Вук Шијаковић III1

Провалија између хтјети и имати, моћи и жељети, ријечи и дјела

Шта је оно што нас чини срећнима? Да ли смо увијек на граници између
свега што чини наш живот?

Посматрам људе око себе. Посматрам себе. У борби смо између онога
шта хоћемо и имамо. Како одрастамо намећу нам се нови циљеви, нова
хтјења. Нисмо задовољни. Желимо много. Желимо више. Нико од нас не
поставља себи питање да ли је довољно и када ће бити довољно. Вријеме
пролази, а ми не схватамо да својим чињењем упадамо у дубље поноре.
Чудан смо ми народ. Човјек се труди обезбједити себи егзистенцију
заборављајући на тренутке. А живот пролази. Не зауставља се. Често
гледајући друге замишљамо себе. Како би било лијепо имати злато овог
свијета, живјети онако како смо сањали. И све остане на томе. У жељи да
имамо много више, са жељом да освојимо свијет. А тај свијет се можда крије
управо ту, у нама самима. Које су то праве вриједности, јесу ли се изгубиле?
Провалија између онога што желимо и можемо је увијек ту. И стално ће нам
притискати груди, јер нама никад није довољно. Можемо жељети све што се
може замислити. А хтјети можемо само оно што можемо остварити. Падамо
на дно. Чекамо онда неку другу наду да нам дође,чекамо неког да нам пружи
руку. Живот нас не мази, не милује. Ником није онако како је замислио.
Јер,зашто би било? Живот је баш такав да нас учини јачима. Да нас охрабри.
Да би сутра могли рећи како смо изашли велики, не упадајући у поноре који
су нам наметнути. Увијек добијамо терета онолико колико можемо
поднијети. Зашто би узимали више од онога што нам се ставља на плећа?
Борба коју пролазимо са сваком новом побједом је већа од било чега. Да би
увијек схватили зашто смо овдје и шта је наша сврха. А наша сврха сигурно
нису само наше жеље и хтјења. Наша сврха је лијепа. И ко је пронађе,успио
је. Зато треба трагати, а не заувијек бити на ивици провалије. Једино што нам
се може десити јесте да упаднемо у исту. А тамо није лијепо. Тамо је мрачно
и свјетлост продре тек онда ако трагамо за њом довољно дуго. Тада је човјек
пронашао начин да оживи сва своја чула, да воли и да не схвата ништа
Вук Шијаковић III1

здраво за готово. На крају долазимо до још једне провалије. Ако схватимо све
ријечи овог свијета упућене нама, а не чинимо ништа. Замислите какву
неправду правимо према себи самима. Свијет би био много боље мјесто када
би сви кренули да чине љубав, а не причају о њој. Да грле и показују колико
смо сви посебни у свом облику. Показују да свијет може бити баш такав
својим примјером.

Све што хоћемо да имамо, ту је. Све истинске жеље полазе из дубине
нашег срца. Само треба више да посматрамо. Човјеку је мало потребно да
буде срећан, а често то мало му управо недостаје.