Социјализам у Србији

Развој политичке мисли, као и ширење социјалистичких учења и теорија у

Србији у пуном јеку је од 1868. до 1878. године, периоду када су и Светозар Марковић
и Никола Пашић започели своје прве политичке делатности. Социјалистички покрет на
челу са Светозарем Марковићем заснивао се на мишљу да се на основу истине, а уз
помоћ науке српски народ може препородити и увести у просвећену и цивилизовану
Европу. Социјалисти су покушавали да баштину српске историје и предања повежу са
савременом науком и културом и тиме донесу напредак свом народу. Паралалено са
њима развијао се и либерлани покрет у Србији под Владимиром Јовановићем.
Међутим, они су се од социјалсита разликовали тиме што су се најпре бавили правним
и политичкиим изједначавањем народа, без његовог претходног просвећивања,
верујући да је то једино могуће у капитализму тако да су капитализам прогласили за
друштвени систем који најбоље одговара народу.
Први који се у Србији бавио социјалистичим идејама био је Живојин Жујовић,
кога је и сам Светозар Марковић сматрао првим социјалистичким идеологом у Србији.
Он се током школовања у Русији ближе упознао са мислима руских револуционарних
демократа: Чернишевског, Писарева и Бјељинског, које ће касније и Светозар
Марковић изучавати. Школовањем у Цириху и Минхену упознао се и са теоријама
француског и енглеског социјализма. Међутим, његова политичка схватања нису била
у потпуности дефинисана тако да се он бавио само теоријама и публицистичким радом,
за разлику од Светозара Марковића који је покушавао да социјалистичке теорије и
мисли прошири међу народом и учврсти темеље социјализма у Србији. Иако је свој
живот завршио веома рано у томе је Марковић и успео остављајући својим
наследницима, међу којима је и Никола Пашић, довољно основа за даљи политички
рад социјалсита и њихову борбу која ће се остварити оснивањем Народне радикалне
странке и кроз делатности радикала у политичком животу Србије.

Стање у Србији

Србија је у другоиј половини 19. века била типична аграрна земља са ниском стопомо
екононмског развоја па је практично спадала у категорију заосзалих земаља. Била је
једина држава у европи у којој није било железнице. Проценат градског становништва
био је веома мали. Основу српског друштва чинило је сељаштво.