Čudno je kako je malo potrebno da budemo srećni a još čudnije kako često baš

to malo nedostaje

Ono što nas raduje,uglavnom se nalazi u samom iščekivanju.To su trenuci koji zivot
čine toplijim, dušu vesele i ispunjuju srce svakog čoveka. Po tome ih obično i pamtimo.

Po nekada te niti nikada ni ne dočekamo. Često se upitam da li se neke stvari možda

ne dogode usled ogromne želje, da li jednostavno sagore u plamenu znatiželje?Jedno
mi je sasvim izvesno a to je da su to uglavnom obične i jednostavne stvari. Nečiji mio
osmeh, toplina u očima i blaga reč, zaraduju nas toliko da od ispunjenosti imamo osećaj
da ćemo dodirnuti nebo. Kao da se ponekada sam Gospod spusti u naše srce, darujući
nam radost.

Čovekova duša pati i boluje usled nametnutih kriterujuma, koji orobljavaju. Okovi su
svuda u prostoru koji nas okružuje a vrlo često ih dobrovoljno stavljamo na sebe. Laž je
zamenila istinu, međutim ona nikada ne može biti ništa osim laži , pa čak ni dobar
plagijat. Ona jednostavno „šepa“ za istinom i nikada joj čak ni blizu ne prilazi.Jedini
problem je u tome da li je prepoznajemo. Da li moramo da je prihvatimo, premda nam je
ona uvek (opet lažno) prihvatljivija? Ljudi moji ! Previše je , kako bi se to žargonski reklo“
fola“, mađioničarenja i sitnih iluzija sa kojima se neprekidno susrećemo. To je bujica
koja nosi sve pred sobom i koju jedino brana podignuta u ime nekog višeg ideala,
iznikla iz dubine našeg bića može zaustaviti, a ta brana je upravo i sama naša volja,
naša sloboda izbora. Ovaj hladni rat, koji se vodi u surovoj borbi za rešenjem
egzistencijalnih problema prekida se onog trenutka kada sami to poželimo. Kada
uvidimo besmisao sve te jurnjave ni za čim, i shvatimo koliko samo gubimo sa svojim
prevelikim ambicijama.Koliko ljudi povredimo, bliskih, nepoznatih, vođeni samo jednim
ciljom koji se zove –uspeti. A zbog čega? Ne znamo. Ali obično to nije razlog zbog koga
odustajemo. Razlog je zgarište u nama samima,praznina koju osećamo i sama savest
koja beskompromisno opominje i zahteva.

Čežnja nas ponovo vraća da se osetimo ljudima. Žal za nekim prošlim danima kada
smo se radovali ,voleli i bili ispunjeni. Sve se to tada petvara u jedan bolni vapaj, vapaj
koji oporavlja. To je krik za životom, kakav nam je u biti dat gde celokupna naša ličnost
dolazi do izražaja i moli za samo jedno a to je, ljubav. To je kap koja nikada ne preliva
čašu. To je pozadina svih lepih gestova i uteha svih patnji i bola, mrva sreće koja je u
stanju da apsorbuje more tuge, zrno soli koje daje ukus životu. To je najveća „sitnica“
zbog koje vredi živeti.Ona nam daje silu da radujemo druge jer kako kaže Didro
„Najsrećniji je onaj čovjek koji je učinio srećnima najviše drugih ljudi“.Daje nam osećaj
da znamo kada smo potrebni našem prijatelju samo da bismo ga saslušali, obodrili. Ona
je naša učiteljica,naš preobražaj.Ona se raduje u nama za svaku sitnicu i slavi je svojim
vedrim osmehom.Daje nam da osetimo punoću života, kroz te trenutke i sitnice od kojih
je satkan. Ipak ,mišljenja sam , da je vrlo često,i nemoguće da nam se do detalja ispuni
sve ono što očekujemo.Prvo što smo u svojim zahtevima često iracionalni, a drugo što
verovatno mnogo toga što želimo često ni za nas same nije dobro.

Mnogo je stvari koje ne zavise isključivo od nas.Ali naravno , čoveku uvek preostaje da
se nada i veruje, jer kako bi to rekao Đorđe Balašević „ ... Neko to odgore vidi sve“.Ono
što je definitivno na nama je da bessebično treba sebe da dajemo drugima i da ih
radujemo a za nas će se već pobrinuti neko drugi.Osmeh i lepa reč zaista nekome
mogu spasti život , zato ne gubimo vreme.