1. 1989. godina – revolucija ili restauracija?

1989. godina obeležila je povratak višepartijskoj demokratiji pa je, uprkos otvaranju niza
neprogresivnih sukoba, pre svega nacionalnih, napredak u proceduralnoj strani demokratije i u
demonopolizacije političke kulture. Nove elite došle su na vlast, slobodnim izborima, na više ili
manje manipulativni način, itičući dugo potisnuti nacionalizam. U XX veku socijalističke
revolucije su bile nasilna nadoknada zaostalog razvoja. Uspostavljanjem socijalističkog
internacionalizma vršeno je gušenje nacionalizma odozgo, ali je ujedno i pripremana njegova
eksplozija nakon vlastitog urušavanja. Nepripremljena obnova liberalizma otvorila je prostor
nekažnjenom šovinizmu i građanskim ratovima u Istočnoj Evropi.
Teror revolucionara 1791-94, kominističke čistke unutar partije, logorisanje i progoni
neistomišljenika u nizu socijalističkh zemalja izvirali su iz političke kulture, revolucionarne
pretenzije ka radikalnoj promeni i otpora promenama i nepovoljnih uslova u ostvarenju
zamišljenih ciljeva. Zbivanja devedesetih svedoče da je plaćena krupna cena ukidanju
jednopartijskog socijalizma. Nakon nenasilnog zaokreta usledilo je osiromašenje, građanski
ratovi, rast nejednakosti. Velike revolucije 1789. i 1917. po Fire-u nosile su nove ideje, a 1989.
nije donela ništa novo, već se vratila starim idejama. Katkad je kontinuitet pojedinih dimenzija
razvoja snažniji od diskontinuiteta, a revolucija samo simbolizacija novog nultog časa. Harizma
trenutka 1989. nije bila trajna, usledila su razočarenja pripremljena u neumerenim nadanjima.
Tako da je 1989. i 1991. malo ko u Istočnoj Evropi sumnjao u put u kapitalizam. Međutim, danas
je situacija nešto drugačija. Neoliberalni ideolozi obećavaju Istoku uključenje u Zapad, ali je
poslednjih godina Istočna Evropa doživela propadanje. Uključenje u NATO nije ni turke, Mađare
ili Poljake učinilo bogatijim. Istočna Evropa je postala periferija svetske kapitalističke privrede
opterećene dugovima, zavisnošću od stranih tržišta i tehnologije. Cena slobode i pristupa
potrošačkom društvu Zapada je: kriza privrede, pad standarda, nezaposlenost, rast nejednakosti,
otežan pristup obrazovanju i zdravstvu.
Preokret iz 1989. jeste krupna promena, ali još uvek samo u političkom smislu, dok je u
socijalnoj kulturnoj dimenziji bar za sada ovaj zaokret povratak unazad. Polarizacija između
levice i desnice potiskuje nova suprotnost između konzervativnog i modernog. Prevladavanje
prošlosti označava proces oslobađanja od prošlosti kao ideologije i mitologije, otvoreno
suočavanje sa onim što se uistinu zbilo, bez potiskivanja i manipulacije i spremnost društva da se
pita o stranputicama istorije, krivici, i odgovornosti, bez ako i ali. Raspave o prošlosti mogu
menjati kolektivni identitet, ustanove i politiku. Prerada istoije iziskuje nove subjekte
identifikacije i nove javne neprijatelje, pa treba porediti nove dželate i žrtve kod prerađene
prošlosti u različitim sredinama. Tumačenje prošlosti je okvir pravdanja tekuće politike.
Pad socijalizma uslovio je dugu ekonomsku i politčku krizu, nagle promene identiteta i
pranje od prošlosti. Mihnik tvrdi da je svaka demokratija koja je proizišla iz mraka diktature
slična njoj, jer nosi stigmu starog režima. U demonizaciji socijalizma svi su optužitelji, nema
odgovornih. Tako se danas u prerađenoj istorji u Jugoslaviji za krizu proglašava odgovrnim
celokupni period od 1945. do 1989. ili do 2000. godine čime se unapred rasterećuje postojeća
vlast.

1
 2. Prevladavanje i prerada prošlosti u Austriji

Druga republika se 1945. za razliku od „nesrećne Prve republike“, poimala kao

suprotnost Trećem Rajhu, pozivajući se prevashodno na kolektivni status žrtve. U Austriji imaju
tri faze: 1. antifašistički period 1945/46; 2. reintegradicija nacista i nadmoć ratne generacije od
1949. sve do debate oko Vildhajma 1986; 3. pojačano kritičko suočavanje sa nacističkim
periodom od 1986.
Prošlost je prevladavana po obrascu: Nirnberg je rešio problem, osuđeni su jedini krivci,
mi nismo znali za zločine, reterani su brojevi ubijenih Jevreja, u drugim totalitarnim režimima je
bilo takođe logora. U Austriji je tekao „proces ćutanja“ na isti način kao i u SR Nemačkoj, a
antifašizam je shvatan kao „leva strategija pranja mozga“. Istorija se od 1920. tumači kao
odbranbena borba i mit pogranične zemlje. Centralne dogme su: 1. mit o „graničnoj zemlji“; 2.
pretnja stiže od slovenskog juga; 3. kultuno nadmoćniji narodi stižu sa severa; 4. narodi i „rase“
ne smeju se mešati. Državi je bio potreban i dokaz o antifašističkom otporu pa je širena dogma
da je Austrija 1938. bila prva žrtva Hitlerove agresije.
Austrijsko društvo u toku rata bilo je podeljeno na prilagodljivu većinu i naciste na
jednoj, i manjinu boraca otpora i prognanih na drugoj strani. Za razliku od Italije i Španije, u njoj
nije bilo snažnijeg antifašističkog pokreta otpora. Jedna od legendi bila je i kovanica „Nulti čas“ –
koja je trebala da obeleži novi početak 1945. Celokupna krivica se prebacuje na Nemce, tj. na
nacistički vrh. Pobijeni Jevreji nisu se uklapalu u viziju Austruje kao nedužne nacističke agresije,
pa je u osnovi slogana „mi smo svi žrtve“ bila teorija da su Austrijanci silom mobilisani u
Vermaht, i bila je uperena protuv obeštećenja Jevreja i prognanih.
Stotine hiljada vojnika je trebalo što pre integrisati u autriju. Država je imala
neuravnotežen odnos prema bivšim vojnicima Vemahta i žrtvama nacizma. Npr. udovice vojnika
su sticale penzije u svakom slučaju, dok su udovice ubijenih imale to pravo samo ako se nisu
mogle same izdržavati. Od 1949. pripadnici SS trupa su uključeni u program opskrbe ratnih
žrtava. Dok sa službenom amnestijom 1956. svi okrivljeni zbog nacističke aktivnosti oslobošeni
su odgovornosti. 1950. razbija se površna antifašistička saglasnost Druge republike zbog izbijanja
hladnog rata. Počelo se sa dizanjem spomenika palim za domovinu, a oživljavaju reči „zavičaj i
otadžbina“ kojima se naglašava kontinuitet Habzburške monarhije, velikonemačkog Rajha i nove
austrijske republike. Prećutkivano je da je udeo Austrijanca koji su podržali nacizam odgovaralo
udelu Nemaca. U austiji je 1943. preko 600.000 registovano kao nacisti (10% stanovništva), a
samo je 42.000 posle rata terećeno zbog krivice.
1986. kada se Valdhajm kandidovao za predsednika Autrije, zbog njegove nacističke
proplosti reagovali su Jevreji i inostranstvo, dok su se Austrijanci osetili isprovociranim. Kada je
otkriveno da je Valdhajm, kao oficir Vermahta, učestvovao u čišćenju stanovništva u Jugoslaviji,
medijska propaganda bila je povod da taga prihvaćeno tumačenje istoriji (o Austriji kao žrtvi
nacizma) bude potisnuto drugim (Austrija je sukrivac zajedno sa Nemačkom). Tek 1995. osnovan
je Nacionalni fond za obeštećenje prognanih iz austrije 1938. U Austriji posle afere Valdhajm
„tezu o žrtvi“ privremeno je zamenila „teza o dželatima“, a posle toga su govor Vranickog o
„suodgovornosti“ i pritisak zahteva za odštetom uslovili drugačiji prikaz prošlosti.

2
 3. Prevladavanje i prerada prošlosti u Japanu

Slično menačkom arijvskom rasizmu, i Japanci veruju da su božanski predodređeni i da

imaju vodeću ulogu u Aziji. Osnova javnog sećanja kod Japanaca: mit o 2600 kontinuitetu carske
kuće, heroizacija političara i generala iz Mejdži doba, parareligijsko slavljenje palih vojnika. Posle
1945. nastupilo je selektivno sećanje: rat je tumačen kao nužna reakcija na privredni pritisak
Zapada i kao legitimna borba protiv hegemonije Zapada. Rat se vidi kao odbrana od SAD a ne
kao agresija. Tragedija Hirošime i Nagasakija bila je alibi da posle tara budu zajedno heroizirane
nedužne žrtve atomske bombe i poginuli u osvajačkom ratu. U Japanu se Hirošima službeno
poredi sa Aušvicom, ali ne i sa Nankingom (1937. japanska vojska za nekoliko sedmica ubila oko
300.000 Kineza).
Razlika između nemačkog i japanskog prevladavanja prošlosti je u tome što se Nemci
osećaju odgovornim, dok Japanci osećaju samo stid. Benedikt je razlokvala japansku „kulturu
stida“ od zapadne „kulture krivice“. Od 1945. Japan se usredsredio na ekonomski oporavak, dok
su se, slično stanju u Nemačkoj, SAD starale o njegovoj bezbednosti. Iako su Japanci u Aziji krivi
za smrt miliona ljudi, Jamato ideologija bila je daleko od nacističkog rasizma. Premda su
obožavali cara, moć Hirohita je bila ograničena, koji je 1945. izuzet od odgovornosti, dok o
amnestiranju Hitlera niko nije ni pomišljao. Hirošima je zasenila zločine japanskog militarizma.
Međutim, mnogi i dan danas drže da je japanska agresija bila antikolonijalni rat za oslobođenje
Azije. Japanska levica upozorava da je osvajački rat počeo još 1931. upadom u Mandžuriju,
desnica govori da je taj upad preventivni rat od Kine i SSSR-a; levica govori o masakru u
Nankingu, desnica to poriče; levica govori o kapitulaciji, desnica o kraju rata.
Japanci ističu razliku između nemačkih „zločina protiv čovečnosti“ i japanskih „ratnih
zločina“. Nacizam je napadao susedne suverene države, a Japan je želeo osvojiti kolonije koje su
tek kasnije postale nezavisne. Dok je Aušvic za Nemce još uvek simbol neuporedivog nemačkog
zločina, Hirošima je za Japan simbol rata i Japanu kao žrtvi. Posle Goldhagen debate Japanci su
bili uvereni da Nemci odbijaju kolektivnu krivicu, ali preuzimaju odgovornost za ono što se zbilo.
Nasuprot njima, Japanci su osećali krivicu zbog poraza samo pred svojim carem, ane pred
protivnicima i žrtvama agreisje. Posle smrti Hitlera u Nemačkoj je uveden novi režim, dok je
Hirohito preživeo poraz i nije suđen kao zločinac. U Tokiju nije bilo presuda zbog zločina protiv
čovečnosti, a od 28 glavnooptuženih samo je šestoro osuđeno na smrt, ostali su 1958.
amnestirani. U Nemačkoj su na prvom mestu svedočenja žrtava, a do iskaza počinilaca je teško
dospeti. U Japanu je lakše doći do sećanja počinilaca, jer bivši vojnici rado govore o svojim
„herojskim“ delima. Japanci nisu uspeli da prevladaju prošlost kao Nemci, nema ni traga tome
da bi japanski politčari da je 15.8.1945. dan oslobođenja, kao što to govore nemački za 9.
5.1945. Dok je u svest Nemaca utisnut Holokaust, Japanci se još nisu suočili sa tim da su izgubili
rat.
Japanci prenaglašavaju sopstvene žrtve, dok za vlastite zločine vlada opšti zaborav.
Nemcima je kolektivna krivica nametnuta spolja, dok u Japanu nije pojedinac optuživan, već je
odgovornost svaljena na grupu. Zbog korejskog rata u Japanu su obustavljene čistke i ublažena
kolektivna krivica. Japan je tokom hladnog rata sa Nemačkom postao parter SAD-u. Neposredno
nakon rata Japanci su odgovornost prebacivali na militarizam. Za razliku od Nemačke Japan je
još uvek omrznut od Kine, Koreje, Filipina. Primer prostitucije u Armiji i njena osuda, a tek posle
toga je zvanično priznat masakr u Nankingu i korišćenje biohemijskog oružja u Indokini.

3
 4. Prevladavanje i prerada prošlosti u Švajcarskoj

Samo naizgled su prošlost i identitet stanovnika ove zemlje stajali izvan ideoloških
sukoba. Ozbiljnije rasprave oko prevladavanja prošlosti po nemačkom obrascu traženja krivice
počele su tek krajem osamdesetih. Počelo se sporom oko nacističkog zlata deponovanog u
švajcarskim bankama, potom se prešlo na debatu oko izbeglica. Zemlja je bila zaneta ugledom i
privrednim uspesima, a hladni rat i sovjetska pretnja uz zaštitu SAD učvrstili su kolektivni gubitak
sećanja. Opštužbe žrtava holokausta otvoreno su ignorisane.
Sistemska debata počela je 1995. oko zlata koje su opljačkali nacisti. Krajem rata
Švajcarska je bila u spoljnopolitičkom pogledu izolovana, a ugled njene neutralnosti 1944/45.
bio je na najnižem nivou. Saveznici su na nju gledali kao na parazita i ratnog profitera, a nije
pozvana ni na osnivačku sednicu UN. Iako je iz rata izašla bez trauma, usledila je neočekivana
izolacija posle 1945, koju je presekao hladni rat, a mit o vlastitoj prošlosti ostaje netaknut do
1989. Erozija zamisli o oružanoj neutralnosti zamenjena je vizijom neutralnosti o prevenciji,
saradnji i integracji. Nakon nestanka blokova i reaktuelizacije holokausta Aušvic je postao
obrazac kolektivnog sećanja, a u Švajcarskoj se širilo mišljenje da su uticajni političari bili
upoznati sa ubijanjem Jevreja. Vrhunac samokritičnog prevladavanja prošlosti bilo je službeno
izvinjenje saveznog predsednika Viligera 1995. i žaljenje zbog vraćanja Jevreja sa Švajcarske
granice u sigurnu smrt. Naredni udar je službena američka optužba oko „Holokaust-novca“. Za
vreme rata blokirani jevrejski računi u švajcarskim bankama podstakli su debatu oko uloge
Švajcarske u ratu.
U središtu rasprava su tri problema: 1. podrška Švajcarske silama osovine u ratu; 2.
neprihvatanje jevrejskih izbeglica, kao najtragičniji segment domaće politke „brod je pun“ tj.
zatvaranje granica i isporuka izbeglica; 3. pljačka jevrejskog zlata. Za Nemačku je tokom rata
radilo 80% industirije preciznih elemenata, 75% elektro i 60% industije naoružanja. Proizvodili su
specijalne delove za avione, upaljače za granate i optičke komponente, za šta su imali veliki
značaj kada su saveznici od 1943. počeli da bombarduju nemačke fabrike. Švajcarska je rado
vršila otkup kradenog zlata, a transakcije su bile jako bitne nacistima za kupovinu agenata i
finansiranju obaveštajnih službi. Ovo se odvijalo do poslednjeg dana rata, kada je od Rajfajzen
banke preuzeta poslednja isporuka zlata. Zlato je bilo samo manji deo onog što je oteto
Jevrejima. Banke otvaraju arhive istoričarima i plaćaju ih kako bi se odbranile od optužbi.
Što se tiče izbeglica od 1939. do 1950. prihvaćeno je oko 300.000 ljudi, iako Švajcarci
nisu bili za to. Oko 30.000 njih je službeno odbijeno, što je odbilo mnoge da potraže spas. Od
1938. od Jevreja su tražene vize. 1942. zatvara se granica, što sve dovodi do optuživanja
Švajcarske da je kriva za smrt velikog broja ljudi. Međutim, politička klasa se ponaša nadmeno i
govore da se posle pada Francuske jednostavno moralo sarađivati sa nemcima.
Posle rata savetnici su uspeli da naplate od Švajcarske svoja potraživanja ali je ostao
problem privatnog jevrejskog zlata. 75% nemačkog zlata je ukradeno, a dobar deo je završio u
švajcarskim bankama i naknadno prodavan u trećim zemljama. Izveštaj Ajzenštata iz 1995.
doveo je do švajcarsko-američkog sukoba. U njemu je izneta optužba da je Švajcarska indirektno
produžila rat, ali se ona branila time da je saveznicima bila višestruko korisna kao poslednja
slobodna država u nemačkom susedstvu. Oko 2/3 opljačkanog zlata prošlo je kroz švajcarsku
nacionalnu banku. Pod pritiskom jevrejskih udruženja 1992. organizacija švajcarske banke
otvorila je informativnu službu za raščišćavanje ovih pitanja.

4
 5. Prevladavanje i prerada prošlosti u Rusiji

Rusija je bila jedina poslekomunistička nacija koja nije mogla prebaciti krivicu za
socijalističku prošlost na drugu naciju, zato je krivica svaljena na unutrašnjeg javnog neprijatelja.
Ono što su nekada bili KP i radnička klasa sada su vojska i crkva. Dok je Staljinov autoritet još
ranije bio poljuljan, harizma Lenjina je bila neprikoslovena. Sa oslobađanjem medija 1987.
nepovratno je otvorena erozija kulta Lenjina. U toku 1988. u središtu medija su zločini Staljina
kao odsupanje od lenjinizma. Već 1989. roman „Arhipelag Gulag“ otvorio je seriju napada na
Lenjina. Potom počinje objavljivanje dokumenata – Lenjinovih proglasa iz građanskog rata,
poziva na odmazdu i slično. Erozija harizme Lenjina, dovelo je do smanjenja poverenja u KP i
sposobnosti Gorbačova da reši krizu. Obaranje kulta Lenjina bio je početak duboke promene
istorijske slike države. Spomenici i sećanja na njega rušeni su kao domine: 1991. menja se ime
Leningrada, a neuspeli puč protiv Gorbačova ubrzava njegov pad i razbijanje SSSR.1994.
uklonjena je bista Lenjina iz Kremlja (simbol nestanka socijalizma). Centralni Lenjinov muzej
1993. je izmešten, a 1994. totalno zatvoren. Uklonjena je i počesna garda u mauzoleju, a
komunisti su masovnim protesitima sprečili uklanjanje tela.
Posle poraza u Avganistanu i Čečeniji, Rusija menja svoj identitet od „civilizacije“ ka
etnički shvaćenoj naciji. Posleimperijalno prilagođavanje teže je nego kod „potlačenih“ naroda.
Dok je Britanija imala inperiju, Rusija je bila imperija. Pozapadnjačenje politike i gubitak
teritorija zaokupili su ključne sadržaje sovjetsko-ruskog identiteta i ruske ekskluzivnosti.
Za razliko od postojanog odnosa prema Lenjinu, svaka izmena sovjetskog kursa tražila je
novo viđenje uloge Staljina. Razni režimi nisu se na isti način odnosili prema toj ulozi, a istorijsko
sećanje je trebalo još više revidirati u Jeljcinovom režimu. Gledanja Dojčera iz četrdesetih godina
na Staljina kao istorijske nužnosti bila su kritikovana. Drugi pravac gledanja na Staljina dala je
knjiga „Ledolomac“ koju je objavio sovjetski emigrant i bivši oficir SSSR Suvorov. Knjiga
potvrđuje Hitlerovo gledište da je napad Nemačke na SSSR bio odbrana od sovjetskog napada.
Staljin nije želeo mir nego je kupovao vreme za napad, a u Hitleru je gledao ledolomca koji mu
krči put na Zapad, ka osvajanju Evrope. Hitler je 1941. probio beloruski front iz razloga što se
sovjetska vojska spremala za napad, a ne za odbranu. On opisuje scenario navodno planirane
operacije „Oluja“ gde bi Crvena armija zauzela Nemačku i Francusku, a potom napala Italiju i
Španiju, podižu se logori, sprovode milionska hapšenja, svuda vlada kriminal i Jevreji. Ovo je
otvorilo debate u Nemačkoj i Rusiji, a Gorodetski je 1999. objavio delo „Velika zabluda“
pokazujući da je Britanija bila u zabludi verovanjem da je Staljin veran Hitlerov saveznik. A Staljin
je bio u zabludi verujući nemačkom ambasadoru o kontinentalnom bloku.
Sovjetski general Vlasov je 1942. prišao Hitleru i pozvao ruski narod u borbu protiv
boljševizma, a posle rata streljan kao izdajnik, a devedesetih dolazi do zahteva za njegovu
rehabilitaciju. Nacionalistički antiboljševizam je preimenovao Vlasova u novu žrtvu boljševizma
(slično drugim kvislinzima u Evropi). Nacionalni identitet se čisti od komunizma. Krivica se
svaljuje na druge narode: u baltičkim republikama, Poljskoj i Ukrajini na Ruse, u Hrvatskoj na
Srbe, u Srbiji na Hrvate i Tita, dok je u Rusiji situacija drugačija, nemogućnost projekcije krivice
na manje nacije.
Savremena Rusija nema jasnu viziju prošlosti, u javnom mnjenju prevladava spoj
nostalgije i paranoje od Zapada i njegovih agenata. Staljinizam nije prevladan intervencijom
spolja već unutrađnjim snagama, nema osećaja kolektivne krivice.

5
 6. Historikerstrein – glavniprigovori i značaj

Tokom 1986. i 1987. obnovljena je rasprava oko fašizma između nemačkih

konzervativaca koji su se trudili da nemački nacionalizam rasterete hipoteke nacizma i
socijalliberala koji su preko Aušvica podvlačili neophodnost borbe protiv desnog ekstremizma.
Sadržaj „svađe istoričara“ čine sporovi oko tri problema: 1. da li je Aušvic poseban zločin ili se
može porediti sa drugim, pre svega sa gulagom; 2. da li je Hitlerov rat protiv SSSR-a bio
preventivna odbrana ili agresivni rasistički pohod; 3. da li je otpor nemačke vojske Crvenoj armiji
u Nemačkoj 1944/45. biopatriotskaodbranaili je štitiozločine u konclogorima. Povod sukoba bila
su nastojanja berlinskog istoričara Noltea da se usprotivi neposustaloj „demonizaciji“ Trećeg
Rajha, napominjući da je potrebna stalna revizija istorije. Po njemu, tvrdnja o „krivici Nemaca“
nalik je nacističkoj tezi o krivici Jevreja. Bitburšku ceremoniju (kada je redsednik SAD Regan 1985
odao počast ubijem pripadnicima SS i njihovim žrtvama) poredi sa službenim posetama
Arlingtonskom groblju u SAD, dodajući da je nacizam jedinstven samo po tehnici ubijanja gasom.
Prihvata i konzervativnu tezu o Hitlerovom „preventivnom ratu“. Koristi pojam „klasni genocid“
govoreći uz to i o progonu nemačkog stanovništva sa Istoka. Nemačku je trebalo prevesti na
stranu žrtve, što je smisao Nolteove teze o „evropskom građanskom ratu“. Slično njemu istoričar
Hilgruber smatra da je pojam oslobođenje neprikladan za opis sudbine nemačke nacije 1945, pa
govori o katastrofi Vermahta i sovjetskom varvarskom ratu, dok oslobođenje Istočne Evrope
predstavlja kao tragediju nemačkog istoka i masovnom progonu.
Habermas uočava da Nolte konstruiše dugi istorijski lanac zločina od Babefa, preko
Staljina do Hitlera u kome iščezava upadljivost nacističkih zločina. Svodjenjem jedinstvenosti
uništenja Jevreja na „tehničke procese gasa“ i da je Gulag izvorniji od Aušvica Nolte kaže da
nacistički zločini nisu neuporedivi i da su čak i razumljivi kao odgovor na bošljevičku pretnju.
Suština Habermasove kritike konzervativaca je opomena da se nemci ne smeju vratiti
konvencionalnom obliku nacionalnog identiteta. Posle Habermasovog odgovora otvorena je
debata u kojoj su suočeni: konzervativni nacionalisti, liberali i socijalliberali i nekoliko struja
levice. Nolte u drugom prilogu pokušao je da pokaže da je pogrešno shvaćen, nepravedno i
zlonamerno optužen, na šta je dobio brz odgovor Habermasa da se ne radi o istorijskim
detaljima već o tome da političari koriste gledišta istoričara revizionista. Podržavajuću
Habermasa, berlinski istoričar Vinkler je dodao da je u Bitburgu Drugi svetski rat pretvoren u
evropski normalni rat čime je Nemačka ponovo setekla pravo na nacionalni ponos.
U odbranu Noltea ustao je Hildebrant tvrdeći da je revizionizam stalna potreba nauke,
protiveći se tezi o kvalitativnoj nadmoći nemačkih zločina. Štutgarski istoričar Jakel došao je do
zaključka da je Nolte naseo Hitlerovoj tezi o preventivnoj odbrani. U ovom sporu osporeni su i
drugi neosnovani konzervativni sadržaji revizionističkog mišljenja: izjednačavanje Holokausta i
ostalih oblika progona, sumnja u celishodnost atentata na Hitlera jula 1944. zbog prodora
Crvene armije, pomeranje nemačke odgovornosti za rat i Aušvic na britansku politiku napuštanja
ili pretnju SSSR-a. Hilgruber više ne piše o vojnom porazu fašizma nego o „zimskoj katastrofi
1944/45“. Crvena armija je okupirala nemačke teritorije, a istočna nemačka vojska je štitila
nemačko stanovničtvo od nasilja. Istoričar Meler uočio je da nemački zlolini u Rusiji ne pravdaju
ruske zločine 1945. ali samo su naivni mogli pomisliti da će antifašistička osveta izostati.

6
 7. Goldhagen debata – glavni prigovori i značaj

Knjiga Danijela Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ je najkrupnija naučnopolitička

provokacija u Nemačkoj tokom devedesetih. On je kombinovao teorijsko istraživanje
antisemitizma sa istraživanjem arhivske građe u SR Nemačkoj o položaju Jevreja logoraša.
Ključna hipoteza: istrebljivački antisemitizam je deo kolektivnog nemačkog mentaliteta. Zločinac
je svako ko je radio u ustanovi koja je bila deo sistema brutalne smrtonosne dominacije, jer je
znao da svojim delanjem podržva ustanove za ubijanje. Svaki nemac bio je istražitelj, sudija i
dželat, a niko posle zločinanije patio od većih emotivnih teškoća. On ne govori o nacističkim
zločinima, nego o Nemcima-zločincima. Istraživanjem ponašanja aktera, političke kulture
nacizma, istorije i strukture sistema nastojao je da opovrgne mit o birokratskom i industrijskom
uništvanju Jevreja u čijem je središtu aseptični ubica za pisaćim stolom ili hladni vratar ispred
gasne komore. Ključna je teza da nacionalni identitet i volja za uništelnjem Jevreja uzročno
povezani. Počiniocu su bili to što su bili zato što su bili Nemci.
Goldhagen je prerastao u prvu pop-star zvezdu istraživanja holokausta zahvaljujući
internetu, ali i burnoj reakciji u SR Nemačkoj. Ova međunarodna naučnopolitička medijska
rasprava odvijala se u više faza. Prva, hamburški nedeljnik Die Zeit 1996, najavljuje novi
Historikerstreit. Američki istoričar Eš je zapazio da su sa obe strane okeana došli slični prigovori.
Došlo je do brzog sučeljavanja mišljenja na internetu gde su neobavešteni laici dobili reč, a
izgleda bili uticajniji od stručnjaka. Drugu fazu obeležila je pojava prevoda knjige, njegov dolazak
u Nemačku i dobitak u Frankfurtu nagradu za demokratiju. Treća faza počinje burnim
polemikama koje je otvorila Finkelštajnova kritika. Šnajder je sažeo glavne teorijske prigovore: 1.
Goldhagen iz „normalnosti ubica“ izvlači zaključak o „spremnosti na ubijanje normalnih
Nemaca“; 2. Sa ne manje smelosti pisac iz ponašanja ubica izvodi njihove motive i ističe
dobrovoljnost ubijanja; 3. On smelo govori o krivici ranodušnih; 4. Potcenio je pritisak režima na
ubice i spremnost Nemaca na poslušnost; 5. Nedostaje poređenje nemačkom antisemitizma sa
drugim verzijama; 6. Zašto su uključeni samo Jevreji, a ne Romi i ratni zarobljenici; 7. Knjiga je
prožeta sučeljavanjem „sveta zapadne demokratije, prosvećenosti i Nemaca“.
Herbert i Momzen su sporili ključno goldhagenovu tezu da je antisemitizam bio
dugoročni vekovni plan Nemaca. Veza između ideološkog poziva i neposrednog učešća u
genocidu nisu činili fanatični antisemiti iz vojnih odreda, već tek stasala mlada elita kojoj je posle
1933. pružena šansa da svoju političku utopiju pretvori u praksu. Momzem zaključuje da iako se
počelo sa sistemskim uništavanjem Jevreja u vrhu su postojali planovi o rezervatu Jevreja na
Madagaskaru. Tek se u 1942. prešlo na masovno uništenje, te je antisemitizam bio nužan, ali ne i
dovoljan uslov za holokaust. Goldhagen je uzvratio da bez Hitlera i nacizma ne bi bilo
holokausta.
Habermas smatra da je Goldhagen zaslužan pre svega što je izoštrio osetljivost za
pozadinu i granice nemačke normalizacije. Prigovarao mu je da je estetikom grozote podsticao
emotivne reakcije, opscenim opisima zamračio rasuđivanje, a složena zbivanja sveo na
uprošćenu sliku. U filozofskom pogledu Goldhagenovo istraživanje inspirisano je idojm: zlo nije
gola agresija već ona agresija koju počinilac smatra opravdanom. Poučeni iskustvom iz
historikerstreina, konzervativnci oko Noltea nisu bili u prvoj liniji otpora, već su tu ulogu preuzeli
nacionalni liberali. Krivica se ne priznaje, ali odgovornost da, a sve u duhu izjave nemačkog
ministra Kinkela u SAD pre američkim Jevrejima: „Krivica je uvek lična, nikad kolektivna i nikad

7
nasledna“. Teza o kolektivnoj krivici bila je nateži prigovor Goldhagenu da je i on sam morao da
odbaci taj pojam. Njegova teza o kolektivnoj odgovornosti plasirana je s ciljem da bude stalno
upozorenje koje kao senka prati nemačke aktivnosti u svetu i stalna senka nemačke politike.
Goldhagen je proglašen zastupnikom teze o kolektivnoj krivici Nemaca, a Nemci su u ovom
procesu proglašeni žrtvama. Dok je Hitorikenstreit potresao i podelio nemalku nauku i javnost,
protiv Goldhagena je stvoren gotovo monolitan jedinstven front. Goldhagen je postao simbol
„nemačkog samooptuživanja“ i „prevladaoca prošlosti“ – s druge strane bili su svi koji su
nastojali da stave tačku na prošlost i definitivno skinu krivicu sa Nemaca. Goldhagenu je pošlo za
rukom da oživi zanimanje za običnog nemca kao ubeđenog aktera fašističkih zločina.
Značaj Goldhagenove debate je da su stara pitanja postavljena na novi način. Stručna
javnost je posle žestokih napada ipak kasnije pokazala spremnost da se sa tezama diferencirano
suoči. Uvaženo je da su u knjizi: 1. motivi ubica neobično iscrpno pokazani; 2. dobro uočena
uloga policijskih bataljona, marševa smrti i logora; 3. skrenuta pažnja na dobrovoljnu stranu
ubijanja. Kritičari smatraju da je potrebno šire uporedno istražvanje genocida da bi se ustanovilo
u kojoj meri su tu značajni: ideologija, istorijsko sećanje, politička kultura i konkretne okolnosti
pod kojim ljudi postaju ubice. Goldhagen i većina njegovih kritičara u stvari su na istoj strani.
Većina uspon nacizma i antisemitizma izvodi iz kontinuiteta nemalke istorije, a ne tretira kao
istorijsku slučajnost. Zato je prevladavalo zalaganje da se ispod prošlosti ne može podvući crta,
tj. da se ne mogu zaboraviti zločini.

8
 8. Finkelštajnova kritika Holokaust industrije

Knjiga „Holokaust industrija“ politikologa Normana Finkelštajna pojavila se 2000. u kojoj

pisac ovim terminom ne označava genocid nad Jevrejima već ideološko-organizacioni
konglomerat jevrejskih udruženja i lobista u SAD koji sećanja na nacistički zločin i jevrejsu patnju
shvataju kao kulturni kapital da bi zloupotrebljavali u vlastite finansijske i političke ciljeve. To je
moralno sredstvo pritiska u cilju: 1. podrške cionističkoj politici; 2. imuniziranje izraelskog
imperijalizma protiv međunarodne kritike; 3. naplate preterane odštete žrtvama nacizma od
švajcarskih banaka i nemačkih kapitalista. On kritikuje jevrejsku elitu da je posle rata zaboravila
nacizam i holokaust jer je podržavala američku spoljnu politiku, ali se 1967. posle izraelske
agresije sve promenilo.
Neposredan povod nastanka ove knjige je i delo američkog istoričara Novika o
holokaustu, u kojem je Finkelštajn napisao predgovor. Američki kritičari oštro su ih razdvojili,
prvog podržali, a drugog uglavnom porekli. Novikov pristup je nešto umereniji. Tokom rata SAD
su jevrejske žrtve potcenjivali jer nisu bile ekvivalentne „sećanju na Perl Harbur“, a nacisti su bili
neprijatelji „svih slobodnih ljudi“, a ne samo Jevreja. Novik je pokazao minimalizaciju jevrejskih
žrtava u SAD tokom rata, od ratne propagande do Holivuda. Međutim, Finkelštajnovo tumačenje
je oštrije i konkretnije i otvoreno je imenovao nosioce Holokaust industrije, to su glavne
jevrejske organizacije usvetu koje eksploatišu jevrejsku patnju. Ova ideologija sistematski je
stvarana tek posle 1967. kada se vojno nadmoćni Izrael pokazao kao korisni saveznik SAD u
hladnom ratu. Država Izrael nastojala je da se prikaže kao ponovno rođenje jevrejskog naroda i u
svetu raširi sliku vojne snage i nacionalnog ponosa, a ne viziju zajednice žrtava.
Najisključivija poricanja zločina protiv humanosti nazivaju se negacionizam. Danas
sećanje na holokaust služi pravdanju jevrejske politike i aneksiji zaposednutih područja. Po
antisemitskim negacionistima žrtve su ustvari agresori-Nemci, a rat je počeo 1939. zato što su
Jevreji kontrolisali finansije u Engleskoj i Francuskoj. Mnogi istoričari bojkotuju negacioniste i
njihov glavni argument da nema dokaza o holokaustu. Pramda su nacisti uništavali dokumenta,
postoje brojna svedočenja i dokazi. Negacionisti osporavaju i Nirnberški proces kao suđenje na
pravu uspostavljenom ad-hok. Osim konzervativaca i neke struje levice protivile su se
prenaglašavanju antisemitizma kod fašizma. Tako su neki trockisti pedesetih tvrdili da je isticanje
Aušvica oružje britanskog i SAD imperijalizma i manevar da se on izdvoji od svog brata blizanca –
fašizma. Islamski negacionisti poriču holokaust, i otvoreno priznaju da je veliki jerusalimski
muftija paktirao sa Hitlerom, a bosanski muslimani sa ustašama. Za razliku od negacionističkih
struja, Finkelštajn je daleko od poricanja genocida nad Jevrejima. Pojam koji po njemu odgovara
realnosti jeste „masovno nacističko uništenje Jevreja“ dok je holokaust ideološka predstava.
Zamena Aušvica za holokaust više je od ekstremne komercijalizacije sećanja samih žrtavai
njihovog estetskog uobličavanja. Između 1946. i 1948. jevrejske organizacije odbile su dizanje
spomenika ubijenim evropskim Jevrejima u Njujorku, jer bi to podstaklo amerikance da gledaju
na Jevreje isključivo na žrtve što bi podsećalo na slabost i bespomoćnost jevrejskog naroda. Tek
mnogo godina kasnije ova procena je izmenjena pa je izgrađen Holokaust muzej u Vašingtonu.
Od kraja šezdesetih holokaust se primenjuje na sukob između Izraela i Palestinaca.
Izraelski istoričar Bauer skrenuo je pažnju da preterano insistiranje na tezi da je
holokaust istrumentalizovan može preći u teoriju zavere. Izraelsko društvo je traumatizovano
holokaustom i to ga je odvelo pogrešnoj istorijskoj svesti. Pogrešna istorijska svest iskrivljava

9
realna saznanja da bi poslužila istorijskim potrebama. Holokaust je odavno prerastao u
univerzalni simbol, pa ga nejevrejski svet neće zaboraviti čak iako to Jevreji učine. Berlinski
publicista Šober ocenio je da se sa tezom holokaust industrije levi anticionista Finkelštajn
iskazao kao specijalist za skraćenu kritiku kapitalizma ocenjujući Izrael kao američkog nosača
aviona na putu ka nafti. Finkelštajn ne spada u istoristicističku Goldhagen-strujum koja
objašnjava neuporedivost zločina nad Jevrejima trajnim prisustvom mržnje prema ovom narodu,
već je bliži tzv. univerzalističkoj struji koja ubijanje Jevreja posmatra u opštem uzročnom sklopu
fašističkog rasizma. Desnica u Nemačkoj je odmah ocenila da njegovu knjigu traba prevesti i da
on nudi prosvećenu kritiku društva. Socijalliberali su u Nemačkoj piscu čak osporavali i moralni
integritet zato što je narušio antifašističku saglasnost oko neuporedivosti holokausta. Jevreji su
se teško odricali gledišta o neuporedivosti holokausta. Strah od demonizacije Izraela posle 1967.
podstakao je val jevrejskih sećanja na holokaust. Od tada u SAD važi geslo da Jevreji brane
zapadnu civilizaciju od „zaostalih arapskih hordi“, pa ih treba podržati. Tek tada su, slažu se
Novik i Finkelštajn, američki Jevreji otkrili Izrael, tj. onda kada i američka spoljna politika. Kritika
Finkelštajna bila je žešća u SAD nego u Nemačkoj. U američkoj viziji holokausta nema mesta
Hitlerovom antikomunizmu, a prikriva se i detalj da su najpre sistematski ubijani ometeni u
razvoju, a da je „Zakon o sprečavanju nasledno bolesnog potomstva“ nacizam preuzeo iz SAD.
Njujork tajms je njegovu knjigu poredio sa „Protokolima sionskih mudraca“ a pisca nazvao
arogantnim i glupim. Ako se pogledaju drugi narodi, sloveni su najviše stradali u apsolutnim
brojkama, dok su Romi u propocionalnim.
Dok je u SAD kritika holokaust industrije i cionizma u tradiciji levoliberalne kritike
američkog imeprijalizma, u Nemačkoj je mogla imati i drugi smisao, tj. poslužiti i kao instrument
konzervativnog otpora liberalnom protivljenju potiskivanja fašizma. Finkelštajn se međutim ne
bavi zločinima već njihovom instrumentalizacijom. Za Finkelštajna holokaust industrija nije
kompleks fabričkog ubijanja, niti oznaka rasisističkih ratnih ciljeva nemačkog fašizma, već
strategija bogaćenja uticajnih jevrejskih udruženja. Nolte je bio nameran da rastereti nacionalnu
prošlost, Goldhagen njemu nasuprot, da proširi krivicu sa nacizma na širi krug običnih Nemaca,
a Finkelštajn je želeo nešto sasvim treće: pre svega da optuži one koji se bogate manipulacijom
holokausta. On je zasmetao onima koji su tražili odštetu od nemaškog društva, ali i širim
krugovima koji su se iz drugih razloga protivili potiskivanju nacizma. Ima mišljenja da Nemci rado
primaju zahteve za odštetom jer ih to rehabilituje od nečega što se ne može rehabilitovati. Zato
što je skrenuo pažnju na zloupotrebu rehabilitacije te vrste u Nemačkoj i njenu normalizaciju u
svetu, naišao je na snažan otpor.

9. Teorijski prigovori „Crnoj knjizi komunizma“

10
 1997. u Francuskoj je objavljena Crna knjiga komunizma: zločini, teror, represija u kojoj
se iznose podaci o zločinima i žrtvama od strane komunističkih režima. U Francuskoj je knjiga
izazvala polemiku u Parlamentu. Mežutim, raspravo oko CKK u Francuskoj i SR Nemačkoj nije
pogađala interese istih idejnopolitičkih struja. Poredeći nacizam i komunizam redaktor CKK nije
želeo da rastereti vlast i naciju u svojoj zemlji, već da optereti određenu partiju – KP Francuske
koja je u to vreme imala oko 10% biračkog tela i ministre u vladi. U Nemačkoj je prevod CKK
olakšao napor konzervativcima za rasterećenjem nacije od Aušvica. Jedan od autora Kurtoa
Nemce u Drugom svetskom ratu posmatra kao žrtve i govori o ubijanju ili smrti stotina hiljada
nemačkih zarobljenika između 1943. i 1945. i sistematskom razaranju industrije od strane
Crvene armije. Redaktor neće ni da čuje za činjenicu da je upad Crvene armije okončao
milionsko ubijanje gasom u nacističkim logorima. Medijsko suočavanje 25 miliona nacističkih i
85 miliona žrtava komunista uzdrmalo je ustavnopatriotsku saglasnost oko neuporedivosti
holokausta. Sa druge strane, traži se „Crna knjiga kapitalizma“ a Fire tvrdi da CKK relativizuje
nacizam. A u levičarskom časopisu „Konkret“ pisalo je „Od pojave CKK smrt nije majstor koji stiže
iz Nemačke, već živi na Istoku, to je komunizam. CKK je bela knjiga fašizma“.
Provokativnu kritiku reagovanja levice na CKK izneo je Rajneke u prilogu „Ne diraj mi
Holokaust, da neki nemački levičari ne žele ništa da znaju o komunističkim zločinima. Nužnost
sećanja na nacističke zločine ne treba vezivati za neuporedivost holokausta, jer u moralnom
pogledu nema razlike između nacističkih i staljinističkih zločina. Nemačkoj levici naročito je
smetalo to što je u debati oko CKK postala sve sumnjivija pobeda nad stujom koja je relativisala
Aušvic u Historikerstreit 1986/87. Zato u ovoj polemici udar s leva nije nikada bio neuspešniji, a
Nolte je u pozadini trijumfovao elitistički, koga su nazivali praocem CKK. U Francuskoj nije bilo
opasnosti da se relativizuje Aušvic. Provokacija je ovde uspela jer je cilj bio slabljenje poslednje
KP u Zapadnoj Evropi. Zamršenost debate doprinelo je i to što su mnogi ugledni nemački
neomarksistički istoričari sporili vrednost CKK. U Francuskoj je CKK pozdravio širi spektar
političara i intelektualaca nego u Nemačkoj. U Britaniji CKK pozdravljaju konzervativci, a
paradigmu zla od nacizma i Hitlera preuzima komunizam i Staljin. U SAD nije bilo značajnije
rasprave jer ta zemlja nije imala problem sa fašizmom niti masovnim komunističkim partijama. U
SAD najkritičniji je bio Čomski, koji je skrenuo pažnja na opštiju funkciju bilansiranja žrtava
komunizma u SAD. Na delu je obnovljena vrlo korisna hladnoratovska vizija monstuoznog
neprijatelja. Danas je neophodna da bi nam pomogla da potpuno izbrišemo rekorde naših
skrivenih zločina proteklih godina. Naš zločin je nikakav u poređenju sa neprijateljskim.
Različiti su motivi nastanka CKK: trebalo je bilansirati sloleće i socijalizam koji mu je dao
pečat, u Francuskoj srušiti autoritet KP, u ličnom pogledu prevladavati komunističku prošlost
radikalnim pokajanjem i „prenaglašenim antikomunizmom“. Kao i niz ostalih pisaca, ova grupa
autora htela je senzaciju, provokaciju, rušenje tabua. Došlo je do spora i između samih pisaca,
neki su želeli da ublaže vlastito objašnjenje „Komunizam na vlasti nije pravio konstantne
masakre“, u istoriji SSSR traju ukupno 10, a u istoriji Kine 10 godina. Generalni sekretar KPF
poručio je da na početku nacizma stoji mržnja prema čoveku, a na početku komunizma – ljubav.
Kapitalizam je ekonomski sistem. Nema kapitalističkih partija, zastava, pa su „zločine kapitalizma
počinili liberali, monarhisti, radikalni socijalisti, nacisti i fašisti“. Na isti način treba praviti razliku
između marksizma i različitih komunističkih ideologija.
Jedan deo debate je raspravo oko Istočne Nemačke, jer je i pre pojave CKK bilo široko
osporavanje izjednačavanja Istočne Nemačke i nacizma preko formule o „dve nemačke

11
diktature“. 1989. nakon pada Zida bilo je nemačkih intelektualaca koji su bili skeptični prema
početnoj euforiji, a kada je parola stanovništva Istočne Nemačke „mi smo narod“ prešla u parolu
„mi smo jedan narod“ mnogi intelektualci SR Nemačke su se zapitali da li je Nemačka zrela za
ujedinjenje. Treći Rajh se ideološki pravdao navodnom ugroženošću od Jevreja koji teže vladati
svetom. Posle rata ovaj osećaj se pomera na komunizam. Hladni rat je premestio kolektivnu
viziju neprijatelja sa Jevreja na SSSR. Istočna Nemačka je smatrana zatvorom. Dok su nacisti
uništavali radom, komunisti su to radili psihički, logorima za prevaspitavanje omladine,
ograničavanjem kretanja, prodajom zatvorenika Zapadu i likvidiranjem društva i tradicije.
Antifašizam Istočen Nemačke je mit.
Kritičari ovih teza ističu da u Istočnoj Nemačkoj nije bilo holokausta niti kolektivne
krivice. Najpre su 1990. istočni Nemci postali ponosan narod jer su bez nasilja srušili državu, a
čitav svet im je čestitao na demokratskom prevratu. Ubrzo je usledio šok otkrićem prakse
Službe bezbednosti Istočne Nemačke. Počelo je samooptuživanje istočnih Nemaca i javilo se
novo osećanje stida i krivice. Javila se parola: „Mi smo tri puta izgubili rat“ – od zapadnih
saveznika 1945, zatim nas je porobio SSSR, a potom 1990. SR Nemačke.

10. “Klasni” i rasni genocid

12
 Istoričar Robert Konkvest još 1966. u knjizi o sovjetskoj kolektivizaciji pisao je o
namernom izgladnjivanju u SSSR-u kao sredstvu klasnog genocida. Ukupan broj žrtava u
antiseljačkoj i antiukrajinskoj operaciji bio je oko 14,5 miliona, aukuni broj mrtvih u Prvom
svetskom ratu bio je ispod 9 miliona. CKK obnavlja i razvija tezo o gladi kao oružju. Najviše žrtava
nisu odnele prirodne katastrofe već planske komunističke gladi u SSSR-u 1932/33, i u Kini
1959/61. Po piscima CKK to je skoro 43 miliona mrtvih. Kurtoa ovu tezu prevodi u pojam klasnog
genocida pišući o ubijanju naroda na Kavkazu i sličnosti “logike genocida u klasnom i radnom
totalitarizmu”, tj. “čiste rase” i “slobodnog proleterskog naroda”.
U teorijama o totalitarizmu prisutna su gledanja o srodnosti i istovetnosti uništenja
Jevreja, buržuja i kulaka. U CKK objavljen je sterotip “smrt ukrajinskog deteta od gladi jednako je
teška kao i smrt jevrejskog deteta u Varšavskom getu”. Te ono što je Staljin praktikovao u miru
Hitler je u ratu isprobao. Istina je da su oba deteta umrla od nasilja, ali se sukobi u građanskom
ratu između sovjetske države i privatnih kulaka ne mogu označiti državnim genocidom, niti sa
biološki motivisanim istrebljenjem. Rešiti jevrejsko pitanje kao rasno pitanje je značilo iskoreniti
Jevreje, dok je uklanjanje kulaka značilo eksproprisati ih. Mimo namera glad je zahvatila celu
zemlju, a ne samo progonjene grupe kulaka. Granica u getu je bila granica između gladnog i
sitog. Za kantovce koji zlo traže u namerama, a ne samo u posledicama, fašizam je veće zlo, a za
utilitariste kojima je važan obim zla komunizam je gori.
Boljševici su govorili o uništenju buržoazije i “likvidiranju kulaka” kao klase, a ne nužno
biološki. Fest govori da radikalna levica teži uklanjanju istorijskom i društvenom, a ne fizičkom
uklanjanju protivnika. Šulce je raskulačivanje poredio sa Aušvicom, a Kurtoa tvrdi da eliminacija
Kozaka u SSSR-u odgovara definiciji genocida. Kulak je bio neodređen pojam, ideološka oznaka
neprijatelja radi disciplinovanja seljaštva. Označavala je sve koji su se opirali kolektivizaciji.
Kolektivizacija sela tekla je od 1929. do 1933. a u kulake nisu ubrajana dobro stojeća
domaćinstva čiji je jedan sin bio u Crvenoj armiji ili je član domaćinstva bio predstavnik seoske
inteligencije, učitelj, veterinar. Sam pojam klasnog genocida je sporan jer u socijalističkim
čistkama stradali su pripadnici različitih klasa i slojeva: posedninici, kapitalisti, kulaci, huligani,
špijuni itd. Staljin nije kontrolisao državu u onoj meri koliko i Hitler, oblasni upravnici su
samovoljno vladali, a sve do Drugog svetskog rata nije bilo telefonskih veza sa Dalekim istokom.
Fašistički genocid je uperen ka vani, ceo svet je bio neprijatelj, dok je komunistički teror bio
okrenut ka unutrašnjosti, protiv vlastitog stanovništva.
Nasilni otkup žita pogađao je seljake svih kategorija, kao i lokalne funkcionere koji su ga
krili. Režim SSSR snosi odogovronost za glad zbog nasilnog otkupa ali motivi i sredstva bili su
drugačiji od onih u nacizmu. 1995. opovrgnuto je stanovište da je Staljn imao dovoljno žita 1932.
da spreči glad. 1931. žetva je bila veoma loša, porasla je potrošnja žitarica, povećao se broj
radnika u industriji, umnožavalo se stanovništvo. Glad ubrzo pogađa gradove, raste smrtnost.
1933. zalihe žita bile su znatno manje nego tri godine kasnije. Država je obezbedila zalihe za
gradove i vosjku bez kojih bi izbile epidemije i masovno umiranje. Slično se može reći i za
odgovornost KP Kine 1959. do 1962. Kurtoa smatra da je to planiran zločin. Drugi smatraju da je
to posledica smanjenja silosa, pogrešno smeštanje kapitala i radne snage, uništenje vrabaca i
širenje insekata. Opada trgovina, a glad pogađa gradove gde su “radikalni maoisti”. Čomski
poredi žrtve od gladi u “demokratskoj Indiji” i “autoritarane Kine”.
11. Kritika novih teorija o totalitarizmu

13
 Teror Staljina u SSSR je tumačen kao suština, a ne kao devijacija socijalizma.
Revizionistički američki sovjetolozi osamdesetih potresli su antitotalitarnu saglasnost o ciljevima
Staljinovih čistiki i dirigovanju terora iz centra.Nastojeći da razbije mit o totalitarnoj prirodi SSSR,
Geti je konstatovao da glavnu građu iz perioda staljinizma pisti nisu ni koristili. Njihovi zaključci
su bili na osnovu građe koju su fašisti zaplenili 1941, a potom amerikanci presnimili na
mikrofilmove. Geti tvrdi da je vrh podsticao kritiku odzdo u borbi protiv birokratije, što je tada
premašivalo slične kritike u građanskim demokratijama. Geti je u tezi o “sporazumnom
samouništenju KP SSSR-a” pokazao da je partija bila slaba da bi preživela svaki kut društva, jer je
bila podeljena, nedisciplinovana i neorganizovana snaga sa malo uticaja izvan gradova. To nije
bila efikasna lenjinska partija kadra da izvršava naloge centra. Za dizanje organizacione
efikasnosti bila je potrebna čistka. Slabost centra i izvestan stepen političkog pluralizma daleko
su od totalitarnog modela. Na lokalnom nivou uprava je bila zaostala, a sukobi su izbijali kad god
bi centar pokušavao da kontroliše periferiju. Staljinove intervencije 1936. i 1937. bile su ad hok
prirode, a ne planske, a nekontrolisana eksplozija nasilja nije bila nameravana. Staljinova uloga
porasla je tek u ratu i posle njega. Teror je bio rezultat sukoba moćnih statusnih grupa na
različitim partijskim nivoima. Dok je u početku planski uklanjao opoziciju na kraju je Staljin
“napustio sva pravila” i “usmerio se protiv elite”, a “elita protiv sebe same”, pa je došlo do “rata
svih protiv sviju”. Otpor se javlja i u ruskoj istoriografiji tokom devedesetih, kao reakcija na nove
ruske TOT. Ruska istoriografija bila je razapeta između: složenog sovjetskog arhivskog materijala i
zapadnog TOT modela. Kao uzrok raspada optuživan je marksizam a čitava sovjetska istorija
proglašena je za “tragičnu grešku”. O složenosti sovjetske situacije govori da su pored privrednih
postojali i politički klanovi. Sprega klanova je tridesetih blokirala modernizacijske napore centra.
Da bi to neutralisao Staljin je menjao vodeće privrednike i partijske sekretare, ali time nije uspeo
da razbije moćne grupe stvorene oko vođe na ličnoj lojalnosti. Rukovodioci premešteni na druge
počožaje vodili bi i svoje ljude sa sobom.
Jedna od ortodoksnih teza TOT: stalni teror boljševika nad seljacima, koji su navodno
težili tržištu. Međutim, upravo na selu su postojali duboki tradicionalni otpori tržištu i
pretpostavke za ukidanje NEP-a (nove ekonomske politike). Opovrgnut je i stereotip o stanju u
industriji, koje je navodno bilo gore nego u carevini, jer su boljševici ponižavali radnike. U
stvarnosti, da su stalne migracije bile kanal otpora i da su privrednici morali biti u miru sa
radnicima, kako ih ovi ne bi masovno napuštali. Pojmovna razapetost, nedovoljna empirijska
proverljivost ključnih pojmova, ne uvek jasno razlikovanje države i društva, centra i periferije,
ozbiljni su prigovori upućeni TOT. U SSSR niko nije bio zaštićen od represije u periodu velikog
terora, dok u nacističkoj Nemačkoj neprijatelj se definisao pre svega na rasi, a potom su to bili
komunisti, socijaldemokrati i liberali.
U goldhagenovskom duhu osporava se opis SSSR-a iz tridesetih godina godina kao
totalitarnog režima. Veliki teror nije bio proizvoljni teror države protiv društva, jer su između
1935-39 mnogi ljudi u SSSR-u podržavali nasilje ili čak u njemu dobrovoljno učestvovali
(komunisti, intelektualci i vrhovi birokratije). Teror koji ima široku saglasnost ne uklapa se u
totalitarni model. Kada pored vrha i tajne policije, učestvuje i inteligencija i delovi nižih slojeva,
opovrgava se teza da je teror tekao samo odozgo i po planu režima. Iako je imao šitu podršku, ali
je bio prisutan i otpor protiv režima, otvoren ili prerušen.
12. Samopoimanje konvertita

14
 Većina konvertita trudi se da sebe prikaže kao žrtvu minulog opredeljenja. Monopol na
žrtvu ne sa nosi samo političku nego i saznajnu prednost. Važnije je to, da, ukoliko se svima
prizna status žrtve, nestaju dželati. Svako napuštanje starog identiteta traži racionalizaciju. U
Evropi šesdesetih marksizam je dominirao i kod inteligencije zemalja sa vlastitim viđenjem
ugnjetenih grupa: radnička klasa, podjarmljeni Treći svet. Već u narednoj deceniji žrtve se
menjaju: u SR Nemačkoj Jevreji potiskuju radnički pokret, a u Francuskoj žrtve kolonijalizma
potiskuju socijalistički disidenti.
U poslesocijalističkoj kulturi široko je rasprostranjeno mišljenje da je minulo doba bilo u
stvari period totalitarnog nasilja i terora. Nove antikomuniste treba osloboditi obavezeda
sagledaju vlastitu biografiju i krivice za aktivnost u minulom sistemu. Sredstva za sticanje žrtve
su različita, ono što je ranije bila crkva danas su mediji. Ubediti naciju da je žrtva prvi je korak ka
njenoj mobilizaciji u traženju odštete i osvete.
U Istočnoj evropi napušteni marksizam ostavio je idejni vakuum: intelektualci i dalje
tragaju za smislom svog poziva u svetu gde je doslednost idejnopolitičkog opredeljenja
relativisana. Oni tvrde da su uvek bili demokrate, liberali, nacionalne patriote i borci protiv
komunizma i totalitarizma. Reči kao “čast” i “vernost” obilno se koriste u lažnoj svesti
preobraćenih intelektualaca i učvršćuju njihovo samopoštovanje i identitet. U istoriji XX veka
nije bilo samo zaokreta s leva udestno, već i obrnuto. Socijalizam i SSSR dvadesetih privlači veliki
broj građanskih intelektualaca. Racionalizacija zaokreta u levo je drugačija od našnje konverzije
u desno. Svest o diskontinuitetu nije skrivana, otvoreno se raščišćavalo sa buržoaskim
predrasudama u duhu komunističke samokritike. Devedesetih daleko je češće izbegavanje
javnog suočavanja sa vlastitom prošlošću. Novu stratešku situaciju i izlaz iz nje najbolje iskazuje
rastegljivi antitotalitarizam konvertita. Novo antitotalitarno opredeljenje nudi pristalicama neku
vrstu rasterećenja od tereta prošlosti, koja u novom okruženju smeta. Pošto su bivši marksisti
posle 1989. postali liberali, ne osećaju se ni na koji način obaveznim da objašnjavaju vlastitu
prošlost, a još manje da je popravljaju. Konvertiti se najčešće neodređeno izjašnjavaju kao
demokrate ili demokratski nacionalisti. Prihvata se izraz liberal, ali je vrlo upadljivo da se
izbegava izraz kapitalizam uprkos neskrivenom antikomunizmu. Umesto kapitalizma koriste se
izrati tranzicija, transformacija ili civilno društvo. Kritika od strane intelektualaca konvertita i u
pogledu nadležnosti je nelegitimna. Od Drajfusove afere pojam intelektualac označava kritičara
režima. Tome nasuprot, današnja kritika socijalizma od strane konvertitske inteligencije jeste
nelegitimna, jer intelektualac ima pravo da osuđuje pojavu samo ako joj je svedok. Npr. kritička
analiza Francuske revolucije nije posao intelektualaca već istoričara. Na sličan način treba i
socijalizam prepustiti istoričarima, a ne na njegovoj demonizaciji graditi demokratski identitet.
Lični činioci koji olakšavaju razumevanje raširenosti organizovanog zaborava:
1. Selektivno sećanje stvara tvrdo uverenje o vlastitoj najčešće antimarksističkoj i
antikomunističkoj postojanosti. Na sličan naćin nacisti posle 1945. uspešno su uveravali sebe da
su uvek bili protiv nacizma, a da je njihova saradnja sa Hitlerovim režimom bila iznuđena silom.
U Bugarskoj je oslonac konvertitskog sećanja učešće u ekološkom protestu 1989. i sukob sa
policijom, a u Srbiji prisustvo 600-godišnjici Kosovske bitke na Gazi Mestanu.
2. Zbivanja iz prošlosti mogu narušavati pozitivnu sliku različitih grupa koje su deo našeg
identiteta (porodica, partija, etnička grupa). Ovde se uviđa povodljivost i pristrasnost
rasuđivanja. Tako se kod vlastite grupe krivci za zločine traže u uskoj grupi kriminalaca (Hitlerova
klika je uvela Nemačku u rat) pa se mogu nesmetano poistovetiti sa vlastitom grupom.

15
 3. Neposredno okruženje utiče na brzinu ovog procesa i oslobađa konformistu savesti
kod promene opredeljena (masovna konverzija).
4. Kad sebe do kraja ubede da su dosledni, konvertiti u raspravi postaju fanatici.
Rasprave postaju mesta osvedočavanja, a ne “omekšavanja” konformista.

13. Revizija prošlosti u poslesocijalističkim režimima

Istoriografija je upućena na stalno preispitivanje prošlosti, da ova ne bi prerasla u

statičnu legendu. Ovo preispitivanje se razlikuje od revizionizma tj. prerade prošlosti koja je
nošena jasnim ili prikrivenim namerama pravdanja užih nacionalnih ili političkih ciljeva.

16
Savremeni akademski i državni revizinizam gotovo u svim evropskim zemljama nastoji pre svega
da izmeni odnos prema neslavnoj fašističkoj prošlosti. Dolazi do usmeravanja antifašizma u
antitotalitarizam i pranja vlastite prošlosti. Stvarna se nova antitotalitarna saglasnost: preko
antikomunizma se rasterećuju domaće kvislinške i fašističke struje iz prošlosti i predstavljaju kao
patriotske i antitotalitarne. Postoje tri pristupa komunističkoj prošlosti: evolutivni, restaurativni i
zaborav revolucije.
U SR Nemačkoj posle pripajanja Istočne Nemačke državni revizionizam je neskriven.
Prisutno je čak i nastojanje da se antifašizam istisne iz rečnika demokratske države. Cilj je bio da
se suprostave pravdanju prošlosti Istične nemačke i da podstaknu “razvoj svenemačkog sećanja
na obe nemačke diktature i njihove žrtve”. Takođe dolazi do rušenja spomen obeležja Istočne
Nemačke i do izjednačavanja nacističkih logora sa sovjetskim, kao i rasne i klasne mržnje.
Uništavanje socijalističkog bloka u Evropi pokrenuo je partijski vrh SSSR-a, kada se iz sile
koja je kočila reforme preobrazio u motor promena (perestrojka, pad Berlinskog zida,
neintervenisanje u Rumuniji). U Rusiji je prerada prošlosti gotovo skinuta sa dnevnog reda, a da
nije crta podvučena. Sankt Peterburgu vraćeno je ime, Lenjinov muzej u Moskvi je zatvoren, ali
je mauzolej još otvoren, srušen spomenik Đeržinskom ali ne i Marksa i Engelsa itd. Posle zabrane
KP SSSR-a revizionizam je podstakao naglo oživljavanje različitih pristupa u društvenim
naukama, kao nadoknadu stagnacije za vreme SSSR-a.
U jezgru rumunskog revizionizma je zahtev za rehabilitaciju maršala Antoaneskua, oko
čega se vodila žestoka debata koja je prožeta spojem relativizacije, pravdanja fašizma,
revizionističke argumentacije i antisemitskih ispada. Revizionisti tvrde da je Antoanesku bio
veliki rumunski patriota koji je iz nužde prišao Hitleru i bio predvodnik borbe protiv ateističkog
boljševizma. Međutim, u njegovom režimu stradalo je oko 100.000 Jevreja, što savremeni
revizionisti spore. Nakon pada Čaušeskua, Antonesku je dobio ulice u više gradova, njegove
pristalice se zalažu za dizanje spomenika, a parlament mu je 1991. odao počast minutom
ćutanja (samo su mađarski poslanici su napustili salu). Jevreji su optuženi za komunizam i
ekonomsku krizu, a javnost je preplavljena senzacionalnim otkrićima. Najveći deo rumunskih
istoričara, političara i publicista osuđuje zločine nacista, ali pravda Antoneskua i odvaja ga od
fašizma.
U Mađarskoj je revizionizam potekao s vrha, nije izazvao šire interesovanje javnosti i
masa kao u Rumuniji niti je bilo težnje za radikalnim prevladavanjem komunističke prošlosti.
Promena sistema je bio kompromis komunističke i nekomunističke inteligencije. Današnji
mađarski revizionisti nastoje da Hortija očiste od nacizma i antisemitizma i da stvore
antikomunistički nacionalni mit od događaja iz 1956. U Češkoj je veći pritisak na bivše
komuniste, pa su čak i aktivisti Praškog proleća diskreditovani, dok je u Mađarskoj liberalniji
odnos prema starim kadrovima. Na komunističku prošlost više se gleda na deo vlastite istoije sa
kojom se treba suočiti, ona se proglašava posledicom spoljnog činioc tj. “varvarskog istoka”.
Evropa je sinonim građanskog, dok su fašizam i komunizam došli spolja. U Hrvatskoj se zbog
delovanja civilizacijskih kompleksa pripadnosti Zapadu i otpora balkanskoj integraciji i
jugoslovenstvu, javljaju stare predrasude o suštinskim razlikama između vizantije i rimsko-
katoličke civilizacije.
U Bugarskoj je otvorena burna debata oko odgovornosti komunista, ali je za razliku od
Rumunije brzo prigušena. 1990. otvorena je debata oko dosijea bugarske državne bezbednosti,
ali se pretpostavlja da je Bugarska socijalistička partija spalila kompromitujuća dokumenta svojih

17
kadrova. 1992. donet je Zakon o “dekomunizaciji nauke” po kome je na pet godina uskraćen
pristup odgovornim položajima “ideološki opterećenim osobama”. U Češkoj je 1991. zabranjen
pristup državnoj službi bivšim pripadnicima službe DB, a u SR Nemačkoj su krivično gonjeni
pripadnici službe državne bezbednosti Istočne Nemačke. U Rusiji npr. nije prošao ovaj predlog.
U državama bivše SFRJ građanski rat prilično jasno je otkrio posticaje raznorodnih verzija
revizija istorije. Sa raspadom SFRJ iščezla je odozgo nametana ali ne odveć snažna jugoslovenska
istorijska svest kao zajednička osnova ličnog i kolektivnog identiteta stanovnika najveće
balkanske države. Dok u Zapadnoj Evropi uglavnom konzervativci gledaju na potiskivanje
nacionalizma kao na gubitak identiteta, u bivšim socijalističkim državama situacija je složenija.
Ovde za identitetom preko nacionalizma tragaju i mnoge struje levice. Krajem XX veka raspao se
jugoslovenski i socijalistički identitet, a prostor popunjava nacionalno i konfesionalno, lično i
grupno samopoimanje. Građanski rat pojednostavio je strasti i složenost stvarnosti sveo na dva
pola: od bratstva i jedinstva do Jugoslavije kao iluzije i tamnice, od užarenog titoizma do
antititoizma, od samoupravljanja kao istinske demokratije do socijalističkog totalitarizma. Među
iteligencijom je vladalo mišljenje da je bolje izdati svoje uverenje nego naciju. Prevladavanje
prošlosti odvija se manipulativno u znaku odbacivanja totalitarnog socijalizma koji je gušio pre
svega nacionalno osvešćivanje. Iz sećanja se potiskuju genocidi i fašizmi vlastite nacije,
provincijalna zaostalost, politička kratkovidost agresivne šovinističke politike i sl.

14. Novi junaci, žrtve i dželati

U socijalističkoj istoriografiji , udžbenicima i spomeničkoj kulturi antifašizam i partizanski

otpor dugo su bili središnji sadržaj sećanja. Kultura sećanja je bila oslobodilačka, a antifašizam je
bio kruna svih oslobodilačkih ratova. Centralni okvir sećanja bila je NOB, a antifašizam sa jasno
razdvojenim pozitivnim i negativnim junacima. Prevladavanje prošlosti u Jugoslaviji devedesetih
konstruisano je prema zakonima savremenog zapadnog medijskog društva: žrtve-dželati, krivica-

18
nevinost, demokratija-totalitarizam. Preradom prošlosti teži se povući crta ispod nje i po
mogućnosti čak je izbrisati iz sećanja. Intelektualci ne teže podvlačenju crte ispod istorije
socijalizma, nego podvlačenje crte ispod vlastite upletenosti. Tako ranije slavljenje Tita i uloge
SKJ danas stvara osećanje stida, ali i odbranbeno ponašanje. Najnoviji konvertiti postali su verni
saveznici novih elita upravo stoga što im je prošlost poznata. Oni su na poseban način lojalni
novim gospodarima upravo zbog vlastite nepopularne prošlosti pa su danas pouzdaniji oslonci
nove vlasti nego pojedinci bez komunističke prošlosti.
Službena istoriografija sa novim sećanjima lako je prerasla u borbenu ideologiju. U novoj
opsesivnoj kulturi sećanja najpre je socijalizam stigmatizovan. Novi istraživački prioriteti su
komunistički zločini nad folksdojčerima, srpskim građanstvom itd. Sa globalizacijom se ne može
lako uskladiti oslobodilačka kultura sećanja: tako se npr. u srpskoj istoriografiji kao istorijski
obeležavaju i poimaju još uvek sukobi i prevrati, ratovi, ustanci, bitke i etnička čišćenja. U
tradicionalnom smislu još uvek istorijski važe junaci brojnih buna ili nacionalističke mase poput
one iz 1988. ili “Oktobarske revolucije 2000”. Te su sukobi u istoriji ocenjeni kao značajni
događaji, a pet decenija mira (SFRJ) kao istorijski beznačajan period. Socijalizam je uspostavio
mir što bi drugi sistem teško mogao postići, socijalistčko samoupravljanje je bila realna
neposredna demokratija na nižim nivoima, ugled Tita i Jugoslavije bio je veliki.
Kao što je u Hrvatskoj naglo porasla potreba da se distancira od Balkana i Jugoslavije u
naporu da se pridruži Zapadu, tako je i u srpskoj istoriografiji orvorena potreba da se distancira
od socijalizma i prihvati nacionalnodržavni kontinuitet obložen monarhizmom, pravoslavljem i
Hilandarom. Kruto podvajanje javnog prijatelja i neprijatelja pogoduje stereotipnom mišljenju. U
Hrvatskoj je ključna alternativa Evropa – Balkan unutar koje je antikomunizam posrednik, a
jugonostalgija najveći greh. Danas u Srbiji sličnu ulogu ima napetost između demokratskog
nacionalizam i komunističkog totalitarizma. Kod savremene srpske inteligencije može se uočiti
nekoliko talasa manje ili više iskonstruisanih žrtava kao osećajne osnove novih istoriografskih
jednostranosti: Titove žrtve su četnici, kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi
oslobodilaca 1944-45. itd. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani, delom i ustaše, zatim žrtve
Blajburga iz 1945. i žrtve “hrvatskog proljeća 1971”. Srpska i hrvatska istoriografija dokazuju da
je svaka vladajuća istorija u stvari “istorija pobednika” u kojoj su tema samo vlastite žrtve”.
Antifašizam tj. organizovano sećanje na partizane i Titov kult su jačali jedinstvo države.
Nakon Titove smrti srpska istoriografija otvara nacionalne frustracije tvrdeći da Srbi nisu
dovoljno uvaženi kao žrtve. Partizani su prestali da budu junaci, to su postale “nacionalne
patriote” i kolaboracionisti. Dovoljno je biti žrtva komunista da bi se stekao status patriote. KPJ
je prevedena iz oslobodilačke u totalitarnu snagu, slika prošlosti dugo centrirana oko Titovog
kulta je demonizovana, a žrtve komunizma su regabilitovane i proglašene istinskim patriotama.
Malo je istoričara koji su reagovali na stereotipe o Titu, čak kada se sa njima i nisu slagali.
Potiskivanje jugoslovenskog antifašitma oslobađa prostor za nacionalističku
ekskluzivnost i secesionizam. Slično se zbilo i sa Titovim imenom. Hrvati negiraju njegovu
nacionalnu i komunističku politiku, ali pokušavaju da iskoriste njegovu veliku svetsku reputaciju.
Nakon 1990. Tito je preko noći pretvoren u totalitarnog boljševika i opasnog mondijalistu.
Antifašizam i antistaljinizam nisu potiskivani istim ritmom, jer je još od 1948. antistaljinizam
izgubio svaki značaj. Jedino je u Srbiji do 2000. antifašizam bio važno službeno uporište sećanja.
Levičarski antifašizam i antistaljinizam su u ostalim novim balkanskim državama vrlo brzo
napušteni.

19
 15. Intelektualci o Titu

Govori se o tri vizije Tita, promišljene i skopčane na osnovnim opredeljenjem pisca i

dubljim smislom njegovog celokupnog dela: Miroslava Krleže, Dobrice Ćosića i Milovana Đilasa.
Pomenuti pisci su zauzimali različite i ne uvek postojane pozicije. Gledanje na Tita se kreće od
rata, u periodu njegove vlasti, dobu neprikosnovenog posthumnog kulta ili danas kada se
srećemo sa raznovrsnim isključivim demonizacijama njegove ličnosti. Glorifikacija ili
demonizacija Tita su više od pukog ličnog oduševljenja ili revolta pisca tj. nisu uslovljene samo

20
bezbednim položajem u hijerarhiji režima ili nesigurnom disidentskom sudbinom. Krležino
veličanje Tita izvire iz levičarske tradicije hrvatskog jugoslovenstva s početka veka, Ćosićeva
kritika je deo šire struje koja je glavnu smetnju srpskom nacionalnom interesu videla u “opasnoj
jugoslovenskoj zabludi”, a Đilasova diferencirana ocena Tita izrasla je iz anacionalne liberalne
kritike boljševizma. Na primeru Krleže, Ćosića i Đilasa trebalo bi pokazati značaj Tita za
autobiografsku sliku intelektualaca, njegovih savremenika. Odnos prema Titu sažima odnos
prema klasnom, nacionalnom i prosvetiteljskom potencijalu socijalizma, ali i njegovoj
autoritarnoj političkoj strukturi. Odno prema Titu treba tražiti i u njegovim ličnim političkim
zaokretima. Posle Staljinove smrti Tito se distancira od “liberalnih zamisli razvlašćivanja partije”
– udaljava se Đilas. Sredinom šesdesetih priklanja se struji koja se zalaže za jačanje republika –
udaljava se Ćosić. Podržao je ekonomske zahteve hrvatskog nacionalizma, ali se brzo
predomislio i suzbio ih klasičnom čistkom – udaljava se Krleža.
Krleža je pravdao socijalizam isticanjem univerzalnosti i tranosti humanističke ideje i
veličanjem pojedinca koji je oličava. U idealnoj tradiciji nije razdvajao Tita od Lenjina. Kako je
uočio Đilas, čitava Krležina delatnost usmerena je ka kulturnom preobražaju Južnih Slovena, koje
je smatrao još uvek divljim i provincijalnim. Krleža se novoj vlasti 1945. pridružio bez patetike i
lažnog oduševljenja. Gledao je u njoj istorijsku nužnost i osnovu prevladavanja balkanske
zaostalosti. O Titu je govorio: digao je proleterski ustanak, očistio zemlju od tuđina, vratio
domovini oteto more, ostrva i gradove, oslobodio narod od klasnog izrabljivanja, položio
temelje socijalizmu i digao zemlju iz zaostalosti. Krleža je pružio idejnu podršku Titovom oštrom
antivatikanskom kursu. Tito je štitio Krležu, svestan krupnog značaja vodećeg hrvatskog pisca, a
značajnu ulogu je odigralo i njohovo lično prijateljstvo. U sukobu sa KPJ 1939, Krleža je izuzet od
partijske osude, prilikom oslobođenja Zagreba 1945. Tito ga je zaštitio od moguće osvete tvrdih
boljševika, a 1967. kada je Krleža pružio neuspelu podršku oživljenom hrvatskom
nacionaliszičkom kursu, Titova zaštita opet nije izostala. Ni Ćosić ni Ćopić posle skretanja nisu
uživali ovoliku zaštitu, nego su doživeli javnu osudu, mada su posle povlačenja iz političkog
života, nastavili da se bave pisanjem. Sredinom šezdesetih se približio hrvatskom nacionalizmu i
predlagao je Franju Tuđmana za članstvo u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umjetnosti. Osim
toga 1972. upeo je da izdejstvuje kod Tita da Tuđmanu ne bude suđeno za špijunažu. Iako u
partiji nikada nije bio u liberalnoj struji, Tito se pragmatički čuvao sukoba sa vodećim
intelektualcima. Bio je svestan uloge inteligencije i značaja njene podrške partiji.
Ćosić je orgаnski intelektuаlаc, izrаstаo iz komunističkog pokretа i u početku se upаdljivo
rаzlikovаo od trаdicionаlnih intelektuаlаcа, koji se pokretu kаsnije pridružuju. Ivo Andrić je
verovаtno nаjpoznаtiji trаdicionаlni intelektuаlаc koji se pаrtiji pridružio tek nаkon 1945. i nа
rаzumnoj distаnci podržаvаo njenu politiku do krаjа životа. Člаn KPJ postаo je 1948. želeći dа
pomogne u obnovi i izgrаdnji zemlje, „jer pisаc uvek morа dа bude sа svojim nаrodom“. Osećаo
se Jugoslovenom i u brаtstvu i jedinstvu gledаo oživotvorenje svojih mlаdаlаčkih snovа –
čovečnosti, internаcionаlizmа i jugoslovenstvа. Reforme 1956. smаnjenje nаdležnosti federаcije,
rаzvlаšćenje policije itd. podstаkle su nezаdovoljstvа i rаsprаve među intelektuаlcimа: jedni su
neosetno preko nаcionаlnih ekonomijа postаli nаcionаlisti, а kod drugih se šovinizаm jаvljаo kаo
otpor decentrаlizаciji. Provаlа dugo potiskivаnog otporа Titu izbilа je devedesetih kаdа Ćosić
piše o Titu kаo „svetskoj vаrаlici, stаljinisti, tirаninu i vlаstoljupcu i kаrijeristi“. Tito je inteligentni
tirаnin koji se neizmenično služio nаsiljem i korupcijom, а njegov režim Ćosić proizvoljno
kvаlifikuje kаo meki totаlitаrizаm, liberаlni despotizаm i potrošаčki stаljinizаm. Ćosićevа

21
demonizаcijа Titа je potpunа: „Titoizаm je primitivni-istorijski, civilizаcijski i politički. To je
duboko аrogаntni provincijаlizаm, hrvаtskа mаlogrаđаnštinа neostаljinističke birokrаtske i
potrošаčke suštine. Nаjgore u titoizmu je lаž“. Tito je po njemu, uzor nemorаlа, koji je učinio
legitimnim i sveopštim, pа otudа „dаnаs morаlnu obnovu srpskog nаrodа možemo očekivаti
obnovom hrišćаnske religije“. Jugoslovenstvo je srpski mаzohizаm. Zа rаzliku od Krležine
podrške jugoslovenstvu, Ćosić je ubeđen dа je „Titovа Jugoslаvijа u istoriji ovog tlа nаjdubljа i
nаjdužа morаlnа krizа i morаlno ništаvilo jugoslovenskih nаrodа“.
Slično Ćosiću, ni Đilаs nije odmаh po okončаnju političke kаrijere izneo kritičku ocenu
Titа. Premdа kritičkа, Đilаsovа gledаnjа dаleko su od odemonizаcije Titа. Kаo orgаnski
intelektuаlаc, izrаstаo iz pokretа, pružio je vаžnu ulogu osmišljаvаnju komunističkih ciljevа, аli je
i njegovа kritikа socijаlizmа isteklа iz tih potrebа. Tаlаs demokrаtizаcije jugoslovenskog
socijаlizmа kretаo se od 1949. do 1953. u znаku idejnog oslobođenjа od nekih ključnih
boljševičkih nаčelа. Nа kritici sovjetskog iskustvа (birokrаtije i plаnske privrede) rаzvijаno je
sаmouprаvljаnje i tržišnа ekonomijа. Tito je vešto bаlаnsirаo između liberаlnijeg krilа KPJ, koje je
želelo demokrаtizаciju, i konzervаtivаcа koji nisu želeli zаoštrаvаnje odnosа sа SSSR-om. Posle
smrti Stаljinа, Tito postepeno zаustаvljа „borbu protiv birokrаtizmа“. Iаko je imаo zаtvorskog
iskustvа, Đilаs je osećаo neku nаklonost kа Titu: „Tito je političаr znаčаjnih dometа i dostignućа
unutаr komunističkog pokretа, аli i krupnih nezаborаvnih i nepoprаvljivih promаšаjа nа širem
demokrаtskom i ljudskom plаnu. Tito je аutokrаtski vođа i lenjinistа, trаjno i sudbinski vezаn zа
pаrtiju. Pаrtijа nije bilа sаmo sredstvo revolucije i izgrаdnje nego emocionаlno i intelektuаlno
uporište, životni i sudbinski smisаo. Zа rаzliku od Stаljinа bio je skloniji u veri nego u
neverovаnju u ljude. Zаto se u mnogimа prevаrio. Mnogi su obmаnuli, аli nijedаn toliko dа on
nаjzаd ne bi dobio bitku. Međutim, iаko аutokrаtа i rаsipnik, Tito zа Đilаsа nije bio svirep. Uvek
se živo stаrаo zа nаrod, zа svаkodnevnicu sirotinje –ne sаmo zbog brige zа političku situаciju
nego i zbog pаmćenjа vlаstitog siromаštvа. Tito je bio sаv u jugoslovenskoj reаlnosti, trudeći se
dа odbrаni i učvrsti Jugoslаviju kаo nezаvisnu držаvu. Glаvnu unаzаdujuću komponentu Đilаs je
uočio u Titovoj trаjnoj privrženosti lenjinističkoj ideologiji, аutokrаtskoj vlаsti i monopolskoj
pаrtiji.

16. Tito u javnoj kulturi sećanja i istoriografiji

Antikomunizam je multifunkcionalni okvir srpske kulture sećanja s kraja XX veka.

Komunizam je postao opšte mesto govora opozicije još od kraja osamdesetih: „komunjare“,
„banda crven“, „komunistički teror“, „Titova despotija“ itd. Pod komunizmom i Brozom sve je
bilo strašno, a sve što je strašno sada takvo je jer dolazi iz komunizma. Titova harizma bila je
dubo uokvirena antifašizmom i antistaljinizmom. Izmena odnosa prema Titu značilo je rušenje
ovih okvira. Vojislav Koštunica se založio za skidanje fašističke hipoteke sa Ljotićevog Zbora, a

22
Nedić je na predlog doskorašnjeg predsednka SANU Medakovića uvršten u Sto znamenitih Srba.
Antifašizam je prevdao vlast komunista ali i međunacionalnu trpeljivost. U građanskom ratu on
nije iščezao, ali su novi „patriotski“ heroji potisnuli komunistističke ustanike. Erozija antifašizma
u srednjoškolskim udžbenicima krenula je u Hrvatskoj početkom devedesetih, a u Srbiji desetak
godina kasnije proglašenjem četničkog pokreta antifašističkim. Kvislinško društvo Hitlerovih
saveznika na Balkanu predstavlja se kao žrtva, a njihove žrtve demonizuju se kao dželati. U
Hrvatskoj je Blajburg zamenio Jasenovac, a u Sloveniji je novo mesto sećanja Kočevski rog.
Antifašizam se svrstava u štetni i iracionalni bunt, a kvislinško društvo u razumnu nacionalnu
politiku. Danas se 7.7.1941. bivši Dan ustanka Srbije protiv fašizma, tumači kao dan „kada je
Srbin ustao na Srbina“. Ili dok Srbi pamte 1991. kao godinu secesije, Hrvati na nju gledaju kao na
početak nezavisnosti vlastite države. Pri relativizovanju dolazi do uključivanja raznih nacionalnih
grupacija u subjekte antifašizma. U novim srednjoškolskim udžbenicima u Srbiji govori se o dva
antifašistička pokreta u Srbiji, a u Hrvatskoj i Sloveniji domobrani su uključeni u antifašiste.
Socijalizam se preobražava u totalitarizam, komunisti u dželate, a Tito u ključnog upropastitelja.
Ne samo za političare, nego i za mnoge istoričare, prošlost nije ključ za razumevanje
sadašnjosti, već su potrebe sadašnjice ključ za preradu prošlosti. Ocena Tita je u
poslesocijalističkoj istoriografiji temeljno izmenjena. Istoričari preusmeravaju svoja sećanja i
distancijraju se od vlastite prošlosti. Po svemu sudeći antifašizam je ključni sadržaj koji treba
savladati u stvaranju novog profesionalnog i političkog identiteta i prilagođavanju novom
poretku sećanja. Socijalistička prošlost je još uvek živa, ali sada ne kao uzor, već kao negativna
slika koja treba da iščezne. Kod savremene srpske inteligencije mogu se uvideti navođenje novih
žrtava: četnici, kvislinzi, Srbi pali na Sremskom frontu i u odmazdi oslobodilaca 1944-45. itd. A u
nizu se dodaju i Miloševićeve žrtve devedesetih. U Hrvatskoj su rehabilitovani domobrani,
delom i ustaše, zatim žrtve Blajburga iz 1945. i žrtve „hrvatskog proljeća 1971“.
KPJ je prevedena iz oslobodilačke u totalitarnu snagu, sliku prošlosti, dugo centrirana
oko Titovog kultam je demonizovana, a žrtve komunizma su rehabilitovane i proglašene
istinskim patriotama. Istraživaćki prioriteti se pomeraju od Titovih zasluga ka promašajima.
Neveravatna je brzina kojom je srpska istoriografija načinila zaokret od glorifikacije Tita ka
njegovoj demonizaciji. Ranija socijalistička slika istorije i istoriografija se proglašavaju za
dekretirane laži. Krize i prekretnice koje su najviše uticale na primenu istorijske slike: 1949.
snažna kritika staljinizma, 1965. počinje osamostaljivanje republika, 1980. Titova smrt i počinje
prodor nacionalizma u istoriografiju, 1985. uticaj perestrojke i erozija harizme partije.

17. Tito u svakodnevnom pamćenju

Samopoimanje običnog pojedinca, koje obično počiva na skladu grupe i lične prošlosti,
doživelo je od sloma socijalizma burne potrese. Sve više je pojedinaca sa pocepanim
biografijama (komunisti – antikomunisti, Jugosloveni – nacionalisti). Službena revizija nije mogla
kontrolisati nostalgiju, pa su su pokušali da je stigmatizuju. Termin jugonostalgičar služi za
političku i moralnu diskvalifikaciju; jugonostalgičar je sumnjiv čovek, narodni neprijatelj, izdajica,
osoba koja žali za propašću Jugoslavije. Nostalgiju uobličava draž kolektivnog pamćenja iščezle
sigurne svakodnevnice socijalizma i multietničkog mira. Građanima bivše zemlje je oduzeta
njihova zajednička pedesetogodišnja prošlost. Prema rezultatima zagrebačkog Nacionala 2003.

23
Tito je prvi na listi 10 najznačajnijih Hrvata svih vremena. U Hrvatskoj Tita pamte zbog velikog
državničkog ugleda u svetu, u Srbiji i BiH se Titovo doba pamti po stabilnoj socijalnoj situaciji i
odsustvu sukoba. U očima mnogih Slovenaca Tito je polu-Slovenac (po majci), poslednji
Habzburg, prosvećeni monarh, garant mira i jedinstva, borac protiv Staljina. U anketi
ljubljanskog lista Dela kojeg Slovenca bi najradije oživeli, Tito se našao na 5. mestu. A po sličnom
istraživanju u Srbiji Tito je ličnost koja je najviše doprinela ugledu Srbije u poslednja dva veka.
Tito je još uvek popularan u Makedoniji i delovima BiH i Crgne Gore, ali ne kod nacionalno
osvešćenih Srba i Hrvata. Mladi u Srbiji najviše preferiraju ličnosti iz Kosovskog mira, a kao
pojedinačno najčešće preferirana ličnost iz srpske istorije navodi se Tito, a zazim Tesla, Pupin,
Vuk Karadžić, Karađorđe itd. Takođe Mađari u Vojvodini kao zlatni period iz prošlosti izdvajaju
Titovo vreme. SFRJ je najdosledniji model normalnog života, koju je zamenila nenormalnost koja
još uvek traje.
U jugoslovenskom kolektivnom pamćenju još uvek je ključni događaj rat protiv fašizma, a
ključna ličnost Tito. Tito je odmah nakon smrti postao simbol zajedničke države. Iza univerzalnog
simbola i imena krile su se različite vrednosti: bratstvo-jedinstvo, antifašizam i antistaljinizam,
ponosna nevazalna spoljna politika, ali i separatizam i stvaranje novih nacija i pokrajina. Od
1990. kreću negativni simboli: antiliberalizma, antinacionalizma, boljševizma, autokratije,
totalitarizma. U duhu oslobodilačke kulture uzdizan je kao spasitelj klase i detronizovan kao
upropastitelj nacije. Tito je do 1990. bio simbol socijalizma, samoupravljanja, ravnopravnosti
nacija, antifašizma i antistaljinizma. Pod Titovom slikom održavane su demonstracije Albanaca,
ali i mitinzi Srba 1988-1990. Tito opstaje i kao simbol pozitivnih i negativnih vrednosti. U
mnogim mestima bivše Jugoslavije još uvek stoje ulice sa Titovim imenom, a kod Makedonaca i
Bošnjaka Tito ostaje otac nacije.

18. Graničarska martirologija u izmišljanju prošlosti na Balkanu

Na početku XX veka na prostoru od Trsta do Urala bilo je samo 6 od današnje 23 države,

a novim državama je uvek potrebna i nova prošlost. Prošlost pravda sadašnjost i na taj način što
pruža slavniju pozadinu sadašnjici koja nema šta da slavi. Multicinacionalnom kapitalu nije bitna
objektivna istina o prošlosti, već saglasnost koja ne bi remetila pirenje EU. Vlastiti narod se
predstavlja kao potpuno različit od susednih, jer je imao sudbinsku ulogu u odbrani danas
priznatih vrednosti i civilizacija i duboke istorijske korene. Dok je Zapad na Balkan gledao kao na
kontinuitet varvarstva, balkanski narodi su na sebe gledali kao na žrtvu i čuvare zapadne
civilizacije.

24
 U pripremama za rat i u ratnoj propagandi upotreba prošlosti je mnogo vidljivija, nego u
miru gde je upotreba ove ideologije skrivenija. U ratu je brutalno obelodanjena činjenica da je
upravo onaj deo Zapadnog Balkana, koji je pretrpeo najveće etničko čišćenje, u stvari stolećima
bio vojna granica dve imperije. Na ovom prostoru tokom XIX veka nastali su mnogi nepriznati
mitovi kojima su prisutni motivi spasavanja: Harbzurške imperije (Slovenci), katoličanstva (Hrvati
i Mađari) ili hrišćanstva (Srbi). U mitovima se ogleda napor razgraničenja od Osmanskog carstva i
strah od islamizacije. 1997. Savet Evrope preporučio je da prošlost na Balkanu treba u
udžbenicima iz istorije prikazivati na novi način, tj. da udžbenici treba da ističu kulturno-
istorijske spone i prožimanja na Balkanum, a ne ratove i oslobodilačke mitove.
Graničarski antiorijentalizam je okvir prerade prošlosti kod Mašara, Hrvata, Slovenaca i
Austrijanaca: u središtu je nacija koja se žrtvuje braneći imperiju ili konfesiju. U Mađarskoj je ova
politička mitizacija bila nešto ambivalentnija jer i novi mađarski istoričari pokazuju interesovanje
za azijsko poreklo mađara. U mitu o Atili mađarski nacionalisti svoju naciju predstavljaju kao
naslednike ponosnih, surovih i zastrašujućih Huna, dok u mitu o Svetom Stefanu ovog blagog i
pobožnog sveca prikazuju kao samo otelovljenje svoje nacije. Mit o Atilu daje im „pravo“ na
potčinjavanje drugih naroda, dok im mit o Svetom Stefanu daje mandat da ih civilizuju. Da bi
granice bile samorazumljive i prirodne biraju se reke: Kupa (Slovenci), Drina (Hrvati), Dunav
(Mađari). U sklopu antiorijentalizma kod Hrvata i Srba javlja se čak i turkofilna crta u pokušaju
da Muslimane integrišu u hrvatstvo i srpstvo.
U Sloveniji antiorijentalizam postaje važan tek devedesetih. Tako je 1993. slovenačka
desničarska vlada obeležila 400 godina od bitke kod siska. Na ovom jubileju grupa slovenačkih
oficira promovisana je u heroje „desetodnevnog rata“. Ovaj jubilej je i argument za zabranu
gradnje džamije u Ljubljani. Što je manja kulturna razlika između naroda to je isticanje razlika
istrajnije. Hrvati se „antiorijentalizmom“ uporno distanciraju od Srba (a i jedni i drugi od
Bošnjaka), sl. je distanciranje ukrajinske i beloruske kulture od ruske. Za razliku od neherojske
tradicije SLO, MK i BiH, Hrvatska i Srbija obilno koriste srednjovekovnu prošlost. Bosanski Hrvati
mitiziraju svog kralja Budimira, i spore se sa Srbima oko svojatanja Tvrtka Kotromanića. Srpska
monumentalna geografija raspolaže ratničkim dinastijama (od Nemanjića do Karađorđevića),
iako su istini za volju ustanici 1804. srpski presto nudili Habrzburzima. Orašac 1804. i Bela Crkva
1941. više ne pripadaju istoj vertikali. Ravna gora je novo ustaničko mesto sećanja. Orašac 2004.
(iznova ojača identitet poražene, prognane i u svetu stigmatizovane Srbije tokom devedesetih)
umesto Gazi Mestana 1989. (nacionalna homogenizacija Srba u SFRJ) pomera mesto sećanja
kolektivnog identiteta nacije severno od izgubljene „kolevke srpstva“. Kod svake retorike
izmišljene prošlosti naročitu ulogu imaju simboli odbrane: bedem, štit, predstraža itd.
19. Izmišljanje tradicija kod novih balkanskih država

Važi pravilo: što je prizna državnost mlađa, to je izmišljanje prošlosti vidljivije.

Makedonija je 1992. stekla državni suverenitet, uzimajući za osnivački događaj Ilinden i
Kruševsku republiku iz 1903. Iako slično hrvatskim i slovenačkim revizionistima SFRJ vide kao
nametnuto skretanja s puta vlastite nacije, oni ističu herojstvo Titove borbe, ali naglasak
pomeraju sa komunista na nekomunističke partizane. Etničko utemeljenje potražili su u starom
veku svojatanjem Filipa i Aleksandra Makedonskog. Posle Ilindena 1903. za drzgi događaj se
uzima Prvo zasedanje ANOM 1944. i konstituisanje republike Makedonije unutar DFRJ. Do
modifikovanje ove linije dolati 1998. kada konzervativci osvajaju vlast i uvode tzv. „Treći Ilinden“,

25
kada je održan referendum za nezavisnost 1991. Posle raspada SFRJ u kojoj su Makedonci bili
južnoslovenski narod, makedonska istoriografija traži svoje preslovenske antičke korene i kroji se
neslovenska etnička linija. Govori se o asimilizaciji i slovenizaciji antičkih Makedonaca. Međutim,
Tito još uvek ima ulice u Makedoniji, i značajan je kao prvi vladar koji je službeno priznao
makedonsku naciju.
Kod Albanaca se insistira na kontinuitetu nacionalnog identiteta od Ilira. Ogleda se u
nastojanju pravdanja prava na određenu teritoriju „albansko tlo“. Od devedesetih nacionalna
istorija se više ne naziva „Istorija Albanije“ nego „Istorija albanskog naroda“, jer je u obrazovni
sistem smeštena i istorija albanskih oblasti na KiM, Makedoniji i CG koje nisu uključene u
albansku državu. U BiH je proces obrnut, prvo je usledilo pripajanje teritorija 1992-95m a potom
je usledilo pravdanje. Uočavamo tri ekskluzivna posezanja za BiH kao vlastitim nacionalno-
konfesionalnom teritorijom. Velikosrpska (karađorđevićevska ili radikalska) ideja o delu srspkih
zemalja, velikohrvatska ideja (starčevićanska, ustaška ili tuđmanosvska) o hrvatskom
nacionalnom prostoru, bošnjački (SDA) hegemonizam.
Istraživanja Todorove pokazala su kako su tokom ratova devedesetih zapadni politički
lideri dugo koristili mit o izuzetno krvožednim balkanskim narodima kao izgovor za nedostatak
aktivnog angažmana i za sugerisanje civilizacijske nadmoći Zapada. Maternih je govorio da Azija
počinje na najistočnijoj ulici Beča, a granica tokom Save do Zagreba, onda po Kupi do Rijeke
prisutna je u austro-ugarskoj istoriografiji. Hrvati su ovu granicu pomerali do Drine, te je Balkan
bio politički, a ne geografski definisan. Sarajevo 1914. i 1992-95. je dramsko mesto sudara
Zapada, Balkana i Orijenta.
U martirološkoj verziji nacija se doživljava kao kolektivni Isus Hrist, koji svoj život žrtvuje
za druge. Tako su Austrijanci prikazani kao nezahvalni prema svoji vlastitim spasiocima –
graničarima: Poljacima, Hrvatima, Mađarima, Slovencima ili Srbima. Slovenačka nacionalna
proza XIX veka sadrži motive spasavanja Beča od Turaka, a sličan motiv je prisutan i u Seobama
Miloša Crnjanskog. Kod kosovskog mita takođe postoji opomena na nezaborav stradanja kao na
izvor oslobodilačkih pregnuća, osvete i nacionalnog identiteta. Prisustva mitova ukazuje na
snažni tradicionalizam, a ljubljanski publicista Igor Mekina tvrdi da je jedan od najvećih mitova u
osamostaljenoj Sloveniji poricanje istih – „Slovenija nema mitove“. Da je Slovenija neodvojiva od
Balkana govori i nova podela „istorijskog razvoja naroda“ na četiri faze: naseljavanje i zlatno
doba slovenačkog narodnog jedinstva, vojno-politički ali ne i kulturni poraz i viševekovna
podređenost (u koju spada i 73. g. Jugoslavije), stečena je u borbi konačna nezavisnost, osećaj
pripadnosti katoličkoj evropi u borbi protiv Turaka. Tokom XIX veka stvara se mit o Krpanu,
prema kome se različito odnose u zavisnosti od političke situacije.
20. Trauma i prošlost

Trauma je razaranje smisla istorijskog iskustva i istorijske svesti. Nemačka trauma je

Holokaust, hrvatska je Jasenovac, a srpska je Srebrenica. Nemačko suočavanje sa prošlošću
nametnuto je vojnim porazom, jer su Nemci i spolja prisiljavani da se suoče sa nacizmom.
„Nikada više“ postaje imperativ sećanja, a ne puka pouka. Npr. Holokaust spomenik žrtvama
nacizma u centru Berlina je paradigma prošlosti u službi budućnosti, a ne monumentalizacija
nemačke sramote. Svaka trauma je kriza istorijske svesti, i to ne obična već katastrofična kriza
koja razbija okvir istorijskog osmišljavanja i sprečava njeno obnavljanje na istovetan način. S
druge strane, stradanje vlastitog naroda u genocidu jeste traumatsko sećanje ali druge vrste.

26
Kosovo je odavno tradicionalizovana trauma srpskog naroda, Blajburg i Vukovar su to tek
odskora kod Hrvata, kao i Srebrenica kod Bošnjaka. U sećanje se mora uneti i svest o samom
zločinstvu i nedelima, a ne da se sećamo jedino žrtava kao takvih. U novoj hrvatskoj istoriji
Jasenovac se tumači kao zločin hrvatskih izdajnika, ustaškog „taloga“, pa se na taj eliminiše iz
postojane strukture, tj. legitimne hrvatske težnje za etnički čistom državom.
Risen je naveo nekoliko strategija smišljene detraumatizacije (po nemačkom iskustvu):
anonimizacija (govori se o „zloj sudbini“, „silama mraka“), kategorizacija (tragedija, deo
istorijskog toka, posledica rata), normalizacija (zločini su se uvek dešavali), moralizacija
(traumatski događaj pretvara se u slučaj koji nikada više ne sme da se ponovi), estetiziranje
(zločin se pretvara u sliku i film i postaje roba), teleologizacija (pretvara se u lekciju iz koje se
izvukla pouka).
Da se primetit da se i kod nas traumatskom iskustvu na razne način izvlači žaoka
besmisla: Jasenovac je eksces, a Srebrenica preterana odmazda. I istoričari koriste strategije
detraumatizacije: Tuđman je smanjiva broj žrtava Jasenovca devedestih, a srpski revizionisti
govore o Srebrenici kao ratnom zločinu, a ne kao o genocidu. Isključivi čak govore i o
oslobađanju Srebrenice. Mitovi o večnom stradanju Jevreja i Srbi potiskuju realni strukturni
sklop zločina. Tome nasuprot reći da je holokaust integralni deo nemačkog nacionalnog
kapitalizma, Jasenovac fašistički vrhunac hrvatskog separatističkog šovinizma, a Srebrenica
genocidni vrh ledenog brega srpskog asimilacijskog šovinizma. Promena odnosa među bivšim
neprijateljima ne završava se za pregovaračkim stolom niti javnim izvinjavanjem. To je dug
proces izmene kulture sećanja i postepenog uzajamnog uvažavanja. Prihvatanjem tuđeg
identiteta znači prihvatanje autentičnosti tuđe slike o sebi. Upadljiva je simetrija kod pravdanja
odmazde: etničko čišćenje u „Oluji“ je rezultat prethodnog etničkog čišćenja SAO Krajine.
Zaboravljaju se diskontinuiteti Zagreb i Sarajevo su očišćeni od Srba, ali Beograd nije od nesrba.
O zločinima vlastite nacije se govori na različit način, a svaka retorika svedoči o različito
doziranom etnocentrizmu: zločin u ratu (u svakom ratu se ubija), ratni zločin (zločin koji treba
kazniti, ali i razumeti nekažnjivim kontekstom rata), zločin kao nacionalna sramota (žrtva je moja
nacija jer je osramoćena), zločin kao krivica sunarodnika (odgovorni su svi koji su normalizovali
nacionalizam), zločin kao trajno negovana nacionalna trauma (ne može se podvući crta ispod
zločina vlastite grupe). U etnocentričnoj kulturi sećanja zločini se projektuju u ekscese i svaljuju
na kriminalce. Protiv relativizacije zločina treba negovati sećanje na „normalnost ekscesa“ i
banalnosti zla, koje uvek može da se ponovi.

21. Jednakost kao preduslov pomirenja

Strane u kongliktu, težeći sopstvenoj sigurnosti i identitetu, pogoršavaju i ugrožavaju

bezbednost i identitet druge strane. Rešiti konflikt i početi izgradnju novog odnosa zahteva
sporazum koji će zadovoljiti osnovne potrebe obe strane i ubediti ih da njihovi osnovni strahovi
nisu osnovani. Dobitak jedne strane nije istovremeno i gubitak druge. Nijedna strana verovatno
ne oseća da su svi njeni interesi ispunjeni ili da joj je sporazum dao onoliko koliko pravedno
zaslužuje. Svakako se mora izbeći da svi oni elementi koji mogu iz etnocentrične perspektive
izgledati čak kao veliki patriotski akti. Pesma Progonstvo Iloka koja je u Hrvatskoj u školskim
udžbenicima tretirana kao najveće pesničko patriotsko dostignuće, u Nemačkoj je zabranjena.

27
Da bi obezbedio osnovu za promenu odnosa između dva društva, postignuti sporazum mora da
ima široku podršku unutar svake grupe. Dva važna kriterijuma u proceni pravednosti su
jednakost i recipročnost. Jednakost se postiže pokazateljima da su potrebe i strahovi obe strane
ozbiljno i pažljivo razmatrani. Recipročnost se postiže kada svaka strana pruža drugoj istu vrstu
priznanja, poštovanja i uverenja da to isto dobija od druge. Sporazum treba da obezbedi stabilan
i trajan mir, koji omogućava bivšim neprijateljima da zajedno žive i sarađuju u korist sopstvenih
društava. Komponente pozitivnog mira:
1. Zajedničko prihvatanje i pomirenje. Uslovi: a) Mirovni sporazum sam po sebi mora da
pruži rešenje koje zadovoljava osnovne potrebe i ispunjava nacionalne težnje obe strane, a
nikako neko koje se pokazalo kao loše i potčinjavajuće za jednu od uključenih strana. b)
Pomirenje zahteva uzajamno prihvatanje nacionalnog identiteta obe strane. Istoriju mnogih
konflikata naročito karakterišu sistematski pokušaji na svakoj strani da se porekne identitet
druge strane. Cilj je doći do zajedničkog jezika i akcija koji bi svakoj strani omogućili da priznaju
identitet druge strane na načine koji su značajni za drugu stranu. Prihvatanje tuđeg identiteta
znači priznavanje autentičnosti tuđe slike o sebi. c) Preduslov pomirenja je osnovno ljudsko
prihvatanje drugih i poštovanje tuđeg života, dobrobiti i dostojanstva.
2. Mora se osigurati osećaj bezbednosti i dostojanstva za obe zajednice. Prvo,
bezbednosni sporazumi se moraju zasnivati na tome da je sigurnost zajednički interes. Primer,
Izraela, Palestine i KiM. Drugo, sporazumi treba se jasno definišu i odvoje od zloupotrebe u
druge svrhe. Treće, sporazumi na kraju zavise od uzajamnog poverenja da druga strana nema
nameru da napadne i nema interes da to uradi.
3. Razvoj obrazca kooperativne interakcije između dve nacije ili zajednice. Politički
sporazumi saradnje u ekonomskoj sferi, zdravstvu, obrazovanju, ekologiji, kulturi.
4. Institucionalizacija procesa rešavanja problema mora da ispuni nekoliko uslova ako se
želi da efikasno doprinese transformaciji odnosa između bivših neprijatelja i pomogne u
postavljanju osnove za pozitivan mir. Prvo, proces se mora zasnivati na dinamičkom shvatanju
odnosa između strana. Mora se uzme u obzir promene unutar svag društva. Drugo, centralna
odlika daljeg procesa rešavanja problema mora biti spremnost za učestvovanje u istraživačkoj
komunikaciji. Treće, da bi mehanizmi rešavanja budućih nesporazuma bili institucionalizovani,
problemi moraju biti tretirani kao zajednički, i moraju se zahtevati kooperativni napori kako bi se
došlo do uzajamno zadovoljavajućih rešenja.

22. Moralni aspekti pomirenja

Šrajver se pita kako društva i vreme formalnih pokušaja da smire situaciju nakon
završetksa konflikta, mogu da se nose sa ostacima patnje koja zlokobno visi iznad njihovih glava.
Elementi u kolektivnom činu opraštanja: moralno rasuđivanje, uzdržavanje od osvete, empatija
za ljudske strane neprijatelja i namera da se stvori građanski odnos. Sve strane u konfliktu (BiH,
Ruandi, Bliskom Istoku) imaju moralna i religiozna opravdanja za ono što su činili neprijateljima,
a koja su pomogla održanju konflikta. Milioni žrtava posle potpisivanja mirovnih sporazuma žude
za obelodanjivanjem činjenica o njihovj patnji. Problem oko govorenja istine, jeste u tome što su
istine ličnog i zajedničkog iskustva različite. Postoji srpska istina o Jasenovcu i hrvatska o

28
Blajgurgu, bošnjačka o Srebrenici, kao i istine konkretnih žrtava koje su doživele poniženja i
traume. Treba doći do „pomirenja sećanja“ da svi osude sve počinioce zločina, uključujući i one
iz svoje sopstvene grupe, i da svi razumeju i prihvate bol svih žrtava uključujući i one koji
pripadaju drugim narodima. Javno govorenje o istini označava nadu za sveobuhvatnu politiku
društva u kojoj ničija patnja nije nevidljiva za javnost, istorijske knjige, masovne medije i vladine
proslave. Trebalo bi da dođe do konsenzusa i da se osude svi zločini od onih najvećih,
monstruoznih, pa sve do mnogo manjih. Treba izraziti čvrstu rešenost svih strana da će u ime
budućnosti i dobrobiti svih ovih naroda osuđivati sve one koji nastavljaju putem netrpeljivosti,
netolerancije, zlonamernosti i mržnje i nedvosmisleno ih svrstavati u sile zla koje zbog svojih
sitnih interesa žele da ponovo prizovu nesreće koje bi donele nove nedelje velikom broju ljudi na
svim stranama.
I Srbi i Hrvati su hrišćanski narodi. Ako su takvi, a ogromna većina se tako deklariše,
valjalo bi da slede i neke osnovne principe svoje vere. Milanu Babiću koje je priznao krivicu u
Hagu, nameće se glavna zamerka da je pristao na dogovor kako bi sebe spasao doživotne robije.
Najvažnije etičko pitanje je definicija „pravde“. Apstraktna kaznena pravda može biti
ograničenog dejstva, čak i sa kontraefektima. Recimo, ukoliko bi Srbija ekonomski slaba morala
da plaća BiH i Hrvatskoj milijarde dolara odšetete značilo bi decenije propadanje, besmisao
življenja, očajne ljude koji su spremni prihvatiti najmračnije ideologije. Okrepljujuća pravda je
koncept koji pojedincima i društvima može najviše koristiti, javno priznanje istine, odustajanje
od osvete i odstupanje od uzajamne dehumanizacije. Zlokobni ciklus „šta su nam oni prvi
uradili“ treba zameniti sa „šta mi prvo možemo da uradimo“. Rasel preporučuje da pri čitanju
novina zamenjujemo imena država (Srbija-Hrvatska, Indija-Pakistan, Nemačka-Francuska).
Rols govori o „veo neznanja“ i „originalna pozicija jednakosti“. Poštovanje žrtava počinje
sa njihovim pozivanjem da pričaju svoje priče javno. Poštovanje prema zločincima, koji su
uništavajući druge ljude uništili sopstvenu ljudskost, jer čine i neku grupu invalida, a invalide ne
treba optuživati zbog nedostatka. Mnogi su mobilisani, inače bi bili proglašeni izdajnicima.
Iako empatija (razumevanje osećanja drugih) nije simpatija (pozitivna osećanja prema
drugima) i njeno dostizanje prema doskorašnjim neprijateljima je teško. Ljudi naviknuti na
stereotipe, sumnjičavi su prema ponovnim susretima u školama, političkim institucijama,
medijima, pa i na ulici. Ali promene se nekada moraju i nametnuti. Npr. Kju-kluks-klan je imao
mitinge sa ogromnim brojem ljudi, ali nije promovisan kao autentična volja američkog naroda.
Postoje i empirijski nalazi kada jednu ideju prihvati 15-20% populacije, njeno dalje širenje nije
moguće zaustaviti. Priznanja od strane političara su težak test njihove sposobnosti da kombinuju
izvesno poniženje i ponosnu istinu o prošlosti svog naroda.
23. Kolektivno pamćenje i istorija

Kolektivno pamćenje je deo društvenointegrativnog usmenog ili pismenog znanja koji

oblikuje sliku prošlosti grupe. Čine ga viđenja onih prošlih zbivanja koja su značajna za pojedince
kada sebe definišu kao članove određene grupe. Pamćenje je sadašnja prošlost i protivnik
nezadržive prolaznosti. Na neki način pamćenje preokreće ono što se ne može obrnuti i vraća
ono što je izgubljeno. Ali u tome i jesu mogućnosti manipulacije. Vladajuće grupe iskrivljavaju
sadržaje prošlosti i hijerarhizuju ih po značaju. Praznici su svedočanstvo onoga čega država želi
da se seća.

29
 Kolektivno pamćenje je integracija različitih ličnih prošlosti u jednu zajedničku prošlost.
Konstituiše se u napetosti između službene politike sećanja i pravatnih sećanja. Postoji jedno
službeno pamćenje (npr. Spomenik palima u ratu za Sloveniju ili Dan domovinske zahvalnosti u
Hrvatskoj), a više političkih, ideoloških, porodičnih, generacijskih i ličnih pamćenja. Ova
pamćenja mogu se poklapati, ukrštati se ili sukobljavati.
U konstruktivističkoj struji, kolektivno pomaćenje je pojam koji je dvadesetih godina XX
veka uveo Albvaš za obeležavanje dugotrajnog pamćenja korporacije ili grupe (nacija, država,
crkva, udruženje), a koje se stvara i održava simboličkim znacima i praksom. Grupa traži korene
u prošlosti, pa nestanak grupnog okvira znači zaborav. Grupe kolektivnog pamćenja: 1.
komunikativno, prenosi se usmeno i obuhvata najviše tri generacije (porodično); 2. kulturno,
sadržaji prošlosti se institucionalizuju u objektiviranu kulturu i ostaju duže vreme (spomenici,
praznici, muzeji). Unutrašnja homogenost kolektivnog pamćenja zavisi od stupnja vezanosti za
identitet grupe (naroda, države, porodice, partije). Pamćenje nije statično već rekonstruktivno
jer su potrebe grupe promenljive, ono nije usmereno na traženju istine već nastoji da učvrsti
identitet grupe u prošlosti.
Mid smatra da kolektivno pamćenje ne iskazuje samo prošlost već oblikuje i aktuelnu
realnost jer pružaljudima simbolički okvir, osmišljava njihovo postojanje i omogućuje im da
shvate smisao sveta.
Za razliku od Albvaša koji je pokazivao da je smisaono opažanje moguće samo u
društvenom kontekstu grupe, sve više se ističe i organsko nesvesno stvaranje smisla izvan grupe.
Naime, pojedinac pamti i prošlost koju grupa ne propisuje, pa se njegovo ponašanje ne može
rekonstruisati isključivo redukovanjem svakodnevnog pamćenja na normativ grupe.
Za hermenautiku kolektivno pamćenje je shvaćeno kao spomenik. Nema kolektivnog
nadindividualnog sećanja, već samo kolektivnih (relitijskih, nacionalnih) uslova mogućeg
sećanja. Svako ko govori o kolektivnom pamćenju mora da pretpostavi i kolektivnog aktivnog
subjekta: klasu, naciju, crkvu, partiju.
U istoriji se prošli događaji biraju, porede i razvrstavaju u skladu sa potrebama i pravilima
koja se nisu nametala ljudima. Postoji više kolektivnih sećanja dok je istorija nedeljiva. Istorija je
univerzalno pamćenje ljudskog roda dok kolektivno pamćenje ima za oslonac samo jednu grupu
ograničenu u prostoru i vremenu. Dok istorija počiva na proverljivosti i nepristrasnosti, i dok na
njenu spoznaju ne utiču interesi današnjice, dotle pamćenje služi potrebama društva i
pojedinca.
Kolektivno pamćenje potvrđuje kulturna očekivanja, a ne autentična zbivanja. Važna je i
okolnost da kolektivno pamćenje aktualizuju i oživljavaju nade u pogledu budućnosti. Službeno
pamćenje strateški koriste političke elite u cilju održavanja na vlasti (udžbenici, praznici).
24. Društveno vreme

Društveno vreme je hronološki okvir za razvrstavanje društvenih dešavanja, tj. tok koji se
slaže sa odnosima i običajima unutar konkretnih grupa. Sam doživljaj društvenog vremena je u
istorijskom i kulturnom pogledu vrlo raznovrstan, pa je i sama podela na prošlost, sadašnjost i
budućnost raznolika u društvenom i kulturnom pogledu. Ono se ne podudara s velikim
astronomskim i zamljskim fizičkim procesima, jer društvene procese razne grupe uokviravaju
raznovrsnim vremenima koja se slažu sa odnosima i običajima unutar konkretnih grupa. Kod
istoričara fizikalno vreme nije kriterijum pamćenja, kao što ni fizikalna karta ne može da odrazi

30
okolinu mesta sećanja. Sociolog uvek misli na društveno vreme dok je istoričar koji beleži
zbivanja bliži fizikalnom vremenu, jer prati hronološki sled zbivanja. Npr. poimanje vremena
nedržavnih zajednica koleba se između sada i nesada, tako da se prošlos i budućnost prožimaju
u onome što je suprotno sadašnjosti.
Istorijski zaokreti nameću nove poretke društvenog vremena. Ako prošlost raščlanimo na
bivšu sadašnjicu i prošlu budućnost, sadašnjost na aktuelnu prošlost i očekivanu budućnost, a
budućnost na buduću prošlost i buduću sadašnjost, lakše ćemo razumeti vezi sva tri vremena i
njihovu promenljivost. Treba razlikovati: objektivnu i društveno prihvatljivu prošlost. Nove
društvene snage traže novu sliku prošlosti, a time i novu organizaciju društvenog vremena.
Prošlost se menja jer se menja i vizija budućnosti. Riker je skrenuo pažnju na važnost
razlikovanja sadašnjeg sećanja na prošlo, zatim sagledavanja sagledavanja sadašnjeg i napokon
sadanjeg očekivanja budućeg. Složenost društvenog vremena znači da se ono ne može svesti na
biološki život, niti na kalendarima i praznicima uokvirenu prošlost. Upravo zato što je osmišljeno
društveno vreme se razlikuje od biološkog, fizikalnog ili astronomskog računanja vremena.
Društveno vreme je okvir istorijskog vremena. Osim biološkog doba, koje je omeđeno
ljudskim životom, i kalendarskog, koje počiva na ritmičnom hronološkom sledu zbivanja, postoji i
složeno istorijsko vreme kojem sapostoje raznovrsna vremena, bilo u obliku očuvanog prošlog ili
u vidu očekivanog budućeg. Sociološki rečeno, istorijski nastaje onda kada nezadovoljstvo
prelazi u promenu, tj. lada snažne društvene potrebe, nošene novim nadanjima, ruše
unutrašnju granicu postojećeg i menjaju periodizaciju društvenog vremena.
Premoderna društvena vremena u osnovi se razlikuju od modernih. Nepremostivo
mnoštvo paralelnih društvenih vremena (crkvenih, dinastilkih) sve do prosvetiteljstva nije bilo
usklađeno. Prama Bibliji, vreme nastaje s prvobitnim grehom, kada se napušta večiti izvorni
poredak, a svet potpada pod vlast otvorenosti i slobode, ali i promenljivosti, prolaznosti i smrti.
Zbivanja su datirana prema konfesionalnim praznicima, budućnost je bila zadati plan spasenja,
iako se o konkretnoj budućnosti znalo manje nego danas.
Sistematsko rušenje biblijskog društvenog vremena počelo je još krajem XVIII veka. Od
tada smenjuju se nove vizije budućnosti. Oko 1830. pod uticajem prosvetiteljstva, ubrzano se
razvijaju nacionalni mitovi o budućnosti. Nešto kasnije se nadovezuje i marksizam s novom
svetovnom vizijom budućnosti. Vrhunac raskida sa starim dosegnut je krajem XIX veka u tzv.
drugoj industrijskoj revoluciji (izum električne energije i telefonije). Društveno vreme se može
kontrolisati. Tome služe selektivne istorije, kalendari, praznici, muzeji. U generacijskom pogledu
mladi su usmereni ka budućnosti, sredovečni su razapeti između prošlosti i budućnosti, a stari su
više opterećeni prošlim. Utopije su usmerene ka budućnosti, a teokratije ka prošlosti. Između
njih stoje socijalistička, liberalna i konzervativna tumalenja istorije.

31