19.

ВЕК

У Шпанији је још од 19. века била актулена криза монархије. Упркос постојању Салијског закона краља Филипа V,
који је призанвао само мушке наследнике, престо је наследила ћерка Френанда VII, краљица Исабела II, 1833.
године. Тај догађај изнедриће јаку опозицију краљици, коју су предводили карлисти, странка која је добила назив
према краљевом брату Дон Карлосу, који је захтевао да се испоштује Салијски закон и да он, као следећи
претендант на престо, а уједно и први мушки претендант, наследи то престо. Карлисти су важни јер ће они у
наредним годинама бити јака опозиција власти и водиће неколико карлстичких ратова, позивајући се на
легитимност, а поред тога, иако се ово све догодило сто година пре почетка Грађанског рата, карлисти ће узети
учешће и у Шпанском грађанском рату. За то време Шпанија ће изгубити све своје колоније у Америци које су се
избориле за своју независност: Чиле 1817., Велика Колумбија 1819., Мексико 1821., Нова Гренада, Перу 1824.
Остале су јој још само Куба, Порторико и Филипини, које је била принуђена да преда након рата са САД-ом 1898.
године и након потписивања Париског споразума. Остатак колонијалног царства у Океанији (Маријанска,
Каролинска и Палау острав) предала је Немачкој. Остала јој је само Западна Сахара и Екваторијална Гвинеја у
Африци.

Криза монархије у Шпанији доживела је врхунац током 20. века. На почетку 20. века монархија се суочила са
неколико пробелма. То су:

1. пораст социјалних тензија и развој радничког покрета. Раднички покрет је почео да јача још током
шестогодишњег периода демократије (1868-1874). Бакуњинови ученици донели су идеје анархизма у
Шпанију. Они су се 1911. ујединили у Националну конфедерацију радника – ЦНТ. У Мадриду је 1879.
створена Социјалистичка радничка партија Шпаније – ПСОЕ, њен председник био је Пабло Иглесијас.
Социјалистички синдикати су се 1888. ујединили у Генерлану унију радника-УГТ, који су били умеренији
од ЦНТ.
2. регионалистичко питање –регионализам је нарочито снажан у Каталонији. 1902. године стоврена је
партија Лига регионалиста која се борила за оснивање аутономне владе каталонске области. И у Баскији
су постојале идеје о аутономији које је предводила Баскијска нациналистичка партија.
3. проблем Марока

13. септембра 1923. године генерал Мигел Примо де Ривера извршио је војни удар против владе и увео
диктатуру.

Непријатељи диктатуре (пронунциаменто) били су:

1. Национална конфедерација радника ЦНТ, који је стваљен ван закона

2. Каталонија (укинута регионлана влада коју је добила још 1914. године)
3. Републиканска алијанса (коју су сачињавали федералисти, Радикална партија, основана 1908. на челу са
Алехандром Леруом и Група за републиканску акцију Мануела Асање).
4. Индалесио Прието из Социјалистичке радничке партије Шпаније ПСОЕ, коме је одговаро савез са
републиканцима.
5. Анархисти су против режима. Анархисти се поделили, 1927. основана Иберијска анархистичка
федерација ФАИ како би преузела контролу над ЦНТ.
6. Интелектуалци и студенти су такође били против режима и основали су Школску универзитетску
федерацију ФУЕ 1928. године-против реформе уневирзитета.

Раднички покрет био је подељен на социјалисте ПСОА и УГТ предвођени Франсиском Ларгом Кабаљером
(анархисти га сматрали издајником радничке класе) који су сарађивали са режимом.
Током 1929. године долази до економске кризе, пада вредности пезете, избијају социјални немири, политичка
опозиција је све активнија. Примо де Ривера подноси оставку-крај диктатуре.

ТРИДЕСЕТЕ-избори и Друга република

Расписани су парламентарни избори. Алкало Самора основао Либералну републиканску десницу. 1930.
представници републиканаца закључују споразум у Сан Себастијану и обавезују се да ће срушити монархију.
Основали су Револуционарни комитет (Самора, Прието, Леру, Републиканска левица Каталоније која је основана
1931. године-Францеск Мацио(ЕРЦ)). Председник комитета је Ниесто Алкала Самора.

Након ових догађаја све политичке групације одбиле су да учествују у парламентраним изборима. Гласање на
локалном нивоу било је пресудно 12. априла 1931. године. Монархисти су победили у сеоским срединама, где су
владали касики, док је Републиканско-социјалистички савез победио у градовима. Краљ абдицира.

Успостављена је Друга република 14. априла 1931. године. Комитет се трансформисао у владу чији је председник
био Алкала Самора.

На избориму у новембру 1933. године социјалсити и републиканци на левици, који су одвојено изашли на
изборе, прешли су у опозицију. На десници се истицала Шпанска конфедерација аутономних странака деснице
ЦЕДА. То је савез партија (Народна акција из 1933. године и конзервативни монархисти) основан 1933. од стране
Хосеа Марије Хил Роблеса. Десници су припадали и монархисти: присталице Алфонса из Шпанске обнове и
карлисти из Традиционалистичког заједништва. Основана је и Шпанска фаланга коју је основао Хосе Антонио
Примо де Ривера као омладински покрет. Осуђивао је политички либерализам и капитализам, предлагао неки
облик социјализма, укидање политичких партија, ауторитарну државу. ЦЕДА односи победу, али Радикална
партија постаје најјача, јер председник Самора није желео да формирање владе повери Хилу Роблесу.

Републиканци се деле у две партије: Републиканску левицу Мануела Асање и Републиканску унију Дијега
Мартинеса Бариа. Социјалисти подељени на присталице сарадње са комунистима (Кабаљеро) и споразума са
републиканцима (Пријето).

НАРОДНИ ФРОНТ-избори

Левица је уједиљена у Народни фронт (републиканци, социјалисти и комунисти). Десница је подељена измећу
ЦЕДЕ, монархиста и републикансе деснице. Избори су одржани 16. фебруар 1936. године. Гласови су били
релативно подједнаки, 4,7 милиона фронт, 4,5 милиона десница.

Владу је образовао Мануел Асања од Републикансе левице и Републиканске уније. 10. маја 1936. за председника
Републике изабран је Асања. Владу саставио Сантјаго Касарес Кирога. Пораст политичког и социјалног насиља.
Радници су угњенатвани након 1934. па су се с тога спремали на одмазду и освету над црквом и монархистима.
Католичко становништво сматра да је на помолу диктатура пролетаријата. Хил Роблес постао министар војни.

Монархиста Калво Сотело позива на пуч. Карлисти су већ припремали своје добровољачке милиције, фалангисти
оптужени због стварања нереда. Ухапшен Примо де Ривера и његова странка стављена је ван закона.

ПУЧ

Пучистичка завера била је припремана у тајности. У почетку је предводе официри из Шпанске војне уније УМЕ,
илегалне организације која се појавила у касарнама 1933. године и основао ју је генерал Хосе Санхурхо. Потом су
се у УМЕ инфилтрирали и монархисти и фалангисти. На челу завере првенствено је био генерла Санхурхо који се
налазио у изгнанству у Португалији, након неуспелог пуча из 1932. године. У марту група генерала Мола, Франко,
Саликет, Хоакин Фанхул, Оргас.. одлучили су да припреме државни удар како би успоставили војну хунту. Влада
је обавештена о овим плановима па је неке од поменутих генерла пекомандовала и послала у унутрашњост
(Мануел Годед-Балеарска острва и Франсиско Франко-Канарска острва). Завера није прекинута, већ је њено
средиште пребачено у Навару где је генерал Емило Мола звани Директор преузео главну улогу. Он је премештен
из Марока у Навару јер су сматрали да је био одан Републици, али је убрзо променио тај став. У Мадриду је 13.
јула убијен Хосе Кастиљо, поручник Борбених трупа, симпатизер социјалсита. У знак одмазде његови пријатељи
отимају и убијају монархистичког вођу Калва Сотела. Емилио Мола обезбедио подршку Италије, а генерла
Санхурхо подршку Немачке. Побуна гарнизона у Мелиљи 17. јула била је варница која ће запалити целу земљу.
На препад су заробљени локални гувернери и официри Мелиље одани Републици. 18. јула заповедници
побуњеника у унутрашности изразили подршку побуни у Мароку.

Међународна ситуација

Совјетски Савез, након првобитне неутралности због страха од изолације од стране великих сила и због вођења
политике стварања система савеза у иностранству, се изјаснио за владу Наодног фронта. Послали 250 ловаца
( Поликарпов И-15 и И-16), 150 бомбардера, 70 извиђачких авиона, 2 тенка и топове. Француска је у почетку била
на страни владе, најпре због страха да и на јужним границама не добије фашистичког суседа каквог је већ имала
на истоку и југоистоку, а и у самој Фанцуској је на власти била влада Нароног фронта. Међутим, цела француска
политичка десница била је за генерала Франка, као и председник Лебрен. Због тога ће се на крају определити за
неутралност. Велика Британија није била одушевљена могућношћу да у још једној европској држави власт освоји
диктаторски фашистички режим, али је исто тако гледала хладно и на владу Народног фронта. Страхујући од
пораста комунистичког утицаја на њу, била је против тога да јој се пружи помоћ, сами тим и што би то могло
довести до сукоба са Немачком и Италијом које су биле на страни побуњеника. Званично је остала неутрална али
исто тако је дозволила шапнским фашистима да набављају авионе и други ратни материјал у самој Енглекој
посредством Португалије. Италија подржавла, али и актвино учестовлала у припремању војног удара. У њеном
инересу било је да придобије статешки важне базе на Средоземљу. Максимално се у Шпанији борило око 50.000
италијанских војника. Испоручено је 32 италијанска авиона типа савоја маркети, капрони 310, ловци Фиат Г 50,
две ескадриле бомбардера. Авиони били смештени на острву Мајорка, које су желели да задрже као стратешку
базу и након рата. Послали и подморнице, два разарача, 1930 топова, 10.000 комада аутоматског оружја, 950
тенкова, оклопна кола и артиљерију. Учешће у рату донеће им велики губитак финасија. У нацистичкој Немачкој
Хитлер, саветован од стране Геринга и шефа контраобавештајне службе адмирала Канариса, 24. јула се одлучио
на активну помоћ побуњеницима. Хитлер желео да удаљи Шпанију од запада. Он је сматрао да је Шпанија згодан
полигон за вежбе немачког ратног ваздухопловства (Луфтвафе). Шаље Легију Кондор на челу са Волфрамом фон
Рихтхофеном. Шаљу 20 јункерса, 85 авијатичара, у Кадис 30. јула. У првој половини авгутса у афричкој луци Сеута
биће истоварена два велика брода ратног материјала (расклопљених авиона), док ће у Кадису из Португалије
долетети две ескадриле (од 12-24 авиона) јункерса и већи број хајнкела, бомбардера Дарније 17 и ловаца
Месершмит 109. Кроз Шпанију максимлано је прошло око 10.000 немачких војника. Сједињене Америчке
Државе су од самог почетка најавиле неутралност. Почињу са израдом Закона о неутралноисти који је
забрањивао испоручивање стратегијског материјала зараћеним странама. Овај закон биће усвојен јануара 1937.
године, али ће и пре његовог усвајања америчка неутралност више ићи у корист побуњеницима него влади
Народног фронта. Америчке компаније од првог дана несметано снабдевају Франка нафтом. Португалија је била
под профашистичким режимом диктатора Салазара, па је тако ова земља била транзитна територија од важности
за дотуривање помоћи шпаниским фашистима. Из Португалије у Шпанију одлазе добровољци како би се борили
на страни фашиста.

У Француској Блумова влада је 25. јула донела одлуку да се неће мешати у сукоб у Шпанији. 1. августа је
предложила свим заинтересованим земљама прихватање и спровођење уговора о неинтервенцији у Шпанији.
Владе Велике Британије, Белгије, Пољске , СССР-а, Немачке, Италије и Португалије одговориле су да прихватају
њен предлог. Француска ставља ембарго на извоз оружја и ратног материјала у Шпанију, на шта се побунио
председник легалне шпанске владе, Ларго Кабаљеро јер је то изједначавало легалну владу са Франковом
побуњеничком хунтом. До 26. августа укупно 27 земаља изјавило је да прихвата политику стриктног немешања у
шпанске унутрашње сукобе. Они су се састали у Лондону 9. септембра 1936. године где су формирали
Међународни комитет за неинтервенцију. Међутим, неке земље нису уопште имале намеру да се држе овог
принципа. 30. септембра шпанска републиканска влада објавиће Белу књигу у којој се доказује учешће Немачке и
Италије на страни фашиста. У фебруару 1937. године у помоћ Франку стићи ће нове италијанске јединице ,
четврта Мусолинијева дивизија са 40000 војника. Мусолини је желео брзу победу генерала Франка како би у
западном Средоземљу фашизам стекао још једно упориште. И Хитлер је желео фашистичку победу, али му је
одговарало да грађански рат потраје неко време, јер би се Италија све већим ангажовањем одвратила од
Аустрије и Подунавља, али и компромитовала и завадила са западним силама и тако дефинитивно била упћена
на сарадњу са Немачком.

СССР је 6. и 7. октобра октобра уложио протест на интервенције Немачке и Италије и изјавио да се више неће
сматрати везаним за споразум о немешању уколико га се друге земље не придржавају. Пет дана касније
совјетски тенкови су посалти у Шпанију, а 8. новембра прва интернационална бригада организована од стране
Коминтерне стигла је у Шпанију. Интернационалне бригаде-њихови штабови за регрутацију установљени су у
Паризу, ораганзовано је тајно пребацивање преко Пиринеја, у Албасету се налазио камп за обуку. У склопу њих
били су Французи (чета-Париска комуна), Енгелзи, Американци (Линколн), избеглице из Немачке (Телеман и
Едгар Андре) и Италије (Гарибалди и Гастоне-Соци), студенти левичари (укупно из 53 земаља). Многи од њих
били су ветерани и обучени официри. Прва јединица стигла је у Мадрид 8. новембра, углавном Немци и
Италијани. У њој није било ни једног Руса, нешто касније почињу да долазе и совјетски војни стручњаци. У
редовима шпанске републиканске армије борило се укупно 557 совјетских гарђана, према званичним совјетским
подацима. Између шпанске владе и СССР-а је тада успостваљено пријатељство, нарочито због тога што је
Шпанска република доставила значајан део својих златних резерви у државне трезоре у Москви. Французи-
25000, Пољаци-5000, Англоамериканци-5000, Белгијанци 3000, Балканци 2000, Немци и Италијани 5000. Јосип
Броз Тито је као члан Коминтерне био задужен за организацију и упућивања добровољаца који су дошли из
Средње Европе.

Немачка и Италија ће 18. новембра 1936. године призанти хунту генерала Франка као једину легалну шпанску
владу. Немачки и италијански амбасадори одлазе у Саламанку где је било седиште те владе.

Нови заплети (1937)

Велика Британија и Француска су 4. децембра 1936. године предложиле владама Немачке, Италије, СССР и
Португалије увођење међународне контроле шпанских обала и граница ради спречавања уласка иностраних
трупа и наоружања у земљу. Оне то прихватају, али су Португалци одбили предлог да се контроли подвргну и
њихове обале, а Италија и Немачка отежу почетак контроле. План: британски и француски ратни бродови
крстариће дуж обала окупираних од националиста, а немачки и италијански дуж обала под контролом
републиканаца. Напори СССР-а да и себи обезбеди учешће у овој контроли остали су без резултата.

Патролирање бродова великих сила око шпанских обала почело је у априлу 1937. године, али је ускоро довело до
инцидената. Најпре је 29. маја немачка оклопњача Дојчланд била погођена бомбама из републикаснских авиона
који су тукли франкистичку луку Ибисе, у којој немачким бродовима према плану контроле није било место. За
одмазду немачка флота је два дана касније испалила 200 граната на републиканску луку Алмерија, убивши око 40
и ранивши преко 100 грађана. Овај чин је јавно осудио британски министар иностраних послова Идн, али када је
немачка влада запретила да би због овог инцидента могло доћи до светског рата, он се повукао и изјавио да
прихвата немачку верзију догађаја.

Патролирање је настављено до 19. јуна када је немачка крстарица Лајпциг, била наводно нападнута од једне
подморнице. Четири дана касније Немци и Италијани су дефинитивно повукли контроле, а Португалија је одузела
олакшице Француској и Енглеској за контролу њених обала.

Комитет за неитервенцију се пробудио и преко овог комитета британска и француска влада су 10. септембра
сазвале специјалну поморску конфернцију свих средоземних и црноморских земаља укључујући и Енглеску и
Немачку, на којој је требало да се расправи о овомо догаћају. Дан уочи конференције Немачка, Италија и
Албанија су отказале учешће, па је она отворена у присуству представника Велике Британије, Француске, СССР,
Грчке, Турске, Југославије, Румуније, Бугарске и Египта. Трајала је од 10-14. септембра у Ниону. Завршена је
споразумом којим се британска и француска флота и авијација овлашћују да штите трговачке бродове свих
земаља, сем шпанских, и да уништавају све сумњиве бродове и авионе који се појаве у западном Средоземљу. То
је била прва одлучна мера предузета против агресивног понашања фашистичких сила у току Шпанског грађанског
рата. Да би се ублажило њихово незадовољство, британска влада је позвала и Италију да учествује у
патролирању против непознатих подморница. Италија се томе радо одазвала и након тога је гусарење одмах
ишчезло и патролирање није било ни потребно.

Ратна 1936. година

Влада није више имала стварну власт у држави. Истинску власт држали су локални комитети наоружаних
радника. У многим местима је милиција Народно фронта поништила власт председника владе (Комитет
каталонских милиција, Хунта за одбрану Мадрида, Веће за одбрану Арагона-имали значајну аутономну васту).
Најмоћнији је био онај у Барселони. Централни комитет антифашистичке милиције Каталоније стоврен је 21. јула.
Генералитат (локална влада) је и даље била на свом месту на челу са председником Компанијсом. Мадрид имао
грађанску власт, мада милиције делују по сопственом нахођењу. Комитети имају три циља: да створ наоружане
снаге способне да се супротставе Националситима, да створе полицијску власт и обуставе масакре и да изведу
друштвене промене за које су се залагали анархисти и Кабаљеро. Основани су Револуционарни судови, судије
били радници, казна најчешће смрт. Анархисти подстицали заузимање земље и предузећа. Њима је истовремнео
изгелдало могуће да се оствари револуција и добије рат. Социјалисти и комунисти су сматрали да се прво треба
добити рат уз најмању могућу промену постојаћњег система. Анархисти и Кабаљеро желели да покрену
револуцију и да створе пролетерску цивилизацију. Сеоска револуција подразумевала конфискацију имања
поседника који су побијени или побегли.

Генерал Франко напусто је Канарска острва и дошао у Мароко да би предводио афричку војску. Галиција, Леон,
Стара Кастиља, Навара, Арагон, западна Андалузија, северна Африка, Канарска острва-тријумф војног удра.
Велики градови Мадрид, Барселона, Валенсија, Билбао, (средоземна обала и Астурија и Баскија) индустријски
најразвијеније области-симпатизери Народног фронта. Војска националиста 15.000 официра, 38.000 легионара
(јединица елитних најамника, добровољаца из читаве земље) и Мавара из Марока, 30.000 из Цивилне гарде,
30.000 рекетес (карлисти), 70.000 регуларес.

Најпре су народне милиције ослободиле Барселону, Мадрид, Билбао, Малагу и Валенсију од побуњеника.
Пучисти су успели да освоје само Севиљу, Кадис, Кордобу, Сарагосу и Овиједо. Што значи да државни удар није
био успешан, али је омогућио да почне грађански рат, јер је дошло до поделе у држави. 29. јула побуњеници
освојили Севиљу где се налазио аеродром, па су на њега слетали авиони са појачањем из Марока.

Бадахос пао 14. августа (побијено око 2000 мушкараца у рингу кориде). Две војске спојиле су се 8. септембра, и
убрзо је пала западна Шпанија. Желели су да разбију опсаду Толеда која је почела од како је рат почео. 1300
војника, припадника Цивилне гарде, фалангисти и њихове пордице остали су заробљени у граду. Опсели су их
радници. Тврђаву поткопали минама. Помоћ стиже 28. септембра када је у Толедо ушла афричка војска.

После заузећа Толеда националисти су се спремали да нападу Мадрид. Влада се сели у Валенсију. У Мадриду је
остао генерла Хосе Миаха, власт је држала Хунта за одбарну која је представљала пролетерске орагнизације.
Одлучујући глас у Хунти имала је Комунистичка партија на чијем челу се налазила Долорес Ибарура, Ла
Пасионариа. Покличи Но пасаран. Мадрид издржао силовит напад 8. новембра артиљерије и авијације.
Најжешће борбе у Универзитетском граду. После десет дана напади обустваљени. Погинуо Дурути. Током
новембра Мадрид непрестано бомбардован.

На зиму побуњеници опседају Мадрид. Напад почео 29. новембра. Пресечени путеви до Валенсије која је била
једини пут снабдевања.

Републиканцима су била неопходне јединствене оружане снаге. У Барселони је основана прва колона милиције
којом је заповедо Буенавентура Дурути. Прве милиције биле су неефикасне, неорганизоване, вође су синдикалне
вође који немају војничку обуку. Нису желели да формирају војску јер су сматрали да је војска опасност за земљу.
Једини који је располагао политичким легитимитетом и утицајем на милитантне раднике био је Ларго
Кабаљљеро. Кабаљеро постаје предсеник владе. Влада је фромирана од комуниста, социјалиста, републиканаца,
ЕЦР, касније и анархиста.

Националисти су имали сличан проблем са јединством. Генерал Санхурхо погинуо је 20. јула када се срушио
авион. Емило Мола у Навари, Кеипо де Лјано у Севиљи, и Франко у Африци, потом у Андалузији, били су вође
побуне. После смрти Санхурха команду је преузео Мола који је у Бургосу 24. јула установио Хунту за националну
одбрану која се састојала од генерала, није садржала карлисте и фалангисте и генерале са југа, па има
ограничену власт. Након спајања војске Франко добија највећи утицај. 29. септмебра Хунта у Бургасу и највиши
официри прихватају Франка за генералисимуса, а касније за шефа државе на челу Техничке хунте, врста владе. У
њу су ушли предстаници политичких снага који су подржавали официре (карлисти, алфонсисти, фалангисти).
Преузо највишу војну и цивилну власт. У априлу Франко је приморао карлисте и фалангисте да се уједине у
Јединствену партију у складу са модерним тоталитарним државама, чији ће вођа бити он. Звала се Шпанска
традиционалистичка фаланга и Хунта за националсиндикалну офанзиву, касније Национални покрет.

Ратна 1937.

У фебруару 1937. преко реке Харама националисти напали југоисток града Мадрида. Напад је поново одбијен. У
марту поновни напад са 30.000 војника које је послао Мусолини, и тај напад одбијен. Мусолинијева војска успеће
да освоји Малагу током фебруара месеца, а након тога покренуће офанзиву на Гвадалахару, где ће доживети
тежак пораз 9. марта 1937. године. Након тога Националисти освојили приморске провинције (Баскија, Астурија).
Бомбардовање Гернике 26. априла 1937. –немачки авиони. Билбао освојен 12. јуна. Јула је вођена битка код
Брунетеа где је републиканска војска покушала да одбије напад националиста, али безуспешно. Баскија
капитулира 25. августа. Сантандер пао 26. августа. 29. августа републиканска војска покушала још једну
офанзиву код Белчите. 21. октобра последње републиканске трупе се предале у Астурији, када је пао град
Хихон. Борбе усредсређене на арагонски фронт. Републиканци напали 15. децембра 1937. године. Напали град
Теруел који је бранило око 2500 националиста. Град напада 15000 републиканаца, 22. и 18. корпус са севера и
југа. Ушли у Теруел 22. децембра, који се коначно предао 7. јануара. Али је недостатак оружја, авиона, и
резерви онемогућио напредовање. Националисти доводе појачање и крећу у контраофанзиву. 22. фебруара
1938. националисти опет заузели Теруел.

Јединство републике почиње да се распада. Кабаљеро радничке милиције постепено укључује у регуларну
армију, успостваљени су официркси редови, појавила се орагнизована војска. Браниоци републике временом су
се поделили на присталице револуције ( УГТ, ЦНТ, Каталонија) и поретка (Асања, Прието, комунисти, Совјетски
Савез). Нови премијер Хуан Негрин.

Ратна 1938.

1938. пристали на утицај СССР-а без обзира на политичка условљавања.

Почели офанзиву преко реке Ебро на арагонском фронту, према мору 9. марта. Битка за Левант. Офанзива
почиње 24. јула 1938. године (50000 војника). Долином Ебра продрли надајући се да ће пресећи линију
снабдевања и опколити националисте. Препад успешан, али заустављен код Гандесе. Трајало је три месеца да би
се на крају повукли.

Совјети након минхенског споразума обуствљају помоћ Шпанији. Негрин опозвао интербригаде и послао их
кућама надајући се да ће на тај начин придобити страну подршку. Република остаје без стране помоћи.

Ратна 1939.

Коначну офанзиву на каталонском фронту Франко је преузео 23. децембра. Барселона нападнута јануара 1939.
године (Барселона-Мусолинијева освета за пораз код Гвадалахаре). Град пао 23. јануара. Републиканска влада
бежи из Барселоне. Милион избеглица кренуло ка француским границама. Каталонски фронт затворен 12.
фебруара 1939. године. Долази и до капитулације Менорке.

Преостали су Мадрид, Валенсија и централна Шпанија. Негрин се пребацио у Валенсију. Из Тулуза Асања подноси
оставку као председник републике. Француска и Британија признају Франков режим 27. фебруара 1939. године. У
Мадриду је хунта цивила и генерала коју су предводили умерени социјалисти Хулијан Бастеиро и пуковник
Сихисмундо Касадо, присталица Кабљера, објавили да не признају републиканску власт и почили преговоре са
Франком. Хунта хтела да преговара, Франко је одбио пеговоре, али обећава да неће казнити војнике и оне које су
слушили Републику. Мадрид се предао 28. марта. Републиканске посаде предавале су се између 28-31. марта.
Франко је прогласио победу 1. априла 1939. године. Друга република нестала је после 8 година кризе и нереда,
986 дана рат и преко милион погинулих. Републиканце су раздирале супротстављене идеје социјалне револуције
која је понела раднике и одбране парламентарне демократије.

Последице

Путеви разорени борбеним возилима и бомбама, нестали мостови, нема делова за аутомобиле и камионе,
железница се срозала на ниво из 1911., недостаје радна снага, ½ мил побегло, распоређено по избегличким
логорима у Француској, касније транспортовано у логоре смрти нацистичке Немачке, много погуниулих,
интелектулаци отишли или побијени. Владавина терора, логори, 1 милион заточено, погубљено. Велики број
републиканаца побегао у брда, војска патролира, тајна полиција у палати Гобернацион, на тргу Пуерта дел Сол у
Мадриду. Укинут парламентаризам. Вођена политика економске изолације. Аутархија-ослобађање економије од
стране зависности. Ослањање на сопствене ресурсе. Укинут развод брака, образовање поверено цркви, укинуте
мешовите школе у складу са католичким вредностима. Послодавци и радници учлањени у једну синдикалну
организацију. Студенти присилно учлањени у један званични синидкат-Синдикат студената универзитета..
Цензура штампе. Забрањен каталонски и баскијски језик.Закон о политичкој одговорности донет фебруара 1939.
године-отварање судова који често доносе смртне казне. Усовјен Закон о прогону масонерије и комунизма у
марту 1940. године.Емиграција у Мексико-седиште републиканске владе у егзилу.Нису учествовали у Другом
светском рату због тешких последица Шпанског грађанског рата, послали само Плаву дивизију на руски фронт.
Након пада Мусолинија 1943. дивизија враћена, поновна политика неутралности.