Konstituisanje evropske socijologije u doba nacionalizma (1815 1918)

Periodi moderne evropske istorije

Periodi demokratskog vrenja
1789 1815
Nacionalizma
1815 do 1918
Period totalitarizama
1918 1991 raspadsssr
Period demokratske konsolidacije 1991

Od 1815 u evropi se stišavaju nemiri i revolucije. Od ovog perioda pokreće se mnogo

novih tema i podsticaja za razmišljanje i promišljanje drušveni realnosti.
Svet 1815 nije bio onaj isti koji je postojao do 1788. Pokrenuto je kolo istorije i period
posle bečkog kongresa naziva se i dobom restauracije.
Pod restauracijom se podrazumevalo branjenje režima nastalih posle 1815.
Svet iz 1815 želi da napravi diskontinuitet sa promenama koje su nastale i bili su
antirevolucionarni.
Međutim evropa će najkasnije do 1848 ponovo nastaju revolucije. Iako je ona pokrenuta
u francuskoj i počela da se širi po evropi, ona je pokazala da se svet polako menja i
nastaju kontinuiteti i diskontinuiteti.
O ovom periodu govori se o periodu nacionalizama.
Doba nacionalizama ima svoju unutrašnju logiku unutrašnje zakonomernosti. Unutrašnja
logika traje do I svetskog rata tj. Dramatičnih zbivanja u kontinentalnim evropskim
državama. Ovde je pokretač borba između snaga reakcije i snage revolucije u svim
državama. Snage revolucije su postale heterogene posotje mnogo ideja. Postojala je
velika diferenicjacija koja će postati još veća. Posle 1918 ideološki spektar postaje
razvijen i pojavljuje se i revolucionarna desnica nasuprot levice i centra. Ona će postaviti
svoje ciljeve i proizvesti svoje impulse.
Ključni događaj koji menja tok evropske i svetske istorije je oktobarska revolucija
uspostavlja se sssr i to je prva totalitarna država u evropi.
Katoličanstvo je takođe imalo svoj totalitaristički potenicjal ali tek sa revolucijom u rusiji
realizuje se taj potenicjal koji se istorijski kumulirao kroz vekove.

1815 postoji više carstva u evroi i nema nacionalnih država. Postoje tursko i hazburško
carstvo i prusko carstvo.
Tu je i rusija
To su nadnacionalne tvorevine formirane bez osvajanja i do te godine one su ili ogromne
imperije. Postoji i nemačka konfederacija koja nastaje 1815 i to je jedna novina i to je
jedna od velikih posleidca napoleona. 1804 napoleon je ukinuo nemački rajh I i
uspostavio svoje carstvo. Trebalo je da francuska uspostavi carstvo uz hegemoniju nad
celokupnom evropom i azijom tj. Delovima rusije.
Nemačka konfederacija je prethodnica II rajha koji nastjae 1871.
U ovim imperijama nastaju nacionalni pokreti.
Neke podsećaju na despotije.
Jedina spoljan veza je vlast koja ubira harač.
Prusija nije bila prava imperija već se počinje širiti prema rajna tj. Zapadnom delu
nemačke.
Živeli su poljaci, rusi itd
I pruisja je bila zemlja koja je obuhvatala mnoštvo različitih etničkih grupa tj. Teritorije
koje u periodu nacionalizama neće moći da se održe. I tu je tempirana bomba
eksplodirala i stvorila drugačiju državnu i nacionalnu strukturu.
To je istok evrope
Na zapadu se stanje smirio u smislu državnih granica. Zapad je imao svoje revolucije
verske i građanske ratove. 1815 na zapadu i nema mnogo novog. Jedino je 1815 ponovo
uspostavljena nizozemska u njenom originalnim dimenzijama.. 1830 nastaje belgija
frankofoni se odvajaju.
Sukob između valonaca i flamanca i dalje potresa belgiju.
Savoja će biti kratkotrajna pojava i ulazi u sastav italije kao i sardinija. TO su male
promene i u suštini zapad nema problma sa stanovništvom državnim granicama i
narodom koji tu živi.

Herderove ideje su uticale na inteligenciju tih naoda koji su izgubili predstavu o svom
identitetu koji su kroz prosvetiteljstvo bili formirani u univerzalističkom duhu.
Frnacuska je u ovom periodu značajna jer se i tu dešavaju turbulencije koje se mogu
nazvati i etničke ali one često bivaju povezane sa rasnim nasleđem i imaće stalešku
logiku.
Iako spada u zapad ona ima specifičnost koju vuče iz prethodnog perioda i zanimljivo je
gledati borbu koja se vodi između pokreta koji se javljaju posle revolucije na ovamo.

U društvenim naukama postoje 2 oblika za stvaranje nacija u modernoj epohi.

Vezana su za različite startne pozicije koji su narodi imali kada su zakoračili u novi vek
Inteligenicja u svim zemljama počinje da tvrdi da zna šta su prirodne granice.
Nastaju mnoge teorije i tome.
Ove teorije nisu inspirisale nijedno trajno razgrazgričenje između suseda jer su uvek
tražile više od onoga što su susedni narodi hteli da daju.

Drugi momenat je da je moderna epoha epoha demokratije. U američkoj revoluciji

vidljivo je da svi politički modeli koji su bili zagovarani a koji su imali antidemokratske
elemente, da oni u modernoj epohi neće moći da prežive bez dobrih intervencija. Ključna
reč u modernoj evropi je demokratija tj. Narod svugde vlada.
Međutim svako shvata narod na drugačiji način.
Demokratija je politički poredak i u tom smislu modenra epoha se nalazi u
diskontinuitetu u odnosu na druge epohe gde je demokratija okarakterisana kao jedno u
nizu pervertiranih državnih uređenja.
Zapadni svet do 1792 tj. Do izbora konventa, su u americi i francuskoj su najniži
standardi demokratije bili postignuti.
Uspostalvjen je konsenzus da je demokratije jedino autentično državno uređenje.
Međutim problemi su nastali prvo prilikom definisanja naroda. Francuska revolucija je
pokrenula pitanje kako će da izgleda narod.
Građanski pristup je afirmisan u francuskoj. TO je građanska nacija koja je etnički
potpuno indiferetna. Građanin je pripadnik nacije po rođenju i njegova prava su utvrđena
ustavom i zakonima. Postoji jednakost bez obzira na to kako se pojedinac religijski i
etnički definiše.
Ako ste rođeni na teritoriji koja ima određeno političko uređenje vi ste pripadnik te
nacije.
To je dobijanje državljanstva po teritoriji.
Do duboko u 19 vek oni uopšte nisu smatrali da su francuzi.
Za francusku se smatrao pariz tj. Građani koji su dizali revoluciju a sve drugo su druge
zemlje.
Trebalo je vreme tj. Tek u drugoj polovini 19 veka francuska integrisati na čitavoj
današnjoj teritoriji.
TO je zapadni model

Istočni model polazi od etniciteta tj. Krvi jus sangvinis

Dovodi se u vezu sa pojavom da su se narodi identifikovali pre što su imali svoju državu i
pre nego što će steći svoje državne granice. TO su narodi koji su bili u problemu tj. Ko su
oni i kakav im je kontnuitet sa istorijskim tj. Srednjevoekovnim etničkim entitetima.
Nemci su se pozivali na tekstove rimljana npr tacita tj spis germanija
On je nabrajao brojna germanska plemena koja nisu postojala u 19 veku
Zbog toga se formiraju razni nacionalni pokreti i oni su usmereni ka propitivanju onoga
što su postojeće državne granice i postojeće države. Sve etničke grupe koje su počele da
se bude posle 1815 počele su da preispituju svoj položaj u odgovarajućim državama.
Došli su do zaključka da su potlačena manjina kojom gospodari druga etnička grupa koja
govori drugim jezikom i i ma drugu kulturnu tradiciju.
Ovde su narodi bili podeljeni na etničke grupe koji su se nalazili u jendoj državi u manje
ili više neprijateljskim odnosima odnosima dominacije. Politička elita koja je počela da
se stvara u manjim grupama smatrali su da je najbolje da je najbolje da oni oforme svoju
sopstvenu državu jer će ona rešiti sve probleme tj. Kada se stekne samostalnost i
nezavisnost.
Kada su se stvarale nacionalne države pokazalo se da stvari nisu jendostavne.
Način da se naprave iole normalne i za preživljavanje sposobne nacionalne države skoro
da nepostoje. Čim bi se stvorila jedna država suočavala bi se sa pitanjem šta raditi sa
pripadnicima etničke grupe koji žive izvan države. Počeli su se stvarati projekti za
prisajedinjenje.
Tražili su se izvori koji bi ukazivali na to je neka teritorija ima veze za priapdncima
etniciteta.

U modrnoj epoi ideologije na sceni su

Liberalizam, romantizzam, socijalizam liberalizam, konzervativizam.
Predstavnik konzervativizma je berk
Najstarija ideologija je liberalizam koji nastaje u 17 veku i transformiše se u 18 veku.
Demokratski radikalizam se nadovezuje na liberalno naslađe, nadovezuje se na njega ali
ga ne negira
Džeferson i pejn
Postoji i demokratski radikalizam koji negira liberalno nasleđe tj. Babef prvi moderni
komunistički mislilac

Ono što dolazi kao novina je doba nacionalizma i on se pojavljuje kao jenda duhovna
struja koja će dati pečat celoj epohi.
U istraživanju nacionalizma bitno je pomenuti istraživanje hansa kona koji je polovinom
20 veka zaključio da u evropi se ideja nacionalizma nadovezuje se na starozavetno
nasleđe. Govori seda je početak 16 veka kada je naiconalizam doživeo procvat ali je bio u
kratkom trajanju jer je sasečen.
Nacionalizam je formulisao 3 osnovne ideje
Prva ideja je ideja o izabranom narodu
Svaki narod je izabran
Druga je da izabrani narod ima sovju istoriju koja ima svetsko istorijski značaj tj.
Epohalni značaj jer ona predstavlja okosnicu epohalnih i svetskoistorijskih događanja.
U starom zavetu se sve vrti oko jevreja. Taj model se prenosi na sve nacionalističe
doktrine
Treća ideja je ideja nacionalnog mesijansta. Da izabrani narod ima odgovarajuću
istorijsku ulogu koja mu je poverena i obično ej to poslanstvo koje je bog postavio pred
izabrani narod i krajnja svrha ispunjenja misije je spas celog sveta tj. Odgovarajući
preporod ili regeneracija
Uzima se da je moderni nacionalizam prvi put bio razbuktan u francuskoj revoluciji. To je
bila samo najava i to je samo priprema za ono što će se posle 1815 g u evropi postaviti.
Nacionalizam postoji kao samostalna snaga ali se on meša sa svim drugim ideologijama
čak i sa komunizmom.
Dela marksa i engelsa puna su nacionalističkih predrasuda.
Nacionalizam se javlja u 2 obličija. Jedno je samostalno a drugo je ono koje se može naći
i u drugim ideologijama.
Nacionalni liberalizam je bila ideologija rasprostranjena u 19 veku a u nemačkoj je bila
vladajuća.
On je imao veliku koalicionu sposobnost jer je mogao lako da se spaja sa drugim
ideologijama.
Johan gotfit herber je bio kantov učenik i kasnije 1 od njegovih najvećih protivnika.
Herder je živeo u prusiji i školovao u kenigzbergu i kao svešteno lice je otišao u rigu gde
je dobio prvo nameštenje a kasnije završio u vajmaru i bio prijatelj getea.
Vodeći predstavnik pokreta vrenja. Njeogve ideje nadahnjuju prve intelektualce koji
samoosveštavaju svoje narode posle dugog perioda istorijske inercije. Njegov takođe
jedna istorija filozofije za obrazovanje čovečanstva 1776. Obranučava se sa francuskim
prosvetiteljima ali i sa Fridrihom II koje je kant nazivao sinonimom prosvetiteljstva. Za
njega je on bio čudovište koje ubija sve etničke zajednice koje žive na teritoriji prusije.
Riga je bila mala republika koja je imala dugu slobodarsku tradiciju i u njegovo vreme
bila je u sastavu rusije. Ona je ipak funkcionisala kao poluslobodna republika.
Posećivao je lionske zajendice koje su proslavljale sovje svetkovne i bio je oduševljen
njima.
Do kraja života on će smatrati da što se više ide na istok narodi su sve slobodniji a na
zapadu je mrak i depresija. U svom naslovu hoće da kaže da nisu samo volter i ostali oni
koji mogu da podučavaju durštvo već ima još jedna filozofija koju on propagira.
U prusiji je prosvetiteljstvo bilo u defanzivi kada je u pitanju filozofija istorije. Njegovo
učenje je imalo dosta uspeha. Čim je fridrih II umro herderove ideje su postale voema
popularne. Ali što je više jačalo njegovo mišljenje u romantičarskim krugovima on je
počeo da se okreće prosvetiteljstvu i kada je u prusiji prestalo prosvetiteljstvo on je bio za
to i tako je nastajao paradoks uvek je bio u opoziciji. Bio je pacifista i zagovarao je vrlo
tolerantan svet koji bi danas bio u duhu ideologije multikulturalizma.
On je imao 3 glavna uticaja
Najveći uticaj je na njega ostavio monteskje.
On govori o duhu zakona o međudejstvu različitih činioca koji čine svaki narod
posebnim.
Herbert to preuzima i govori o duhu naroda
Prosvetiteljska ideja je bila važna za herbera. Volter se smejavao zapadnjacima koji su
govorili da je hrišćanstvo superirna religija i koja čini zapadnjake takvim da kritikuje
druge.
Herber je ovo obrnuo i govorio da je prosvetiteljstvo poslednja reč i sa stanovištva
prosvetiteljstva se podsmevao drugima.
Herder je preuzeo ovaj princip i primenio ga na same prosvetitelje.
Preuzeo je spinozinu i lajbnicovu filozofiju. Pokušao je da ova 2 filozofa dovede u vezu
rehabilitujući teoriju o monadama. Svaki narod je bio monada shvaćen kao identitet koji
živi bez vrata i prozora i ima duhovne i biološke varijante svog razvoja. Tako se pokreće
tj. Ima unutrašnji pokretač onako kako je to lajbnic opisivao pojedince.
Zagovarao je narodne mitove, umotvorine i predrasude.
Filozofija hobsa, loka uvek definišu ljude kao racionalna bića što dovodi do osnivanja
države koja mora biti racionalna. Ljudi na isti način razmišljaju i na isti način dolaze do
univerzalnih prirodnih prava.
Kod herdera je ovakav program proizvodio strah. TO je univerzalna mašina koja će da
prekrije celu zemaljsku kuglu i sve što je posebno i specifično će biti uništeno. Ovaj strah
je živ i kod maksa vebera.
Herber počinje da slavi predsrasude. Kaže da ako je razum taj koji nas vodi u strahotu
gvozdenog kaveza gde ćemo svi biti robovi moramo da se borimo protiv toga. Tako što
ćemo se okrenuti monadama koje se baziraju na mitovima i predrasude i na svemu što se
opire opštem načinu razmišljanja.
Kaže da su predrasude dobre jer usrećuju jer narod povezuje u njihove korenje i pomaže
im da budu žustriji.
Ne treba se ići nigde samo život u monadama se izvor za nepodleganje u prosvetiteljstvu.

Herderov parnjak u francuskoj koji će imati uticaja na francusku političku i socijalnu

misao žozef demestr.
Pod uticajem berka spis razmišljanje o francuskoj 1797.
On je pandam herderu koji je radikalizovan samom francuskom revolucijom. Smatra da
je jedini bog koji stvara poredak u svetu a čovek gde god nađe mogućnost da iskoristi
slobodu koju mu je bog dao napravi haos. To se desilo 1789. Čim su ljudi počeli da
pričaju o slobodi nastaje haos.
Smatra da je potrebno da se u svakom narodu vodi računa o nacionalnom razumu.
On se vodi nacionalnim dogmama i korisnim predrasudama.
On je tvorac rečenicepovodom ustava iz 1795
On ne zna šta je to čovek jer ga nikad nije sreo.
Nikada nnije sreo čoveka i ako on postoji nije mu poznato.
Insistira da ne postoji ništa što je univerzalno.
Potrenbo je gledati samo korisne predrasude.
U samoj romantici kada je politička teorija u pitanju nju inspiriše republikanski pokret
koji je tekoa i u novovekovnoj istoriji. Postoje snažni impulsi republikanizma koji su
naginjali ka racionalizmu tj. Nikolo vakjavli na početku 16 veka. To se može videti i kod
rosoa u društvenom ugovorom. Republikanizam je insistirao na novim ideološkim
integraotrima posle pada hrišćanstva. Diskurs republikanski je da je evropa zapala u
duhovnu krizu jer se ideološki integrator pokazao nedostatnim.
Republikanci su se zalagali za nadoknadu hrišćanstva u potpunosti ili u javnoj sferi.
Smatrali su da javna sfera mora biti oslobođena od hrišćanstva i stvoriti novu religiju to
su uradili jakobinci. Ovo je savetovao roso. Jakobinci su napravili projekat koji je kratko
trajao tj. Obožavanje vrhovnog bića. On je propao ali je na površinu izašao republikanski
zahtev za novu religiju.
U 19 veku stvara se ideologija ateizma. I u francuskoj i u drugim državama romantika je
krčila put nacionalizmu i na tlu romantike vršena je najveća sinteza ideološka na tlu
hrišćanstva u smislu njegovog popravljanja i inoviranja. Sve se to radilo ppod izgovorom
u vraćanje izvornom hrišćanstvu.
Moderna epoha ima problem tj. Proces sekularizacije je načeo hrišćanstvo ali je danas
tšeko govoriti jendoznačno o procesu sekularizacije pošto postoji proces i
desekularizacije. Ono što moderno evorpu odlikuje je pitanje šta je hrišćanstvo i do koje
mere njegovo učenje seže.
Tu je postojalo i veorvanje bez pripadanja. TO je okretanje od zvaničnih i crkava uopšte.
Ovo je romantika i najviše preporučivala.
Ne radikalan raskid sa hrišćanstvom već racionalnost u smislu ne odbaciti već nešto
zadržati i postavljala je pitanje šta je zapravo izvonro hrišćanstvo.

Socijologija nastaje kombinacijom prosvetiteljsskih i romantičarskih impulsa.

Ona nije nastlaa samo iz ovog racionalističkog liberalnog i prosvećenog korpusa ideja 18
veka već i iz romantičarske reakcije na nju pa se mora imati u vidu i jendo i drugo kada
se govori o socijologiji.
Danas bi se kao socijologija ona koja se javila u 18 veku je taj da je došao momenat da se
socijologija odvoji od socijalne filozofije. Procesi koji su doveli do tog odvajanja.
Svaka socijološka teorija temeljila se na indukciji ili dedukciji. Presudno je kada su ova 2
procesa počela da se vezuju za metodološki uređen postupak za dobijanje empirijske
građe.
Socijologija je trebalo da se nađe rame uz rame sa prirodnim naukama koje su u 18 veku
pokazale superiornost jer su se konstruisale na dopunjavanju indukcije i dedukcije.
Kao osnovni postulat važilo je da je rkompleksna da bi se ona istraživlaa na univerzalnim
metodama.
Važila je potreba za specijalizacijom u sislu da se od prirodnih moraju razgraničiti i
durštvene nauke. Ali se i u društvenim naukama postojala je potreba za specijalizacijom.
Znak jednakosti između države i durštva više nije postojao.
Ona je nauka koja se bavi empirijskim a ne normativnim društvom jer se etika i pravna
nauka bave normama i konstruišu društvo preko određenih etičkih i pravih normi.
Socijologija dolazi do svog objekta na osnovu metodološki bsprovedenog istraživanja i
bavi se empirijskim društvom.
Socijologija je nauka koja se bavi ljudskim društvom a ne prirodom ili tzv. Životinjskim
durštvima.
Ona nije zainteresovana za prirodu
Socijologija je nauka koja se bavi građanskim društvom a ne državom.

Socijologija se indentifikuje kao nauka koja se nadovezuje na prosvetiteljsko

klasicističko i liberalno nalseđe 18 veka ali to nije jedini duhovni izvor koji je bio
relevantan za nastanak socijologije. Značajan za nastanak je takođe i i romantičarski
pokret. Nastala je kao simbioza.
Iz romantike su 6 dominantnih elemnata koji su dospeli u socijologiju
Kritika racionalističkih i liberalnih obeležja vrednosti
Nastaje kao kritika prosvetiteljstva u ime jendog višeg duha
Viši duh bi pomirio čoveka i prirodu, istok i zapad itd
Dolazi i do odustajanja od prosvetiteljskog traganja za harmonijom u ovome svetu.
Paralelno sa kritikom odbojnoga u realnosti postojećeg sa durge strane postoji tendencija
ka pronalaženju harmonije lepote i sklada u nekim marginalizovanim zajendicama koje
durštvo odbacuje a socijologija uspostavlja i dodeljuje im viši status nego već postojećim
globalnim društvima.
U socijologiji se nalazi i zagovaranje visoko postavljenog cilja u regeneraciji
čovečanstva.
Mora se pokrenuti durštvena akcija kojoj će za cilj biti ne samo regeneracija svih
marginalizovanih zajednica već i samog čovečanstva.
U socijologiji postoji sumlja da važe univerzalni zakoni za jendo durštvo. Okreće se ka
istoriji kažu da postjoi nešto što je neponovljivo.
Socijologija je bila voljna da priznaje i odgovarajuće tkeovine i durgih disciplina recimo
za eshantološko shvatanje istorijsko shvatanje zakona.
Glavna dihotomija koja obeležava 19 vek je spor između storije i pozitivizma. Ove dve
tradicije staju u zanku pozitivizma. Tj. Francuska pozitivizam
Istorizam nemačka i suprotno
Nemačka socijologija je bila istoristička i tu je došlo do prvage romantičarskog nalseđa.
U francuskoj i engleskoj je bio dominantan pozitivizam i tako da su u tim državama
pozitivistički pravac u socijologiji doveo je do toga da tu bude ovaplođena prosvetiteljska
strujanja.
To nije sve tkao jendostavno.
Pojedini elementi su bili prisutni i u jendoj i u drugoj tradiciji.
U francuskom pozitivizmu nadovezivanjivanje na korpus ideja romantike jesu 3 bitna
elementa.
Nastaje tendencija ka omalovažavanju sposobnosti razuma i velikoj mogućnosti uticaja
ljudskih emocija. Pozitivizam definiše sliku čoveka kao nekoga ko je sanmo delimično
pod vlašću razuma a mu većini pod vlašću emocija i osećanja
Kontova socijologija je odbijala da se upušđta u pitanje geneze durštvneih pojava.
Smatrao je da nastanak nijende društvene pojave ne može da se naučno utvrdi nego da
ostaje misterija. Ona može da se bavi samo evidentiranjem pojava ali ne i njihov
nastanak.
Utvrđivao je gde su granice socijologije. Čitava plejada socijologa je imala za cilj da
socijolške teoirje stavi u službu spasa čovečanstva.
Socijologija bi trebalo da bude nauka koja ima svoju misiju. Regenarica čovečanstva je
imala različite oblike i nije uvek nazivana regenaracijom.
Marksov komunizam je 1 oblik zagovaranja regenaricje

Ona je trebalo da bude egzaktna trebalo da ima pozitivan metod i nastala pobedničkog
pohoda pozitivizma.
Pozitivizam se ne nadovezuje na prosvetiteljstvo kao što se ni istorizam ne dovezuje na
romantiku. Socijologija je polje interakicje različitih duhovnih interakcija.

Socijaldarvinizam je uticajan pravac u okviru socijologije. On će biti najvažniji pravac u

okviru pozitivističke socijologije jer je u njemu ovaploćena nada da bi se metode i znanja
dobijene u prirodnim naukama mogle primeniti i u durštvenim naukama.
On nije univerzalan nekada je većeg a nekada manjeg domašaja. On je ekstreman primer
ukidanja društvene autonomije.

Sen Simon

Onnn nije upotrebljavao termin socijologija iako je njegov koncept socijalne fiziolologije
liči na to a kont njegov učenik naziva tim imenom.
Sen simon započinje spisalačku karijeru pre 815. Njeogve ideje su u saglasnosti sa
osnovnim strujanjima u restaurisanoj francuskoj i zato se mora imati u vidu i bonapartin
sistem pre svega ali i društvenopolitički kontekst restaurisane monarhije.
Restauracija u francuskoj počinje 1814 iako je napoleon pokušao da se vrati na presto i
zauzme nekadašnju vlast. Postavlja se pitanje restauracija čega. Pretendent na presto Luj
18 brat luja 16 nema nameru da vrati francusku u stanje iz 1788. Ta godina nije
relevantna za luja 18 i zato čini presudni korak u pogledu njegovih šansi da dođe na
francusko presto. Daje obećava da po njegovom stupanju na presto neće biti povratka na
stari režim. Prava restauracija ne postoji jer ono što u francuskoj ne postoji ne može
obnoviti. 4 juna 1814 donosi se ustav ali se ustavotvorci suzdržavaju na to nazovu ustav
vec povelja. Njegov glavni uzor je engleski ustav. Priznaje pravo slobode javne svojine i
uvodi parlamentarizam. Tekovine engleske revolucije preuzima francuska ka da je to po
meri stvari. Ne želi se više sa eksperimentisanjem sa demokratijom ili republikanskim
uređenjem a pogotovo ne žele da eksperimenitšu sa carstvom.
Uveden je novi parlamentarizav
Dva doma
Dom perova i dom predstavnika
Ima zakonodavnu vlast
Vlada donosi uredbe koji mogu da ulaze u zakonodavni domen i više nego očigledno je
da kralj i vlada imaju snažno uporište u novoj povelji. Tu se nalazi centar moći.
Parlamentarizam se uvodi u francuskoj i 1815 ova tekovina daje efekte. Politički život
počinje da se budi nakon jednoumlja pod bonapartom.
Buđenje pluralizma. Francuska je bila podeljeno durštvo tj. Različite političke opcije
treba da budu pretstavljene u institucijama vlasti i na kraju krajeva u samoj skupštini. Od
1815 na delu je društveo restruktuiranje. Brojnim emigrantima je omogućen dolazak u
francusku plemstvo i sveštenstvo. Oni zauzimaju mesta u hierarhiji i to stvara probleme u
društvo jer je ona imala iskustvo sa nepostojanjem staleškog ustrojstva.
Stvorili su se potresi u političkom i društvenom životu. Francusko društvo je 1815
podelilo na rojaliste i liberale. Ove oznake su markirale dve osnovne strane u političkom
sukobu.
Umereni rojalisti su bili bliski monarsima i stubovima vlasti
I ultra rojalisti koji su želeli povratak u 1788.
Smatraju da je opasno donositi bilokakvu povelju ili ustavni dokument jer to ugrožava
moć monarha da vlada slobodno tj. Arbitrarno
U okviru liberala dve grupe
Umereni liberali
Zagriženi protivnici burbona. Smatraju da je povleja minimum koji samo može da
omogući politički život i da moraju da se prodube koncesije koje su date poveljom.
Karbonari
Sledbenici načina razmišljanja babefa. Pokret je imao zavereničkorevolucionarni projekat
i obaranja vlasti. Bili u ilegali i ponekad isplivavali. Bila je opozicija preivše radikalna.

Prvi period restaurisanja monarhije do julske revolucije 1830. U prethodnom periodu

francuska je otišla napred u ekonomskom smislu. Kapitalistički sistem je lišen staleških
barijera se razvijo i postalo je vidljivo brzo nakon 815 da će problemi pokušaja uvođenja
staleškog sistema biti veliki da će je to osuđeno na enuspeh. Videlo se da je omoć novca
podrila bilokakve socijalne preduslove za vraćanje staleža koji se temelje na
priviligijama, jer novac ne poznaje privilegije. Namera da se privilegije uspostave kao
koreni društvene moći je bila osuđena na neuspeh. Novi režim je bio nepopularan jer se
pozivao na tradiciju a nove generacije nisu razmišljale o tome.
Režim brzo postaje nepopularan a ona se uvećala sa uvećanjem poreza. Pošto su se
vraćali emigranti ili oni koji su bili u enmilosti tražili su povraćaj dobara i nego je morao
to da plati. Država je to uzela na sebe.
Plaćali su svi poreski obveznici tj. Građani.
Videlo se da sami napori da se plemstvo i sveštenstvo vrate svojim privilegijama ojačava
klasnu solidarnost u okviru građanstva i proleterijata koji je počeo da se fformira.
U gradovima dolazi do konfrontiranja snaga koji su pokušavale da se vrate na stari novi
društvene moći i svih onih koji su se podigli tj. Građanstvo. Na ovom uzdizanju gledali
su kao na atak na svoj novostvoreni status u drutšvu. U francuskoj dominira seljaštvo i
oan će seljačka zemlja biti do duboko u 19 vek.
Nijedna država do 1815 nije bila idustrijalizovana sem engleska od 1780.
Industrijalizacija ne doprinosi opštem blagostanju i zbog toga postoji korpus seljaštva
koji živi tradicionalnim životom, vezan za stari način proizvodnje.
Postojao je konzerativni bastioni i on ometa polarizaciju koja teče u graodva. U ovom
periodu zbog toga što industrijalizacija nije dovoljno odmakla, francuski kapital beži iz
francuske i odlazi da se plasira u engelskoj gde je celokpan sistem podređen logici
kapitalisitčkog obrta. Jaz imeđu bogatih i siromeašnih je nešto što je bilo očigledno
pogotovo u gradovima tj. Proces pauperizacije velikih dleova gradskog stanovništva.
Industrijski proleterijat u korpusu industrijskog proleterijata živi bolje nego ostali. Onaj
ko je upregnut u pralvjenju kapitala radi od jutra do mraka.
Proletarijat živi teže iako mu industrija omogućava potrošnju u odnosu na druge frakcije
proleterijata.

Sen simon je bio plemić koji je krneuo iz avanturizma da se bori za američku stvar kada
je tamo počela revolucija. Odlazi u novi svet da učestvuje u borbi za američku
nezavisnost.
Ekstravagantnost se nije završila na tome i već 1789 odbacuje plemićki status i smatra da
je plemenitije biti građanin nego plemić.
Odšao je u životnu opasnost i jakobinci su zbog nemorala hteli da ga pogube ali je u
luksemburškoj palati kada su saznali da je robjespjer i senžist pogubljeni.
U 42 g počinje spisalačkom karijerom koja bila isprepletana sa nekom vrstom
prorokovanja. Govori je o dolasku novog doba i u tom smislu stvaralaštvo se mora
gledati iz 2 ugla. S jedne strane nauka a s druge strane njegov pristup nije zamišljen kao
striktno naučniveć je tu bilo i prorokovanja i religioznog žara.
Karekterisitčno je da je simon podržavao i napoleona i termidore tj. Vlast kakva god da je
bila.
Taj neutralan stav prema politici još više je pojačao njegovu želju da se bavi durštvom.
Smatrao je da njegove ideje može da sprovede svaka vlast koju je doživoe u frnacuskoj.
Važni spisi
Pisma jendog ženevljanima
Odnosi na na rosoa kao najpoznatijeg ženevljana.
Nova enciklopedija
Pokušaj da duh enciklopedista ponovo približi svom vremenu
Smatra se da duh koji treba da pobedi je slbode i industrijalizma. On bi trebalo da pobedi
u ideološkoj smutnji i haosu koji nastupa 1789.
Poslednji spis 1825 bio na samrti novo hrišćanstvo.

Osnvone ideje
Dva uticaja na ideje
Prvi je boravak u americi tokom revolucije. Svi koji su započeli u americi povukli su
uticaj u francuskoj.
On to nikada nije krio
Izjavio
U americi ću se boriti za industrijsku slobodu
To nije poltička nego industrijska sloboda.
Govori se o prozvodnoj slobodi tj. Slobodi proizvođača. Govori da je amerika drugi svet.
Pkušava da industrijsku slobodi pokušava da presadi u francusku.
I hegel je sadio pod uticajem frnacuske revolucije sadio drvo slobode.
Simon je govorio da industrijsku slobodu prneosti iz amerike i presađuje na tle francuske
pa i cele evrope.
Iz ovog shvatanja industrijske slobode proizašla je i koncepcija durštva i industrije kod
sen simona.

Definisao društvo
Drutšvo je savez ljudi koji se bave korisnim poslovima.
Korisni poslovi su dovedeni u definicju da odrede šta je društvo. To nije skup ljid sa
bilokakvim poslovima već onih koji se bave korisnim poslovima. Korisni poslovi su
prozvodnja i industrija.
Simon konsturiše sliku koji po prirodi je suočen sa iskušenjem lenjosti i pokorava se
zakonu ličnog interesa. Po prirodi čovek je egostičan i lenj.
TO je sa simona univerzalna antorpološka karektersitka. Uvek je konfrontiran sa
iskušenjem da se odmara.
Poenta je u tome prevazići prirodnu slabost
Uvodi koncepciju da je čovek slobdan onoliko koliko može da s slobodno prozvodi i
uživa u plodovima svoga rada.
Marksizam će kasnije razvijati ideju u teoriji o biću prakse pokušavajući da je spoji sa
nemačkom klasičnom filozofijom ali su koreni u francuskoj simona.
Samo durštvo kojem bi čovek trebalo da živi trebalo bi da bude uređenoo tako da nije ni
anarhija ni despotija. Moraju se izgebavati samo ekstremi tj. Navedea 2. Sve u sredini je
industrijskoj slobid primereno. Smatrao je da se mora izbeći da se ne smeju se izdržavati
paraziti. Oni potpadaju su ljudi koji poptpadaju pod iskušenjem lenjosti i ne žele da rade
na sebi. Pokušavaju da pronađu mesto u durštvu koje će im obezbeđivati život
neproduktivan izmešten iz podele rada. To su paraziti koji su našli svoje mesto u strukturi
društva. Društvo ih izdržava i omogućava da žive bez rada.
Uvek se dešava da se u durštvu nađu oni koji za sebe obezbede poziciju parazita i ne
doprinose durštvu.
Povezuje durštvo i industirju. Industrija je izovr celog rada i blagostanja. Sve što
omogućava ugodan život je stvorenom industrijom. Nema durštva koje može da opstane
industrijom.
Kada se razvije industrijsko durštvo ne oznaje vladare koje istorija poznje i biće potrebni
samo stručnjaci za upravljanje stvarima. On Industriski sistem ne trpi vladavinu nego
samo upralvjanje.
Smatra da je svojina ključna durštvena institucija i uvek je bila moto svih društvenih
promena. Privatna svojina je bila moto promena industrijskog sistema u istorijsko perioda
na čijem kraju je simon smatrao da se nalazi. Smatrao je da u industrijskom vdruštvu u
kome će biti upravljanje a ne vladavine najbolja ej državna svojina. Smatra da budoćnost
dolazi tako što će državna sovjina biti glavna svojina.

Drugi važan uticaj je francuska prosvetiteljska misao i pogotovo je veliki uticaj ostavio
jedan vemislilac kondorse koji je napisao spis nacrt za istorijsku sliku napretka ljudskog
uma.
On je bio blizak žirondincia koji su izgubili. On je došao na crnu listu uspeo da pobegne
iz luksemburšđke palate i skrivao se u parizu gde je napisao ovaj spis koji nije dovršen.
Sanzao je da ej sklonište provaljeno i da će ga jakobinci proaći i izdahnuo je na ulici
bežeći od jakobinaca.
Ova ličnost je važna za oblikovanje ideja simona.
Kondorse mislilac
Osnvovna ideja koju je kondorse zagovarao u ovom spisu bilo je neprestavno
usavršavanje ljudskog roda u kojem je razlikavao 10 faza koje će rezultirati pravom i
jednakošću svih nacija i durštvneih klasa i pravom na uslove da se svaki čovek na svetu
može usavršavati tako da svoj potencijal prirodni intelektualni i fizički može da
usavršava.
U prosvetiteljskom duhu je smatrao da kada se bude zakoračilo u poslednju fazu više
neće biti religije ni monarhije. To bi trebalo da bude republika. Tu neće biti mesta ni za
praznoverje ni za političku represiju.
Deli istorijski razvoj
Lovačke horde
Iz nomadsko u sedelački način života
Zemljoradničke država druga faza
Alfabet pismo
Stvraranje nauke sistematsko prikupljanje sazanja stari grci
Podela rada među naukama tekovina antičkog sveta
Zamiranje srednji vek procvat religije i slabljenje nauka
Obnava nakon otkrića štampe
Svrgavanje religije nad naukama kartezijanska filozofija dekart i racionlisti
Period prosvetiteljstva 18 vek francuska revolucija
Tada nastupa momenat izgradnje poslednjeg slobdonog drutšva gde će sve nacije i klase
biti slobodne i pojeidnac moći da slobodno realizuje sve duhovne i fizičke kapacitete.

Idjee koje su nadahnile simona

Istorija ima cilj tj. Eshantološko shvatanje istorije
Tok istorije se može rekonstruisati po određenim fazama koje imaju 1 cilj. Svaka faza
polako se približava cilju koji je konačna realizacija
Cilj istoirje ne može biti uspostavljanje jednakosti među ljudima i ukida suštini durštva tj.
Podleu rada
Francuska revolucija je prekretnica u revoluciji rčovečanstva i ona označva poičetak
poslednjeg perioda
To je eshanton
Za okončanje istorija francuska revolucija je imala isti značaj koji za hrišćane ima
dolazak hrista.
Po simonu francusku revoluciju je trebalo tumačiti kao nagovestioca krajnjeg ishodišta
istorije. Francuska revolucija je ukinula vladavinu plemstva i sveštenstva i on to zagovara
od početka revolucije i od vremena restauracje. Plemstvo i sveštenstvo su po njemu
savršeni paraziti i za njih nema mesta.
Oni su izbačnei iz podle erada. Oni su suprotni ishodištu koje je simon evidentirao. Za
njega je bilo pitanje kada i kako će se francuska revolucija okončati.
Zna da se revolucija nije završila posle 815. Došlo je do cezure i činilo se da se epoha
zatvorila 1789 1815. Napoleon je doživeo kraj. Simon je 1 od retkih intelektualaca koji
smatra da je to vreme još uvek vreme u kome teče isti proces koji je započeo 1789.
Očekuje okonačnje i to okončanje će osmisliti sve što se dešavalo od 789.
Ne može kraj revolucije biti povratak iz izbeglišta ljudi koji dobijaju stare privilegije ili
obnalvja monarhije. Takve stvari su usputne smetnje u negovom razmišljanju. Iz svog
shvatanja istorije crpi snagu da ne podlegne iskušenjima. Smatra da revolucija i dalje teče
i da njene prave rezultate tek možemo da vidimo u mogućnosti. Deseta faza po kondorseu
je tek započela i treba se videti kako će se ona okončati.

Simon ne barata socijologija već nazivom da je socijologija jedan deo fiziologije tj.
Socijalna fiziologija. I kont ćže to kasnije preuzeti ali je zamenjuje.

Pozitivizam koji bi odgovarao industrijskoj slobdi. Ova slobda ne može da napreduje u

okviru starog režima koji simon indentifikuje sa vladavinom teologije i feudalizma nego
on mora da dobije duhovnu snaga i ona mora da bude pozitivizam. Pozitivizam bi trebalo
da bude naslednik prosvetiteljstva.
Prosvetiteljstvo 18 veku je za njega bio projekat koji je bio destruktivan. S obzirom da se
rodio u društvu koje je bilo feudalno i teološko prosvetiteljstvo je trebalo da ih neutrališe.
On o ih je razorilo. Da bi nešto niklo na rašišćenomn terenu mora da nastupi pozitivizam
koji je kreativan. Prosvetiteljstvo je uništavalo ali pozitivizam mora da gradi. Da njega
nije bilo pozitivizam nebi mogao da nastane. U tom smislu sen simon ne smatra da dolazi
do diskontinuiteta između prosvetiteljstva i pozitivizma. On na to gleda kao na delove
jednog procesa.
Pozitivisitčki način razmišćljanja prevazilazi nagađaja egzatnim proučavanjem i
prikupljanjem čpinjenica.
Kaže da su sve nauke nastale iz nekih mutnih predstava i nagađanja.
Astronomija se razvila iz astrologije. Hemija je u početku bila alhemija.
Bila je zaluđena raznim fantasničnim stvarima. Kroz istoriju besmislicu su opadale i
postajale su egzatna nauka.
Fizika je u počektu bila metafizika. Na krjau se doalzi do pizitivnog znanja i isto to mora
da doživi nauka koja je bila najmanje razvijena tj. Fiziologija koja je bila pod
dominacijom šarlatanstva.
Deo gde je želeo da se angažuje je bila socijalna fiziologija kao pozitivna nauka o čovkeu
koji teži po prirodi da živi o industrijskom društvu. Aristotel je ovde insipiracija za
simona. Nije sada polis bitan već akcenat na industrijskom društvu.
Sen simon pribegava teologiji jer hoće da pokaže da je čovek biće koje ima sklonost da
živi u industrijskom durštvu.
Nauke koje bi ulazile u korpus pozitivnih nauka i to su nauke o industrijskom moralu
koje bi bile fundamentalne i bave etosom koje treba da postoji u industrijskom društvu.
Nauka o politici zbog upravljanja a ne vladanja. Pozitivna nauka o politic bi omougćavala
prevazilaženje potrebe da posotji vladavine i otvara put upralvjanju stvari.
Pozitivna religija
Ne smatra da je prosvetitlejstvo se obračunalo sa religijom i da religija ne treba da
posotji. Prosvetitlejstvo je razarala sujeverja i jpredsrasude. Religija mora da nastavi da
postoji ali pozitivna religija, očišćena od svih predrasuda. Ona mora da bude duhovni
intergrator nve epohe. Za svoju osim modernih društava govorio je da socijalna
fiziologija mora da prikupi znanja o svim durštvima i rekonstruiše sve faze.
To mora biti učinjeno u duhu pozitivne nauke tj. Egzaktnijim prikupljanjem odataka
prkeo izveštaja moreplovaca i hroničara kroz izveštaje u necivilizovanim društvima i
izveštajem naučnika o deci u civilizovanim društvima.

Smatrao je da postoje republikanci koji su anahroni jer žele da obnove republike stare
atine i to je po mišljenju je bilo nerealno. S druge strane ponapartisti obnavljanje carstva
karla 5 ponovo nerealno. Liberali prebacivanjenenglesko u francuskoj ne moguće.
Priklanja se novom režimui svetoj avijansi. Smatra da su burboni doneli mir u francuskoji
i stvorili pretpostavke za bolje društvo restauraciaj društva.
Nije bio eksplicitni protivni, restaurisane monarhije. Smatrao je da će se prelazak u
durštvo gde ljudi upravjlaju drugih stvarima biti evolutivan i postepen.
Pojmovi centar levica i desnica potiču iz restaurisanae monarhije luja 18. U donjem domu
na desnici se sedela rojalisitčka a na levicii liberalna partija tj. Pristalice
Desnica je bila izraz po njemu više kalse plemstva i sveštenstva. Na levici iberalna partija
reprezentovala srednju klasu
Buržuji pravnici metafizičari
Centar
Levi i desni centar
Centar je za njega bio idealan i on je trebalo da ovaploćuju sami industrijalci. Oni bi bili
pozicija koja se razlikuje i o dsrednjei i od više klase. Simon je težio centru kao i sama
ministarska partija. TO je sensimon interpretirao kao duh industrijskog durštva da teži
izbegavanju ekstrema. On je do kraja života revidirao političku poziciju i na samrti 1825
govorio da će radnička stranka biti stvorena i budućnost će biti naša.
Izvaje su bile protiv srednje klase i politčke levice. Svi oni koji su bili nosioci politčke
opcije smatrao da su mentalno još uvek u starom režimu. I levica i desnica predstavljuju
relikt starog režima. Industrijalci su treća opcija koju je pred kraj života evidentirao u
radničkoj stranci kao nečemu što nije bilo delo političke konfiguracije.
On ima parabolu po kojoj je postao čuven.
Kaže da oni koji vladaju mogu biti i ovi i oni. Nebitno je ko će sve pozicije da zauzme.
Eventoalno bi mogli da nanesu zla ali nikavkve posebne koristi i dobroga. Ali ako
nestanu industrijalci nastaje prava katastrofa.
Sve jedno da li će vladati fizičari ili zidari
Njegova čuvena dihotomija klasna struktura modernih društava.
Proizilazi iz njegove definicje durštva.
Parabola o pčelama i stršljanima
Klasa proizvođača a klasa parazita stršljani i oni ne doprinose.
Preduzetnici radnici zanatlije trgovci naučnici umetnici proizvođačke klase
Plemići sveštenci, vojnici pravnici buržuji koji bogatstvo koriste za sticanje privilegija i
sami vladari paraziti stršljanovi.
Smatra da pravi industirjalci nikada neće hteti da unište parazite. TO su pokušali
jakobinci i to se završilo terorom. Oni neće da uništavaju nikooga već hoće da svi
postanu korisni. Potrebno je oduzeti parazitima privilegije i prevođenje svih u
produktivne članove društva.
Ako su vladari paraziti treba se zapitati kako će izgledati upravljači
Ideja strukture upravljača je zanimljiva jer je povukla za sobom avangarde. Upravljači bi
bili sastavljeni od heterogenih profesija gde bi na prvom mestu dolazili umetnici. Oni bi
bili najveći avangarda (reč iz vojnog žargona i označava snage koje idu ispred oružanih
snaga izviđaju kako izlgedaju neprijateljske snage i obaveštavaju glavninu).
U vojnom žargonu umetnost bi bila prethodnica. Ona bi prva išla na neprijatejlsku
poziciju imaginarne budućnosti kako bi trebalo da izlgeda u industrijskom društvu.
Naučni prave projekte jer su oni napravili izveštaj i onda industrijalci prave tj.
Organiztuju napredak.
Sen simon je imao veliki broj pristaica i nakon smrti postojao je čitav sensimonisitčki
pokret koji je u francuskoj imao važnu ulogu u oblikovanju duha vremena.
30tih g sensimonistički pokret afirminiše u parizu stvaralaštvo betovena a glavni umetnik
koji je učestvovao bio je franc list.
Kasnije karl marks koji će takođe boraviti u parizu preuzima veliki deo iz ovog pokreta
između ostalog i pokret avangarde ali bez uemntika već komunističke partije.
Smatrao je da je hrišćanstvo u dubokoj krizi i da je sama francuska revolucija i haos u
koji je ona upala plosledica nesposobnosti hrišćanstva da vrši integrativnu ulogu. Za
njega je glavni zadatak savremenog sveta je religizna obnova. U tom smislu u
sensmimonovom idejnom korpusu nalazimo ideju o novom hrišćanstvu.
Onon bi trebalo da bude neka vrsta građanske religije i ima veze sa rosoom. Originalno
hrišćanstvo mora da bude obnovljeno tako što će se žrtvovati sve naslage a to je zapovest
da su svi ljudi braća i da oni moraju da se pomažu. Radio je na obnovi ovako shvaćene
hrišćanske religije koja je trebalo da bude kompatibilna sa industrijskim društvom.
Njegova odgovarajuća religija je ovakva
Trebalo bi da se ovakva religija rasprostre po zemljinoj kugli.
Postoje 3 velika nastalvjača sensimonovih ideja. Bili su priapdnici različitih duhovnih
pravaca.
Kont je bio veoma konzervativan čovek. Takve su i ideje.
Drugi pretstavnik je karl marks koji ideje preuzima i obrađuje u komunisitčkom pravcu
Treći rudon. Bio je on anarhista.
Sve voo govori da je imao kontraverzne ideje nastale u vrtlogu istorijskih zbivanja
revolucije i restauracije. U momentu kada je umro 1825 ustavio je svoj pokret i ideje koji
je bio uspešan. Učenici su nalikovali jendoj sekti održavali skupove i u vleikoj meri
oblikovali život francuske posle julske revolucije. On su mogle da dožive transformacije
u heterogenim ideološkim okruženjima.

Nastala je i zabrana udruživanja pored gomile opozicije. Ilegalni tokovi. Po prvi put
javljaju se štrajkovi koji su bili zabranjeni. Situacija da radnička klasa u povoju još uvek
nema mehanizme niti da participira u vlasti niti da utiče na svoj socijalni položaj i ovi
prvi sukobi su vrlo krvavi.
Sensimonisitčki pokret je u ovom periodu bio na početku režima luja filipa i bio najjači
na prelasku iz 20tih u 30e godine.
Mazar vođa ovog pokreta, anfanten, drik treći vođa
Smatraju da ej sensimon bio neka vrsta proroka koji donosi spasonosno učenje koja
zahvataju modernu evropu.
Širili su te ideje. Bavila se popularizacijom sensimonovog učenja. Prvi su formulisali
zastupljeni socijalistički moto
Svakome prema sposobnostima, svakoj sposobnosti prema radu
Kada se dobije odgovarajući rad dobije se odgovarajuća nagrada. Oni su kaninozivali i
sensimonovo učenje o kriz u modernoj epohi i smatraju da je uvek nakon kritičke faze
dolazila organska faza. Kritika nikada ne može da se učvrsti kao trajno stanje nego ona
dovodi do preistpitivanja i tokom kritičkog posutpka moraju da se uobliče nove vrednosti
koje moraju da pstanu organske. Sensimonisti da je počela kritička faza posle revolucije
od 1790 do 20tih g. Oni su smatrali posle 20tih kao nagovešataj nove epohe tj. Organske
epohe.
Nove ideje trebaju da se dovedu u institucije koje omogućavaju uspostalvjanje ove nove
organske faze. U tom zagovaranju shvatanje bazara koji je rekao da ej nova revolucija
neizbežna.
Bazar smatra da nova revolucija predstoji i revolucionarno kretanje neće će moći da se
zaustavi sve dok ne dođe do poslednje velike revolucije kojom se završava ceo period
tektonskih poremećaja. Tek velika revolucija omogućava prelaz.
Sensimonisti predavnja od 828 do 30 moralni preporod koj će moći da stvori temelje za
organsku fazu.
Sensimonisti su bili neki aktivni u železnici a drugi u finansijama. Sensimonizam je u
ovom periodu bio pristan u toku industirijalizaicje. Što je više sensimonizam ulazio
međuindustrijalce i zahvatao idejni horizont koji su imali kapital počeo je da se vezuje za
vladajuću klasu koja je zauzimala najvažnije poluge. To je dovelo do paradoksa u
sensimonističkom pokretu jer se zalagao za radničku partiju u kojima je podrazumevao i
prozvođače i kapitalisti.
U periodu rada sensimonista ideje ne dopiru do onih koji su lišeni kapitala nego se
zadržavaju u industrijskim u užem zančaneju krugovima. On postaje ideologija koja pred
iščezavanje neće imati uticaja na radničku klasu u onom smislu u kome je mi danas
shavatamo. Shatamo je u značenju proletarijata. Proleteri su u starom rimu bili klasa koja
je bila obespravljena jer nije mogla da plaća poreze. Ako se ne plaća porez niste mogli da
uživate građanska prava. Oni nisu robovi ali služe državi tako što im daje decu. Rimska
država sa decom može da prosperira i tako su proleteri klasa. Oni su bili marginalna
grupa koja je bila politički obespralvjena upravo zbog siromaštva. Ova reč počinje sve
češće upotrebljavana kako bi označila ove radnike koji su obespralvjeni zbog toga što se
socijalna struktura francuskog durštva sve više radikalizuje.
Jedan od prvih proleterskih vođa je ogist blanki. Jedan od nastavljača babefovih ideja. To
je ideja zavereništva babef je osnovao organizaciju zaveru jednakih. Blanki smatra da bez
zavereničkog delanja proleterijat mora da se organizuje a organizovaće se samo ako
postoji mala zavera vođa koji mogu da organizuju ceo proletarijat.
Sudili su mu 1834. Sudija ga je pitao za zanimanje
Blanki kaže da je proleter
Kakvo ej to zanimanje
On opisuje proletera
To je zanimanje 30 miliona francuza koji žive od svog rada i koji su bez političkih prava.
U sudski zapisnik ulazi ova odredba a blanki još objašnjava
U francuskoj 100 hiljada buržuja koji žive od vlasništva nad kapitalom i i pokreću mašinu
koja mrvi 25 mil seljaka i 5 mil randika i siše im kap krvi.
Problem se sastoji iz odnsoa seljaka i radnika. Iz ove perspektive postoje dve kalse.
Minijaturna klasa bogatih i 30 mil proletera obespraljeni i žive od svog rada.
30 mil nije homogeno jer je 25 mil seljaka i 5 mil radnika koji žive u gradu. Tu sse mogu
vršiti i dalje podele npr. Ko su industrijski radnici.
1848 razlika između seljaka i radnika će biti važna i ceo komunisitčki pokret će biti
prožet dilemom da li su seljaci prijatleji ili ne.
I sijes govori da je 96 posto građanski stalež ali on to ne upotrebljava.
Ako je proletarijat naslendik građanskog staleža treba da se definiše šta su pripadnici i
kako su oni povezani i šta su određene karekteristike na osnovu kojih se može govoriti o
socijalnoj grupaciji.

Ogist kont prvi uptrebio reč socijologija. Mnogi ga uzimaju za rodonačelniika. On nam je
1 od intelektualac koji pripadaju ovom vremenu osećaju njegove protivrečnosti i
pokušavaju da na pragu onoga što je sensimon naučavao izvedu odgovarajuće
konsekvence i probao da ih pozicionirao ne samno na političkoj nego i na naulčnoj sceni
pravćei teren za nastanak socijologije. Rođen je u striktnoj katoličkoj i monarhističkoj
porodici 1798. Tokom jškolovanja biva zahvaćen idejama revolucije i prihvatio kao
mladić. Biva izbačen iz tehničke škole. 1817 postaje sekretar sensimona. Kont u ovom
periodu u njemu bidi praovg proroka koji govori istinu i tokom ovog perioda do 11824
upija njegove ideje kada on razvija najplodniju spisateljksu aktivnost. Sensimon se u
ličnoj vezi kont se formira kao intelektualac. Ne u javnim visokoškolskim ustanovama
nego privatno. Svađa
Ogist kont smatrao da je u 2 spisa njegov udeo mnogo veći nego sekretarski i da je
njegovo ime trebalo da se nalazi da koricama. Sensimon nije želeo da ga uvrsti u autore i
dolazi do razlaza. Započinje smaostalnu spisateljsku karijeru i važan je period između
836 i 46 kada se vraća na politehničku školu kao predavač. Pokazuje se da on nema želju
da svoje vreme i svoju energiju troši na tu vrstu angažmana i okreće se privatnom
podučavanju i privatnim aktivnostima. 1848 osniva pozitivističkodruštvo najveći broj
aktivnsoti. Izgledalo je da je ne opredlejen tokom revolucije 48 9 godine. 1851 pozdravio
je državni udar napoleona bonaparte i do kraja života je zagovarao stvaranje partije
istinskog reda gde bi se uspotavila sinteza između katoličanstva i pozitivnističkog duha.
Ova partija je bila igra reči pošto se aludiralo na partiju da bi se suprotstavili radikalnim
idejama. Partija istinskog reda označavalo je njegov pokušav ekvidistance da ono što je
trebalo da bude proleterijat tj. Radnička partija i tadašnje partije istinskog reda.
Glavni spisi
Filozofksa razmatranja o naukama i naučnicima
Razmatranja o duhovnoj snazi
Kurs pozitivne filozofije

Sistem pozitivne politike ili rasprava o socijologiji uspostalvja religiju čovečanstva

Subjektivni sistem ili univerzalni sistem koncepcija svojstvenih noramlnom stanju
čovečanstva
Ključno delo nastaje kurs pozitivne filozofije u 6 tomova između 1832 i 42 godine. Ovde
je pokušao da razvije celokupan sistem u kojem je trebalo da ima sovj stav i gde veza sa
sensimonom nije trebalo da bude uočljiva ili bitna. Ova doktrina sve manje se probja u
durštvu i on pronalazi sovju novu opciju udaljavajući se od svog učitelje. Sistem
pozitivne politike koja uspostalvja religiju čovečanstva. Pozitivizam nije bio samo
klasično orjentisan već tu ima mnogo romantizma. Uspostalvjanje religije čovečanstva je
nastao u romantci i insipirisao je sensimona i konta.
Poslendji spis subjektivni sistem univerzalni sistem svojstvenih noramlnom stanju
novečanstva.
U ovim spisima pokušava da razije svoj koncept pozitivizma nauke i politike i u tom
konteksu socijologije kao važnog elementa sistema pozitivnih nauka.
Osnvone ideje koje su ga pokretale
Kont je delio animozitet prema prominentnim klasama koje su nosile režim luja filipa.
Smatra da je revlucionarni haos iz 789 zlo po sebi i pripada kritičkom periodu koji mora
da se završi.
Predugo potres traje i pstaje sve više i više destruktivan. S drugestrane smatra da je
sistem parlamentarizma i kapitalizma pretstavlja jendo zlo i novi period ne sme da se
uspotavi na ovih principima. Loše bi bilo ako bi se reklo da je revolucija započela 1789 g
bila je destruktivna hajde da se orkenemo kapitalizmu i parlamentarizmu i oni će srediti
stvari. Kontovo rešenje idej na drugu stranu. Nećemo revoluciju ni parlamentarnu
demokratiju ni kapitalizam hoćemo moralna obnova. To je ideja regenaracije koja će
omogućiti rešavanje sivh ekonosmkiih i političkih problema sa kojima se suočava
moderno društvo i koje će da kulminira u industrijskom moralu. Za konta je ovaj moral
ključ za rešavanje svih velikih probmea njegove epohe pri eč-mu industrijski moral nema
ništa sa parlamentarizmom i kapitalizmom već treba da nbude na tragu sensimonovog
učenja. On treba da duhovno intergriše industrijsko društvo. Industrijalizacija je ključni
proces koji teče u modernom društvu i industrijalizacija je proces koji revolucija
usporava i ometa ga. Posleidce revolucije parlamentarizam i kapitalizam ometaju takođe
brzi tok industrijlalizacije. Prema tome kont smatra da borba protiv revolucije tj. Borba
protiv kapitalizma i parlamentarizma dovode nja dnevni red stavaranje industrijskog
morala i bit u skladu sa durštvom koje je industrija dovle aod kranjnjih konseksvenca. TO
ne znači da bi trebalo nacionalizaovati bogatstva. Ono što on traži je morlani preporod
samih kapitalista kao i proletera a rpvi koji treba da se probraze jesu bogati slojevi. Oni
moraju da postanu čuvari javnog kapitala a prva dužnost je da od njega obezbede
školovanje i rad za sve. Javlja se slika podele rada koja obuhvata celokupno durštvo i
bogati nalaze sovje mesto tako što kapital upotrebljavaju tako da svi dobijaju posao.
Prosxsvećivanje javno je nešto što je u duhu javnog procesa industrijalizacije i sistem ak
koji odgovara industrijalizovanom durštvu. To trreba da bude osnovni plostulat za sam
industrijski moral.
Ogist kont uočava potrebu za novom naukom tj. Socijologijom.
6 osnovni temeljnih nauka
Matematika, astromonija, fizika hemija i socijalna fizika
Kont rpebacuje socijologiju u domen fizike i upotrebljava socijologiju 1840 u 4 tomu
kursa pozitivne filozofije. Umesto socijalne fizike. Pomera se akcenat od fiziologije ka
fizici.
Fizika ima 4 grane. Postoji nebeska fizika
Bavi se nebeskim telima
Zemaljska fizika
Deli se na dva dela
Mehanička i hemijska zemljska fizika
Orgnaska fizika
Ondosi se na živi svet i razlikujemo biljnu i životinjsku organitzsku fiziku
Na kraju čovekov svet socijalna fizika u koju će kasnije kont da uvrsti socijologiju.
Bavljenje ljudskih društvima.
Kont je ove nauke tretirao kao pozitivne nauke.
Sensimon jje počeo da vodi rat protiv metafizičara i pravnika. Oni se bave nečim što je
potpuno ne vezano za realnost. Ideje lebde u vazduhu od kojih niko nije video dobra. Kod
njega se vidi snažan pozitivistički duh koji vodi oslobađanju metafizičkih nasleđa.
Kont pokušava da pokaže šta znači da jenda nauka postane pozitivna. Kakva su znjnja
koja prikupljava ako ima pretenzije da postnae pozitivna.
Pozitivna znanja trebaju da budu realna i relanost je jedini arbitar o njihovog doslednosti.
Znanje koje nije primenljivo je beskorisno i treba ga ignorisati. Ono treba da bude i
izvesno. Jednom kada se dođe do njega ne treba da bude predmet sporenja i propitivanja
osporavanja itd. Sve to je karekteristika stare metafizičke filozofije. Isti problemi koji su
postavljani u grčkoj nastavljali su na postjje do tada.
Svi su nudili razna rešenja i svkao od njih je moglo da stoji ali i ne mora.
Kont zbog toga želi izvesna znanja. Ponudi se odgovor i koliko god bio neambiciozan on
zatvara taj mali krug.
U metafizici znanja su bila maglovita. Bila su nejasno formulisana. Terminologija koja je
bila upotrebljavana je bila neprecizna. Neki su kod nekim pojmovima podrazumevlai
određene sadržaje a neki nešto drugo. Tzalaže se za znanja koja se temelje na smisleno
određenje pojmovima.
Socijologija bi trebalo da bude pozitivna nauka i njen idelal su ovakva znanja. Ona bi
trebalo da ispituje opšte i konstantne odnose između odgovarajućih pojmova. Kont uvodi
dihotomiju koja će se pokazati kao trajna do danas ona je eho jedne tradicije iz 18 veka
gde posotji podela pojave koje egzistiraju jednu sa drugom i ppojave koja slede jedna za
drugom. Zakoni koegzistencije i zakoni sukcesije.
Dinamika i statika
Monteskje pristupa povajama gledajući sinhorno i dijagonalno.
Ogist kont preuzima tradiciju i distancirajući se od nauke koja bi se bavil adržavnim
uređenjima govori o pojavama koja se mogu povezivati u zavisnosti od toga da li su
strukturne tj. Da li su u istovremenoj vezi ili su sukcesivne.
Smatrao je da je socijologija kao pozitivna nauka utvrđena na utvrđivanje ovih
zakontosti. U oba slučajeva zakoni nebi trebalo da budu deterministički nastrojeni jer
socijologija mora da se odrekne metafizičkih ambicija. Metafizička ambicija je da se
otkrije šđta je nastanak ili suština.
Moraju se dignuti ruke od misterijam nastanka pojave. TO nas ne zanima već treba da se
prepusti metafizičarima. Nas zanima samo korelacija. Mi ne želimo da idemo u suštinu
pojava jer nas to nigde neće dovesti. Korelativni zakoni su sukcesija i egzistencija ili onaj
prvi.
Govorio je da je socijhologija agnostička duhovna disciplina jer apriornim odustajanjem
od metafizike može da je unapredi ako se ograniči od metafizike. Postoje 3 pouzdana
metoda kojima se može doći do pouzdanog znanja
Posmatranje eksperiment i komparativni metod.
Ustrojstvo socijologije kao pozitivisitččke nauke
S obzirom na ova 2 zakona kont smatra da socijologija univerzalne zakone može da
prilagodi svom predmetu i prilagođavanje je video kao podelu izučavanja društvenih
činjenice koje mogu da budu ili deo durštvenog poretka ili napretka. Za njega nije bilo
zamsilivo da društvo nazaduje. Opisuje kako ova podela može da se podeli u biologiji i
socijologiji. U biologiji durštveni poredatk je pandam u biologiji a durštveni napredatk u
socijologiji pandam. Ona se definiše kao nauka koja se bavi napretkom kroz prokres.
To je i suština i bit samog drštva. Ono napreduje što više je uspostavljen poredak u
njemu. Poredak i progres su dva segmenta socijologije koji su međusobno povezani. Što
je veći poredak veći je i napredak. Poredak se temelji na funkcionalnoj podeli rada koja je
temelj svakog društva.
Što više društveni napredak usložnjava samu podelu rada vidi se da dolazi do povećane
specijalizacije koju svaki pojeidnac a s druge strane pojedinac koji se uključuje u
razgranatu podelu mora da ostvari sve viš i više standarde prilagođavanja. Mora da bude
sve durštveniji i durštveniji kako bi mogao da obavlja što efikasnije funkciju u podlei
rada.
Iako bi se reklo da kont stavove temelji da teoriji durštva koja poznaje individuu kao
osnvonu ćeliju, kont ipak na opštem nivou govori da socijologija polazi od durštva čija je
osnovna ćelija porodica. Porodice se ne uključuju već su to pojedinci. Za socijologiju
individua je apstrakticja u koju socijologija ne treba da se upušta. Za nju pojeidnac ne
ostoji. Ona mora da zahvata društvo samo od nivoa porodice. Ona zahvata samo ona
durštva koja imaju do nivoa porodice a ništa ispod toga je ne zanima. Zbog tog
naglašenog akcentovanja poretka i shvatanja da postoji jeidno napredovanje i da svako
napredovanje može da se iskaže u povećanju složenosti socijalne stratifikacije kont dolazi
do toga da su patološke pojave one koje narušavaju dostignuti nivpo podele rada i svih
mehanizama koji je učvršćuju. Potresi i nemiri su remetilac evolutivnog puta urušavanje.
Značjano pitanje je da li može da postoji jedna socijologija ili više socijoloških disciplina
koje bi objedinjavale jedna opšta socijologija
Ovaj spor traje i dandanas. Postoje strujanja koja smatraju da je društvo totalitet koje se
može istraživati kao celina. Takvo gleidšte obara smisao nekih disciplina npr. Socijologije
porodice
Kont smatra da je durštvo moguće ispitivati samo kao celinu. Partikularne socijološke
discipline su bile nezamislive.
Kont shvata durštveni napredak on podrazumeva jedno antropološko shvatanje.
Postoje 3 komponente antropološke i socijološke
Podseća na platona gde postoji paralelizam između antropologije i socijalne filozofije
Intelektualna, delatna i moralna komponenta
Svako od ovih semgmenta je moguće zasebno izučavati ali pravu logiku dobijaju u celini.
Intelektualni napredak se često nalazi kod njega i operiše sa 3hotomnom podelom
napredka
Vojnoteolški stadijum
Kitičkometafizičke faze
Industrijska faza u razvoju durštva
Univerzalni obrazac kroz koji po kontu prolaze sva društva
Intelekt vojna i moralna komponenta su u sadejstvu. Na vojnomteološkom nivou razvoja
durštva domioblik delanja je osvajanje.
Na kritičkmetafizičkom nivou durštva ne napadaju nego se brane od onih na stadijumu
razvoja vojnoteološkom
Industrijskom durštvu
Industrija je kao proizvodni sistem dominantan oblik delanja
Moralni napredak
Država osvajanja intergriše u sebe
Kritičkometafizička faza u okviru same države uspostavljaju razni kolektivi. To
određenje preferira na staleže ali su zaislivi i drugi kolektivi koji se pojavljuju u okviru
države koji su nižeg stupnja integracije i omogućavaju efikasniju podelu rada.
Kada se razivje industrija, ona koristi mogućnosti koje su kolektiviteti uspostavili nailazi
na okraničenja kolektiviteta i same države. On je zamisliv unutar celine ovečanstva.
Kont kaže da je vojnoteloška faza trajala najduže na zapadu do 1300 g nove ere. U okviru
nje razlikuju se pod faze
Fetišizam, totemizam i monoteizam
Fetišizam verovanje u dušu
Verovanje u totem
Verovanje u jendog boga.

Kritičkometafizička faza obeležava dalju istoriju zapada tj. Renesansa racionalizam

prosvetiteljstvo
Njen poslednji izdanak je francuska revolucija
Destrukcija, kritika zanos metafizičkim idejama je potpuni i to je konačno ishodište druge
faze.
1800 po kontovom mišljenju dolazi do preokreta. Francuska revolucija nije nešto što
razara nego je nešto što konstruiše uobličuje novi poredak i jednu organsku celinu.
19 vek prelazak u industrijski sistem
Građanski altruizam u antici
Kolektivisitčki altruizam zastupljen u srednjem veku
Univerzalisitčki industrijskom drutšvu.
On će na kraju kao sila najjača najviše da doprinese stabilizaciji ovog društva.

Industrijsko durštov ima 3 stupanja

Tri funkcije koje su antropološki zasnovane
Intelektualnu vojnu i emotivna funkcija
3 segmenta u industrijskom društvu crkva grad i porodica
Intelektualne se ispoljava u crkvi
Vojna u asocijaicji gradova
Emotivan funkcija u porodici
Industrijsko durštov sastavljeno je od porodica gradova i asocijacija gradova. Ono je
prevazišlo potrebu za nacionalnom državom. Ona može biti efikasno definisana samo uz
pomoć internaiconalne crkve pozitivističkih sveštenika.
Reaguje internacionalistički na sve potrese koje nacionalizam počinje da stvara.
Do je prelaz iz faze teokratije u fazu sociokratije.
TO je sistem koji bi odvojio i kordinirao dve vlasti. U ovom sistemu duhovna i svetovna
vlast bi nastavile da postoje ali bi bile uklopljene u funkcionalnu podelu rada. Da bi se u
industrijskoj sociokratiji mogle naći 3 klase
Sveštenici socijolozi koji usmeravaju mišljenje društva
Utiču na intelektualnu funkciju pripadnika društva
Praktičke vođe su nosioci svetovne vlasti. Dobijaju duhovne impulse sveštenika
socijologa usmeravaju delatnost društva.
Poslednja klasa su žene koje inspirišu najveću ljubav pripadnika durštva.
Ovde su altruisitčke emocije. One bi najviše uticale i na moral durštva.
Kaže da nema vlasti bez durštva i društva bez vlasti. oOdbacuje sve teorije društvenog
ugovora prirodnog stanja ili prirodnog prava. Po njemu sve su to spekulativni proizvodi
kritičkometafizičke faze.
Niem prirodnog stanja, durštvneog ugovora na kome s stvorena društva ili prirodnog
prava. Sve su to fikcije koje su metafizičari smišljali.
Iako vlast u industrijskom durštvu ne može da nestane ona neće biti ista kao raniej. Ideja
simona da će doći do upravljanja stvarima. I on misli da industrijsko durštvo neće imati
vladavinu kakva je tada on ima viziju promene kvaliteta koju bi vlast doživela u jendom
razvijenom industrijskom durštvu. U njemu bi priapdnici lvasti bi mogli da pretenduju na
intelektualno votstvo. Morali bi biti intelektualno superiorni na ljude. Moraju da budu
dostojni da budu nosioci durštvene kontrole i moralno vodstvo koje obuhvata ovlašćenje
moralnog sankcionisanja. Moralna kontrola mora da bude definisana.

Svi sistemi koji su ranije bili nuđeni da bi se legitimirala vlast za njega postaju
prevaziđeni tj. Deo metafizičkokritičke faze. On mora da osmisli kako bi se legitimisala
vlast u industrijskom sistemu. On ne želi da zna za političke partije. One samo stvaraju
konfuziju i probleme i očigledno je da su one zaostaci krtiičkometafiziček faze. Moral je
jeidni pravi regulativ i moralno pitanje
U centru morlanog učenja su dužnosti a ne prava. Ako je moral u pitanju industrijski
moral bi bio novi sistem moralnih obaveza koji bi inile lvast nelegitimisanom. Vlast ne
nudi ništa novo na osnovu čega bi građani mogli da procenjuju učinkovist nosioca vlasti.
Osnovni problem je kako će se usaglasiti duhovna i svetovna vlast. M ne znamo kako bi
se one ponašale ako bi došle u sukob. Važi jedino da u industrijskom durštvu nastaje
neverovatan sklad koji svaki sukob u startu eliminiše. Kontova teorija ne registurje
sukobe. On bi oborio idjeu industrijskog drutšva. Osećao je potrebu da nekom vrstom
povratne sprege koju bi drutšvo moglo da ostvari prema nosiocima vlasti. Uziam kao
model radnička durštva od 40tih g u francuskoj. Alternativa svim partijama koje kont nije
želeo da vidi u industrijskom društvu. Radnički klubovi su poslužili za stvaranje
njegovog durštva. Trebalo bi da dođe do nepsrednog kontakta između onih koji su na
vlasti i oni kojima se vlada i oni treba da budu stubovi javnog mnjenja. Jedini način da se
uspostavi povratna sprega i da oni nad kojima se vlada mogu da obaveste o stavoviam i
mišljenjima one koji su na vlasti.
Javno mnjenje se artikuliše u klubovima. Morla nebi bio samo jedna autoritarna duhovan
snaga koja dolazi od gore prema dole nego treba da omogući interakciju. Da moral ne
postane samo tehnokratska snaga nego da omougći participaciju onih nad kojima se
vlada.
Prava mesta za interakciju bila bi mreža klubova koji bi se organizovali u svim
segmentima po principu podele rada.

5. čas - Aleksis de Tokvil

Francuska liberalna tradicija

- Francuska rana liberalna misao ima uporište u aristokratiji: Šarl Monteskje de
Sekonda, Benžamen Konstan de rebek, Aleksis de Tokvil.
-Uzor je prvo Engleski, a zatim i Američki ustav.
-Centralni problem: kako sprečiti preobraćanje monarhije u despotizam.
-Isticanje značaja civilngo društva: plemstvo, gradovi, opštine, udruženja.

Aleksis de Tokvil (1805-1859)

-Potiče iz plemićke porodice koja je tokom revolucije izbegla iz Francuske, vratila
se pod Napoleonom i povratila svoju staru moć pod Burbonima.
-U periodu od 1830-1851. poslanik je i član/predsednik saveta u svezu Manš.
-1831-1833. za vladu proučava u SAD tamošnji penitencijarni sistem.
-Na osnovu svega što je video piše Demokratiju u Americi (1835,1840).
-U periodu 1835-1846. putavao je u Irsku, Englesku i Alžir i bavio se socijalnim
položajem siromašnih i kolonijalnim sistemima (zagovarao je britanski sistem
„rasne segregacije“).

Princim jednakosti, narodni suverenitet i demokratija

-Istorijom dominira zakon širenja principa jednakosti- u Francuskoj su se od
XI veka svakih pedeset godina plemići po malo spuštali, a građani po malo dizali
na društvenoj lestvici tako da će se u XIX veku potpuno izjednačiti.
-Društvo koje je potpuno utemeljeno na principu jednakosti više ne trpi nikakve
staleške privilegije.
-Društvo koje je potpuno utemeljeno na principu jednakosti više ne trpi
monarhijski suverenitet, već samo narodni.
-Društvo zasnovano na principu jednakosti više ne trpi drugo državno uređenje
osim demokratskog.
-Demokratija po prirodi stvari oslobađa „neuko i neotesano mnoštvo“, „snažne
strasti“, „duboku veru“, „sirove vrline“ - da bi se sve to obuzdalo potreban je
demokratski moral na kojem će biti izgrađene sve društvene i političke
institucije.
-U Tokvilovo vreme taj moral još nije postojao nigde u Evropi.

Nastanak moderne demokratije

-„Mi dole potpisani u prisustvu Boga i međusobnom prisustvu ugovaramo i
ujedinjujemo se u građansko političko telo.“
-Pripadnici sekte Separatista pod vođstvom Roberta Brauna sačinili su 11.
novembra 1620, uoči iskrcavanja kod Plimuta u Virdžiniji, tzv. „pakt posade
Majskog cveta“.
Američka varijanta ugovornopravne teorije, koja je kasnije poslužila kao
osnov američkog konstitucionalizma.
-Model sporazumne izgradnje društva „iz prirodnog stanja“ zasnovan je na
principu jednakosti i zato je ujedno i najbolji model izgradnje demokratije.

Komparativne prednosti Amerike

-Tokvil svoja izlaganja uglavnom ograničava na severne države SAD- na jugu
postoji ropstvo koje je pogubno za svaki, pa i demokratski moral.
-Pošto su u Americi usklađene država i društvo (politika i moral), ona najbrže i
najstabilnije napreduje u modernoj epohi.
-Amerika je u modernu epohu ušla sa pet komparativnih prednosti u odnosu na
evropske države:
 naseljavali su je ljudi sa čvrstim verskim ubeđenjima, tako da prosvetiteljstvo u
18. veku nije dovelo do takvih duhovnih lomova kao u Evropi (religiozni i
slobodarski duh nisu se sukobili) i vera je mogla da potpomogne
izgradnji demokratskog morala;
 američke institucije su oblikovali progonjenici koji su dobro poznavali vrednost
zakona i koji su znali da se sloboda najbolje štiti zakonom;
 zemlje je bilo dosta tako da ju je svako mogao dobiti i nije mogla da se
formira veleposednička aristokratija, pogubna za svaku demokratiju;
 društvo je prethodilo državi (negde se čak dešavalo da je suživot
nepovezanih i atomizovnih ljudi na jednoj teritoriji prethodio društvu);
 izgradnja političkog jedinstva tekla je postupno, od opštine, preko sreza i
države (federalne jedinice), do federacije.

-Amerika je kao organizovano pluralističko društvo izbegla obe opasnosti: od

centralizovane homogenosti i od konfederalne anarhije.

Demokratska postignuća Amerike

-Pošto su u Americi sređeni odnosi između opštine, sreza i države i federacije, to
pogoduje javljanju mnoštva građanskih udruženja, koje građani osnivaju
dobrovoljno, koja traju onoliko dugo koliko i potreba za njima i koja služe za
ostvarenje zajedničkih interesa građana.
-Pošto udruživanje u Americi ima često političke ciljeve, ono je snažna garantija
demokratije kako protiv osamostaljivanja interesa nosilaca vlasti, tako i protiv
tiranije većine.
-Iako u Americi postoji potpuna jednakost jedino pred zakonom,
Amerikanci su prilično izjednačeni i u imovini i u prosvećenosti: malo je
neznalica, ali nema mnogo ni naučnika.
-Osnovno obrazovanje je dostupno skoro svima, visoko skoro nikom: pošto sa 15
godina već počinju da rade, nemaju vremena ni za šta više od osnovnog
obrazovanja.
-Pošto su svi međusobno prilično jednaki, a to znači i nemoćni, prinuđeni su
da se udružuju kako bi se branili od vlasti.
-Princip subsidijarnosti – viša vlast ne rešava ništa što bi bolje mogla da reši
niža vlast, koja je bliža svakodnevnom životu.
-Bikameralizam – Predstavnički dom je demokratski organ u kojem nema
sposobnih političara i Senat u kojem se stvara prosvećena aristokratija.
 Javno mnjenje u demokratiji
-Ni u jednoj modernoj državi više nije moguće da se neka vlast uzdigne iznad
vlasti javnog mnjenja. Pitanje je samo kako će se ova, najviša vlast ispoljiti :
u Americi ona se ispoljava kroz izbore i referendume, a u Francuskoj kroz
revolucije.
-Međutim javno mnjenje je loše ako nije podvrgnuto jednoj, još višoj vlasti – a to
je pravda. Nepravedno javno mnjenje je opasno kao i bilo koji volunterizam: ono
vodi u tiraniju većine.
-Zato vladavina javnog mnjenja nije bezopasna ni u Americi, tim pre što tamo ne
postoji „duhovna sloboda“ – najkritičnija opaska Tokvila.
-Iako je Amerika daleko od svake revolucije, žestina strasti u štampi nije ništa
manja nego u Evropi i utiče na objektivnost inforimsanja.
-Sloboda štampe mnogo je značajnije sa stanovišta zala koje sprečava nego
dobara koje donosi.
-Štampa je ili podčinjena ili slobodna: ako je slobodna onda se moraju prihvatiti
njene (velike) mane i neutralizovati njihove posledice.
-Tiraniji većine najefikasnije može da se suprotstavi prosvećena aristokratija koja
shvata pravdu i koja je organizovana na principima:
 bikameralizma zakonodavne vlasti,
 nezavisnosti sudske vlasti,
 izbornosti izvršne vlasti.

Problemi sa kojima se suočava Evropa

-Proučavanje „američkog iskustva“ neophodno je svakoj državi koja hoće da se
uspešno demokratizuje. Ona se mora ugledati na Ameriku, ali ne tako što će
ropski kopirati njene institucije, nego tako što će na njenom primeru naučiti
kako se izgrađuje društvo zasnovano na principu jednakosti i država sa
demokratskim državnim uređenjem.
-Evropske države – a pre svega Francuska – krenule su na put demokratizacije i
suočavaju se sa ogromnim problemima koji proizilaze iz začaranog kruga
revolucija i restauracija.
-Jednom kada narod dirne u izborni cenzus, samo je pitanje vremena kada će biti
realizovano opšte izborno pravo. Boriti se protiv toga potpuno je uzaludno i
samo je pitanje vremena kada će snage starog režima propasti.
-Nakon što uništi kraljeve i plemstvo, demokratija neće ustuknuti ni pred
buržoazijom i bogatašima - oni će biti njene sledeće žrtve.
-Zato je ključno pitanje u evropskim državama koje hoće da budu utemeljene na
principu jednakosti i koje su već ukinule staleške privilegije u čemu se sastoji
jednakost koju je moguće ostvariti u društvu.
-Liberalni odgovor je građanska jednakost pred zakonom, u državi u kojoj postoji
opšte pravo glasa i efektivna podela vlasti.
 Druga republika (1848-1851) i Drugo carstvo (1851-1870)
-Pobuna u Parizu 24.februara 1848. dovela je do abdikacije Luja-Filipa i
konačnog sloma monarhije u Francuskoj.
-23-26. juna 1848. vodio se omanji građanski rat u Parizu, koji je uveliko
kompromitovao i socijaliste i republikance/liberale.
-12.novembra 1848. donesen je novi Ustav, koji je inaugurisao republikansko
državno uređenje i predsednički politički sistem.
-Snage koje su branile Ustav bile su slabe, a slaba je bila i republika.
-Katastrofalan ishod izbora 1848-1849: za predsednika je izabran Luj Napoleon
Bonaparta (sinovac Napoleona Bonaparte), a od 750 poslanika Skupštine 500
činili su monarhisti i bonapartisti.
-Državnim udarom od 2. decembra 1851. Napoleon je okončao Drugu republiku i
uspostavio Drugo carstvo.
-Novi režim karakterisali su:
 spoj despotizma (Napoleona III) i demokratije ( korumpiranih „predstavnika
naroda“ u Narodnoj skupštini) - demokratski despotizam - u politici,
 ubrzana industrijalizacija i učvršćivanje kapitalizma u ekonomiji,
 zaoštravanje klasnog konflikta u društvu.

-Poraz Napoleona u ratu protiv Prusije (1870-1870) doveo je do njegovog

svrgavanja i uspostavljanja Treće republike (1871-1940).

Politički angažman u Drugoj republici

-Nakon pada režima Luja-Filipa februrara 1848, Tokvil je bio izabran za poslanika
u Ustavotvornoj skupštini i tu se pridružuje tzv. „paprtiji reda“.
-U Ustavotvornoj skupštini uzeo je aktivno učešće u izradi republikanskog Ustava,
zalažući se, pod uticajem njegovih iskustava u Americi, za:
 dvodomu skupštinu (bezuspešno) i
 izbor predsednika Republike na neposrednim opštim izborima
(uspešno).

- Suprotstavaljao se zahtevima levice za „pravom na rad“, „pravom na javnu

pomoć“, „pravom na obrazovanje! i drugim oblicima „organizacije rada“.
-U sukobu sa pariskim proletarijatom koji je podigao ustanak juna 1848. bio je na
strani generala Kavinjaka (koji je ugušio ustanak).
-Na Kavinjakovoj strani je bio i na predsedničkim izborima 10. decembra 1848,
kada je pobedu odneo Luj Napoleon Bonaparta.
-Od 3.juna do 31.oktobra 1849. bio je ministar spoljnih poslova.
-Bio je zagovornik privremenog ograničavanja sloboda u ovom periodu, kako bi
se Francuskoj obezbedila preko potrebna stabilnost.
-Suprotstavio se napoleonovom državnom udaru i tražio je da mu se sudi zbog
„veleizdaje“, ali je sam bio uhapšen i kraće vreme zatvoren.
-Do smrti je živeo povučeno i pisao Stari režim i revoluciju (1856)

Drugo carstvo
-Plebicistima od 21.decembra 1851. i 21. novembra 1852. legitimisan državni
udar i ozvaničeno uspostavljanje Drugog carstva.
-Princim demokratskog despotizma: osnovni cilj demokratije je da se oliči u
jednom čoveku.
Ideološki sinkretizam u rasponu od socijalizma do konzervativizma.
Receptura vladavine:
 manipulacija plebecistima,
 policijska represija prema opoziciji,
 demokratski izbori uz opsežne manipulacije,
 progon nezavisnih medija i državna kontrola,
 mešavina liberalizma i monopolizma u ekonomiji,
 militantna izvanevropska spoljna politika.

-Napoleon je tokom šezdesetih godina prisiljavan na sve veće koncesije – daju se

ekonomske socijalne slobode, ali ne i političke.

Kontinuitet starog režima i revolucije

-U Starom režimu i revoluciji Tokvil je postulirao tri osnovna istorijska
determinizma:
 širenje principa jednakosti uništava aristokratiju,
 u društvu u kojem aristokratija nestane (tj. demokratiji) despotija se lako
uspostavlja,
 u društvu u kojem je aristokratija nestalla (tj. u demokratiji) despotija se
združuje egoizmom građana (sa tzv. idiotijom) i proizvodi najrazornije posledice,
pre svega u pogledu njihove slobode.

-U Francuskoj su sva tri determinizma na delu još od pre 1789.

-Francusku revoluciju su pokrenule dve strasti:
 sloboda i
 jednakost

-Dve faze Fr revolucije:

 prva kratkotrajna (1789-1799), rušilačka u kojoj je narod mislio da može stvoriti
„jednakost u slobodi“, ali je stvorio samo haos, i
 druga dugotrajna (od 1799), restauratorska, u kojoj je narod zaboravio na
slobodu i zadovoljio se jednakošću pod novim gospodarom.

STARI REŽIM
-Tokom starog režima započeta je centralizacija monarhijske vlasti i izgradnja
komplesnog administrativnog aparata koji je organizovao celo društvo iz jednog
centra.
-Da bi sprovela u delo ovaj zadatak, monarhijska vlast je započela sa
„nivelacijom“ (izravnjavanjem) društva:
  prodavala je plemićke titule i na taj način obezbeđivala aristokratiju,
 uništavala je autoritet i autonomiju feudalnih kolektiviteta, od opština, preko
gradova i pokreta, sve do staleža i korporacija,
 oslobađajući narod od obaveza (npr. od kuluka) prema tim kolektivitetima,
proklamovala je „da je pravo na rad najsvetije od svih poseda, da svaki zakon
koji na njega nasrće narušava prirodno pravo i da treba da bude smatran po sebi
ništavnim“ (tim sličnim proklamacijama anticipirala je socijalizam)

-Na taj način monarhija je stvorila korumpirano i poslušno plemstvo i

opštinske, gradske i pokrajinske oligarhije, preko kojih je sama sprovodila
kontrolu nad životima Francuza.
-Rezultat svih tih procesa bilo je ujednačavanje Francuza: „jednakost pod
gospodarem“ već je tada počela da hvata korena.
-Sloboda je takođe postojala, ali samo tamo gde je bilo otpora monarhiskoj
vlasti- a to znači samo tamo gde je bilo privilegija.
-Polovičnost starog režima ležala je u tome što je monarhija:
 nasrnula i na privilegije i na slobode, ali nije bila dovoljno efikasna da
ih suzbije;
 počela da se reformiše u pravcu uspostavljanja jednakosti podanika, ali
nije bila dovoljno efikasna i to je izazvalo revolt naroda i dovelo do
revolucije.

Revolucija
-Prosvetiteljstvo je bilo zgroženo ne samo hrišćanskim sujeverjem nego i
stvaranjem „jednakosti pod gospodarem“ i zato je stvorilo suprotstavljeni ideal
„jednokost u slobodi“ i njime je pokrenulo revoluciju.
-Međutim pošto je ovaj ideal bio koncipiran tako da zameni i postojeću
legitimacijsku formulu i postojeću religiju, Francuska revolucija brzo se pretvorila
u verski poret: stvorila je religiju apstraktnog građanina, u ime kojeg je
bila spremna da uništi sve tekovine omrznutog starog režima.
-Želeći da ostvare prosvetiteljski ideal, revolucionari su uništili sve što je
podsećalo na feudalizam – ali time su samo kompletirali pregnuće starorežimske
monarhije.
-Svoj spor sa starim režimom revolucionari su postavili na tle politike i religije dok
su u obllasti administracije samo nastavili započeti posao.
-Štaviše, izuzimanjem činovnika od suđenja pred redovnim sudovima oni su
dovršili administrativni projekt starog režima: odvajanje države od društva.
-Haos koji su stvorili u politici i religiji kompromitovao je prosvetiteljski ideal a
spas je potražen pod skutima nove apsolutne vlasti i rehabilitovanog
katoličanstva.
-Samopouzdanje koje je revolucionarima davao njihov ideal, njihovi sinovi više
nemaju i zato i nemaju izbora da se pomire sa porobljenošću.
 Emil Dirkem

Osnivač socijologije kao akademske discipline.

Detokvil nije sigao da poživi i uveri se da je fran revolucija došla do kraja. Ta omrznuti
bonapartistički režim koji je tokvil pokušao da objasni i starom režimu i revoluciji,
dočekao je kraj u ratu protiv prusa i njihovih saveznika i 1870, II carstvo je nestalo. Time
su se stekli uslovi da francuska revolucije počne da se približava kraju, da se konstituiše
na onim principima koji su proklamovani 1789, ali koji su nailazili na toliko
kontroverzinih tumačenja, da je istorija počela različito da definiše šta bi bio ishod takve
revolucije. 1870, gube rat protiv prusa, i to opterećuje odnose između francuske i
nemačke koja tada nastaje. Luj Napoleon biva zarobljen u bici kod sedana 3 septembra
1870, i republikanske snage koje dolaze na vlast uspevaju da onemoguće povratak
napoleona III u francusku i on umire u zarobljeništvu. U francuskoj je ostala nacionalna
sramota. Bili su poraženi u ratu, na ime obeštećenja morala je da preda veliku sumu
novca i vrati alzas i lorenu koje je Luj 14 oduzeo od Rajha. U međuvremenu, te dve
provincije u te dve provincije počela je da jača francuska nacionalna svest i ovaj povraćaj
u tek osnovani II rajh bilo je tumačeno kao nacionalna sramota. Vrhunac je bila činjenica
da je Bizmark organizovao ceremoniju konstituisanja nemačke u versaju dvoru nadomak
pariza, simbolu francuske moći koji je poslužio kao poprište za 1 veliki čin u istoriji
nemačke a poniženje za nemačku. Janoara 1871, stvoren je rajh. Francuska je dobila
najgori zamislivi start koji je francuska mogla da dobije. On je međutim, bio prava
osnova na kojoj je izgrađen stabilni poredak III republike. Republika živi do 1940, do
poraza u ratu opet protiv nemaca. 1 deo je pripojen nemačkoj, a 2 deo višijevska
republika kao marionetska tvorevina provela do 1945.
Ovaj periodu stabilnosti u istoriji se smatra krajem i ishodom francuske revolucije. Posle
skoro jednovekovnih potresa, traganjeg šta su bile prave vrednosti i ciljevi francuske
revolucije, pruža odgovor i pretvara ga u 1 trajni režim. Francuska 3 republika je društvo
u kojem sve vri i sve drugo samo ne stabilno. Ogromna paleta ideoloških opcija koje se
sukobljavaju i jedna drugu osporavaju. Pokušaji državni iudara...
U francuskom društvu i dalje je sve podložno pitanjima. Jedino što se ne menja je
republikanski sistem koji decenijama pokazuje čvrstinu i iz svih iskušenja izlazi kao
ojača. Od 18.3 do 28 maja traje pariska komuna. Proteterijat pokušava da sprovede ideju
o drugoj revoluciji tj. Komunisitčku revoluciju
Reultat toga je da su u parizu ponovo vođeni ulični okršaji i ponovo su se sve one
antirojalističke i antibonapartističke snage sudarile, i pobednik je bila desna nacionalna
francuska. Konzervativni drže poluge vlasti od 1871, i to je složena situacija u kojoj se
nije moglo predviteti ishod, sprečilo je konzervativce od stvaranja režima koji je
prethodio bonapartizmu. Restaueracija je izgledala realnije nego uspostavljanje
republikanskog režima.
Cela degata je je slet događaja gde republikanske snage pokušavaju i uspejvaju da sitnim
dobicima kompletiraju republikansko uređenje, koje na samom kraju dekate ne izgleda
tako beznadežno kao što se činilo na početku dekate. 1875, doneti su ustavni zakoni a ne
ustav kao takav, jer je francuska realnost bila složena. Nije sazivana ustavotvorna
skupština. Kroz ustanve promene francuska je prošpla kroz pojedine zakone, i pominjanje
predsendika republike prošlo je sa samo jendim glasom više. To je dovelo zasigurnog
nastajanja republike. Konzervativci su teško gubili poluge vlasti koje su osvojili 1871, i
videlo će da je neophodno voditi malih ratova da bi republikanci ostvarili svoj poredak a
ne 1 veliki kao što je zamišljeno 1848. 1879, pao je senat, poslendji bastion i uporište
konzervativaca. Sewnat je 1879, prestao da bude uporište konzervativaca. Biori se da
francuska ne postna erepublika, kada je postala borio se da bude republika sa
višefasadnim uređenjem. U frnacuskoj je počeo da funkcionie bikameralizam. Kao što je
tokvil želeo.
Senat, gornji dom postaje mesto na kojem se više ne odigrava rat protiv republike, nego
se dešava nešto što je bilo u logici podele vlasti. Postaje jendo operativno mesto na kome
se gradi politika, i postaje garant stabilnosti legislative. Republika je dobila svoj proifl, i
u tom momentu se započinje sa novim ideološkim naporima. Republikanci koji su
osigurali republku, kreću u ofanzivu i 1 od prvih proklavanih ciljeva je borba protiv
klerikalizma. U francuskoj se katolička crkva nalazi na udaru, tako da sekularizam koji je
obznanila u 90tim godinama 18 veka 80tih 19 veka počinje da daje rezultate. Tada se
probija i pacifizam i ide ruku pod ruku sa antiklerikalizom i smatralo se da je
antiklerikalizam pacifistički. Dolazi do stvaranja saveza francuske sa Rusijom, a onda
savez francuske i Engleske. Dve nacije koje su toliko ratove i raspirivale mržnju,
doživljavale jedna drugu kao arhineprijatelje. Pacifizam koji je rođen u trećom republici,
doveo je do toga da se ostvari savez ne samo sa rusijom nego i engleskom. TO postaje
inspiracija za stvaranje lige narogda i u n, ali i sam projekt evropske unije može se
dovesti sa pacifizmom i projektima ujedinjene evrope. Ideološki rascepi u III republici,
videćemo da u njoj nastaje puno novog. Na jendoj strani su ideološke snage koje su
poznate i ranije. Monarhisti, burboni orleani. One se zalažu za njihov povratak na presto i
pretvaranje u monarhiju. Bonapartisti sanjaju o trećem carstvu. Treći bonapartizam će biti
spas za francusku. Javljaju se pretendenti na bonapartizam, ali ne iz dinastije bonaparta.
Revolucionarni socijalizam nastalvja tekovine pariske komune. Na drugoj strani, stvaraju
se i nove ideološke sinteze. One jesu fašizam, koji nastaje u okviru konzervativnog
monarhijzma, i iako ga ne poznajemo pod tim imenom, zapravo u tzv. Francuskoj akciji
ona ideološki biva razrađena i I svetski rat služi za širenje ove ideološke opcije po celoj
evropi. Inovacije fašizma će postati vrlo popularne, posebno u italji kada dolazi musolini.
U narednim godinama razne opcije fašizama će biti isprobavane u raznim zemljama. U
okviru socijalizma javlja se parlammentarni socijalizam. On nije revolucionaran, jer
smatra da se do socijalizma može dočći i kroz parlament. U radikalnodemokratskoj
poziciji, postojao je solidaristički pokret. On je najbitniji za shvatanje dirkemove
socijologije. Ove podele su se zaoštrile u Drajfusovoj aferi.
11894, osuđen je za izdaju u korist nemačke koja tada postaje glavni neprijatelj.
Bio je optužen i osuđen i nakon toga počelo je da se istražuje tj. Kritička javnost istražuje
šta stoji iza sudske farse. Emil Zola objavljuje članak 1898 objavljuje članak optužujem.
Kritična masa se okuplja oko borbe proitv državnog rezona. Na jednojh strani bili su oni
koji su govorili da je bitno nda francuska ne bude unižena i da treba da robija iako nije
priv. Drugi su govorili da su prava pojeidnca viša od države i da niko nem može da bude
osuđen ako nije kriv. 1906 drajfus je bio potpuno rehabilitovan. Bila je to moralna pobeda
III republike. Republika je postala uređenje koje će štititi pojedinca, a sve druge
ideološke opcije koje su se okupile na drugoj strnai, protofašistički pokret i monarhiski,
doživljavaju krah. 1906 francuska je ponosna na republikanske ustanove lakše diše, i
nakon 40 godina raznih napredovanja in nazadovanja, ona može da odahne i posveti se
svojoj kompletnoj transformaciji.
2 najaktivnija ideolška inovatora, žorez koji je bio lider reformističke francuske
socijalističke partije, a šarl moras čovek koji je bio na čelu frncuske akcije i aktivno radio
na urušavanju III republike, kasnije bio zapažen u višijevskoj francuskoj. Imao je najveću
ulogu u inovacijama koje su rezultirale fašizmom.
Politički program protofašizma u francuskoj akciji
Obnova starih sloboda pri ečmu se misli ana aristokratske slobode. Francuska kcija se
nadovezuje na liberalnu borbu protiv apsulutizma
Ukidanje parlamentarizma. TO je najveće zlo zamislivo za jednu slobodnu naciju
Etniučko čišćenje francuske, niko osim frnacuza ne treba da živi
Ratzni revanšizam. Francuska treba da se pripremi za novi rat protiv nemačke, jer ne
može da trpi da je alzas i lorena deo nemačke
Kada je dobila lazas i lorenu posle I rata, tražili su nove nemačke teritorije anektiranje, i
rat je uvek bio za njih najbolje oružje i to je kontinuitet za bonapartizmom.

Ideološka opcija solidarnost

Leon buržua, je tvorac solidarističke doktrine. Solidarizam ili mutualizam je nastao 90tih
vezan za spi koji je buržuan 1906 osmislio a 1908 objavio a to je solidarnost.
1901, grupsiana ovim idejama nastaje radikalna partija i njihov politički program je
solidaristička doktrina. Osnovna ideja je da se u francuskoj do kraja 19 veka uobličila
levica i desnica i da su one prisvojile dve vrednosti iz korpusa koje je afirmisala
francuska revolucija. Desnica je po leonu buržua insistirala na slobodi a levica na
jendakosti. Buržua je smatrao da je napravljen politički spektar u kome su liberali koji
zagovaraju slobodu a socijalisti zagovaraju jednokst. Protivnike koji nisu hteli ni jendu
od tih vrednosti bržua nije hteo da uzme u obzir. Vrendost bratsdtva niko nije zastupa. Do
kraja 19 veka etablirale su se ove dve vrednosti, ali da bi se moglo govoriti o punom
uspehu revolucije bilo je potrebno da postoji politička snaga koja će afirmisati vrednost
bratstva. Solidarizam koji je smislio buržua, treba da se temelji na vrednosti bratstva.
Solidum je lat reč preuzeta iz pravnog jezika, to je zajendička odgovornost dužnika
prema poveriocu. Ideja buržua je da se iz instituta solidarnosti tj. Pomočći ostalim
jčlanovima grupe, konstruiše doktrina koja se bazira na obavezama prema članovima u
društvu.
Društvo i država su mogli da čine jednu jedinicu jendog poverioca. Prema tome, za
solidarizam bilo je bitno da se uspostaiv jendo takvo uređenje, gde će pojeidnci moći da
se osećaju kao da nešto duguju državi. Do ne sme da bude represivan poredak, jer smao
prihvatljivost mora da garantuje da će biti prihvaćen. Režim počiva a principi kooperacije
a ne kompiticije. Dolazi do osporavanja socijaldarvinizma, i frnacuska je bila
antisocijaldarvinistička najviše zbog uticaja koji je solidarizam imao i zbog predanost da
se suprotstavlja svakom obliku konfliktnosti koji bi vodio rascelpima u francuskoj bez
obzira na osnov rasni klasni naciconalni...
Prema tome, ono št je bio ključni cilj solidarizma je da se obnovi teorija durštvneog
ugovora i to tkao što će on postati ideal a ne nešto što će se projektivoati u pršlost na neke
početke društva nego u budućnosti, kada će društveni razvoj dovesti do ugovora među
pojedincima, da će se pravna solidarnost definisati kao moralna vrednost.

Dirkem je zaslužan za mnogo toga u oblasti socijologije i vbio je 1 od najvećih socijologa

u istoriji same discipline.
Završio filozofiju 1882 stručno se usavršavao 1885 6 godine u nemačkoj. Nemačka nije
bila destinacija koja je bila slučajna. Veliki broj francuskih intelektualaca se posle rata
tamo usavršavao, jer je nakon poraza došlo do razmatranja jende jave debate o uzrocima
kolapsa francuske. Tako brzog i potpunog kraha u ratu protiv prusije. Postavilo se pitanje
zbog čega je to tako
Jedan dogovor koji je ponuđen na tu dilemu, bio je da je snaga nemačke ležala ne toliko u
oružju koliko u obrazovnom sistemu. Imala je najbolji mogući obrazovni sistem. Sistem
je predviđao osnvonu školu, gimnaziju i fakultet, i imao je optimalnu organizaciju onoga
ili kombinaciju onoga što je bilo opšte znanje neophodno za svakog pripadnika durštva, i
specijalisitčko znanje koje je omogućavalo efikasnu podelu rada. Došlo je do uverenja da
ona mora da menja obrazovni sistem, jer je najivše tu zaostajal za nemačkom. Smatralo
se da se tu najviše znanja moglo steći i poneti nazad kako bi se vršile reforme obrazovnog
sistema. Dirkem je bio 1 od tih maldih ljudi koji je 885 6, je otišao i dobio dodatna
znanja. Za njegovo intelektualno sazrevanje bio je važan ovaj boravak u nemačkoj, i
kasnije to igra ulogu u osmišljavanju reforme univerziteta i uvođenje socijologije kao
discipline. Nije tamo bilo socijologije kao smera, a njegovi ideli su bili katedarski
ekonomisti koji su imali publicitet i ugled u nemačkoj javnosti i tu vrstu ideja je pokupio
ali to je bila smao jedna od spektara ideja. Dobija mesto na univerzitetu u Bordou.
Predaje na kursu durštvene nauke i nauke o obrazovanju. Uspostavlja kadetru za
obrazovanje i socijologiju u bordou uspostavlja 1895. 1898, doprineo je akademskoj
afirmaciji socijologije a to je bilo stvaranje časopisa socijološki godišnjak. On je
omogućio da se nauka socijologija afirimše tka što su se mogli čitati članci, u kojima je
socijološka zajendica mogla međusobno da komunicira. Ona dobija identitet i ulazi u
akademske strukture. Važan je njegov angažman u drajfusovoj aferi. Na taj način je i
socijologija bila prepoznata u javnosti, videlo se da je ona angažovana disciplina, čiji
predstavnici teže da u javnosti ideje koji prezentuju javno brane na jendom od
najdramatičnijih slučajeva kojim se francuska javnost bavila 1902, dirkem biva izabran
za profesora na sorboni. To je dokaz da disciplina postala etablirana čim juje sorbona
uvrstila u kurikulum. 1906 sorbona katedra dobija za socijologiju i dirkem je njen
direktor.
Glavna dela
O društvenoj podeli raa 1893 doktorsk a disertacija
Pravila socijološkog metoda
Studija samoubistvo
Elemntarni oblici religijskog ž
Ivota
Kao i mnogo članaka, i nepublikovanih spisa. Posle smrti su počeli da se objavljuju
zbornici, knjige
Obrazovanje i socijologija
Socijalogoija i filozofija
Moralno obrazovanje
Pragmatizam i socijologija itd
Video je odnose između socijologije i pedagogije na jendog, i socijologije i filozofije na
drugoj.
Postojala je pitanje da li je socijologija radikalna
On niej bio jedini socijolog u francuskoj. Njeogva 2 najveća konkurenta bila su tard
leklej.
Oni se ne pominju mnogo, i sama istorija francuske socijologije igriše ove prvake koji su
bili zaslužni za formiranje socijologije u III republici.
Dirkemova socijologija je mnogo bolje objašnjavala fenomene, i tako je stekla veći broj
pristalica. S druge strane, ona je pobleila je jer je u sebi ovaplotila vladajući duh
političkog radilaizma ili solidarizma koji je bio važan za nju u periodu između 887 i 902.
Pobeda njegove socijologije može se objašnjavati i vannaučnim elementima. Ne samo da
je bila superiorna već je mogla da računa na pobedu jer je bila deo pobedničkog duha u
republici. Ona je bila kanal ulaženja duha radikalizma u sam akademski život i
povezivanje života sa političkim institucijaama i sa uverenjima koja su postajal tamo.
U isto vreme kada se uspinje radikalizam na političkoj sceni francuske, na unvierzitetima
dolazi do rasta novih pozitivnih disicplina. To su bili psihologija, politička ekonomija,
pedagoigja i socijologija. Ove pozitivne nauke obeležavaju akademski milje trće
republike. Socijologija se izdvajala među disciplinama jer je ona morala da služi
moralnoj obnovi demokratskog i industrijskog durštva u francuskoj. Za tokvila,
sensimona i konta bilo je pitanje moralne obnove. Simon i kont su videli u novom
modernom društvu industrijsko durštvo i tražili su industrijski moral koji će mu
odgovarati. Tokvil je prepoznao u modernom durštvu demokratski moral jer je prpoznao
demokratsko durštvo Direkm pokazuje da želi oba momenta jer moderno durštvo vidi kao
demokratsko i industrijsko. Traži odgovre kako durštvo može morlano da se integriše i
kao industrijsko i kao demokratsko i to pitanje postavlja od 1878. U početku smatra da je
demokratija nužno upućenja na jendo javno mnjenje koje može da ublaž
I nedostatke demokratskog svojstva i u javnom njenju vidi mesto za socijologiju i
pojeidnca. Ono neće biti takov da društveni organizam jproguta pojedinca, a tu ima mesta
za pojeidnca jer je to durštvo uspostalvjeno na ideologiji solidfarizma. Solidarno durštvo
je organcska celina gde poejdinac neće biti izgubljen nego zapravo može da dođe do
velike vizije solidarističek tvorevine kakvu je želeo da stvori buržua. Solidarnost dolazi u
prvi plan u dirkemovoj socijološkoj koncepciji. Društvena solidarnost je bila prvi kurs
koji je držao na univerzitetu u bordou.paralelno sa time nastaje knjiga o podeli
durštvneog rada. U prvim godinama, direkomovu misao u potpusnosti prepklavljuje
pokušaj da se pronađe akademski odgovor na iskušenja koja je u javnom mnjenju
podigao solidarizam. Direkm u svojoj doktorskoj disertaciji predalže da se u socijološkim
ramztranjima napravi dihotomija između protstih i složenih društava. Kriterijum koji
treba da se uzme je postoji podela rada. Ako postoji podel arada durštva su složena, ako
svi pojedinci obavljaju sve isti posao to su prosta durštva. Tu pojeidnci nalikuju jedni
durgima, i tu je vleika ponuda za poistovećivanjem. Svaka različitost i devijacija je loša
sama po sebi. Svi moraju biti identični. U složenijim društvima veća i veća
difenrencijacija među ljudima. Po njegovom mišljenju socijologija treba da vodi računa o
interakciji podele rada i moralne kohezije koja se uspostavlja među pojedincima. U
analizi uvodi pojam kolektivne svesti koju još ne razliku od durštvene svesti. Postoje dva
tipa solidarnosti. Jedan je kolektivna svest u prostim durštvima. Solidarnost koja proisitče
iz tih izvora je mehanuička solidarnost. U složenim durštvima, gde podela rada postaje
sve kompleksija i pojedinci postaju sve diferenciraniji, kolektivna svest ne može da bude
rigidna kao u prostim. Ona počinje da se vezuje za swamu podelu rada i postaje organska
solidarnost. U svakom slučaju za njega sama podela rada nije prepreka za solidarnost
upravo suprotno. Podela rada pospešuje razlike među ljudima i odvajanje i distanciranje
koje nije pogodno za solidarisanje. Što je durštvo složenije, to je veća podela rada. Što je
ona veća svko od nas obavlja konkretniju i specifičniju ulogu u podeli rada. Što smo više
specijalizovani to ej u mama sve veća svest koliko zavisimo od drutšva. Ako pogledamo
neko prosto društvo gde pojedinci oproizovde smi ono što konzumiraju, videćemo da ti
pojedinci nisu zavisni od društva koliko mi danas. Zavisni su samo da bi se zajendički
odbranili od neprijatelja ili nepogoda. Ali svako može dovoljno da proizvede da bi opstao
sam. Sistem podele rada nas sve drži u životu. Zato moramo biti solidarni jer nemožemo
opstati bez podele rada. U svoju doktorsku disertaciju uvodi problematiku solidarnosti i
izvora solidarnosti. On ej ovde pod uticajem rosoove teorije, koji je razlikova opštu i
volju svih. I sam dirkem pod uticajem njegove ideje razlikue društvene zajedničku volju
koja je pandam volji svih i kolektivnu svest koja je pandam opštoj volji. Konstatuje da
postoji velika razlika između prostih i složenih durštava. U prositm nema razlikovanje
između durštvene i kolektivne svesti i one se preklapaju. Do razdvajanja dolazi u
složenim durštvima, jer us ona sve složenija jer dolazi do usložnjavanja sadržaja svesti. S
jedne strane, sve je više samih sadržaja a oni su sve apstraktniji. Ako su oni borjniji i
apstraktniji, teže ih je struktuirati i zato dolazi do podele između društvene svesti koja je
zajendička svima i kolktivne u kojoj onda obitava i sam jonaj moralnih spiritus movens
koga je evidentirao u prostim durštvima i mehaniučkloj solidarnosti. U ovim prostim
durštvima kolektivna svest je zasnovana na principu retribucije i zbog toga je u
primitivnim durštivma k krivično pravo dominira. Ono ima smisao da vas kazni za svaki
prestup. U svakom segmentu života, mora se konformirati sa odgovarajućim obrascem,
čim počinje individualizamcija krivično pravo vas sankcioniše. Krivično pravo se povlači
u složenim društvima. Ono i dalje postoji i važno ej, ali je bitniji princip restitucije. I
zbog toga ej dominantno oblikaciono pravo, a ne više krivično. Već u rpvoj raspravi,
rpmećuje da dominacija krivičnog prava u prostim durštivma ide zajedno sa dominacijom
religije. Krivično pravo potrebuje boga koji će učvršćivati religiozne odnosne krivične
zapovesti i zato dirkem nagošveštajva ideju kou će razmatrati u njegovoj knjizi
elementarni oblici relgijskog života a to je mesto relgije u stvaranju kolektivna svesti i
širenju mehaničke solidarnosti.
Sakralni propsi dodatno osnažuju krivično pravo.
Dirkem u svojoj prvoj knjizi govorio o mehaničkoj i organiskoj solidarnosti. U noj
razmatra složena društva kroz aspekt organske solidarnosti. Po njemu u složenim
durštvima, organsa solidarnost bila je vezana za pdelu rada. Nije se libio da uotrebi
organicističku terminologiju koja je to tada bila vezana za konzervativno i katoličku
misao. U noj je durštov bio organizam a pojedianc je organ koji se utapa u organizam. On
i sam preuzima ovakvu terminologiju, ne vidi ništa sumnjivo u ovom vrsti ideologije i
smatra da se može primeniti u socijologiji ali bez konzervativne misli. Smatrao je da
podela rada pretstavlja vid organske solidarnosti, koji omougćava da se o složenim
društvima može govoriti kao o organizmima. Što je zdravija podela podela rada među tim
organima i sam organizam je zdraviji i može uspešnije da funkciniše. Složena društva
prevazišla su svestranost obrazovanja, pojedinci moraju da budu što b olje prilagođeniji
društvenoj funkciji koju će obavljati u podeli rada. Formuliše novu verziju kantovog
kategoričkog imperativa
Staraj se da ispunjavaš određenu funkciju.
Pojedianc mora biti spreman da funkciju što bolje ispunjava. Ispunjavanje funkcije bude
osećaj zavisnosti od drutšva i taj osećaj da ne može da opstane izdvojen od celine,
predstavlja temelj njegovog osećaja solidarnsoti sa drugim ljudima a taj oblik
solidarnosti je organska solidarnost..
U II izdanju ove knjige, pojavio se i dodatak u vidu članka koji je nazvao nekoliko
napomenja o profesionalnim grupacijama. U njemu je pohvalno govorio i založio se za
svojevrsnu reafirmaciju korporatizma. Kasnije kako je posle II rata fašizam bio afirmator
ideje konzervativne ideje korporatizma, postavilo se pitanje da li je i dirkem doprineo
kansijem usponu konzervativno korporatizma. Socijolozi koji su se bavili ovim, smatraju
da on ema veze sa ovom sturjom obnove nego da je želeo da shodno ovoj solidarisitičkoj
doktrini koja je uhvatila korene u francuskoj, napravi otklon kako o d liberalizma tako i i
od socijalizma. Smtara da oni ne odgovaraju jendom modernom i složenom durštvu i
njegovoj potrebi za organskom solidarnošću jer je njen temelj podela rada. I liberalizam i
socijalizam podrivaju podelu rada. Liberalizam ga podređuje logici kapitala, a
socijalizam poziva na ukidanje podel rada. Ako je podlea rada ugrožena organska
solidarnsot postaje problematična i dirkem kaže da moramo izabrati sredinu. To je logika
buržoa. Tako što će se preuzeti dobra strana i liberalizma i socijalizma. Od liberalizma se
uzima individualizam i insistiranje na individualnim slobodama, a od socijalizma će se
preuzeti staranje o oorganizaciji rada. Tako kroz ova 2 elementa, i ugrađivanjem u jednu
jedinstvenu doktrinu koja bi učvršćivala organtsku solidarnost, smatra da se može doći do
nečega što je najprimernije podele rada u složenim durštvima a to je korporativni sistem.
On bi se s jedne strane nadovezivao na stare staleške korporacije i tako bi pretstavljao
element kontinuiteta ali to nebi značilo da se orkuženje korporacija obnavlja, nego bi
logika udruženje profesija bila prilagođena sindikatima komorama pa i samoj državi. One
bi moral postati središte društvenog života tako ššto bi podele rada dopšle u njihovu
regulativu.
Korporacije bi se starale o durštvenom životu određenih profesija i one bi došle u središte
moralnog života samih pojeidnaca koji čine korporacije. Na taj način stavila bi se
odgovarajuća brana samovolji države. Ova teoriaj najmanje odgovara obnovi
korporativnog razmišljanja u 20 veku, jer je smatrao da su one komaparativne sa državom
ali čine i sistem odbrane.
One bi činile mrežu koja bi na moralno regulativan način održavala organsku solidarnost.
Zdrava podela rada je podela koja omogućava jendom društvu da se reprodukuje, i da
funkcionalno uposli svu svoju radnu snagu tako da ona ima i svoje moralne i
organizacione aspekte. Ako podela rada nije odgovarajuća, ni morlna osnova modernih
društava biva dovedena u pitanje. Nastaje patološki oblici podele rada. Suprotnost
zdravlju je bolest i dirkem upotrebljava ovu reč socijalno patološki. Posle se stvara
socijološka disciplina tj. Socijalna patologija. Ona više ne postoji danas su to durštvene
devijacije.
Patološki oblici podle rada su podela anomičnog rada tj. Odsustvo normi i regulacija
Kada podela nije uopšte regulisana onda je to anomijska podela rada. To znčai da svako
može sve da obavlja, nije bitno da li je završen fakultet može se doći na mesot gde se
traži fakultetska sprema.
Postoji podla iznuđenog rada kada rad koji pojeidnac obavlja ne odgovara njegovim
sposobnostima. To je slučaj kada usled ekonomskim zakonitosti, pojedinac ne može da
nađe zaposlenje koje odgovara njegov kvalifikaciji i sposobnosti i mora da obavlja
prostiji posao.
Nefunkcionalna podela 3 sdlučaja
Nekorisna znanja
Kada je upošljenost radnika ne dovoljna
Kada na ejndom radnom mestu rade 2 ili 3 čoveka
Manjak rada a višak zaposlenih
Kada funkcionalna delatnost svakog radnika nije maksimalizovana
Kada nema odgovarajuće funckionalne specijalizacije, neog postoji blago
haotičnoorganizovan jposao koji obavlja svaki radnik.

Socijalna patologija nije bila sao izraz neposrednih manifestacija podle rada i razlikuje
anomijsko samoubistvo. To je tip samoubistva kada pojedinac ima veća očekivanja života
nego što je to normalno. Njegova očekivanja dolaze u sukob sa realnošću. S druge strane
slučaj kada pojeidnac nije čvrsto integrisan u društvu i pojedinac se u svom udaljavanju
od društva toliko distancira da postaje podoban za ono što on naziva egoističkim
samoubistvom. Na posletku treći tip altruističko samoubistvo. Ovde je višak
socijalizacije, pojeidnac lako žrtvuje svoj život za kolektiv.

Bavljenje religijom je u njegovom slučaju bilo sve intenzivinije kako je odmicala

njegovoa socijološka karijera.
Kada navodi primere, navodi primere iz antičkog perioda ili avremen primere iz
antropoloških i etnoloških istraživanja. Dirkem se sve više i više počeo susretati sa
problemima religije. Njegova poslednja knjiga je posvećena religiji u njenom poslednjem
najzrelijem vidu.
Pretpostavke knjige o durštvenoj podeli rada bila je teza o odvojenosti kolektivne od
durštvene svesti. Teza vodi zaključku da je kolektivna svest jaka u prostim durštvima,
sotiji u pozadini krivičnog prava i same religije. Nakon što mehanička solidarnost ustupi
mesto organiskoj solidarnosti opada.
Zaključak se podudara sa sekuilarizaciji i odumiranju značaja religije.
Napredovanje društva vodi guranju religije u periferiju.
U fokusu njeogve pažnje nije bila religija, a nije razmišljao o tome da li može da postoji
mehanička solidarnost u složenim društvima. Kasnije praktično njeogva pažnja počinje
da se upravlja prema religija i ona počinje da ga privlači uprkos tome što je ž
Ivoe u francuskoj koja je bila u eri obrčuna sa klerikalizmom i iako je pripadao
antiklerikalnom pokretu. Smatrao je da relgiija igra značajnu ulogu u samim složenim
durštvimam jer postoji univerzalni mehanizam simbolizanja durštva u religijskim
pretstavama. U složenim durštvima, mora da se pristupi analizi religije jer ona čini srž
reprezentacije samog durštva. U poseldnjoj knjizi, preuzeo je analizu različitih oblika
rteligije. Počinjući od najprimitivnijeg oblika. U to vreme smatralo se da je totemizam
prvi oblik religije. Pribavio je ogromnu empirijsku krađu na osnvou koje je pruezeo
stvaranje teorije totemizma. U suštini, te religija čini verovanje u srednj silu koja se krije
iza totema i plemenu propisuje kroz usta totmea životinja ili čak i biljka. Određene norme
ponašanja. Društvo kao celina sebe projektuje u životinju i onda ono zna šta je ispravno a
šta nije i tako čini. Totem kao sakralna sila se obraća svima ponaosob i traži da poštuju
određene moralne norme. Taj obrazac pokušava da rekonstruiše i na drugim oblicima
religije, a na kraju dolazi...
Postoje dve faze durštvenog života
Jedno je sekularna faza i tu je zastupljena organska solidarnost
Druga faza je sakralna oblast i ona uvek u sebi ima potencijal za proizvodnju mehaničke
solidarnosti.
Ovde su važne relgiozne svetkovine. One su činile priliku da društvo iskorači iz profanog
i uđe u modus sakralnog. Barem za kratko svako prevazilazi profani život i počinje da
živi na drugačiji način. Smatrao je da nacionalni praznici su momenti kada durštvo ulazi
u sakralnu fazu. Čak kada nema božanstva, obožava se republika.
Vezano za rosoa civilna religija
Nacionalni praznik, prestajemo da se bavimo svakodnevnim životima i tu se
pojavljujemo kao obožavaoci nekog boga ili kao građani republike. Slavimo datume iz
prošlosti i vrednosti i prezentacije. U tom modusu, sve se utiskuje u svest i tada je jaka
kolektivna svetst.
U sećanju sutradan je ono što nam se utisnulo i to nas drži da se kroz profane momente
obnavlja kolektivna svest.
Dirkemovu proučavanje rleigije otvara perspektivu izučavanja svetkovina. To povezuje i
prosta i složena svetkovine. Svako durštvo ima potrebe za jačanjem mehaničke
solidarnosti, i kolektivna svest teži tokom svetkovina da se utisne u svest pojeidnaca.
Dirkem je bio pristalica ovog tipa mehaničke solidarnosti u složenim durštvima pod
uslovom da svetkovina koja se upražnjava bude u funkciji kulta individue. Na taj način,
uspostavio bi se balans između kolektivističkog i individualisitčkog momenta. Sama
svetkovina je kolektivistički čin. Kroz određeni kult durštvo se zbija postaje jedinstvenije
i jača kolektivna svest u svesti svakog pojedinca. To je univerzalni model za 1
kolrktivistički način durštvnee organizacije. Ako bi se uu sam kult ubacilo obožavanje
individue, kolektivizam bi bio u službi individualizma. Drajfus je bio taj pojedinac
individua, kojom su dtežile čijem su oslobađalu težjile sve one grupe koje su ga branile.
Na ovakvim slučajevima se pokazuje kolektivizam može biti stavljen u službu
individualnih ciljeva. Individualna prava i slobode, mogu biti predmet kultnih svetkovina.
U mehaničkoj solidarnosti može naći izvor za jačanje individualizma. On neće biti
egoisitčan, i biće protiv teg raznim kolektivizama, a koji su bili neprilagođeni jendom
durštvu i nisu mogli da pruže osnovu za njegovu moralnu obnovu. Izvlači zaključke koji
su bili u neksladu sa njegovom prvobitnom tezom ali su omogućaval 1 fleksibilniji
pristup samim modernim durštvenim fenomenima. Od organske solidarnosti koja je bila
ključ za interpretaciju složenoj podeli društva.
On je umro 1917, bio je 1 od francuskih intelektualaca koj su se javno angažovali u ratu.
Sin mu je poginuo u makedoniji i smrt je pogoršala zdravstveno stanje. Objavio je
nekoliko članaka u kojima se bavi nemakim militarizmom i kritikovao vid kolektivizma
za koji je smatrao da je odgovaran za I svetski rat.
Socijologija treba da služi razobličavanju kolektivisitčkih kultova.