Jan Breman

Varljivi koncept?

Prikaz knjige Prekarijat: nova opasna klasa Gaja Stendinga (Guy Standing, The Precariat: The

New Dangerous Class, Bloomsbury Academic: London, 2011)

Sve do 1970-ih, ideja koja je nuno ila uz paradigmu o razvoju je bila da Ostatak sveta (the Rest)

treba da sledi stope Zapada (the West). Nedovoljno razvijeni svet bi kroz industrijalizaciju i

urbanizaciju kopirao iskustva naprednih ekonomija iz devetnaestog veka: rast zapoljavanja u

proizvodnji, porast ivotnog standarda, masovnu potronja. Ako jo uvek nije bilo dovoljno radnih

mesta u industriji dostupnih siromanim migrantima bezemljaima koji su poeli da se slivaju u

gradove Latinske Amerike, Afrike, Indijskog potkontinenta i jugoistone Azije, gde su agrarne

reforme bile zanemarljive, konsenzus je bio da bi im gradski ivot sam po sebi pomogao u potrazi

za zaposlenjem. U prvom trenutku su morali da se zadovolje bilo kakvim slabo plaenim poslovima

koji su im bili dostupni, kao fiziki radnici ili samozaposleni, ivei u sklepanom smetaju na

periferiji grada ili naputenoj zemlji. Rastui neformalni sektor je na poetku posmatran kao

tranziciona zona, tampon koji e nestati kako radnici budu usisani u rastuu formalnu ekonomiju

kroz dinamiku industrijalizacije. Ova vertikalna socijalna mobilnost se pokazala kao redak sluaj, a

milioni su ili ostali zaglavljeni u neformalnoj ekonomiji iju su izgradnju pomogli, ili su se kretali

napred-nazad izmeu slamova na periferijama gradova i osiromaenog ruralnog zalea, formirajui

ogroman sloj prekarnog radnitva.

Sada izgleda kao da Zapad sledi Ostatak sveta kada je u pitanju rastua nesigurnost u uslovima za

rad. Sa svakom recesijom od 1970-ih, produene epizode visoke nezaposlenosti, privatizacije i

rezovi u javnom sektoru su sluili da oslabe poziciju radnika u Severnoj Americi, Evropi i Japanu;

sindikalni pokreti su postali uplji zbog smanjenja industrijskog radnitva, premetanja fabrika ili

robotizacije i rasta nesindikalizovanih sektora usluga i trgovine. Uspon Kine, ulazak stotina miliona

nisko plaenih radnika u svetsku radnu snagu i globalizacija trgovine doprineli su da se dodatno

smanje nadnice i uslovi rada. Ugovori o radu sa skraenim radnim vremenom ili kratkoroni

ugovori o radu su u porastu, zajedno sa tom dvosmislenom kategorijom samozaposlenja. Narasla je

opirna literatura oko pitanja neformalnog i prekarnog rada u naprednim ekonomijama. U kakvom

je to odnosu sa uslovima radnika van zemalja OEBS-a, gde se nalazi vei deo oveanstva? Da li je

mogue generalizovati o globalnim trendovima ili se pojedinane ekonomije moraju razmatrati

uporedno? Koje su politike implikacije promena u obrascima radnitva? Da li zapravo govorimo o

novom fenomenu?

Poto je radio kao ekonomista u Meunarodnoj organizaciji rada (MOR) od 1975. do 2006, Gaj

Stending bi trebalo da je u dobroj poziciji da odgovori na ova pitanja. Iako se od nedavno

dominantno usredsreuje na uslove rada u Zapadnom svetu, on je dobro upoznat sa prekarnom

prirodom rada i ivota veine ljudi na globalnom Jugu i prisutan je na meunarodnim seminarima i

konferencijama na kojima se diskutuje o ranjivosti radnika u neformalnoj ekonomiji ve nekoliko

decenija. Njegova prva publikacija za MOR bila je akademska rasprava o udelu aktivnog

stanovnitva u zemljama sa niskim primanjima 1978, praena raspravama o radnitvu u Jamajci,

Gujani, Maleziji, Tajlandu i u drugim zemljama. Sredinom 80-ih, Stending je bio odgovoran za niz

analiza MOR-a o "fleksibilnosti" trita rada u zemljama OEBS-a koje su sa skepsom razmatrale

neoliberalne lekove istovremeno prihvatajui da su kapitalistike ekonomije ule u novo doba,

obeleeno nezaposlenou i fiskalnim krizama. Ranih 90-ih prebacio se na Rusiju, ureujui

publikaciju "U potrazi za fleksibilnou: Novo sovjetsko trite radne snage" (In Search of

Flexibility: The New Soviet Labour Market, 1991) za MOR, a kasnije na Junu Afriku posle

ukidanja aparthejda sa publikacijom "Retrukturiranje trita rada: junoafriki izazov"

(Restructuring the Labour Market: The South African Challenge, 1996).

Ove publikacije su praene jo trima optim knjigama u poslednjih petnaest godina: "Globalna

fleksibilnost rada" (Global Labour Flexibility, 1999), "Izvan novog paternalizma" (Beyond the New

Paternalism, 2002) i "Rad posle globalizacije" (Work after Globalization, 2009). Sve tri su se bavile

slinim temama, posmatrajui tranziciju iz posleratnog doba "zakonske regulacije" ka "trinoj

regulaciji" posle 1975. iz kritike polanjijanske perspektive, sa podacima dobijenim uglavnom

posmatranjem naprednog kapitalistikog sveta. Stending je definisao sedam oblika sigurnosti

radnika adekvatne mogunosti, zatita od otputanja, prepreke za unazaivanje vetina,

zdravstveni i bezbednosni propisi, obuka, stabilni prihodi, zastupljenost i svi su bili narueni u

novom dobu. On je identifikovao est komponenti "drutvenog prihoda" direktna proizvodnja,

nadnice, podrka zajednice, olakice za kompanije, dravno snabdevanje, lini/rentijerski prihod

od kojih su se sve menjale u razliitim pravcima za razliite grupe. Globalizacija, tvrdio je, stvara

novi klasni pejza sa sedam jasno razgranienih drutvenih slojeva. 2002. godine, u knjizi "Izvan

novog paternalizma" je identifikovao "fleksiradnike" kao kljunu grupu. Sedam godina kasnije, u

Radu posle globalizacije, "fleksiradnici" su zamenjeni "prekarijatom", koji je do tada ve bio u

relativno irokoj upotrebi. Stending se zalagao, kao to je to inio od sredine 1980-ih, za lek u vidu

nove "rajske politike" zajemene univerzalnom minimalnom platom.

Njegovo poslednje delo, "Prekarijat", delimino tei da ponovi ove teme za ono to Stending zove

"laicima". Ali takoe uvodi i novu tvrdnju: da sada nastaje nova klasa, "globalni prekarijat".

Stending ponovo tvrdi da je dinamika globalizacije, zajedno sa usklaenim akcijama vlada u pravcu

fleksibilizacije rada eufemizam koji on prezire dovela do fragmentacije starih klasnih podela.

On locira "prekarijat" u donjoj polovini onoga to je sada sedmoklasni sistem. Iznad njega je elita

("mali broj apsurdno bogatih graana sveta koji gospodare nad univerzumom svojim milijardama
dolara, s mogunou da utiu na vlade svuda"); "salarijat", dobro uanen u velikim korporacijama

i vladinim agencijama, a koji jo uvek uiva stabilno puno radno vreme, penzije i plaene odmore;

mali segment "proficijata" (proficians), dobro plaenih konsultanata i specijalista koji rade za svoj

raun; i krnja stara radnika klasa, prema kojoj je Stending naroito otar. Ispod "prekarijata"

dolaze nezaposleni i najnia klasa od svih, "drutveno bolesni nepodobnici koji ive od ostataka

drutva".

Prema Stendingovoj definiciji, "prekarijat" sainjavaju svi oni koji su ukljueni u nesigurne oblike

rada koji nemaju mnogo izgleda da im pomognu u izgradnji poeljnog identiteta ili karijere: radnici

na odreeno vreme ili radnici sa smanjenim radnim vremenom, radnici u podizvoakim firmama,

radnici u kol centrima, mnogi staisti. Moglo bi se misliti da su ovo klasini proleteri: ostavljeni bez

sredstava za ivot i bez opcija osim da prodaju svoju radnu snagu da bi preiveli. Ali Stending je

nedvosmislen: "Prekarijat nije deo 'radnike klase' ili 'proletarijata'." On nudi naroito restriktivnu

definiciju potonjeg, ogranienu na "radnike sa dugoronim, stabilnim poslovima sa fiksnim radnim

vremenom i uhodanim putanjama za napredovanje, podlone udrivanju u sindikate i sklapanju

kolektivnih ugovora, sa radnim mestima koje bi njihovi oevi i majke razumeli, suoene sa

lokalnim poslodavcima sa ijim imenima i osobinama su upoznati." Iako priznaje da u

istraivanjima u Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer, skoro dve treine uzrasta od 25 do 34 godine

definie sebe kao "radniku klasu", delimino upravo zato to rade na prekarnim poslovima,

Stending to odbacije kao njihovu identitetsku zbunjenost. Termini skovani u prolosti, ini se, nisu

dovoljni da izraze njihovu sudbinu. Umesto toga, "prekarijat" se opisuje onime to nema. Stending

opet navodi sedam oblika sigurnosti radnika a prekarijat mora da se snae bez ijedne od njih. Od

est komponenti koje doprinose drutvenom prihodu, prekarijat mora da se oslanja samo na nadnice.

Bez ikakvog identiteta zasnovanog na radu ili oseaja pripadnosti solidarnoj zajednici radnika,

njegova psihologija moe biti odreena besom, anomijom, strahom i otuenjem. [Alternativno: Bez

ikakvog identiteta zasnovanog na radu ili oseaja pripadnosti solidarnoj zajednici radnika, njegova
psihologija ini da on bude BOSA grupa: grupa odreena besom, otuenjem, strahom i

anomijom.]]1

Demografski, pripadnici ove klase u nastanku su neverovatno heterogeni. "Prekarijat"

neproporcionalno sainjavaju ene, pie Stending, iako je nejasno da li rastui ulazak ena u

nesigurne odnose nadnikog rada predstavlja "uzrok ili posledicu", dok su mukarci u veoj

opasnosti da doive "prekarizaciju" kao gubitak statusa. Mladi sainjavaju njegovu sr, esto

prinueni da uzimaju poslove koji ne pruaju mogunost napredovanja da bi otplaivali svoje

dugove, ali sa rezovima u penzijama, "stari" takoe ulaze nazad u njegove redove. Migranti ne

samo da sainjavaju "veliki udeo svetskog prekarijata" nego se kao "stanovnici" (denizens) pre nego

graani (citizens) "u opasnosti da postanu njegove primarne rtve". Definiui "rad" (work) kao

obuhvatnu kategoriju ljudske aktivnosti koja ukljuuje drutvenu reprodukciju i "rad" (labour) kao

rad obavljen u zamenu za nadnice, Stending opisuje duge sate "rada za rad" koji ini deo prijava za

prekarne poslove putovanje, ekanje u redovima, ispunjavanje obrazaca, odgovaranje na pitanja,

prikupljanje sertifikata i "sve sloenije procedure da se dobije i zadri prava na skromne

beneficije" koje oduzimaju puno vremena podnosiocima zahteva i koje su ispunjene tenzijama.

Zakljuna poglavlja razmatraju politike sklonosti ove "nove klase". Stending identifikuje "lo

prekarijat" koji, gnevan i ogoren kad vidi vlade koje bejlautuju [alternativno: polau kaucije za]

bankare o svom troku, i korodiran nostalgijom za zlatnim dobom socijaldemokratije biva privuen

"populistikom neofaizmu". Nasuprot njemu, "dobar prekarijat" je mlad, neoptereen seanjima na

punu zaposlenost i navodno naklonjen politikoj agendi zapanjujue slinoj Stendingovoj "rajskoj

politici" koja predvia univerzalni minimalni dohodak, celoivotno obrazovanje, boravina prava za

migrante, kooperative i prevrednovanje rada kao korake ka "jednakijem pristupu" pet kljunih

1 U originalu: anger, anomie, anxiety, alienation ('four As'). Prim. prev.

dobara ekonomskoj bezbednosti, vremenu, prostoru, znanju i finansijskom kapitalu. Sadanje

vladine strategije za izlaenje na kraj sa ovom nastajuom "opasnom klasom" ukljuuju prismotru,

workfare i demonizaciju migranata i nezaposlenih politike koje imaju vee izglede da prodube

nesigurnost prekarnih, to bi ih, u Stendingovom vienju, uinilo prijemivim za privlanost

ekstremne desnice. Levi centar mora napustiti interese "radnika" (labour) i nain ivota koji izumire,

a koji je predugo odravan: "Nova klasa je prekarijat, a osim ako progresivni sveta ne ponude rajsku

politiku, ta klasa e biti sasvim spremna da slua sirene koje mame drutvo ka stenama."

Mnogi od ovih ideja se ponavljaju u Stendingovom delu, a sada su prepakovane kao to

podnaslov o novoj "opasnoj klasi" moda ukazuje na pretenciozniji nain. itaoci koji se nadaju

informativnoj novoj analizi mogu biti razoarani: injenice i pokazatelji su malobrojni, i uglavnom

su korieni primeri iz anglofonih medija Njujork Tajmsa, Gardijana i Ekonomista pre nego iz

ogromne baze podataka MOR-a. Po stilu i metodu, "Prekarijat" izgleda kao kolumna duine knjige.

Uprkos tvrdnji da je "prekarijat" globalna klasa, fokus ostaje vrsto na naprednim ekonomijama:

najvie Stendingovih primera je iz SAD, Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske, Nemake, Japana i

June Koreje. S vremena na vreme, primetni su krai ekskursi u udaljene zemlje, naroito Kinu, ali

brzo se vraamo u kapitalistiko sredite, ija je populacija u periodu posle rata navikla na ideju da

e ivot i rad nastaviti da se poboljavaju, a koja se u poslednjih nekoliko decenija a naroito od

izbijanja finansijske krize 2008. suoila sa otrim pogoranjem.

Odakle dolazi pojam "prekarijata"? Etimoloki, njegov koren lei u latinskoj rei precari to znai

prositi, moliti, preklinjat; otuda nesigurnan, koji zavisi od usluga koje ine drugi, nestabilan, izloen

opasnosti, sa nesigurnim mandatom. Prekarna situacija radnitva je prepoznata u sedamnaestom

veku kao definiui uslov proletarizacije u klasinom smislu: ostavljeni bez sredstava za ivot na

zemlji, radnici su mogli da preive samo prodajui sopstveni rad, prekarnost ivotnih uslova igra
vanu ulogu u Komunistikom manifestu. U meuvremenu, u katolikoj tradiciji, precarit se

takoe odnosi na red koji se finansira donacijama. U Francuskoj, reju prcarit su se opisivale

prilike onih koji ive od danas do sutra 1990-ih, usred visoke nezaposlenosti mladih i

"MekPoslova", a to je oseaj opasnosti koji se intenzivirao u masovnim protestima 1995. U Italiji,

neizbeni neologizam il precariato koji kombinuje "prekarno" sa "proletarijatom" je skovan

nedugo nakon protesta protiv G8 u enovi 2001. Korien je kao slogan post-operaistikih

militanata u Milanu, gde su se 2004. organizovali honorarni radnici da proslave alternativni Prvi

maj ali kao to je jedan od njih rekao u nedavnom Jutjub intervjuu: "Prekarijat: to je drutveni

subjekat, drutveni sloj, klasa, kategorija, kohorta, generacioni koncept koga briga!"

Procena "Prekarijata" se onda mora usredsrediti na njegovu jedinu novu tvrdnju: da je "prekarijat"

nova globalna klasa. Ipak, ideja da e se oni koji imaju privremene ugovore ili ugovore sa

skraenim radnim vremenom skovati u jedinstvenu klasu koja ima interese radikalno odvojive od

interesa radnika sa punim radnim vremenom u sindikatima toliko je nedvosmisleno neodriva da

je u nekim trenucima Stending sam teko moe uzeti za ozbiljno. Na jednom mestu on pie da

"prekarijat" dolazi u mnogo varijeteta, na drugom da ova "klasa u nastajanju" moe doi do toga da

obuhvata "svakoga". Njegov motiv da se distancira od uobiajene klasne terminologije, ili da je

koristi sa svojim ekscentrinim novim definicijama, lei u neprijateljstvu prema onome to on zove

"ortodoksnim laburizmom", to se odnosi ne na reformistiki sindikalizam, na koji se obino tim

pojmom referie, nego na "fordistiki model" "stabilnih poslova sa dugoronom sigurnou

zaposlenja" uslovima rada davno prole ere koja teko da zasluuje njegov prezir.

Zapravo, fenomeni koje Stending opisuje ine reime rada (labour regimes), ili naine

organizovanja ekonomije, a ne drutveno-klasne formacije. Za kapitalistiko drutvo su oduvek bili

karakteristini brojni modaliteti zaposlenja. Ako se usredsredimo gotovo iskljuivo na period posle
1945, Stendingov prikaz nema istorijsku dubinu koju imaju istraivanja prekarnosti radnika irom

sveta na primer u delu Marsela van der Lindena, a koja pokazuju koliko su ogranieni prostorno i

vremenski bili ak i delimini dobici sredine dvadesetog veka. Ono to je nazvano "standarnim

ugovorom o radu" je proizvod promenjenog balansa izmeu kapitala i rada koji je nastao u

Zapadnoj hemisferi tokom perioda Hladnog rata. U sutini, on je ukljuivao radniko pristajanje na

potinjavanje kapitalu, u zamenu za stalan rad i adekvatne uslove ivota za njih i one koji od njih

zavise. Ideja da su fiziki radnici ak i u najbogatijim kapitalistikim zemljama uivali u ivotu koji

je bio sasvim obezbeen pokazuje alosno neznanje o stvarnim prilikama radnike klase. Moe se

prepirati oko toga da li je socijaldemokratija uspela da ukroti kapitalizam ili obrnuto, ali niko se ne

bi protivio tvrdnji da je formalizacija uslova i prilika zaposlenja, zajedno sa drugim procesima

ekonomske, drutvene i politike demokratizacije koja je pratila uspostavljanje drave blagostanja i

njenih ekvivalenata, linila prolaznu promenu na bolje za radnike u zonama naprednog kapitalizma

niti da usklaena tenja ka "fleksibilizaciji" uslova radnitva pogorava uslove zaposlenja i

ureenje drutvene zatite za sve vei broj ljudi. "Prekarnost" sumira poziciju u kojoj su se oni nali.

Stendingova sklonost ka listama sedam oblika ovoga, osam tipova onoga ima tu slabost da

umanjuje kauzalni, ili ak hronoloki prioritet. Ali faktori ekspanzije prekarnog rada na Zapadu

koje on navodi su dovoljno poznati: pritisak konkurencije iz novoindustrijalizovanih zemalja,

politike pobede stvaralaca neoliberalnih politikih odluka, pozivi na fleksibilizaciju radnitva i

rezovi "tetne" javne potronje, ekspanzija tradicionalno nesindikalizovanih uslunih delatnosti koje

zahtevaju kratkorone ugovore i tercijarnog sektora, utrostruenje globalne ponude rada sa ulaskom

Kine, Indije i biveg Komekona na svetsko trite. U ovom kontekstu, tenja ka

informalizaciji/prekarizaciji se u naprednim ekonomijama vidi kao jednostavna strategija da se snizi

cena rada. Ipak, ono to Stending zanemaruje u svom skiciranom prikazu je bilo kakva suptilna

analiza konkretnih nacionalnih ekonomija, od kojih svaka ima svoju istoriju industrije i zaposlenja,

i ija bi poreenja mogla istinski da proire nae razumevanje prekarizacije. ak i unutar naprednih
ekonomija, preseljenje proizvodnje je imalo suprotstavljene oblike i pratilo razliite ritmove u SAD,

Nemakoj i Japanu, tercijarna ekspanzija ima specifine konture u Ujedinjenom Kraljevstvu i

Francuskoj, pritisak ka "fleksibilizaciji" u kontinentalnoj Evropi je doao najmanje deceniju nakon

to su ga uveli Taer i Regan.

Isto tako, objanjenje prekarijata bazirano na sluajnim primerima iz Severne Amerike, Zapadne

Evrope i Japana ne moe biti jednostavno generalizovano i kopirano na ostatak sveta. Ova

kratkovidost stvara veliko iskrivljenje u Stendingovoj analizi: dok tvrdi da je identifikovao novu

"globalnu" klasu, u praksi on zumira [alternativno: posmatra pod lupom] istorijske enklave

kapitalistikog prosperiteta i ne nudi objanjenje mnogo veeg dela svetske radne snage koje je

zarobljeno u mnogo gorim uslovima prekarnosti. Ako njih ne karakterie silazna mobilnost, to je

zato to ne mogu da potonu dublje od onoga gde ve jesu. U principu, Stending bi hteo da posmatra

ove mase siromanih kao deo "prekarijata", ali on ne uspeva da objasni zato su oni van horizonta

njegove agende za oporavak. Stending se ustruava da stavi brojeve u svoje objanjenje, ali nema

mogunosti za greku po pitanju toga gde se nalaze najvei pejzai prekarnosti. Prema Globalnom

izvetaju o zaposlenosti MOR-a iz 2013, samo 3 procenta nekih 47 miliona, od 1.539 miliona

"ranjivo zaposlenih" (vulnerable) u svetu nalazi se u razvijenim zemljama, ukljuujui SAD i EU,

u poreenju sa 247 miliona u Subsaharskoj Africi, 405 miliona u Istonoj Aziji i 490 miliona u

Junoj Aziji.

Stending procenjuje da "prekarijat" ini etvrtinu populacije odraslih, ali ovo jo jednom pokazuje

kroz koliko mali prozor on posmatra ovo pitanje. U Indiji, vie od 90 posto populacije od pola

milijarde mora da trai sredstva za ivot u neformalnoj ekonomiji. Ovde, kao i u veem delu

globalnog Juga, radna snaga se izvlai ne samo iz mukaraca i ena, nego i od dece i od starih,

poto je povremeni doprinos celog domainstva neophodan za preivljavanje. To je ogromna

rezervna armija, koja je podlona i prezaposlenosti i podzaposlenosti. Zapravo, sami pojmovi "rad",

"radnik" i "radna snaga" imaju razliito znaenje u ovim ogromnim neformalnim sektorima. Isto

tako, ove velike prekarne populacije nisu nestratifikovane: neformalnost je multiklasni fenomen,

struturisan viestrukim nivoima eksploatacije. Bez sumnje, svi pate od potinjenosti kapitalu, ali to

dolazi u razliitim oblicima. Ovi slojevi se takoe razlikuju u ilavosti i ponaanju uz pomo kog

izlaze na kraj sa situacijom, i neki segmenti su uspeniji nego drugi. Kako definisati njihovu klasu

je podlono sporenju, ali ne moe se sporiti oko toga da imamo posla sa sloenom radnom snagom.

Teko da se mora rei da je istorijski razvoj prekarnog rada imao razliite putanje na globalnom

Jugu. U naprednim kapitalistikim zemljama, ne sluajno takoe i glavnim imperijalistikim silama,

formalizacija zaposlenja je bila signal balansa izmeu kapitala i rada koji se sporo menjao od kraja

devetnaestog veka, otvarajui mogunost za bolje uslove rada i ivota za proletarijat. Meutim, on

je doveo do intenzivnijih formi eksploatacije i ugnjetavanja u perifernim zonama svetske ekonomije.

Do vremena kad je postkolonijalni kapitalizam uzeo maha u Aziji, Africi i Latinskoj Americi,

radnici vie nisu bili retka roba za koju bi poslodavci morali da pregovaraju, kao to je bio sluaj u

prvoj rundi industrijalizacije i urbanizacije vek ranije na Zapadu. U zemljama koje su bile

nedovoljno razvijene zbog kolonijalizacije, obino je samo mali kontingent radnike klase mogao

da uiva u prednostima industrijalizacije. Njihov beg iz siromatva i zavisnosti se takoe pokazao

kratkog daha. Tamo gde su zakoni o radu konano uvedeni, njihova implementacija je bila

skandalozna: vladine institucije kojima je bilo povereno da ih sprovedu u delo su koristile svoje

mandate da izvlae prihode koji je trebalo da odu "zatienoj" radnoj snazi. Navodni dobici od

formalizovanja nestali su u depovima zvaninika rentijerskog ponaanja i politiara, ime je

obelodanjeno da se "neformalnost" praktikuje ne samo u zapoljavanju nego i u vlasti i u politici,

kao skup odnosa koji proimaju celo drutvo. Za mase sa malim ili nikakvim zemljinim posedima

koje su postale suvine u ruralnim zaleima, a koje su dolazile u gradove u potrazi za boljim

mogunostima, nisko plaeni neformalni rad je postao trajno stanje. O "otkriu" ovog sektora su

pisali oni koji su radili antropoloka terenska istraivanja u urbanim sredinama globalnog Juga
ranih 1970-ih godina. Dvadeset godina kasnije, kreatori meunarodnih politika su proglasili da je

nesigurno, nezatieno zaposlenje reenje za probleme ekonomskog rasta. Godinji izvetaj Svetske

banke za 1995. godinu je detaljno razmatrao kako i zato bi promocija slobodnog (foot-loose) rada

pogodovala poslovanju, istovremeno sluei interesima samih radnika. Favorizovana putanja

fleksibilizacije je trebalo da bude podstrek za stvaranje vie zaposlenosti i boljih radnih mesta, ali

ishod je bio rast bez zapoljavanja i vie profita za kapital.

Ukratko, ne postoji jedan nego varijetet reima neformalnog/prekarnog rada, i nisu svi opaki u istoj

meri. Politika lekcija koja se moe nauiti iz ovoga nije da treba rangirati razliite frakcije radne

snage prema opadajuoj ranjivosti, kako bi to Stending uinio, nego da treba razviti strategije koje

istiu njihove zajednike osobine da bi se formirala saveznitva izmeu organizovanog i

neformalnog sektora, a ne da bi se oni suprotstavljali jedan drugom. U zakrenom globalnom tritu

rada gde plaeni rad manjka postoji mnogo vea opasnost da se rezervne armije rada ne udrue

nego podaju iskuenju da vide jedni druge kao protivnike i da se bore za kakve god mogunosti za

zaposlenje koje se ukazuju. Poto vie nisu mobilizovani na osnovu profesionalnog identiteta, oni

ne vide alternativu nego ga se oslone na svoje lojalnosti prvog reda poput one koju imaju prema

etnicitetu, kasti, rasi i veri. Jedan tragini primer ovoga desio se u Indiji kada su tekstilne radionice

u Ahmedabadu zatvorene isteravi 150.000 radnika iz formalne u neformalnu ekonomiju. Masivni

ok koji ih je potisnuo na dole zavrio se u pogromu u kome je muslimanska manjina lovljena i

masakrirana na ulicama, u dosluhu sa dravom i Hindutvom. Oni koji su uspeli da pobegnu su

primorani da napuste meana naselja u kojima su iveli i da trae utoite u getu. Kapital nikada ne

plaa cenu kada se drutveno tkanje cepa zbog rasta neformalnog sektora, iako nosi prvenstvenu

odgovornost za to. Postoji snana korelacija koja moe da se prati izmeu trinog i religioznog

fundamentalizma. Opasna ili ugroena vrsta radnitva? I ako je pretnja, za koga je? Stending

umanjuje meru u kojoj je krstaki pohod za "fleksibilizaciju" usmeren ne samo ka sniavanju cene

rada, nego i drastinom slabljenju kapaciteta za kolektivno delanje. Uvrivanje vetake podele
izmeu razliitih frakcija radnike klase nije nain da se to prevazie.

Jan Breman je drutveni naunik koji se bavi pitanjem siromatva i razvoja. Predavao je u Holandiji,

kao i Indiji i Indoneziji gde je radio etnografska istraivanja o ruralnom i urbanom radu i zaposlenju.

Bio je konsultant za meunarodne institucije poput MOR-a i Istrivakog instituta za drutveni

razvoj UN, razne nevladine organizacije i Holandsko ministarstvo za saradnju u razvoju. Neke od

njegovih knjiga su Of Patronage and Exploitation (1974), Of Peasants, Migrants and Paupers

(1985), Beyond Patronage and Exploitation (1993), Wage Hunters and Gatherers (1994), The

Making and Unmaking of an Industrial Working Class (2004), kao i Down and Out: Labouring

Under Global Capitalism u koautorstvu sa Arvindom Dasom and Ravijem Agarvalom (2000).