstvo.

5
Od 1983. godine potvrđena je demokratija u zemlji a novi planovi Vlade su uključivali stabilnost
argentinske ekonomije kreirajući novu valutu Austral preko koje su traženi novi zajmovi. I ako
su njegovi sunarodnici polagali velike nade u njega, novi Predsednik Raul Alfonsin se pokazao
nesposobnim da prenese svoje političke veštine i dobre namere na ekonomsku stabilnost ili na
pozitivan završetak razgovora sa sve nestrpljivijim kreditorima. Predsednik je skrajnuo radničku
klasu i sirotinju koja je još uvek imala sveže sećanje na diktatore. Takođe je razbesneo lidere
sindikata koji su organizovali masovne štrajkove. Alfonsinovi ekonomisti su smanjili troškove za
odbranu i budžetski deficit, čak su javno polemisali o privatizaciji što bi zakrpilo neke rupe u
budžetu i povratilo poverenje u poslovanje. Ovi planovi su delom bili žrtve lošeg tajminga jer su
potencijalni investitori gledali na Argentinsko tržište kao na veoma rizično. Izbili su ogromni
neredi. Predsednik Alfonsin je morao da se povuče. U julu 1989. godine argentinska inflacija je
dostigla 200 % na mesečnom nivou i do 5000 % na godišnjem nivou.

1.2 Uzroci krize

Kao prvobitni uzrok nastanka uslova za krizu, Argentina gubi poverenje investitora, što drastično
povećava odliv novca. Argentina je 1999. godine ubrzano počela da gubi poverenje investitora i
došlo je do velikog odliva novca iz zemlje. Stanovništvo, plašeći se najgoreg
2001. godine povlači velike sume novca iz banaka, menjajući pezos u strane valute, uglavnom
dolar. Vlada tada donosi paket mera koji joj dozvoljava da zamrzne sve bankarske račune na
dvanaest meseci, dozvoljavajući povlačenje samo malih suma novca. Nezadovoljni ovim
merama, veliki broj Argentinaca izlazi na ulice većih gradova, posebno u Buenos Airesu
(Buenos Aires). Prve demonstracije su bile bučno izražavanje nezadovoljstva da bi uskoro bile
pretvorene u demoliranje javne svojine. Nasilje je često bilo usmereno prema bankama i stranim
korporacijama, posebno Evropskim i Američkim. Predsednik Republike je bio primoran da
helihopterom napusti predsedničku palatu.

Argentina ima veoma bogate prirodne resurse i velihe zalihe uglja, olova, bakra, cinka i zlata.
Pored oslanjanja na bogate resurse argentinska ekonomija se oslanja na izvozno orijentisanu
poljoprivredu i raznoliku industrijsku proizvodnju. Istorijski, međutim, performanse argentinske
ekonomije su bile veoma ne izjednačene, kada je visok ekonomski rast menjan za veoma jaku
recesiju, posebno u drugoj polovini dvadesetog veka. Početkom dvadesetog veka to je bila jedna

6
od najbogatijih zemalja sveta, iako je sada u gornjem srednjem delu tabele među zemljama po
prihodu. Argentina se smatra za ekonomiju u razvoju po FTSE „Global Equity Index“-u. Pre
80tih godina devetnaestog veka Argentina je bila relativno izolovana zemlja, koja je zavisila od
industrije vune, kože, krzna kako u delu izvoza tako i u stvaranju domaćeg prihoda i profita.
Argentinska ekonomija počinje da proživljava jak ekonomski rast preko izvoza stoke i žitarica,
ali kao i zbog sve većih Britanskih i Francuskih investicija koje su obeležile početak ere
značajnije ekonomske ekspanzije.

2 Posledice krize i izlazak iz krize

2.1 Društveni uslovi

Argentina je bila pod diktatorima više godina, što je rezultiralo velikom broju ekonomskih
problema. Početkom devedesetih borba protiv inflacije je išla dobro i argentinska ekonomija je
počela da se oporavlja. Izvršne mere Ministra ekonomije Dominga Kaval-a (Domingo Cavall) su
fiksirale vrednost argentinske valute na nivou od 10.000 Australa za jedan američki dolar.
Svaki građanin je mogao da ode u banku i da promeni bilo koju količinu domaće valute u dolar.
Da bi osigurala ovu konvertibilnost Centralna Banka Argentine je morala da drži svoje rezerve
dolara na istom nivou kao i keš u cirkulaciji. Početni cilj ovih mera bio je da se osigura
prihvatanje domaće valute jer je narod od 1989. godine do 1990tih zvog ogromne inflacije počeo
da odbacuje domaću valutu kao sredstvo plaćanja tražeći umesto nje dolare. Ovaj odnos je
kasnije fiksiran i “zakonom o konvertibilnosti“ (Ley de convertibilidad) koji je povratio
Argentinski Pezos kao zvaničnu valutu koja je zakonom fiksirana za dolar. Kao rezultat zakona o
konvertibilnosti inflacija je značajno smanjena, osigurana je stabilnost cena i očuvana je vrednost
valute. Ovo je podiglo kvalitet života mnogih građana koji nisu mogli da priušte sebi putovanja
van svoje zemlje, kupovinu uvežene robe...

7
Ali Argentina je trebala da plaća spoljni dug i morala je da pozajmljuje novac. Fiksni devizni
kurs načinio je uvoz jeftinim, odlazak dolara iz zemlje i progresivan gubitak argentinske
industrijske infrastrukture što je dovelo do povećanja nezaposlenosti. U međuvremenu trošenje
države je bilo ogromno a korupcija je cvetala. Argentinski javni dug je nenormalno rastao tokom
devedesetih i zemlja nije pokazala nikakve prave znakove da može da ih otplati. Međunarodni
Monetarni Fond je nastavio da pozajmljuje novac Argentini odlažući raspored otplate. Ogromno
izbegavanje plaćanja poreza i pranje novca objašnjavali su ogroman novac koji je odlazio iz
zemlje ka of šor (off shore) bankama. 1999. godine novoizabrani predsednik Argetine Fernando
de la Rua došao je na čelo zemlje čija je nezaposlenost dostigla kritičnu tačku i gde su neželjeni
efekti fiksiranog deviznog kursa pokazivali sve goru stranu. Iste godine je argentinski GDP opao
za 4 % i zemlja je ušla u recesiju koja je trajala 3 godine.

Ekonomska stabilnost je postala ekonomska stagnacija, čak u nekim slučajevima i deflacija, a

preduzete ekonomske mere ništa nisu učinile. Moguće rešenje ( napuštanje fiksnog kursa sa
dobrovoljnom devalvacijom pezosa) je smatrano političkim samoubistvom i receptom za
ekonomsku katastrofu. Do kraja veka pojavio se spektar komlementarnih valuta koje su do tada
štampale i lokalne zajednice kako bi finansirale svoje projekte.

U početku su svoje nezadovoljstvo građani izražavali izazivajući buku na ulicama udaranjem u

šerpe i tiganje, da bi se kasnije demonstracije pretvorile u rušenje privatne svojine često
usmereno ka bankama i stranim privatizovanim kompanijama. Tokom poslednje nedelje 2001.
godine sa Rodrigezom Saom (Rodriguez Saa) na čelu, Argentina se suočava sa ne mogućnošću
otplate duga koji je do tada već narastao na 93 milijarde dolara. Ekonomski tim predsednika
Rodrigeza spremio je projekat smišljen da sačuva režim konvertibilnosti nazvan ’’plan treće
valute’’. Plan se sastojao od stvaranja nove, ne konvertibilne valute zvane “Argentino“ koja bi
išla rame uz rame sa konvertibilnim pezosom i dolarom. Ona bi cirkulisala samo kao keš i bila bi
delimično garantovana državnom zemljom. Legalni konvertibilni status Argentinosa bi se
koristio da zameni sve komplementarne valute u cirkulaciji, čije prihvatanje kao način plaćanja
je bilo dosta neujednačeno.

8
Takođe postoje i eksterne sile koje su isprovocirale recesiju. Istočno Azijska kriza 1997-1998.
godine i Ruska valutna kriza u avgustu 1998. godine učinila je investitore na tržištima zemalja u
razvoju opreznijim. Brazil, Argentinski najveći trgovački partner, imao je svoju valutnu krizu iz
avgusta do oktobra 1998. godine. na vrhuncu Ruske krize, ali kada se u januaru 1999 suočio sa
svežom krizom, Brazil je dozvolio svojoj valuti da pluta radije nego da je fiksira uz dolar kako je
ranije bio slučaj. Brazilski Real je za kratko vreme depresirao sa 1.21 za dolar na 2.18 za dolar.
Ekonomski rast u Brazilu je sa 3,3 % u 1997 godini pao na 0,1 % u 1999, dok se trgovinska
razmena sa Argentinom smanjivala.

2.2 Ekonomija Argentine tokom krize

Argentinska Vlada ulazi u dužničku zamku do sredine 2001. Novi porezi već opterećuju
ekonomiju. Promene u monetarnoj politici dodatno su smanjili poverenje u pezos. Čak su i
kamate u dolarima u Argentini rasle , zbog bojazni da će pozajmice i depoziti u dolarima biti
rizične zbog Vladinih mera. Visoke kamate su činile veoma skupe kredite koje bi preduzeća
uzimela kako bi izašla iz recesije.

Vladini neuspesi da preduzme efikasne mere kako bi stala na put recesiji stvorili su krizu
poverenja u državne dugove, jer je smanjena privredna aktivnost značila smanjenu bazu za
naplatu poreza od kog je trebao biti plaćen dug. Argentinska federalna Vlada je plaćala kamatu
za 3 do 9 procenata više nego Američke federalne Rezerve. Nakon što je monetarna politika
pokazala pravo lice u aprilu 2001, premije su skočile na skoro 13 procenata. U julu 2001, kada su
agencije za ocenjivanje rejtingasmanjile kreditni rejting Argentine, kamate su se povećale na 16
procenata, a do kraja oktobra su stigle i do 20. Tako visoke kamate na kredite su pokazivale da
su se mnogi investitori plašili kraha.

Vladina politika je „kontaminirala“ privatni sektor u 2001. godini. U decembru 2001. kriza je
ušla u finalnu fazu, u kojoj je Vlada prenela probleme na privatni sektor kroz razne vrste
postupaka radije nego minimiziraju širenje. Suočena sa izborom „kontaminacije“ ili „karantina“
za svoje probleme, Vlada je izabrala kontaminaciju.

9
Normalno je za stabilizacione mere da im treba malo vremena da deluju, ali ekonomija koja je
već u depresiji ne bi se smanjila za još 10,9 % da su mere realno pomogle, a ne odmogle.
Nezaposlenost i siromaštvo su se naglo povećali tokom 2002. godine. Procenat Argentinaca koji
je bio ispod zvanično postavljene crte siromaštva je skočio sa 38.3 % u oktobru 2001 na 57.5 %
godinu dana kasnije. Procene su da skoro 40 % Argentinaca živi od 1 dolara na dan, i još 20 „ od
1 do 2 dolara na dan. Izvoz je opao za 4.5 % bez obzira na snagu koju mu je trebala dati ogromna
depresijacija. Izvoznici su imali velike teškoće da dobiju kredite jer je Vlada ranije zamrzla sve
depozite i kreditori su se plašili buduće konfiskacije.

Očekivano je da će očuvanje konvertibilnosti vratiti poverenje naroda, dok bi ne konvertibilna

priroda ove valute dozvolila razne mere fiskalne fleksibilnosti, ne zamislive sa pezosom, koje bi
zaustavile recesiju u ekonomiji. Kritičari su nazivali ovaj plan kontrolisanom devalvacijom. Ovaj
plan je imao podršku medju glavnim Argentinskim ekonomistima, medjutim, nikada nije mogao
biti implementovan zbog nedostatka političke podrške. Duhalde je u januaru 2002. godine
napustio jedan pezos za jedan dolar paritet koji je u Argentini bio na snazi deset godina. U roku
od nekoliko dana pezos je izgubio veliki deo svoje vrednosti na ne regulisanom tržištu.
’’Zvanični’’ devizni kurs je bio 1,4 pezosa za dolar . Kao dodatak koralitu, ministarstvo
ekonomije je usvojilo pezifikaciju,čime su svi bankarski računi, denominovani u dolarima,
morali biti konvertovani u pezose po zvaničnom kursu. Posle nekoliko meseci, devizni kurs je
ostavljen da pliva manje ili više slobodno. Pezos je pretrpeo veliku depresijaciju, što je povećalo
inflaciju pošto je Argentina veoma zavisila od uvoza i nije imala mogućnosti da ga supstituiše u
to vreme.

Ekonomska situacija je postala redovno gora sa visokom inflacijom i nezaposlenošću tokom

2002. godine. Do tada je originalni kurs od 1 na prema 1 skočio na skoro 4 pezosa za dolar, dok
je akumulirana inflacija od devalvacije bila 80%.

10
ZAKLJUČAK

Eduardo Duhalde je konačno uspeo da stabilizuje situaciju do određenog nivoa i raspisao izbore.
Novi predsednik postaje Nestor Kiršner. Ekonomska situacija je bila komletno drugačija nego sa
kraja devedesetih, devalvirani pezos je učinio argentinski izvoz jeftinim i konkuretnim u
inostranstvu, dok je obeshrabrio uvoz. Visoka cena soje na medjunarodnom tržištu je donela
injekciju velikih količina strane valute (Kina postaje najveći kupac soje od Argentine).
Vlada ohrabruje supstituciju uvoza sa olakšanim dobijanjem kredita,uvodi agresivan plan
poboljšanja skupljanja poreza, i izdvaja velike sume novca za socijalna davanja dok smanjuje
troškove na drugim poljima.

Glavni svetski ekonomisti i danas vuku pouke i Argentinsku krizu koriste kao primer, jedni,
kako su postupci inspirisani međunarodnim monetarnim institucijama doveli ekonomiju ove
latinoameričke zemlje do kraha, a drugi, kako ne prihvatanje saveta međunarodnih institucija
neizbežno vodi ekonomiju u propast. Jozef Stiglic u svom delu: „Argentina, kratka promena:
zašto se država koja je poštovala pravila raspala“ objavljenom u Vašington Postu (The
Washington Post)12. maja. 2002. godine, između ostalog kaže: “Da bi smo razumeli šta se desilo
u Argentini, treba da pogledamo ekonomske reforme koje su preduzele skoro sve latinoameričke
zemlje tokom 80tih. Zemljama koje su izašle iz višegodišnjeg siromaštva i diktatorskih režima je
rečeno da će demokratija i otvoreno tržište da donese prosperitet. U nekim zemljama kao što je
Meksiko, to se i desilo, ali samo bogatim pojedincima.“ Američki nobelovac za loše stanje u
Argentini krivi neoliberalizam i loše poteze koje je povukla Argentinska Vlada na predlog
MMF-a.

Dva faktora su se spojila, i stvorila destruktivan koktel: slaba fiskalna politika i precenjena
vrednost valuta, što se kasnije reflektovalo relativno visokom inflacijom, jačim dolarom i
nedovoljnom domaćom fleksibilnošću (na primer-na tržištu rada). Poslednja tačka je posebno
važna - pod čvrstim fiksnim deviznim kursom, potrebno je imati druge izvore kako bi se održala
konkurentnost privrede.“ Izgleda da je jedini pravi odgovor na ova pitanja dalo vreme. Naime,
danas, skoro 10 godina od krize, Argentinska privreda je ponovo jedna od vodećih u Latinskoj
Americi.

11
LITERATURA
1. Žugalić M, Argentinska kriza, Magazin Menadžer, 2009.
2. Žugić P, Argentina, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007.
3. Portal E-strudio, Ekonomska kriza u Argentini od 1999. do 2002.
4. Rok D, Argentina, Kalifornija, 1987.

12