21. Ekonomska situacija u Evropi posle Drugog svetskog rata Zavrni sastanak saveznikih voa odran je jula 1945.

godine u nekadanjoj carskoj palati u Potsdamu. Njihov zadatak bio je da planiraju poslednji in Drugog svetskog rata i da dogovore uslove mira. Jedan od njih bio je ameriki predsednik Hari Truman, drugi je bio sovjetski diktator Josif Staljin, a trei je bio Vinston eril. Ulog u Potsdamu bio je veoma visok, a dnevni red ispunjen tekim i otrim pitanjima- termin sovjetskog ulaska u rat sa Japanom, mehanizam okupacije Nemake, reparacije i granice. U jednom trenutku, za vreme trajanja dogovora, poto je uo za uspenu probu atomske bombe u pustinji Novog Meksika, Truman je saoptio Staljinu da SAD imaju novo oruje. Ali Staljin je za to ve znao, jer je dobio od pijuna tu informaciju i nadao se da e ga SAD upotrebiti. Posle devetodnevne diplomatske svae dolo je do prekida, zbog iznenadnih optih britanskih izbora, iji je cilj bio smena koalicije koja je vladala Britanijom od maja 1940. eril je napustio Potsdam 25. jula. On je bio siguran da e njegova Konzervativna partija dobiti veliku veinu. Umesto toga, dogodilo se da je britansko izborno telo, u strahu od povratka nezaposlenosti i oskudice iz 30ih godina, izabralo Laburistiku partiju. Za erila je ovaj poraz bio veliko ponienje. erila je zamenio Klement Atli. *Ka meovitoj privredi* Konsenzus meovite privrede irom zapadne Evrope oblikovalo je nekoliko opteprisutnih sila. Prva je bila vidljiva svima-grozno razaranje, beda i rasulo do kojih je doveo rat. Takva opustoenost dovela je do krize nesagledivih razmera. Kriza je mogla da se meri ljudskom cenom- mrtvi i ranjeni, gnevni preiveli, raseljena lica, cepanje porodica. Ona je bila oita i u fizikoj destrukciji- zgrade i fabrike svedene na ruevine, poljoprivreda i saobraaj uniteni. Bilo je i pustoenja koja su manje bila vidljiva golim okom- postrojenja su bila zastarela, radna snaga u Evropi je bila iscrpljena, tehnike vetine su se raspale. Teki vremenski uslovi, koji su kulminirali sibirskom zimom 1947. oznaili su poetak ozbiljne krize. Beda je bila ogromna i postojao je strah da e komunizam, ukoliko do oporavka ne doe brzo, zahvatiti ceo continent. Nije postojao funkcionalni privatni sector kojem bi se moglo okrenuti u cilju pokretanja investicija,

kapitala, i vetina potrebnih za rekonstrukciju i obnovu, meunarodna trgovina i plaanje su se raspali. Vlade e zato morati da preuzmu odgovornost, one e biti organizatori i predvodnici obnove. Politika i programi meovite privrede takoe su se pojavili kao odgovor na iskustva prethodnih decenija(velika depresija 30ih godina i masovna nezaposlenost). Nezaposlenost je bila glavni problem na koji je svaka politika morala da se koncentrie. Tokom 20ih godina trini ekonosmki sistem u veini zemalja nije zaiveo na odgovarajui nain, a tokom 30ih je doiveo pravi krah. I zato na njega nije vie moglo da se osloni. Zato e vlade preuzeti veu ulogu u cilju obezbeivanja pune zaposlenosti. Na kraju rata, u Evropi i veem delu sveta, kapitalizam je bio diskreditovan. Delovao je nepouzdano, nespretno i nesposobno. Na njega nije moglo da se rauna kao na pokretaa ekonomskog razvoja i pristojnog ivota. On je smatran moralno pokvarenim, apelovao je na pohlepu umesto na idealizam, propagirao je nejednakost i po miljenju mnogih bio je odgovoran za rat. Na delu je bio jo jedan faktor. SSSR na Zapadu je uivao ekonomski presti i potovanje. Njegove petoletke za industrijski razvoj, njegova komandna i kontrolisana privreda i tvrdnje o punoj zaposlenosti su posmatrane kao antiotrov nezaposlenosti i propasti kapitalizma 30ih godina. Sovjetski ekonomski model dobio je jo vie na poverenju zahvaljujui uspenom otporu SSSR-a nacistikoj ratnoj maineriji. Ogranienja i krutost centralistikog planiranja i njegova nesposobnost uvoenja inovacija tada nisu mogli da se primate. Sovjetski model bio je zborno mesto leviara. 22. Velika Britanija u posleratnim godinama: ispunjavanje obeanja Za laburiste u Britaniji, nezaposlenost je bila osnovno polazite. Oni su eleli da najzad ispune obeanje premijera Dejvida Lojda Dorda o izgradnji domova prikladnih za heroje. Dvadesete, a jo vie tridesete dovele su do masovne nezaposlenosti, do ogorenih sukoba radnika i rukovodstava i ouvanja klasnog sistema. Kakos u laburisti to videli, Britanija je bila drava koju su njeni kapitalisti izdali, nedovoljno su ulagali i nisu pokazivali preduzetnike sposobnosti. Umesto toga, biznismeni su gomilali profit, izbegavajui inovacije i liavajui radnike. Reakcija laburista na tridesete godine i nezaposlenost predstavljala je kulminaciju intelektualnog pokreta koji je poeo tokom poslednjih decenija

XIX veka, kao odgovor na siromatvo i sirotinjska predgraa koja su se namnoila zahvaljujui industralizaciji. Te na ekonomske krize i pucaje karika u lancu zapoljavanja. Odgovor onih, koji su se, poput Atlija, zgraavali nad bedom poprimio je oblik posveenosti reform ii socijalnoj pravdi, traganja za efikasnou, sve veeg verovanja u odgovornost vlade prema graanima i prihvatanje socijalizma britanskih boja. Uticajno drutvo intelektualaca nastojalo je da otimainu radi line dobiti zameni dostignuima kolektivnog blagostanja. Njihov metod bio je evolucija. Tokom 30ih godina britanski socijalisti su se osvrtali po svetu i pratili vlade koje rade stvari. Jedan model bio je optimistiki aktivizam, eksperimentalnost i intervencionistike reforme Ruzvelta i Nju Dil. Druge je privlaio SSSR i ono to se smatralo herojskim dostignuima komunizma, socijalizma i centralistikog planiranja. Sovjetski model esto je vie privlaio intelektualce, nego sindikalce. Sam rat je u velikoj meri proirio ekonomsko carstvo vlade. Upravljanje britanskom privredom tokom Drugog svetskog rata dalo je pozitivne dokaze o mogunostima vlade i pokazalo je sve prednosti planiranja. Vlada je istinski preuzela privredu i vodila ju je efikasnije, vlada je mogla da iscedi mnogo vie proizvodnje iz jedne industrijske maine nego njeni kapitalistiki vlasnici pre rata. Laburistiki politiari koji su preuzeli vlast tokom zavrnih nedelja Drugog svetskog rata bili su odluni da grade ono to su nazivali novim Jerusalimom. Oslanjajui se na ratna iskustva i institucije, od valde e napraviti narodnog zatitnika i partnera i preuzee odgovornost za blagostanje svih graana. Laburisti su imali pri ruci gotov plan. On se nalazio u Beveridovom izvetaju, koji je pripremila vladina komsija za vreme rata pod vostvom Vilijama Beverida. Taj izvetaj izloio je socijalne programe za unitenje pet divova: nestaice, bolesti, neznanja, prljavtine i lenjosti(nezaposlenosti). Uticaj izvetaja imae globalne i dalekoslozne razmere, zauvek menjajui nain na koji e, ne samo VB nego ceo industrijalizovani svet sagledavati obaveze drave prema socijalnom blagostanju. Primenjujui preporuke Beveridovog izvetaja, laburistika vlada uspostavila je besplatnu medicinsku zatitu pod, ponovo konstituisanom Narodnom zdravstvenom slubom, stvorila je novi sistem penzija, unapredila je kolstvo i uslove stanovanja i nastojala je da ostvari punu

zaposlenost. Sve je to doprinelo onome to e laburisti zvati dravom blagostanja. *Osvajanje komandnih visova* Jula 1945. laburisti su doli na vlst potpuno posveeni nacionalizaciji i odluni da osvoje komandne visove privrede. U nastojanju da preuzmu kontrolu komandnih visova posle drugog svetskog rata, laburisti su nacionalizovali ustinjenu industriju uglja koja je tada obezbeivala 90 odsto britanske energije. Isto su uradili sa gvoem i elikom, prugama, javnim uslugama i meunarodnim telekomunikacijama. Razlozi za nacionalizaciju su bili- d ate grane u privatnom posedu malo ulau, da su neefikasne id a im nedostaje zahvat. Kao nacionalizovane firme one e mobilisati resurse i prilagoditi nove tehnologije, bie mnogo efikasnije i obezbedie ostvarenje nacionalnih ciljeva ekonosmkog razvoja i rasta, punu zaposlenost, pravdu i jednakost. One e biti lokomotiva ukupne privrede, vukui je prema modernizaciji i veoj raspodeli dohotaka. Britanci su se opredelili za model javne korporacije, to e kasnije u svetu biti poznato kao korporacija u dravnom vlasnitvu. Vlada e imenovati upravni odbor koji e upravljati korporacijom. Pozivalo se na planiranje, kao kljua budue nacionalizacije. Kako se ispostavilo 20 odsto radne snage zaposlilo se u nacionalizovanim granama privrede. Ali one su predstavljale grane koje su uglavnom inile strateke sektore na kojima se zasnivala sva privreda zemlje. Bilo je meutim ogranienja u pogledu mogunosti zahvata vladinih poteza. Fleksibilnost praktine politike bila je na kraju rata ograniena injenicom da je Britanija bila u bankrotu, zbog ogromnih vladinih ulaganja u odbranu zemlje i u pobedu nad Silama osovine. Ozbiljnost britanskog siromatva postala je oita 1946. kada je poela opta ekonomska kriza. Ova kriza okonala je daljnju kampanju u osvajanju komandnih visova. Laburistima su bile vezane ruke. Uprkos svim raspravama o velikom cilju planiranja, nije uinjeno mnogo i blagovremeno se odustalo od njega. Ipak, uprkos tekim vremenima, Atlijeva vlada uspela je da ostvari ono to je obeala. Britanci su dobili socijalnu dravu koja im je omoguila pristup zdravstvenoj zatiti i boljem obrazovanju, kao i sticanje duevnog mira pred moguom boleu, povredom, nesreom i pred dolaskom starosti. Nezaposlenost je takoe bila smanjena. Britanija je uspela id a zameni zlatni standard, standardom pune zaposlenosti. Privreda se sada cenila po tome koliko radnih mesta moe da ponudi stanovnitvu koje hoe da radi. Pripadnici Laburistike stranke su sebe nazivali socijalistima. Ali bila je to britanska marka socijalizma. Meovita privreda, koju su zagovarali, sa

svojom socijalnom dravom postala je osnova onoga to se naziva posleratnim nasleem i Atlijevim konsenzusom. 23. Francuska: Moneova uloga i indikativno planiranje U Francuskoj je velika ekspanzija uloge drave proizila iz ratne katastrofe. Izaavi iz rata, zemlja se koncentrisala na obnovu i uspostavljanje legitimiteta. Na kraju rata u Francuskoj, kapitalistiki sistem je vien kao truo. Smatralo se da je nazadan i da zaostaje zbog nedovoljnih ulaganja i zamrzavanja kapitalistikog duha. Iskustvo Drugog svetskog rata istaklo je kritiku kapitalizma na 3 naina: nazadna francuska ekonomska organizovanost bila je veliki uzrok njene vojne i politike slabosti, stari sistem bio je neadekvatan za suoavanje sa potrebom obnove, dobar deo francuskih preduzea bio je duboko uprljan saradnjom njihovih voa sa nacistima i marionetskim viijevskim reimom. U velikom delu politikog spektra postojao je konsenzus o potrebi proirenja nadlenosti vlade u suoenju sa slabostima trinog sistema. Raala se nova Francuska, ekonomski snana, sazdana na privredi koja se deli na 3 sektora: privatni, kontrolisani i nacionalizovani. Nacionalizacija e sluiti viestrukoj nameni: podsticae ulaganja, modernizaciju i tehnoloki napredak, reie problem monopola i konsolidovae i racionalizovati usitnjene industrijske grane. Kaznie kolaboracioniste oduzimanjem preduzea i predajom istih narodu. Ona e ukljuiti u process obnove sindikate koje kontroliu komunisti, pre nego da ih ostavi van njega i da sa njima vodi rat. Neki oblici nacionalizacije ve su postojali. 20ih godina Francuska je stvorila dravnu naftnu kompaniju da bi zatitila i proirila francuske interese i postala industrijsko oruje vladine akcije. Bio je to tip firme koji e se kasnije nazivati nacionalni ampion-kompanija, bilo u vlasnitvu drave ili u bliskoj vezi sa vladom, koja e predstavljati nacionalne interese kod kue i u meunarodnoj konkurenciji, i kao takva dobijae povlastice od vlade. Meutim, najveim delom nacionalizacija i aktivna uloga drave nisu bile deo francuske tradicije. To se promenilo osloboenjem. Zakonima o nacionalizaciji iz 1945. i 1946. francuska drava je odluno utvrdila suverenost nad komandnim visovima, preuzimajui kontrolu bankarstva, elektro-privrede, gasa i uglja. Drava je takoe preduzela kaznenu nacionalizaciju kompanija iji su vlasnici i menaderi saraivali sa Viijem. Na kraju ovog talasa francuska privreda bila je transformisana.

Ali isto tako, proces nacionalizacije je bio naglo obustavljen 1947. Oblik korporativnog upravljanja koji je usvojen u Francuskoj, omoguio je lanovima odbora, iz sindikata koje su kontrolisali komunisti, preterano veliki uticaj na nacionalizovane industrijske grane, i ta zloupotreba je izazvala otar odgovor. Reforme zakonodavstva i promena politikih saveza najzad su istrgle kontrolu iz ruku komunista, ali je ostalo malo volje za daljnju nacionalizaciju. Komunisti su napustili koalicionu vladu 1947. po nareenju Moskve, i nastavili su ofanzivu protiv drave organizovanjem velikih trajkova. Ali ipak, kada se sve sabere i francuska privreda je postala meovita. Drava je imala najvei ulog u nekim kritinim sektorima privrede. Odgovor na izazove obnove takoe je trebalo pronai u drugom obliku ekspanzije dravne vlasti nad privredom- kroz planifikaciju, primenu nacionalnog ekonomskog plana. Ovaj proces- koncentrisanje, davanje prioriteta i pokazivanje puta, nazivan je iindikativnim planiranjem da bi se razlikovao od sovjetskog sistema koji se sastojao od krajnje dirigovanog i krutog centralistikog planiranja. Namera je bila da bude negde izmeu slobodnog trita i socijalizma. Ovaj srednji put je razvio an Mone. Moneovov plan je u sutini odredio prioritete, postavio ciljeve ulaganja i preraspodelio fondove, koncentriui se na obnovu, posebno u bazinim industrijskim granama. Mone ih je definisao kao nacionalizovanu elektroprivredu, ugalj i eleznicu, i nenacionalizovanu elinu, cementnu i agromainsku industriju. Za njega je postavljaje jednog optimistikog, perspektivnog plana bio cilj sam po sebi. Francuzima je ovaj plan bio potreban i kao osnov za dobijanje amerike pomoi. Mone je izvrio i sjajan administrativni udar formiranjem Odbora za planiranje, kao nezavisne komisije koja je bila odgovorna direktno ministru. Ipka, rezultati su bili polovini. Neki ciljevi su ostvareni, neki nisu. Do 1950. samo su ugljenokopi prevazili originalne programe obnove i modernizacije. Francuska je takoe promaila ukupne ciljeve ulaganja, a agresivni program ulaganja doprinosio je inflaciji. Ali plan je u kljunom periodu obezbedio discipline, smer, viziju, poverenje i nadu zemlji koja je mogla da ostane u nevoljama. Taj plan je izveo Francusku na put ekonomskog uda 50ih godina. Moneov plan je bio pozdravljen kao prvi pokuaj u posleratnoj Evropi da se izradi bilans stanja i ukupan program za budunost. Modernizacija ili propadanje, je bio izbor koji je Mone svojim planom stavio pred Francusku. U nastojanju da obezbedi izbor modernizacije, proirio je ulogu vlade u nacionalnoj privredi i stvorio je jedan od najpouzdanijih modela za tu ulogu i za planiranje.

24. Nemaka: diskreditovani kapitalizam i Frajburka kola Nigde u Evropi kapitalizam nije bio toliko diskreditovan kao u etiri okupacione zone posleratne Nemake, najvie zahvaljujui tome to je dobar deo krupne privrede bio sauesnik Hitleru. Nacisti su organizovali ratnu dravu koja je zadrala privatno vlasnitvo, ali ga je kontrolisala i potinjavala svojim ciljevima. Jedino su se socijaldemokrate borile protiv nacista i teile da osiguraju nekapitalistiku budunost. Grozni uslovi posleratnog ivota su bili odlina osnova za primenu socijalistike vizije. Vladala je ogromna glad, a crna i siva ekonomija su bile izuzetno jake. Vaea valuta zemlje nije bila rajhsmarka ve kartoni cigareta laki strajk koje su voleli ameriki vojnici. I naravno da je u takvim uslovima nova Nemaka bila osuena da postane socijalistika zemlja. Socijaldemokrate je predvodio Kurt umaher. On i njegova partija bili su posveeni naporima da se kapitalizam smeni nacionalizacijom i centralistikim planiranjem. ak su i demohriani 1947. usvojili program, gde se zalau za dravno vlasnitvo nad komandnim visovima i znatan stepen centralistikog planiranja na dui vremenski period. Ipak, za samo godinu dana Nemaka e krenuti sasvim novim privrednim putem. Jedan od razloga je sovjetski ekspanzionizam koji je jo vie potpalio konfrotaciju Istoka i Zapada, koja e dovesti do podele Nemake i diskreditovati leviare. Pomo predviena Maralovim planom poinjala je da polae osnov za integrisanje evropske privrede. A tu je bilo i pitanje hrane za kokoi (pomo Amerikanaca zbog nestaice hrane). Ludvig Erhard pripadao je ekonomskoj grupi koja je sebe nazivala ordoliberalima. Neki od njenih lanova bili su okupljeni oko Frajburkog univerziteta i zato su ponekad nazivani Frajburka kola. Oni su bili posveeni slobodnom tritu i verovali su da je katastrofa nacizma kulminacija kartelizacije i dravne kontrole nad privredom. Za njih su trine sile i konkurentska privreda predstavljale standard. Odgovornost vlade se sastojala u tome da stvori i odri okvir koji e podsticati konkurenciju i spreavati kartele. Koncentracija je bila najbolji nain da se sprei privatna ili dravna koncentracija moi, dajui tako najbolju garanciju politike slobode i obezbeujui vii ekonomski mehanizam. Deo njihovog imena ordo podrazumevao je njihov oseaj reda-izvesnu hijerarhiju ili prirodan oblik drutva. Oni su verovali u jaku dravu i jak drutveni moral. Za liberale nije bilo niega protivrenog izmeu njihove posveenosti slobodnom tritu i zalaganja za mreu drutvene sigurnosti-sistem novane

pomoi i transferna plaanja u cilju voenja brige o slabima. U njihovoj verziji drava moe mnogo da uradi, ne moe jedino da se mea u trini mehanizam odreivanjem cena ili kontrolom proizvodnje. Erhardu su mnogi dogaaji ili na ruku. Sovjetska opstrukcija i teritorijalne pretenzije navele su zapadne saveznike da odustanu od kooperacije 4 sile i da umesto toga oblikuju Zapadnu Nemaku koja e biti vezana za Zapadnu Evropu. Obnovljena Nemaka, sa modernizovanom industrijom, trebalo je da se integrie sa susedima putem Maralovog plana. 1948. Amerikanci i Britanci su izvrili veliku novanu reformu, zamenjujui bezvredne rajhsmarke novim nemakim markama, to je stvorilo zdrav ekonomski osnov. I sam Erhard je preko noi ukinuo veinu kontrola cena, to je bio jo jedan korak ka liberalnom ekonomskom poretku. Nekoliko dana kasnije Sovjeti su izvrili blokadu Berlina da bi zaustavili novanu reformu i omeli konsolidovanje 3 zapadne okupacione zone. Presecanjem eleznikog i putnog saobraaja njihov cilj bio je da prekinu snabdevanje grada dok zapadni saveznici ne odustanu od valutnog i politikog objedinjavanja. Meutim Sovjeti nisu raunali na masovnu upotrebu aviona, koje su zapadni saveznici odmah angaovali. Aprila 1949. potpisan je Severnoatlantski ugovor kojim je formiran NATO, tako da je blokada samo ubrzala transformaciju zapadnih okupacionih zona u novu demokratsku dravu zapadne orijentacije. Uz snanu podrku zapadnih saveznika, Nemci su doneli Osnovni zakon, uspostavljajui Saveznu Republiku. Na taj nain stvoren je moni politiki ambijent za drutveno-trinu privredu. Njegov opstanak je zavisio od izborne kampanje za novi parlament i od izbora prvog posleratnog kancelara. Na izborima 1949. vodila se borba izmeu planske i drutveno-trine privrede. Rezultat je bio nereen, i umaherove socijaldemokrate i Adenaurovi demohriani dobili sup o oko 30 odsto glasova. Za kancelara je izabran Adenauer. Erhard je bio njegov minister za privredu, odgovoran za izgradnju drutveno-trine privrede. Rezulata je bilo nemako privredno udo. Za razliku od Francuske i Engleske, u Nemakoj drava je stvorila i u ogranienoj meri preuzela kontrolu mree organizacija oko komandnih visova da bi trite moglo da deluje efikasnije. Privreda je radial pod trostrukom upravom vlade, rukovodstva firmi i radnika. Jedinstveni karakter ovog korporativnog sistema bio je olien u nadzornim odborima, koji su se sastojali od izvesnog broja predstavnika sva tri sektora.

25.Italija u posleratnim godinama: stvaranje nacionalnog ampiona Posleratna Italija nije razvila meovitu privredu, ve je nasledila privredu faistike vlade Musolinija. 1933. faisti su stvorili IRI, da bi odrali propale kompanije dodelom kredita id a bi ih u tom procesu usvojili. Vremenom je IRI preuzeo kontrolu, ne samo tri najvee banke ve i znatan deo industrijske baze zemlje. Posle toga faisti su pronali plan- ukljuiti IRI u sprovoenje industrijske politike znailo je jaati ratne potencijale Italije. Posle rata, slabe vlade koje su smenjivale jedna drugu, nisu bile sposobne da uspostave vlast nad IRI-jem, tako da su njegovi razni direktori vodili sastavne kompanije po sopstvenom nahoenju. Bez centralistike kontrole industrijska politika svela se na skup posebnih strategija raznih delova IRIja. Odluujui raskid sa prolou doao je sa novim preduzeem u dravnom vlasnitvu, naftnom kompanijom ENI. Ona je formirana u prvim posleratnim godinama od rafinerije u dravnom vlasnitvu (AGIP) koja je stvorena kao nacionalni ampion 20ih godina. Enriko Mateji je zasluan to je ENI uspela da zauzme mesto pokretaa italijanske privrede. 50ih godina ENI je postala konglometar sastavljen od 36 kompanija. Predsednik ili upravni director svake od njih bio je jedno te isti ovek- Enriko Mateji. On je izraavao viziju posleratne Italije: antifaizam, vaskrsenje i obnovu zemlje i pojavu novog oveka. Ova kompanija olakala je obnovu, obeavala je da e snabdeti zemlju prirodnim resursima, koje inae nema. Nijedan privatni koncern ne bi uspeo da u Italiji uradi ono to je uradila ENI, a ENI ne bi postala ono to jested a nije bilo dezorganizacije koja je karakterisala nesigurnu vlast italijanske drave nad komandnim visovima. ENI je imala pristup resursima drave i koristila ih je da izgradi osmu svetsku naftnu kompaniju. Ona je takoe stvorila ljudski kapital i ansu za vie generacija tehniki obuenih i komercijalno sposobnih Italijana da postanu svetski naftai. ENi je postala model za ono to kompanije u dravnom vlasnitvu mogu da postignu- i za sam razlog postojanja dravnog vlasnitva. Taj razlog sadri razvoj i progres. 26. D.M.Kejnz i njegov uticaj na posleratnu ekonomiju Kada je period obnove doao do kraja i kada su poeli da se pojavljuju prvi znaci prosperiteta, upravljanje meovitom privredom ostalo je na intelektualnim temeljima mone nove ekonomije. Ono se napajlo delom reformatora kapitalizma Dona Majnarda Kejnsa. Njegova intelektualna karijera i veliki uticaj proizali su iz napora da shavti smisao rasula i kriza koje su poele Prvim svetskim ratom i nastavile se kroz veliku depresiju.

Savetnik za privredu britanske delegacije na Versajskoj konferenciji 1919., bio je ubeen da e kartaginski mir koji su Saveznici nametnuli Nemakoj podriti evropski ekonomski oporavak i biti generator novih kriza. Svoje kritike je izneo u knjizi Ekonomske posledice mira. Tokom 20ih godina najvie se bavio monetarnim pitanjima. estoko je napao odluku Vinstona erila da Britaniju vrati zlatnom standardu s precenjenom funtom. On se bavio i valutama, artiklima i berzom, a bio je i u upravnim odborima bankarskih i osiguravajuih komapnija. Bio je ekspert za trite i njihovu psihologiju. Stalna nezaposlenost u Britaniji i velika nezaposlenost u toku velike depresije, preusmerili su Kejnsov intelektualni program sa monetarnih poslova na nezaposlenost i doveli do njegovog najuticajnijeg dela- Opte teorije zapoljavanja, interesa i novca 1936. Knjiga je predstavljala snaan napad na klasinu ekonomsku tradiciju. Zakljuio je da klasina ekonomija poica na jednoj fundamentalnoj greci. Ona je pogreno pretpostavljala da e ravnotea izmeu ponude i tranje obezbediti punu zaposlenost. A po Kejnsovom miljenju privreda je hronino nestabilna i podlona kolebanjima, tako da ponuda i tranja mogu lepo da stoje u ravnotei koja ne daje punu zaposlenost. Razlozi za to bili su nedovoljno ulaganje i preterana tednja, oboje ukorenjeni u psihologiji neizvesnosti. Reenje za ovo bilo bi da se zameni nedovoljno privatno ulaganje dravnim, koje bi se finansiralo iz namernog deficita. Vlada bi posudila novac za troenje, na recimo javne radove, to deficitarno troenje bi zauzvrat stvorilo nova radna mesta i povealo kupovnu mo. Nastojanje da se budet vlade dovede u ravnoteu u vreme kolapsa uinilo bi stvari gorim. Da bi razvio argumentaciju Kejns je upotrebio nove instrumente- standardizovao je obraun nacionalnog dohotka(koji je doveo do osnovnog koncepta ukupnog nacionalnog proizvoda), koncepta ukupne tranje i multiplikatora(narod koji dobija nova cod vlade za javne radove troie ga, to e dovesti do otvaranja novih radnih mesta). Kejnsova analiza postavila je temelj za podruje makroekonomije koja sagledava privredu kao celinu i usredsreuje panju na primenu fiskalne politike-potronje, deficita i poreza. Ovi instrumenti mogli bi se koristiti za rukovoenje ukupnom tranjom i za obezbeivanje pune zaposlenosti. Posledica toga bilo bi vladino smanjivanje trokova u vreme oporavka i ekspanzije. Kejnsova namera bila je da vlada igra mnogo veu ulogu u privredi. Njegova vizija bila je reformisani kapitalizam, upravljaki kapitalizam. Fiskalna politika bi omoguila direktorima da stabilizuju privredu bez pribegavanja stvarnoj kontroli. Najvei deo odluka ostao bi kod decentralizovanog trita.

Izbijanjem Drugog svetskog rata Kejns je preao na pitanja finansiranja rata i razvoja posleratnog novanog sistema. On je bio jedan od oeva sporazuma kojim je osnovana SB i MMF i koji je uspostavio sistem fiksnog deviznog kursa. Takoe se vratio temi- kako ograniiti britansku podreenost amerikoj finansijskoj moi. Kejns je utemeljio i specifino opravdanje za veu ulogu vlade u privredi i opte poverenje u sposobnost vlade da efikasno intervenie i upravlja. Samo nekoliko godina posle njegove smrti, kejnzijanizam je zauzimao vodee mesto u formiranju ekonomske politike i u VB i u SAD. U veini zapadnih ekonomija kejnzijanska teorija postavila je intelektualne temelje za upravljaki oblik kapitalizma socijalne orijentacije. 27. Regulativna ideja u SAD do Velike depresije Regulativa-donoenje pravila ima vie ciljeva, od zdravlja, socijalne sigurnosti i ekoloke zatite do radnih uslova, jednakosti, kapitala i socijalne politike. Nacionalna regulative, naroito u ekonomske svrhe nastala je u XIX veku, poevi u vreme ere amerikog razvoja-osnivanjem Meudravne trgovake komisije(ICC) za regulisanje eleznica. Do tada je nacionalna vlada bila ograniena u svojim aktivnostima. ICC je oznaila prvi veliki pokuaj vlade da nadgleda nacionalnu privredu. eleznica je postala kritina industrija i nacionalna snaga koja brie granice meu dravama i povezuje naciju. ICC je osnovana da bi obezbedila pravedne i razumne stope i pravian tretman prevoznika i zajednica id a ogranii manipulaciju barona pljakaa. Sa 5 komesara imenovanih na estogodinji period, ona je postala model za druge regulativne komisije. Do kraja XIX veka Amerika je ve uveliko bila na putu da postane industrijska zemlja. Njeni gradovi postali su dom za milione novih doseljenika. Dolazak industralizacije i transformacije ivotnog prostora doneli su mnogo nevolja, koje su sa svoje strane postale meta grupe novinara istraivaa poznate kao ubretari. Ovaj termin je prvi upotrebio Ruzvelt, smatravi da je pisanje ovih novinara previe negativno. Ipak, izvetaji ubretara o bolestima novog industrijskog drutva-prljava hrana, teki radni uslovi, prljavi gradovi, prljavi poslovi, prljav novac i prljava politika, ukazali su na probleme Amerike na poetku XX veka, pa su se Ruzvelt i drugi politiari uhvatili u kotac sa njima. Regulativa je predstavljala odgovor na ceo catalog zloupotreba. Veliki deo regulative koncentrisao se na jedan problem-ta uiniti sa veliinom i monopolima. Naravno, kontrola cena i proizvodnje je veiti problem. Trustovi su bili glavno nacionalno pitanje toga doba. Ruzvelt nije bio protiv veliine same

po sebi. Govorio je da trustovi mogu da se reguliu i kontroliu javnim nadzorom. Pravio je razliku izmeu dobrih i loih trustova, i smatrao je da loi treba da budu uniteni. Drugi su videli samu veliinu kao neprijatelja i bili su odluni da unite trustove. Najistaknutiji zagovornik ovoga bio je narodni advokat Progresivne ere Luis Brandajs. On je to zlo nazivao prokletstvom veliine. Bio je otar kritiar Ruzvelta jer se on zalagao za regulisani monopol, a Brandajs je zalagao za regulisanu konkurenciju. Pitanje veliine i trustova bilo je pretresano i u politikom procesu i na sudovima. Brandajs je postao glavni ekonomski savetnik Vudroa Vilsona 1912. Kasnije je igaro veliku ulogu i kod osnivanja Saveznih robnih rezervi i nove regulatorne agencije, Savezne trgovinske komisije, iji je zadatak bio da nadgleda veliinu, ograniava trgovinu i spreava nepoteno poslovanje. 28. F.D.Ruzvelt i New Deal Ruzvelt je stupio na dunost u martu 1933. sa mandatom da neto brzo uini. On je poruio prestraenoj zemlji da jedino treba da se plai samog straha, dao se na vraanje samopouzdanja. Jedna linija napora bio je hitan odgovorpraznini dani na koje ni banke ne rade, programi socijalne pomoi i narodne kuhinje. Druga je bila kooperacija i nacionalno planiranje. Ruzvelt je pozvao na partnerstvo u planiranju izmeu vlade i biznisa, s tim da vlada ima pravo da sprei, uz pomo veine iz te industrijske grane, nepoteno poslovanje i da se sporazum primenjuje po nalogu vlade. Administarcija nacionalnog oporavka(ANO) se zasnivala na verovanju da su sutinski problemi prevelika proizvodnja i ponuda, gotovo svega. Kao odgovor na to ANO je nastojala da primora radnu snagu, biznis i vladu da sarauju u velikom partnerstvu, sve u cilju smanjenja proizvodnje, fiksiranja cena in a taj nain poveanja dohotka. Smatralo se da je takva saradnja bitna zato to je Amerika dostigla fazu ekonomske zrelosti. Depresija je dokazala da Amerika ne moe vie da zavisi od privrede koja se nalazi u neprestanoj ekspnaziji. Izgledalo je da je zemlja spremna da prihvati ANO i njenu intervenciju, ali ipak Amerika nije bila spremna da odbaci svoju duboko ukorenjenu sumnju u koncentraciju i kartele ili da pokloni poverenje iskrenosti biznismena i vladinih slubenika, da e obustaviti te opasne sile za dobro naroda. U pokuaju uspostavljanja takvog sistema ANO je krila naela tradicionalnog progresivizma, a amerika svest ne bi izdrala takav prelaz.

Umesto toga Nju dil se opredelio za drugi pristup-regulacija umesto vlasnitva ili nacionalizacije, antitrust pre nego koncentracija i racionalizacija, decentralizovana kontrola umesto planiranja. Postupajui tako, Nju dil je uspostavio sistem ze regulaciju trita i obezbeivanje njegovog boljeg rada, id a usput spase kapitalizam od samog sebe. Uprkos mnotva ciljeva raznih regulativnih agencija, postojale su dve objedinjujue teme-neuspeh trita i problem monopola. Komisija za hartije od vrednosti i novac(KHN) bila je vaan deo ovog nastojanja. Ona je trebala da pospei rad malaksalih finansijskih trita id a povrati poverenje u njih preko veih otvorenih zahteva i uspostavljanja ravnopravnih uslova, koji insajderima ne daju nepravednu prednost. Da bi spreila proneveru, KHN je sainila niz zahteva iji je cilj bio da pomogne investitorima da shvate na koji nain ulau. Otvorenost i ravnopravni uslovi su bili glavni principi. Ruzvelt je govorio da i kupci i prodavci moraju da vode rauna id a moraju da govore istinu. 29. Razvoj regulacije u SAD i uloga Dejmsa Lendisa Vodea linost u stvaranju KHN bio je Dejms Lendis, koji se u meuvremenu prikljuio i Nju dilu. Postao je jedan od proroka regulative zajedno sa Luisom Brendajsom. Lendis je zapravo delovao kao Brendajsov naslednik, definiui odnos izmeu drave i trita za sledeu generaciju. Lendis je najpre slubovao kao savezni komesar za trgovinu, a potom kao komesar nove KHN, u ijem stvaranju je imao znaajnu ulogu. Prilikom stvaranja KHN, ukljuio je poslovnu zajednicu kao partnera u tom procesu. Jedan od njegovih zahteva ispostavljenih dravnim kompanijama bio je neutralna provera rauna. Time je uinio mnogo za uspostavljanje profesije nezavisnog raunovoe. Elektrina energija bila je meu stavkama koja je najvie okupirala predsednika Ruzvelta lino. Posmatrajui elektrinu energiju kao veliko sredstvo ekonomskog razvoja on je, uprkos ogromnom protivljenju, forsirao elektrifikaciju sela i kompaniju Dolina Tenesija. Ova kompanija bila je jedinstvena-velika dravna korporacija koja je gradila brane, sputavala poplave, obnavljala ume, i sve to u cilju privrednog razvoja. Ali postojala je i privatna strana elektrine energije. Ruzvelt je smatrao holding kompanije, naroito one vezane za elektrinu energiju, glavnim uzrokom finansijskog kraha. One, sa svojom koncentrisanom ekonomskom moi ine neku vrstu privatnog socijalizma, a unitenje privatnog socijalizma je vano da bi se izbegao dravni. Rezultat toga bio je Akt o osnivanju Dravne uslune

kompanije 1935. Ovim zakonskim aktom dolo je do velikog demontiranja strukture holding kompanija, a ono to je od nje preostalo bilo je ozbiljno ogranieno da bi se nholding kompanije spreile da eksploatiu operativne kompanije. KHN je dobila vea ovlaenja da podstie fiziku integraciju elektrinih preduzea u cillju postizanja vee efikasnosti. Ovom aktu industrija se protivila. Lendis je bio i teoretiar, koji je teio da se uspostavi doktrina ekonomske regulative. 1938., kada je napustio KHN, koncentrisao se na delo Administartivni proces. Govorio je da sama trita imaju mnogo problema, koji su preveliki za tradicionalnu upravu, koja je previe slaba i nepovezana. Administrativni postupak proistie iz neadekvatnosti prostog, tripartitnog oblika uprave da se bavi modernism problemima. Postojala je potreba za etvrtom granom uprave-administrativnom, koja je bila otelotvorena u nezavisnim regulativnim agencijama koje e biti kvazizakonodavne, kvaziizvrne, kvazisudske i koje e obezbediti primenu zakonodavstva. Upozoravao je tvorce politike da ne treba da se plae porasta aktivnosti vlade koja e taj zadatak zahtevati. Efikasnost u procesima vladine regulative najbolje se oituje formiranjem vie agencija. Ova grana e zapoljavati samo strunjake. Uz ve postojee komisije, Meudravnu komercijalnu i Saveznu trgovinsku, Nju dil je podupiro Saveznu komisiju za energiju koja je bila odgovorna za cene elektrine struje i prirodnog gasa. Ruzveltova administracija stvorila je pored KHN i Saveznu komsiju za komunikacije, Civilni aeronautiki odbor i Nacionalni odbor za radne odnose. Napad na biznis pojaao se krajem 30ih, kada su ga liberali okrivljivali za naglu recesiju zbog navodnog propusta da investira-trajk kapitala. Ruzvelt je optuivao ekonomske rojaliste za namerno izazivanje recesije da bi potkopali Nju dil. 30. R.Nikson i poslednja liberalna administracija Najvei napor da se stvarno upravlja tritem doao je u Niksonovoj administraciji, koja je nastojala da dovede u red ukupnu kontrolu plata. udno je to ova inicijativa nije bila delo liberala, ve administracije Riarda Niksona, umereno konzervativnog republikanca koji je bio kritiar intervencije vlade u privredi. Postavljalo se pitanje koje su sile navele Niksona da pokua da nametne vladinu upravu najosnovnijim elementima trita. Kao prvo, ma kakve da su bile posledice Vijetnamskog rata po

nacionalni konsenzus 60ih, poraslo je poverenje u vladu da moe da upravlja privredom id a reava velike socijalne probleme preko programa kao to je bio Rat siromatvu. Nikson je uveo kejnsijanski budet za punu zaposlenost, koji je deficitarnom potronjom smanjio nezaposlenost. Krajem 60ih stopa inflacije i nezaposlenosti je porasla, pa je tada glavno ekonomsko pitanje postalo kako kontrolisati inflaciju i nezaposlenost, odnosno kako smanjiti inflaciju a ne usporiti razvoj privrede i podii stopu nezaposlenosti. Jedan pristup je nudio odgovor na to-dohodovna politika, pri emu vlada intervenie pri odreivanju i kontroli plata, bilo reima ohrabrenja ili zakonskim zahtevima. Takva politika postala je uobiajena u zapadnoevropskim zemljama. 70ih godina demokratski Kongres je obezbedio instrumentarij, donoenjem zakonodavstva koje je prenosilo ovlaenja na predsednika da nametne obavezujuu politiku. Administracija je ostala otvoreno posveena tritu. Ali bilo je i onih koji su verovali da je trite vie idila iz prolosti nego precizan opis funkcionisanja tekue privrede. Intervencija vlade bila je potrebna radi dovoenja u ravnoteu borbe za vlast izmeu jakih korporacija i jakih sindikata koji bi spiralu plate-cene dizali prema gore. Kritian zaokret prema dohodovnoj politici doao je od Artura Bernsa, koga je Nikson imenovao za predsedavajueg Saveznih robnih rezervi. Tradicionlna fiskalna i monetarna politika viene su kao neadekvatne. Njegovo reenje bio je nadzorni odbor za plate i cene sastavljen od istaknutih graana koji bi donosio sud o velikom poveanju plata i podizanju cena. Jo jedno pitanje je bilo sad u sreditu panje-dolar. Cena zlata bila je fiksirana na 35 dolara po unci, ali sve vei deficit SAD znaio je da strane vlade skupljaju velike koliine dolara, u ukupnom iznosu daleko premaujui amerike zalihe zlata. Te vlade ili njihove centralne banke mogle su u svako doba da se pojave na alteru za zlato Ministarstva finansija SAD id a insistiraju na tome da kupe zlato za dolare, to bi izazvalo veliku krizu. Izmeu 13. i 15. avgusta 1971. odran je sastanak Niksona i 15 savetnika u Kemp Dejvidu, iz koga je proistekla Nova ekonomska politika, koja e privremeno, na 90 dana, zamrznuti plate i cene radi suzbijanja inflacije. Raunalo se da e to razreiti dilemu inflacija-nezaposlenost, jer e kontrola omoguiti administraciji da sprovodi ekspanzivniju fiskalnu politiku, stimuliui zapoljavanje na vreme za predsednike izbore 1972. bez podsticanja inflacije. alter za zlato trebae da se zatvori. Berns je bio protiv ovoga, ali je nadglasan. Ali to e naglasiti potrebu za suzbijanjem inflacije, jer zatvaranje altera za zlato e

oslabiti dolar u odnosu na druge valute, na taj nain podstiui inflaciju porastom cena uvozne robe. Savet za trokove ivota preuzeo je posao kontrole cena. Posle poetnih 90 dana kontrola je pomalo poputala i inilo se da sistem funkcionie. Ali nezaposlenost se nije smanjivala, a administracija je pokrenula ekspanzivniju politiku. Nikson je dobio izbore. U narednim mesecima inflacija je ponovo poela da raste iz vie razloga-pritiska plata i cena na domaem planu, sinhronizovanog meunarodnog privrednog buma, loe letine u SSSRu i poveanja cena nafte. Nikson je pod sve veim politikim pritiskom, mimo svoje volje, ponovo nametnuo zamrzavanje u junu 1973. Vladini inovnici sada su se dali na sreivanje cena i plata. Ali ovaj put, bilo je oito da sistem kontrole ne funkcionie. Najvei deo ovog sistema konano je ukinut aprila 1974. Niksonovo predsednikovanje neki e kasnije nazvati poslednjom liberalnom administracijom, ne samo zbog nametanja privrednih kontrola, ve i zato to je dolo do velikog proirenja regulative u nova podruja i osnivanja Agencije za zatitu okoline, Administracije za sigurnost na poslu i zdravlje i Komisije za zapoljavanje. Nije ukinut samo jedan segment kontrole plata i cena-kontrola cena nafte i prirodnog gasa, zbog sumnja u zavere i monopol u energetskom sektoru 31. SAD i naftni okovi Sedamdesete godine je karakterisala hronino slaba privredna aktivnost. Naftni embargo, koji je pratio rat izmeu Arapa i Izraela 1973. zadao je straan udarac privredi. 1974. inflacija je dostigla najvii nivo posle I svetskog rata. Za samo nekoliko meseci nezaposlenost je porasla na 9.2 odsto. Postojao je sve vei strah da inflacija i inflatorna oekivanja postaju tako normalni da e ugroziti svako domainstvo, kao i drutveni poredak i stabilnost zemlje. Krajem sedamdesetih godina sa vlasti je svrgnut iranski ah, to je dovelo do drugog naftnog oka. Cena nafte skoila je sa 13 na 34 dolara po barelu, bili su ogromni redovi na benzinskim pumpama, a gnev nacije je sve vie rastao. Inflacija je skoila na 13.2 odsto. Karterova administracija nala se pod pravom opsadom. Bilo je mnogo razloga za nevolje u SAD krajem sedamdesetih-od bliskoistone politike i islamskog fundamentalizma do krutosti trita rada. Dve naftne krize oamutile su globalnu privredu snanim okovima. Naslee Vijetnamskog rata podrazumevalo je duboku nacionalnu ogorenost i sumnju u vladu. Neki su eleli da odgovore sa vie

planiranja, vie kontrole. Ali se raspoloenje javnog mnjenja promenilo. Ono to je nekada bilo poverenje u znanje vlade sada se pretvaralo u cinizam. Kejnsovska paradnigma nije bilo ono to se inilo da jeste. Uopte nije bilo lako upravljati privredom rukujui polugama fiskalne politike. Slabilo je i poverenje u sposobnost vlade da rei glavne socijalne probleme preko velikih intervencionistikih programa. Ljudi su poeli da se pitaju da li narod dobija vrednost poreza koji na njih plaa. Sve ovo je praeno pojavom fundamentalne zapitanosti u vezi sa sistemom regulativnog kapitalizma koji je proistekao iz Nju dila. Sistem je samo sputavao tehnoloke i komercijalne inovacije, a zamenjujui odluke trita sopstvenim odlukama on je tritu negirao lekovite efekte konkurencije. Zamrzavao je odnose, poveavao trokove i institucionalizovao inflaciju. 32. Velika Britanija 1970ih godina Kombinacija visoke inflacije, usporenog razvoja i socijalnog zadovoljstva 70ih godina znaila je da je neka vrsta promena neizbena. Veliku ulogu u tome su imali Kit Dozef i Margaret Taer. Izabran u parlamentu 1956. Dozef je odrao govor koji je sadravao klicu ideja koje e propagirati dve decenije kasnije.Govorio je da lek za inflaciju treba traiti u poveanju ponude, a ne u kontroli tranje. Govorio je da korporativno upravljanje mora da ima sopstvene nagrade. Kada je Edvard Hit 1970. postao premijer postavio je Dozefa za ministra socijalne zatite. Torijevci su pobedili velikom veinom ba zahvaljujui kritici laburista u voenju privrede. Inflacija je bila visoka kao i kamatne stope. Nezaposlenost je isto bila visoka, sa tendencijom daljeg porasta, a socijalna drava i nacionalizovana industrija koja pravi gubitke pokazivale su nezajaljivost za novcem poreznih obveznika. I trokovi za zdravstveni sistem su se naglo poveavali, odraavajui ono to lii na beskonanost tranje i nedostatak bilo kakve discipline. Meuljudski odnosi na poslu pretvorili su se u stalnu borbu, hronino razarajui drutvo i privredu. Bilans isplata bio je u stalnoj krizi, a funta pod takvim pritiskom i britanska industrija nisu mogle da izdre meunarodnu konkurenciju. Cela zemlja bila je pod teretom poreza koji je unitavao volju za radom i terao preduzetnike u poresko izgnanstvo. Visoke poreske stope pogaale su i one sa skromnim dohotkom. Edvard Hit je obeao da e sve to preokrenuti, ali to se nije lako dogodilo. On se zalagao za modernizaciju i konkurenciju. Ali je isto tako verovao u dravu, u njenu odgovornost i intervencionistiku ulogu u privredi. eleo je vie da upravlja sistemom nego da ga menja. Stupio je sa namerom da smanji intervenciju drave, a zavrilo se sa pojaanom intervencionistikom ulogom-potpuni

zaokret. Kao i Nikson prigrlio je kejnsijanizam i nastojao je da nametne najkrui i sveobuhvatni sistem kontrole plata i dividendi koji je Britanija ikada imala. Javni sector se pod Hitovom vladavinom naglo poveao, a njegova vlada je vodila labavu monetarnu politiku u juriu za razvojem, koji se na kraju zavrio tako to je inflacija bila daleko izraenija od razvoja. Vladino uee u vlasnitvu u privredi realno se povealo. Stvari su se jo vie pogorale 1973. i 1974. Naftna kriza iz 1973. teko je pogodila Britaniju, to je bilo jo vie oteano trajkom rudara. Snabdevanje ugljem i strujom bilo je toliko poremeeno da je britanska industrija mogla da radi samo tri dana nedeljno. Hit je proglasio vandredno stanje. Inflacija je dostigla 15 procenata. U naporu da dobije mandate raspisao je vandredne izbore i izgubio. Nijedna partija nije dobila apsolutnu veinu, pa je manjinska laburistika vlada preuzela vlast pod vostvom premijera Harolda Vilsona. U tom sumornom periodu, suoen sa krizom, gnevan na svoju partiju i ubeen da je Britanija upala u razornu spiralu, Kit Dozef je doivljavao ono to je nazvao preobraenjem u konzervativizam. Izvor problema bio je posleratni konsenzus sa svojim forsiranjem intervencionistike drave. Neprijatelj je bio podravljenje. Za poetak Dozef se pojavio na vratima trusta mozgova, Instituta za ekonomske poslove (IEP), koji je postao ostrvo liberalnog ekonomskog miljenja. Njegov ef je bio Ralf Haris, koji je zbog kejnsijanskog kolektivistikog kalupa odabrao put radikalne reakcije i pokrenuo IEP. U poetku se Institut borio protiv dirigovanog planiranja, a onda je analizu usmerio in a socijalnu dravu, sindikate, kejnsijansku upravu, nacionalizovane industrije i proirenje dravnog sektora. Sve u svemu, on je otro kritikovao ukupni koncept meovite privrede. Jedna tema predstavljala je temelj celokupnog istraivakog programa-da su ekonomisti, politiari i stratezi politikih mera obeali previe, mnogo vie od onoga to su mogli da prue. IEP je posebno pripremio platformu za dvojicu ekonomista. Prvi je bio Fridrih fon Hajek, predstavnik Austrijske kole slobodnog trita u Britaniji. On je zahtevao vraanje sa kejnsovske makroekonomije i sveta umnoavanja na mikroekonomiju is vet firme gde se bogatstvo stvara. Drugi je bio Milton Fridman sa ikakog univerziteta, ije je monetarne teorije IEP propagirao u Britaniji. Kit Dozef je osnovao sopstveni institute-Centar za politike studije. Iako je posmatrao fabijanske socijaliste kao izvor svih nevolja u Britaniji, svoju strategiju zasnovao je na fabijanskoj-menjati kulturu i politiku uticanjem na one koji oblikuju javno mnjenje. Angaovao je drugog lana Parlamenta da bude njegov potpredsednik-Margaret Taer. Cilj centra po Dozefu, bio je da izloi

kontradikcije meovite privrede. Pravi neprijatelj bile su trideset godina socijalistike prakse, tri decenije upiranja pogleda u vladu da reava probleme i rukovodi privredom. Jednakost zbog jednakosti znaila je siromatvo. Trebalo je stimulisati rizik koji donosi nagrade za uspeh a kazne za neuspeh. Stvaranje bogatstva postala je omiljena Dozefova fraza, ali cilj je bio stvaranje bogatstva za drutvo, ne za pojedince. Ali neophodan uslov je bio omoguavanje pojedincima da se bogate. Ovo sve je bio intelektualni program, a postojao je i politiki. Edvard Hit e morati da ode. Kit Dozef je vien kao glavni protivkandidat. Meutim zbog njegovog zalaganja za uvoenje kontrole raanja bio je kritikovan i odluio je da umesto njega nastupi Margaret Taer. 33. Velika Britanija: uloga Margaret Taer Konzervativci su pobedili na optim izborima 1979., a Margaret Taer je postala premijer. Moda je Dozef bio glavni propagator ideja, ali je na Taerovoj bilo da ih primenjuje. Margaret Taer se uvek drala onoga to je nazivala preovlaujua pravovernost i penjala se dalje na lestvici. 1961. Makmilan ju je imenovao za svog pomonika, a zatim je kao deo tima Edvarda Hita postala minister obrazovanja. Tek 1974. Kit i ona su raskinuli sa Hitom i glavnom maticom. Kao voa opozicije od1974. ona je jasno dala do znanja da je jedan od najveih zagovornika slobodnog trita unutar Konzervativne partije. Nova torijevska vlada koja je preuzela vlast 1979. otkrila je da je nasledila jo teu privrednu situaciju od Laburistike partije nego to je mislila. Kamatne stope iznosile su 16 odsto, vladin deficit bio je osuen na veliki porast. Radnicima u dravnom sektoru obeano je ogromno poveanje plata, neka vrsta naknadnog eka koji je ostao od laburistike vlade s garancijom jo vee inflacije. Kompanije u dravnom vlasnitvu nezajaljivo su gutale novac iz dravne kase. Podela unutar partije je u tadanjem argonu bila na mokre i suve. Mokri su bili tradicionalni torijevci-uesnici u kejnsijanskom konsenzusu meovite privrede, tradicionalni vernici u jednu naciju, kritiari konfrontacije, naslednici Makmilana i Hita. Suvi su bili oni koji su upili poruke govora Kita Dozefa, oni koji su eleli da izvedu revoluciju. Mokrih je bilo vie u njenom kabinetu. Taerova je od poetka znala ta hoe-dva velika problema britanske privrede su monopol nacionalizovane industrije i monopol sindikata, a da bi njih eliminisala morae da objavi rat. Stupivi na dunost posle beskrajnih trajkova, bila je prisiljena da se koncentrie na jake sindikate. Vlada je bila spremna da demonstrira da rukovodstva sindikata ne mogu da rade ta ele. Uspela je i da u Parlamentu isposluje donoenje

zakona koji su ograniili mogunost sindikata da svaki nesporazum pretvore u klasnu borbu. U isto vreme vlada je imala mnogo posla u pokuaju da zameni kejnzijanizam monetarizmom. Umesto da intervenie u fiskalnoj politici, torijevska vlada je verovala da je njen glavni ekonomski zadatak da obezbedi rast novane mase koji e biti srazmeran privrednom razvoju. To je bio najdirektniji napad na konsenzusno miljenje. Tradicionalne kejnsijanske mere upravljanja privredom, zapoljavanje i proizvodnja, bile su naputene u budetskim dokumentima vlade u korist porasta opticaja novca u privredi. U javnim trokovima dolo je do ogrominih smanjenja. Ipak nije dolo do neposredne obnove privrede, inflacija se jo vie pogorala naftnim okom iz 1979. i programiranim poveanjem plata u javnom sektoru. Nezaposlenost je takoe nastavila da raste. Bilo je kritika i iz samog kabineta. Neki politiari bi pristali i na kompromis, ali Taerova to nije htela. Jedan od najomiljenijih aforizama Margaret Taer bio je ono to je nazivala Taerovim zakonom- Neoekivano se dogaa. To se desilo 2. aprila 1982. kada su argentinske trupe napale Foklandska ostrva. Britanija je vladala tim ostrvima 149 godina i tamo je ivelo oko dve hiljade britanaca. Taerova je zakljuila da argentinska agresija ne moe da proe nekanjeno. Uprkos velikim rizicima, ona je poslala armadu da povrate ostrva. Posle nekoliko pomorskih bitaka, potpunog iskrcavanja i tri nedelje estokih borbi, Argentinci su se predali. Ova pobeda je promenila poziciju Margaret Taer kod kue jer je posle Foklandskog rata narod shvatio da e vlada uraditi ono to je i obeala. Ovaj rat preobrazio je britansku politiku i na taj nain pomogao da se sprovede taerovska revolucija. Taerova je postala popularnija i pokazala je da ena moe da bude predsednik vlade. Ali pravi test e doi na optim izborima 1983. Opozicija je uinila sve da uvrsti njenu novu poziciju. Umereni liberali su se odvojili od Laburistike partije i osnovali novu Socijaldemokratsku partiju. Posledica je bila podeljena opozicija i poltika realnost koja je samo doprinela porastu nezaposlenosti i nedostatku podrke torijevskoj ekonomskoj strategiji. Taerova je mislila da e izgubiti, ali je ipak dobila izbore ogromnom veinom. Sada je bila u poziciji da sprovodi program koji e se s pravom nazvati taerizam. On e obuhvatiti-odbacivanje kejnsijanizma, ograniavanje socijalne drave i javne potronje, posveenost sve manjoj ulozi direktnih intervencija vlade u privredi, rasprodaja vladinih poslova, opredeljenje za smanjenje apsurdno visokih poreza i vladinog deficita.

Pobeda na Foklandskim ostrvima i pobeda na izborima, sada su dale priliku Taerovoj da vodi sledei rat, da se suoi sa izazovom koji mora da bude prevladan ukoliko britanska privreda eli da se preusmeri. Taj izazov bio je velika mo sindikata. Nacionalni sindikat rudara je predvodio militantni marksista Artur Skargli. Ugljenokopi, koji su nacionalizovani 1947. gubili su novac stranom brzinom, pomo vlade je dostigla 1.3 milijarde dolara na godinjem nivou. Bila je neophodna racionalizacija, rudnici su morali da se zatvaraju i radna snaga da se smanji, ukoliko se polagala nada u bilo kakav oporavak. Skargli i njegovi militantni drugovi nisu pristajali na kompromis, a ni za Taerovu kompromis nije dolazio u obzir. U pripremi za kampanju stratezi Taerove su se postarali da Centralni upravni odbor za elektrinu energiju pone na vreme da obezbeuje reserve energije da predupredi mogui novi prekid proizvodnje uglja. trajk rudara poeo je marta 1984. Uprkos snanim pritiscima Nacionalni upravni odbor i vlada su ostali vrsto na svojim pozicijama. Nakon godinu dana trajk je jenjavao i ovaj put je kapitulirao sindikat. Vlada je izvojevala pobedu i ovaj ishod oznaio je novu eru u odnosima radnika, uprave i vlade, sutinski nov nain funkcionisanja Britanije. 35. Meovita privreda: kriza poverenja Sedamdesetih i osamdesetih postojao je sve vei skeptizicam u vezi sa sposobnostima meovite privrede. Za neke skepticizam e rezultirati u direktno odbacivanje sposobnosti vlade, a drugi su vie imali oseaj nelagode da privredne strukture posleratne ere nee vie ispunjavati ciljeve koje su postavili njihovi osnivai. Tri decenije konsenzus je smatrao da ekonomski razvoj i poboljanja standarda ivota zahtevaju neku vrstu centralne uprave. Stepen koordinacije smatrao se toliko visokim da je mogla da ga obezbedi samo drava. Ovaj konsenzus je poivao na poverenju. Da bi mogao da funkcionie, narod i javna preduzea morali su da veruju da politiko vostvo moe da okupi znanje potrebno za sagledavanje veoma neizvesne budunosti id a moe da primeni ekonomska sredstva za poboljanje perspektive zemlje i osiguravanje izvesnije budunosti. Vlade meovite privrede to su inile kombinujui 5 sredstava-regulativu, planiranje, dravno vlasnitvo, industrijsku politiku i kejnsijansku fisklanu upravu. Moglo je da se pridoda i esto sredstvo-monetarna politika. Osnovno opravdanje za ulogu vlade bilo je shvatanje ekonomista da trite ne funkcionie. Neki eljeni ishodi zahtevali su izvestan stepen koordinacije koji individualni konkurenti na

tritu ne bi mogli da postignu. U sluaju takvog neuspeha vlada se ubacivala da obezbedi koordinaciju. Vreme je takoe bilo vana briga. Sama proizvodnja nije mogla da obezbedi ulaganja- ili bi trebalo previe vremena da doe do oploenja ili bi dolo do stvaranja dobara koja su odlazila za drutvo uopte, a ne pojedinano, za firme koje su obezbedile ulaganja. Za nefunkcionisanje trita postojao je jo jedan razlog-nedostatak pronicljivosti, znanja. Znanje vlade se razlikovalo od poslovnog znanja. Smatralo se da je, ukoliko neka privredna aktivnost tei ka budunosti i utie na iroke mase, utoliko manje potrebno poslovno znanje za njeno sprovoenje. Instrumenti intervencije postali su sredstvo kojim se primenjivalo znanje vlade. Resurse je usmeravala i rasporeivala drava i to politikim i birokratskim donoenjem odluka. U poetku je pretpostavka vlade vezana za rizike privredne aktinosti delovala logino i sigurno. Vlada je postala neka vrsta osiguravajue nacioanlne kompanije, koja garantuje razvoj i titi narod od opasnosti trita. Kao veliki osiguravai, vlade su skupljale premije da bi platile svoje izdatke putem direktnih i indirektnih dabina svih vrsta. One su takoe imale na raspolaganju i privilegije vlasti-deficitarnu potronju. Ali kako je uloga vlade kao osiguravaa bila osujeena tako je bilo is a oekivanjima potroaa, radnika i firmi Od zavretka II svetskog rata do naftnik kriza 70ih industrijski svet je uivao tri decenije prosperiteta i veih prihoda. Barjak upozorenja bila je inflacija. Tokom 60ih dolo je do pojave inflacije u meovitim privredama, da bi 70ih inflatorni pritisci postali naglaeniji i vidljiviji. Sredstva koja je vlada nekada koristila da bi isplivala-pospeivanje tranje potroaa i poveanje plata, sada nisu bila dovoljna. Ispostavilo se da je kejnsijansko upravljanje tranjom bilo pogreno. Kada je dolo do naftne krize 1973-74. meovita privreda ve se naprezala. Dramatian porast cena nafte bio je ok zbog stepena u kojem je uzdrmao poznate obrazce trokova u privredi. U padu privrednih aktivnosti, koji je usledio posle naftne krize, inflacija i nezaposlenost poeli su da rastu skupa u do tad nezabeleenoj spirali. Ovaj fenomen dobio je naziv stagflacija. Slabi privredni rezultati, petljanje i zbunjenost vlade bili su uzrok gubitka poverenja u postojee aranmane. Znanje vlade bilo je manje mono, vlade su bile manje sveznajue.

36. Dunika kriza i izgubljena decenija Hesus Silva Ercog je postao minister finansija Meksika aprila 1982. Nova velika otkria petroleja pretvarala su zemlju u velikog izvoznika nafte, a tekue i projektovano poveanje zarada znailo je da e zemlja moi vie da troi na nova javna ulaganja. Ali u leto 1982. Silva Ercog je otkrio da je u pitanju kula od karata. Meksiko se nalazio u pozajmikoj terevenci, koji niko nije hteo niti mogao da zaustavi. Meksiko ne moe da plaa kamate na svoj meunarodni dug, nalazio se pred bankrotom. Silva Ercog je pourio u Vaington kako bi napravio prve korake u spasonosnom paketu hitnih mera. Opasnost je bila ta to su pozajmice nerazvijenim zemljama bile toliko velike da je ceo globalni, bankarski sistem bio pred kolapsom. Tada je upravo i poela velika dunika kriza osamdesetih godina. Ona je podrila poverenje u ulogu drave u nerazvijenom svetu i privrenost treesvetizmu. Pozajmice koje su poele s visokim ambicijama i velikim ubeenjem zavrile su najveim dunikim problemom u istoriji. Dug je veoma brzo nastajao u drugoj polovini 70ih. U tom periodu svetski monetarni centri bili su puni depozita od neoekivanog bogatstvaproizvoaa nafte. Bankari su brzo pretvorili ove petrodolare u pozajmice, od kojih su mnoge ile u zemlje u razvoju i vladama i dravnim kompanijama. U isto vreme, izgledalo je i zajmodavcima i zajmoprimaocima da se taj novac posuuje za budunost. Trevba dodati jo jedan faktor- zbog zastoja u industrijskim zemljama banke su slabo poslovale na domaem tritu. Pojaana konkurencija meu bankama dovela je do sve primamljivijih uslova za mogue zajmotraioce. U modi je bilo davanje pozajmica zemljama Treeg sveta. Zemlje u razvoju su poele mnogo da posuuju bez nekog sistemskog plana. Izmeu 1972. i 1981. ukupan spoljni dug zemalja u razvoju poveao se est puta. Na vrhu lige dunika nalazio se Meksiko, guran naftnim bumom. Krajem 80ih on je dugovao 80 milijardi dolara. Banke su se utrkivale koja e pozajmljivati Meksiku. Pretvaranje pozajmljivanja u duniku krizu- formula za bankrot bila je:porast duga, porast kamata i pad prihoda. Naglo zidanje duga dostiglo je vrhunac ba u trenutku kada je slabila tranja za primarnim proizvodima, koji su bili od ivotnog znaaja za zemlje u razvoju. To je znailo nie cene za njihovu robu i na taj nain nii dohodak. U isto vreme visoke kamatne stope s poetka 80ih podigle su cenu plivajueg duga zemalja u razvoju, poveavajui teret otplata. Pozajmljeni novac iao je na investicije, to je trebalo da stvori vei dohodak, ali iao je i na stvari koje nisu mnogo

vraale-skupe uvozne article, inflaciju, korupciju i bankovne raune. Rezultat toga bio je manje produktivnog kapitala od predvienog. Za delove sveta u razvoju osamdesete su postale poznate kao izgubljena decenija, period skromnog ili negativnog privrednog rasta, to je dovelo do smanjenja dohotka po glavi stanovnika. U meuvremenu su banke zapisivale pozajmice, uveliko slabei sopstveni bilans. Trajan uticaj dunike krize u zemljama u razvoju pae na granicu izmeu vlade i trita. Kao deo spasonosnog paketa, MMF postao je partner dunikih vlada. Nameui stroge uslove u svojim pogodbama, MMF je terao zemlje da srede svoju fisklnu politiku. To je znailo uklanjanje trgovakog protekcionizma koji je iscrpljivao resurse, devalvaciju valuta na njihovu realnu vrednost i ograniavanje plata, kao i smanjenje deficita i fiskalnih trokova. Vlade e morati da skeu potronju, da prestanu da pomau gubitaka preduzea id a prodaju ili prenesu aktivu u posedu drave na privatni sector. Da bi pomogla finansiranje ove tranzicije, Svetska banka je smislila pozajmice za strukturalno prilagoavanje, koje je davala samo kada bi primaoci zadovoljili odreene politike uslove.

37. Problemi kompanija u dravnom vlasnitvu Kada je Franko Bernabe, izvrni direktor italijanske kompanije ENI, doao u SAD 1995. rekao je da vie nema izbora i da mora da se privatizuje. ENI, najvea italijanska kompanija, ne bi nikada nastala posle II svetskog rata da nije bila u vlasnitvu drave. Ipak, ono to je imalo smisla 40-ih i 50-ih godina nije vie vredelo za 90-e. Bernabeovo uverenje dolazilo je iz iskustva iz ogorene borbe unutar ENI i italijanske politike arene. Postoji veliki jaz izmeu ideala dravne kompanije i realnosti njenog stanja. Od samog poetka Bernabe je pokuavao da kompaniju oslobodi politikog uticaja. Ali kada je poeo da radi na reorganizaciji gubitake hemijske grane, naao se izloen prljavim napadima ministarstava, parlamentarnih komisija, ministara i partijskih funkcionera. To je za njega bila prekretnica. Tiho je poeo da skicira koncept za privatizaciju. Bernabe je zasukao rukave da restruktuira kompaniju, da proda neproduktivne delove, promeni rukovodstvo i da kompaniju usmeri, ne na zadovoljavanje interesa politiara, nego na stvaranje vrednosti za deoniare. Isto tako je zapoeo plan za privatizaciju. Krajem 1995, nekoliko meseci posle njegove posete SAD,

deonice ENI bile su ponuene, po prvi put, Milanskoj, Njujorkoj i Londonskoj berzi. ENI je bila jedna od najpoznatijih dravnih kompanija u svetu. Dravne kompanije nastale su u cilju zadovoljenja dragocenih i vanih ambicija da bi obezbedile nacionalne ciljeve, potvrdile suverenitet i izmicanje stranoj dominaciji, da bi pospeile ekonomski razvoj, ograniile privatni monopol i osigurale da naionalni resursi slue interesima naroda. Ali potekoe za dr.kompanije poele su da se pojavljuju jo 70-ih godina, tako da je jedan od velikih gubitaka, usled naftnih kriza, bilo poverenje u kompanije u vlasnitvu drave. Politika intervencija bila je hronina boljka. Trpele su zbog neelastinosti i neefikasnosti. Postale su sve vie teret nacionalnih finansija. Sada su dr.preduzea viena kao veliki uzronici ukupne ekonomske krize s kojima su se drave suoavale. Nefleksibilnost kompanija u dr.vlasnitvu odraavala se u potekoama s kojima su se susretale pri inovacijama. Nefleksibilnost je takoe bila oita u smislu zapoljavanja. Nedostajale su sile koje su mogle da pokrenu dr.preduzea da budu efikasnija, da uvode inovacije i da bolje kontroliu ulaganja i trokove konkurencija i disciplina trita kapitala. Mnoge firme su zavrile tako to su upravljale same sobom: radile su ta hoe, a neke su poele da lie na dravu unutar drave. Drava u dravi uzimala je resurse pozajmice, kapital, prihode i privlaila je lovce na bogatstvo. Kako su kompanije ili vlade odluivale o tome ko e dobiti prava ili ansu pod kiobranom monopola, oni koji su takve odluke donosili imali su priliku da se lino obogate. Ovo je jo jedna posledica dr.vlasnitva, poznata kao korupcija. Odluke o ulaganjima bile su podlone meanju sa strane, politikim kriterijumima i beskonanom nagaanju umesto ekonomskoj realnosti. Ispostavie se da je to jedan od najveih nedostataka efikasnog funkcionisanja kompanija u dravnom vlasnitvu. Najvei izazov kompanijama u dr.vlasnitvu bie u njihovoj sutini. Iako je namera bila da se mnoge kompanije same izdravaju, tit koji je nudila vlada davao im je veu mogunost troenja. Njihovi trokovi su esto prevazilazili prihode i one su ulazile u sve vee gubitke. esto nije postojala nikakva disciplina. Kada su meunarodni zajmovi iznenada prestali, kompanije vie nisu mogle da posuuju. Tako je ostalo samo jedno mesto na koje se moglo ii po novac dravna kasa. Neumitno su rasli gubici kompanija, a vladin deficit je leteo u nebo. Ali sada su morale da, na dramatian nain, budu restruktuirane i reformisane, prilagoene tritu i finansijskoj disciplini ukratko, komercijalizovane. Ili, radikalnije, morale su da prestanu da budu

dr.kompanije i da se privatizuju. Konkurencija i avet bankrota uradie vie nego monopol i finansiranje od strane vlade. Vlada e napustiti svoju poziciju na komandnim visovima tritu kapitala. Nee ona prosto ostaviti svoj ulog; prodae deonice, da po mogunosti zaradi u tom procesu. Za Franka Bernabea, transformacija kompanije nastala je delom iz nude da se pobegne od borbe i zahteva korumpiranog politikog sistema. Ali je u isto vreme pokretana dvema jaim silama. Prva je ta da su one zastarele u jednom svetu koji postaje globalan. A druga da su dr.kompanije okrenute same sebi i da su defanzivne; privatne kompanije su okrenute prema spoljanjem svetu. U dr.kompaniji vi ste dr.inovnik, ne preduzetnik. Bernabe je rekao da dr.kompanija ima veze s ratom, nac.interesima i odbranom i da su privrede do 90-ih godina bile prilagoene ratu. Privatizaciju, s druge strane, pokree odsustvo rata i otvaranje me.sistema koji svima stavlja na raspolaganje sirovine, novac i tehnologiju. 38. Fridrih fon Hajek i borba ideja Gledano iz retrospektive, dodela Nobelove nagrade za ekonomiju 1974. dovela je, gotovo sluajno, do velike intelektualne promene. vedska akademija elela je da nagradi Gunara Mirdala, oca razvojne ekonomije i veliku figuru vedskog socijalizma. Ali davaoci nagrade, zabrinuti zbog izbora lokalne figure, zakljuili su da treba da to amortizuju nekom konzervativnom figurom, pa su dodelili nagradu Mirdalu i s njim Fridrihu Hajeku. Veliki deo ekonomske struke bio je skandalizovan izborom Hajeka. Ipak, ta nagrada oznaila je poetak velikog pomeranja u intelektualnom centru gravitacije ekonomske struke, prema obnovi poverenja u trite. U toku decenije i po, to pomeranje e biti uveliko zavreno. A konana pobeda ovog gledita bila je zaista pria o dve varoi Beu i ikagu. Figura koja ih je spojila bio je Fridrih fon Hajek. Produkt Austrougarske carevine i njenog pada, Hajek je oblikovan snanom, vitalnom kulturom Bea pre I svetskog rata, ali i njenim munijim oblikom posle rata. Rat ga je takoe obavezao da pronae odgovor na gorue pitanje kako stvoriti pravednije drutvo? Rat ga je, kao i mnoge mlade savremenike, naterao da traga za obnovom, za boljim svetom to je znailo za socijalizmom. Ali onda, kada je poeo da prouava ekonomiju, prolazio je kroz bolno preispitivanje u kojem je zakljuio da njegovi idealistiki ciljevi mogu bolje da se ostvare kroz trinu ekonomiju. Njegova transformacija desila se pod uticajem Ludviga fon Mizesa, najistaknutijeg pripadnika Austrijske kole ekonomije. Hajek socijalizam nam je pokazao da smo poboljanja traili na pogrenoj strani.

Hajek je postao Mizesov uenik, a potom asistent. On je iz prve ruke saznao ta inflacija moe da znai. Godine 1931. Hajek je pozvan za profesora na Londonskoj koli ekonomije. On je izjavio da je neminovno da osoba, im postane svesna postojee bede, postane socijalista. Londonsku kolu ekonomije osnovali su 1985. Fabijanovi socijalisti, a od 30-ih ona je bila na glasu kao leviarska institucija. Ipak, 30-ih godina Ekonomsko odeljenje ove kole postalo je uporite tradicionalnog liberalizma. Hajek je bio najgrlatiji kritiar Kejnsovog dela Opte teorije. Kejnsov pristup, smatrao je Hajek, zasniva se na greci; on nee reiti pitanje razvoja nego e insitucionalizovati inflaciju. Kako je II svetski rat odmicao, Hajek se sve vie plaio onoga to primeuje kao nadiranje kolektivizma, centralnog planiranja i to e postati kejnsijanski intervencionizam. U jednom od najpoznatiji lanaka dokazivao je da problem znanja predstavlja poraz za centralnu kontrolu privrede: oni u centru ne mogu nikada imati dovoljno informacija za donoenje odluka. Mnogo je bolji, uveravao je on, sistem cena koji u svojoj pravoj funkciji predstavlja mehanizam za prenoenje informacija. U isto vreme, Hajek se pripremao za puni napad u mnogo popularnijoj formi Put u ropstvo (1944). U izvesnoj meri Hajek je morao da ifrovano iznosi argumenta, jer nije bilo prihvatljivo da se kritikuje Sovjetski savez, koji je tada bio veliki saveznik. U kasnijim godinama Hajek e sa aljenjem priznati da je knjiga bila previe popularna za njegovo akademsko dobro, ali ga je diskreditovala u ekonomskoj struci. Godine 1950. Hajek je napustio Londonsku kolu ekonomije i zaposlio se na ikakom univerzitetu. Nije bio deo katedre za ekonomiju. Hajek je u ikagu napisao, ono to mnogi smatraju njegovim najboljim delom, Uspostavljanje slobode, objavljeno 1960. u njemu je dalje razvio jednu od svojih najvanijih tema: nije dovoljno pustiti stvari da idu svojimtokom. Vlada ima jasnu ulogu: da obezbedi razvoj i odravanje institucija zakona i pravila koje e obezbediti konkurentnu privredu. Meutim, Hajek se nikada nije oseao u ikagu kao kod kue. Alpi ve behu obezbedili mesto iz kojeg e Hajek iriti svoj uticaj. Godine 1947. on je imao glavnu ulogu u sazivanju skupa istaknute grupe intelektualaca, uglavnom ekonomista, kojih je bilo samo 36. Skup je odran u vajcarskoj banji Monperlen i od tada je ta grupa poznata kao Monperlensko drutvo. Ovo okupljanje predstavljalo je okvir za srodne mislioce da seciraju socijalizam i kolektivizam i da vode rasprave o filozofiji i politici. Za Hajeka su skupovi Monperlenskog drutva bili vana logorovanja u ratu ideja. On je verovao da e borba biti duga. U referatu pod

naslovom Intelektualci i socijalizam, upozoravao je uesnike da moraju da se pripreme za dugu borbu. Ono to savremenom posmatrau izgleda kao borba sukobljenih interesa o kojoj odluuju glasovi masa, govorio je on, odavno je odlueno u borbi ideja, koje su ograniene na uske krugove. 39. ikaka kola Meu onima koji su prisustvovali prvom skupu u Monperlenu nalazio se mladi ekonomista sa ikakog univerziteta, koji je tom prilikom prvi put doao u Evropu Milton Fridman. ikaka kola je odigrala sutinsku ulogu u postavljanju temelja intelektualne preformulacije, kako u SAD tako i irom sveta. ikaki ekonomski fakultet nastao je 30-ih i 40-ih godina kao amalgram istaknutih amerikih naunika, mladih zvezda u usponu i eminentnih Evropljana. Bila je to raznorodna grupa. Lider je bio Frenk Najt. Krajem 50ih ve se prialo o istaknutoj ikakoj koli, koja je u suprotnosti s novim kejnsijanizmom, isticala slobodno trite i zalagala se protiv intervencionizma vlada. ikago je oduvek imao jaku tradiciju verovanja u mo trita. Imao je veoma snano rukovodstvo. Smatrali su ekonomiju monim sredstvom. ikaki ekonomisti su verovali u trite i efikasnost konkurencije. Preputeno sopstvenim sredstvima, trite dovodi do najboljih ishoda. Cene su najbolji rasporeivai resursa. Svaka intervencija na tritu mora biti kontraproduktivna. Gde god je mogue, privatna aktivnost treba da preuzme ulogu od dravne. Ove ideje su bile potpuno suprotne kejnsijanskoj ideji da vlada moe da izgladi privredna kolebanja. Ovaj aspekt ikakog pristupa i njegove kasnije varijante postali su poznati kao monetarizam. Tokom 50-ih godina ikaka kola je ostala nepoznata, ali krajem te decenije sve se to menjalo, delimino zahvaljujui Miltonu Fridmanu. Nakon to je 1946. pstao profesor na svom, ikakom univerzitetu, Fridman je krenuo sopstvenim putem. trao je na ikakom fakultetu kao ikonoborac i kontroverzni mislilac i predvodnik onoga, to je krajem 50-ih bilo poznato kao opti napad na praktino sve aspekte kejnsijanske ekonomije. Prema ikakom pristupu, intervencija gotovo uvek donosi vie tete nego dobra. Sve u svemu, dokazivao je Fridman, oporezivanje i budetski trokovi mogu da se odnose samo na ogranien niz javnih roba, kao to je nac.odbrana. sve drugo je bolje ostaviti na miru.

Pripadnici ikake kole odbacivali su koncept nefunkcionalnosti trita i dogme kejnsijanizma. Oni su takoe bili daleko vie zabrinuti zbog proirenja ovlaenja vlade nego zbog opasnosti od monopola. Pored Fridmana, Dord Stigler, Geri Beker, Robert Lukas... ikaka kola bila je ismevana zbog toga to je dogmatska, kruta i redukcionistika. Fridmanu je bilo drago da moe da uzvrati. Verovao je da njegove ideje mogu da preobraze svet to su i inile. Video je direktnu, eksplicitnu vezu izmeu kapitalizma i demokratije. Slobodno trite daje najbolje rezultate, a ekonomska sloboda poiva na politikoj. Njegovo klasino delo iz 1962. Kapitalizam i sloboda. Svoje ideje je izneo u bestseleru Sloboda izbora. ikaka kola je ve obavila strahovito uspean neoklasian kontranapad u ekonomiji i njenoj primeni. ikaka kola je takoe pokazala da e regulativa neminovno odvui daleko od ideala promovisanja bezlinog javnog dobra. Umesto toga, njega e prisvojiti posebni interesi. Rad ikaga a indirektnije Hajekov doprinos pokazao se kao sutinski za opte pomeranje u centru gravitacije ekonomske misli i za prevrednovanje odgovarajue ravnotee izmeu vlade i trita. Fiskalna uprava vie se nije posmatrala kao efikasno sredstvo; via inflacija je doprinela veoj neizvesnosti; manja vlada bila je bolje reenje; U suprotnosti sa prihvaenom mudrou kejnsijanizma, smanjenje deficita, pre nego njegovo poveanje, moglo je da stimulie privrednu aktivnost. Plima Nobelovih nagrada, poevi s Hajekom i Fridmanom sredinom 70-ih godina, obeleila je dominaciju ikaga. Od 1974. ukupno 8 profesora iz ikaga dobilo je Nobelovu nagradu za ekonomiju. Kako je sam Fridman uoio, prihvatanje ikakih ideja rezultiralo je njapre iz stagflacije i privrednog orsokaka 70-ih godina a potom iz pada Berlinskog zida. Ova intelektualna deoba dovela je do 3 promene: u ekonomskoj struci, u glavama ljudi unutar nje i u nacionalnoj i meunarodnoj ekonomskoj politici (sve tri se ogledaju u glavi Defrija Zaksa). 40. Francuska: raskid s kapitalizmom U Parizu je 10. maja 1981. organizovana proslava u znak izbora Fransoa Miterana za prvog socijalistikog predsednika Pete republike. On je dolazio na vlast opredeljen da stvori novu, socijalistiku Francusku, objavljujui rat zidu novca i najavljujui odluan i davno obeani raskid s kapitalizmom. Miteran i njegovi socijalistiki drugovi u novoj vladi bili su reeni da e vlada, u ime naroda, dalje razvijati tradicionalno francusko dirigovanje i

uticati vie na privredu i nacionalizacijom i drugim vrstama kontrole. Francuski socijalisti su najhrabrije, u poslednjim decenijama, poeli da primenjuju vie drave u industrijskom svetu utoliko vie iznenaujue zato to se to odvijalo paralelno s nastojanjima Margaret Taer i Ronalda Regana da krenu u suprotnom smeru. Miteranov program bio e smea kejnsijanskog rukovoenja privredom, nacionalizacije i dravne kontrole. Ali ideologija nee moi da se odupre hladnoj, ekonomskoj realnosti. Miteran i saradnici bili su reeni da uvrste kontrolu vlade nad privredom. Pokrenuli su niz mera iji je cilj bio stimulisanje i buenje privrede. U klasinoj kejnsijanskoj tradiciji vlada e mnogo troiti da bi privreda naglo krenula napred. U isto vreme drava je poveala kontrolu i koordinaciju u glavnim industrijskim granama da bi obezbedila njihovo delovanje na pravi nain. Nacionalizovala je banke i mnoge industrijske kompanije, a u drugima je preuzela kontrolni paket. U velikoj meri poveala socijalna davanja, smanjila radnu nedelju za jedan as bez smanjenja plata, poveala plaeni godinji odmor i zaposlila jo stotinu hiljada vladinih inovnika. Ovaj program javne potronje i nacionalizacije, skupa sa poveanim porezima i visokim prihodima, postao je poznat kao la relance ili ponovno pokretanje. Ali la relance je odmah izazvao paniku na tritu kapitala, dovodei do stalnih napada na vrednost francuske valute. Umesto da doe do podsticanja privrednog razvoja, dolo je do naglog troenja kapitala i do smanjenja novanih rezervi. Nezaposlenost je dramatino porasla. Narasta i budetski deficit. Francuska se kretala prema bankrotstvu, a socijalisti prema katastrofi. 41. Francuska: uloga . Delora Ovaj zadatak (odnosi se na situaciju iz prethodnog pitanja) je pripao aku Deloru, koji je jednom opisan kao najuspeniji evropski socijalista generacije. Takoe je postao socijalista, mada ne marksista. Jednom je sebe opisao kao jedinog oveka na francuskoj levici koji nije nikada bio fasciniran komunizmom i marksizmom. Njega je privlaila katolika levica, a naroito filozofija Emanuela Munijea. Delor je godinama itao Munijea, ije e ideje obezbediti potporu njegovoj politici i opredeljenosti za evropski model socijalne drave. Poetkom 60-ih Delor je poeo da radi za Opti komeserijat za plan, koji je posle II svetskog rata osnovao an Mone u cilju rukovoenja obnovom Francuske. Njegov rad zapeo je za oko viim funkcionerima, ukljuujui arla de Gola. Istovremeno je bio aktivan u politici, u Drugoj levici, koja je odbacivala marksistike dogme i bila kritiki raspoloena prema snanoj

ulozi drave i birokratije. Kada su se 70-ih godina socijalisti reorganizovali, Fransoa Miteran, koji je brinuo daleko vie za politiku nego za privredu, shvatio je da mu je potrebna pomo, pa je izvukao Delora iz politikog istilita i postavio ga za efa odeljenja za meunarodnu privredu Socijalistike partije. Pobedom socijalista 1981. Delor je postao Miteranov ministar finansija. Odmah po preuzimanju dunosti pokuao je da smiri paniku na tritu kapitala zbog socijalistikog programa. Nastojao je, neuspeno, da minimizira kampanju nacionalizacije. Ali manevarski prostor mu je bio veoma suen. Ispostavilo se da su nacionalizovane kompanije, po reima biznismena, furune za spaljivanje gotovog novca, i gubici vlade poeli su da se gomilaju. Ukupna ekonomska situacija naglo se pogoravala, a tokom cele 1981. i 1982. godine franak je bio pod stalnim pritiskom. Sada je poela bitka za radikalnu promenu kursa Miteranove vlade. Nju je predvodio Delor. Platni bilansi bili su u oajnom stanju s tendencijom daljeg pogoranja. Spekulativni napadi na franak bili su nemilosrdni. Francuska je ak morala da pribegne hitnoj pozajmici od Saudijske Arabije u pokuaju eliminisanja spekulacija protiv franka. Ispostavilo se da je mart 1983. bio kritian trenutak za Francusku, au izvesnom smislu i za Evropu. Socijalisti su proli oajno na lokalnim izborima. Tenzije su bivale sve vee. U tom sumornom trenutku Delor je, zajedno sa Morojem (premijerom), izvrio veliki zaokret. Kritino pitanje bilo je pitanje novca. Godine 1978. Valeri Desten i nemaki kancelar Helmut mit dogovorili su Evropski monetarni sistem (EMS), koji je vezao franak i nekoliko drugih valuta za nemaku marku, dozvoljavajui im da variraju samo unutar dogovorenih granica. Delor je bio ubeen da bi raspad EMS-a bio poraavajui za evropsko jedinstvo. Delor je otro zapretio Nemcima, nateravi ih na kompromis: devalvacija marke pratie devalvaciju franka i Francuska e ostati u sistemu. Miteran je nagradio Delora imenujui ga za efa nadministarstva za privredu, finansije i budet. Delorov uspeh okonao je devalvacije. Od tog trenutka Francuska e svoju valutu povezati blisko sa nemakom markom. Budui da je marka bila jaka i franak e ostati jak. A zahtev za jakim frankom znaio je da privredni rast ne moe da bude rezultat vetaki visokog izvoza, protekcionizma ili nekontrolisane javne potronje. On je mogao jedino da doe samo iz poveane produktivnosti. Francuska je sada takoe bila vre ugraena u trite i institucije Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Ona vie nije mogla da razmilja u okviru tradicionalne nacionalne perspektive. Stabilizacija franka kroz EMS bila je poetak velikog zaokreta. To je ujedno znailo i da je originalni program socijalista van igre. Meunarodno

finansijsko trite uvelo je veliki veto na nacionalnu ekonomsku politiku. Ponovno vezivanje za evropsku monetarnu kooperaciju takoe je znailo da privreda mora da se modernizuje i uini efikasnijom. Delor je poeo veliki zadatak modernizacije koji e nastaviti njegovi naslednici. Delor je takoe bio veoma otar prema donacijama koje su izdvajane za kompanije u tekoama. Posle velikog zaokreta socijalisti su zadrali novi kurs reformi. Oni su kontrolisali potronju i nastavili da modernizuju finansijski sektor tako da nacionalizovane kompanije mogu da se vrate na trite kapitala, a ne da se obraaju vladi za sredstva. Ovo, u kombinaciji sa rasprodajom pomonih firmi koje su pripadale preduzeima u dr.vlasnitvu, inilo je prve korake onoga to moe da se nazove privatizacijom na mala vrata. 1984. vlade EEZ izabrale su Delora za predsednika Komisije. Delor je ostavio Miteranu vano zavetanje: izveo je Francusku na put ekonomske modernizacije i poveao poverenje u trite koje e nastaviti bez njega. Delor je odigrao sutinsku ulogu u ponovnom ugraivanju vizije trine ekonomije u francusku drutvenu demokratiju. Njegove politike mere su pospeile razvod izmeu socijalista i komunista.

42. Evropska zajednica: od Zajednice za ugalj i elik do Jedinstvenog evropskog akta Delor je doao u Brisel da zauzme poziciju u Evropskoj zajednici koja je uveliko stagnirala gotovo 2 decenije. Nastanak Zajednice bio je povezan s Maralovim planom, kada su SAD dale vie milijardi dolara pomoi Evropi, suoenoj s neminovnom ekonomskom propasti, da bi mogla da se obnavlja posle II svetskog rata. Kao uslov pozajmice ovog novca amerika vlada je insistirala na meusobnoj kooperativnosti Evropljana u obnovi, i na izradi zajednikih planova. Ona je takoe dala podstrek za pokretanje ujedinjenja. Za uzvrat, Maralov plan je pomogao postavljanje temelja za organizaciju prethodnicu Evropske ekonomske zajednice: Evropsku zajednicu uglja i elika, koja je upravljala tim resursima u Francuskoj i Nemakoj. an Mone bio je ovek koji je predvideo ovu zajednicu; i on je, zajedno s francuskim ministrom spoljnih poslova Roberom umanom i nemakim kancelarom Konradom Adenauerom, osnovao tu zajednicu. Zatim je 1957. est evropskih zemalja Nemaka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg potpisalo Rimski sporazum, koji je

doveo do osnivanja Evropske ekonomske zajednice, koja je uredno uklopila Zajednicu uglja i elika u taj proces. Bilo je ovo prvo ponovno lansiranje Evrope. Uistinu, razne institucije Zajednice uglja i elika postale su fundamentalne institucije EEZ. Ali kakva zajednica e to biti? Tu je nastala ogorena borba. arl de Gol je propagirao Evropu drava, kooperativnost ali zadravanje suvereniteta. On je eleo da Evropska komisija bude podreena nacionalnim vladama. Mone i Spineli su eleli neto mnogo vie: federalnu Evropu. Ali De Gol je stavio veto, rekao je ne i pobedio. Glavna novost bilo je osnivanje Evropskog monetarnog sistema kojem se nisu prikljuile sve lanice. Inae, EEZ je i dalje bila pritenjena bitkama u vazi sa ovlaenjima, budetom i udui da nije direktno ubirala poreze koliki doprinos e davati vlade zemalja lanica. inilo se da je Evropa osuena na propast, zahvaena eurosklerozom, nesposobna da se izjednai sa SAD, ugroena konkurencijom iz Japana i drugih azijskih zemalja. Meutim, optimizam ana Monea posustao je pred sveprisutnim evropesimizmom, koji je bio obeleje 70-ih i poetka 80-ih godina. Pod ovim okolnostima Delor se preselio u Brisel da bi postao predsednik Evropske komisije. Imperativi koji su pokretali Monea da okona evropski graanski rat, da rei nemaki problem u kontekstu Evrope oblikovali su i Delora. Delor e brzo postati otelotvorenje nove Evrope Evrope jednog trita. Ali bie on i kritikovan i napadan. Delor je bio reen da predsedava novom pokretanju Evrope. Da bi to uspeo bila mu je potrebna jedna velika ideja, ona koja e imati dalekosean uticaj. Prethodnu jesen bee proveo u pridobijanju Evrope za takvu ideju, koju je naao u konceptu jedinstvenog trita. Zajedno s njim, promovisae i jedinstvenu valutu. Delor je 1985. izaao pred Evropski parlament sa zahtevom o uklanjanju svih unutranjih granica zajednikog trita do kraja 1992. Rimski ugovor iz 1957. bee ukinuo tradicionalne carine. Sada je Delor bi reen da ide mnogo dalje, da raskrsti sa svim moguim barijerama koje stoje na putu otvorenom, jedinstvenom tritu. Vie nee biti carina izmeu lanica. Tehnike prepreke e takoe biti uklonjene. Svaka drava lanica e prihvatiti standarde roba i usluga koje namee neka druga lanica. Ovo je bio kljuni princip meusobnog priznavanja. Vlade vie nisu mogle da favorizuju svoje nacionalne ampione; igralite je moralo da bude jednako za sve. Delor je uivao podrku 3 najnovije lanice zajednice Grke, panije i Portugala (koje su se formalno pridruile 1986). Mehanizmi potrebni za stvaranje unutranjeg trita bili su otelotvoreni u Jedinstvenom evropskom aktu, koji su 1. jula 1987. odobrile sve lanice

Evropske zajednice njih 12. Do kraja 1992. sve barijere unutranjeg trita morae da budu uklonjene. Da bi se olakala primena ovog akta, princip jednoglasnosti bio je promenjen. Bie dovoljno veinsko glasanje meu vladama. Bila je to kljuna promena. 12 lanica su se takoe obavezale da e razvijati zajedniku evropsku spoljnu politiku. Ipak, Jedinstveni evropski akt nije ni izdaleka privukao panju koja je oekivana. Bio je tretiran kao jo jedna evropska pria koju treba samo letimino pogledati. Bie potrebno vreme da se shavti kolio e Jedinstveni evropski akt pomeriti vlast iz nacionalnih prestonica u Brisel i prema Zajednici, a naroito prema Komisiji, koja je imala iskljuivo pravo da pokree zakone. Da bi se ovaj akt pretvorio u realnost bilo je potrebno donoenje mnotva zakona na evropskom nivou. Sve vrste roba i usluga morae da budu evropeizovane i da imaju zajednike propise u vezi sa sadrinom, bezbednosu i etiketiranjem. Ponekad su prepreke bile prevelike. Mar ka jedinstvenom tritu doveo je do otre debate. Jedinstveno trite bilo je vie nego prihvatljivo za one koji su bili poput Margaret Taer, sve dotle dok se na njega gledalo samo kao na veliku zonu slobodne trgovine; ona je, skupa sa ostalim evropskim liderima, stavila svoj potpis na dokument iz 1987. ali kritiari su sada naroito zapaali transfer suvereniteta sa nacionalnih prestonica na Brisel i veliku samoproglaenu birokratiju Evropske komisije, koja je neumoljiva u nastojanjima da potvrdi svoju vlast i potpuno izolovana, kako od nacionalnih vlada tako i od direktne demokratske kontrole. Za gu Taer proirivanje nadlenosti Komisije predstavljalo je pretnju onome to je objavila kao cilj Britanije. U njenim oima ujedinjena Evropa znaila je davanje previe vlasti birokratskoj komisiji u Briselu. to se nje tie, Delor je predstavljao sinonim novog soja neodgovornih politiara koji vladaju Zajednicom. Ali Taerova e ubrzo pasti sa vlasti, a primena Programa jedinstvenog trita ukljuujui oko 300 odvojenih zakona i propisa bila je praktino zavrena do kraja 1992, prema dogovorenom rasporedu. Ambijent je bio preobraen. Svaka drava bila je otvorena. Jedinstveni evropski akt je razvlastio vlade upravljanja velikim delom komandnih visova. Meutim, jedno podruje je ostalo bastion suvereniteta: novac.

43. Nemako ujedinjenje i uloga Bundesbanke Sa jedinstvenim tritem Evropa je bila spremna za ujedinjenje. U stvari, Delor je ve 1988. vodio komitet koji je bio zaduen za osmiljavanje plana stvaranja jedinstvene valute. To je bio logian zahtev integrisanog trita. Zatim je dola 1989, godina uda, kada je unutar Evrope dolo do jo jednog ujedinjenja. Ta godina e doneti pad komunistikih vlada Poljske, Maarske, ehoslovake, Istone Nmeake, Bugarske i Rumunije i Berlinskog zida. Era hladnog rata bila je zavrena, neminovno dovodei do promena. Jedan od glavnih podsticaja za evropsku integraciju bilo je suprotstavljanje komunistikoj sili na istoku. Zapadni Evropljani su sada umesto ujedinjavanja radi otpora komunizmu morali da smisle ekonomske mere u cilju suoavanja sa izazovom sa istoka. Da bi stvari bile jo vie pogorane, ove zemlje su uskoro poele da lupaju na vrata Unije, traei da budu primljene u nju. Ali kako su mogle da se prikljue jedinstvenom tritu? One jo nisu imale ak ni trine sisteme. Sve je to uslovljavalo hitno razvijanje zajednike spoljne politike. Druga fundamentalna kalkulacija odnosila se na ulogu Nemake to veito prisutno nemako pitanje. Nemaka e se najbolje razvijati u sopstvenom interesu i u interesu svojih suseda kada bude integrisana u demokratsku Evropu. Propast komunizma dovela je do ponovnog ujedinjenja. To e Nemaku uiniti nadmonom silom u Evropi, stvarajui tako ogroman izazov za celi kontinent. I sama Nemaka je bila suoena sa velikim izazovom. Kako integrisati privredu Istone i privredu Zapadne Nemake? Odgovor e se svesti na novac. Centralno pitanje za buduu privredu bie kako uskladiti valute 2 Nemake. ovek koji je bio odgovoran za nemaki novac, Karl-Oto Pel, predsednik Bundesbanke, bio je ubeen da je pravi odgovor vrlo paljivo vuenje poteza. Bundesbanka je svakako bila uvar evropske ekonomske strogosti. Zato to je ona bila nemaka centralan banka i zbog njenog ustrojstva, Buba kako je Bundesbanka bila poznata monetarnim poslenicima bila je dominantna centralna banka u Evropi. Buba je odreivala kamantne stope ne samo za Nemaku nego za celu Evropu, zato to su druge centralne banke morale da usklauju svoje kamatne stope u odnosu na Nemaku, da bi odrale stabilnost kursa svojih valuta. Bundesbanka je osnovana sa znatnom autonomijom. U njenom osnivakom aktu iz 1957. pisalo je da mora da suzbija inflaciju. Bila je esto kritikovana kao drava u dravi. Strogost Bundesbanke bila je duboko ukorenjena u nemaku prolost. Dva istorijska seanja oba u vezi sa inflacijom bila su sutinska. Prva je bila

hiperinflacija poetkom dvadesetih godina. Druga je bila sveobuhvatna inflacija posle ii svetskog rata, koju je Ludvig Erhard eliminisao 1948. reformom. Pouka je bila sasvim jasna: inflacija unitava temelje drutva. Iznenada, 1989, centralno pitanje nije bilo kada e se ujedinjenje dogoditi, nego mnogo praktinije kako. To je u prvi plan izbacilo odnos kursa valuta. Karl-Oto Pel je shvatio da e odnos izmeu dve valute biti kljuan za budui privredni razvoj. Bundesbanka je procenila da odnos mora da bude 4:1, tj. etiri istononemake marke za jednu zapadnonemaku. Produktivnost radnika Istone Nemake bila je, u najboljem sluaju, 40% u odnosu na radnike Zapadne Nemake. Odnos valuta jedan prema jedan uinio bi Istonu Nemaku potpuno konkurentnom. Po Pelovom miljenju pravi pristup ponudilo je poljsko iskustvo. Tamo su plate bile mnogo nie nego u Nemakoj, odravajui niu produktivnost rada. I to je bilo dobro, ne loe, zato to je Poljake uinilo konkurentnim na svetskim tritima to je znailo vie radnih mesta, vie investiranja i modernizacije i vie mogunosti za razvoj. Pel je sve to znao. On ak nije bio ubeen da je brzo politiko ujedinjenje dobra ideja. Moda bi bilo bolje, mislio je on, da se Istonoj Nemakoj omogui da neko vreme ostane zasebna, demokratska, nemaka drava. Neka ona sredi svoje ekonomske, socijalne i politike probleme. Istona Nemaka i Zapadna Nemaka mogle bi se tada reintegrisati unutar veeg okvira Evropske zajednice. Politiari su mislili drugaije. U isto vreme, kancelar Helmut Kol se sve vie plaio jednog drugog talasa plime istononemakih radnika koja e zapljusnuti Zapadnu Nemaku. Niko nije mogao da ga ubedi da bilo ta drugo osim objedinjavanja valute moe da zaustavi taj talas. Postojao je jo jedan faktor. Kol je smatrao da e monetarno jedinstvo zavriti posao ujedinjavanja, ba onako kako je monetarna reforma iz 1948-49. dovela do spajanja tri nemake okupacione zone, tj. do stvaranja Zapadne Nemake. Pel je u Istonom Berlinu 6.februara 1990. izjavio da monetarna unija uopte ne dolazi u obzir. Ali nekoliko asova ranije, istog tog dana, jedna mala grupa sastala se s Kolom u njegovoj kancelariji. Oni su tu odluili da zapadnonemaku marku proire na Istonu Nemaku. Ova tako vana odluka doneta je na improvizovan nain. Pod stranim pritiskom dogaaja, niko od donosilaca odluke nije predvideo ogromne ekonomske probleme koji e iz nje proistei. Odluka je objavljena u Bonu istog tog popodneva, pre nego to je Pel mogao da bude obaveten. Tada je on moda bio jedini koji je bio raspoloen da glasno izrazi strah da e ta odluka predstavljati ekonomsku katastrofu za Istonu Nemaku, da e ona unititi njenu industriju i da e biti izuzetno skupa za Nemaku kao celinu.

Objedinjavanje valute zaista je posluilo viem nemakom cilju, kako se Kol nadao. Ono je dovelo do pol.ujedinjenja. oktobra 1990, manje od godinu dana posle pada Berlinskog zida, i tri meseca nakon objedinjavanja valute, Nemaka se ujedinila kao jedna zemlja. Nemaka je tako postala najvea sila u Evropi, a Bundesbanka e postati jo dominantnija na kontinentu. Ali ispostavilo se da je ujedinjenje daleko tee, bolnije, i skuplje, za Zapadnu Nemaku. Pel se povukao. Posledice ujedinjenja bile su onakve kakve je predvideo. Privreda Istone Nemake se raspala. Od 1990. Bundesbanka je sve vreme nastojala da preuhitri opasnosti od monetarnog ujedinjenja, drei se strogih kamatnih stopa. Ovo je imalo posledice daleko van Nemake. Kao rezultat stoge monetarne politike, ekonomski razvoj irom Evrope doiveo je zastoj i nezaposlenost je porasla na nivo nezabeleen u posleratnim godinama. Ono to se desilo u Nemakoj imae odluan uticaj na tok evropskog ujedinjavanja. 44. Mastrihtski sporazum i stvaranje jedinstvene valute Evropske Unije Decembra 1991, lideri evropskog vrha sastali su se u holandskom gradu Mastrihtu da bi zakljuili sporazum o jednistvenoj valuti i osnovali zajedniku spoljnu, bezbednosnu i unutranju politiku. Odluke koje donesu u Mastrihtu odredie tok evropskog ujedinjavanja duboko u XXI vek. Njihova najvanija odluka bila je stvaranje jedinstvene valute eura i evropske centralne banke koja e njime upravljati. Prema tom planu euro e nastupiti kao zvanina valuta u januaru 1999. poznati nacionalni kovani novac i dalje e se koristiti u svakodnevnom ivotu, ali samo kao izraz eura. Sa eurom nastupa i Evropska centralna banka (ECB) koja e njime rukovoditi. ECB je u svojoj poetnoj formi Evropskog monetarnog instituta, oblikovana u skladu sa Bundesbankom. Njeno eksplicitno statutarno opredeljenje da e suzbijati inflaciju, jae je ak i od opredeljenja Bundesbanke. ECB e drastino umanjiti monetarnu mo nacionalnih vlada, jer e sutinske odluke o kamatnim stopama i valuti biti stvarane i primenjivane na nadnacionalnom nivou banke, to oznaava neto potpuno novo kako se izrazio Pel, denacionalizaciju novca. Ipak, nije uopte jasno da li e se sve to dogoditi, barem prema planiranom rasporedu. Da bi se to postiglo Mastrihtski ugovor sadri niz krajnje tvrdih nivelacionih kriterijuma, koji moraju da se zadovolje ukoliko neka zemlja eli da se ukrca na evropski vagon. Ti kljuni kriterijumi ukljuuju: Inflaciju niu od 1.5% poena iznad prosene stope tri zemlje sa najniom inflatornom stopom;

 Nacionalni budetski deficit nii od 3% bruto nacionalnog dohotka; Nacionalni dug ispod 60% bruto nacionalnog dohotka; Nacionalnu valutu koja nije smela da bude devalvirana u toku poslednje dve godine. Iako su ovi kriterijumi napadnuti kao nerealni i despotski, ugovor poseduje odreenu fleksibilnost u njihovom tumaenju i primeni. Na putu ka euru Nemaka je insistirala na doslovnom i nefleksibilnom tumaenju. Neki u tome vide strah Nemaca da e vrsta marka biti zamenjena mekom evropskom valutom. to se Nemake tie, ona je vrsto zagovarala stav da se svaka zemlja koja odustane od tih kriterijuma strogo kazni nakon prelaska na euro. Ironija je da Nemci brinu zbog toga to e izgubiti kontrolu nas svojom ekonomskom sudbinom zahvaljujui socijalizaciji marke tj. njenom pretapanju u euro dok neke druge zemlje strahuju da e euro i ECB znaiti da Bundesbanka i njeni propisi vladaju Evropom. 45. Mastrihtski sporazum: privatizacija i smanjenje socijalnih davanja Potreba za smanjenjem deficita, u skladu sa odlukama donetim u Mastrihtu, pomae ubrzavanju procesa privatizacije u Evropi. Prisustvujemo optem povlaenju sa klasinih komandnih visova meovitih privreda. Ministri finansija vode privatizaciju iz vie razloga. Prvo, ona donosi novac koji pomae smanjenje deficita. Drugo, ona smanjuje donacije i stvara potencijal za vee prihode od poreza. I tree, ona udaljava odgovornost za penzije od drave. Ali to nisu jedini razlozi. U toku je i fundamentalna promena u izgledu. U mnogim sluajevima misterioznost preduzea u dr.vlasnitvu je iezla. Dr.vlasnitvo je esto posmatrano kao obaveza, stvarna ili potencijalna, koja promovie neefikasnost, ograniava fleksibilnost i mogunost da se bori sa sve veom me.konkurencijom i spreava tehnike inovacije. Kako su ta preduzea u dr.vlasnitvu, ona moraju da donose odluke koje odgovaraju politikim pritiscima. Dinamika snage jedinstvenog trita takoe se menja. Evropska komisija je nedogmatina po pitanju dravnog ili privatnog vlasnitva u firmama, ali insistira na ukidanju prepreka konkurenciji i ulasku trita. Ova doktrina eksplicitno pogaa dr.monopole. Kada vie nema zatienog nacionalnog trita, dr.vlasnitvo zaista moe da postane smetnja. A dr.monopoli mogli bi da budu iskljueni iz predstojeeg progresa.

Jo jedan faktor pospeuje privatizaciju tehnologija. Danas tehnologija dovodi do promena. Ona pospeuje kapitalizam i stvara veu konkurenciju. Morali smo da popustimo da se menjamo zbog tehnologije. Uz sve pribliavanje meu zemljama koje ovaj talas privatizacije podrazumeva, postoje kljune razlike u nainu na koji svaka zemlja tome pristupa (Francuska se razlikuje od Italije, Nemake..itd). Privatizacija vodi ka novoj razvojnoj industriji u Evropi: regulaciji. Kada su vlade bile vlasnici kompanija nije bilo potrebe za nezavisnom regulacijom. Ministarstvo je odreivalo cene za usluge kao to je telefon, voda, gas i struja. Ali novoprivatizovane kompanije sada su preuzele tu ulogu i odreuju cene i uslove rada. Uloga vlade se promenila. Njen posao je da zatiti potroae obezbeivanjem konkurentnih cena, bezbednosti i standarda kvaliteta. Da bi to mogla da radi potrebno je da ima nove institucije koje e regulisati cene i rad. Britanija je bila prva koja je uspostavila regulativni sistem. Autonomni regulativni odbori pojavili su se irom Evrope. Privatizacija jo uvek podrazumeva naporne pregovore sa sindikatima, kao i komplikovane kompromise meu zemljama lanicama EU o pravilima budue konkurencije u svakoj industrijskoj grani. Uz industrijsko restrukturisanje Mastriht strogo zahteva smanjenje socijalnih davanja, koja su godinama u zap.Evropi dola ak do iznosa od 42% bruto nac.dohotka. Prvo pribliavanje Evrope posle II svetskog rata davno pre Mastrihta bilo je na meovitoj privredi kombinovanoj sa socijalnom dravom. Smatralo se da e meovita privreda obezbediti potpunu zaposlenost i razvoj. Ispostavilo se takoe da je socijalna drava postala jedna od vodeih razvojnih grana Evrope barem sve donedavno. Signal da je evropski socijalni sistem krenuo u pogrenom pravcu predstavlja nezaposlenost. Sredinom 90-ih godina on je na naslovnim stranam zamenio inflaciju. Zatvaranjem firmi i stranom konkurencijom dolazi do gubitka radnih mesta. Jedino se poveava broj zaposlenih u vladinim agencijama koje isplauju naknade nezaposlenima. Sve vea nezaposlenost ukazuje na vei izazov na celokupnu graevinu socijale, na prava, socijalna davanja i zatitu trita rada. Re je o krizi sistema penzija i nadoknada koja je zamenjena demografijom i ne moe vie samu sebe da isplauje. Meu zemljama na kontinentu Holandija je uradila vie od svojih suseda da se uhvati u kotac s problemima socijalne drave. 80-ih godina Holandija se nala u ekonomskim nevoljama. Holandska bolest, kako je tada nazvana, imala je uzrok u naroitim holandskim okolnostima - nagli razvoj

proizvodnje prirodnog gasa i veliko bogatstvo koje je s njom dolo. Sve vee dobiti lako su deljene. Pomo nezaposlenima skoro da se izjednaila sa platama zaposlenih kao da se elelo smanjenje potranje posla. Uskoro je skoro treina radne snage bila nezaposlena ili su koristili invalidsku ili neku drugu zatitu. Primorana da se suoi sa boleu, vlada je odbacila pravoverni kejnsijanski recept i poela je da preusmerava privredu smanjujui budetski deficit, kreui poreze, forsirajui stiavanje zarada i olakavajui postupak otputanja i primanja radnika, kao i uzimanja honoraraca. Nadoknada nezaposlenima osetno je smanjena. Posle ovih reformi, Holandija je imala niu stopu nezaposlenosti od suseda i sada se o njoj govori kao o modelu za preureenje socijalne drave. U Americi termin socijala gotovo da predstavlja psovku. Evropljani socijalnu dravu vide kao jedno od najveih dostignua, kao bitan element civilizovanog drutva i temelj drutvenog konsenzusa. Ali socijalni sistem je takoe rtva sopstvene izdanosti. U Nemakoj tipian plaeni godinji odmor traje 6 nedelja. Nezaposleni dobijaju visok procenat zarade zaposlenih, a penzije nemaju veze sa radnim staom. Ova idanost se proiruje i na druge usluge koje sistem pokriva. Sistem socijalne zatite snosi trokove. Ovi ogromni trokovi dovode do poveanja socijalnih punjenja novanih iznosa koji poreski obveznici i poslodavci moraju da daju da bi sistem mogao da funkcionie. U glavama mnogih Evropljana sazrelo je shvatanje da socijalni model mora da pretrpi znaajne promene. Postoji oseanje da je socijalna drava otila predaleko i da mora da se vrati i preoblikuje, kako u smislu davanja tako i u smislu regulative. Izazov se sastoji u tome da se osmisle i sprovedu strukturne promene u socijalnom sektoru i da se socijalan drava reorganizuje tako da se njene usluge obavljaju po niem troku i veoj efikasnosti i da se sve to izvede uz pristanak naroda. Pri tom stalno imajui na umu osnovne vrednosti solidarnosti. Helmut mit (kancelar Zapadne Nemake) rekao je da je kritian faktor u padu Evrope preterana eksploatacija socijalne drave. Za njega socijalna drava jeste dobra ideja, ali su je evropske drave dovele do ekstremnih granica. Kako drutva ovih zemalja postaju sve starija, potreba za pokrivanjem penzija sve vie pogorava finansijsku situaciju. To dovodi do previsokog oporezivanja, do prevelikog budetskog deficita u svim evropskim dravama. Reformisanje socijalne drave i redefinisanje odgovornosti izmeu vlada i graana, sada se pojavljuje kao jedan od glavnih zadataka Evrope. Evropa e

nastojati, ne da se povue iz socijalne drave, nego da obnovi svoj drutveni ugovor redefinisanjem solidarnosti, dodajui koncept line odgovornosti za ono to je iscrpljujui princip prava tj. graani bi trebalo da snose deo trokova socijalnih usluga i preuzeli bi veu odgovornost za finansiranje sopstvene penzije. 46. SAD: budetski zastoj Poslednja supersila na svetu zatvorila je svoja vrata 16. decembra 1995. Vlada SAD ostajala je bez novca. Zahvaljujui pat poziciji nastaloj izmeu demokratske administracije Bila Klintona i Kongresa koji su kontrolisali republikanci nije bilo sredstava za plaanje vladinih rauna. Nekoliko stotina hiljada inovnika poslato je kui. Vie stotina hiljada drugih dobijali su deo ekova ili nita. Vaingtonske ulice bile su prazne. irom zemlje kancelarije savezne administracije bile su zatvorene, kao i 397 nacionalnih parkova na kojima je pisalo ZATVORENO ZBOG BUDETSKOG ZASTOJA. Ambasade su takoe bile zatvorene. Dolo je do opte konfuzije i gneva. Bil Klinton je 1993. otiao u Vaington sa problematinom meavinom nove demokratske politike. Ona je naglaavala sve vea ogranienja u odnosu na tradicionalniji liberalizam koji su kritiari nazvali oporezuj i troi. Predsednik je uloio sve napore na smanjenje budetskog deficita i bio je suoen sa snanim suprotstavljanjem. Republikanci su se vratili osvetniki, pobedivi u oba doma i u Senatu. Njihov manifest bio je Ugovor sa Amerikom, spisak poduhvata iji je cilj bio da ublai strepnje srednje amerike klase, naroito u vezi sa kriminalom, porodinim vrednostima i deficitom nacionalnog budeta, zajedno sa obeanjem da e smanjiti regulativu i intervencije. Ukratko, Ugovor sa Amerikom zavetovao se da e stegnuti ameriku vladu. Sutina je bila u opredeljenost za obuzdavanje trokova vlade i uravnoteenje budeta. Republikanci su nameravali da iskoriste budet da bi izdejstvovali odustajanje vlade od mnogih intervencija. Dve strane su se sada nale u vrlo napetoj politikoj borbi. Naravno, ova bitka bila je deo kampanje za predsednike izbore 1996, ali je istovremeno bila i borba u vezi sa ulogom vlade da li da je proiri, da je zadri onakvom kakva jeste ili da je suzi. Cilj republikanaca bio je da donesu budet koji e za 7 godina okonati savezni deficit. Klinton je stavio veto na budet, a republikanci su zauzvrat odbili da izglasaju rezoluciju koja bi obezbedila privremeno finansiranje da bi vlada mogla da radi (1995).

Najzad, poetkom nove godine (1996), postignuta je neka vrsta kompromisa. Smanjena su kresanja budeta, kao i poreza. Ipak, vlada je u principu prihvatila, manje-vie, budet koji e za 7 godina okonati deficit. A to je bio najvaniji cilj republikanaca. Gledano iz retrospektive, zatvaranje institucija i debakl budeta raunati su kao pobeda demokrata. Ipak, oni su bili i prekretnica i za zemlju i za Demokratsku partiju. Na ekonomske mere amerike vlade sada nije uticalo samo javno mnjenje nego i ocena da finansijska trita, ukljuujui i bilione dolara u imovini penzionera, sada poivaju na estitosti tih mera. A stav trita nije mogao da bude jasniji: veliki deficiti nisu prihvatljivi. Glavna matica amerike politike je promenila tok. A u tom procesu Bil Klinton se pojavio kao naslednik transformacije koja je, u stvari, poela dve decenije pre. Redefinisanje odnosa izmeu drave i trita bilo je manje dramatino u SAD nego drugde zato to, dok se vlada posle II svetskog rata irila kao i u drugim zemljama, ona to nije inila preko dr.vlasnitva. ako je velika ekspanzija vladinih aktivnosti u SAD bila u poetku zasnovana na pretpostavci neuspeha trita, onda je redefinisanje odnosa drave i trita odravalo pomeranje stavova prema manje poverenja u sposobnost vlade da ispravi promaaje trita i vie poverenja u sposobnost trita da sama srede stvari. SAD su se oduvek smatrale pravom domovinom kapitalizma. One su se smatrale zemljom preduzetnitva, inovacija, rizika i ansi i kreativne destrukcije trita. Ali vlada je svejedno bila prisutna. Dok je intervencija u drugim zemljama esto poprimala oblik dr.vlasnitva, njen karakteristian oblik u SAD bio je regulacija. SAD su takoe razvile veliku socijalnu dravu i sistem prava. Kao rezultat toga bitka u SAD je bila i jo je tako voena u arenama regulativom oporezivanja i potronje, socijalne drave i privatizacije. Sama regulativa kree se u dva pravca. Jedan je ka manjoj ekonomskoj intervenciji na tritima. Drugi je ka veoj intervenciji u smislu odravanja drutvenih vrednosti. Meutim, ukupno uzev, drava vodi borbe sa fiskalnom disciplinom koje mogu da se uporede sa borbama u veini zemalja uoi XXI veka. Ta borba poela je pre dve decenije. 47. SAD: reganizam Kada je Ronald Regan pobedio u republikanskoj nominaciji za predsednika 1980, izgledalo je da se on toliko dri na politikom rubu da su se tokom konvencije odravali polutajni razgovori o tome da bivi predsednik Derald Ford bude njegov potpredsednik. Ali Ford bi imao dalekosenu odgovornost

kao neka vrsta kopredsednika, koji bi bio odgovoran za spoljne poslove i budet. Isto tako bi bio direktor predsednikove kancelarije. Pregovara lino, Henri Kisinder, predstavljao je Forda. Meutim, posle nekoliko dana ceo plan je propao. Ipak, sama injenica da je ova bizarna ideja razmatrana ukazivala je na to koliko se verovalo da je Regan nepouzdan i neiskusan. Regan se smatrao autsajderom u odnosu na glavni tok amerike politike, ovekom koji dolazi sa krajnje desnice. On je bio ideolog koji koristi zastareli renik Nove ekonomske politike Frenklina Ruzvelta. On je govorio o vraanju vlade i kresanju programa; zagovarao je slobodno preduzetnitvo i slavio magiju trita. Ispostavilo se da je Ronald Regan i njegovo predsednikovanje zaista promenilo jezik amerike politike i on je pripomogao pokretanje borbe za redefinisanje odnosa drave i trita. Ideje su stvorile kontekst reganizma. U tome je veliku ulogu odigrala ikaka kola. ikaki ekonomisti su dokazivali da je vlada problem, ne reenje. Dalje, teorije koje su zraile sa Virdinijskog univerziteta davale su uspeno objanjenje problema vlade da posebni interesi okreu aktivnosti vlade prema sopstvenoj koristi. Drugi (grupa zvana ponudai) su smatrali da je inflacija najvei neprijatelj i da je najbolji nain za njeno suzbijanje kontrola ponude novca. 48. SAD: neokonzervativizam Ako su razne grupe ekonomista pomerile pretpostavke o nainu funkcionisanja Amerike, drugi niz ideja e obezbediti paralelnu politiku, socijalnu, pa ak i kulturnu kritiku koja je podstakla redefinisanje: neokonzervativizam. Ovaj pokret se pojavio u SAD krajem 60-ih i poetkom 70-ih godina. Njegovi kadrovi, u poetku samo nekoliko desetina njih, bili su razoarani liberali po reima jednog od voa pokreta, Irvinga Kristola, liberali namagareni od stvarnosti. Mnogi su doli sa ekstremne levice od mladalakog marksizma. Neokonzervativizam je nastao kao odgovor na kontrakulturnu eksploziju i pobunu omladine krajem 60-ih, na Novu levicu i studentske napade na univerzitete, kao i slavljenje ratobornosti i radikalizma. Neprijatelji neokonzervativaca nisu bili samo socijalizam, marksizam i komunizam. Drugi neprijatelj je bio dominantni ameriki liberalni etos. Neokonzervativci su bili ubeeni da liberalizam raa mlitavost i moralno propadanje i da e na kraju dovesti do degeneracije SAD. Kritikovali su ambiciozne programe vlade zbog neuspeha da ostvare ono to su obeali. Mnoge od svojih monih

argumenata zasnivali su na zakonu neplaniranih posledica. U javnosti su postali poznati kao neokonci. Neokonci su bili intelektualci i verovali su, kao Hajeci i Fridmani, da se njihova borba odnosi na ideje. Oni su bili angaovani na ideolokoj borbi protiv niza dominantnih ideja koje su nekoliko decenija drale komandne visove amerikog miljenja. Iako nije lako odrediti, uticaj neokonzervativizma bio je znaajan. On je redefinisao granice politike debate. Obezbedio je nov niz ideja za konzervativce. Neokonci su sebe smatrali, barem tada, demokratama. Neokonzervativci su traili suavanje ingerencija vlade. Takoe su sve vatrenije nudili optimistiku potvrdu kapitalizma i trita. Negde oko 1980. dogodilo se da dode do spajanja misaone kole slobodnog trita i neokonzervativne misaone kole. Kristol je mislio da je moda to uinio Regan. Ironija se sastojala u tome da je trini sistem, kakav je tada bio, delovao mnogo osakaeno. Ali pod uticajem konzervativne ekonomije i neokonzervativne drutvene kritike, poele su da se odvijaju duboke promene u stavovima vezanim za ulogu amerike vlade. Ovaj proces e dugo trajati. One je stvarno poeo s krizom koja je prethodila Reganovoj administarciji: inflatorna previranja krajem 70-ih. Kao i u drugim industrijskim zemljama ta kriza je bila signal slabosti preovlaujueg ekonomskog sistema i dovela je do njegove konane transformacije. 49. SAD: borba sa inflacijom i uloga P. Volkera Inflacija je galopirala 80-ih kao nikada pre u Americi. U julu 1979. predsednik Dimi Karter proglasio je nacionalnu krizu poverenja i otpustio je neke lanove vlade. Taj potez trebalo je da pokae odlunost i da uvrsti naciju, ali umesto toga on je jo vie pokolebao naciju. Njemu je bio potreban neko na mesto predesdnika Odbora Federalnih rezervi. Reeno mu je da Pol Volker, dugogodinji ekspert za monetarna pitanja i tada predsednik Njujorkih federalnih rezervi, ima potrebne sposobnosti i ugled da obezbedi finansijski oslonac. Tako je volker zavrio u Istonoj kancelariji Bele kue. Uzimajui u obzir kasniji uticaj koji e njegove politike mere imati na ekonomiju, kao i njihov doprinos ishodu predednikih izbora 1980, Karter je verovatno poeleo da nikada nije uo za Volkera. Potreban je bio ovek koji e voditi rat sa infalcijom i, uprkos svim tekoama, pobediti i pri tom izvesti SAD na novi ekonomski kurs. Volker je bio stvoren za tu ulogu. On je rano nauio da brine zbog inflacije. Iako je usvojio kejnsijanska orua za analizu, uvek je bio skeptian prema

sopstvenim sposobnostima da vodi neto tako kompleksno kao to je privreda. Volker je takoe bio oblikovan iskustvom u Federalnim rezervama, bio je i centralni bankar. Kao predsedavajui Federalnih rezervi, volker je bio reen da ugasi inflatorna oekivanja koja su stezala SAD. Njegovo oruje bilo je modifikovani monetarizam. Umesto da eksplicitno odrede kamatna stope (cenu novca), Federalne rezerve e kontrolisati stranu ponudu (koliinu novca) upravljajui rezervama banke. Efekti su bili dramatini. Kako su Federalne rezerve ograniile ponudu novca, kamatne stope su znatno skoile, na 20 i vie odsto. Privreda je usporila i onda se stisla, upadajui u najdublju recesiju posle Velike recesije. Nezaposlenost je dostigla stopu od 10%. Ovo posrtanje zajedno sa krizom talaca u Iranu bilo je glavni faktor koji je uticao na Reganovu pobedu nad Karterom 1980. Posle Reganovog izbora, Federalne rezerve i naroito Volker ostali su glavna meta gnevnih politiara, koji su se plaili politikih reakcija. Ipak, sam Regan nije nikada napadao Volkera. U meuvremenu je gnev javnosti protiv Volkera i Federalnih rezervi bujao. Trajalo je tri godine. Ali u leto 1982. pobeda nad inflacijom je bila na vidiku. U stvari, inflacija e te godine pasti ispod 4%. Volkerovo veliko dostignue bilo je to je osvojio inflaciju u vreme kada je defetizam bio ogroman. On je izveo SAD na novi privredni kurs. Zahvaljujui Volkerovim naporima, do monetarnog ogranienja dolo je vrlo rano, u toku Reganove administracije. Ali ostala je jo fiskalna politika nain na koji vlada ubira prihode i na koji ih troi. Savetnici Ronalda Regana stupili su na dunost s namerom da kreu i poreze i potronju. Ali su uskoro otkrili da je lake postii prvi nego drugi cilj. Razlog je bio jednostavan: politika. 50. SAD: poetak deregulacije Delo Ekonomija regulative (1970) Alfreda Kana opisano je kao najuticajnije delo ikada napisano na tu temu. Problem sa toliko regulative, govorio je Kan, sastoji se u tome da ne odraava realnost trita i da spreava cene da obave bitan deo posla. Kada imamo mnogo regulative onda se alju signali koji nemaju veze sa realnou ponude i tranje. Kanova knjiga se pojavila ba u vreme kada je tradicionalni regulativni sistem pokazivao znakove ozbiljnog nefunkcionisanja, naroito u sektorima energetike. Njegova prva prilika da pone reformisanjem regulative dola je kada je izabran za efa Njujorke komisije za dravne javne usluge, gde je izvrio potpuno redefinisanje cena struje. Kan je stekao slavu kao reformator regulative.

Godine 1977. on je postavljen na mesto predsedavajueg Civilnog aeronautikog odbora. eleo je da uvede konkurenciju i da prepusti tritu da preuzme ekonomske odluke. Njegov najvei napad na sistem bio je da dozvoli fleksibilnost u odreivanju cena, to je znailo cene s popustom. U leto 1978. preko polovine avio prevoznika imali su razne karte s popustom. Kanove najvee bitke bile su protiv avio prevoznika i grupa koje se behu razvile zahvaljujui regulativi i koje nisu elele da doe do promena. Oktobra 1978. deregulacija avionskog saobraaja postala je zakon. Avio prevoznici su mogli slobodno da formiraju cene. Mogli su da odluuju o tome da li da uu ili izau sa trita i linija. Ulaz je sada bio slobodan novim kompanijama. To je bila deregulacija prvo veliko povlaenje njudilovskog sistema. A kako je ona delovala? Procenjuje se da su putovanja avionom 1996. u proseku stajala manje za 26% nego da je ostala regulativa. Umesto 10 velikih prevoznika, sada ih u SAD ima 6. Na mesto velikih prevoznika delom su uskoili manji avioni. U irem kontekstu, avio deregulacija je oznaila pravu prekretnicu, okretanje tritu. Avionske linije bile su samo najvidljiviji primer ekonomske deregulacije. Ukupni proces je zahvatio i druga podruja svakodnevnog ivota. eleznice i prevoz kamionima takoe. eleznika regulativa na primer, bila je zasnovana na argumentu prirodnog monopola. Dolazi do gotovo potpune deregulacije u ovoj oblasti poetkom 80-ih godina. Uteda trokova od deregulacije procenjuje se na 50 do 70 milijardi dolara. eleznice su poele ponovo da stvaraju profit, i inovacije su bile podsticane. Najvea regulisana kompanija bila je AT&T najvee preduzee u zemlji, sa preko milion zaposlenih koja je obavljala najvei deo telefonskih usluga u SAD. Delovanje AT&T bilo je zasnovano na ideji prirodnog monopola; a njegova regulativa na ouvanju javnog dobra. Regulativno naslee Nju dila takoe se preispituje u finansijskom sektoru. Na pristup nije deregulacija nego razumna reforma regulative, govorio je Judin Ludvig, koji kao kontrolor valute nadzire vei deo nacionalnog banskarskog sistema. Jedan od prvih stvari koju je uradio Frenklin Ruzvelt, kada je 1933. postao predsednik, bilo je proglaenje bankarskog odmora, tako da se od Nju dila finansijski sektor nalazi pod jakom regulativom. Da stvari mogu da pou po zlu ukazala je ozbiljna kriza koja je pogodila tednju i industriju pozajmica, krajem 80-ih i poetkom 90-ih. Ta kriza je bila rezultat i delimine deregulacije i onoga to je Pol Volker nazvao promaajem regulacije i nadzora. Trik kod regulative, govorio je Ludvig, sastoji se u tome da se uspostavi prava ravnotea. Ali najvea deregulacija se nalazi u fazi odvijanja. Ona transformie industriju koja

raspolae sa najvie kapitala u svetu i koja je vea od avionskog prevoza i telekomunikacija zajedno elektrinu energiju. Nita drugo nije toliko tipino za deregulaciju. Ona pogaa sve i svaije mesene raune. Ekonomski uticaj konkurencije ogroman je. Podvrgavanje elektrine energije trinim silama promenie dolarsku vrednost svake elektrane, svakog prenosnog sistema, svakog dela ove industrijske grane. Ova grana uestvuje sa 10% ulaganja u SAD a sda joj je vrednost neto drugaija nego pre deregulacije. Povlaenje vlade takoe tera kompanije da izvre ogromne organizacione promene. Ukoliko se industrija elektrine energije bude pomerala sa tradicionalnog regulativnog monopola na sistem vie zasnovan na tritu utoliko e njeni regulatori menjati svoj posao. Njihovo novo zanimanje bie da obezbede konkurentnost trita. Regulatori su sada sudije. Oni ne odreuju cene, nego pokreu akcije i trajkove. 51. SAD: uspon drutvene regulacije Ako je opti trend ekonomske regulative usmeren ka veem oslanjanju na trite, neto suprotno se deava u carstvu drutvene vrednosti regulative, koja obuhvata podruja kao to su ekologija, antidiskriminacija i sulovi na radu. U ovim podrujima etvrta grana vlasti ima sve veu ulogu. Svaka administracija posle Niksonove, bez obzira da li je demokratska ili republikanska, izjanjava se da ima previe regulative i da je potrebno ozbiljno potkresivanje. Ali trendovi su suprotni. Veoma je teko dobiti ukupnu sliku sve vee graevine drutvene regulative; samo oni koji su pogoeni ovim ili onim delom regulativnog sistema znaju da se on tamo nalazi. Ma kakva bila gledita, regulativa rizika ukljuujui zdravstvo, sigurnost i ekologiju trpi od onoga to Stiven Brejer, sada sudija Vrhovnog suda, naziva regulativno zaguenje. Regulativa rizika see natrag u oajniku potrebu Amerike XIX veka da se suoi sa najozbiljnijom opasnou poarima. Ali tek krajem 60-ih i poetkom 70-ih novi duh aktivizma zapoeo je veliki proces regulativnih aktivnosti na federalnom, dravnom i lokalnom nivou. I Agencija za zatitu okoline i Administracija za zatitu na radu osnovane su u vreme Niksonove administracije. Zagaenje prljavi vazduh u gradovima, prljava voda u jezerima i rekama je dovelo do mnotva zahteva. I uinjen je ogroman napredak. Ukupno uzev, ivotna sredina u SAD i drugim industrijskim zemljama mnogo je istija danas nego pre 2 decenije. To se postiglo kombinacijom regulative i aktivizma, te tehnolokim inovacijama i intelektualnim

reformisanjem. Ipak, u isto vreme sistem ekoloke regulative koji se razvio sve vie deluje trapavo, nefleksibilno i previe naredbodavno. Brejer ukazuje na izazov ugraivanja fleksibilnosti u regulativu. Uvek je problem uneti diskreciju u ovaj proces tako da regulator moe da primeni razumnu koliinu obazrive regulative. Jedini nain da se regulativa pobolja jeste da se administraciji omogui vie diskrecije. Ali Kongres donosi propise da bi diskreciju spreio. Ukoliko ima mnogo diskrecije postoji mogunost da se ona zloupotrebi. A ako je spreite, onda dobijate pravila i strogost. Izazov se sastoji u tome da se pronae ravnotea izmeu pravila i diskrecije. Ceo sistem se bori sa fundamentalnim pitanjem na koji nain procenjivati i meriti rizik. Jedan nain je da se analizira ravnotea izmeu trokova regulative i koristi koju ona donosi, ali su rezultati takve analize meoviti. U toku je razvoj novog pristupa koji treba da unese veu fleksibilnost i efikasnost u zatitu ivotne sredine. Primena ekonomskih inicijativa i trinih mehanizama treba da rei probleme, to potiskuje tradicionalne birokratske metode. To je svakako granica za ekologiju u SAD. Umesto da bude komandna i kontrolna, ona e biti zasnovana na tritu. Dosadanji rezultati su veoma ohrabrujui, u smislu demonstriranja moi trinih sila da stvaraju ekoloku dobrobit. Sistemi zasnovani na tritu imaju jo jednu vrlo izdanu karakteristiku: mogu da ublae konflikt izmeu ekologa i industrije i da obezbede okvir za saradnju na reenjima. Drutvena regulativa sve vie jaa, jo od 60-ih godina, na onome to je nazvano eksplozija prava. Najistaknutija inicijativa u vezi s pravima je afirmativna akcija, tekovina pokreta za graanska prava. Za predlagae afirmativna akcija predstavlja metod ispravljanja greaka iz prolosti, stvaranje ansi tamo gde su one bile uskraene i suoavanje sa rasnom i polnom diskriminacijom. Postoje mnogi drugi primeri u kojima se vidi kako vlada proiruje regulativu i kontrolu nad tritem. Ogranienja prilikom zapoljavanja i otputanja sa posla naroito su poznata. Direktan uticaj vrednosne regulative i zakonodavstva naroito istie specifina amerika pojava neprijateljskog legalizma parnica. Barem je ostvaren jedan veliki cilj novog zakonodavstva: parnica u vezi sa diskriminacijom na poslu sve je vie. I zaista, sistem regulative/parnienja se toliko brzo iri. Redefinisanje odnosa izmeu vlade i trita u SAD podstie jedan osnovni trend sve vei cinizam i skepticizam u vezi sa samom vladom. Nepoverenje u vladu, kao i uvek, deo je amerike politike kulture. Zato je onda vlada postala toliko velika? Odgovor je u pragmatizmu. Kad god se pojavi kriza, narod se okrene ka vladi da ga rei. Nju dil i II svetski rat

izgradili su poverenje u vladu. Meutim, sredinom 60-ih, kao moan trend poeo je da se javlja cinizam. Stepen promena dramski se ogleda u hodu Klintonove administracije. Bil Klinton je stupio na dunost 1993. On je proklamovao kraj ere velike vlade, potpisujui obimni zakon o socijlanoj reformi i promoviui slobodna trita, kao osnovni cilj amerike spoljne politike po zavretku ere hladnog rata. Ali takve promene su relativne. Kongres je otkrio da narod ne eli da odustane od mree socijalne sigurnosti ili od njene opredeljenosti za obrazovanje i ivotnu sredinu. Pojavila se nova sredina u amerikoj politici. Nju karakterie cilj da se vlada povea u mnogim sferama, da se u nekima smanji, unazadi, nastavak borbe vlade za ekspanzijom u carstvu socijalnih vrednosti, te napor da se mehanizmi trita prilagode aktivnsoti vlade. 52. Velika Britanija i novi laburisti Pobeda Laburistike partije Tonija Blera 1. maja 1997. prevazila je pobedu koju je Laburistika partija Klementa Atlija izvojevala nad Vinstonom erilom 1945, u trenutku trijumfa u II svetskom ratu. Ovo je bila najvea pobeda u istoriji Laburistike partije. Atlijeva vlada je izmislila meovitu privredu i socijalnu dravu. Bio je to odgovor laburista na Veliku depresiju, na II svetski rat i potrebe obnove. Britanski posleratni aranman postao je model za odnose drave i trita u celom svetu, model u kojem e drava igrati vodeu ulogu. Bilo je to odluujue odbacivanje starog poretka. Pobeda Tonija Blera takoe se svodila na odbacivanje prolosti, mada ne taerovske revolucije. Konzervativci su stvarno bili potueni, ali re je bila o odbacivanju njihove prakse, ne njihovih osnovnih ideja. Nova laburistika stranka odbacila je Staru, skupa sa njenom opredeljenou za intervencije i ekspanziju drave. U vreme pobede, Nova laburistika stranka prigrlila je taerizam. Povratak laburista na vlast, posle gotovo 2 sumorne decenije, predstavljao je, ne poraz Margaret Taer nego konsolidaciju revolucije. Luk od pola veka izmeu Atlija i Blera obuhvata priu o kretanju iz ere u kojoj je drava nastojala da osvoji i kontrolie komandne visove privrede do ere u kojoj ideje slobodnog trita, konkurencije, privatizacije i deregulacije osvajaju komandne visove svetske ekonomske misli. 90-ih godina XX veka, ideje koje su karakterisale politiku Margaret Taer uticale su na novu koncentraciju na trite irom sveta. Promene u Laburistikoj partiji koje su dovele Blera do pobede nastale su iz neuspeha, iz niza gorkih izbornih poraza. Tokom prvih godina u Parlamentu Bler nije mnogo zastranjivao u odnosu na laburistiku pravovernost; zalagao

se za ogromnu vodeu ulogu vlade i za intervenciju. A onda je, shvatajui da su tradicionalni laburistiki recepti daleko od realnosti, poeo da redefinie politike izazove u smislu prilagoavanja tritu. Za manje od 3 godine on e primeniti potpuno preoblikovanje jedne od najpotovanijih partija levice. Bler je bio otvoreniji prema promenama nego mnogi drugi u partiji. Krajem 80-ih, Bler je izbio u prvi plan kao jedan od najagresivnijih modernizatora partije. Bio je reen da je promeni. Nastojao je da udalji Laburistiku partiju od sindikata, podravao je smanjenje vlasti sindikata i udvarao se novim deoniarima koji su nastali prilikom taerovske privatizacije. Njegova kritika Stare Laburistike partije mnogo je liila kritici ge Taer. Blerovo okretanje tritu razbesnelo je tradicionalnu levicu. U periodu pred izbore 1997, Bler je krio put ka svetim predelima kapitalizma. Rekao je da je cilj vlade da snizi, a ne da povisi poreze. Govorio je da je moda najbolje da se privredna aktivnost prepusti privatnom sektoru. Prvi put u istoriji Laburistika partija je objavila izborni manifest za biznis. Kad je postao premijer, krenuo je jo dalje. Britanija, govorio je on, mora da postane drava preduzetnika. Govorio je da kejnsijanska intervencija i upravljanje privredom ne mogu da funkcioniu. Niti privreda moe da se krije od globalne konkurencije. Uloga vlade se sastoji u tome da omogui privredi da radi bolje i da prua ansu i veu jednakost. To treba da se obavi putem dugoronosti ulaganja u obrazovanje i druge generatore kapitala. Socijalna drava treba da se sauva, ali da se utanji i reformie. Pojedinac mora da ima vie prava, ali i vie odgovornosti. Koncentracija na trite koja je izgledala radikalna i preko dopustive granice, kada je Margaret Taer poela svoju revoluciju, postala je novi konsenzus za manje od 2 decenije. Vlade i dalje imaju sutinsku odgovornost za socijalu; ali u industrijskom svetu, sada se vodi rasprava o tome kako definisati tu odgovornost, kako iroka ili ograniena ona treba da bude i na koji nain da vri usluge ukratko, kako reformisati sistem. Zaista, ma kakva da je transformacija svetske privrede, sutinsko nepoverenje u trite i dalje ostaje na snazi. Zato? Dord ulc je ukazao na jedan razlog kada je rekao, trita su nemilosrdna. Kako konkurencija postaje intenzivnija, nema oivljavanja iz njenih pritisaka. Narod se okree prema vladi da bi naao zatitu od stalnih zahteva trita. Prelazak na trite moe da donese vii ivotni standard, bolje usluge i vei izbor. Ali on takoe donosi novu nesigurnost u vezi sa nezapoljavanjem, trajnou posla i

stresovima radnog mesta, sa ekologijom, sa zdravstvenom zatitom i starou. Ipak, uprkos sumnjama i nezadovoljstvu, prelazak na trite diktira pomeranje u ravnotei poverenja sve manja vera u konkurentnu sposobnost vlade, koju smanjuje obnovljeno potovanje delovanja trita. Svejedno, preko pola veka od II svetskog rata, trini sistemi pokazuju izuzetnu vitalnost, to daje ogroman doprinos njihovom kredibilitetu.

53. ekonomski sistem Japana posle drugog svetskog rata

1945. godine Japan je bio razoren i ponien apsolutnim porazom. Prvih nekoliko godina posle rata su bile teke,opterene velikim poremeajima, hroniim nestaicama i visokom inflacijom. Do kraja etrdesetih godina amerika okupacija je uinila ono to je poznato kao obrnuti kurs i poela je da se usredsredjuje na podsticanje japanskog ekonomskog oporavka. Kao deo toga nametnula je Doov plan, koji je mnogo uinio na gaenju inflacije. Korejski rat, koji je poeo 1950. pretvorio je Japan u bazu za snabdevanje Amerikih snaga i podstakao izvozni bum. Rane pedeste bile su poetak oporavka. Sredinom pedesetih Japan je preao iz faze oporavka u fazu stabilnog privrednog rasta koji je postao glavni nacionalni cilj. Ekonomski napredak se mogao meriti ivotnim standardom. ezdesetih godina potroai su kupovali 3 sveta dobra televizor mainu za pranje vea i friider. Poetkom osamdeseth preli su na 3 K kola, kolor TV,i klima uredjaje. Poetkom osamdesetih privreda Japana je ve snano odskakala zahvaljujui brzim tehnolokim prilagodjavanjimaprelaskom sa privrede zasnovane na energiji na privredu zasnovanu na znanju- te na novom naglasku na efikasnosti. Japan je sada bio ekonomska supersila. Krajem osamdesetih kapital Tokijske berze je bio jednak kapitalu Njujorke

Bilo je mnogo elemenata u Japanskom posleratnom uspehu. On je pre drugog sv. rata ve bio relativno razvijen. Amerika je donela agrarnu reformu i razbila je zaibatsu- velika industrijsko- finansijska drutva, koja su bila zamenjena za Keiretsu- grupe banaka i industrijskih kompanija ije su veze bile labavije i ostavljale su prostora za preduzetnike koji su svoje radionice pretvorili u dinamine globalne kompanije. Temilji su bili dobri: zemlja je imala veliki broj obrazovanih, nisku stopu inflacije i veoma visoku stopu tednje. Sve firme su radile na poboljanju proizvoda i na to masovnijoj proizvodnji. Sve to je bilo mogue zahvaljujui jakoj radnoj etici, identifikaciji sa firmom, oseanju nacionalnog identiteta itd... Ali apsolutno glavni faktor je bio Japanska reenost da izvozom obezbedi razvoj. Opredelivi se za strategiju medjunarodnog trgovanja tj za liberalizaciju nasuprot centralnom planiranju, Japan je imao veliki udeo u svetskoj privredi to se lepo isplatilo. Sve ovo je bilo uvreno trinim sistemom koji je krakterisala naroita saradnja vlade i kompanija. Japanske firme su uprkos medjusobnoj konkurenciji dogradjivale sistem koji je postao poznat kao Japan a. d. Sistem u kom vladini birokrati esto igraju dominantnu ulogu putem regulative i administrativnim vodjenjem. Smatra se da je ovo nastavak sistema koji je vodjen uoi drugog sv.rata gde su birokratija i kompanije saradjivale u vodjenju ratne privrede gde je birokratija imala glavnu re. Posle rata birokratija dospeva u jo povoljniji poloaj. Pogodnije je da ovaj sistem zovemo sistem 1955 jer je ta godina oznaila poetak uspona Liberalno- demokratske partije i uspostavljanje gvozdenog trougla birokrata biznismena i politiara. Ovaj sistem je imao za cilj da podupre proizvodjae a ne potroae pa su cene proizvoda bile visoke. Ceo aparat

(birokratski) upravljanja privredom bio je poznat kao ukju ozej- prilagoavanje ponude i tranje. Centar ukju ozej-a je bila jedna mona agencija koja je koordinirala i spoljnu i unutranju industrijsku strategiju: ministarstvo meunarodne trgovine i industrije, koje je predstavljalo komandni centar Japanske nekomandne privrede. Bilo je poznato pod skraenicom MMTI. MMTI je koordninirao ceo sistem industrijske politike. On je kanalisao znanje i informacije i olakavao protok novih tehnologija. Koristio je lepezu orua za postizanje ciljeva: odreivanje cena, uvozne kvote i udeo u tritu, licence, standard kvaliteta, i neobavezujui ali jasan nain slanja poruka: administrativno vostvo. Tumaio je promene na svetskim tritima u cilju obikovanja pravila za unutranje organizovanje industrije, dajui stalne savete i obezbeujui lokalne intervencije. Koordinirao je ulaganja da bi se izbeglo prekapacitetiranje i podsticao specijalizaciju malih i srednjih kompanija, nastojao je da ogranii stranu konkurenciju unutar Japana. Ministarstvo finansija je imalo jednak presti i uticaj MMTI-u, jer je imalo suverenu kontrolu nad kreditima i deviznim sredstvima. MMTI je bio arite japanske privredne ekspanzije. Kompanije su traile da rade sa njim na stalnoj bazi, dostavljale podatke njegovim savetodavnim odborima, ali su takoe postojale kompanije koju su mu se suprodstavljale i krenule sopstvenim putem (Honda, VCR). Ekonomiju je zahvatio veliki i zarazni spekulativni bum koji je poeo da se rasprskava 1990. Godine. 1992. Japan je upao u najozbiljniju ekonomsku krizu. Berza je pala za 60%, opala je vrednost nekretnina, banke su dole na rub bankrotstva. Japan je gubio konkurentnost. Ovi problemi su doveli do

rasprave o radikalnoj reviziji formule za odnos vlade i trita u smislu da se vlada ogranii, a privreda oslobodi regulative. Masahiza Najota je bio najistaknutiji zagovornik deregulacije Japana to je dovelo do njegovog politikog progona 1993., ali tada je pokret za deregulaciju privrede ve bio prejak. Nekoliko godina usporenog rasta osujetilo je sva oekivanja o funkcionisanju sistema 1955. Stagnacija je pokazala problem skupe zatiene privrede iji je pokreta proizvodnja. Od 1996. Godine posveuje se panja regulativnim promenama pod reformisanom vladom liberalno-demokratske partije premijera Riutara Haimota.Postojale su dve sile u igri prema deregulaciji. Prva je relativno jednostavna, odnosi se na neke sektore gde su diferencijalni trokovi konkurenata postali krajnje visoki. Imperativ nacionalne bezbednosti koji je dugo zahtevao da se sva japanska nafta prerauje u japanskim rafinerijama umesto jeftinije negde drugde sada se smatra prevazienim. Nestaje monopol japanske elektroprivrede zbog pojave nezavisnih proizvoaa elektrine energije. Vazduni saobraaj je takoe otvoren prema konkurenciji. Ovakve reforme nisu bile opte. U sektorima gde diferencijalni trokovi nisu tako visoki postojao je daleko manji pritisak za promenama. Druga sloenija sila povezana je sa japanskim finansijama koje e imati mnogo vaniji uticaj na nain voenja japanske privrede. One se okreu oko onoga to je postalo poznato kao veliki prasak-niz liberalizacija koje su oblikovane povodom finansijske deregulacije i planirane da se realizuju u fazama od 1998. Godine. Veliki prasak e promeniti nain na koji finansijska industrija obavlja posao na tokijsoj berzi. Ona nastoji da obnovi Tokio kao finansijski centar i ponovo privue mnoge strane kompanije koje su se ispisale sa tokijske berze. Jo vanije, veliki prasak e uvesti vei stepen konkurencije za tednju i ulaganje kapitala. Domainstava e biti u mogunosti da trae vee kamatne

stope od banaka, a japanske firme e morati da se takmie meusobno is a stranim tritima za ulaganje kapitala. Finansijska trita e primenjivati nove discipline na kompanije jaajui njihovu konkurentnost, tako e trite biti indikator poslovanja u firmi. Ministarstvo finansija i MMTI nisu vise arhitekta industrijske politike (MMTI) ni jedina trijana instance za upravljanje japanskim novcem (ministarstvo finansija) ve su ukljuena u usmeravanje ostatka vlade prema liberalizaciji.

54. Kina: Veliki skok napred i kulturna revolucija

Posle pobede nad nacionalistima1949.godine i uspostavljanja Narodne Republike Kine, Deng Siao Ping je isplivao kao jedan od najviih funkcionera komunistike partije. Postao je generalni sekretar i ovek broj etiri u hijerahiji vlasti. Deng je ostao po strani kada je Mao lansirao veliki skok napred. Trebalo je da ova promena kanalie entuzijazam masa da bi Kina uradila za petnaest, ono to je kapitalistikim zemljama uzelo 150 godina i da obezbedi potpunu kontrolu sela. Zemljoradnici irom zemlje su podeljeni u komune, a pei za sirovo gvoe po dvoritima postale su simbol velikog skoka. Ispostavilo se da je to zapravo skok u katastrofu. Preduzet bez ikakvog obaziranja na osnove ekonomije, ovaj skok nije nista uinio za unapredjenje kineske privrede. Bas naprotiv desetine miliona ljudi umrli su od gladi, budui da je poljoprivredna i industrijska proizvodnja naglo propala. Deng je morao da prikuplja ostake industrije. Masovna mobilizacija zamenjena je postepenim ulaganjem, obrazovanje je ponovo dolo na dnevni red. Dengova uvena izjava Nije vano da li je maka crna ili bela vano je da hvata mieve govori o potvrdi pragmatizma u ekonomskoj politici nakon fanatizma za vreme velikog skoka.

Ovaj pragmatizam se okrenuo protiv njega sredinom ezdesetih godina kada je Mao pokrenuo kuturnu revoluciju. Mao je bio razoaran nedostatkom ideolokog ara u zemlji i potovanja prema njemu kao velikom vodji. Zato je mobilisao omladinu u divljakom napadu na poredak. Glavna meta kuturne revolucije je bila partija. Tako je kulturna revolucija zapretila svemu onome u ta je Dengo verovao. to se njega tie, napadali su ga kao graditelja kapitalistikog puta i bio je podvrgnut maltretiranjima. Poetkom sedamdesetih godina kada je kulturna revolucija izgubila zamah vratio se u partijsko vodjstvo. Vratio se principima odranije : obrazovanju i ekonomskoj inicijativi pre nego idelogiji i propagandi. Maova smrt 1976. Dovela je Denga u centar vlasti nakon borbe sa Maovim naslednikom (Hua Guo Feng) iz koje je izaao kao pobednik. On postaje glavni kineski vodja i jo jednom se nalazi u poziciji prikupljanja ostataka. Iz tih ostataka e udariti temelje pravog kineskog velikog skoka napred. 1978. godine na treem Plenumu 11. kongresa Komunistike partije Kine doneta je kljuna odluka orijentacija Kine prema tritu. Poetni reformski napori koncentrisali su se na poljoprivredu. Maov sistem kolektivizacije dao je oajne rezultate. Reforma je poela krizom prouzrokovanom nedostatkom kie. Provincija An Huj bila je 1978. pogoena nezapamenom suom.Zemlja je bila tako suva da ni traktori ni plugovi nisu mogli da je probiju.Jedini nain da se zemlja obradi bio je teki runi rad , koji seljaci nisu hteli da prihvate ako od toga nemaju koristi.Traili su povratak starog sistema. Pod tim su podrazumevali ono to je nazvano domainski sistem odgovornosti,koji je porodicama dozvoljavao da deo rezultata svog rada zadre za sebe. Njihov zahtev je prihvaen i taj sistem je primenjen ,nakon to je pokazao

odline rezultate, u celoj zemlji. Maova ogranienje zamenili su materijalni stimulansi.Zadruni sistem i kolektivizacija bili su ukinuti: sada je svaka porodica bila odgovorna za zemlju koju obrauje. Seljaci su deo proizvodnje davali dravi a ostatak zadravali za sebe, da troe ili prodaju. Tako je pokrenuto slobodno preduzetnitvo. Rezultati su bili zapanjujui.tokom 16 godina proizvodnja se poveala za vie od 50 procenata. Uvoenje trita u poljoprivrednu proizvodnju je dovelo do formiranja celog trgovakog aparata. zemljoradnici su se ukljuili u transport,stanogradnju privatne pijace i unajmljivanje radnika i tako doveli do vihora preduzetnistva. Poboljanje u privredi dovelo je do poetka kineskih ekonomskih reformi i proreformskog raspoloenja, ne samo meu poljoprivrednicima ve i meu stanovnicima gradova. U to vreme poelo je i postepeno odustajanje od kontrole cena. Ispostavilo se da je poljoprivredu mnogo lake reformisati nego industriju i urbanu privredu. Industrija je bila meusobno prepletena: kontrolisana je iz centra, raspon joj je bio veliki, stvarala je najvei deo vladinih prihoda. Ona je bila klju za finansijsku solventnost. Veoma neefikasan industrijski sektor oajniki je vapio za reformom pa je dolo do velike rasprave o odnosu vlade i trita. Otvoreno se govorilo o neracionalnostima starog sistema: nain na koji drava ubire dohodak od preduzea, dovodi do toga da se kanjavaju drave koje su najefikasnije, jer to je profit vei i vie odlazi vladi. Mnogo se govorilo o poveanju autonomije preduzea i o prelasku na nekakav sistem trinog socijalizma . konferencija u Vu Ksiju 1979.godine okupila je ekonomiste i partijske kadrove da bi raspravili ova pitanja. Preovlaujui stav bio je da planiranje mora biti efikasnije ali to nije isto to i predavanje slepilu i anarhiji kapitalizma. Kina ne sme dozvoliti da nevidljiva ruka Adama Smita kontolie njen ekonomski razvoj. Napravljen je pomak u davanju vie

nezavisnosti firmama ali su reformu guili konzervativci jo nekoliko godina. Njih je predvodio en Jun, tehnokrata i socijalista koji je verovao u planiranje. On nije imao elju da uvede potpuni trini sistem, niti da privlai strana ulaganja. Brinuo se zbog stranog zagadjenja kineskog socijalizma i plaio posledica nestaica, inflacije i iaenja do kojih je moglo doi prelaskom na privredu vie trino orijentisanu. Manje ga je interesovala reforma vie doterivanje. Ukratko planska privreda bila je primarna i iako trina ekonomija ima svoje mesto, njena uloga je sekundarna i sporedna. Po njemu je odnos izmedju poboljanja privrede i privrednog planiranja kao odnos izmedju ptice i njenog kaveza (teza ptijeg kaveza). Doterivai su odneli pobedu poetkom osamdesetih godina uz pomo drugih faktora kao to je bila pojava solidarnosti u Poljskoj 1980. Ipak sredinom osamdesetih godina, argument idi polako gubio je kredibilitet. Privreda se razvijala mnogo bre nego to je bilo predvidjeno i bez ozbiljnih problema kakve je en Jun najavio. Uspeh poljoprivrede je davao stimulans razvoju seoske industrije i trgovine. Sada je reforma imala i pristalice i zavidan dosije. Kina je takodje poela da se budi zbog injenice da je Japan postao ekonomska super sila.

55. Kina socijalizam sa kineskim karakteristikama

Sredina osamdesetih predstavljala je prekreticu u kineskoj privredi. To je bilo vreme kada je ona ula u nagli razvoj. Vodjstvo sa Dengom na elu opredelilo se za ekomske reforme i liberalizam. Ono to se deavala Deng je opisivao kao izgradnju socijalizma sa kineskim karakteristikama. Dengu se suprotstavlja en i njihova borba opisae poprite reforme. Njihova neslaganja su bila oko pitanja kao to je : Da li seljaci mogu da unajmljuju radnu snagu? en se ovome otro protivio, ali je Deng odneo pobedu. Ali ta je izgradnja

socijalizma sa kineskim karakteristikama znaila? Od 1984. Godine rasprava o budunosti kineske privrede poela je da se pomera van marksistikih kategorija, na polje trine ekonomije. Trite e, dokazivale su neke frakcije, bolje razmetati resurse nego to je to inilo planiranje. U oblikovanju argumanata ekonomski podaci su igrali se veu ulogu u takmienju sa marksistikim katehizmom. Rezultat je bio stalna rasprava ne samo izmedju pristalica centralnog palniranja i socijalistike tradicije reformatora, ve i izmedju samih reformatora. Sutina rasprave je naravno bilo pitanje odnosa drave i trita. Za konzervativce, predvodjene enom, opasnost nije bila samo u poremeajima i inflaciji, ve i u gubitku politike kontrole, ega se plaio i Deng. Konzervativci su eleli centralizaciju i obavezno planiranje. Reformatori su eleli da smanje kontrolu centra i da preduzea ponu da odgovaraju na trine signale. Reformatori su delimino ostvarili drugi zahtev uvodjenjem ugovornog sistema odgovornosti koji je po ugledu na domainski sistem odgovornosti omoguavao dravnim preduzeima da zarade odravaju iznad odredjenog nivoa. 1987. 80% preduzea usvojilo je takav sistem, ali su ipak ostali neefikasni. Deng je bio zainteresovan za rezultate - bogatstvo i mo Kine. Za reformu je ovlastio ao i Janga koji je isticao imperative nove tehnloke revolucije. On je takodje bio glavni zagovornik velikog internacionalnog razvojnog ciklusa.

56. Kina specijalne ekonomske zone

Ideja velikog internacionalnog razvojnog ciklusa je bila da se brzo izgrade nove industrijske grane sa izvoznom orijentacijom, naroito u priobalnim podrujima. Ovaj pristup

znaio je usvajanje azijske strtegije burnog razvoja i izvozne orijentacije koje su videli oko sebe. Ove nove grane zaradjivae vrstu valutu i apsorbovae viak radne snage koja dolazi iz poljoprivrednih regiona. Kina je elela da se ukljui u medjunarodnu konkurenciju da priobalna podruja gurne na medjunarodno trite. U centru ove strategije nalaze se specijalne ekonomske zone (SEZ). One su omoguile ukljuenje Kine u svetsku privredu. Prve SEZ formirane su 1980. U provinciji Guan Dong i provinciji Fudi Jan. Ove provincije su bile zapostavljene i gotovo bez industrije. Mao ih je za vreme svoje vladavine zakinuo koncentriui resurse na izgradnju unutranjosti daleko od obale. Ove dve provincije sada su bile izabrane zato to su bile daleko od Pekinga i angaja, pa se smatralo da se zagaenje iz inostranstva moe ograniiti. Uz to one su bile na obali to je olakavalo izvoz. One su bile orijentisane prema inostranstvu , bile su izvozne zone i magnet za privlaenje stranih ulaganja. Dobile su do tada nezabeleenu autonomiju u donoenju odluka vezanih za trgovinu i ulaganja. Ovaj koncept se sredinom osamdesetih godina, proirio na neke gradove. Od tada priobalni gradovi vuku kinesku privredu napred. Upkos uspehu SEZ-a, ubzanje inflacije uzrokovalo je reakciju konzervativaca koji su napadali otvaranje prema spoljnjem svetu. Kriminal i korupcija, pojava materijalizma i nejednakosti takodje izazivaju reakciju.

57. Kina, konzervativni zaokret i poslednja kampanja D. S. Pinga

Ipak Deng ostaje pri reformi i podrava planove za reformu cena. Sve se menja u avgustu 1988. Godine kada najava reforme cena uzrokuje navalu na banke i paninu kupovinu

robe. Uzdrmana vlada, ukljuujui i Denga, naglo menja kurs. Bave se eonomskom stablizacijom i kresanjem, a ne novim reformama. Privredne potekoe i spomenuti konzervativni zaokret vlade ojaali su demokratski pokret medju studentima. Hiljade njih zauzeli su aprila 1989. godine pekinki trg Tjenamen. Za konzervativce je to bio akt pobune, posledice desetogodinjih preteranih reformi a premalo kontrole. Opstanak i red su odneli prevagu nad reformama. Kresanje i kontrola su pojaani. Privredni rast je usporen a neslaganja priguena. Deng je jo uvek bio glavni voa ali se reforma nalazi u povlaenju kao i njegov uticaj. en ga je direktno napadao optubama da je njegova politika dovela do dogaaja na Tjenanmenu i do pregrejane privrede kao i da su SEZ kapitalistike tvorevine i kanali kojima ulaze sile unitenja komunizma u Kini. Ali Deng nije eleo da odustane. U januaru 1992. Godine, kada je izgledalo da konzervativci konsoliduju svoj poloaj on je krenuo u jo jednu kampanju. Ova kampanja, njegova poslednja, nazvana je Nang Dun ili Putovanje na jug i trajala je mesec dana. Njegovi neprijatelji su napadali SEZ iji je on bio pokrovitelj, pa je odluio da ih odbrani tako to e ih lino posetiti. Najvanije odredite bila je delta Biserne reke u provinciji Guan Dong, naroito en en koji se granii da Hong Kongom. Drao je govore, sastajao se sa lokalnim funkcionerima i biznismenima itd. en en nakada je bio nesredjen grad u izgradnji, a sada je postao moderno gradsko podruje sa mnotvom nebodera. Rezultati su bili zadivljujui. Bio je to letei skok. en en nije vie bio eksperiment, ve model za budunost. Deng je u svojoj kampanji govorio da trina privreda nije jednaka kapitalizmu i da socijalizam takodje ima trite. Smatrao je da ne reforme, ve en Jun i njegovi saradnici mogu da postanu ruitelji socijalizma. Upozoravao je svoje drugove da : Prate ta se deava desno, a da se brane sleva(najvie

citirana izjava). Tokom prvog meseca kampanje, ona nije bila medijski uopte ispraena. Dogadjala se zavera utanja. Dengovi protivnici su bili dooljno jaki da je zatakaju. Medjutim vesti su procurele u Hong Kong, a zatim i na kinesko kopno. Nikakav dogadjaj se pretvorio u odluujui. Nang Dun je postao glavna tema medija. Dengova poruka je imala snaan odjek i zaista promenila nacionalnu politiku. Bila je konana Dengova pobeda. Kampanja je kulminirala na 14. Partijskom kongresu u jesen 1992. Koji je potvrdio opredeljenost za reforme. Kongres je pozdravio Dengovu tezu da Kina mora da predje sa socijalistike planske privrede na socijalistiku trinu privredu. Reforma se vratila u svoj normalni tok.

58. Kina: Hong Kong jedna zemlja dva sistema

Hong Kong je nastao iz opijumskih ratova, koji su sredinom 19. veka suprotstavili britanske trgovce kineskom carstvu. Ostrvski deo teritorije predat je Britaniji 1842. godine. Od revolucije 1912: Kina je bila nemirno podruije i poprite bitaka izmeu nacionalista, komunista i raznih vojnih komandanata. Hong Kong je nudio siguran trgovaki izlaz kao i utoite za imovinu biznismena i industrijalaca. Nakon komunistikog preuzimanja vlasti 1949. Godine u Kini mnogi trgovci i industrijalci kineske privredne prestonice angaja su se selili u ovu britansku koloniju. Iz ovih previranja Hong Kong je dobio poslovnu zajednicu s naprednim obrazovanjem, preduzetnikim vetinama i vezama sa kineskim kopnom koje e kasnije biti od velike koristi. Osim ovih ljudskih resursa Hong Kong je imao strateki poloaj i duboku luku pa je poeo da ivi od trgovine. Do komunistikog preuzimanja Kine on je bio veliki kanal za kineski uvoz i izvoz. Posle 1949. okrenuo se daljem izvozu, a ulaganja raseljenih Kineza zajedno sa jeftinom radnom

snagom pogodovale su nastajanju mnotva pogona, tekstilnih radionica i fabrika lakih proizvoda. One su napredovale zahvaljujui preduzetnikom duhu osnivaa kao i trino orijentisanom okruenju koje je forsirala britanska administracija. Iako je politiki ivot u Hong Kongu bio strogo regulisan (opozicija dozvoljena u malim koliinama, zakonodavni savet bie imenovan nego biran, administratori britanci) privredni ivot je bio slobodan. Valuta je bila vezana za ameriki dolar, nije bilo trgovakih ili deviznih ogranienja niti je bili centralne banke. Radno zakonodavstvo je bilo meko, a porezi niski. Sve ovo je bilo u direktnoj suprotnosti sa ostalim azijskim tigrovima. Klasini liberalni sistem u koloniji, ironino, otro se suprotstavljao meovitom ekonomskom sistemu Ujedinjenog Kraljevstva. 60ih godina Hong Kong je poeo da prelazi sa proizvodnje odevnih i lakih predmeta na elektrinu robu iroke potronje. Privreda je bila okrenuta izvozu na bazi velikog ulaganja i jeftine radne snage. Proizvodi iz Hong Konga postali su poznati na amerikom i evropskom tritu. Ali apoteza Hong Konga u globalnoj privredi nastupie tek 80ih godina. Ona je blisko povezana sa Pingovim reformama u Kini, koje su otvorile vrata putovanjima, trgovini i ulaganjima preko granice. Uspostavljenjem SEZ-a u blizini Hong Konga Deng je pozvao ulagae da uu u kinesku unutranjost i ogroman basen radne snage i resursa. Proizvoai su poeli da prebacuju u Kinu delove proizvodnje koji zahtevaju brojnu radnu snagu. Hong Kong se transformisao u jedan od najveih svetskih finansijskih centara. Do toga je dolo zahvaljujui eksploziji meunarodnih investicionih finansija 80ih godina. Ali vie od svega tome su pomogle promene u Kini. Blaga ogranienja u SEZ-ovima, a znaila su da su firme bile slobodne da podiu kapital na berzi. Iako je Kina 90ih godina poela da razvija sopstvene berze honkonka berza bila je najloginije mesto za upis kompanije. Uz to kada je razvoj Kine poeo da

privlai strani kapital Hong Kong je postao centar invensticione ekspertize koja je pomagala kanalisanje novca na kinesko kopno. Sama Kina je poela da se interesuje za Hong Kong i ulae u njegovu budunost mnogo pre politikog preuzimanja. Do kraja 80ih godina kineske firme su mnogo uloile u honkoko trite nekretninama i poele da ulau u proizvodnu industriju. U vreme kineskog preuzimanja Hong Konga, kineske firme su bile prisutne svojim kapitalom u mnogim industrijskim konglomeratima i u monopolskim delatnostima koje su pruale najvei deo javnih usluga. 30. juna 1997. godine u skladu sa sporazumom izmeu Britanije i Kine iz 1984. godine, Hong Kong je vraen Kini. Ve posle preuzimanja bogatstvo Hong Konga (koje je izraeno u dohodku prema glavi stanovnika, 20% vee od britanskog) neprijatno se suprotstavljalo ivotu na Kineskom kopnu. Kontrast je bio jo vei zbog razlika u ekonomskoj ideologiji i propisima. Po uslovima ugovora sa Britanijom, Kina je duna da ouva privredni sistem Hong Konga najmanje 50 godina nakon preuzimanja. Da bi osmislio ovaj ugovor i da bi omoguio njegovu implementaciju Deng Siao Ping i ostavio u amanet svojim predsednicima izjavu: Jedna zemlja, dva sistema. On je umro 1987. godine, pola godine pre povratka Hong Konga i uspene praktine primene njegove teorije jedna zemlja, dva sistema.

59. Problemi tranzicije sa centralno planske na trinu privredu

Ukidanjem centralizovanog planiranja u fizikim jedinicama ('85 u Maarskoj, '89 u Poljskoj, '90 u ehoslovakoj, Rumuniji, Bugarskoj i SSSR-u), demontiranjem organizacione infrastrukture koja je sluila celokupnom procesu centralizovanog planiranja, ukidanjem monopola

komunistike partije u politikom ivotu, kao i politikih i administartivnih struktura koje su odraavale ideje centralne kontrole privrede i ukidanjem monopola dravne svojine u ekonomskoj sferi, ukidanjem svih ovih odlika socijalizma kvalitativno se promenio identitet ekonomskih, socijalnih i politikih sistema ovih socijalistikih zemalja. 90ih godina u bivim socijalistikim zemljama otpoinje proces naputanja dravnog socijalizma i izgradnja pluralistikih oblika drutvene privredne i politike organizacije. Glavni ciljevi transformacije su ekonomska efikasnost i stabilna demokratija, a oni se mogu ostvariti jedino prelazom na drugi privredni politiki sistem. Istie se da program transformacije treba da obuhvati sledei paket mera: 1.mere neophodne za stabilizaciju, liberalizaciju i makroprilagoavanje privrede 2. mere za ostvarenje sledeih privredno-sistemskih promena: trina infrastruktura (reforme ugovornog i trgovinskog prava, finansijskog sistema za nezavisnom centralnom bankom i profitno usmerenim poslovnim bankama, uvoenjem institucija trita kapitala, novi valutni sistem, eliminacija planskog aparata, itd. ) reforma preduzea (privatizacije preduzea uz javna preduzea u ogranienom obimu adekvatnih sektora, liberalizacija trita radne snage, eliminacija monopola, subvencija, kolektivnih farmi, prodaja dravnog stambenog fonda privatnicima itd. ) meunarodni ekonomski odnosi (eliminacija dravnih trgovinskih monopola, unifikacija

carinskog sistema i prilagoavanje propisima GATT-a, podsticaj stranim ulaganjima, uvoenje konvertibilnosti domae valute) Sve ove mere su nerazdvojno povezane, dakle ni jedna od njih ne moe biti uspena ako se druga zanemari. Takodje se istie potreba za postojanjem punog politikog i socijalnog koncenzusa o programima transformacije, jer se trokovi sprovoenja ovih programa moraju zakonomerno rasporediti po teritorijama i segmentima drutva, dakle mora doi do istorijskog kompromisa sa ciljem prelaska na trinu privredu. Taj prelaz se danas ubraja meu najznaajnije probleme ekonomske nauke. Talasi tog prelaza razlikuju se od ranijih pokuaja reforme u naelima, ciljevima, metodama, institucijama i instrumentima. Ipak to se najvie odnosi na opcije koje se uzimaju u obzir. Diskusije koje su ranije voene u tim zemljama javljaju se u sasvim drugom svetlu. Glavni predmet diskusije vie nije odnos plan-trite ve karakteristike i logika privrednih sistema koji ranije nisu sagledani. Ove promene otvaraju novo podruije istraivanja u komparativnim analizama poznato kao ekonomija prelaza. Ono se nalazi u fazi identifikacije problema i potrage za reenjima. Postupno se grade elementi teorije prelaza (sa sposobnou da objanjava i predvia), oslanjajui se na iskustvo steeno u pojedinim privredama. Za realizovanje prelaza, zbog kompleksnosti problema, potrebne su odluke o izboru strategije koja bitno utie na razdoblje promena. Vano pitanje strategije reforme je brzina transformacije postojaeg privrednog sistema. Prelaz moe biti brz (Poljska) ili postupan (Maarska). Sa brzom strategijom prelaz karakterie uvoenje konvertibilnosti

domae valute, osnivanje privatnih kompanija, zajmovi postaju trgovaki, menja se poreski sistem, naputa kontrola cena i sve to u kratkom vremenskom razdoblju. Prelaz se moe odvijati i postupno u fazama prelaza. Neke zemlje primenjuju razliite strategije u razliitim fazama promena. Razliiti faktori medju kojima su posebno bitne institucionalne promene mogu unaprediti ili oteati proces prelaza. Pitanje izbora i redosleda uvoenja ekonomskih institucija je poseban problem prelaza i njegovih faza, jer institucije utiu na efikasnost, predvidivost i trokove promena. U strukturama socijalistikih privreda znaajne su razlike u startnim uslovima koji oblikuju njihove procese transformacije: veliina makroekonomske neravnotee, interne i eksterne stepen decentralizacije ekonomskog upravljanja i veliina trita proizvoda koji postoje pre nego to je proces transformacije poeo obim aktivnosti privatnog sektora pre poetka procesa transformacije

60. Razlike u polaznim pozicijama : makroekonomska neravnotea

Unutranja makroekonomska neravnotea u socijalistikim privredama pojavljuje se u razliitim oblicima, od otvorene

inflacije do iznuene akumulacije ogromne finansijske imovine koja vri stalan pritisak na trite. Neki autori su zakljuili da su u socijalistikim privredama finansije jednostavno nezdrave, a atributi bolesti su: akumulirana nezadovoljena tranja stanovnitva, brojne rupe u budetu, pretzvaranje u kredita u bespovratno finansiranje( poljoprivreda u SSSR) itd Drugi aspekt neravnotee je visoka i uvek rastua zaduenost socijalistikih zemalja. Gomilanje dugova je bio pogodan nain za ublaavanje unutranjih deficita i debalansa. Viak uvoza nad izvozom poveava koliinu robe i smanjuje koliinu novca, posebno delujui u pravcu redukovanja tranje. Ipak to je strategija reavanja kratkoronih problema koji e se kasnije jo vise produbiti. Spoljnoekonomsko zaduivanje brzo zemlju vodi u reim intenzivnog i napornog servisiranja duga kada se obe pomenute prednosti dijametralno obru : masa robe se smanjuje, a novana masa, usled nunosti da se uveaju izvozni prihodi , osetno poveava. Spoljna neravnotea se javlja uz unutranju neravnoteu, a obe su odraz i posledica dubokih funkcionalnih poremeaja i institucionalnih defekata socijalistikih privreda. Obim i tip makroekonomske neravnotee koja postoji u vreme poetka transformacije u zemlji jako je znaajan kod odreivanja samog programa strukturne transformacije kao i potencijalne brzine sprovoenja. Mada inflacija moe biti nain da se eliminie iznuena tednja, smatra se da inflacija koja prati liberalizaciju iz stanja kad postoji potisnuti viak tranje moe prouzrokovati ozbiljne ekonomske i politike tekoe za transformaciju i jo vie potencira neravnoteu zbog fiskalnog balansa. Ukidanje vika tranje je takoe vano iz mikroekonomskih razloga.

Visoka i otvorena inflacija mora se eliminisati da bi strukturna transformacija bila delotvorna. U veini socijalistikih privreda stopa inflacije je vea nego to to predstavlja zvanina statistika, jer izvetaj o inflaciji sadre mnoge distorzije. Inflacija je u suprotnosti sa osnovnim ciljevima transformacije sistema, jer onemoguava racionalnu ekonomsku kalkulaciju. Cene ne mogu da ostvaruju signalizirajuu funkciju poto je efekat relativnih promena cena zamagljen optim rastom nivoa cena. Ako su proizvodi A i B supstituivni i ako smatramo da sa datom marginalnom stopom supstitucije A je neopravdano jeftino u poreenju sa B, jednostavna ekonomska logika sugerie poveanje cene A. Iza ovog stoji preutna predpostavka da cena proizvoda B ostaje nepromenjena. Ako je zbog inflacije poveanje cene proizvoda A praeno skokom cene proizvoda B relativna promena cene nema nikakvo dejstvo. U trinoj privredi efikasnost proizvodnje se prikazuje u profitu proizvoaa. Neefikasna proizvodnja dovodi do gubitaka pa taj proizvoa biva isteran sa trita. Samo na ovaj nain trina privreda doprinosi efikasnosti proizvodnje (ova selekcija se ne ostvaruje sa 100% sigurnosti ni u pravoj trinoj privredi, ali je verovatnoa njene realizacije visoka). Unutar inflacionog konteksta ovaj proces selekcije se ne ostvaruje, jer se efikasna i neefikasna proizvodnja opravdavaju. ak i kada je kvalitet rada proizvodne jedinice lo, ona moe da pokrije svoje trokove porastom cene. Jedinice koje na ovaj nain poveavaju cene nikada nisu prisiljene da priznaju da nisu dobro radile, jer se mogu pozvati na porast trokova. Zemlje koje su blie ravnotei, lake e obaviti one najpotrebnije institucionalne promene koje podravaju funkcionisanje trita pre nego to se pree na trine mehanizme. One kojima je potrebna hitna stabilizacija

suoavaju se sa tekim odlukama u vezi odreivanja redosleda stabilizacionih mera i strukturnih promena koje treba da dovedu do trinog sistema.

61. Razlike u polaznim pozicijama: decentralizacija i trita i obim privatnog sektora

Decentralizacija i trite Analiza procesa reformisanja socijalistikih zemalja iz prethodnih odeljaka pokazuje da su ehoslovaka, NDR, SSSR i Bugarska u vreme otpoinjanja transformacije imale relativno centralizovane privrede gde je sistem centralizovanog materijalnog snabdevanja igrao glavnu ulogu, a preduzea trpela konstantno uplitanje ministarstva. Nasuprot tome Jugoslavija je jo od 60ih godina imala decentralizovanu privredu, a Maarska i Poljska poslednjih godina su odmicale u pravcu raspodele proizvoda na trinoj osnovi i veoj autonomiji preduzea. Sa doputanjem samoogranienog privatnog vlasnitva decentralizacija je dovela do samoupravljanja dravnog kapitala unutar preduzea. Socijalizam bez planiranja ima odreene karakteristike koje se pre svega odnose na nepostojanje stvarnih bilansnih ogranienja preduzea i to zbog: 1. nepostojanja stvarnih vlasnika; 2.ekstenzivne fiskalne redistribucije izmeu preduzea, to je uslovljeno obavezom prema punoj zaposlenosti koja se ispunjava uvanjem postojeih, makar i nerentabilnih poslova. Ovo nepovoljno utile na inicijative i dovodi do hronine oskudice.

Poslovne strukture idu u proirenje preduzea ne vodei rauna o postojeoj i buduoj finansijskoj situaciji dok su radnici skloni iznuivannju veih plata, a osloboeni straha od odputanja. Dohoci su odvojeni od produktivnosti subvencijama. Relativne cene su odvojene od svetskih cena, a cene u energetici i transportu su daleko ispod svetskih nivoa. Porezi i subvencije su elementi koji odvajaju domae cene od svetskih cena dobara. Jedan simptom ove situacije je da bankarski sistem trinog socijalizma nema osnovu za alokaciju kredita prema trinim kriterijumima i za procenjivanje rizika. Dakle raspodela kredita je neodreena, jer je ne utvruje ni plan ni trite- U takvom sistemu je gotovo nemogue izbei otre makroekonomske neravnotee jer ekonomski subjekti imaju autonomiju, ali ne i odgovornost. Decentralizovane privrede otpoinju prelaz na trinu privredu sa izvesnim prednostima u odnosu na one koje su vise planske. Privredni subjekti u veoj meri poznaju trita i zato su njihove reakcije na trine podsticaje bre. Preduzea iz ovih zemalja su imala vie trgovakih veza sa stranim firmama i vie su upoznata sa realnim potrebama klijenata. Mogunost da se brzo povea izvoz na zapadna trita moe biti vana odrednica brzine kojom e proces transformacije pokazivati rezultate. to se tie negativne strane, reformatori u decentralizovanoj privredi moraju da pristupe reavanju problema koji se ogleda u tome da velika i relativno samostalna preduzea uine odgovornim bilo prema tritu ili direktno. Uporedo sa merama da se uklone zloubotrebe u toku spontane privatizacije, u praksi socijalistikih zemalja, u domenu decentralizovanih preduzea, razvija se svojevrsna zbrka pretnji i zamazivanja oiju. Pretnje kao to su bankrot

preduzea i rasputanje radnikog saveta ako se dugovi ne isplate odnose se na preduzea gubitae. Zamazivanje oiju odnosi se na one u potencijalno rentabilnim preduzeima. U zemljama sa centralizovanom privredom u procesu transformisanja moe se primenjivati iri opseg opcija za reavanja problema vlasnitva i upravljanja. Ali ovo ne dovodi nuno do lake tranzicije. Suprotno vea udaljenost od trita verovatno dovodi do veih tekoa u ponovnom razvijanju institucija i sticanju neophodnih sposobnosti i znanja. Proces svojinske transformacije u veini socijalistikih zemalja je poeo u odsustvu adekvatne regulative, dovodei do haotinog, neefikasnog i nepravednog procesa privatizacije na tetu dravnog sektora privrede. Masovno otvaranje privatnih firmi, od strane rukovodeeg sloja, koje se bave istim ili slinim poslovima kao dravna preduzea iji su oni rukovodioci stavilo ih je u situaciju da faktiki trguju sami sa sobom. Odnosno na strani dravnog sektora kljune odluke donose oni, u ijoj je svojini privatni sektor.

Obim privatnog sektora Veina socijalistikih zemalja je povremeno kodifikovala izvesna privatno svojinska prava, ali njihovi sektori su relativno mali i oni su uglavnom u oblasti zanatstva i trgovine. U nekim zemljama poljoprivreda je bila privatna (Poljska), dok se u nekim poljoprivredna proizvodnja uglavnom odvija u nekoliko dravnih konglomerata (Bugarska). U nekim zemljama privatni sektor je bio daleko vei (40% ukupne ekonomske aktivnosti u Vijetnamu). Poto je lake osloboditi restrikcija postojei privatni sektor nego stvoriti privatni sektor tamo gde ga nije bilo, zemlje sa

velikim privatnim sektorom i privatnom imovinskom bazom ulaze u proces transformacije sa velikom prednou.

62. Elementi procesa transformacije: Makroekonomska stabilizacija I kontrola

Prelaz na trzisnu privredu podrazumeva pre svega politicke promene. Pocetkom 90ih godina ovaj konsenzus izgleda da postoji u Poljskoj, Madjarskoj, CSSR ali ne I u SSSR, Rumuniji I Jugoslaviji. Transformacija sistema, takodje, podrazumeva fundamentalne promene u ulozi I organizaciji vlade. Ona zahteva niz promena u ekonomskoj strukturi I ponasanju cija priroda se moze razumeti poredjenjem funkcionisanja socijalistickih privreda sa funkcionisanjem razvijenih trzisnih privreda. Pitanje da li je makroekonomska stabilizacija stvarno moguca u socijalistickom sistemu, ili, da li ona zahteva promenu svojinskih prava, sto obuhvata jasno definisanje vlasnistva, pokrenuto je od izvesnih analiticara, posebno Hinds-a. Imajuci u vidu iskustva u Poljskoj I Jugoslaviji, opravdano se moze tvrditi da cvrsta fiskalna I kreditna politika smanjuju inflaciju I deficit tekuceg bilansa placanja u socijalistickim kao I u trzisnim privredama. Postoje medjutim izvesne razlike koje odrzavaju u stvari razlicite sisteme mikroekonomske inicijative izmedju socijalistickog I kapitalistickog sistema. U sferi mikro jedinica sa mekanim budzetskim ogranicenjem stabilizacione politike ne mogu proizvesti iste reakcije kao sto su one u trzisnim privredama.. Mikro jedinice nece reagovati na monetarna ogranicenja smanjenjem svoje traznje kad nisu uverene u opasnosti finansijkog neuspeha. Upravljanje traznjom funkcionise samo ako je povezano sa cvrstim budzetskim ogranicenjima. Obuzdavanje traznje drzavnih preduzeca politikom monetarne restrikcije u vecini socijalistickih zemalja bilo je samo delimicno uspesno. Uglavnom, restrikcija je bila pracena razlicitim vrstama spazama I nepozeljnim sporednim efektima: cesto, ona je onemogucavala porast proizvodnje I investicija cak I u oblastima koje su zaista bile profitabilne. Monetarna restrikcija sprovedena bez drugih nuznih komplementarnih mera nije davala zeljene rezultate: obaranje inflacije I eleminisanje prakse vestackog odrzavanja u zivotu neefikasnih preduzeca. Kao posledica, princip

monetarne restrikcije je diskreditovan u ocima vecine. Treba imati u vidu fenomene koji idu uporedo sa restrikcijom makro traznje. Dotaknucemo samo dva: a) uzajamno kreditiranje drzavnih preduzeca I b) problem plate. A) U klasicnoj socijalistickoj komandnoj privredi odobravanje kredita bilo je monopol drzavnog bankarskog sitema. Komercijalni kredit tj. medjusobno kreditiranje drzavnih preduzeca bilo je zabranjeno. Medjutim, sa reformama tipa trzisnog socijalizma I delimicnom liberalizacijom drzavnih preduzeca, kreditiranje izmedju preduzeca postalo je opsta praksa u svim reformisanim socijalistickim zemljama. Ovaj tip kredita je delimicno voluntaran sporazum izmedju kreditora I duznika, a delimicno iznudjen. Firma koja nastupa kao kupac jednostavno odbija da plati firmi prodavcu, I na taj nacin prisiljava je da proda robu na kredit. Na kraju pojavlju se se kriza likvidnosti: kreditori prave red pred svojim duznicima, cekajuci da im isplate dugove. U neizdrzivoj situaciji bankarski sistem pruza pomoc onima koji su u najvecem skripcu (pseudo-kreditni sitem, pseudo-bankarski sistem I pseudo-trzista kapitala u Madjarskoj, Poljskoj I Jugoslaviji). Komercijalni krediti izmedju preduzeca su normalni pratioci finansijskih veza I privrednih transakcija izmedju preduzeca. Za vreme kvantitativnog planiranja stabilizacionog procesa, neophodno je racunati sa postojanjem komercijalnih kredita. B) Politika dohodka je najtezi I politicki najosetljiviji deo u stabilizacionom program. Mora se osigurati da ukupan iznos plata isplacenih od sektora drzavnih preduzeca ne premasi limit odredjen stabilazicionim programom. Tesko je odrediti koliki treba da bude ovaj limit u poredjenju sa nivoom nominalnih plata u prestabilizacionom periodu. Posto se odredi ovaj prosecan nivo plata, koji mora ostati fiksiran za neko vreme, moguce je primeniti razna sredstva da se on stabilizuje. Limiti mogu biti stavljeni na ukupan fond plata preduzeca, platni fond moze biti odredjen kao proporcija proizvodnje itd. (ovo smanjuje samostalnost rukovodilaca preduzeca). Ipak, ako se ovo ne preduzme rukovodioci drzavnih preduzeca ce nastaviti nasumice da povecavaju plate (npr. Kina, Poljska, Jugoslavija). Odrzavanje discipline u oblasti dohodaka je ahilova peta celog programa stabilizacije u svim socijalistickim zemljama koje se nalaze na putu transforamcije u trzisne privrede.

Na duzi rok uspeh makroekonomske restrikcije zavisi od politicke odluke I ekonomske sposobnosti vlade. Sposobna vlada ce vec izraditi kriterijume I metode za restruktuiranje preduzeca. Bitno mesto u konceptualizovanju programa stabilizacije I transformacije trebao bi da ima socijalni program (problem otpustenih radnika). Takodje, fiskalna reforma mora imati visok prioritet. Sa poreskim prihodima veoma zavisnim od poreza na dobit (profit) uplacenog od strane preduzeca, preduzimanje mera da se poveca njihova finansijska autonomija I u isto vreme apsorbuju gubici zbog restruktuiranja imace ozbiljan uticaj na budzet. Posto ce vlade morati na dugi rok da odrzavaju makroekonomsku kontrolu, moraju se inicirati reforme fiskalnog I finasijskog sektora. Potreba smanjenja javnih (drzavnih) rashoda je najistaknutiji problem u bilansiranju budzeta. Programom stabilizacije trebalo bi odrediti iznos prihoda neophodnih da se pokriju izdaci, nedvosmileno I sigurno. Drzava ne treba niti da nagradjuje niti da kaznjava preko poreskog sistema. Bez obzira na koju se poresku kategoriju primenjuje ( porez na profit npr) poreska stopa mora da bude rigorozno uniformna. Sredstva za ponovno uspostavljanje budzetske ravnoteze I eliminisanju inflacije u rukama su vlade I poslanika u parlamentu. Razmotricemo sad spoljnu ravnotezu. Posto se preduzmu mere za ocvrscivanje budzetskih ornacinje I obuzdavanje domace traznje, devalvacija, bi mogla biti delotvorna u socijalistickim privredama. Sprovodjenjem uspesne devalvacije povecavaju se cene razmenjivih dobara u odnosu na cene nerazmenjivih dobara. Devalvacija treba da bude pracena monetarnim I fiskalnim merama.

63. Institucionalne promene

Institucije I profesije koje se uzimaju kao date u trzisnim privredama moraju se ponovo izgraditi u procesu transformaije u IEZ. Pravne, regulatorne I informacione sisteme nuzno je reformisati da bi se podrzala trzista. Komplementiranje I promena ovih sistema zahteva investicije u ljudski kapital. U nekim oblastima procs transformacije zahteva vecu ulogu drzave nego ranije. Ma koliko zarko nastojale I zakonima poduprele trziste kapitala, IEZ ga ne mogu imati dok nemaju jobere, dilere, brokere I ostale bez kojih to trziste jednostavno ne moze obavljati svoj posao. Vazan preduslov transformacije je raspolaganje s dovoljnim ljudskim kapitalom I po kakvoci

I po kolicini. Za uspesni preobrazaj u modernom trzisnu privredu kljucan je onaj deo ljudskog kapitala koji nudi znanjem oplemenjene proizvodne usluge. To su usluge koje kupuju proizvodjaci I usluge koje sadrze mnogo ljudskog kapitala. Radi se o uslugama osiguranja, konsaltinga, obrade podataka, trgovanje nekretninama, bankarstva itd. Promene kao I kreiranje ljudskog kapitala koji ce odgovarati novom sistemu su dugi procesi koji postavljaju najozbiljnija ogranicenja na efikasnost I brzinu transformacije. U kratkom roku se moze kolicinski menjati ponuda znanjem oplemenjenih prozivodnih usluga, dok za promenu kvaliteta ponude potreban je najmanje srednji rok. Ovo su oblasti u kojima je neophodna intezivna medjunarodna saradnja, ukljucujici razne programe skolovanja, osposobljavanje kadrova za trzisnu privredu, stvaranje timova od domacih inostranih strucnjaka za pojedina prakticna resenja I sl.

64. Formiranje racionalnih cena I trzista

Proces transformacije bice uspesan ako se konacno zameni sadasnji arbitarni I sa ekonomske tacke gledista sistem neracionalnih cena sistemom racionalnih trzisnih cena u kome cene nose znacajne ekonomske informacije. Sistem racionalnih cena koji je nuzan za vecu autonomiju preduzeca je poznat: to su svetske cene. Najbolji nacin da se uvedu racionalne cene jeste da se privreda otvori prema spoljnoj trgovini. Politikom slobodne trgovine domaci proizvodjaci izlazu se inostranoj konkurenciji I otvara se mogucnost za brze povecanje kvaliteta. Marketinga I dr. aranzamana zajesnickih poslova sa inostranim presuzecima. S tog stanovista moze se ocekivati znacajni rast trgovine sa trzisnim privredama. Slobodna spoljna trgovina pruza system racionalnih cena za dobra koja su predmet medjunarodne trgovine. Trgovinska liberalizacija u ranim fazama obicno ukljucuje uklanjanje kvantitativnih restrikcija I njihovu zamenu sa carinama. U drugoj fazi, a katkad u trecoj postepeno unificirane stope efektivne zastite dobijaju znacajno mesto. Takvi procesi generiraju dugorocne koristi koje nastaju na prozivodnoj strain I na potrosackoj strani. Proces sprovodjenja liberalizacije ukljucuje dve vrste troskova. Prtvi su tkz. distribucioni troskovi. Svi subjekti u zasticenim granama gube, barem trenutno zbog uklanjanja zastite. Ta interesna grupa moze usporavati ili cak

zaustaviti process liberalizacije. Druga grupa problema vezana je za bilans placanja. Pod ostalim jednakim uslovima docice do rasta uvoza koji nece odmah biti uskladjen sa rastom izvoza. U odsustvu slobodnog priliva inostranog kapitala, kontrolisana spoljna pomoc mogla bi biti od velike pomoci. Ociglednim delom zadatka smatra se I dopustanje da se cene svih transakcija u vec postojecem privatnom sektoru odredjuju slobodno, ne sputavajuci ih drzavnom intervencijom. Ovo ne grantuje da ovaj system privatnih cena postaje racionalan za privredu u celini. Potpuno uredjivanje cena u drzavnom sektoru je izuzetno tezak zadatak. Ukoliko je cilj da se u ovome sektoru ustanove cene koje ciste (market-clearing prices ) trziste onda nuzan zadatak je potpuna liberalizacija. Medjutim, bice potrebno da prodje izvesno vreme pre nego se traznja I ponuda urvanoteze I pojave market-clearing ravnotezne cene. Trgovina I promene u domacoj privredi uzajamno su zavisne. Unutrasnja deregulacija u poljoprivredi, industriji I uslugama I prestruktuiranje preduzeca moraju se ostvariti da bi preduzeca na odgovarajuci nacin reagovala na cenovne signale. Liberalizacija cena je takodje neophodna radi dugorocnog ocvrscavanja budzetskih ogranicenja. Sve dotle dok su cene neracionalne profiti I gubici ne mogu biti valjani pokazatelji efikasnosti I stoga ne mogu sluziti kao pouzdane smernice za odluke o tome koja preduzeca bi trebalo zatvoriti a za koja bi trebalo obezbediti sredstva radi povecanja investicija. Za vreme prelaznog perioda, neophodno je takodje ostvariti sledece usko povezane zadatke: primenu jedinstvenog kursa valute, konvertabilnost domace valute I liberalizaciju svih uvoznih I izvoznih aktivnosti kako onih u drzavnom tako I onih u privatnom sektoru.

65. Transformacija preduzeca drzavnog sektora

Cilj programa transformacije je prestrojavanje privrede na visi nivo performanse karakteristican za trzisnu privredu. Makroekonomska stabilizacija je nuzni deo ali ne I dovoljan. Neophodna je radikalna intervencija u vlasnicku strukturu I kljucna debata u socijalistickim zemljama void se oko operaionalizacije prelaska iz jednodimenzionalne na mesovitu vlasnicku strukturu. Transformacija glomaznih, neefikasnih I tehnoloski zastarelih preduzeca drzavnog (drustvenog) sektora stoji u centru

procesa prelaza na trzisnu privredu. Ovaj process iziskuje niz promena koje su medjusobno uslovljene: nametanje cvrstih budzetskih ogranicenja, definisanje I transformaciju vlasnistva, transformaciju upravljackih struktura. Transfer vlasnistva sa drzavnih preduzea na private I mesovite subjekte stvara velike politicke izazove vladi. Sa etickog I politickog stanovista radnici treba da budu delimicno kompenzirani. Otuda je sasvim opravdano omoguciti zaposlenima da kupuju uz diskontovanu cenu ograniceni deo akcija, postoji mogucnost da deo radnika bne bude spreman na ovo, sto je politicki aspket problema. Postoje dva bitna zadatka u uspostavljanju efektivnog upravljanja proizvodnim kapitalom koji je u rukama drzava. Prvi I najhitniji zadatak jeste uvodjenje privremenog sistema korporativnog upravljanja kojim se mogu kontrolisati rukovodioci preduzeca, I spreciti rastakanje imovine preduzeca dok ne pocne privatizacija. Drugi, dugorocniji zadatak je stvaranje takve structure vlasnistva u kojoj ce novi privatni vlasnici biti u snaznoj poziciji da upravljaju novostecenom imovinom. Prvi korak ka privatizaciji je transformacija velikih drzavnih preduzeca u korporativnu formu kako bi se izvrsila koncentracija vlasnickih prava preduzeca u korporativnom telu direktora koje imenuju vlasnici. Hitnost korporatizacije rezultira iz neadekvatnosti postojece strukture upravljanja. Korporatizacija je normalno prva faza dok restruktuiranje I privatizacija su dve realne faze procesa transformacije preduzeca. Zagovornici sporije privatizacije tvrde da bi preduzeca trebalo prodavati postepeno, posle restruktuiranja, po racionalnim cenama, nakon pojave novih pravila ekonomskog ponasanja I nakon protoka vremena tokom kojeg se razvila realna klasa preduzetnika koja vrsi vlasnicku f-ju. Cene preduzeca bice realnije, a proces prodaje privlacniji. Zagovornici brze privatizacije tvrde da sveobuhvatna I brza transformacija vlasnistva je nuzna da bi se povecala efikasnot. Njihov argument je politickiposto ne postojiznacajnija kapitalistickih klasa, process transformacije moze biti prerano zaustavljen od strane interesnih grupa (otpusteni radnici). Transformacija mora biti radikalna I brza kako bi se onemogicilo sjedinjavanje takvih grupa. U razvijenim trzisnim privredama privatizacija se svodila na prodaju drzavnih preduzeca privatnim vlasnicima I po pravilu se odvijala po principu slucaj po slucaj, odnosno najcesce je za svaku od firmi raspisivana licitacija I podnesene ponude. Proces privatizacije sa

kojima se soucavaju socijalisticke zemlje je potpuno razlicit jer se radi o ogromnoj masi kapitala koji treba transformisati u privatna ili mesovita preduzeca I to u uslovima kada ne postoje bazicna preduzeca (berze, stabilan pravni ssitem, korporativno upravljanje itd.).

66. Vrste privatizacije: Interna privatizacija

Interna privatizacija jeste prodaja preduzeca radnicima koji u njemu rade I moze se obaviti na nekoliko nacina. Jedan je da se podje od izvesne formule, gde se uzim auobzir recimo broj godina sluzbe u datom preduzecu I visina plate I prema njoj deonice. Ovde se radi o raspodeli deonica. One moraju biti prodate po niskoj ceni ili jednostavno date radnicima zbog toga sto je sasvim moguce da neki radnici nemaju niti dovoljno novca, niti interesa da ucestvuju u privatizaciji. Ovoj vrsti privatizacije takodje pripada I privatizacija preko tzv. ESOPA-a. ESOP predtavlja samo tehniku interne privatizacije koja radnicima koji nemaju novca za kupovinu deonia to omogucava putem kredita. Radnici formiraju poverenicki fond kome poslovna banka daje kredit u visini vrednosti preduzeca. Pozitivne strane interne privatizacije ogledaju se u tome sto je ona jednostavna I politicki popularna bar kod onog dela radnika koji su zaposleni u relativno uspesnim preduzecima. Dobijajuci deonice po povlascenoj ceni ili besplatno koje ce kasnije na slobodnom trzistu imati visoku vrednost oni se pojavljuju kao najveci dobitnici. Najve nedostatak interne privatizacije potice iz njene najvece prednosti- spontanog karaktera. U slucaju kada nekoliko rukovodilaca dobro kontrolise preduzece oni mogu prinudom ili podmecivanjem naterati radnicki savet da prihvati formulu kojoj se njima ustupljuje vecina preduzeca ili minimizira raspodeljeni deo I maksimizira deo za prodaju. Tada se oni pojavljuju kao jedini kupci I do preduzeca dolaze veoma jeftino. U pocetku procesa privatizacije u Poljskoj I Madjarskoj ovakvi problem su bili esti. U internoj privatizaciji drzavnih preduzeca, na pocetku procesa nema akcionara moguce je da dodje do ogromnog nepravednog prelivanja imovine u ruke rukovodilaca. U Madjarskoj I Poljskoj, drzavna preduzeca su kupovali uglavnom bivsi politicari I rukovodioci. Proces je nazvan bogacenjem sa kadrovske liste(u Poljskoj je ukinut, u Madjarskoj smanjen). Kod interne privatizacije zato je

potrebno obezbediti da vecina deonica bude razdeljena kako ne bi vlasnistvo bilo skoncentrisano. Interna privatizacija sadrzi znacajan element privilegije za radnike uspesnih preduzeca. Oni dobijaju deonice koje cesto nesto vrede, radnici iz preduzeca-gubitasa ne dobijaju nista.

67. Eksterna privatizacija

Eksterna privatizacija je takva forma privatizacije kojom se omogucava svim gradjanima da ucestvuju u kupovanju deonice preduzeca. Deonice se prodaju na javnim licitacija I otkuljuju ih oni koji ponude visu cenu. Novac odlazi drzavi koja se pojavljuje kao pravi vlasnik preduzeca. U najprostijem slucaju postoji jedna aukcija, U modifikovanoj situaciji moze biti vise aukcija. Ako se ocenjuje da postoji veliko interesovanje stranaca za neko preduzece I ako postoji politicka odluka da se bar u pocetku ogranici procenat deonica koji moze biti prodat strancima, moguce je organizovati licitacije u dva odvojena kruga. U prvom krugu za npr. 30 % akcija nadmetali bi se samo stranci. Ravnotezna cena prvog kruga sluzi kao osnova za formiranje minimalne prodajne cene u drugom krugu koji je otvoren za sve gradjane u zemlji. Cena drugog kruga bila bi niza od cene koja je postignuta u prvom krugu. Ukoliko sve preostale deonice budu prodate u toku drugog kruga po ceni jednakoj ili visoj od minimalne, process privatizacije je uspeo I on se tu zavrsava. Procesom eksterne privatizacije omogucava se drzavi da prodajom preduzeca po relativno realnim (trzisnim) cenama prikupi sredstva. Drzava bi u principu trebalo da bude zainteresovana za sto bolje vodjenej licitacija jer ako je veci broj zainteresovanih lica ravnotezna cena ce biti visa, a onda I veci prihod za drzavu. Ova forma privatizacije je najbolja sa stanovista alokacije. Po principu koji vazi za svaku drugu robu, omogucava da do nje dodju oni kojima ona najvise znaci tj. oni koji su spremni da za nju najvise plate. Osnovni problem kod otvorene licitacije jeste cena. U socijalistickim zemljama situacija je drugacija zbog nepostojanja trzista kapitala I svega ostalog sto s njim ide (kvalifikovanost radnika, revizorske firme itd.). Podaci o funkcionisanju preduzeca su najverovatnije frizirani pod politickim I drugim pritiscima. Ostali vazni podaci o internim karakterstikama

preduzeca uglavnom su nepoznati, jeer su tretirani ili kao poslovna ili kao drzavna tajna. U takvim okolnostima odredjivanje ravnoteze cena jeste bauljanje u mraku I zato je neophodno odrediti bar minimalnu cenu ispod koje drzava nece pristati da prodaje akcije. Minimalna cena moze biti odredjena polazeci od racunovodstvene vrednosti poslovnog fonda preduzeca, ali u trzisnoj privrede racunovodstvena vrednost ne znaci puno.

68. Deljenje deonica

Kod ove vrste privatizacija drzava se odlucuje da sve akcije u preduzecima koja zeli da privatizuje podeli, ili proda po veoma niskoj ceni svim gradjanima zemlje. Ideja se u sustini obrazlaze tvrdnjom da sadasnja drustvena svojina fakticki pripada narodu. Moguce je svim gradjanima iznad 18 godina starosti uruciti zapise koji im daju vlasnistvo nad alikvotnim delom akcija svih preduzeca. Gradjani bi imali mogucnost da akcije prodaju I kupuju kao I svaku drugu robu te bi se uspostavila izvesna koncentraija akcija. Mnogi isticu da je prednost ove fore u egalitarnosti jer dobijajuci podjenako ucesce u imetku zemlje svi bar staartuju sa istih pozicija. Kasnije neki ce moci da kupe vise deonica, drugi ce ih prodati ali pocetna raspodela je pravedna. Ova forma privatizaciej ima tri nedostatka. Prvi ej finansijske prirode. Drzavni prihod id prodaje bice mali ili nulti. Drugi nedostatak odnosi se na egalitarnost. Moguce je tvrditi das vi gradjani zemlje nisu u podjednakoj meri zasluzni za drustvenu akumulaciju kapirala. Treci nedostatak je najbitniji. U slucaju raspodele drzavnog imetka ne uspostavlkja se jasna veza izmedju rezultata poslovanja preduzeca I imovine titular ciji nedostatak je jedan od osnovnih razloga za lose poslovanje drzavbih preduzea. Osnovni problem pri raspodeli akcije proistice upravo iz cinjenice da pojedinci istoventne pakete akcija svih preduzeca. Zato, ukoliko je pojedinac zainteresovan da investira u preduzece A on bi trebao da od drugih gradjana otkupljuje njihove pakete akcija I na taj nacin poveca svoj uticaj u preduzecu A. buduci da se radi o paketima akcija on bi morao da kupuje akcije preduzeca B, C, D I dalje za koje nije zainteresovan. Zato je nuzno odvezati paket akcija koji swe dobija prilikom privatizacije.To se ostvaruje jednostavno. U prvom koraku svi pojedinci dobijaju zapise koji glase na isti iznos. U drugom koraku preduzeca se izlazu prodaji. Posle

izvesnog vremena (godinu dana) do kada bi vecina (90%) zapisa bila iskoriscena za kupovinu akcija, dalja kupoprodaja deonica odvijala bi se na normalan nacin-novcem.

69. Nacionalni holding

Nacionalni holdinzi pojavili su se pocetkom 80-tih godina kao jedan od odgovora na krizu socijalisticke privrede. Drzava je formirala nekoliko holding preduzeca koja bi upravljala desetinama individualnih preduzeca I imala za cilj maksimizaciju profita. Holding kompanije umesto da budu u drzavnom vlasnistvu bile su privatizovane. Kupac bi tako kupio deonicu u holding A koji kontrolise vecinu akcija u preduzecima Bi C I manjinu akcija u preduzecima D I E. Indirektno bi tako doslo do privatizacije. Izmedju holding neophodno je obezbediti konkurenciju. Ona bi dovela do toga da holding kompanija koja smatra da moze bolje da rukovodi preduzecem otkupljuje veci deo deonica. Na pocetku bi bilo neophodno da nekoliko holding ima deonice u svakom preduzecu. Svaki holding morao bi da istakne cenu po kojoj kupuje I prodaje akcije svakog preduzeca u kome ima interes pri cemu bi raspon izmedju prodajne I kupovne cene bio fiksiran na recimo 5%. Zasto? Ako bi holding X1 hteo da zadrzi preduzece A, on bi mogao da za svaku akciju preduzeca A trazi nerealno visoku cenu koju niko nije spreman da plati. Ako je, ipak marza ismedju prodajne I kupovne cene fiksirana nerealno visoka cena po kojoj holding X1 prodaje svoje akcije znacila bi da je I cena po kojoj mora da otkupljuje akcije istog preduzeca samo 5% niza od te nerealno visoke cene. Tada bi nekom drugom holding X2 isplatilo da po toj visokoj ceni proda akcije koje on drzi, sto bi znacilo gubitak za X1. Tako bi X1 bio primoran da postuje racionalno formiranje cena. Kad je rec o prednostima ovog modela onda se istice to da onomogucava postepeno formiranje trziste kapitala jer se holdinzi mogu odmah formirati I vec tako poceti beleziti izvesni pomaci u mobilnost kapitala, cak I bez njihove privatizacije. OUprava holding se moze poveriti iskusnim rukovodiocima, a sto je bitno za postepeno usvajanje znanja iz finansijskog poslovanja sa kojim oskudevaju socijalisticke zemlje. Ovakvi ili slicni modeli razvili su se tek nedavno u razvijenim trzisnim privredama I

za svoje uspesno funkcionisanje zahtevaju dobru dozu ekonomskog u finansijskog znanja gradjana.

70. Alternativni program privatizacije pocetkom 90-tih godina

U praksi naravno primenjivace se ova cetiri osnovna nacina privatizacije kao i njihovi modaliteti u razlicitom stepenu od zemlje do zemlje zavisno od makroekonomskih pretpostavki privatizacije i racionalnih politickoekonomskih ocekivanja stanovnista. Mala finansijski lose stojeca preduzeca trebalo bi zatvoriti i njihova sredstva i prostorije prodati, mala bolje stojeca preduzeca mogla bi se brzo privatizovati prodajuci ih svim ili samo nekim radnicima zaposlenim u njima pri cemu bi drzava prodavcu ponudila neka sredstva. Proces privatizacije malih preduzeca kojih ionako nema mnogo moze se pdvijati po principu "od preduzeca do preduzeca". U razvijenim privredama brojna strateska i nfrastrukturna preduzeca su u direktnom drzavnom vlasnistvu i sa dominantnim uticajem drzave na poslovanje. Finansijsko stanje brojnih preduzeca od strateskog interesa je takvo da drzava objektivno mora da ucestvuje u procesima restruktuiranja i vlasnicke transformaije putem pretvaranja dugova u vlasnicke uloge. U tome je jedna od glavnih uloga drzave u procesu privatizacije i tu bi se ona mogla pojaviti kao nosilac "drzavnog vlasnistva"koje bi se kasnije rasciscavalo preko drzavnih dugova, budzeta i poreza kao sto je to u razvijenim zapadnim privredama. Velika preduzeca sa snaznim potencijalom su srz problema privatizacije. Mnoga bi se mogla privatizovati bar delimicno, relativno brzo. Strani investitori su vec aktivni skoro u svakoj socijalistickoj zemlji. U nekim slucajevima oni bi mogli bilo da preduzmu ulogu dominantnog akcionara bilo da upravljaju preduzecem po osnovu sporazuma sa domacim holding kompanijom. Ma koji metod brze privatizacije se prihvatio verovatno ce drzavne holding kompanije imati vaznu vlasnicku ulogu u procesu prelaza. U uslovima kad ne postoji domaca klasa vlasnika kapitala i kad je nepozeljna "vatrogasna"prodaja imovine strancima izgleda da nema alternative. Praksa privatizaciej u Cehoslovackoj ostvaruje se uz brojne poteskoce jer ovde je [rivatna privreda pre vise od tri decenije iskorenjena mnogo radikalnije nego u drugim zemljama istocnog bloka. Do sada su predvidjeni sledeci oblici privatizacije:

1. Reprivatizacija: firme koje su oduzete 1948.g. vratile bi se nekadasnjim vlasnicima ili njihovim naslednicima. 2. Mala privatizacija: podrustvljena trgovinska i zanatska preduzeca, gostionice i druge firme trebalo bi da se izloze javnoj licitaciji. 3. Velika privatizacija: velika drzavna preduzeca treba da predju u privatno vlasnistvo, pre svega u vidu decionicarskih kompanija. 4. Prenosenje vlasnistva sa drzave na stanovnistvo izdavanjem belsplatnih vaucera kojima bi onda svako po sopstvenom izboru mogao da kupuje akcije preduzeca koja se izlazu privatizaciji. Princip se cini dobrim i na taj nacin bi se mogla brzo promeniti struktura vlasnistva. U Poljskoj je vlada podelila program privatizacije u nekoliko kategorija. Odredjena preduzeca ce se prodati putem javne ponude akcija na aukcijama, programa prodaja akcija zaposlenima itd. Madjarska se opredelila uglavnom za prodaju drzavnih preduzeca putem ponude akcija na nedavno uspostavljenoj berzi, na aukcijama ili kroz program prodaja akcija zaposlenima. Slozenost nastanka drzavne svojine (nacionalizacija, drzavne investicije..) i nuznost balansiranja izmedju dva u velikoj meri protivrecna cilja (efikasnost i pravednost) govori u prilog tezi da nije moguce koncipirati jednoobrazan i jednodimenzionalan proces vlasnicke transformacije. Pretvaranje vlasnickog monizma u vlasnicki pluralizam moze se realizovati samo sirokom matricom medjusobno saglasnih procedura u kojoj ce se postojeca vlasnicka struktura menjati uvazavanjem razlicitih puteva njenog nastanka i nuznoscu da se formira nova polazna vlasnicka struktura kao osnov za efikasni razvoj.

71. Finansijska trzista

Novi ekonomski u drustveno politicki sistem polazi od demokratskih nacela uredjenja drustva cija je sustina u pravu ekonomskih subjekata da autonomno utvrdjuju svoje preferencije. Zadatak drzave je da za tu svrhu izgradi odgovarajuce institucije i mehanizama i osigura stabilnost njihovog funkcionisanja. Polazeci od autonomnog prava utvrdjivanja vlastitih preferencija u oblasti potrosnje i ekonomskog razvoja gradjana, privrednih i

drustvenih subjekata, osnovni mehanizam koordinacije tako odredjenih aktivnosti jeste trziste. Da bi trziste bilo objektivan mehanizam vrednovanja rada i kapitala, te potrosnih dobara, zadatak drzave je da osigura tzv. konkurentne i stabilne uslove njegovog funkcionisanja. Za efikasno funkcionisanje privrede neophodno je ekcplicitno utvrditi finansijskih sistem na trzisnim osnovama, sto je razlicito od njegovog uredjenja u socijalistickim centralno-planskim sistemima. Finansijski sistem je po svojoj ekonomskoj funkciji mehanizam posredovanja i regulisanja individualnih potrosackih i razvojnih preferencija i time trzisni mehanizam koji formira parametre (cene) vrednivanja faktora proizvodnje. Da bi tu funkciju ovaj mehanizam mogao obaviti neophodno je utvrditi novu strukturu vlasnistva. Sistem indetifikovanih subjekata vlasnistva podrazumeva pravo posedovanja razlicitih oblika imovine (fizicka dobra, hartije od vrednosti..). Zadatak drzave j eupravo u tome da razvije odgovarajuce institucije i mehanizme putem kojih akteri tako shvacenog ekonomskog procesa ostvaruju svoje preferencije. Zadatak drzave jeste da omoguci ostvarenje tih preferencija putem stabilnih trzisnih insitucija i mehanizama. Sistem samoupravljanja u sferi privrednih i drustvenih delatnosti mora se transformisati u preduzetnicki, trzistu odgovarajuci sistem.. upravljacka struktura u drzavnom sektoru mora se prilagoditi trzisnim mehanizmima i funkcij preduzentistva. To pretpostavlja razne oblike organizacije privrede i njene upravljacke strukture. U socijalistickim zemljama poseban znacaj ima transformacija bankarskog sistema kao dela finansijksog sistema. Postoje znacajne razlike izmedju transformacije preduzeca i transformacije finansijskih institucija. Vise nego drugi sektori, finansijksa trzista zavise od osnovnih zakonodavnih i informacijskih sistema i osposobljenih kadrova koji jedva da postoje u socijalistickim zemljama. Problemi sa postojecim losim portfeljima kredita su veoma veliki i oni ce se morati resiti da bi se mogao pojaviti zdrav bankarski sistem. Banke bi trebalo kapitalizovati i moglo bi se ocekivati da funkcionisu kao trzisne institucije samo nakon toga sto se privreda stabilizovala u toj meri da omogucava drzanje relativno cistih kreditinih portfelja. Razlike izmedju transformacije banaka i transformacije preduzeca postoje zbog toga sto stanje preduzeca odredjuje stanje bankarskih portfelja, njihov potencijalni dohodak i njihov "cistu imovinu", koja je jednaka celokupnoj aktivi korigovanoj za ocekivane gubitke po

osnovu kredita i umanjenon za dugovanja. Ako je cista imovina jednaka nuli ili negativna banke su okrenute "perverznim" inicijativama u mobilizaiji i alokaciji kredita, ovi potezi dovode do toga da "zdravi" pozajmljivaci budu istisnuti. U takvim uslovima od banke ce pozajmljivati uglavnom preduzeca koja se nalaze u finansijskim nevoljama i kojima se daju krediti da bi se samo odrzala u zivotu. U vecini socijalistickih zemalja, pa i Jugoslaviji, kada su u pitanju promene u bankarskom sistemu koje su povezane sa osnivanjem i funkcionisanjem trzista kapitala, predlaze se koncept univerzalnog bankarstva. Odnosno, poslovne banke poslovale bi kao akcionarska drustva i kao univerzalne banke koje bi se pored depozitinih i kreditnih poslova bavile i emisijom i prometom hartija od vrednosti. U sredistu tog dinamicnog finasijskog trzista trebale bi strucno osposobljene i agresivne nove investicione banke. Sa aspekta promena vlasnickih odnosa uloga banaka moze biti znacajna kod osnivanja posebnih fondova, kao posebnih pravnih lica. Banka bi u ime i za racun tih osnivaca upravlljala tim novcem i isplaivala dividendu na osnovu dobiti.

72. Redosled mera za prelaz sa planske na trzisnu privredu

Administrativno je neizvodljivo da se istovremeno pokrenu sve reforme. Neophodno je razviti mehanizme, sisteme i znanja kako bi trzista funkcionisala (lnpr. finansijska liberalizacija je krajnje rizicna ukoliko nije ustanovljen zdrav sistem racunovodstva). Koje pojedinosti na putanji transformacije ce uvazavati jedna zemlja zavisi od stanaj privrede, spremnosti stanovnistva da podnosi poremecaje i gubitke koje zasigurno prate proces reforme i od politicke situacije u svakoj zemlji. Za zemlje sa visokom inflacijom i velikim defiitima u platnim bilansima makroekonomska stabilizacija mora da bude proritetni zadatak. Nova vlada ili vlada koja ima podrsku za radikalne proemen ima vece manevarske mogucnosti i treba da ih tada iskoristi jer je teze nametnuti cvrste mere. Za ekstremni slucaj kakav je u Poljskoj, stabilizacija koja je konzistentna sa kretanjem prema trzisnom sistemu podrazumeva velika smanjenja specificnih subvencija za preduzeca i cvrste limite kredita. U zemljama sa visokom inflacijom moze se pokazati neophodnim u pocetnoj fazi stabilizacije, da se fiksira nominalni kurs kako bi se obezbedilo nominalno

sidro za nivo cene. Iako inicijalni uspeh u obaranju inflacije moze biti ostvaren za nekoliko meseci, stabilizacija se moze osigurati samo primenom konzistetnih politika tokom duzeg vremenskog perioda. Za to vreme treba uvesti mere koje omogucavaju indirektnu makroekonomsku kontrolu. Potrebno je vise godina da prodje da bise moglo racunati na to da je makroekonomska stabilnost dovoljno ukorenjena i da ima uticaja na donosenje dugorocnih ekomomskih odluka. Posebno teska faza za vlade koje sprovode reformu nastupa nekoliko meseci nakon uspeha inicijalne faze, kad se povecava nezaposlenost, preduzeca pocinju da zapadaju u finansijske nevolje i zatvaraju se.. Vlade moraju brzo nakon stabilizacije da formulisu mere za hitno restruktuiranje preduzeca. Odredjivanje plata predstavlja veliki problem. U drzavnim preduzecima odredjivanje plata ne moze biti prepusteno trzistu na pocetku procesa jer preduzeca ne posluju u skladu sa signalima korektnih cena. U pocetku u svim neprivatnim preduzecima, drzava mora da zadrzi kontrolu licnih dohodaka u svojim rukama, odredjivanje plata moze se sve vise prepustati trzistu kako preduzeca bivaju restruktuirana i privatizovana. Prelaz na trzisne cene i medjunarodno otvaranje dovesce odmah do razvoja odredjenih aktivnosti. To obavezuje drzavu da postavi ekonomsku i socijalnu dijagnozu sa ciljem da identifikuje nekorisne aktivnosti, zatim aktivnosti koje su korisne alo kojima se slabo upravlja i najzad aktivnosti koje jednostavno nisu konkurentne. U ovoj fazi upravljanja neravnotezama postoji potreba za formiranjem nekakvog dvostrukog sistema: 1. sistem restruktuiranja aktivnosti da bi se omogucila zamena nekorisnih aktivnosti uz privremenu pomoc drzave narocito u obliku posebnog drustvenog plana. 2. sistem privremen carinske regulative sa ciljem da se izbegne isuvise brutalna konfrontacija nacionalnih aktivnosti sa najsposobnijim svetskim preduzecima. Reforme bankarskog sistema odvijau se u nekoliko faza. Priprema moze poceti odmah ustanovljenjem odgovarajuceg racunovodstva i standarda za procenu imovine, reformom bankarstva, ugovora, donosenjem zakona o preduzecu i zakona o bankarstvu i nacrtima propisa. Sledece sto dolazi je

obuka kadrova, revizija preduzeca i banka i utvrdjivanje vrednosti imovine. Sa cisto tehnickog stanovista trziste kapitala mogu se formirati skoro na samom pocetku procesa transformacije. Ali, nezavisno od njihove eventualno inicijalne uloge, ona ce biti samo fasada jer deficijencije u informacijama i procenama vrednosti onemogucavaju njihovu korisnu ulogu u alokaciji resursa. Potreba za reformom finmansijskog sektora koja treba da sledi posle transformacije pokrece pitanje kako obezbediti finansijske usluge, jedna mogucnost je osnivanje specijalizovanih finansijskih institucija za privatni sektor. Posebno je vazno doneti mere za regulisanje odnosa sa stranim investitorima na pocetku procesa. Konvertabilnost bilansa kapitalnih transakcija treba da dodje kasnije. Tabela: Ekonomski elementi transformacije sistema: 1. Makroekonomska stabilizacija i kontrola Primena stabilizacionih programa Kreiranje instrumenata i institucija za indirektnu makroekonomsku kontrolu, monetarnih i fikasnih Mere za ocvrscavanje budzetskih ogranicenja Resavanje postojecih problema 1.a Programi socijalne zastite Hitne mere Socijalna zastita i prava osiguranja za pojedince 2. Reforme institucija Pravne isntitucije i institucije sistema regulacije (upravljanja) Sistemi informacija Poslovno upravljanje Donosioci odluka u vladi i direktori 3. Reforma cena i trziste

Deentralizacija donosenja odluka Reforma domacih cena Liberalizacija medjunarodne trgovine Sistemi distribucije proizvoda Stvaranje trzista stanova Plate Kamatne stope 4. Restruktuiranje i privatizacija malih i krupnih preduzeca Sistemi upravljanja Alokacija svojinskih prava Poljoprivredno zemiljiste Industrijski kapital Stambeni kapital 5. Razvoj finansijskih trzista i institucija Sistemi banka Druga finansijska trzista Tabela pokazuje koliko se mora uraditi na pocetku, iako njihovo ostvarenje moze da potraje deeniju. Vlada koja nastupa sa jasnom idejom o tome sta hoce da postigne, koja je dobila javni mandat da se krece u tom pravcu i koja cvrsto sledi svoje ciljeve transformisace privredu uspesnije nego vlada i drustvo nije sigurno sta hoce.

73. Poljska: trzisna revolucija i uloga L. Balcerovica

Balcerovic je postao ministar finansija i zamenik premijera u novoformiranoj vladi Solidarnosti pod uslovom da svaka tranzicija koju bude primenjivao bude brza i sveobuhvatna. Ona je postala poznata po

terminu koji je vec bio popularan u Latinskoj Americi-sok terapija. Ali Balcerovic je vise voleo termin trzisna revolucija. Tokom sledecih nekoliko meseci Balcerovic i njegov tim su radili groznicavo na detaljnoj razradi plana i na pisanju zakona koji ce biti neophodni. To su radili sred sve teze ekonomske situacije. Inflacija je na godisnjem nivou iznosila 17000 procenata, cineci tako Poljsku cetrnaestim slucajme hiperinflacije u istoriji. Zemlja je vec bila zaduzena sa 41 milijardom dolara, a mnogi direktori preduzeca bili su ukljuceni u ono sto se zvalo "spontana privatizacija"kraduci imovinu tih preduzeca sto je moguce brze. Dana 1.januara 1990. dogodio se "veliki prasak", kada je obnarodovana Balceroviceva sok terapija. Bio je to sok-odlucan raskid sa komunistickom prosloscu. Vecina cena bila je slobodno formirana. Valuta, zlot, devalviranaje i postala konvertabilna. Porezi su reformisani i zavedena je restriktivna monetarna politika. Balcerovic i njegove kolege su nervozno cekali sta ce se dogoditi. Znali su da ce cene porasti, ali su oni procenjivali da ce stopa rasta cena biti 45 odsto. Cene su medjutim porasle na 78 odsto. Rezerve zita, mesa i drugih namernica bile su niske i nestasice su se nastavile. Ulicni neredi i demonstracije zbog nestasice hrane mogli su da podriju ceo prpgram reformi i da vrtoglavom brzinom vrati Poljsku u okrilje autoritarnog rezima. Ali krajem januaru je nesto pocelo da se dogadja. Zemljoradnici su poceli da dovoze hranu iz sela u gradove, zaobilazeci drzavni sistem raspodele i prodajuci proizvode sa kamiona i iz automobila ili na trotoaru. Na isti nacin se pojavila i industrijska roba. Umesto demonstracija, Poljska je preko noci prihvatila trgovce. Kako su nestasice prestajale a zalihe se povecavale, cene su pocele da idu nanize. Balcerovicevi pomocnici su pokusali da ohrabre sefa govereci mu da se koncentrise na jaja. Jaja ce biti kriticki ndikatori uspeha ili neuspeha. Krajem meseca januara to je bilo potvrdjeno: cena jaja se stabilizovala a u nekim krajevima zemlje je cak i pala. Jaja su oznacila veliku pobedu. Trzista su pocela da funkcionisu. Ipak sok terapija je bila sok, tako da su kritike opozicije vrlo brzo pocele. Mnogi su tvrdili da je bolji nacin postepenost. Karakteristika debata je bila sustinska razlika u razmisljanju-izmedju onih koji su cak i posle komunizma gledali u drzavu da bude arbitar i onih koji su imali poverenja u dinamiku trzista. Privatizacija velikih drzavnih koncerna tekla je sporo. Iako je Balcerovic smtrao privatizaciju "kljucnim delom institucionalnog restruktuirisanja", nije

video nikakvog smisla u tome da pokusa privatizacijom pre stabilizacije i stvaranjem necega sto bi moglo da se nazove trzisnim drustvom. Nista nije toliko dramatizovalo radjanjem nove privrede kao eksplozija malih firmi (izmedju '89 i '92 registrovano je preko sedamsto novih kompanija, sredinom '97 taj br se popeo preko 2 miliona). Predvidjena nezaposlenost se nije dogodila zato sto su novoformirane firme otvorile 2 miliona novih poslova. Poljska je vise uvozila, ali je sada bila sposobna da placa. Njen izvoz i devizni prihodi su se udvostrucili. Najvazniji ishod je ukupno funkcionisanje Poljske-privredni rast je iznosio prosecno 6 odsto na godisnjem nivou. Za Poljsku je pocelo da se prica kao o drzavi koja vise nije kos za djubre nego evropski "novi tigar".

74. Cehoslovacka: tranzicija ka trzisnoj privredi

Cehoslovacka se smatrala jednim od najvecih dostignuca Versajske konferencije posle Prvog svetskog rata. Ona je spojila dva lingvisticki slicna ali kulturoloski razlicita slovenska naroda unutar Austrougarskog carstvaCehe i Slovake-u jednu novu drzavu. Istorija ove drzave se pokazala uglavnom nesrecnom Raskomada u Minhenu 1938. i onda brutalno okupirana od strane nacista za vreme Drugog svetskog rata, ona je uspela da bude nezavisna samo tri godine, buduci da je pala pod komunisticku vlast 1948. Cetiri decenije nakon pada pod kontrolu komunista, disidenti su supeli da primene relativno miran prelaz na demokratiju. Ovo je izvedeno pod pokroviteljstvom pisca Valcava Havela, koji je dao moralni autoritet i viziju za sto se proculo kao Plisana revolucija. Ispostavilo se medjutim, da Cesi i Slovaci nisu imali veliku zelju da odrze brak sklopljen u Versaju. Posle eksperimentisanja sa nepopularnim "dvojnim domacinstvom", oni su Plisanu revoluciju iz '92. ispratili prijateljskim razvodom. Slovacka sa prevagom neefikasnih drzavnih preduzeca najvise namenjenih vojnoj proizvdnji, menjace se vrlo sporo. Ali Ceska Republika, koja je geografski zapadnija i ekonomski razvijeniji deo te bivse drzave, presla je brzo na trziste pod pokroviteljstvom dva Valcava-predsednika Havela i premijera Klausa. Havel je bio otelotvorenje principijelnih i demokratskih vrednosti, a Klaus je bio covek odgovoran za ono sto se desavalo ekonomski. Vlacav Klaus je bio lovocuvar koji se pretvorio u lovokradicu. Njegovom politikom

su vladale liberalne ideje kada je lansirao cesku verziju sok terapije u januaru '91, tacno godinu dana posle Poljske. Cesko program sledio je ono sto se desavalo u Poljskoj: hitno oslobodjenje vecine cena, konvertabilnost valute i devalvacija, te cvrsta monetarna politika. Efekti su bili slicni onima u Poljskoj, na pocetku eksplozija inflacije,a onda brzo smirivanje praceno snaznim privrednim razvojem. Postojala je medjutim jedna bitna razlika izmedju ove dve zemlje. Ceska Republika je krenula sa brzom i zamasnom privatizacijom, pod pretpostavkom da je bolje dati imovinu u privatne ruke nego cekati prestrukturisanja ili potpuno razvijen zakonski i nacionalni okvir. Jos '90 deo imovine je vracena onima od kojih je ona bila oduzeta. Vlada je eksperimentisala sa razlicitim merama privatizacije. Najpoznatija je bila vaucerski sistem. Vaucerski zapisi su prodavani svim gradjanima starijim od 18 godina, ukoliko su to oni zeleli. Vauceri su zatim mogli da se koriste ili za direktnu kupovinu deonica u kompanijama ili za indirektnu kupovinu preko vaucerskih fondova. Ceska Republike je svakako usla u svoju "trzisnu revoluciju" veoma odlucno. Uprkos iskustvu pod komunizmom, ona je bila zemlja sa jakom trgovackom tradicijom i istorijskom orijentacijom prema zapadu. Ona je imalo relativno malo problema da se vrati trzistu.

75. Sovjetska planska privreda: karakteristike

U sovjetskom ssitemu nije bilo ocite borbe izmedju vlade i trzista iz vrlo jednostavnog razloga, zato sto trziste nije postojalo. Dvadesetih godina komunisti su pokusali da vode mesovitu privredu, dozvoljavajuci vlasnistvo u poljoprivredni i sitnim poslovima dotle dok je drzava drzala komandne visove (Lenjinova izreka). To nije funkcionisalo. Nestasice su bile svakodnevna pojava. Kada je Staljin dosao n avlast, poklopio je privredni i politicki zivot. Nacionalizovao je proizvodnju i do kraja dvadesetih godina, rodjena je "komandna privreda". U komandnoj privredi ponuda i traznja bile su irevelantne bile su proterane. Resursi su rasporedjivani birokratskim odlukama. Vazni su bili ciljevi politickih vodja, koji su provodjeni putem mehanizma centralnog planiranja. U centru se nalazio niz vladinih agencija koje su pokretale ceo sistem. Uz koordinaciju komunisticke partije, ministarstva u Moskvi bila su odgovorna za sve kriticke odluke. koja ce

firma proizvoditi, otkuda ce dobijati potrben sirovine i kakve ce biti cene. Ona su takodje odlucivala o broju zapslenih u preduzecima, sta ce preduzecima biti placeno i u sta ce se ulagati. Ekonomske provere profitabilnosti i efikasnosti nisu bile deo sovjetskog sistema. Najvaznije je bilo ispunjavanje plana. Busaci nafte nisu bili cenejni po tome da li su pronasli naftu po ekonomskoj razumnoj ceni, nego po tome koliko su metara busili. Sovjetski Savez se pomerao od poljoprivrede ka industralizacijinajspektakularnije u vojno-industrijskom kompleksu, cije je ekspanzija uznemirila generaciju Dzona F. Kenedija. Ali ta koncentracije je zanemarivala poljoprivredeu, usluge i robu siroke potrosnje. Neka trzista jestu postojala na rubovima sistema u senci, ali su odigrala kljucnu ulogu u podmazivanju celog sistema, i osposobila ga za rad. Nerado, vlada je priznavala ove privatne parcele. Zvanicno priznanje nije postojalo za crno trziste. Ucesnici u njemu nazivani su "drustvenim parazitima". Medjutim i crno trziste je bilo bitno za gradski zivot. U prodavnicama nije bilo piletine. Ali ako ste zeleli da rucate piletinu mogli ste da je kupite na crnom trzistu ukoliko ste poznavali "coveka na cosku". Komandna privreda, u obliku u kjem se razvila pod Staljinom i koju su dalje forsirali njegovi sledbenici, zaista je imala svrhu. Ona je bila za dobrobit i zivotni standrad naroda, pre je postojala radi promovisanja brze industralizacije kojom se napajao vojnoindustrijski kompleks. Ogroman deo bruto nacionalnog dohotka bio je koncentrisan u tom sektoru, a ukupna privreda bila je podredjena njegovim potrebama. Sistem je obezbedjivao mnogo nizi zivotni standrad. U sistemu se primecivala ova fatalna slabost, on nije mogao da unosi inovacije, postojala je jaka sklonost da se izbegevaju promene bilo kakve vrste, jer su one prouzrokovale veliku birokratsku glavobolju. U razvijenim privredama inovacije su bile bitne za unapredjenje ekonomskog razvoja. Ali su u sovjetskom sistemu inovacije karakterisale uglavnom po svojoj odsutnosti. Stopa privrednog rasta pocela je strmoglavo da pada. Nekada je sitem donosio rast brutalnom silom, a sada je njegova krutost sprecavala razvoj. Uvozena je zapadna tehnologija, ali kao i u Poljskoj nije mogla da se efikasno primenjuje. Sistem koji je nekad bio pokretac razvoja sada je unistavao sam sebe. Pojavio se spasitelj u obliku ogromnih naftnih rezervi u zapadnom Sibiru. Sovjetski Savez kao jedan od svetskih izvoznika nafte, mnogo je profitirao. Ogromno povecanje deviznih sredstava, od izvoza nafte

i potom gasa, obezbedilo je kriticna finansijska sredstva za odrzavanje neuspesnog sistema bez uvodjenja reformi ili skretanja resursa sa vojnoindustrijskog kompleksa.

76. SSSR: tranzicija ka trzisnoj privredi

Sada se postavlja jedno centralno pitanje: kako iz sistema u kojem nije bilo trzista preci na trzisni sistem. Nasledje marksizma i staljinizma bilo je takvo da do pocetka devedesetih godina nije postojao ni jedan sustinski uslov za trzisni sistem u Sovjetskom Savezu ili njegovoj neposrednoj naslednici Ruskoj federaciji. Nije postojao mehanizam cena koji bi preneo informaciju o ponudi i traznji. Niti su postojala bilo kakva pravila igre-kao ni zakonske norma-da bi rukovodila ponasanjem trzista. A nije postojao ni sistem ili prava privatnog vlasnistva. Sve je trebalo izgraditi ni iz cega. Kome se obratiti? Ekonomisiti iz Gorbacovljeve ere bili su uhvaceni u klopku na nicijoj zemlji, izmedju nasledja komandne privrede s jedne strane i neke vrste trzisne privrede s druge strane. Mladi ekonomisti su bili spremniji da razmisljaju radikalnije. Oni su putovali na Zapad , imali su pristup zapadnoj ekonomskoj literaturi. Znali su dovoljno strane jezike da mogu da citaju zapadne pisce. Meju najistaknutijim ekonomistima ove grupe bio je Jegor Gajdar, koji ce javise uraditi na pomeranju Rusije ka trzisnoj ekonomiji. Gajdar je pripadao jednoj od prvih porodica Oktobarske revolucije i zato je bila ironija da on pomaze obaranje sistema cije je stvaranje njegov deda pomagao. Kljucni preokret za Gajdara dosao je kada se njegova porodica preselila u Beograd. Komunisticki vodja marsal Tito, bio je predsednik malo otvorenijeg drustva u smislu odnosa sa Zapadom. Gajdara su posebno interesovale rasparave o trzisnom socijalizmu, koji se tada u razlicitim oblicima sprovodio u Jugoslaviji i Madjarskoj. Kada se vratio u Moskvu pridruzio se grupi studenata i profesora koji su smatrali da je trzisni socijalizam pravi odgovor-privreda koja kombinuje drzavnu kontrolu i vlasnistvo sa privatnim odlucivanjem i vlasnistvom. Mladja generacija dolazi do zakljucka da ni trzisni socijalizam ne moze da funkcionise. Ovi mladi ekonomisti poceli su da razmisljaju o necemu odvaznijem nego sto je trzisni socijalizam: o tranziciji, urednoj tranziciji, na trzisnu privredu. Ali da li je ta uredna tranzicija moguca? To se nikada nece saznati zato sto je '80tih

sistem bio u zalosnom stanju da nije bilo nacina da se ona primeni. Izmedju kraja '89 i '91 uvedeno je 15 velikih ekonomskih programa, ali bez pozitivnih efekata. Njapoznatiji i najradiklaniji program bio je onaj koji je sacinio Grigorij Javlinski. Taj plan je sadrzao nesto sto u to vreme nije sadrzao nijedan drugi: umesto reformisanja sovjetskog privrednog sistema on je predlagao transformaciju sistema usiljenim korakom u trzisnu ekonomiju. Bio je to intelektualni most izmedju komunizma i kapitalizma u Sovjetskom Savezu. Javlisnki bese odustao od privrede s centralnim planiranjem pre vise godina. Po njegovom misljenju bila je besmislena i nije mogla da se sredi. Kada je napisao jedan kriticki izvestaj o uslovima rada u rudnicima uglja, KGB je poceo da ga ispituje i vrsi pritisak na njega. Potom su ga strpali u bolnicu i lecili od bolesti od koje nije bolovao. Tek dolaskom Gorbacova na vlast, Javlinski se vraca na posloeve ekonomiste. Zavrsio je na mestu istrazivaca u savetu ministara i '90 poslat u Poljsku da na vreme vidi kako se ostvaruju Balceroviceve reforme. Kad se vratio u Moskvu Javlisnski je poceo da pravi plan za radikalnu transformaciju na trzisni sistem. Plan Javlinskog je najzad poprimio oblik izvestaja koji je imao naziv "Tranzicija ka trzistu". Ovaj plan je predlagao da se radi brzo-da se pod hitno reformisu svi delovi privrede. Odbacio je socijalizam i prgrlio trziste, ukljucujuci brzu liberalizaciju cena i privatizaciju. Bilo je veoma mnogo otpora takvim idejama. One nisu primenjene zato sto ih nijedan politicar nije zeleo. Gorbacov je flertovao s njima dok se konacno nije udaljio od reformi i vratio starim komunistima, da bi sacuvao svoju poziciju. Kriza se idalje pogorsavala. Gorbacov je razmisljao o privatizaciji, poceo je pregovore sa 15 jogunastih svojetskih republika o stvaranju dobrovoljne unije-na celu s njim kao predsednikom. Ova kriza je kulminirala avgusta '91 kada su tvrdokorni komunisti izveli udar. Stavili su Gorbacova u kucni pritvor na Krimu. Gorbacove se vratio na vlast, ali se ubrzo nasao na mestu kormilara raspada Sovjetskog Saveza. Zavrsetkom '91 doslo je do raspada Sovjetskog Saveza, najstaje 15 nezavisnih republika. Gorbacov je predao vlast-i nuklearne sifre-Borisu Jeljcinu, predsedniku Ruske Federacije. Jeljcin se pripremao za proglasenje ruske suverenosti i preuzimanje vlasti. On je pozvao pet konkurentskih grupa ekonomista da predoce svoju ekonomsku strategiju. Jegor Gajdar bio je vodja koja je zahtevala radikalne reforme. Gajdarove teorije su se podudarale s Jeljcinovim instiktom, ruski predsednik

nije zeleo da razvlaci, zeleo je da ide napred sto je moguce brze. Novembra '91 Gajdar je imenovan za pomocnika premijera i za ministra finansija i privrede. Gajdar: dbranili smo politicku slobodu. Sada moramo da damo ekonomsku, da damo narodu mogucnost da radi i dobija onoliko koliko zaradi..". Drzavne finansije su se raspdale. Stara privreda je tonula u depresiju, sa padom proizvodnje. Inflacija je letela u nebo, svakodnevno smanjujuci realne zarade. Gajdar i njegove kolege su znali sta moraju da preduzmu: da se pripreme za liberalizaciju cena, da pocnu da otvaraju privredu i da se spreme za konvertabilnost rublje i privatizaciju. Najneposredniji problem je bilo zito: u gradovima je pocelo da nestaje hleba. Gajdar se plasio nestasice hrane, nereda i hiperinflacije. Zapocete su druge reforme i delimicno su primenjene. Sa mnogih cena je skinuta kontrola i Rusija je krenula teskim putem oporavka finansija i smanjenja inlflacije. Spoljna trgovina je bila liberalizovana, a ekonomske aktivnosti oslobodjene. Vojna ulaganja su smanjena za 70%. Ali suprostavljanje reformama se pojacalo, direktori preduzeca i industrijski birokrati imali su ogroman strah od trzista. Mreza socijalne sigurnosti se istanjila. U septembru '93 Jeljcin i parlament su bili u pat poziciji po pitanju reformi. Socijalno nezadovoljstvo bilo je veoma izrazeno. Jeljcinovi protivnici su iskoristili socijalnu bedu i osvojili veliki broj mesta na parlamentarnim izborima. Rusija je vec bila drzava sa dve privrede: sa starim sovjetskim vojno-industrijskim sistemom pod kontrolom drzave i sirovo, ambiciozno drustvo zasnovano na trzistu, koje je odgovaralo na potrebe i zelje potrosaca.

77. SSSR: stvaranje privatnog vlasnistva

Gotovo da nije moglo da bude trzisnog sistema bez privatnog vlasnistva. Privatizacija Rusije je odmakla, ali divlje, spontano,a cesto na kriminalnoj osnovi. Jeljcin je poverio privatizaciju jednoj grupi mladih ekonomista koji su formirali jezgro Drzavnog komiteta za upravljenje drzavnom imovinom. Njegov sef je bio ekonimista Anatolij Cubajs. Cubajs je predvideo privatizaciju prodavnica i sitnog biznisa. On ce pokazazati veliki dar ne samo za ekonomsku analizu nego i za birokratska, unutrasnja trvenja i cistu politiku. Razvijao je svoje vestine. Za Gajdara, ubajsa i ljude oko njih

privatizacija je imala samo jedan cilj. Cubajs je to opisao kao stvaranje "sirokog sloja privatnih vlasnika". Ili kako je voleo da kaze, da se reforma i kraj komunizma ucine nepovratnim. Oni su se da li na posao stvaranja velikog broja ljudi koji poseduju imovinu i koji ce imati svoj ulog u trzisnoj privredi da bi se mogli suprostaviti direktorima, biroktratama itd. To je bio cilj? Ali kako ga postici? Proces privatizacije je bio omogucen "snagom nekih kljucnih ekonomskih ideja". Prva je bila ubedjenje da Rusija pripada, kao i ostatak sveta, vrsti homo economicus i da ce odgovarati na ekonomske podsticaje. Rusijom su vladali boljsevici tri cetvrtine veka i rezultati su bili katastrofalni za one koji su bili opredeljeni za trzisnu privredu. Nacionalisticki protivnici privatizacije tvrdili su da je Rusija drugacija, da je ona poseban slucaj, da Rusi nisu kao drugi nraodi.. Cubajs nije mogao da prihvati tezu da su Rusi drugaciji. Druga ideja bila je da je glavno oboljenje Rusije politicka kontrola i dominacija, i da je lek bio oduzeti privredne aktivnosti iz ruku birokrata i ministarstava u najvecoj mogucoj meri. Sve to je dovelo do opredeljenja za masovnu privatizaciju. Rusija nije imala vremena za pazljivu privatizaciju zapadnog stila. Ako bi se tako postupilo, privatizovala bi se tek u XXII veku, a birokrate bi idalje drzale kontrolu, privreda bi idalje stagnirala. Treca ideja bila je povezana sa stavom prema vlasnistvu. Zakonski prepoznatljivo vlasnistvo nije bilo nepromenljivo, ono se pre svodilo na zbir prava. Sama vlada nije zaista bila vlasnik imovine koju je trebalo privatizovati, ta imovina je u razlicitom stepenu pripadala ne samo drzavi nego i direktorima, radnicima i lokalnim vlastima. Svi oni su imali prava, tako da da su oni cinili "primaoce uslga". Tako je Cubajsov tim zakljucio da ukoliko zele da privatizacija bude uspesna, moraju da svakom primaocu uloga dodele deo akcija. To je znacilo da je vazna jos jedna grupa primaoca uloga-grupa koja kao takva jos nije postojala: narod. Parlament je pokusao da blokira privatizaciju, ministarstva su nastojala da povrate kontrolu, a direktori preduzeca su krali svega cega su mogli da se docepaju. U sred svega toga, Cubajs je dao da se izradi program. Prvi korak je bio "korporatizacija"preduzeca u drzavnom vlasnistvu, njihovo prestrukturisanje kao akcionarska drustva, u kojima bi u pocetku jedini deonicar bila drzava. Direktori su dolazili iz vlade. Reformatori su zakljucili

da se poljski model privatizacije, sa prodajom od slucaja do slucaja i formiranjem zajednickog fonfa nije pokazao dobrim. Ali ceski model, koji je delio vaucere na masovnoj osnovi, bio je perspektivniji. Ruska vlada stampala je vaucere u pojedinacnoj vrednosti od deset hiljada rubalja za svakog gradjanina ukljucujuci i decu. Za Jeljcina su vauceri postali simbol privatizacije. Vauceri su postali prva loividna sigurnost u Rusiji. Ljudi su mogli za njih da dobiju deonice u specificnim preduzecima, mogli su da ih zamene za deonice u zajednickim fondovima ili da ih prodaju. Prva velika privatizacija je bila privatizacija Boljsevicke fabrike keksa. Od tada se program nastavio uprkos stalnim napadima od strane parlamenta, ministara i politicara koji su pokusavali da zaustave proces. Vaucerski program privatizacije tekao je manje od dve godine. U tom periodu veci deo ruske industrije je privatizovan. "Strateske i neke kompanije iz vojno-industrijskog kompleksa bile su postedjene privatizacije, na osnovu toga sto se njihova vazna nacionalna misija ne sme dovesti u opasnost. Jurij Luskov, popularni gradonacelnik Moskve i Jeljcinov saveznik, uspeo je da isposluje da se veliki deo drzavne imovine u Moskvi iskljuci iz nacionalnog programa. Grad ju je prodao ili iznajmilo na veliku korist svoje blagajne. Bio je otvoreni kriticar reforormatora u Jeljcinovoj administraciji (vise je voleo drzavni kapitalizam), najvazniji politicar i imao je agresivan nacionalisticki stav. Koja je opsta cena ruske privatizacije do sad? Program je impersivan utoliko vise zbog gotovo nemogucih izazova s kojima se suocio. Privatizovano jr oko 18 000 preduzeca, nesto blizu 90 odsto industrijske proizvodnje, cime je broj zaposlenih u privatnom industrijskom sektoru doslo na 80 odsto. Ali privatizacija nije vise na vrhu hit parade. Ona je zbog toga izgubila popularnost. Ona se u glavi obicnog sveta povezuje sa drugim nevoljama inflacijom, gubitkom socijalne mreze itd. Mnogi privatizaciju vide kao pljacku radnika "sovjetskog naroda". U godinama tranzicije stvoreno je veliko bogatstvo-akumulacijom vaucera privatizacije, koriscenjem jeftinog kredita i prodajom artikla po svetskoj ceni stecenih po niskim domacim cenama. Naravno, ima jos mnogo da se radi na privatizaciji. 78. Pojam i vidovi finansijskih kriza

Pod pojmom meunarodne finansijske krize podrazumeva se bankarska kriza ili kriza devoznog kursa, kao i kombinacije ove dve krize. Bankarske krize nastaju kada bankarski sistem zemlje izgubi sposobnost normalnog pozajmljivanja sredstava, ili kada neka velika nacionalna banka proglasi nesolventnost. Odobravanje rizinih kredita ranije je bilo glavni uzrok nelikvidnosti i nesolventnosti banke. U novije vreme varijacije u vrednosti bankarske aktive izazvane naglim padom trinih cena hartija od vrednosti, mogu dovesti do nelikvidnosti i nesolventnosti banke. Nezavisno od uzroka, pad likvidnosti i problemi nesolventnosti jedne banke mogu ugroziti njenu posredniku ulogu izmeu tednje i odobravanja kredita. U tom sluaju, neposredni gubitnici su deponenti banke ali i subjekti koji ele da investiraju. Kada se pojave problemi u jednoj banci, novi deponenti bee od te banke, a stari su u neprilici. Ukoliko se radi o veoj nacionalnoj banci, problem pojedinane banke postaje problem finansijskog sistema te zemlje. Banke koje imaju kvalitetnu aktivu i nisu nelikvidne, takoe se mogu suoiti sa pritiskom deponenata da povuku svoje tedne uloge. Nova tednja skoro nestaje, a banke imaju velike probleme da svojim deponentima isplate tedne uloge. U zemlji dolazi do smanjivanja potronje i javljaju se recesioni efecti. Na taj nain kriza se iri u celoj zemlji. Ako se radi o velikim bankama koje posluju na meunarodnom tritu kapitala, kriza se prenosi i u druge zemlje. Kriza deviznog kursa nastaje ako doe do iznenadnog otrog pada vrednosti nacionalne valute. Do toga moe doi kako u reimu fiksnog i fleksibilnog deviznog kursa, tako i u nekom od prelaznih oblika devizog kursa. U reimu fiksnog deviznog kursa kriza dovodi naglog pada deviznih rezervi, nakon ega po pravilu dolazi do devalvacije nacionalne valute. Culj devalvacije je da povea izvoznu konkurentnost i preokrene

tokove kapitala, kako bi se obnovile devizne rezerve, ili kako bi se bar spreio njihov dalji pad. Kriza deviznog kursa izazvana iznenadnim bekstvom kapitala u inostranstvo, u reimu fleksibilnog deviznog kursa odmah dovodi do duboke i nekontrolisane depresijacije nacionalne valute. Mada u oba sluaja nastupaju nepovoljni efekti po nacionalnu privredu, veina istraivanja prua dokaze da su posledice vee za zemlje koje imaki neku vrstu veznaog deviznog kursa. Kriza deviznog kursa, dovodi do recesionih tendencija u zemlji. U sluaju krize deviznog kursa bankarski sitem postaje jedan od glanih kanala za prenoenje krize kroz kapilarne privrede. Kriza deviznog lursa snano pogaa banke koje u pasivi imaju znaajno uee inostranih kredita. Neke banke vie nee biti u mogunosti da normalno servisiraju inostrane kredite denominirane u inostarnoj valuti, jer naglo raste iznos servisiranja iskazan u domaoj valuti, pa moe doi do prekida u otplatama. U tom sluaju data zemlja e biti dodatno pogoena jer joj se zatvaraju vrata meunardonog trita kapitala za povlaenje novih kredita koji su neophodni za novo investiranje i peokretanje recesionih tendencija. 79. Makroekonomska neravnotea kao uzrok krize Mnoge zemlje koriste ekspanzivnu fiskalnu politiku da bi odrale zaposlenost i privedni rast, to ima za posledicu rast budetskog deficita. Njegovo finansiranje esto je praeno visokom stopom rasta novane mase, to moe pretvoriti u generator inflacije. Poseban je problema ako se zemlja zaduuje u inostranstvu radi finasiranja budetskog deficita (kriza treeg sveta 1980). Iskustvo zemlaja u razvoju u periodu posle Drugog sv. rata je pokazalo da se privredni rast moe ostvariti putem ekspanzivne fiskalne i monetarne politike, tako to javna potronja postaje glavni instrument

dugoronog privrednog razvoja. irok upliv drave u proizvodnoj i neproizvodnoj sferi neretko je udruen sa neefikasnim i neodrivim poreskim sistemom. Po pravilu to znai da drava nema dovoljno poreskih prioda za finansiranje budetskih rashoda, pa pribegava emisiji obveznica u cilju pribavljanja potrebnih sredstava. Poto je u nerazvijenim zemljama trite kapitala nedovoljno razvijeno i plitko, drava je esto upuema da pokuca na vrata centaralne banke i zamoli je da otkupi njene obveznice. Ako se to desi, dolazi do porasta novaane mase radi finansitanja budeta, to dovodi do rasta cena. Ukoliko doe do razvoja inflacije, zemlja sa fiksnim ili nekim drugim vidom vezanog deviznog kursa, moe se suoiti sa precenjenom vrednou svoje valute (apresijacija valute). Precenjena valuta teti izvozu i moe dovesti do produbljivanja deficita trgovinskog bilansa. Precenjena vrednost valute podstie oekivanja investitora da e u jednom momentu doi do depresijacije, to ih nagoni da domau valutu pretvore u neku vrstu inostranu valutu, kako bi izbegli gubitak do koga moe dou ukoliko se obistini njihovo oekivanje. Ako pretvaranje domae valute dobije vee razmere, usledie pritisak na devizne rezerve. Jedini nain da se sprei njihovo naglo troenje je devalvacija domae valute. Posebno je pitanje stepena devalvacije, jer neblagovremena i nedovoljna devalvacija raa oekivanja da e uskoro opet doi do devalvacije, to produava i produbljuje krizu. Oekivanje budue devalvacije takoe prouzrokuje i rast domae kamatne stope iznad prosene svetske kamatne stope. Uz precenjenu valutu po pravilu raste trgovinski deficit zemlje, to predstavlja znaajan pokazatelj mogue krize.

80. Promenljivi tokovi kapitala Liberalizacija tokova kapitala poslednjih decenija je poveala osetljivost zemalja na prenoenje krize, ali je otvorila mogunost za iznenadno bekstvo kapitala iz zemalja koje imaju dobre makroekonomske karakteristike i koje nisu kandidati za izbijanje krize. Zahvaljujui visokoj finasijskoj otvorenosti, kriza iz jednog dela sveta lako se prenosi preko nacionalnih granica. Primer je Azijska kriza, kada je nekoliko zemalja sa izrazito slabim finasijskim sektorom bilo pogoeno krizom, ali se ona nije zaustavila na granicama ovih zemalja ve se prenela i u zemlje koje nisu ispoljile slabost. Brzo prenoenje krize iz jedne zemlje u meunarodni finasijiki prostor je olakano neprekidnim finansijskim inovacijama koje su iznedrile brojne nove finansijske instrumente. Sve vea uloga institucionalnih investitora na meunarodnom tristu kapitala je pojaala traganje za inveticionim destinacijama koje donose velike prinose. Zemlje sa tritem u nastajanju su se nametnule stranim investitorima upravo po tome to su pruale mogunost visoke zarade. Pored ovog motiva, meunarodni tokovi kapitala su podstaknuti tenjom investitora za disperzijom rizika. Oba motiva su dovela do pojaanih tokova kapitala, koji se pokreu brzim reagovanjem na razlike u kamatnim stopama, procene privredne aktivnosti, oekivanja u pogledu kretanja deviznog kursa ili na nagovetaje odreenih poremeaja. Gerber navodi da je znaajan problem to to se portfolio menaderi u svojim trinim odlukama esto rukovode ponaanjem drugih

menadera. To se esto pretvara u logiku opora koje male probleme moe pretvoriti u velike, stvarajui krize u kojima veliki broj investitora istovremeno gubi poverenje u datu preivredu. Na direktnom udaru su banke koje su povukle kredite sa inostranog trita denominirane u inostranim valutama, a zajmove odobrile u nacionalnoj valuti. Jo je tea situacija ako je primenjena rona transformacija tako to su kratkoroni inostrani krediti pretvoreni u dugorine plasmane u lokanoj valuti. Problem e isplivaiti na povrinu u momentu kada banka bude morala da otplati inostrane kredite. Ukoliko inostrani poverilac posumnja da se domaa banka nalazi u problemima, on moe prekinuti kreditne linije datoj banci, koja moe brzo pasti u nelikvidnost, posebno u sluaju ako je njena aktiva u nekretninama. Ako je vie banaka suoeno sa istim problemom, pokuaj da to pre prodaju nekretnine dovodi do pada njihovih cena, to dalje ugroava solventnost celog bankarskog sistema u zemlji. Pozitivna odluka inostranih poverilaca u smislu spremnosti da odobre dodatne kredite kojima bi se premostilo vreme potrebno za pretvarenje nelikvidne aktive (nekretnine) u likvidnu, mogla da sprei izbijanje krize. Da bi izbegle ove krize banke treba da motre na usklaenost u dospelosti izmeu svoje aktive i pasive. Na kraju, ukoliko se pojavi kriza, zemlja moe pozajmiti sredstva od MMF-a kako bi se napravila razlika izmeu nesolventnosti i nelikvidnosti. 81. Modeli valutnih kriza Modeli prve generacije su pokuali da objasne valutne i dunike krize zemalja Latisnke Amerike krajem 70-ih i poetkom 80-ih. Osnovna pretpostavka ovih modela je postojanje fundamentalnine ekonomske neravnotee u vidu ekpsanzivne monetarne politike kojom se vri monetarizacija fiskalnog deficita. Selent i Henderson su meu prvima

konstruisali model pekulativnih napada na tritu zlata. Zatim je Krugman proirio ovaj model na fiksne devizne kurseve. U ovom radu Krugman je poao od pretpostavke da su rastui budetski deficiti, finansirani monetranom emisijom, doveli do pekulativnih udara koji se zavravaju neizbenom devalvacijom. Kreditna ekspanzija je vea od rasta novane tranje, i to dovodi do postepenog smanjivanja meunarodnih rezervi. Ukoliko meunarodne rezerve, prema percepciji trinih subjekata padnu na kritino nizak novo, valuta e se nai pod pritiskom. Napad ima za posledicu trenutni pad deviznih rezervi, tako da se mora napustiti fiksni kurs. U ovu grupu spadaju i modeli prema kojima realna aprescijacija valute i pogoranje trgovinskog i tekueg bilansa, po pravilu prethode pekulativnim napadima. Zavisnost od inostranih izvora kapitala moe zemlju da dovede u nepovoljan poloaj. To se moe videti u situaciji kada doe do pogoranja odnosa razmene zemlje sa inostranstvom, zbog ega se smanjuje njena sposobnost da servisira inostrane dugove. To moe biti signal inostranim poveriocima da prekinu sa daljim odobravanjem kredita, to privatni sektor u zemlji moe dovesti u stanje nesolventnosti prema inostranim poveriocima. Devalvacija valute se namee kao reenje koje moe poveati konkurentnost izvoza i izvozne prihode. Namee se zakljuak da pogoranje trgovinskog bilansa smanjuje sposobnost zemlje da uredno servisiranje inostrane kredite. Do pogoranja izvozne konkurentnosti moe doi zbog porasta inflacije u zemlji, koja u reimu fiksnog deviznog kursa dovodi do porasta cena izvoznih proizvoda. Na osnovu ovih modela izvodi se zakljuak da je kriza neizbena u sluaju kada je zemlja suoena sa neprekidnim pogoranjem fundamentalne ekonomske ravnotee. Osnovno uverenje sadrano u prvoj generaciji

modela je da do iscrpljenja deviznih rezervi dolazi naglo umesto njihovog postepenog smanjivanja. U oekivanju da e nastupiti devalvacija, trini akteri pretvaraju svoje holdinge domae valute u inostanu valutu dok su devizne rezerve zemlje jo uvek na zadovoljavajuem nivou. pekulativni pritisci dovode do ogromlnog odliva kapitala iz zemlje-bekstvo kapitala. Kada pekulativni udar proe, centralna banka sprovodi devalvaciju ili prihvata plivanje valute. Modele ove generacije moemo tretirati kao modele neusklaenosti izmeu reima fiksnog deviznog kursa i budetske neravnotee. Glavni doprinos ovih modela je u tome to su skrenuli panju na tenziju koja postoji izmeu domae fiskalne politike i reima fiksnog deviznog kursa. Druga generacija modela, oznaena kao pekulativni modeli polazi od pretpostavke da se valutna kriza moe javiti ak i kada postoji fundamentalna ekonomska ravnotea u zemlji. Jedna grupa modela, koji su oznaeni kao modeli ponaanja krda, istie da trokovi dobijanja informacija mogu navesti inostrane investitore da odluke donose na osnovu nedovoljnih informacija, tako da postaju osetljivi na irenje glasina. Prenoenje ovih kriza u meunarodni finansijski prostor modelirano je preko efekta zaraze. U literaturi su razvijene dve varijante ovog modela. U prvoj varijanti akcenat je na trgovinskim vezama i gubitku konkurantnosti do koga dolazi zbog devalvacije valute glavnh trgovinskih partnera, nakon ega domaa valuta postaje osetljiva na udare. Druga grupa modela se odnosi na viestruke ravnotee, i skreu panju na to da kriza u jednoj zemlji moe biti signal za devalvaciju valuta i u drugim zemljama. Modeli druge generacije su nastali posle pekulativnih napada u Evropskom valutnom mehanizmu 1992. i napada na meksiki pezos 1994. Godine. Ova generacija modela zahteva odgovore na tri pitanja : 1) razlog da vlasti napuste

fiksni devizni kurs; 2) razlog da stanu u njegovu odbranu; 3) razlog da se prihvate rastui trokovi odbrane tekueg reima kursa kada se predvia njegov kolaps. Teite ovih modela je na interakciji izmeu oekivanja investitora i efekata tekue politike. To je ujedno i inovacija ovih modela jer oekivanja trinih subjakata igraju znaajnu ulogu u nastanku valutnih kriza. Modeli druge generacije pokazuju da se vlada suoava sa trokovima i koristima izmeu alternativnih politika odbrane ili naputanja reima fiksnog deviznog kursa. U principu, ovi modeli uzimaju u obzir svaku fundamentalnu makroekonomsku veliinu, ije kretanje moe uticati na odluke nosilaca ekonomske politike da li da brane devizni kurs. Posle azijske finasijske krize razvijeni su modeli tree generacije valutnih i finasijskih kriza. Ova kriza je bila veliki izazov za ekonomsku teoriju, jer nijedan od fundamentalnih prolema koji su bili tipini za modele prve generacije nije nije postojao u azijskim zemljama. Krugman je elaborirao model tree generacije oslanjajui se na makroekonomske slabosti koje, u svetu visoke mobilnosti kapitala, mogu da pokrenu pekulativne napade na postojei reim deviznog kursa. Moralni hazard je pojava kada pojedinac unapred preduzima veliki rizik zbog toga to postoji neka sigurnosna mrea ako nastupe nepovoljne okolnosti. Ovi modeli istiu znaaj finansijske liberalizacije i ukazuju na slabosti regulacije i supervizije bankarskog sektora. Kombinacija valutne krize i slabosti finansijskog sektora naziva se model dualne krize. U sutini, unutar ove klase modela , izdvajaju se dva tipa modela valutnih kriza. Jedan tip modela karakterie postojanje moralnog hazarda jer drava garantuje otplatu inostranih dugova privatnog sektora. Ova situacija pogoduje nastanku berzanskih mehurova. Ukoliko doe do skoka cena aktiva, to moe dovesti do problema likvidnosti i kontrakcije privredne

aktivnosti, uz veliki budetski troak zbog loih inostranih sredstava. U tom sluaju e, kao i u modelima prve generacije, nekonzistentna makroekonomska politika dovesti do pekulativnog napada na valutu. Na drugoj strani, valutna kriza moe nastati iz bankarske krize, ukoliko uplaeni inostrani investitori naputaju zemlju. U ovom sluaju dolazi do valutne krize jer se centralna banka nalazi u sukobu uloge poslednjeg izvora likvidnosti i potrebe da brani fiksni devizni kurs. U novije vreme su razvijeni modeli signalnog pristupa. Sutina ovog pristupa je u shvatanju da poremeaju koji mogu dovesti do krize se ne dogaaju sluajno, ve su posledica postepenog pogoranja ekonomskih prilika u zemlji. Ovaj model su razvili Kaminski, Lizondo i Rajnhart. Empirijska literatura je pokuala da razvije sistem tzv. ranih upozoravajuih signala, koji bi mogli da pomognu u predvianju krize. Pristup se zasniva na poreenju ponaanja seta makroekonmskih pokazatelja u normalno vreme pre krize. Jedna od varijanti ove metodologije je da se posmatraju podaci o kretanju makroekonosmkih varijabli u vreme pre izbijanja krize. Ponaanje ovih varijabli pre krize poredi se sa njihovim ponaanjem u normalno vreme za istu grupu zemalja ili sa zemljama u kojima nema krize. Cilj je da se pronau pokazatelji koji ukazuju na poremeaje parametara pre krize, ali ne daju pogrene signale u predvianju krize. Kada pokazatelj ima vrednost koja je vea od vrednosti koja se koristi kao prag posmatranja, smatra se da je to upozoravajui signal o moguem izbijanju krize. Vodei pokazatelji se grupiu u sledee ire kategorije-domai makroekonomski pokazatelji, eksterni pokazatelji, javne finansije, inostrani pokazatelji i institucionalni i strukturni pokazatelji.

82. Azijska kriza Azijska finanijska kriza je nastala posle privrednog uspona ovih zemalja koji je trajao nekoliko decenija. Zahvaljujui visokim stopama privrednog rasta, azijske zemlje su uspele da privuku skoro polovinu ukupnog iznosa priliva kapitala u zemlje u razvoju. Inostrani investitori su privredni rast u onim zemljama oznaavali kao azijsko udo. Visoke kreditne stope u ovim zemljama su bile mamac za inostrani kapital. Zahvaljujui velikim prilivima finansijskih sredstava iz inostranstva, neke zemlje ovog regiona su poele da belee deficit tekueg rauna. Veina azijskih zemalja nije imala vrsto fiksirane devizne kurseve, ve neki vid tzv. prljavog fluktuiranja. Poto su njihove valute uglavnom bile vezane za dolar ili jen, centralne banke su povremeno intervenisale na deviznom tritu u cilju odravanja deviznog kursa, koja je dovela do velike zaduenosti u inostranstvu. Uglavnom se radilo o kratkoronim kreditima koji su dominirali u inostranim valutama. Meunarodni investitori su poetkom 1997. godine ispoljili zabrinutost u pogledu svoje preterane izloenosti u Aziji. Sumnja u solventnost dunika dovela je do povlaenja kratkoronog kapitala, kako rezidenata tako i nerezidenata, koji su nastojali da smanje izloenost domam institucijama i aktivama. Kriza je prvo pogodila Tajland u julu 1997. godine, kada je devalvirao tajlandsi bat (baht). Prvi znaci poremeaja u funkcionisanju privrede su se javili 1996. godine, kada je dolo do pada cena nekretnina i akcija. Realna stopa privrednog rasta Tajlanda je opala sa 8,6% u 1995. Na 6,4% u 1996. Inostrani kapital je odmah poeo da naputa domau privredu. pekulacije na deviznom tritu dovode do iscrpljivanja deviznih rezervi, nakon ega zemlja pokuava da se devalvacijom od 15% preokrene tokove kapitala. Kao

u sluaju Meksika, devalvacija je bila nedovoljna, pa je zemlja prinuena da sprovede seriju veih devalvacija. pekulacije na deviznom tritu Tajlanda su se prenele na susedne zemlje. Na udaru su se nale Malezija, Filipini, Indonezija i Juna Koreja. Veina ovih zemalja je imala deficit tekueg rauna u godini koja je prethodila izbijanju krize. Pratilac deficita tekueg rauna po pravilu je suficit kapitalnog rauna, tako da su sve ove zemlje ostvarivale znaajan priliv inostranog kapitala u godinama pre izbijanja krize. Inostrani investitori su bili zainteresovani za ulaganja u ove zemlje zbog njihovog dugogodinjeg visokog i stabilnog privrednog rasta. Niska inflacija i mali budetski deficiti dodatno su uveravali investitore o poeljnosti ovih destinacija za investiciona ulaganja. Devizni kursevi ovih zemalja su uglavnom bili fiksirani prema dolaru, koji je tokom 90-ih apresirao. Fiksini devizni kursevi su postali neodrivi za ove zemlje jer je opadala njihova izvozna konkurentost, a izvoz je imao znaajan udeo u BDP-u. Problem je pojaan zbog depresiijacije japanskog jena u vreme apresijacije dolara, a Kina je takoe devalvirala svoju valutu. Devalvacija jena i juana su poskupele izvoz iz Tajlanda i ostalih zemalja ovog regiona i umanjile njihove prihode. Mnoge zemlje jugoistine Azije su se oslanjale na inostrano finansitanje, tako da su njihove kompanije i banke imale znaajna zaduenja u dolarima. Korporativna i bankarska struktura ovih zemalja u velikoj meri se oslanjala na familijarne i line veze. Ovaj oblik funkcionisanja privrede ima prednostu sluajevima malih preduzea ali u velikim kompanijama predstavlja ogranjienje. Slaba kontrola finasijskog sektra dovela je do velikih neusklaenosti u dospleosti izvora i plasmana sredstava banaka. Kao i u meksikom sluaju banke u ovim zemljama su uzimale kratkorone kredite u inostranstvu i plasirale ih na dui rok u

domaoj valuti, neretko u projekte visokog rizika. Ova okolnost je spreavala zemlje jugoistone Azije da preduzmu devalvacije u cilju odravanja izvozne konkurentnosti, jer bi one, preko rasta uvoznih cena, mogle da izazovu veliku inflaciju. Ni politika viih kamatnih stopa, koje bi zadrale inostrani kapital u zemlji, nije bila dobro reenje jer bi vodila manjem investiranju i krizi bankarskog sektora. Kada je dolo do izbijanja krize, sve zemlje pogoene krizom, osim Malzije, su traile pomo od MMF-a. MMF im je odobrio zajmove, a zemlje su se obavezale da sprovedu ekonomsku politiku koju je zahtevao MMF. Mada je MMF obezbedio znaajne kredite ovim zemljama, one su pod teretom valutne krize ostvarile otar pad privrednog rasta i upale u recesiju 1998. Godine. U izuzetno teko stanje zapala je Indonezija, ija je valuta do sredine 1998. izgubila 85% svoje ranije vednosti. Talas bankrotstva kompanija i banaka uvio se u spiralu sa politikom krizom, produbljivajui ekonomske nevolje ove zemlje. Nakon sprovedenih devalvacija i uz pomo kredita MMF-a, veina zemalja pogoenih krizom bila je prinuena na drastino smanjivanje trgovinskog deficita i prelazak u zonu suficita. Ovaj preokret se duguje pre svega smanjivanju uvoza, a ne porastu izvoza. Pad izvoza je bio praen smanjivanjem investicija, a privrede su bile suoene sa pojaanom krizom. Kriza se prenela na susedne zemlje u regionu (Singapur, Hong Kong i Novi zeland). MMF je insistirai na primeni otrih mera stabilizacione politike, a zemlje pogoene krizom su se pridravale ovih uputstava. pekulanti u Hong Kongu i Tajvanu se pretrpeli gubitke. Tajvan je posedovao najvee devizne rezerve na svetu 1997. godine. U oktobru 1997., tajvanski novi dolar se naao na udaru pekulanata. pekulativni napadi na hongkoki dolar su zapoeli prvo u julu, zatim u oktobru 1997. godine. Za razliku od Tajvana,

monetarne vlasti Hong Konga su branile svoj valutni odbor. Da bi ga branile, u jednom momentu su podigle kamatnu stopu na astrenomskih 280%. Posledice ovako visoke kamatne stope su se osetile u privredi. Meu zemljama koje je pogodila kriza, jedino Malezija nije zatraila pomo MMF. Suuoena sa prelivanjem krize u regionu, Malezija je u septembru 1998. godine uvela mere kontrole kretanja kapitala. Motiv za preduzimanje ovih mera je oekivanje da bi pomou njih mogla da fleksibinije koristi monetarnu i fiskalnu politiku, a da pri tome sauva stabilnog deviznog kursa. Kriza u jugoistonoj Aziji je protutnjala do kraja 1998. godine, tako da je veina zemalja pogoenih krizom ve u 1999. godini beleila pozitivne stope privrednog rasta. Zahvaljujui preduzetim devalvacijama, zemlje su uspele da preu na suficit u platnom bilansu, mada su investicije na niskom novou. 83. Savremena finansijska i ekonomska kriza iz 2007. godine Poev od avgusta 2007. godine, meunardoni finansijski sistem se naao u problemima. Savremeni nain ivota zahteva glatko funkcionisanje banaka, finasijskih kompanija, osiguravajuih drutava, penzionih fondova, vlada itd. Posredstvom ovih institucija ostvaruje se transfer sredstava od subjekata koji tede prema subjektima koji investiranju, odnosno od subjekata koji bee od rizika prema subjektima koji su spremni da ga prihvate. Poslednih godina je dolo do ozbiljnih poremeaja ovih mehanizama. Pokazatelj ovih problema je smanjena spremnost banaka da meusobno pozajmljuju sredstava, zato to ni same vie nisu sigure sa kojom aktivom raspolau. Poremeaju su dobili vee razmere od avgusta 2007. godine, a ve u martu 2008. godine Bear Stearns je bio na udaru. Nedugo potom, 15.

septembra 2008. bankrotirala je investicona banka Leman Braders, a krajem septembra glavni finasijski sistem se naao u koolapsu. Gibitak poverenja u meunarodni finansijki sistem izazavao je pad likvidnosti na meubankarskom tritu. Likvidnost je naglo opala, a banke su poveale kamatni spred na meusobne pozajmice, koje su znatno smanjene. Usledio je talas repatrijacije kapitala iz zemalja u razvoju. Duboke posledice su se osetile i u berzanskom poslovanju, tako da se berze itrom sveta izgubije izmeu 40 I 60% svoje dolarske vrednosti. esto se kao uzrok krize navodi splet makroekonomskih i mikroekonomskih faktora. Jedan od najznaajnihjim makroekonomskih uzroka krize je permanentna globalna naravnotea u vidu deficita tekueg rauna i neto odliv kapitala iz zemlje sa tritem u nastajanju u pravcu razvijenih zemalja, pre svega u SAD. Prema proceni amerikog Ministrastva finansija, ukupan spoljni dug SAD je krajem 2007. godine iznosio zaprepaujuih 13.400 milijardi dolara. Globalizacija svetskog finasijskog trita je dostigla ogromne razmere. Mada se moemo sresti sa razliitim obrazloenjima pojave neto odliva kapitala iz zemalja sa tritem u nastajanju u razvjene zemlje, najozbiljniji argument lei u injenici da su zemlje u razvoji, posle Azijske krize, prionule na gomilanje deviznih rezervi. Posebno znaajan momenat kod globalnih neravnotea tekueg rauna je pojava precenjenih aktiva koje se nalaze u bilansima banaka i ostalih investitora. Loi plasmani banaka i institucionalnih investitora u vidu precenjenih aktiva izbijaju na videlo u momentu kada se pristupi prodaji ovih papira. Kritian momenat je obim ovih plasmana u ukupnoj aktivi investitora. Primer za to je situacija sa hipotekarnim zajmovima u SAD. Kada je nastupilo kanjenje u otplatama hipotekarnih zajmova, u problemu su se nale

finasijske institucije irom sveta koje su emitovale hartije od vrednosti iji kolateral su bili ranije odobreni hipotekarni krediti. Emitovane hartije od vrednosti, ija je vrerdnost izvedena prema emi otplate hipotekarnih kredita i ceni konkretne nekretenine, su postale veoma zastupljene na meunarodnom tritu kapitala. Ova finasijska inovacija je omoguila investitorima irom sveta da investiraju u trite nekretnina u SAD. Zbog pada cena nekretnina u SAD, finansijske institucije i druge kompanije koje su investiralu u meunarodni bankarski sistem su islazale velike gubitke. Sledei makroekonomski faktor koji je uticao na izbijanje finasijske krize iz 2007. je praktino dug period niskih kamatnih stopa u prvom delu prve decenije 21. veka. Niske kratkorone kamatne stope su u osnovi odravale strah od deflacije. Realna kamatna stopa na federalna sredstva (kamatna stopa na sredstva obaveznih rezervi banaka kod FED-a koja su vea od zahtevanog iznosa, a koja se mogu pozajmiti drugim bankama ije su obavezne rezerve manje od zahtevanih) po pravilu na jedan dan u SAD je u periodu 2001-2005. uglavnom bila negativna. Ova kamatna stopa snano utie na svetsku privredu zbog toga to su meunarodni ugovori uglavnom denominirani u dolarima, a valute brojnih zemalja su vezane za dolar kao referentnu valutu. Niske kamatne stope su prouzrokovale kreditni bum u razvijenim zemljama. Kada su kamatne stope u ovim zemljama postale nepodnoljivo niske, dugoroni ugovori finasijskih institucija su sve tee generisali prinose. Ove tendencije su prouzrokovale strukturne poremeaje u mnogi zemljama. Makroekonomski uzroci krize su:manjkavosti mehanizama odreivanja cena i upravljanja rizikom i slabosti korporativnog nadgledanja ovih procesa, propusti regulatornog sistema, problemi sa podsticajima. Kriza je pokazala razliitu motivisanost zaposlednih u bankama,

finansijskim institucijama i rejting agencijama. Ispostavilo se da je malo zaposlenih u bankama bilo upoznato sa bilansima banke, a jo manje sa finasijskim zdravljem preduzea u koja su investirali sredstva kupovinom akcija ili dunikih hartija od vrednosti. Menaderi finasijskih kompanija su teili maksimiziranju profita, to je dovelo do eksplozije dunikog finasiranja. esto su korieni sloeni modeli za izraunavanje profita hartija koje nisu imale trite. U cilju oivljavanja privredne aktivnosti, centralne banke irom sveta su smanjile referentne kamatne stope na rekordno niske nivoe. Takav potez deluje stimulativno na privrednu aktivnost, ali stvara problem bankarskom sektoru. Stoga su preduzete dodatne mere. Razvijene zemlje su proirile eme osiguranja depozita, kako bi obuhvatile vei depozitni potencijal i nove finansijske institucije. Neke banke su dokapitalizovane, u drugim je drava kupila jedan paket akcija, povean je broj hartija od vrednosti koje prihvata centralna banka prilikom odobravanja svojih pozajmica i odobren je znaajan iznos sredstava bankarskom sektoru. Tokom krize je ostvarena vrsta koordinacija izmeu centralnih banaka. Kriza irokih razmera je iznedrila brojne predloge koji se odose na sprovoenje reformi irokih razmera. U veini izvetaja o reformi finansijskog sistema istie se potreba sistemaskog regulisanja, za koje se, po pravilu zaduuje centralna banka. Bankarska kriza koja je eksplodirala 2008. godine, pokrenula je ciklini pad privedne aktivnosti. Nesolventnost brojnih banaka i finansijskih instiitucija u SAD, Evropi i zemljama u razvoju bitno je umanjila mogunosti novog finasiranja, tako da je priliv kapitala u zemlje u razvoju skoro presahnuo. Kriza je izbijala u visoko razvijenim zemljama, a zatim se prenela na zemlje u razvoju. Nakon ispoljenih napora centralnih banaka da finansijsku krizu potisnu likvidnostima injekcijama i drugim

kratkoronim merama, aktivnosti su tokom 2009. godine bile usmerene na obnovu poverenja u meunarodni finansijski sistem, ukljuujui i delimine nacionalizacije nekoliko banaka u SAD i Evropi. Finansijka kriza je oteala eksternu poziciju zemlja u razvoju, mada u nejednakom stepenu. Zaduenije zemlje sa veim deficitima tekueg rauna i manjim iznosom deviznih rezervi su se suoile sa oteanim uslovima pribavljanja dodatnih finansijskih sredstava na meunarodnom finansijskom tritu. Zemlje koje su imale bolje makroekonomske performanse u godinama pre izbijanja krize takoe imaju fleksibilnije mogunosti da pomou monetarne fiskalne politike odre domau industrijsku proizvodnju. Pojavio se rizik da banke mogu smanjiti podrku svojim instranim filijalama u zemljama u razvoju. Smatra se da je upravo ovaj tok kapitala omoguio nekim zemljama dodatna sredstva tokom 2008. i 2009. godine. Meutim, krize je pokazala da su gubici filijala nekih banaka u istonoevropskim zemljama ozbiljno opteretili bilanse matinih banaka u meri koja je u nekim sluajevima ugrozila njihov kreditni rejting. Zemlja domaina u ovim sluajevima moe biti otro pogoena zato to su joj banke u preovlaujuem vlasnitvu stranaca. Finansijska kriza iznova je naglasila znaaj koordinacije meu zemljama u sprovoenju ekonomske politke. Tekua finasijska kriza je oivela pitanje uloge finasijskog trita u svetskoj privredi i postavila zahteve za sprovoenje temeljnih strukturnih reformi u cilju suzbijanja kriza ogromnih razmera. Nacionalna regulativa u tekuoj fazi globalizacije finasijskih trita moe biti neefikasna ukoliko ne postoji meunardona koordinacija. Nepostojanje koodinacije moe dovesti do pojave koja se naziva regulatorna arbitraa, a ustvari oznaava pojavu kada banke prebacuju svoju aktivnost u zemlju sa labavom

regulaciojm. Harmonizacija regulative bi morala da svakoj zemlji omogui maksimiziranje ciljne funkcije koja podrazumeva zadravanje konkurentnosti i unapreenje finasijske stabilnosti. Lideri G20 su se sloili na samitu u Londonu da meunarodne standarde za minimum adekvatnosti kapitala nee menjati dok traje kriza. Vodi za harmonizaciju definicije kopitala trebalo je da se napravi do kraja 2009., a Bazelski komitet za nadgledanje bankarskog sistema trebalo je da pripremi preporuke o visini adekvatnosti kapitala za 2010. 84. Reforma meunarodne finasijske arhitekture Finasijka kriza iz 2007. godine iznova je aktuelizovala pitanje reforme meunarodnog monetarnog sistema. Brojni predlozi o reformi meunarodnog monetarnog sistema u literaturi se uglavnom oznaavaju kao ideje za novu meunarodnu finasijsku arhitekturu. Prilikom izbijanja krize iz 2007. godine, ispoljena je spremnost kao nikada do tada, na meunarodnu kordinaciju u cilju njenog suzbijanja. Pravilo nemogueg trojstva je pokazalo da u otvorenoj privredi zemlja moe postii samo dva od tri mogua cilja(slobodno kretanje kapitala, stabilni devizni kurs i nezavisnost moentarne politike). Tokom 1970-ih, kontrola kretanja kapitala je jo uvek bila zastupljena u svetskoj privredi. Neke manje razvijene zemje su posredstvom ove mere uspevale da odravaju reim prilagodljivog deviznog kursa. Meutim rastua globalizacija je zahtevala sve veu liberalizaciju finasijskog trita i kretanja kapitala. To je prisililo neke zemlje da se opredele za vrsto fiksiranje kursa ili da prihvate kontrolisano fluktuiranje valute. Prihvatanje nekog vrstog fiksiranja ograniavalo je autonomiji monetarne politike, dok je opredeljenje za fleksibilno upravljanje deviznim kursom nosilo rizik prevelikog

kolebanja, koje poveava trokove privrede. Mada ogranienja kretanja kapitala produbljuju pogrenu alokaciju resura, preterani i nagli priliv kapitala u zemlju moe dovesti do pogoranja njene makroekonomske ravnotee. Nagli priliv kapitala moe dovesti do apresijaije domae valute, to potkopava konkurenstnost izvoza date zemlje. Ovaj scenario dozvoljava uvoenje privremene kontrole kretanja kapitala, kako bi se suzbile neeljene posledice. U literaturi se nailazi na stavove po kojima kontrola odliva kapitala ima svoje opravdanje u sluajevima kada zemlja pokuava da izae iz finansijske i valutne krize. Ukoliko se zemlja suoava sa irenjem deficita platnog bilansa, moe preduzeti neku od sledeih mera:dvostruki devizni kurs, pri emu se za kapitalne transkacije primenjuje vii kurs: oporezivanje sredstava koje se doznaavaju u inostranstvo i zabranna transfera kapitala u inostranstvo. Cilj ovih mera je da olakaju pritisak na domae finansijske institucije , domae trite i domau valutu. Mada navedene mere mogu usporiti kretanje kapitala iz zemlje, iskustvo ranijih kriza je pokazalo da su one neefikasne jer se ne primenjuju dosledno. Tekua kriza je pokazala da je meunarodno kretanje privatnog kapitala podlono naglim zaokretima, nezavisno od stanja u domaoj privredi, ime je ovaj obrazac ponaanja vlasnika privatnog kapitala naneo tete zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Nekoliko autora je izalo sa stanovitem da je potrebno ponovo razmotriti uvoenje odreenih ogranienja na meunarodno kretanje kapitala, kako bi se izbegle nove finasijeke krize u budunosti. Porez na finansijske transakcije bi poveao trokove prekograninog kretanja kapitala I svaki put kad bi kapital uao na teritoriju druge zemlje morao bi da se plati ovaj porez. Pristalice ovog poteza smatraju da bi on obeshrabrio pekulativno kretanje kratkoronog kapitala, koji je ustvari

najnestabilnija komponenta meunaronog finasijskog trita. Dugoroni kapiral bi bio neznatno oporezovan, tako da bi se on i dalje kretao u pravcu proizvodnih investicija. Da bi ovaj porez bio efikasan potrebna je tesna saranja izmeu zemalja. Drugi pristup za spreavanje finasijskih kriza je mogunost kontrole kretanja kapitala. Kada se posegne za ovom merom tokom krize, ona uglavnom tei da ogranii odliv kapitala kako bi se spreio pritisak na devizni kurs. Meutim, kontrola kapitala moe da ometa alokaciju resura. Takoe, u zemljama koje su koristile ovu meru primeen je rast crnog trita, koje moe da oslabi efekte kontrole. Ona moe biti korisna mera ukoliko uspori odliv finasijskog kapitala a da pri tome ne ometa robne trokove tako to utie na regularne potrebe izvoznika i uvoznika za devizama. Jedno od pitanja koja su pokrenuta posle Azijske finasijske krize odnosilo se na ulogu MMF-a u meunardonom monetarnom sistemu. Ekstremni kritiari MMF-a su se smatrali da je ova finasijka institucija isuvie kontraverzna, i da je treba napustiti jer svojim pozajmicama podstie tzv. moralni hazard, kada zajmodavac veruje da e drava pokrenuti eventualne gubitke. Druga grupa pimedbi upuenih MMF-u odnosila se na podruje njegovog angoavanja, pri emu je osporavano to to se bavi pitanjima strukturnih reformi a ne islkljuivo finasijskim problemima. Oni koji su stali u odbranu MMF-a su zahtevali da se pojaa regulativa finasijskog sektora, ukljuujui i Bazelske standarde adekvatnosti kapitala. Ujedno su se zalagali da se povea njegov finasijski potencijal, kako bi bio osposobljen za suoavanje sa izazovima veih finasijskih kriza. Posle Azijske finansijske krize, u UNCRAD-u je razraen mehanizam olakavanja otplate dravnih dugova prema inostranstvu. Ovaj mehanizam je razmatran u MMFu. Mada ovaj prelog nije dobio iru podrku, u pogodnom

momentu je iskorien za uvoenje klauzule zajednikog delovanja, koja se koristi pri novoj emisiji meunarodnih obveznica. Ova klauzula omoguava da se promene uslovi otpalte duga, ali je njena primena ogranienog dometa jer ne pokriva sve vrste obveznica. Klauzula je pre svega namenjena da olaka restrukturiranje dravnih dugova posle izbijanja krize. Meunarodna finasijska arhitektura u proteklom veku razvila se u skladu sa potrebama svetske privrede. Povremeno su odravanje meunarodne konferencije, dok su vee inicijative za institucionalno refrormisanje uglavnom dolazile od razvijenih zemalja. Svaki vei pokuaj revizije meunarone finasijske arhitekture dovodio je do kriza. Mada su prvi znaci oporavka svetske privrede registrovani krajem 2009. godne, to jo uvek ne znai da je svet izaao iz krize. A i kad se svetska privreda vrati u koloteinu, ostaje kljuno pitanje da li postiji rizik izbijanja nove krize.