ЈУ СШЦ „Иво Андрић“-општа гимназија

Друга група

Семинарски рад
из културе религија

Тема: Фашизам у Шпанији и милитаризам у Јапану

Ментор:
Проф. Жељко Арсић

Вишеград, новембар 2020.

Увод

Фашизам је облик крајње десног, ауторативног ултранационализма,којег

одликује диктаторска моћ, насилно сузбијање опозиције и снажно
дисциплиновање друштва и привреде који се истакао у Европи током раног 20.
Вијека. Први фашистички покрети јавили су се у Италији током Првог свјетског
рата, прије него што су се проширили на остале земље Европе. Као супротност
либерализму, марксизму и анархизму, фашизам се сврстава у крајну десницу
на традиционалном политичком спектру љевица—десница.
Милитаризам је оријентација одржавања јаких војних снага њихове
припремљености и мотивисаности и, једним делом, становништва за ратно
стање. Милитаризам се посебно изражава кроз оријентацију да се војна опција
искористи пре него што су остале опције исцрпљене. Милитаризам је схватање
владе или народа да држава треба одржавати јаку војну моћ, те да је треба
користити агресивно, не би ли проширила своје националне интересе и/или
вредности. Такође може да се односи и на глорификацију војске и идеала
професионалног војног сталежа и на „доминантни статус оружаних снага у
администрацији или политици једне државе”. Милитаризам је служио као
значајан елемент империјалистичких или експанзионистичких идеологија
неколико нација кроз историју. Виђенији примери укључују античко Асирско
царство, грцки полис Спарте, Римско царство, нацију Астека, Прушко
краљевство, Хабзбуршку монархију, Отоманско царство, Јапан у царском добу,
Совјетски Савез, нацистичку Немачку, Италију за време владавине Бенита
Мусолинија, Немачко царство, Британско царство, као и прво Француско
царство под вођством Наполеона.
Фашизам у Шпанији

Шпански грађански рат познат је као прва борба против фашизма. Узрок рата
се налази у друштвеним и политичким превирањима које су погодиле Шпанију
након проглашења републике године 1931. Тим превирањима је допринос дала
и велика економска криза, која је радикализирала велики дио шпанске радничке
класе који је прихватио анархизам и комунизам. С друге стране, покушаји
републиканских влада да незадовољство сузбију реформама изазвали су
реакцију међу конзервативним дијеловима шпанског друштва, поготово међу
земљопосједницима, Католичком Црквом и , што је, најважније, војском.Ти
процеси су ескалирали у штрајкове, демонстрације, атентате и друге облике
политичког насиља за вријеме владе десног центра 1934-36. Она је након
избора у фебруару 1936. замијењена владом коју су се сачињавале политичке
странке љевице и центра уједињене у Народни фронт. Нова влада није била у
стању зауставити насиље, с обзиром да су у многим крајевима Шпаније
анархисти самоиницијативно преузимали власт над фабрикама и јавним
институцијама, палили цркве те убијали све оне који су сматрани
реакционарима; на те акције су конзервативци одговарали властитим терором.
17. јула 1936. године је војска, на челу с генералом Сањурјом, покушала
извести државни удар против републиканске владе. Покушај је само ђеломично
успио, јер су влади остали одани страну ставити већи дио зракопловства,
морнарице, цивилне полиције, а у многим дијеловима земље су се пучистима
успјешно супроставили различите љевичарске милиције. Пучисти су у првом
тренутку остварили контролу само над ограниченим дијелом земље, и када се
испоставило да ће умјесто брзог преузимања власти морати водити грађански
рат, били у номинално неповољно положају.Убрзо након што је генерал
Сањурјо погинуо у авионској несрећи, команду над побуњеницима, који су се
почели називати националистима, преузео је генерал Францо. Убрзо се
показало да побуни многи фактори иду у прилог.
Францо је, као ватрени заговорник фашизма, од самог почетка примио директну
војну помоћ од фашистичке Италије и нацистичке Њемачке. Насупрот томе,
западне силе су се одлучиле не мијешати у сукоб - Велика Британија је
прогласила ембарго на продају оружја зараћеним странама, плашећи се да би
рат могао ескалирати у опћи европски сукоб, за којег још није била спремна; у
сусједној и политички оштро подијељеној Француској је владао страх да би
интервенција на страни Републике могла довести до грађанског рата. Једина
сила која је Републици дала опсежнију војну помоћ био је СССР, али се она из
цијелог низа политичких разлога показала крајње контрапродуктивна,
првенствено зато што је Франца у дијелу јавности претворила у борца против
комунизма. САД се такођер нису директно мијешале, али су прешутно
подржавале Франца, јер је Демократска странка предсједника Роосевелта
имала велики број гласача под утицајем Католичке цркве.
У самој Шпанији је националистима на руку ишло то што су срж њених
оружаних формације чиниле јединице под командом професионалних официра
те искусне колонијалне трупе. Бројчано јаче републиканске снаге су се, пак,
састојале само дијелом од професионалне војске, док су већину чиниле слабо
организиране и координиране милиције, којима је велики проблем
представљала недисциплина. Додатни проблем је био и велики идеолошки
раскол на републиканској страни - док је дио присташа Републике искључиво
хтио обранити демократске институције, анархисти и троцкисти су грађански
рат схватили као прилику за извођење револуције. Тај раскол је године 1938.
ескалирао у оружане сукобе који су битно ослабили како вањскополитички, тако
и војни положај Републике.
Због свега тога су Францови побуњеници полако, али сигурно ширили териториј
под својом контролом. Републиканска влада је, с друге стране, пружала жесток
отпор, ђеломично подржана од стране Интернационалних бригада -
добровољаца из страних земаља који су из идеолошких разлога дошли бранити
Републику од фашизма. Но, све то није било довољно да заустави смањивање
републиканског територија. Године 1938. је републиканској влади посљедња
нада било све изгледније избијање другог свјетског рата, који би Британију и
Француску натјерао да Шпанији помогне као савезнику против Њемачке и
Италије. Но, те су наде скршене с минхенским споразумом, па је крајем 1938.
године дошло до колапса морала у републиканским редовима. Почетком 1939.
Францове снаге су освојиле главно републиканско упориште у Каталонији, што
је Британце и Французе натјерало да признају Францову владу. У прољеће
1939. се предао Мадрид, а дан касније и посљедњи републикански гарнизон на
шпанском тлу. Тиме је завршен шпански грађански рат.Различите процјене
говоре да је у шпанском грађанском рату погинуло између 500,000 и милион
људи, што тај сукоб чини једним од најкрвавијих у модерној европској хисторији.
Само мањи дио је погинуо у ратним операцијама, док су већина били жртве
масовних покоља које су над идеолошким противницима чиниле обје зараћене
стране.

1936

У раним данима рата, преко 50.000 људи који су се нашли на „погрешној“

страни фронта је убијено. Број убијених на обе стране је вероватно сличан. У
овим шетњама (шп. paseos), како су егзекуције називане, жртве су наоружани
људи изводили и стрељали ван градова. Вероватно најпознатија жртва ових
масовни егзекуција је био песник Федерико Гарсија Лорка. Избијање рата је
пружило повод за измиривање рачуна, и разрешавање старих размирица. У
већини области, обе стране су вршиле убиства.

Све наде у брзи крај рата су пресахнуле 21. јула, петог дана побуне, када су
фашистичке снаге заробиле главну шпанску морнаричку базу код Ферола у
северозападној Шпанији. Ово је охрабрило фашистичке државе у Европи да
помогну Франку, који је већ контактирао владе Немачке и Италије претходног
дана. 26. јула, Силе Осовине су се сврстале на фашистичку страну. Франкове
снаге су извојевале још једну велику победу 27. септембра када су освојиле
град Толедо.

Фашистички гарнизон под пуковником Москардом је држао утврђење у центру

града од почетка побуне, пружајући отпор хиљадама републиканских војника
који су потпуно окружили изоловану грађевину (неспособност да се освоји
утврђење је била јак ударац престижу Републике, јер је сматрана
необјашњивом у светлу бројчане надмоћи у области). Два дана касније, Франко
се прогласио генералисимусом и каудиљом („вођа“) уједињујући разне
фалангистичке и ројалистичке елементе. У октобру, фашисти су организовали
велику офанзиву према Мадриду, али је појачани отпор од стране владе и
долазак добровољаца из Совјетског Савеза зауставио напредовање до 8.
новембра. У међувремену, републиканска влада се пребацила из Мадрида у
Валенсију, изван борбене зоне, 6. новембра.

Дана 18. новембра, Немачка и Италија су званично признале Франков режим, а

23. децембра, Италија је послала своје добровољце да се боре на страни
фалангиста.