Poraz moderne Srbije

Pred kraj osamdesetih godina prolog veka, vie od jedne i po decenije poto se povukao iz politikog
ivota Srbije, Marko Nikezi je rekao: "Veu satisfakciju imam kada neko neto nae u naoj politici
to zasluuje panju nego kada me neko blagonaklono spomene", jer kako je rekao "vano je ono
to pravizilazi pojedinca". Otprilike u isto vreme, Dobrica osi, pominjui Marka Nikezia i politiku
Srbije kada joj je on bio na elu, uinio je to upravo na nain koji za Marka Nikezia nije mogao
predstavljati satisfakciju: njega lino nazao je "razumnim ovekom", a njegovu politiku
"neostvarenom". Naravno, niko razuman, pa ni Marko Nikezi, tada, krajem osamdesetih, nije mogao
imati sumnju u to da je politika srpskog raukovodstva s poetka sedamdesetih ostala neostvarena. Ali,
ono to je u osievoj opservaciji poraavajue, kako za tu politiku, tako i za Srbiju, to je zakljuak o
razlozima kraha politikog programa Marka Nikezia. Marko Nikezi bio je, kae osi, nosilac
programa "moderna Srbija", ali nije razumeo "egzistencijalni interes srpskog naroda na ijem se elu
naao krajem ezdesetih godina". Za Marka Nikezia moderna Srbija jeste bila egzistencijalni interes
srpskog naroda, za osia, moderna Srbija je bila upravo njegova negacija. Jer, kako e na drugom
mestu zakljuiti, interes pojedinca u Srbiji, mora se podrediti zajednici, narodu, to je "prva moralna
dunost svakog Srbina". U istoriji Srbije samo je jedan politiki vaan ovek pre osia ovako brutalno
jasno formulisao politiki program koji poiva na pretpostavci da su egzistencijalni interes srpskog
naroda i "moderna Srbija" kao program, meusobno nepomirljive kategorije. Bio je to na samom
poetku XX veka Nikola Pai koji je svoj politiki credo objasnio ovim reima: "Nacionalna sloboda
celog srpskog naroda bila je za mene vei i jai ideal, no to je bila graanska sloboda Srba u
Kraljevini". Paieva i osieva politika odnele su pobedu u XX veku, jednom na poetku, drugi put na
kraju XX veka. Politika "moderne Srbije" koju u novijoj istoriji simbolie Marko Nikezi izgubila je
istorijsku bitku; nije "prevazila pojedinca", nije postala orijentacija. Naprotiv, Srbija je politiku
modernizacije izjednaila sa nerazumevanjem nacionalnog interesa Srba, a nosioce takve politike
prepustila je zaboravu. Neke od njih je, ne uspevajui drukije da ih zaustavi, fiziki eliminisala.
Gledano u celini, za Srbiju XIX i XX veka sva fundamentalna pitanja svodiva su na dva osnovna: prvo
je odnos prema vrednostima modernog doba ili prema modernizaciji u najirem smislu to je ono to
se esto odreuje kao odnos Srbije prema Zapadu; drugo je nacionalni program Srbije kao izraz
njenog odnosa prema susedima, posebno onima u ijim granicama se u trenutku nastanka
nacionalnih drava na Balkanu naao znatan deo srpskog naroda. U krajnjoj liniji, oba pitanja mogla bi
se svesti samo na jednu sutinsku kontroverzu moderne istorije Srbije, koju su politiari s kraja XIX i
poetka XX veka dosta precizno odredili kao dilemu: "srpska" ili "srbijanska" politika. Prva je znaila
svesrpsku nacionalnu politiku, usmerenu ka svenacionalnom dravnom ujedinjenju, koje predstavlja
prioritet dravne politike i kome se bespogovorno podreuju pitanja unutranjeg drutvenog razvitka,
kao sto su kultura, materijalno blagostanje, individualne slobode, zakonitost. To je ona politika, iji je
najpoznatiji nosilac Nikola Pai, a u ijoj osnovi lei velikosrpski nacionalizam, nacionalizam koji u
svoj fokus stavlja svesrpsku dravu. Drugi pravac, onaj koji je pomenutim vrednostima modernog doba
davao apsolutni primat i koji se u osnovi nije mogao izmiriti sa politikom velikosrpskog nacionalizma,
politiari s poetka veka nazvali su "srbijanskim", identifikujui kao njegove nosioce relativno
malobrojne politike stranke iji je program bio upravo liberalna, odnosno moderna Srbija. Kada je,
pred kraj svog politikog ivota, 1972, rekao: "Dolo je vreme da se Srbija okrene sebi", Marko Nikezi
moda nije, a moda ba i jeste bio svestan koliko je njegova programska formula, zajedno sa
njegovom politikom sudbinom, bila precizno definisana u ranijem politikom iskustvu novovekovne
Srbije, koliko je ona doista bila kako stoji u naslovu ove knjige "SRPSKA KRHKA VERTIKALA".
Ali, ono ega je nesumnjivo bio savreno svestan, to je injenica da je srpski nacionalizam, bio i ostao
pitanje svih pitanja moderne Srbije balast s kojim Srbija moe ii samo unazad do samog poetka.
Na njemu se kae Nikezi "prelamaju sva pitanja srpskog drutva". Jer, nacionalizam i nije pitanje,
nego koncepcija smatra Nikezi. Protiv te koncepcije on se na elu Srbije borio onako kako je
najbolje umeo i mogao. Upravo ta nepomirljivost sa velikosrpskim nacionalizmom bila je ono to e
odluujue i trajno odrediti recepciju Marka Nikezia i srpskih liberala u Srbiji. osi je tu recepciju,
koja je do danas ostala gotovo neupitna, a koju je on sam u doboroj meri sugerisao i podstakao, zaista
najbolje formulisao zakljukom da Marko Nikezi sa svojom "programskom sintagmom moderna
Srbija" "nije razumeo egzistencijalni interes Srbije".
Dilema "srpska" ili "srbijanska" politika ili, mogli bismo rei "moderna ili Velika Srbija", samo je
prividno izgubila znaaj ulaskom Srbije u Jugoslaviju. Ona je u trenucima jugoslovenske krize uvek
iznova oivljavala, da bi krajem ezdsetih godina prolog veka, kao odgovor na istroenost ideologije
jugoslovenstva kao legitimacijskog osnova zajednike drave, upravo s dolaskom Marka Nikezia na
vlast, poslednji put postala centralno i, kako e se pokazati, sudbinsko pitanje i srpske i, posredno,
jugoslovenske drave.

1
"Srbijanska politika" Marka Nikezia i srpskih liberala definisana je u okviru projekta decentralizacije
Jugoslavije koji e biti konano zaokruen Ustavom od 1974, a koji su srpski liberali ne samo prihvatili
nego i razumeli kao ansu za izgradnju Srbije kao moderne drave. Po prvi put, srpska zvanina
politika stajala je na stanoviu da politika dravnog centralizma u Jugoslaviji nije u interesu Srbije; da
kako je Nikezi govorio ona ne samo da se kod drugih "doivljava kao tenja za hegemonijom, nego
vodi zapostavljanju same Srbije". Za Srbiju, smatrali su liberali, jednako kao i za druge republike,
Jugoslavija je opravdana samo kao racionalna dravna zajednica, kao institucionalizovani sporazum o
zajednikim interesima.
Okrenutost "Srbije sebi" podrazumevala je i relativizaciju znaaja svesrpskog dravnog jedinstva. Otud
srpski liberali eksplicite odbacuju stav da se prava Srba u drugim republikama brane u Beogradu. Zato
su srpski liberali stali uz ustavne promene, koje su zakljuno sa 1971, praktino ve bile zaokruile
nov koncept federacije. Temeljni princip tog koncepta bio je Jugoslavija kao sporazumna zajednica
naroda koji su je stvorili.
Svojim programom srpski liberali su postali prihvatljiv partner za druge u Jugoslaviji. To meutim, nije
bilo dovoljno. Trebalo je imati podrku federalnog vrha, s jedne, i same Srbije, s druge strane. Obe te
podke su, meutim, izostale i srpski liberali su doiveli dvostruki poraz na federalnom vrhu i iznutra,
u samoj Srbiji.
Za federalni partijski vrh, pre svega za Josipa Broza Tita, srpski "liberali" predstavljali su opasnost ve
samim tim to su isticali vanost institucija, jer su tako, iako posredno, dovodili u pitanje njegovu linu
vlast, ali i politiki monopol Komunistike partije. Takoe, insistiranjem na trinoj privredi, kao i
irenjem granica unutranjih sloboda i zaziranjem od represivnih mera jednom reju, svojim
projektom modernizacije u celini, oni su ugroavali same temelje komunistikog poretka. Liberalima se
posebno zameralo to to su bili popustljivi prema krugu kritikih intelektualaca okupljenom oko D.
osia, u kome se sve otvorenije uobliavao svesrpski nacionalni program, kao i prema
intelektualcima, uglavnom filozofima, koji su s pozicija radikalne levice kritikovali jugoslovenski
socijalizam, ostvarujui ogroman uticaj na studentski pokret 1968. Sve to zajedno, za federalni partijski
vrh predstavljalo je dovoljan razlog za svrgavanje liberala.
Ali, gledano iz istorijske perspektive, neuporedivo znaajniji je bio poraz srpskih liberala koji je doao
iznutra, iz Srbije, koja je odbacila njihov nacionalni program, a sa ovim i njihov modernizatorski
projekat koji je od nacionalnog bio nerazluiv. To je bio pravi istorijski poraz pred sve glasnijim i
organizovanijim intelektualnim krugovima koji su na naputanje politike jugoslovenstva odgovorili
povratkom na politiku svesrpstva.
Dok je za liberale decentarlizacija zapoeta ustavnim amandmanima bila poetak novog koncepta
Jugoslavije u kojoj e Srbija, osloboena balasta integralnog jugoslovenstva i svesrpstva, imati vie
slobode da se razvija kao moderna drava, dotle je za opozicionu intelektualnu elitu ta ista
decentralizacija znaila kraj Jugoslavije i otvaranje pitanja srpske nacionalne drave koje se ne moe
reavati bez Srba van Srbije. Tada se, povodom ustavnih amandmana, prvo u krugovima kritike
inteligencije u javnoj raspravi o ustavnom pitanju, a potom i u dravnim strukturama Srbije, uobliava
sverpska nacionalna platforma, takorei do najsitnijih detalja. Nova ustavna reforma ve tada je
definisana kao konano razotkrivanje pravih namera jugoslovenskih komunista da budu delat
srpske dravne ideje i srpske nacije u celini. Ustav od 1974. nije prihvaen, ali ne, ili bar ne na prvom
mestu, zbog onoga to je u tom ustavu predstavljalo zaokret unatrag u pogledu politikog sistema,
nego zbog naina na koji je on reio odnose meu federalnim jedinicama; ne zbog toga to je, vie
nego prethodni ustavi, omoguavao linu vlast i simbiozu izmeu jedne i jedine partije i drave, niti
zbog toga to je konano petrificirao reim bez ekonomskih sloboda i politike demokratije, nego zbog
toga to je Jugoslavija od tzv. klasine federacije pretvorena u neku vrstu konfederacije. Ugledni
srpski intelektualci, potonji uticajni politiki ljudi, teite su tada bacili, ne na pitanje politikih sloboda i
demokratije, nego na srpsko nacionalno pitanje. Otvorili su pitanje republikih granica i s tim u vezi
poeli su da podseaju na stradanje Srba u NDH, dokazujui da Srbi ne mogu da ive zajedno sa
Hrvatima.Ve tada, oni su srpskom narodu poslali poziv na "otrenjenje". Svesni da je ustav bilo
nemogue promeniti bez konsensuza (ustavno pravo veta), najugledniji pravnici su tada objanjavali
da se ustav moe menjati i vanpravnim putem, primenom prirodnog prava naroda na otpor i pobunu.
tavie, otvoreno je i pitanje dalje uloge intelektualaca u drutvu, s obzirom na novu situaciju u koju je
doveden srpski narod: umesto da svojim studentima tumae ustav i ue ih zakonitosti, oni, a posebno
profesori prava, trebalo bi da nadalje "dovode narod do svesti o pravu na pobunu". Ukratko, ustavna
revizija krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih otvorila je srpsko nacionalno pitanje i rezultirala
formulisanjem svesrpske nacionalnopolitike platforme kao jedine prihvatljive alternative centralistikoj
Jugoslaviji.
Liberali, koji su ovakvu platformu odbacili u ime "srbijanske" politike platforme i koncepta Jugoslavije
kao sporazumne zajednice, zapeatili su time svoju sudbinu u Srbiji koja e narednih trideset

2
godina, sve do dananjeg dana, patiti od traume koja se zove "Ustav 1974". Ironija novije srpske
istorije je u tome da je upravo pod okriljem srpskih liberala, u atmosferi dotad nepoznatih sloboda u
posleratnoj Jugoslaviji, rekonsolidovan srpski nacionalistiki projekt koji e sruiti i same liberale, a
potom i Jugoslaviju. I to je najznaajnije poraziti "modernu Srbiju".

(Re na promociji knjige "Srpska krhka vertikala" Marka Nikezia, u izdanju Helsinkog odbora za
ljudska prava u Srbiji, Beograd, 18. decembar 2003)

Olga Popovi Obradovi

Republika, 262, 2001.

MODERNA I ANTIMODERNA U SRBIJI

Skerlic u cetiri slike, patrioti i izdajnici, crkva kao gubitnik uz rame drzavi kako se stvarala i
gusila srpska Moderna?

Da se probudi nacionalno osecanje, svest i ponos; da se ova amorfna masa podigne na stupanj
naroda, obratili smo se proslosti, staroj slavi, pobedama srednjovekovnih vladara. Prvu rec imali su
istorici i filozofi, istorijske uspomene uzete su za ideal buducnosti, jezicke zackoljice imale su da
stvaraju nacionalne osobenosti, udarilo se put istoricizma i nacionalnog romantizma. Na taj nacin
doslo se do besmislice: da se vera u zivot trazi u grobovima i da proslost ukazuje pute sadasnjosti i
buducnosti. Nije se narodu govorilo: kao i svi drugi, zato sto zivis, zato sto si covek i svesno stvorenje,
i ti imas prava kao i svi ostali da opstanes, da se razvijas, da sto bolje zivis kao ravnopravan clan
ljudske zajednice, da ides do punog razvica i pune slobode.
Prosao je vek otkako je Jovan Skerlic ovo napisao, usmeravajuci svoju politicku misao na pojedinca,
progres i slobodu. Po njemu, cilj ukupnog progresa covecanstva bilo je demokratsko vaspitanje
gradjana (moderan covek pozitivna i stvaralacka sila prvog reda), a demokratska drzava je ta koja
pojedincu omogucava pun razvoj.

Skaredna zgrada
Dovodeci u pitanje Skerlica, trebalo je Srbiju svesti samo na one kontinuitete koje je on svakog dana u
svojim novinama jos pocetkom proslog veka dovodio u pitanje: tradicionalizam, patrijarhalnost,
autoritarni politicki mentalitet, dominaciju licnog nad politickim, negaciju pravne i demokratske drzave,
populisticku demagogiju, nacionalisticku bahatost i aroganciju, velikodrzavne koncepcije, velicanje
srednjeg veka kao ideala savremenosti, grobalja kao temelja sadasnjosti i gusala kao kulturnog
obrasca buducnosti. Pozivi da se Skerlic zaboravi, da se ponizi, da se nazove naivnim i proglasi
covekom koji nije najbolje razumeo politiku i odnose medju jugoslovenskim narodima bili su tu da bi se
iz nacionalnog pamcenja potisnulo sve sto je izmicalo cigle iz skaredne zgrade koja se htela izgraditi
na falsifikatu srpske istorije. (Dubravka Stojanovic, u cetvrtoj slici o Skerlicu)
Tim principima Skerlic se iskazao kao vodeci ideolog moderne u srpskoj politickoj misli, koji je na
labavoj ravnotezi izmedju individualne slobode i socijalne pravde trazio temelj drustva buducnosti,
smatra istoricar Dubravka Stojanovic, koja je u projektu Moderna, srpski nacionalni identitet u XX
veku, Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, govorila o Skerlicu u ramovima cetiri slike:
Vreme do Prvog svetskog rata, Vreme izmedju dva rata, Socijalisticka Jugoslavija i Devedesete. Njeno
predavanje obilovalo je citatima iz listova u kojima je Skerlic saradjivao govorili su ih mladi glumci, u
reziji Ane Miljanic.

Bezobzirni satiricar
Cesto se izmedju dva rata, posebno u vojsci, moglo cuti: Da je sad ziv Skerlic! navodi Dubravka
Stojanovic, sto svedoci da je u Kraljevini Juznih Slovena bio dozivljavan kao idol, njen apostol,
ideolog i pripadnik onog malog broja intelektualaca koji su razumeli sustinu na kojoj je pocivala njena
osetljiva ravnoteza. Skerlic, bezobzirni satiricar sovinizma, koji je prezirao srpsku i hrvatsku
maniju velicine i ismevao njihovo velicanje mrtvih srednjovekovnih osvajaca, smatrao je da je
takav cin nepatriotski. Jugoslavija je za njega bila najracionalnije resenje, jedino razumna i jedino
moguca politika, pisao je.
U cetvrtoj slici dogodio se potpuni preokret u javnom, vladajucem diskursu o Jovanu Skerlicu:
Intelektualci koji su zauzimali najvise pozicije u najuticajnijim institucijama nauke i umetnosti i koji su
stvarali ideolosku osnovu prethodnog rezima, dobro su i tacno procenili da Srbiju koju su oni zeleli da
stvore treba zasnovati na svemu suprotnom od onog sto je skoro citav vek simbolizovao Jovan

3
Skerlic. Prvi put u istoriji politicke misli u Srbiji 20. veka zvanicni ideolozi su... bili spremni da prekinu
taj tanki, nikad vecinski, ali ipak neprekinuti kontinuitet srpske politicke moderne.
Njegove ideje, jos na pocetku dvadesetog veka, ukazivale su da bi tradicionalisticka, klerikalna, u
proslost i iluziju Velike drzave zagledana Srbija ne samo dovela u pitanje sopstveni razvoj, vec i sam
opstanak. Te jasne opomene morale su se zaboraviti, da bi se krenulo u avanturu u koju se nije
usudila krenuti nijedna prethodna srpska politicka generacija, avanturu ciji je cilj bio prekrajanje
drzavnog prostora, kaze Dubravka Stojanovic.
Zasto je Skerlic poslednjih deset godina bio kriv? Avantura o kojoj je rec morala je imati pocetni uslov
prekinut kontinuitet srpske politicke moderne i uspostavljen paranoicni, ksenofobicni, anksiozni
nacionalni identitet, koji je bio potreban za poslednji srpski politicki eksperiment. Skerlicevu krivicu,
dakle, cinile su njegove politicke ideje, kao temelj druge Srbije, mozda ponovo moguce Srbije.

Nasi njihovi
Patriotama i izdajnicima, nasim i njihovim, nacionalnim stereotipima kao osnovnom
elementu ispoljavanja nacionalistickog misljenja i argumentu za dogmaticnost nacionalizma
zasnovanog na predubedjenju o susedima, u projektu Moderna govorila je istoricar Olivera
Milosavljevic. Njeno predavanje slika Balkan koji su strani putnici prvi poceli da prikazuju kao
neprijatno mesto za zivot i njegove stanovnike kao divlje sve dok se, gotovo istovremeno, nisu
opismenili i nacionalno probudili, procitali iste pisce i primili iste nacionalne ideje. A pod teretom slicnih
tuznih proslosti i inferiornog polozaja stvorili su i iste nacionalizme, sve verujuci da je samo njihov
izvoran, ekskluzivan i neuporediv.
U tom kontekstu, srecom, i srpska elita je tokom proteklog veka i to uvek imala svoje nenacionalisticko
krilo, podseca Olivera Milosavljevic. Moderna je, cesto marginalna, jos cesce izopstena, pokusavala
da oslobadja drustvo iracionalnosti, da se podsmehne nacionalnim mitovima i, posebno, da ospori
stereotipnu sliku o drugima koju je nacionalizam stvarao... U tom sukobu patriota i izdajnika, sve je
uvek bilo i do danas ostalo isto.
Pre nekoliko godina, jedan patriotski intelektualac je, podseca Olivera Milosavljevic, ovu podelu
terminoloski izmenio u patriote i pacifiste, cime je nesvesno objasnio zasto je pacifikovanje
Balkana retko uspevalo. Patriotizam, shvacen kao suprotnost pacifizmu, uvek je bio prijemciviji, cak i
kada se ratovalo, ne oruzjem vec samo perom.
Nacionalizam uvek pravi svoju sliku drugih. Ali, uprkos razlikama (iskustvenim), ima i neka zajednicka
svojstva. U slucaju nasih patriota, prvo je mrze Srbe i sve sto je srpsko, drugo da, za razliku od
nas, oni nisu izvorne nacije (u ovom slucaju rec je o Hrvatima, Bugarima i Albancima), nemaju
autenticne nacionalne ideje, ni ime (koje je geografsko, politicko ili strukovno), te da su ih Austrijanci,
Italijani ili Rusi stvorili da nama napakoste! Treci zajednicki stereotip je da, i ako ima neceg dobrog u
njima, to dobro im je doslo od nas, nasih medju njima i nasih u njima.
Stereotipna vidjenja Olivera Milosavljevic pripisuje nasim patriotima, njihovim patriotima, a treca
suprotstavljena strana su izdajnici. Prvi su, kaze ona, stvarali lepu sliku o nama i nelepu o njima,
drugi lepu sliku o njima i nelepu o nama, a treci su se i jednima i drugima smejali.

Bez naroda
U obilju citata, cesto gotovo istovetnih o istom, a na suprotstavljenim stranama koji su izazivali bure
smeha te veceri, u Paviljonu Veljkovic Olivera Milosavljevic nalazila je primere ekstremnijeg i
umerenijeg nacionalizma, defanzivnijeg i ofanzivnijeg (nasi patrioti, napomenula je, i danas,
posle svega, prave te podele), konacno i najrasprostranjenijeg, koji dozvoljava poredjenje sa
susedima.
Balkanski nacionalisti su se trazili i u spasonosnom uverenju koje je nudio romantizam, po kojem
samo nacija koja ima utemeljenje u srednjem veku ima buducnost.
Medju magicne reci nacionalizma Olivera Milosavljevic ubraja tradiciju: Vredno je samo ono sto je
trajno i dugovecno, pa je i najvrednija ona nacija koja je najstarija. Ali, kako utvrditi prednost u starini?
Dusan je bio car, a Tomislav nije. Ali Tomislav je bio mnogo pre Dusana. I Simeon je bio pre Dusana i
bio je car. Ali njega niko ne pamti. Skenderbeg nije bio car i bio je najmladji, ali on je pruzao otpor
Turcima. Treba, znaci, ici jos dalje, u istoriju starih Slovena. U tim maglama krije se odgovor na pitanje
ko je najstariji.
A u vreme Turaka, kada je trebalo braniti Evropu i hriscanstvo, ko je bio na braniku? Po nasem
patrioti, ime Srbin znacilo je ne samo buntovnik, nego demon turstva. Tome je doprinelo i samo ime
Srb-Srbin, vrlo slicno turskoj reci serbez slobodan (Stepanovic, 1913). Po njihovom patrioti,
nikoga se nije plasio Turcin toliko koliko naseg Nikole Subica. Ni Dubrovnik nije bio postedjen
svojatanja: nas ga je zvao srpskom Atinom, a njihov hrvatskom Atenom.
Od 19. veka, podseca Olivera Milosavljevic, balkanski patrioti traze prednost nacije u jeziku.

4
U nacionalne stereotipe, posto se stekla samosvest o svojoj starini, vrednosti, lepoti, jeziku i imenu,
usle su i granice, koje su, naravno morale biti na moru! Problem je bio u tome sto je na putu do
jednog mora ziveo narod koji je sebe nazivao Albancima, a na putu do drugog mora narod koji jos nije
bio svestan da je srpski, odnosno bugarski, odnosno grcki, kaze Olivera Milosavljevic. Manju dilemu
izazivalo je pitanje kome pripadaju Albanci.
A kako su u razgovoru gluvih sto je uvek razgovor nacionalista potrebni i egzaktni pokazatelji
superiornosti, posegnulo se za bojom ociju, tena, kose, stasom, oblikom lobanje. U ovo nadmetanje
ulazili su ne samo Srbi ili Hrvati, nego i Jugosloveni, jugoslovenski patrioti. Dvornikovic je 1930.
godine tvrdio, navodi Olivera Milosavljevic, da prosecni broj obima lubanjske supljine, dakle velicine
mozga, iznosi za Jugoslovene 1522 kubna santimetra. Prosek Evropejaca je 1450 dakle jos uvek
za 75 ispod prosecnog jugoslovenskog broja! Njihov patriota je cak izracunavao proseke
plavookih, sivookih, crnookih katolika, muslimana i pravoslavnih, obim trupa...
Konacno, izdajnik o izdajniku: Skerlic o Ilarionu Ruvarcu, koga su mikrokefali zvali i
neprijateljem zavetne misli, razoriteljem narodnih svetinja, ne ostavljajuci ga na miru ni na onome
svetu: Jos juce, jedan reakcionarni i sovinisticki list beogradski nista drugo nije imao da kaze nad
grobom velikog naucnika, koji je cinio cast nasem narodu, no da je proveo sav svoj vek bacajuci
naucne nihilisticke bombe (1905).

Nikolaj dopisuje
Svetosavlje se, podseca Mirko Djordjevic, javlja uoci cetrdesetih godina proslog veka. Stvaraju ga
nacionalisti, za svoje politicke potrebe, posebno Nikolaj Velimirovic, koji je 1937. godine odrzao
cuveno predavanje na Kolarcu, pod naslovom Nacionalizam svetog Save. Svetom Savi je pripisao
nacionalizam kojeg kod njega, jednostavno, nema! Ni pomena o necem slicnom nema. Stavise,
Nikolaj mu je pripisao i druge osobine da njegove ideje, kako ih on vidi, realizuje veliki vodja Hitler
itd. U tom predavanju izrekao je i cuvene pohvale Adolfu Hitleru. Ovde se vidi, ponovo, neobicna
cinjenica, kako se drzava jos i odvaja od crkve, ali se crkva tesko odvaja od same drzave. Mi to danas
vidimo na brojnim primerima i, bukvalno, svakodnevno.
Danas neki smatraju da je prica o nacionalizmu anahrona, da je on odlaskom jednog coveka, preko
noci 5. na 6. sisao sa istorijske pozornice, kaze Olivera Milosavljevic. Dodaje: Tek onda kada
sadrzaj gore pomenutih Ruvarcevih bombi postane opste usvojeno mesto u nasem drustvu, moci ce i
da se kaze da je nacionalizam anahronizam. Ni podsmesljiv ton, a veliki istoricar je znao da je on
najadekvatniji odgovor svakom nacionalizmu, nije mogao da umanji otpor prema njegovim recima, a ni
danas ga ne umanjuje, samo zato sto one surovo saopstavaju da je isto uvek isto, da je nacionalizam
uvek nacionalizam, da je zlo uvek zlo, bilo da dolazi od nas ili od njih.

Crkveni nacionalizam
Predavanje Mirka Djordjevica Crkva i drzava pocelo je paradigmom tog odnosa u cetvrtom veku (car
Konstantin, godina 325) nase ere, kada je hriscanstvo prvi put postedjeno progona i proglaseno
slobodnom i jedinom religijom u imperiji. Postavsi drzavna religija, sluzilo je povremeno i drzavi i
crkvi kao ideoloskom servisu, cega se ni do danas nije oslobodila. Od pada Vizantije, 1453. godine,
autokefalija, na pravoslavnom Istoku, do danas nije prevazisla filetizam (crkveni nacionalizam): ...
drzava i crkva nikad dovoljno da se odvoje, cak i u zemljama poput tranzicijskih, u kojima je formalno-
pravno izvrseno odvajanje, naglasava Djordjevic. Konstantinovski zagrljaj se, sledstveno tome,
povremeno stapao, srecno spajao sa politickim populizmom i nacionalizmom i dovodio da katastrofa
opasnih i po crkvu i po drzavu.
Savez trona i oltara, raskinut prerastanjem drzave u laicki entitet (ubrzo posle Francuske revolucije,
1789) ostavio je crkvu na brisanom prostoru, na kojem ona sebi trazi mesto u drustvu i oslanja se
na drzavu. Na Istoku, gde je situacija sve do danasnjeg dana bila teza, kaze Djordjevic, nije se
odmaklo dalje od formule crkva se ili zatvarala u sebe, ne nalazeci sebi pravo mesto, ili se toliko
okretala sebi da je zivela u proslosti, bez kontakta sa novim vremenom.
Srpska pravoslavna crkva, koja je u srednjem veku i Otomanskoj imperiji imala neospornu ulogu u
formiranju nacionalnog identiteta, suocila se, sa padom Smedereva (1459), sa civilizacijskim
zamahom, u kojem se prekinula cirilo-metodijevska tradicija. Dogodio se, u to vreme, kaze Djordjevic,
istorijski paradoks koji i danas zbunjuje istoricare. U drugom kulturnom modelu, vezanom za ime i
delo Save Nemanjica svetog Save, crkva od Turaka dobija obnovljenu Patrijarsiju i muslimana za
patrijarha (Makarija Sokolovica, brata Mehmed-pase) i postaje drzavna ustanova. Postepeno, etnicko,
usko plemensko, nacionalno, pocinje da prednjaci nad verom i crkva se tom modelu uveliko priklanja,
pa su se vec krajem 19. veka postavila neka sudbinska pitanja koja ni do danas nemaju pravog
odgovora.

5
Uz tradiciju svetog Save i njegovog dela formira se i laicka tradicija sa Dositejem, pa se nikako ne
moze govoriti da imamo samo jednu komponentu u razvoju nacionalnog, kulturnog identiteta, izgradnji
kulturnog i civilizacijskog obrasca, nego najmanje dve. Djordjevic, pri tom, izbegava rec svetosavlje,
zato sto nema neposrednu vezu sa imenom i delom Save Nemanjica. Ovaj termin, upotrebljen je
prvi put tek pre sezdesetak godina, u Srpskom knjizevnom klubu, ne sa religijskom ili verskom
konotacijom, nego tipicno politickom, nacionalistickog usmerenja. Smatran u pocetku prolaznim,
filetizam se vremenom pokazao kao opaka bolest, koja se s vremena na vreme javlja i u koliziji sa
drustvenim menama i promenama, gura crkvu sa univerzalnog na etno plan. Odatle se radja
nacionalizam najgore vrste koji u prvom redu steti crkvi, a kasnije, naravno, u celini i drustvu.
Povampireni filetizam se, uostalom, u pravom svetlu pokazao i na famoznom mitingu na
Gazimestanu, gde su se zajedno vijorile zastave sa srpom i cekicem i krstom, a da onima koji su
osetili kuda to vodi nije dat prostor da o tome progovore. Vera je otisla u drugi plan, a na scenu su
stupila dva nacionalizma: Milosevicev politicki nacionalizam i crkveni filetizam... tako se nasa crkva
nasla, osobito posle raspada prethodnog jednopartijskog sistema, u paradoksalnoj situaciji da
prihvati modele proslosti, za moderno vreme koje je nudilo nove izazove. I to, naravno, nikako nije islo.

Ideoloski servis
Miloseviceva decenija je, dodaje Djordjevic, mada jos nedovoljno sagledana u sustini, za crkvu bila
gubitnicki period. Mada nije cela jerarhija ucestvovala u tome, crkva je ipak otvoreno i snazno
podrzavala Milosevica, a politicki i crkveni nacionalisti su, izmedju 89. i 91. isto nudili. Crkva se
pretvorila u ideoloski servis za potrebe autoritarne vlasti, a oboje odvojeni od sveta. ... Pa i kada se
crkva 9495. i 96. sukobila sa Milosevicem, to je bilo ne zato sto je htela otvaranje i odgovor na nove,
moderne znake vremena, nego zato sto je smatrala da on svoj naum etnofiletizma, politickog
nacionalizma, ratnih razaranja, rasturanja, nije doveo do kraja.
Pogresno birajuci identitetske obrasce, vec u drugoj polovini 19. i, posebno, u 20. veku, crkva se svela
na pleme i sukobila sa modernitetom u sirem smislu reci, navodi Djordjevic i citira svestenika, clana
Svetosavske stranke koji u Argumentu pre tri godine kaze kako crkva mora da otme, ako hoce
poluge vlasti. Pupcana vrpca izmedju crkve i drzave tesko se kida, a crkva sebe vidi u ulozi nekog
ko treba da drzi vlast, a ne da vrsi pastoralnu ulogu preporoda coveka i drustva i, kako se drzavne
vlasti menjaju, pravi permanentno los izbor. Po pravilu se, po toj istorijskoj logici, najcesce vezuje za
autoritarne drzavne strukture i za autoritarne nedemokratske sisteme.
Videci sebe samo u blizini sa drzavom, u strahu od raskida tog odnosa, ona se, kaze Djordjevic,
boji da trazi mesto u modernom drustvu, u kojem su se tokom poslednjih hiljadu godina dogodile
citave revolucije... kasneci, cvrsto opredeljena da ne sledi modernizacijski razvoj, crkva na Istoku
poslednji sabor je imala pre ravno hiljadu godina.
Nemajuci jos ni stav prema Jevrejima, ni modernu socijalnu doktrinu, crkva na Istoku, nasuprot
zapadnoj, uopste se ne otvara za moderno doba. Djordjevic citira crkvenog pravoslavnog istoricara
Kartasova, koji smatra da nije toliki problem da li je crkva odvojena od drzave, nego sto nije odeljena i
udaljena od drustva (vazan je savez sa drustvom, a ne savez sa policijom i birokratijom).
U tom smislu je i shvatanje veronauke kod nas, ne kao verskog prosvecivanja sto bi bila nuzna
propedeutika uvodjenja u veru, nego kao partijsko-ideoloske didaktike koju treba nametnuti. Da
nevolja bude veca, kaze Djordjevic, onaj ko prati sve to oko veronauke lako ce primetiti da glavnu
rec vodi drzava, a ne crkva. Drzavi je vise stalo da dobije od crkve ideoloski servis, nego crkvi, koja je i
sama svesna da se katihizacija moze lako pretvoriti u novu indoktrinaciju...
Iako klerikalizacija drustva nije cilj hriscanske drzave, nego jerarhije koja sebe poistovecuje sa
autoritarnom drzavom, elementi toga naziru se i u instituciji vojnog svestenstva (trenutno aktuelnoj i
kod nas), koja je u istoriji hriscanske crkve dala negativne rezultate. Kod nas nije jasno, dodaje
Djordjevic, cija je inicijativa, kuda to vodi i da li uopste moze nesto znaciti. Crkva moze, kad su u
pitanju nedovrsena drustva, a takva su uglavnom tranzicijska drustva na Istoku, proglasiti sebe za
saucesnika, kao sto je ne jednom u istoriji to bilo.
Jos jedna je posledica toga i dramaticno se manifestuje, kaze Mirko Djordjevic. Kod dobrog dela
episkopata, netolerancija je postala normalno stanje i mi nemamo hrabrosti da iz obrasca netolerancije
iskoracimo. O tome govore ne samo dogadjaji u Trebinju i Banjaluci, sramni po sebi, dogadjaji koji
bacaju mrlju na crkvu, nego govori i citav niz svakodnevnih zbivanja u drustvenom zivotu, a to vodi
rusenju univerzalnih temelja triju monoteistickih religija. Problem tolerancije se kod nas doista otvara
na vrlo dramatican nacin, zakljucuje Djordjevic.
Dodaju li se tome i cinjenice da je crkva na Zapadu potpuno prihvatila i model demokratije i model
pluralistickog drustva, a na Istoku, u tranzicijskom periodu se nasla u bespucu (Nema nijedne crkve
na pravoslavnom Istoku danas, u kojoj nema nekoliko raskola, kaze Djordjevic, navodeci primere u
Crnoj Gori i Makedoniji, Ukrajini, Rumuniji, Bugarskoj...), preostaje jedino resenje: Da se crkva uklopi

6
u moderni civilizacijski proces, zovimo ga i globalizacija i mondijalizacija, koji je ireverzibilan po svojoj
prirodi. Vratiti se nazad ne mozemo.
Slavica Vuckovic

Jea Denegri

Hajnrih Kloc i zastupanje druge moderne

U knjizi Hajnriha Kloca, Umetnost u XX veku - Moderna - Postmoderna - Druga moderna, Svetovi,
Novi Sad, 1995. (izvorno Heinrich Klotz, Kunst 20. Jahrhundert - Moderne - Postmoderne - Znjeite
Moderne, Verlag C. H. Beck, Mnchen 1994) iznet je jedan mogui saeti nacrt istorije vizuelnih
umetnosti otprilike u proteklih stotinu godina, no jedna zasebna tema unutar tog nacrta - budui da se
odnosi na donedavno aktualnu umetniku situaciju - ipak privlai posebnu panju. To je tema "druge
moderne" (Znjeite Moderne), a u recentnoj umetnikoj praksi ispoljava se pojavom nove apstrakcije
koja je snano izbila na meunarodnu scenu u sklopu izlobe Dokumenta 9 selektora Jana Huta u
Kaselu 1992. Predstavnici ove pojave - redom kako ih navodi Kloc - jesu Elsvort Keli, Gerhard Rihter,
Helmut Dorner, Per Kirkebi, Bris Marden, Ginter Ferg, Huan Uzle, Mojzner, Ingeborg Lier, Een
Leroj, Donatan Lasker, Kurt Kohejajd, Ernst Karamele, Pjer Paolo Kalcolari, Mihael Bute i dr. Pod
naslovom Naslikana geometrija, jedno poglavnje pomenute knjige Kloc zajedno sa Fergom posveuje
jo dvojici protagonista nove apstrakcije onu Skaliju i Helmutu Federleu.
Pojam "druga moderna" nije, meutim, Klocov pronalazak, on sm priznaje da se u ranijoj upotrebi taj
pojam odnosio na umetnost ranih pedesetih u Saveznoj republici Nemakoj, kada nakon propasti
nacistikog Treeg rajha u kome je moderna umetnost bila proganjana i bezobzirno unitavana, dolazi
do obnove slobodnog umetnikog ivota na temeljima uvaavanja velikih tekovina istorijske moderne
prve polovine XX veka. Uvodei ga u ponovnu kritiku upotrbu, Kloc pojmu"druga moderna" pridaje
bitno izmenjeno znaenje i primenjuje ga na sasvim drugaiju umetniku situaciju. Konkretno,
primenjuje ga na umetnike prilike koje nastaju u sklopu postmoderne kulturne klime osamdesetih
godina i predstavlja jedan od naina njenog problemskog prevazilaenja u duhu revitalizacije i
rehabilitacije temeljnih ideja istorijske moderne.
Za Kloca, "zajedniki pojam za istoriju umetnosti XX veka jest pojam moderna"... "I postmoderna kao
"revizija moderne" jeste deo moderne". Etape (ili "epohalne struje") istorijske moderne Kloc sagledava
sledeim redom: "1. avangarda (klasina moderna - internacionalni stil), 2. diktatorski klasicizam
reakcije, 3. posleratna moderna (pedesete godine), 4. graevinski funkcionalizam, 5. postmoderna.
Krajem stolea otvara se perspektiva: druga moderna. Verovatno e ova poslednja faza jasnije moi
da se spozna tek u godinama koje dolaze".
Istorijsku modernu i istorijske avangarde bitno karakteriu krupne jezike i koncepcijske inovacije,
prelomi i raskidi sa zateenim tradicijama, a u sklopu toga su pojava apstrakcije i tenja ka integraciji
umetnost-ivot. "Sa modernom se pojavio i zahtev tabula rasa, da se sve oblikuje iz osnove, iz
poetka. Kako god da su tenje moderne umetnosti i arhitekture izgledale razliito, sve se one nalaze i
susreu u taki preseka jedne od istorije nezavisne inovacije. Poeti sve ispoetka i razmiljati ab ovo
- to je osnovna i ujedinjujua maksima svih pravaca i rodova moderne umetnosti i arhitekture". No, dok
su jezike revolucije moderne umetnosti u potpunosti obavljene, njene socijalne i politike aspiracije u
najveoj meri ostaju neispunjene. "Najkasnije tokom ranih sedamdesetih godina u svim oblastima
umetnosti i arhitekture ispostavilo se da je vrh koplja avangarde otupeo i da je zahtev da se
autonomno umetniko delo prevede u ivot postao besmislen. Uzvik Volfa Fostela "Umetnost je ivot -
ivot je umetnost" i tvrdnja Jozefa Bojsa "Svaki ovek je umetnik", uskoro su postale istorijska
priznanja koja su izgubila svoj zahtevni karakter". Na iluzijama i utopijama moderne javlja se
postmoderna, ne kao potpuno nova kulturna epoha i umetnika paradigma nego kao "revizija
moderne". "Postmoderna nije unitenje moderne ve kraj avangardne dogmatike". To bi, u
najsaetijim crtama i preko svega nekoliko karakateristinih citata bio rezime temeljnih teza Klocovog
vienja i poimanja osnovnih problemskih ciklusa i njihovih mena u kulturi i umetnosti XX veka, sve do
samog kraja toga razdoblja kada se, po njemu, najavljuje etapa "druge moderne".
Upravo etapa "druge moderne" jeste ona pojava za koju se Kloc kao kritiar aktualne umetnosti
zalae, koju zagovara smatrajui da "postmoderna kao odgovor na kraj avangarde i na funkcionalizam
nije bila kraj moderne". Postmodernistika "revizija moderne", koja se u savremenom nemakom
slikarstvu ispoljila najpre kroz prakse izrasle na prelazu "izmeu moderne i postmoderne" (Markus
Lipere, Georg Bazelic, Gerhard Rihter), a potom je vrhunila u "novijim divljim" slikarima (Bernd Cimer,
Rajner Feting, Helmut Midendorf, Salome i dr) kao predstavnicima tipinog postmoderniostikog
figurativnog i neoekspresionistikog slikarstva, po Klocu "nije unitila apstrakciju, kvintesenciju

7
umetnosti XX veka, ve ju je revidirala". Ta "revidirana apstrakcija" na poetku devedesetih godina
prologa veka Klocu se ukazuje u pojavi "naslikane geometrije", tako nazvane jer posredi nije
"proraunata geometrija" konstruktivistikog porekla zasnovana na strogim programskim i ideolokim
naelima kao kod Maksa Bila, Riharda Paula Lozea ili Viktora Vazarelija, nego je to slobodna
manuelna geometrija direktno realizovana u mediju slikarstva. "Iz postmoderne scene stilske
arolikosti - tvrdi Kloc - izdvaja se tendencija ka neprogramski slobodnoj apstrakciji koja vie nije
pozvana da avangardistiki dolazi na kraj slike ili da se nastavlja na ivici fikcionalnosti. Ona, naprotiv,
ponovo dozvoljava estetiku kompozicije sa besteinskim gestom i osloboenim potezima kiice na
platnima velikog formata".
Klocova ideja "druge moderne" nipoto nije prieljkivanje povratka preivelih tekovina i kanona
istorijske moderne ("Druga moderna" nikako ne znai da se svi dogmatski modernisti koji su nestajali
pred pojavom postmoderne sada s pravom opet pojavljuju. Moderna je prola kroz postmodernu i od
nje je preuzela estetsko iskustvo, fikcionalizaciju umetnosti. Nova apstrakcija nije nikakva raunska
moderna, ona nije nikakav povratak na ono to je bilo ranije"). "Druga moderna", dakle, poznaje i
priznaje prethodno iskustvo postmoderne od koje nasleuje dekonstrukciju, artificijalnost, fikcionalnost
("fikcionalnu distancu prema ivotu"). Po Klocu, "druga moderna je rezultat pokreta koji je poetkom
stolea kao avangarda stvorio osnove moderne, kojoj je inae bio zabranjen rad u tridesetim
godinama, a koja je zatim nastavljena kao posleratna moderna, da bi se zatim etablirala kao svetska
moderna izgubivi svoj karakter napretka, zatim kao revizija moderne /postmoderna/ ponovo zadobila
estetsku fikcionalnost i sa njom zajedno osnovala drugu modernu"). Kloc je, meutim, svestan da
"druga moderna" nije nikakav drastini i primetni kulturoloki preokret u odnosu na prethodnu
postmodernu. ("Novi rezultati druge moderne proli su gotovo neprimeeni. Nikakvih bubnjeva,
nikakvih dramskih izliva! Utisak je da je to samo stvar umetnosti da se razmilja o sutini moderne. Mi
ne obajvljujemo nikakvu novu dogmu. Umetnost sadanjosti nema nikakav stil; ona se ni najmanje ne
pomera napred i ne propoveda samo jednu priu". tavie, "druga moderna" u njenim pojavnim
oblicima slikarstva nove apstrakcije i "naslikane geometrije" zapravo je tek jedna od komponenti vrlo
prostrane savremene pluralistike umetnike scene i njen specifini ali i integralni deo. Razraujui
svoje teze, Kloc se posebno osvre na primere trojice protagonista "naslikane geometrije" - Helmut
Federle, Ginter Ferg, on Skali - a ukazujui na njihove pojedinan profile podvlai temeljnu razliku
izmeu "proraunate" i "naslikane geometrije" koju, tu razliku, nalazi u injenici da ova poslednja -
upravo zato jer je realizovana u mediju slikarstva - poseduje izrazita svojstva pikturalnosti i
fikcionalnosti koja nova apstrakcija devedesetih duguje svesti o postmodernistikom figurativnom i
predstavljakom slikarstvu osamdesetih godina.
Na novijoj nemakoj intelektualnoj i teorijskoj sceni Klocov predlog zastupanja "druge moderne" u
podruju likovne umetnosti i umetnike kritike mogue je videti kao posledice (bez obzira da li sa
stanovita odbijanja ili prihvatanja) ideje "nedovrenog projekta moderne" Jirgena Habermasa,
odnosno "dijalektike moderne i postmoderne" Albrehta Velmara, na tragu Adornovog "estetikog
spasavanja moderne". Za nemaku teorijsku misao o fenomenu postmoderne karakteristina je,
naime, rasprava o tome da li moderna i postmoderna stoje u odnosu kontinuiteta ili diskontinuiteta,
jedinstva ili kontarsta suprotnosti, postepenog nastavka ili radikalnog prekida? Dovodei u pitanje
razloge Habermasove polemike protiv postmoderne u ime "nedovrenog projekta moderne", Volfgang
Vel u tekstu Postmoderna: genealogija i znaenje jednog spornog pojma u prilog svojih argumenata
u ovoj diskusiji uplie i Klocovu poziciju: "Bilo je vrlo pogreno kada je Habermas postmodernu
naprosto suprotstavio "projektu moderne". Filozof Albreht Velmer i istoriar umetnosti Hajnrih Kloc su
to ubrzo korigovali. Velmer pie: "Odbijanje jednostrano, tehnokratski formulisanog modernizma u
postmodernoj arhitekturi ne mora da bude shvaeno kao odstupanje od moderne, od tradicije
prosvetiteljstva, to se moe shvatiti i kao imanentna kritika moderne". I Kloc je postmodernu shvatio
kao "unapreujuu korekciju projekta moderne": jer, kada Habermas trai da se umesto sledbenitva
dananjih preobraenikih pokreta sigurno naglasi i kritiki produi tradicija moderne" mi se pitamo: da
li je kritika moderne obavljena samo onda kada moderna postane postmoderna? Jer, da li je kritika
moderne postmoderna, da li je postmoderna produetak moderne sa novim ali ipak ne i sasvim
drugaijim sredstvima?" A upravo na osnovu takvih argumenata, pozivajui se dakle na Velmara i
Kloca, proizilazi sledei Velov zakljuak: "Vreme je da se odbaci prosta opozicija moderna-
postmoderna. Jer, ona se temelji na sadrajnom nerazumevanju postmoderne kao anti-moderne i
formalnom nerazumevanju kao trans-moderne. Nita od toga ne moe se uskladiti sa stvarni jezgrom
postmoderne, a to znai sa njenim principijelnim pluralizmom".
Dosledno takvom poimanju osnosa moderna-postmoderna proizilazi i Klocov stav o odnosu
postmoderna-druga moderna koja - po njemu - nije negacija i otklon od postmoderne nego nastavak
njenog imanentnog pluralizma, fikcionalnosti i dekonstrukcije u drugaijim pojavnim formama i u
izmenjenim globalnim prilikama devedesetih godina prologa veka. Sam pojam "druga moderna" Kloc

8
deli sa potpuno identinim pojmom u upotrebi sociologa Ulriha Beka, pri emu odmah valja rei da
postoje krupne razlike izmeu njihovog, dakle Bekovog i Klocovog, tumaenja istoga pojma. Dok se,
naime, Bekovo odnosi na dijagnozu stanja savremenog drutva u globalnim rasponima, Klocovo je
znatno ueg zahvata i odnosi se na pojedine umetnike pojave i prakse devedesetih godina u
slikarstvu nove apstrakcije, upotrebe statinih i pokretnih tehnikih slika (fotografija, video), kao i na
dekonstruktivistiku arhitekturu. S obzirom na relativno sueno problemsko referentno podruje i na
jo uvek neodreeno i za sada kratko vremensko razdoblje na koje se odnosi, Klocov pojam "druga
moderna" i sve to taj pojam podrazumeva ini se da je na osnovu dananjeg uvida krajnje
neizvesnog koliko teorijskog toliko i funkcionalnog i operativnog vaenja. No bez obzira na to da li e u
skoroj budunosti biti usvojen i ire porihvaen ili pak zapostavljen i naputen, uvoenje pojama
"druga moderna" u nedavne kritike rasprave, argumentacija kojom je kod Kloca taj pojam branjen,
kao i umetnika produkcija na kojoj je zasnovan, relevantni su inioci teorijske i praktine panorame
savremene umetnosti, posebno karakteristine i vane za nemaku kulturnu sredinu u kojoj su ideje i
pojave pod okriljem "druge moderne" dole do izraaja.

Republika, 256/257, 2001.

Ka toleranciji
Dvadeseti vek je zavrsen ali je za nas ostao izvan Istorije. Zasto? Zato sto je Nacionalizam, stiteci se
od secanja koja ga osporavaju, napravio od proslosti cauru koja je za pojedinca i za kulturu postala
zatvor. Rekonstruisuci kljucne ideje dvadesetog veka, mi ponovo osvajamo polje slobode. Suoceni sa
neizvesnom buducnoscu, za pocetak, cinimo Istoriju saznatom. To je put da prebrodimo strahove
proslosti koji su na zestok nacin u nama povezali probleme zivota i smrti, identiteta i kulture.
Postujuci dijalosko nacelo u rekapitulaciji i redefiniciji stogodisnjeg iskustva, otvaramo pitanje
kontinuiteta. Odgovor je sadrzan u jednom jedinstvenom pojmu Moderna. To je ideja koja je povezala
veliku pobunu u umetnosti sa humanizmom i naukom, sa proizvodnjom psenice i zeleza, sa pitanjem
demokratije i bratoubilacke borbe. Zato je Moderna nacin da kroz retroaktivno secanje integrisemo
svest o kulturi i drustvu uopste, da nerazdvojno povezemo suprotnosti i odgovorimo na pitanje sta smo
bili i sta smo postali.
Moderna je donela sveukupnu problematizaciju, ali ne na nacin da negacijom opustosi, vec da
ovaplocujuci ideju Progresa poveze sve ono sto je najoriginalnije i najuniverzalnije u kulturi. I kada je
1922. godine rodonacelnik srpskog i jugoslovenskog dadaizma Dragan Aleksic kriknuo: Civilizacijo,
kurvo stara. Od temelja rusimo; rusimo, imao je upravo to u vidu. A to je mislio i Risto Ratkovic kada je
1929. godine tvrdio da je duh umetnosti uopste ljudski, da su mu izlisna ogradjivanja i da poeziju i
lepotu ne moze monopolisati nijedna skola, nijedan izum, nijedna rasa. Spajajuci u duhu Moderne
subjektivnost i individualnost sa objektivnoscu i univerzalizmom, srpska kultura je u dvadesetom veku
iznedrila plejadu velikih imena koja su je posle visevekovne izolacije ponovo ucinila evropskom. Da li
danas znamo sva njihova imena? Odgovor je ne. Zasto? Zato sto je nasa istorijska svest, na kraju
dvadesetog veka, izbusena kao sir praksom koja je ujedinila prihvatanje, odbacivanje i neznanje kao
samodopadajucu varijantu identiteta. Redukcija je postala princip na kojem se arbitrarno vrednuje
nasa kulturna, politicka, socijalna, ekonomska i svaka druga istorija. Ili mozda celina koja objedinjuje
sve te delove, a ta celina je Jugoslavija. Sta znamo o njoj?
Jugoslovensko iskustvo jeste Moderna. U njene temelje ugradjen je princip samoopredeljenja naroda
sa kojim je u Versaju pocela redefinicija politicke karte Evrope. Trajala je sedamdeset tri godine. U njoj
su rodjeni nase majke i ocevi, nasa deca i nasi unuci. Za njen opstanak bila je potrebna samo jedna
vrlina tolerancija. Nismo je posedovali. Zato su Sloboda, Jednakost i Bratstvo, kao kljucne parole
jugoslovenstva, zavrsile u parolama mrznje, razaranja i smrti. Pobedila je Antimoderna ili
nemogucnost da se sukob sadrzan u kulturnoj, politickoj i drustvenoj raznovrsnosti ucini produktivnim.
Zato danas, cekajuci buducnost u pustosi koju je u nama ostavila neobjasnjena proslost, zelimo da
nase misli usmerimo prema govoru i razmeni argumenata koji ce nas ponovo uciniti produktivnim. Ne
zalazemo se za novo jednoumlje, vec za priznanje sukoba i antagonizama kao nacina osporavanja
vecitih istina i kao teznje ka toleranciji koja se uspostavlja kreativnim dijalogom. Put ka tom cilju
pokazace nam Moderna.
(Manifest projekta Moderna: Srpski nacionalni identitet u XX veku, autor: Branka Prpa, 2001)

http://www.geocities.com/gimn1gradacac/moderna/moderuhrvisrpkniz19st.htm

Prema: Nusret Voloder, itanka 3, Sarajevo, 1996, str. 193-194, 219-220, 239-242.

9
MODERNA U HRVATSKOJ

Moderne tendencije novih estetsko-knjievnih strujanja u junoslavenskim knjievnostima (hrvatskoj,

srpskoj, slovenakoj) javljaju se potkraj 19. i poetkom 20. stoljea ve u djelima starijih pisaca tzv
realistike epohe, ali njihovu dominantnu ulogu u ovoj sferi umjetnosti na ovim prostorima obezbjedit
e tek nove generacije knjievnih stvaraoca.

Moderna u hrvatskoj knjievnosti obuhvaa vremenski period od 1892. do 1916. godine. Mlada
generacija hrvatskih pisaca svoju borbu za novi nacionalnopolitiki i knjievno-estetski program
zapoee 1895. godine na Jelaievom trgu u Zagrebu javnim istupanjem protiv reima Khuena
Hedervaryja (Kuena Hedervarija) i spaljivanjem maarske zastave. Studenti koji su sudjelovali u tom
dogadaju bivaju protjerani sa Sveuilita i nastavljaju studije u Pragu i Beu. Tamo se upoznaje sa
novim socijalnim, politikim i estetskim idejama. To dovodi do stvaranja grupa koje zastupaju razliite
ideje i estetska shvaanja, ali obje one nastupaju sa bitno novih pozicija. Praka grupa zastupa ideju o
socijalnoj funkciji knjievnosti, dok beka grupa polazi sa stanovita tada vrlo naglaenog bekog
secesionizma, opredjeljujui se za istu umjetnost, tj. larpurlartizam.

Novi motivi i nain izraavanja

Nova generacija hrvatskih pisaca unosi novi duh u knjievno stvaralatvo. U poeziji i prozi dolazi do
promjena u tematici i nainu izraavanja. Pisci su zaokupljeni svojom intimom, pejzaem,
egzistencijalnim, socijalnim i rodoljubivim motivima. U nainu izraavanja dolaze do izraaja stilske
znaajke simbolizma, impresionizma i nagovjetaji ekspresionizma. Tako hrvatska poezija doivljava
temeljite promjene. Do izraaja dolazi nov moderan senzibilitet. Pjesnici otkrivaju dubinu svoje intime.
Pejza opisuju kao stanje due. O rodo-ljubivim motivima pjevaju bez patetike, jezikom psovke.
Uspostavlja se novi tip lirskoga govora. To je poezija iznijansiranih pjesnikih slika, utemeljenih na
vidnim, slunim, mirisnim i opipnim senzacijama. Stih je muzikalan. Muzikalnost pjesme je usavrena
do najveeg stupnja izraajnosti. Antun Gustav Mato, koji se za svo vrijeme koliko je trajao sukob
izmedu starih i novih hrvatskih pisaca ali koji je i najvie doprinio pobjedi novih estetskih shvatanja u
hrvatskoj knjievnosti, tvrdi da se "poezija pie uima i za dobre ui". Evidentan je novi tip metafore i
simbola, a rimovan stih i klasina versifikacija sve vie ustupaju prostor slobodnom stihu. Mato
preinauje oblik soneta. U njegovoj poeziji, feljtonu, eseju i noveli preovladava kult Bodlerovog stiha i
Bodlerovog poimanja poezije.

U djelima starijih proznih pisaca iz tzv. realistike epohe jo 90-tih godina opaa se tenja za
psiholokim poniraniem u dubine ljudske due i individualan ton pripovijedanja, tako da e i uz njihovu
pomo hrvatska proza u razdoblju moderne proizvesti psiholoku novelu i roman. Naputa se klasina
epska naracija i sve se vie mjesta u proznim tekstovima stvara za lirski ugodaj i simbolini
nagovjetaj.

U razdoblju hrvatske moderne oivljava kajkavska i akavska poezija. Na kajkavskom narjeju pjevaju
Mato, Domjani i Galovi, a Nazor oivljava akavsku poeziju.

U oblasti dramske knjievnosti, knjievne kritike, knjievnog eseja, polemike i putopisa u razdoblju
moderne hrvatske knjievnosti nastaju izuzetno vrijedna knjievno-umjetnika djela koja u sebi nose
pravo bogatstvo motiva i stilskih postupaka. U oblasti drame, moderna u hrvatskoj knjievnosti je
afirmirala posebne tipove drama: historijsko-romantiarsku, realistiko-naturalistiku, socijalno-
psiholoku i simbolikolirsku dramu.

Glavni predstavmci

Moderna u hrvatskoj knjievnosti je, takoer, afirmirala veliki broj istinskih knjievno-umjetniki stvaralaca: Antun
Gustav Mato, Vladimir Vidri, Vladimir Nazor, Milan Begovi, Fran Galovi, Janko Poli Kamov, Milutin Cihlar
Nehajev, Dinko imunovi, Dragutin Domjani, Mihovil Nikoli, Milan Vrbani, Ivo Vojnovi, Josip Kosor, Milan
Ogrizovi, Stjepan Mileti i dr.

Najznaajnija knjievna djela u razdoblju moderne hrvatske knjievnosti su: zbirke pjesama A.G. Matoa, V.
Vidria, V. Nazora, J. P. Kamova; zbirke novela i pripovijedaka A.G. Matoa, V. Nazora, Dinka imunovia,

10
Mjlutina Cihlara Nehajeva; drame Ive Vojnovia, Josipa Kosora, Milana Begovia, Milana Ogrizovia; feljtoni i
knjievni eseji A.G. Matoa, itd.

MODERNA U SRBIJI

Moderne tendencije novih estetsko-knjievnih strujanja nalazimo ve u djelima srpskih pisaca iz tzv. realistike
epohe, koji su ivjeli krajem 19. stoljea, tako da praktino srpska moderna, ili esto pominjana formulacija "zlatno
doba srpske knjievnosti", vremenski obuhvata razdoblje: kraj prolog stoljea - kraj Prvog svjetskog rata. 0 njoj
se ne moe govoriti kao o nekom novom knjievno-estetskom pokretu, koji je doao odnekud sa strane i koji su
donijele neke nove generacije, pa prema tome u njoj nije ni moglo biti nekih knjievnih sukoba izmeu dvije
generacije pisaca, starije i mlade.

Odlike moderne u Srbiji

Karakteristine odlike moderne knjievnosti nalazimo ve kod Vojislava Ilia i Branislava Nuia. U njihovim
djelima, kako je to u svoje vrijeme zapazio Jovan Skerli, knjievni kritiar i jedan od protagordsta modernog
talasa, "jedno nostalgino oseanje punog i intenzivnog ivota, mnogo strasti, senzualnosti, jako socijalno
oseanje za male, slabe, pritisnute u ivotu". "Vojislav Ili", kae Dragia ivkovi, "smjelo je zakoraio u oblast
simbolistikih slutnji, strepnji i nemira". Period moderne u srpskoj knjievnosti obiljeenje prije svega mnogim
novim kulturnim pojavama, kao to su pokretanje i osnivanje asopisa Srpski knjievni glasnik (1901.), rad
Srpske knjievne zadruge (1902.), pokretanje Velike kole u Univerzitet (1905.), osnivanje Srpskog
knjievnog drutva (1905.), izdavanje Slovenskog juga i dr.

Uticaji

Zahvaljujui povoljnim politikim prilikama kakve su bile u to vrijeme u Srbiji, periodu rada parlamenta, srpski pisci
su okrenuti kulturnim zbivanjima u Evropi, sa kojom dolaze u kontakt na raznorazne naine, i paljivo prate
knjievna strujanja u Francuskoj i drugim zapadnoevropskim zemljama, tako da dolaze pod utjecaj evropskih
knjievnosti, u prvom redu francuske knjievnosti. Oni su najprije zahvatili knjievnu kritiku i poeziju, a zatim i
prozu i ostale knjievne vrste. U knjievnoj kritici se javlja Ljubomir Nedi, koji kao glavni vrijednosni kriterij
umjetnikog djela postavlja nain obrade knjievne teme i u drugi plan stavlja sadraj. Njemu se pridruuje
Bogdan Popovi, koji strogo zastupa estetske kriterije, po ugledu na knjievne kritiare sa Zapada. A zatim, dolazi
Jovan Skerli, centralna linost u cjelokupnom razdoblju moderne u srpskoj knjievnosti. On zastupa ideju o
prisustvu knjievnosti u svim oblicima drutvenog ivota, istie njenu moralnu komponentu i ukazuje na vanost
sadraja knjievno-umjetnikog djela.

Srpski pjesnici, Milan Raki, Veljko Petrovi, Vladislav Petkovi Dis, Milutin Boji i drugi, u svojim pjesmama
slijede francuske pjesnike parnasovske i simbolistike orijentacije. Oni daju prednost pjesnikoj formi nad
sadrajem, gdje kult muzikalnosti stiha, subjektivan pristup poeziji, pjevaju o svom intimnom svijetu, sugeriraju
atmosferu melanholije i pesimizma i sumorna raspoloenja. Iz poezije francuskog Parnasa, oni preuzimaju temu
pejzaa, koji postaje dio njihovog duevnog stanja i uvjerenja da priroda kroz pejza ivi u ovjeku. Najveu
panju srpski modernisti posveuju motivu ljubavi irokog dijapazona, od platonskog doivljaja ene, slutnji o
eni, eni kao idealu ivota, do erotskog doivljaja ene.

Pripovjedaka proza u srpskoj knjievnosti u periodu moderne pokazuje tendenciju istraivanja novog i modernog
u strukturi knjievnog djela i u njegovim temama. Njihovu panju sve vie zaokuplja individua koja u sebi nosi
svoju protivrjenost, unutranji sukob i moralnu dilemu.

Glavni predstavnici

Glavni predstavnici moderne knjievnosti u Srbiji su: u poeziji, Milan Raki, Sima Pandurevi, Vladislav Petkovi
Dis, Milutin Boji, Stevan Lukovi, Danica Markovi, Velimir Raji; u prozi, Borisav Stankovi, Ivo ipiko, Milutin
Uskokovi, edomir Ili, Veljko Milievi; u knjievnoj kritici Ljubomir Nedi, Bogdan Popovi, Jovan Skerli.

Oni su iza sebe ostavili neosporno vrijedna knjievna djela, kao to su: zbirke pjesama Milana Rakia, Sime
Pandurevia, V.P. Disa; pripovijetke Za kruhom Ive ipika, Iz starog jevanelja i Boji ljudi Bore Starikovia;
romane Neista krv Bore Stankovia, Pauci Ive ipika, Doljaci Milutina Uskokovia, Bespue Veljke Milievia;
drame Kotana i Taana Bore Stankovia.

11
okica Jovanovi

MITSKI JUNACI JAU NA TV ANTENAMA *)

ZAMENA ISTORIJE POLITIKIM MITOM

Od politikog mita ka politikom kiu

Na poetku preporuujem itaocu ovakvo odreenje kia: Interpretacija

stvarnosti, kojom se simplifikuje, redukuje, ukraava sadraj interpretacije, kojom
se nekritiki, radi nekog grupnog interesa, istiu samo neki, instrumentalizovani,
aspekti stvarnosti, i, pritom se tei homogenizaciji publike, pobuivanjem njenih
elementarnih motiva (esto svedenih do nivoa instikata), potreba i afekata, jeste ki.
U estetskom, smislu ki nikada ne naputa, ne prevazilazi, ravan svianja,
dopadanja. U ovom odreenju dominantna kategorija je interpretacija stvarnosti. A
bliska ideja je, dakle, da svaka autoritarna ideologija koketira sa kiem, ili ga, pak,
sama (iz utilitarnih razloga) proizvodi. Tako i sama nuno postaje ki tvorevinom.
Drugim reima: Kao to je Luj Altiser (Louis Althusser) istakao () ideologija (u
svakodnevnom ivotu .J.) ima malo veze sa sveu, () Ona je duboko
nesvesna. Ideologija je, u stvari, sistem predstavljanja, ali u veini sluajeva te
predstave nemaju nikakve vee sa sveu () One su opaeni-prihvaeni-doivljeni
kulturni objekti i deluju funkcionalno na ljude preko proseka koji im izmie. 1) U
tekstu, koji sledi, ovo odreenje je osnovno polazite.
Postoje situacije gde prevladava mitagoki karakter (kurziv .J.), koji tei da d
mitsku i ritualnu vrednost elementima, injenicama, osobama, kojima se takva
vrednost ne moe pripisati, ili koji ga loe mogu podneti ili koji ne bi trebalo da ga
imaju. U ovom poslednjem sluaju gotovo uvek dolazi do pojave kiizacije mita, to
znai da ki najvie koristi iracionalne, fantastine, ili ako hoemo sub- ili pre-svesne
elemente. 2) U ovom sluaju, kako kae Sreten Petrovi, lani mit trai savez sa
pravim da bi bio efikasniji. 3) Zato preraeni mit mora u to vie spoljanjih obeleja
da bude nalik pravom, izvornom mitu. Iskrivljavanje i vetako konstruisanje
mitskog toka u politikim mitovima, unosi u njih restrikcije i tendencije koje
odgovaraju ciljevima jaanja moi politikih tehnizatora. 4)
Mitizacija u ovim uslovima postaje kiizacija. Politiki mit, kao profana varijanta
mita, sveden je na ki. Meaju se planovi mitskog i kierskog. Zato je politiki mit
sveden na ki?
Zamena istorije politikim mitom, meutim, nije bila mogua samo tako to e
se, jednostavno, ponuditi mitsko pripovedanje umesto istorijske injenice. Da je tako
uinjeno, istorija bi bila jai suparnik. Zato je najvaniji politiki potez bio
oduzimanje. ili, tanije, snaan pokuaj oduzimanja legitimiteta istoriji (kao

*) Iz knjige: okica Jovanovi, Jasmina Petrovi, Saa Madi, Parodija traginog, ki kao
konstituens politike i kulturne ideologije, Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica; Instititut za
filozofiju i drutvenu teoriju, Beograd; Istraivako-analitiki centar, Ni, 2002.
1) Dik Hebdid, Potkultura: znaenje stila, Rad, Beograd, 1980, str. 22-23.
2) ilo Dorfles, Mit i ki, Knjievnost, 3-4-5/1989, u: Sreten Petrovi, Kultura i umetnost,

Prosveta, Ni, 1991, str. 227-228.

3) Sreten Petrovi, Kultura i umetnost, Prosveta, Ni, 1991, str. 227-228.
4) Milan Mati, Mit (politiki), u: Enciklopedija politike kulture, Savremena administracija,

Beograd, 1993, str. 677.

12
racionalnoj naunoj disciplini). Izvedeno je novo (primenjeno) itanje istorije. I
to u tri faze:
1. Poelo se sa tvrdnjom da je istina u narodnom predanju, u kolektivnom
pamenju, u mitu o prolosti; 5)
2. Zatim je mit preraen prema aktuelnom kultur-politikom (tanije, oligarhijskom)
interesu;
3. Na kraju, ta aktuelizovana, primenjena verzija pseudomita je uzeta za jedino
istinito stanovite, nasuprot dotadanjoj neistinitoj istoriji, koja je, u ovom sluaju,
definisana iskljuivo kao sredstvo komunistike politike manipulacije. 6) Tano je da
je, neretko, drutvena nauka u periodu jugoslovenskog boljevizma i docnijeg
neoboljevizma 7) bila samo puko sredstvo za odranje reima. Padom boljevike i
neoboljevike ideologije, pala je i njena nauka. Nacional-ovinistika ideologija
je sada uspostavila svoju nauku.
Predlaem itaocu da se sada opet vratimo prethodnom pitanju: kako mit
zamenjuje istoriju, tj. kako iracionalno stupa na mesto racionalnog poimanja
stvarnosti? Nestankom jednog ideolokog sistema (jedne interpretacije stvarnosti),
na scenu je stupila druga interpretacija, koju je ponudila ista (stara) vladajua
politika i kulturna elita. Tanije, ovde je re o dominantnim frakcijama unutar

5) Kao pesnitvo i likovna umetnost, mit je simboliki oblik, a zajednika karakteristika svih

simbolikih oblika je da se mogu primeniti na bilo koji predmet. Ne postoji nita to bi bilo za njih
nepristupano ili nepropustljivo () Sve ima ime; sve moe postati tema umetnikog dela. Isti je
sluaj i s mitom. On moe da bude slika svega to je gore na nebu, dole na zemlji ili u vodi pod
zemljom. Ernst Kasirer, Mit o dravi, Nolit, Beograd, 1972, str. 63.
6) Istorijska nauka je u mnogoemu bila sastavni deo ideoloke doktrine boljevizma. Ali, ipak bi

bila neozbiljna tvrdnja da nije bilo autentine, racionalne i na naunom metodu zasnovane istorijske
nauke. Uostalom, dobro je poznato stanje u drutvenim naukama i u prethodnom i u sadanjem
reimu. Pa je, onda, i podela na autentinu nauku i na apologetsku pseudonauku naoj javnosti,
takoe, vrlo dobro poznata.
7) Koristim se pojmom neoboljevizam, umesto ideolokih sintagmi realni socijalizam,

samoupravni socijalizam, socijalizam sa ljudskim likom. Ne koristim se ni uobiajenim teorijskim i

politikim pojmovnim parom komunizam socijalizam.
To inim s ovim razlogom: U politikom jeziku ova pojava se naziva komunizmom. Meutim,
precizniji termin je boljevizam, jer se njime izraava konkretna politiko-ideoloka praksa u bivem
Sovjetskom Savezu, istonoevropskim zemljama, bivoj Jugoslaviji, Kini, Kubi i jo nekim azijskim i
afrikim zemljama. Komunizam je, kao ideologija, i u razliitim varijantama, uao u vei broj zemalja
na skoro svim kontinentima. Komunistikih i slinih partija je bilo, kako u Zapadnoj Evropi, tako i u
obe Amerike, kako u Aziji, tako i u Africi. Te partije su i danas aktivne, iako je polje njihovog delovanja
znatno sueno posle ubrzanog raspada dominantnih boljevikih sistema krajem minulog stolea.
Boljevizam je, dakle, politika konkretizacija komunistike utopije i iz nje nastale ideologije.
Boljevizam je realno postojei dravno-politiki sistem. Komunizam je ideoloki koncept, politika
predstava o uspostavljanju beskonfliktnog drutva u kome e vladati princip potpune jednakosti i
ravnopravnosti svih ljudi i u kome e biti ukinuti svi oblici eksploatacije i otuenja oveka.
Sovjeti su svoj socijalizam u poststaljinistikom periodu nazvali realnim, kao otklon od
devijacija u razvoju socijalizma, u stvari, kao otklon od staljinistike varijante boljevizma, koji je
eufemistiki tada nazivan kultom linosti. U Jugoslaviji se, takoe, desio otklon od staljinizma, posle
poznatog politikog (pa i ideolokog) razlaza Tita i Staljina (1948), pa je jugoslovenski boljevizam
prerastao u neoboljeviki oblik nazvan samoupravnim socijalizmom. I prvi i drugi jugoslovenski
socijalizam (i to je zajednika karakteristika) nisu bili represivni u toj meri u kojoj je bio represivan
sovjetski staljinizam, ali su, svaki ponaosob, zadrali karakter totalizujue monolitne ideologije. Radi
se, u stvari, o dvema varijantama iste ideoloke paradigme totalitarnog i, kasnije, autoritarnog
boljevizma. Zato nije valjano govoriti o komunizmu, koji je, kao ideoloki koncept, ostao u sferi
nerealizovane utopije. Sa druge strane, pak, upotreba pojma socijalizam, u ovom sluaju, dovodi do
nedoumice. Naime, socijalistike i, njima bliske, socijaldemokratske partije, kao i socijalistika praksa,
su legitimni deo politike stvarnosti otvorenih zapadnoevropskih drutava, da se posluimo terminom
K. Popera (Karl Popper), pa, onda, metodoloki nije uputno njihovo svrstavanje u isti kategorijalni red
sa totalitarnim (ili autokratskim) boljevikim partijama i politikom praksom koju su proizvele.

13
politike i kulturne elite (najee, pseudoelite), koje su se opredelile za sluenje
naciji, kao nadempirijskoj kategoriji, isto onako kako su do jue sluile jednoj klasi i
jedinoj partiji, koje su, najednom, prema naciji i dravi, tim najkrupnijim i
najvanijim kategorijama, postale efemerne kategorije. Budui da su te elite ve bile
konzervativne i da bi u sluaju prevladavanja vrednosti modernog, otvorenog drutva
bile prinuene da demisioniraju, one su zaronile jo dublje u konzervativizam, koji je,
ionako, deo njihovog idejnog polja. Otuda, iz tog konzervativizma, su na svetlo dana
iznele mitske prie i modelovale ih tako da prosenom, uz to, krizom i ratovima,
frustriranom oveku u Srbiji budu bliske, prijemive, prepoznatljive, tople Nisu one
samo prepoznatljive, one su, po strukturi, satkane tako da se obraaju, pre svega,
emotivnom (afektivnom) delu linosti. I to tako to obinog, frustriranog oveka, koji
je, zbog egzistencijalne krize u kojoj se nalazi, zajedno sa svojim sunarodnicima,
izgubio samopotovanje, obezliavaju, svrstavajui ga u imaginarijum koji se zove
nacionalni identitet. Svrstavi ga u taj velianstveni red, reim mu pomae da
zaboravi sopstveni stvarni ivot, ispunjavajui mu ivot bajkovitom skaskom o
velikom nacionalnom zadatku koji on (obian ovek) zajedno sa reimom mora da
izvri. Kad monik ovlauje onoga ko je uinjen nemonim da nastupa nasilniki,
onda ovaj to ini sa oseanjem da dela svojom voljom i svojom snagom. 8)
Neimatina i beda se lake podnose, jer se sve mora rtvovati zarad velikog cilja
nacionalne slobode, dravnog i teritorijalnog integriteta, odbrane vekovnih
ognjita
Autokratski, totalitarni reim ne dozvoljava ni bilo kakvo autonomno kulturno
samoodreenje klase ili nacije koje on, nominalno, predstavlja. Poznata je tuna
sudbina Proletkulta u postrevolucionarnoj Rusiji, posle Lenjinove (
) smrti 1924. godine. U drugom sluaju, u nacistikoj Nemakoj, je dolo do
dobrovoljnog gaenja klasa u ime nemake nacije. Kultura je svedena na
propagandu, iako se naziv kultura (klasna ili nacionalna) u ovim reimima
neizbeno pie velikim slovom. U meteu gladi, smrti, terora, proglaeno je da je u
Staljinovoj ( ) Rusiji ostvaren
komunizam. Ili, u blaoj formi (pri blaim oblicima terora i u podnoljivijoj oskudici),
proglaeno je u Brenjevljevoj ( ) Rusiji ostvarenje
realnog socijalizma. 9) Zato nije daleko od istine pretpostavka o tome da je
kontrolisana oskudica u ovim reimima i politiki program, kojim reimi ucenjuju
podanike kontrolom koliine dobara koje im stavljaju na raspolaganje. Od podanika
se zahteva da neprestano daje legitimaciju politici reima kada on, kao u navedenim
primerima, proglaava istinitim svoje ideoloke konstrukte, ne priznajui, na taj
nain, oajnu zbilju i sopstvene neuspehe. Upravo u stanju oskudice podanik je
sudbinski vezan za reim, koji postaje jedini izvor egzistencije, ivota. Nelojalni e biti
kanjeni oduzimanjem svih, i osnovnih, egzistencijalnih pretpostavki, zato to je sit i
bioloki namiren graanin, sa nabijenim depovima i irokim izborom potronih
dobara, lo podanik oligarhijske drave. ovek koji se naderao mesa ne haje za
oglodane kosti politike doktrine. Fanatina odanost vladajuoj partiji lake se stie
meu materijalno bangavima. Na kraju, odanost i nekadanji patriotizam najlake se
odravaju kada je neprijatelj kobajagi pred vratima. 10) Socijalni oaj i radikalne
ideologije idu ruku pod ruku. U takvim prilikama racionalno rasuivanje (po prirodi
stvari neemotivni kognitivni proces) dobija karakter drugorazredne delatnosti jer

8) GinterAnders, Zastarelost oveka, Nolit, Beograd, 1985, str. 198.

9) Vidi ire u: , . . , II, ,
, 1989, str. 117-234.
10) Entoni Bardis, 1985, Prosveta, Beograd, 1986, str. 13.

14
ne moe da odgovori na pitanja koja postavlja srce. 11) Sudbina malog oveka postaje
mitski velika. On se identifikuje sa mitoloki obraenim dogaajima, herojima iz
slavne prolosti kada se u bitkama nije pitalo koliko kota ivot. Sada, mali ovek i
Milo Obili, rame uz rame, satiru neprijatelje, krei svom nacionu iroke i prave
drumove kroz istorijske, belosvetske negostoljubive praume. Slamanjem legalne
racionalnosti i njenog jasnog znaenja za individualnu sudbinu, ta sudbina postaje
neprozirna i time gubi svoju specifinu smislenost. 12) Ravnajui se prema nauenim
matricama politikog ponaanja i saobraaja u nedemokratskim (tradicionalistikim i
autoritarnim) okolnostima, ljudi manifestuju privrenost svom etnosu, partiji,
religiji Demonstracija pripadnosti politikom cilju neminovno je usmerena ka tome
da pojedinac bude primeen, percipiran i da tako bude integrisan u drutveni
kontekst koji je formiran u okviru sasvim odreenog sistema idej i politikih
interesa. Inae, emu demonstracija privrenosti? Da li se moe pretpostaviti da je
jedan, skoro zaboravljeni filozof Dord Berkli imao sve ove solucije (), u vidu
kada je formulisao svoj kljuni princip: esse percipi? Jer, to znai: Da se bude, znai,
da bude percipiran? () Ako kaemo: Da ne bude percipiran, znai da ne postoji!
Koliko naa linost, koliko ono silno ja zavisi od pomisli da nas neko gleda, da smo
sadraj neije percepcije! () Patrioti ginu zamiljajui da ih Majka Domovina gleda
u tom trenu; ivot tiho i brzo gasne i u najzdravijem lanu nekih plemena, ukoliko se
pleme okrenulo protiv njega i vie ga ne prima kao svoj postojei deo. 13) U asu takve
integracije i samointegracije slabi poriv za samorazumevanjem, nezavisnim delanjem,
kritinost se zamenjuje apologijom. No, ukoliko je uistinu vana svest o stanju biti
percipiran od bliskih, od sopstvenih vrednosti, od zajednice, od nacije, od
sadanjosti, i naroito naroito, od venosti; utoliko linost predstavlja rezultat i
fokus jedne introspekcije, utoliko linost iezava kada se gubi interes da se gleda u
sebe, kada iezava respekt prema sebi. 14) I, zaista, malo ko je, doskora, pitao: Zato
je moja zarada iz meseca u mesec, iz godine u godinu, sve manja? Tek se sada mnogi
pitaju kuda nestae njihove zarade.
U poslednjih skoro dvadesetak godina u Srbiji je mitoloki svet zamenio
stvarnost. Jer, mitska udovita nisu sasvim izumrla. Ona su iskoriena za stvaranje
novog univerzuma, jo ive u tom univerzumu. Vie sile zaustavile su i potinile mo
mita. Sve dok su te sile intelektualne, etike i umetnike, u punoj snazi, mit je
ukroen i potinjen. No kad one ponu da slabe, ponovo nastupa haos. Tada se mitske
ideje ponovo uzdiu i proimaju itav kulturni i drutveni ivot oveka. 15) Iz reenog
se vidi da je dobro poznato svim demagozima (na Balkanu ponajpre) da je masa
spremna da krene u akciju ako joj se ponudi valjan emotivni (afektivni) razlog.
Racionalni, dakle i nauni, razlozi nee pokrenuti mase. Ne samo da ih nee
pokrenuti, ovek-masa se nee ni baviti racionalnim razlozima. Racionalno se
istiskuje iz kolektivne percepcije i akcije. Pojedinci u masi, prema Jaspersovom (Karl
Jaspers) miljenju, doivljavaju svi mi kao ja. To je zbivanje na granici bolesnog
usled odsustva konica, gaenja kritinosti () Masa ne misli nita i nee nita, ve
ivi u slikama i strastima. 16) Taj proseni ovek u Srbiji, je, uz to, decenijama bio
11) Celokupna naa moderna kultura izgraena je na poimajuem racionalnom miljenju: bez

njega nema tehnike, ni organizacije u privredi i politici, nema nauke, ali nema, isto tako, ni pesnitva i
umetnosti u specifino modernom smislu rei. Racionalizacija, koju je Maks Veber s pravom oznaio
kao osnovnu tendenciju moderne kulture, jeste ravnanje ivota po umu i umnoj svrhovitosti. Gerhard
Kriger, Navedeno delo, str. 957.
12) Leo Levental, Individuum i teror, Delo, 1987, str. 43.
13) , , , , 25/1986, str. 259.
14) Isto.
15) Ernst Kasirer, Navedeno delo, str. 289.
16) Karl Jaspers, Opta psihopatologija, Prosveta, Beograd, 1990, str. 601.

15
suoen sa samo jednom ideolokom slikom. Ako nje vie nema on e zavapiti za
drugom slikom. Ali, opet, za samo jednom, jedinstvenom slikom. Njemu je
neprihvatljiva ideja da jedna (njegova) nacija u svom okrilju moe da neguje
bogatstvo, razliitost idej, jer to vodi najveoj opasnosti po kolektivni opstanak
tzv. srpskoj neslozi. Njemu je, takoe, neprihvatljiva ideja da ljudi-nepripadnici
(manjine) dravotvornoj naciji u njihovoj dravi mogu biti ravnopravni politiki
konstituent drave. Oni su zanavek gostujui element. Element od koga se
imperativno zahteva lojalnost veinskoj naciji-dravi. Njihova prava se izvode iz te
puke lojalnosti, a ne i iz njihovog prava na ravnopravnu graansku koegzistenciju, pa,
shodno tome, iz prava na ravnopravnu participaciju u konstituisanju dravljanstva
drave. U takvim prilikama nepoznato je pravo na politiku saglasnost svih graana
da budu pripadnici, dravljani drave. Drava se ne gradi oko i za graanina-
pojedinca koji pristaje na dravljanstvo, ve oko i za kolektivitet (sada nacionalni, a
doskora klasni). Etnika zajednica se ne tvori kroz stvarne drutvene odnose i
zajedniko djelovanje, ve kroz subjektivno vjerovanje njenih pripadnika da ine
zajednicu i imaju isto podrijetlo (lat. Natio biti roen, rod, /na/rod). Etnicitetu se, u
naelu, pripada po osnovu roenja (kao i Crkvi u odnosu na sljedbu). To je primarno.
() Sociologinja Jo H. Kim (Columbia sveuilite) uvela je pojam koetniki identitet.
Naime, proces globalozacije vodi stvaranju transnacionalnog prostora u kojem e
pripadnici razliitih kulturnih skupina pronalaziti modus za zajedniki nain ivota i
time konstituirati svoj koetniki, transnacionalni identitet. Rekli bismo, treba
razvijati drutvene uvjete da takav, u sutini graanski, identitet nadjaja etniki 17)
Autoritarna svest (zadugo negovana u kulturi i politici) ne moe da prihvati ideju o
koegzistenciji razliitosti, kao uslovu napretka. Taj proseni ovek je nauen da bude
nekritian, jer je nekritinost bila mera opstanka. Kao to je reeno, nekritinost ima
uzrok u visoko izraenoj autoritarnosti ljudi u Srbiji izdanku vrlo ive patrijarhalne
i tradicionalistike kulture 18) i na njoj uspostavljenih autokratskih, totalitarnih,
cezaristikih vladavina svih dosadanjih vlastodraca u Srbiji.
Ponovno otkrivanje nacije, posle uruavanja monistikog ideolokog i
politikog poretka, koji je garantovao socijalnu sigurnost za iskazanu lojalnost, esto
je izraz potrebe da se nae egzistencijalno utoite, da se izbegne neizvesnost (koju
sobom nosi nastupajui poredak, jer se legitimie kompeticijom, a ne solidarnou).
Nacija se prihvata kao vena, kao garant izvesnosti. Ali, ta je to nacija u stvarnosti?
Slino pitanje rezignirano postavlja Teodor Adorno (Theodor W. Adorno): to je
njemako? na to ne umijem izravno odgovoriti. 19) Zaista, ta je nacionalno?
Adorno misli da je to stereotip koji ne priznaje ono to je ponajbolje u svakoj naciji
individualne vrednosti. Ne priznaje ih, jer izmiu (tanije, prerastaju) okvire
uspostavljenog stereotipa. Ono istinsko i bolje je valjda u svakom narodu prije ono

17) Ivan Cvitkovi, Sociologija spoznaje, DES, Sarajevo, 2001, str. 193 i 195.
18) Narod srpski nema drugi ljudi osim seljaka () ono malo Srba to ive po varoima kao trgovci
(gotovo sve same duandije) i majstori () zovu se varoani; i budui da se turski nose i po turskom
obiaju ive, a uz bune i ratove ili se zatvore s Turcima u gradove, ili s novcem bee u Njemaku; zato
oni ne samo to se ne broje meu narod Srpski, nego ji jo i narod prezire. Vuk Stefanovi Karadi,
Geografiesko-statistiesko opisanije Srbije, u: Danica, 19, Beograd, u: Zagorka Golubovi, Bora
Kuzmanovi, Mirjana Vasovi, Drutveni karakter i drutvene promene u svetlu nacionalnih sukoba,
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Filip Vinji, Beograd, 1995, str. 115.
Autoritarnost se u najveoj meri svodi na nekritiko poklapanje poverenja i pokoravanja
vrhovnom voi. Krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina, poto su se legitimisale
nacionalno-ovinistikim programima, republike voe su uvrstile vlast i povele mase u stradalniko
stvaranje nacionalnih drava, odnosno u izgubljene bitke. Sreten Vujovi, Grad u senci rata, Prometej,
Novi Sad i Institut za sociologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, str. 73.
19) Theodor W. Adorno, Na pitanje: to je njemako?, Kulturni radnik, Zagreb, 6/1987, str. 128.

16
to se ne uklapa u kolektivni subjekt, to mu se moda ak suprotstavlja. Stvaranje
stereotipa nasuprot tomu pogoduje kolektivnom narcizmu. Ono ime se
identificiramo, esencija vlastite grupe, nehotice postaje onim dobrim; strana grupa,
oni drugi, loim (kurziv .J.). 20)
Pre vie od sto godina Aleksis Tokvil (Alexis de Tocqueville) je o autoritarnoj
svesti pisao: Ne treba nikada oekivati da bi slobodoumna i mudra vlada mogla
proizai iz izbora na kojima glasa narod poslunika. 21) Patrijarhalna i tradicionalisti-
ka kultura, koja poziva na beg od slobode (E. From [Erich Fromm]) pokazuje
potpunu ravnodunost spram slobode, njezinog pojma. () Nihov interes za to da
budu zbrinuti paralizovao je njihov interes za slobodu koje se boje kao
nezatienosti. 22) Kako pokazuju rezultati istraivanja koje su obavili Zagorka
Golubovi i saradnici 1993. godine na terenu Srbije i Vojvodine (bez Kosova),
autoritarna orijentacija i ponaanje esto se ispoljava preko prihvatanja etatistikih
reenja i nekritikog (ponekad krajnje naivnog) verovanja da se dravnom kontrolom
mogu reiti mnogi dravni problemi. Nesumnjivo je da su izvori etatizma u ideologiji
nacionalne drave, u kojoj se drava sagledava kao simbol i zatitnik nacionalnog
suvereniteta, time i svakog pojedinca, ponaosob ali, samo kao pripadnika nacije.
Otuda i izraen egalitarizam, koji detektuju svi istraivai. Kao pripadnici jedne nacije
i jedne vere svi smo jednaki. Individualnih svojstava nema. Svi pojedinci se odlikuju
samo jednim optim svojstvom pripadnou. Meutim, injenica da je izmeu
autoritarnosti i etatistike orijentacije korelacija visoka () uverava nas da je
etatizam specifian oblik ispoljavanja autoritarnosti, odnosno da je autoritarnost
njegova bitna psiholoka odrednica. 23) Dakle, nemoan i slab, bez racionalno
spoznatih instrumenata za proveru istinitosti ideolokih iskaza, pojedinac je lako
izvrio (od njega) zahtevanu jednosmernu inverziju: odbacio je boljeviku ideologiju,
kojom je svojevremeno samo delimino naruena ukupna autoritarnost (na primer,
kada su u pitanju tradicionalne uloge ene i mukarca, odnosno dece i roditelja,
uenika i nastavnika), ali je autoritarnost u drutvenim odnosima, naroito u poli-
tikoj sferi, ouvana i ak ojaana. 24) Lako je ubeen da je boljevika ideologija bila
lana sa stanovita interesa nacije i drave i, takoe, jo je lake prihvatio
pojednostavljeno, mitsko pripovedanje o prolosti svog naroda, a otuda i nalog da
dela za dobrobit i pobedniku budunost nacije prema kultur-politikom nalogu
koji se poziva na mit. Zbivanja u politici i kulturi dovela su do brzih i znaajnih
promena u stavovima stanovnitva. Ranija ideologija bratstva i jedinstva imala je
uspeha u smanjivanju meuetnike distance (). Krajem 80-tih masovna i histerina
nacionalistika propaganda dovela je do vidljivih promena. Iako su ovinistiki
orijentisani pojedinci jo predstavljali manjinu, nepoverenje izmeu pripadnika
razliitih nacija izrazito je poraslo. Uspon novih elita i njihovi dravotvorni progami
su fetiizovali pojam nacionalne drave, tako da se u kolektivnom mnjenju ova veza
uvrstila kao pitanje pukog opstanka (to je bilo potpomognuto oivljavanjem sim-
bola (kurziv .J.) pod kojima je samo pre nekoliko decenija taj opstanak bio zaista

20) Sredite Kantovog miljenja jest pojam autonomije, samoodgovornosti umne individue

umjesto onih slijepih ovisnosti, kakva je i nereflektirana nadmo nacionalnoga. Samo u pojedincu se,
po Kantu, ozbiljuje openitost uma. Isto, str. 129.
21) John S. Mill, Tocqueville on Democracy in America, London Review, June-January, 1835-36,

str. 637.
22) Teodor Adorno, Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd, 1979, str. 183.
23) Zagorka Golubovi i saradnici, Navedeno delo, str. 339.

Zbog svega treba naglasiti da o autoritarno-tradicionalnom sindromu moemo govoriti samo kao
o modalnom tipu drutvenog karaktera, tj. o tipu koji se u ispitivanoj populaciji pojavljuje ee od
drugih (na primer, neautoritarnih orijentacija), Isto, str. 350.
24) Isto, str. 337.

17
doveden u pitanje). 25) U ovom sluaju mitsko pripovedanje je izgubilo vieznanost i
mogunost alternativnih, jednako utemeljenih interpretacija, a mit je transformisan u
ideologeme vladajuih (ili dominantnih) kulturnih i politikih elita. S razlogom se
moe ustvrditi da se mit bez dimenzij koje podrazumevaju vieznanost i mogunost
alternativnih interpretacija pribliava demagogiji, kiu, najee undu
promovisanom (i proizvedenom) u oblasti masovne kulture. Mitoloka beskonanost
je potisnula istorijsko vreme.

KULTURNI EKSKLUZIVIZAM

Za dubljim uzrokom sadanjeg karaktera nae kulture, pa i politike, valja tragati u

jo jednoj oblasti. No, pre no to ukaemo na jedan od dominantnih kulturnih
obrazaca kod nas, ukazaemo i na onu kulturnu i intelektualnu stvarnost evropskog
duha koja se, u neku ruku, moe uzeti kao njegova prethodnica (u poslednjih
petnaestak godina). Re je o shvatanju pojma kultura, koje je bilo tradicionalno
zastupljeno kod nemakih autora, o emu pie Sreten Petrovi. 26) A mi dodajemo da
su ovom, nemakom poimanju kulture, vrlo bliski stavovi nae kulturne elite. I to ne
samo danas.
Posle poraza u bici na Jeni, koji je Pruskoj poetkom prolog stolea nanela
Francuska, nemaki autori na liniji nacionalnog patriotizma i partikularizma nastoje
da odrede nemaki duh u suprotnosti prema kulturama drugih naroda, uznosei
posebnost misije nemakog naroda originalnost nemake kulture. Poreklo te misije
je u ideji, zamisli o duhu naroda. Iz ove tradicije proizilazi ono shvatanje u
antropologiji prema kome svaka kultura ima svoju autohtonost, shvatljivu samo iz
njenog iracionalnog, duhovnog jezgra iz due naroda, kolektivnog oseanja
konkretnog naroda. Kultura bilo koga naroda ima svoju prolost i oblikuje se
vlastitom jednostavnom istorijom. Ideja ini bitno sredite jednog naroda. A bitne
poluge pri formiranju Ideje jesu tradicija i oseanje duboke pripadnosti narodnoj
zajednici. Samoidentifikacija Ja se topi pred kolektivnom identifikacijom Mi.
Zavisimo, dakle, u potpunosti od tradicije koja se ne moe objasniti bilo kakvim
logikim rasuivanjem. Slino ovome misli Rut Benedikt (Ruth Benedict) koja kae
da je oseanje pojedinca odluujue u razjanjenju bti kulturnog sistema, dok je
razum, pritom, sporedni inilac. U ovako postavljenoj stvari, vera i oseanje su uvek u
protivstavu prema razumu i umu. Ne radi li se ovde o postulatima metafizike teorije
kulture, koja tvrdi, izmeu ostalog, da postoji kvalitativna razlika izmeu svesti
primitivnih, divljih naroda, s jedne, i civilizovanih naroda, s druge strane? I zar
glorifikacija ekskluzivistikog, na etnosu (i na njegovoj samosvojnoj istoriji)
zasnovanog, kulturnog identiteta ne utire put, takoe, eksluzivistikim ideologijama
nacionalizmu, ovinizmu, rasizmu, faizmu i nacizmu? Ideologijama koje crpu svoje
poruke prevashodno (i samo) iz duhovnog sredita, sri, samosvojne Ideje svog
naroda? Ovde vie nema oveka-konkretne individue, nema ni oveka uopte, nema
oveanstva. Postoji samo Mi, samo naa (separatna) zajednica koju vezuju krvno
srodstvo, zemlja, zajednika istorija
Iz ovoga proizilazi da se drutveni ivot i kultura uopte ne temelje u ovekovim
razumskim sposobnostima, jer njime (ovekom) uglavnom vladaju tradicionalistiki
obrasci, koji se, u stvari, pokazuju kao konzerviranje, okamenjivanje nasleenih
vrednosti i obiaja, tj. tradicionalnih kulturnih obrazaca, odnosno kao regresija i

25) Mladen Lazi, Drutveni inioci raspada Jugoslavije, Socioloki pregled, 2/1994, str. 164.
26) Vidi ire u: Sreten Petrovi, Navedeno delo, str. 5-13.

18
stagnacija u kulturi. 27) Svet simbolikih formi (filozofija, mit, umetnost, jezik)
pripada vrednosnoj kulturi, koja je cilj za sebe, dok je stvarnosna kultura, tj.
civilizacija, samo puko sredstvo, sekundaran i manje bitan aspekt jednog kulturnog
sistema. Jedino je vrednosna kultura bitna za razumevanje due naroda.
Dok se francuski i engleski teorijski i kulturoloki pojam civilizacija
(civilisation, odnosno Civilization) odnosi na kulturne injenice uopte,
podrazumevajui i tehnoloke, politike, pravne, religijske, umetnike injenice,
nemaki pojam Kultur odnosi se, pre svega, na duhovne, umetnike, religijske fakte i
on ima snanu tendenciju da izmeu fakata ove vrste na jednoj, i politikih,
privrednih i drutvenih, na drugoj strani, povue odsenu granicu. 28) Sreten Petrovi
dodaje jo i ovo: Razlika izmeu civilizacije i kulture u nemakoj teoriji je, u osnovi
razlika izmeu (1) sfere tehnike, orua, politiko-pravne nadgradnje, ili tzv. sfere
drutvenog bia, materijalne kulture, i (2) sfere isto duhovnih oblika, umetnosti,
religije, morala, filozofije, jezika, ili tzv. vie sfere kulture, ideacijske ili vrednosne
kulture. Ova razlika kod Nemaca oduvek se izvodila na osnovu omiljenog dualizma
spoljanjih i unutranjih inilaca materijalnih i duhovnih faktora, ulnog i idealnog
sloja, ontikog i ontolokog poretka, empirijskog i vrednosnog stava. To je bio i razlog
zbog ega nemako Kultur nije moglo sadravati elemente univerzalnosti ve
nacionalnosti, budui da je svaka kultura a priori odreena kao neponovljiva i
netransparentna; kao autohtona ona je vanvremenska, za nju ne vai ideja progresa;
kultura ima ontoloki status, civilizacija ontiki i prolazni. Na osnovu nemakog
poimanja termina, kooperacija meu narodima mogua je samo na tzv. civilizacijskoj
ravni, u smislu transfera tehnologije, razmene na planu materijalnih dobara,
empirijskih vrednosti, u sferi za koju uslovno vai ideja progresa, kao spoljanja i
nebitna strana drutvenog organizma; bitna i vena postaje kultura. 29)
Neu se, naravno, baviti starom i odve poznatom temom o univerzalnim
vrednostima kulture, bez kojih se jedna kultura, uz sopstveni specifini izraz,
naprosto, ne moe nazvati kulturom. Interesuje me instrumentalizacija (kiizacija)
kulturnih tvorevina, kao i programsko i interesno proizvoenje duhovnih
tvorevina koje se imaju smatrati kulturnim. Uz to imamo u vidu upravo ovaj, reeni,
stav metafizikih teorija o kulturi.
Ozbiljniji pogled na ovaj problem odmah e pokazati da odnos kulture (tanije,
njenih tvoraca) i drutvenih i politikih poredaka u celokupnoj ljudskoj istoriji ne
dozvoljava mogunost da se o kulturi misli kao o devianski nevinoj i istoj tvorevini.
Suoeni smo sa dva njena antinomna oblija. Neretko je kultura u istorijskim
razdobljima u kojima je zatomljena ljudska sloboda bila uzrokom i sauesnikom
neslobode. Isto tako, kultura je, upravo u takvim okolnostima, bila i tvorac i branilac
slobode.
Ovde me kultura interesuje kao sauesnik u politikim poslovima oduzimanja slobode.
Zagovornici estetikog i moralistikog puritanizma u kulturi (posebno u umetnosti) kao da, s
namerom, prenebregavaju istinu da je kolosalna graevina kulturnih tvorevina esto sainjena
pod platom raznih oblika dvorske zatite i narudbine; prenebregavaju injenicu da je mnogo
delo nastalo u slavu vlastodraca, esto sumnjivih ljudskih i dravnikih osobina. 30) Puritanci,

27) Zagorka Golubovi i saradnici, Navedeno delo, str. 112.

28) Norbert Elias, Ueber den Prozess der Zivilisation: Sociogenetische und psychogenetiche
Untersushugen, Ester Band, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1976, str. 2.
29) Isto, str. 7-8.
30) Strogi (i u pesnikom, i u moralnom pogledu) pesnik Osip Mandeljtam je pisao odu Josifu

Dugaviliju Staljinu, svom krvniku, u pokuaju da spasi goli ivot. ivot nije spasio. Jedan od najveih
jugoslovenskih i srpskih pesnika Branko Miljkovi, je, takoe, napisao udvoriku pesmu posveenu
Josipu Brozu Titu.

19
takoe, ne prihvataju injenicu da je kultura esto stavljana u slubu nehumanih drutvenih i
politikih koncepcija. Faizam i nacionalsocijalizam kao oblici agresivnog nacionalizma bili
su iskuenje niza umetnika i intelektualaca ora Bernanosa (Georges Bernanos), Osvalda
penglera (Oswald Spengler), T. S. Eliota (Eliot T. S.), Ezre Paunda (Ezra Pound), Martina
Hajdegera (Martin Heidegger) Ne radi se samo o umetnikoj ili naunoj verifikaciji takvih
ideja, ve euforija, ponekada, nagoni ljude od pera na groteskne inove. U zimu 1935.
Musolini (Benito Mussolini) je od Italijana zatraio njihovo zlato i srebro, kao zalogu
osvajakim pohodima koje je preduzimao u severnoj Africi. Samo u Rimu je 18. decembra
250.000 Italijana priloilo svoje venane burme. Benedeto Kroe (Benedetto Croce) je
poklonio svoju senatorsku medalju, a Pirandelo (Luigi Pirandello) na uas veana svoju
nobelovsku medalju. Odatle do opte saglasnosti sa zloinom koji organizuje drava potreban
je mali korak. Habermas (Jrgen Habermas) je, svojevremeno, pokazao da preuzimanje
odgovornosti za nacistiku prolost znai videti nacionalnu istoriju ne kao poremeen
vremenski kontinuitet i moguno neumrljanu tradiciju, ve kao temeljno kompromitovan
nemaki ivotni svet u kojem su pojedinani subjektiviteti i kolektivni identiteti nastajali i u
kojem dalje nastaju. On kae, () ostaje prosta injenica da su ak i oni kasnije roeni
odrastali u jednom obliku postojanja u kojem su ovakve stvari bile mogune. Na sopstveni
ivot je u svojoj sri vezan () za onaj kontekst ivota u kojem je Auvic moguan. 31)
Tanu sliku naih jugoslovenskih ratova predstavljaju rei Paskala Briknera: Zloin stie na
krilima epskog pesnitva i najgori grabljivac sposoban je da vam izmeu dva klanja ispeva
malu rukovet punu besa i mrnje. 32)
Da bih bolje razjasnio poimanje kulture u kontekstu metafizikih teorija o kulturi,
naveu nekoliko stavova Tomasa Mana (Thomas Mann) i Osvalda penglera. Tomas
Man je pozdravio ulazak Nemake u Prvi svetski rat, jer je taj rat, za njega bio, kraj
jednog gnusnog sveta, s kojim je sada gotovo, ili e biti gotovo im ova velika
nepogoda protutnji! Nije li u njemu gamad duha vrvela poput crvi? Nije li on
previrao, sa zadahom raspada civilizacije? 33) Rat je bio sukob u kome se nemaka
kultura sukobila sa civilizacijom Francuske i Engleske, u kome su se sukobile
umetnost i intelekt. Bitka je bila umetnika. To pobedonosno s optimizmom pie
Man ratniko naelo dananjice, organizacija, jeste osnovno naelo, sutina
Umetnosti () Istrajnost, preciznost, smotrenost, smelost, hrabrost u suoenju s
tekoama i porazom u bici sa tvrdom materijom; prezir prema onome to je u
buroaskom drutvu poznato kao bezbednost () naviknutost na opasno, napeto,
smotreno ivljenje () sve su te stvari u isti mah i vojne i umetnike. 34) Jedan od
najzanimljivijih stavova u svojoj raspravi Tomas Man izrie ovako: Umetnost e se
uvek okretati unazad, uvek e biti reakcionarna. Ima dobrih razloga to se ona,
poput religije, uvek ukljuuje meu antidemokratske sile; i porediti umetnika s
intelektualcem jeste demokratska smicalica. 35) Po njegovom miljenju, reakcionarni
umetnik je i tvorac, ali je i roen u nemakoj kulturi, dok je intelektualac demokratski
proizvod civilizacije dakle, proizvod nieg reda. Nemakoj, koja stvara samorodni
kulturni (onda, i umetniki) duh, podjednako je potreban reakcionaran,
nedemokratski reim? Bio je uveren da nemaki narod, kao narod umetnosti, ne

31) Nensi Vud, Pamenje i civilno drutvo, u: Potisnuto civilno drutvo, Zbornik, urednik: Vukain
Pavlovi, Eko centar, Beograd, 1995, str. 173-174.
32) Paskal Brikner, Etnika teologija poistoveivanje sa rtvom u srpskoj propagandi,

Republika, 115/1995, str. 17.

33) Thomas Mann, Politische Schriften und Reden, II, Frankfurt a/M., 1968, str. 10. u: Alaster

Hamilton, Faizam i intelektualci 1919-1945, Vuk Karadi, Beograd, 1978, str. 127.
34) Thomas Mann, Navedeno delo, str. 8. u: Alaster Hamilton, Navedeno delo, str.128.
35) Thomas Mann, Politische Schriften und Reden, I, str. 295. u: Alaster Hamilton, Navedeno delo,

str. 128-129.

20
moe prihvatiti politiku demokratiju. Man je bio potpuno uveren da nemaki narod
nee nikada voleti politiku demokratiju, iz prostog razloga to ne moe voleti
politiku. 36) Meutim, 1924. godine Man je odluio da podri Vajmarsku republiku.
Iako je njegov politiki izbor bio racionalne prirode, Man je, kao pisac, ostao veran
romantiarskom zovu. Romantizam je, smatrao je, nerazdvojno zdruen s
Nemakom. Zato, sa stanovita koje se zasniva na aristokratiji duha koja potie iz
dubin silne mitske, poetske i muzike prolosti, Hitler (Adolf Hitler) za Mana nije
bio neki naroiti Nemac, nije pripadao krugu nemake duhovne aristokratije. Bio je
samo jedan strani, austrijski, vagabund.
ini se da je strepnju, koja je morila Tomasa Mana, ponajbolje iskazao jedan
drugi znameniti Nemac, takoe potovalac snage nemake kulture. Za Osvalda
penglera Vajmarska republika je predstavljala slom svega to mu se inilo vrednim u
carskoj Nemakoj. Usledila je anarhija. Lino je iskusio neugodnu prirodu Minhenske
sovjetske republike 1919. godine. Glavni izvor istorije, pie pengler u knjizi Propast
Zapada, je ivot, iracionalni i nagonski. Poslednji stepen svake kulture je
civilizacija. Jer svaka kultura ima svoju sopstvenu civilizaciju, koja organski
sledi za kulturom. Civilizacija je neizbena sudbina jedne kulture. Tu je postignut
vrhunac sa koga postaju reljiva i poslednja i najtea pitanja istoriske morfologije.
Civilizacije su krajnja i najvetakija stanja za koje je sposobna jedna via vrsta
ljudi. 37) Zato je Zapad, kojim vladaju novac i materijalizam, osuen na propast.
Nastupie doba, najavljuje pengler, u kome e cezari ratovati jedni protiv drugih za
prvenstvo u svetu, dok e oveanstvo to bespomono posmatrati. To doba e
eliminisati ljude velikog formata. Kad ovek pogleda () dananje filozofe obuzima
ga stid. Kakva siunost linosti! Kakva svakodnevnost politikog i praktinog
vidokruga! 38) Osvald pengler pie da zapadni ovek treba da se pomiri sa munom
injenicom da vie nikada nee stvoriti veliko umetniko delo. Jedina nada preostaje
jo u tome, pie pengler, ako se pod utiskom ove knjige ljudi nove generacije
okrenu tehnici, namesto lirici, pomorstvu umesto slikarstvu, politici namesto teoriji
saznanja, oni onda ine ono to ja elim; a nita im se bolje ne moe ni poeleti. 39)
Sutina penglerovih politikih ideja je sadrana u jednom pismu iz 1918. godine.
Nemaka mora da bude kanjena za ponienje naneto monarhiji i za poraz u ratu,
dok konano () Uas ne zaotri stanje do takvog stupnja uzbuenja i oaja da se
neka diktatura, nalik na onu Napoleonovu, shvati kao spas. () Ali tada mora potei
potei krv, i to vie nje, to bolje () Najpre sila, onda obnova, ne posredstvom
diletantizma politikih veina, ve superiornom taktikom nekolicine roenih i
sudbinski odreenih za politiku (kurziv .J.). 40)
Ne ude, stoga, rei diktatora, koji je imao neposrednu ili, bar, posrednu podrku
nemake naune i umetnike inteligencije. Ono o emu su pisali Tomas Man i Osvald
pengler (iako je prvi estoko kritikovao ovog drugog, skoro ga mrzei, a drugi, u
stanju duboke mizantropije, ignorisao svaku kritiku, pa i Manovu) u umetnosti je
najdublje izrazio Rihard Vagner (Richard Wagner). A te diktatorove rei glase: Tko
god eli shvatiti nacionalsocijalistiku Njemaku mora poznavati Wagnera, 41)
govorio je Hitler. Iako je Vagner gajio mrnju prema Jevrejima kao i Hitler, iako je
prezirao parlamentarizam, demokratiju i materijalizam, nisu njegovi politiki spisi,

36) Thomas Mann, Politische Schriften und Reden, I, str. 23. u: Alaster Hamilton, Navedeno delo,
str. 129.
37) Osvald pengler, Propast Zapada, I, Knjievne novine, Beograd, 1989, str. 70-71.
38) Isto, str. 85.
39) Isto, str. 82.
40) Alaster Hamilton, Navedeno delo, str. 149.
41) Wiliam L. Shirer, Uspon i pad Treeg Rajha, I, Znanje, Zagreb, 1977, str. 165.

21
nego je njegovo opersko stvaralatvo u kome doziva svet mistine i paganske drevne
germanske predaje, s njegovim junakim mitovima, krvnim osvetama i plemenskim
zakonima, oseajem za sudbinsko, za plemenitost smrti, nadahnulo mitove u
modernoj Nemakoj i dalo Nemakoj germanski Weltanschaung, koji su Hitler i
nacisti preuzeli i nainili svojim.
Da nacionalna (kulturna) megalomanija i ekspanzionizam posredno vode
umanjenju narodnog imetka svake vrste neka posvedoi jedan primer koji se odnosi
na geografsko smanjivanje Nemake, posledica njenih ratnih avantura u XX stoleu.
Pre Prvog svetskog rata nemaki Rajh se prostirao na oko 542.000 km2. Posle tog
rata Vajmarska republika se prostirala na 472.000 km2. Povrina sadanje,
ujedinjene, Nemake iznosi 357.000 km2. 42) Ako pogledamo sadanje stanje u
srpskoj kulturi i politici odmah emo uoiti neobino veliku slinost sa onom
nemakom stvarnou, u ijoj je proizvodnji uestvovao veliki deo nemake
inteligencije. Uvideemo jo i slinost u raspadanju teritorijalnog integriteta, za ije
su se ouvanje (i uveanje) politiki i kulturni autoriteti hrabro i bezrezervno borili.
Naravno, sa druge strane, umetnik je i oponent politikoj zloupotrebi kulture. U
tom smislu on e braniti ljudsko pravo na stvaranje kao jednostavno pravo na
ovenost i individualnu slobodu. im neki pesnik hoe da deluje politiki, on mora
da se opredeli za jednu stranku; a im to uini izgubljen je kao pesnik; on mora da se
oprosti sa svojim slobodnim duhom, sa svojim nepristrasnim pogledima, a zauzvrat
da navue preko uiju kapu ogranienosti i slepe mrnje. Pesnik e kao ovek i
graanin voleti svoju otadbinu, ali otadbina njegovih pesnikih snaga i njegovog
pesnikog delanja jeste ono dobro, plemenito i lepo to nije vezano ni za kakvu
posebnu pokrajinu i ni za kakvu posebnu zemlju (). U tome je slian orlu koji
slobodna pogleda lebdi nad zemljama, i kome je svejedno da li zec () tri u Pruskoj
ili u Saksonskoj. 43)

KI UMESTO STVARNOSTI
Ki ideoloki, kulturni i politiki normativ

Iznad zakon, koji su vaei samo u jednom vremenskom periodu, i samo u

odreenim drutvenim uslovima, postavljeni su likovi, prie i ideje koji treba da budu
neprolazni, vanvremeni, i zato vaei u svim vremenima. Kultura i politika, sa jedne, i
ideologija i demagogija, sa druge strane, su skoro izjednaeni. Tako in-
strumentalizovane politike i kulturne teme su obraene prema obrascima vaeim za
postupak ideoloke obrade stvarnosti, svedene su do gole fabularnosti, do
jednostavne i lako prepoznatljive poruke. Odbacivanjem racionalnog stava, nepri-
hvatanjem kritike pozicije, a upotrebom jezika saobraenog prema
najjednostavnijim principima masovne kulture, izvrena je emotivna (afektivna)
kolektivna mobilizacija. Na toj osnovi je stvoren snaan propagandni aparat. Tako je
stvoren moan, irok i sugestibilan ki-ambijent u kome e se proizvoditi kulturni i
politiki ki koji je, na taj nain, postao osnovom kulturne i politike ideologije u
Srbiji.
Zato ki, a ne politika i kultura? Zato to su modeli komunikacije, medij, izmeu
tvorca poruke i primaoca, dovedeni (svedeni) u ravan kia. Politiki mit ne
podrazumeva bilo kakvu slobodu politikog stava. Naroito ne podrazumeva slobodu
medij, za politike tehnizatore mediji su okosnica demagoke obrade kolektivne
volje prema ekskluzivnom oligarhijskom interesu. O velikoj neslobodi jugoslovenskih

42) Vojin Dimitrijevi, Srbi i Nemci: lane i prave paralele, Republika, 116/1995, str. 8.
43) Johan Peter Ekerman, Razgovori sa Geteom, Kultura, Beograd, 1970, str. 371-372.

22
medija, naroito srpskih, Branimir Stojkovi pie: Zahvaljujui pre svega Radio-
televiziji Srbije i Politici AD, ali i dravnoj novinskoj agenciji Tanjug, ukupna
medijska situacija u Jugoslaviji moe da se sagleda i u drugom kljuu onom
neslobodnih medija i ograniavanja slobode informisanja njenih graana, kao
temeljnog ljudskog prava. Meunarodna organizacija koja prati slobodu medija,
Freedom House, u svom izvetaju za 1997. jugoslovenske medije svrstava u
neslobodne u grupu bivih socijalistikih zemalja u kojoj se nalaze jo i Albanija,
Belorusija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. 44) Radi se, prema tome, o ki-jeziku, ki-
politici, ki-porukama, ki-kulturi. Treba li o kiu kao loem ukusu poglavito
raspravljati estetiki, ili ga valja shvatiti socioloki kao vrstu ideoloke diverzije
(kurziv .J.)? A shvaen kao lanost i diverzija, ne zahtijeva li ki takoer i etiko
razmatranje? 45) Javno izreena poruka je itljivija kao ki-poruka, jer je saobraena
merilima osrednjosti, jer su ta merila, nolens volens, dominantna veliina u ukupnoj
sumi mo razumevanj drutva, tanije, mo prosuivanj o javnim stvarima. Ovde
su, u velikoj oblasti ukusa, dominantne kategorije suenja, dopadanja, nasuprot
kategorijama rasuivanja, kritike, racionaliteta, estetskog. Nenameravana kierska
svojstva pojedinih proizvoda, tj. njihova tehnika nevinost, koja moe (ali ne mora!)
delovati kierski, za nas su samo od sekundarnog znaaja; doivljavanje i uivanje,
naprotiv, predstavljaju onu pravu polaznu osnovu. 46) Ki jeste marginalni fenomen
estetskog 47), ali nikako nije marginalni fenomen u sferi politike ideologije,
preciznije, u sferi demagogije, tom krvotoku populizma, koja povezuje mitske snage
(veno, svevremeno) sa kolektivom (ovde i sada), ka kome je i usmerena demagoka
akcija.
Ki, po svojoj prirodi, tei da sebi d oblik savrenstva. I to ovako. Tei
pravilnosti pravilnim oblicima. Idealu. Hladan, pravilan, umiven, kao
kompjuterski prikaz, ali, umiren, beivotan i bez onih skladnih nesavrenosti kojima
nas umetnost i izvorni mit uzbuuju, uznemiruju, pokreu, podstiu na misao i
pitanja, podseaju na obavezu da se traga za slobodom. Umetnost i mit uznemiruju
jer postavljaju pitanja, ukazuju prstom na tajnu, pri tom, niti odgovaraju, niti
odgonetaju. Konano, nisu li i nai pojedinani ivoti upravo takvi tajnoviti,
breminiti pitanjima, nedovreni? I ba zato neodoljivi. Ni ivot ne bi bio ivot ako
sm ne bi predstavljao sklad nesavrenost. Na sreu. Na sreu, ostvarenog ideala
nema, jer bi to bila konanost. Mir. Apsolutni poredak. Smrt. Ki. Otuda kiersko
dozivanje idealizovane, romantizovane prolosti i guranje sadanjosti u takvu
(nepostojeu, izmiljenu) prolost. Otuda pojednostavljivanje u ki-poruci, tj.
izricanje generalnih, velikih, konanih istina. Na pitanja koja postavlja sadanjost,

44) B. Stojkovi navodi kriterijume ove meunarodne asocijacije, prema kojima je, u vreme

Miloevieve vladavine, Jugoslavija ocenjena na sledei nain: Svoje ocene slobode medija Freedom
House zasniva na etiri grupe indikatora: 1. Zakoni, propisi i druga pravna regulativa koja utie na
slobodu medija 2. Politiki pritisci i kontrola sadraja medija 3. Ekonomski pritisci koji utiu na
sadraj medija 4. Represivne akcije protiv novinara. U svakoj grupi se posebno ocenjuju tampani i
elektronski mediji na skali od 0-15 i to tako da nula oznaava potpunu slobodu medija a 15 potpunu
represiju nad njima. Skor od 0-30 ukazuje na zemlje sa slobodnim medijima, od 31-60 na one sa
delimino slobodnim dok 61-100 poena znai neslobodne medije. Sa 75 pripisanih poena
jugoslovenski mediji su podjednako neslobodni kao i oni albanski (takoe 75 poena). Stanje medijskih
sloboda jedino je nepovoljnije u Belorusiji (85 poena). Na drugom kraju lestvice nalazi se Slovenija sa
28 poena to znai da pripada zemljama u kojima su mediji slobodni. Branimir Stojkovi, Uloga
medija i javnog mnenja u demokratskoj transformaciji SR Jugoslavije, u: Lavirinti krize
Preduslovi demokratske transformacije SR Jugoslavije, zbornik, Institut za evropske studije,
Beograd, 1998, str. 422.
45) Matei Calinescu, Lica moderniteta, Stvarnost, Zagreb, 1977, str. 216.
46) Ludvig Gic, Fenomenologija kia, XX vek, Beograd, 1979, str. 90.
47) Isto, str. 33.

23
nude se pretpostavljeni odgovori iz davno minulih vremena. U prolosti (korenima,
identitetu) su ve iskazane sve velike istine. Zato se kultur-politiki kilija esto
poziva na maksimu: Ko ne zna svoju prolost nee imati ni budunost, ne poznajui
njeno pravo znaenje. Prolost nije bezuslovni normativ za sadanjost, jo manje za
budunost ona bi trebalo da bude dragoceno naslee, deo u slobodnom izboru
alternativ u kreaciji sadanjosti, i poruka sutranjim generacijama da neguju
sopstvenu slobodu izbora u kreaciji njihove budue sadanjice. Nai ki-ideolozi
pokuavaju da uspostavljanjem te bezuslovne i jedine vertikale ostvare (konano i
zauvek!) beskonanost, kontinuitet, potpunu smirenost i pomirenost sa sudbinom i
vremenom. Sila koja saini takav mir zasluuje svoje mesto u venosti sama bi se
ovekoveila.
Priroda kolektivizma (od patrijarhalnog, klasnog, religijskog, etnikog, pa do grupe
sportskih navijaa, klubova fanova estradnih zvezda, industrijskih i naunih timova,
poljoprivrednih zadruga, porodinih zadruga) postavlja individuu u drugi plan, iza
kolektiva, iza kolektivnog cilja. A priroda ideologizovanog, doktrinarnog kolektivizma je da
je zasvagda suprotstavljen ljudskoj individui i njenim pravima. Upravo zato je kolektivizam
plodno tle za formiranje ki obrazaca u politici i kulturi. Jer, borba protiv individue, tj. protiv
temeljnog antropolokog svojstva svih ljudi i svakog ljudskog bia ponaosob originalnosti,
neponovljivosti i nesvodivosti celine ljudskog bia na samo jednu ili nekoliko socijalnih
uslovljenosti dakle, protiv razliitosti (i bogatstva u razliitosti), zarad uspostavljanja bilo
kakvog uniformno ureenog vrednosnog sistema (obezlienog, ljudskoj prirodi
suprotstavljenog), moe se voditi samo antiantropolokim sredstvima. Lanim, neistinitim
sredstvima odenutim u privid istinitosti, stvarnosti. Kiem!
Uzmemo li u razmatranje dominantni (najagresivniji) nain izricanja politikih i kulturnih
poruka u poslednjih skoro dvadest godina u Srbiji, videemo da se radi o smiljenoj inverziji
istorijskog mita kojom je izvrena njegova banalizacija. Sveden je na narodu razumljiv
jezik, tj. oien od svih, njemu imanentnih, znaenjskih slojeva. Izgovoren jezikom
narodu razumljivim, preraen je kao nadvremena, naddrutvena zapoved koja stie iz
prolosti-venosti. To je otkrivena istina istovremeno zaodenuta u mistino ruho, pa je
razumu (racionalnom) nedokuiva, uzvisujui se nad njim. Srbi poseduju naroitu,
samosvojnu, sposobnost da osete, doive i proive tu mistinu supstancu koja se okriva
samo njima i pripada samo njima, ne samo kao kultura, ve kao duhovnost. Duhovnost je i
via, i dublja, i ira no to je kultura ije je rodno mesto profani svet. Duhovnost, kao takva,
nije podlona ni upitnosti, ni sumnji. Onaj ko sumnja je izdajnik. Prerada je uinjena u
ministarstvu istine, prema uzusima uspostavljenog pakta izmeu kolektivistike svesti
znaajnog dela stanovnitva i polititiko-kulturne pseudoelite. Tim postupkom banalne
reinterpretacije stvarnosti, mit i duhovnost su podignuti na nadstvarnosni nivo, sa koga je
jedino mogue razmevati politike, kulturne i drutvene istine i injenice, stvarnost uopte.
Dakle, sa naeg stanovita, kolektivizam predstavlja najiru (prvu) osnovu na kojoj demagozi
grade kierski ideoloki prikaz stvarnosti.
Ki poiva na nekompetenciji njegovih uivalaca (neznanju, nedovoljnom ili
pogrenom znanju, antiintelektualizmu), na tradicionalizmu (antimodernizmu,
neprijateljstvu prema novom kao nepoznatom), egalitarizmu (strahu od
kompetencije, kompeticije, razliitosti koja poiva na hijerarhiji sposobnost), na
autoritarnosti (neautentinom autoritetu, na strahu od monijeg i na aroganciji
prema slabijem). Politiki i kulturni ki, na takvoj osnovi, afirmie upravo ovakva
stanja duha.
Uz to, nacionalizam, egalitarizam, autoritarnost i tradicionalizam (i iz njih
proizaao kolektivizam) u javnom polju se ispoljavaju kao populizam, kao
plebiscitarna demokratija i podrka autokratskom demagogu. Na politikom planu
se uspostavlja cezaristiki tip vlasti (koji uiva podrku velikih drutvenih slojeva). Sa

24
druge strane, ovako formiran kierski pogled na svet je, prividno, jak odbrambeni
bedem prema spoljanjem svetu, ili prema drugojaijim, tuim, ili novim
vrednostima i idejama, koje su, u mnogo emu, nespoznate (znai: opasne, pretee).
Komunikacija, uzajamno proimanje, meuodnos, kooperacija sa spoljanjim
okruenjem i sa novim idejama nosi sobom dve pretnje po ovakav sistem vrednosti:
1. Slom postojeih drutvenih vrednosti, poesto neotpornih u dodiru sa drugim
vrednostima, jer su dugo obitavale konzervirane u izolovanom drutvenom krugu, ne
stekavi vitalnost koja se gradi samo u kulturnom dodiru sa drugim, u obostranoj
razmeni. Zato se meukulturna kompeticija iz koje izrasta kompetencija mora izbei,
jer e, nadalje, neminovno doi do smene politike i kulturne mitologije racionalnim
vrednosnim sistemima. Jo dalje, bie detronizovani drutveni slojevi nosioci
kolektivizma, bie uklonjeni sa pijedestala na kome sede kao najznaajniji
drutveni slojevi. Iako, uistinu, njihov sutinski znaaj ne mora biti veliki (osim kao
rezervoara socijalne podrke politikoj i kulturnoj pseudoeliti), demagokom,
kierskom propagandom su permanentno uveravani u njihov nesumnjiv i presudan
znaaj. Suoenje sa takvim poretkom stvari predstavlja realnu opasnost da budu
marginalizovani u korist nosilaca modernizma.
2. Naputanje kolektivizma istovremeno znai i zamenu pseudoelit drugim elitama
(koje, takoe, mogu biti pseudoelite). Ili, kako bi rekao Ralf Darendorf (Ralf
Dahrendorf), dolazi do smene vladavinskih udruenja. Ulogu posredujueg faktora
izmeu drutva i novih dominantnih politikih i kulturnih sistema vrednosti preuzima
nova elita. 48) Silazak pseudoelite sa scene za slojeve koji je podravaju znai gubitak,
prividno, povlaenog socijalnog status. Gubitak prividnog se doivljava kao
gubitak realnog ivotnog i drutvenog uporita. Lake se ivi sa prividom da
uzvieni nebeski narod, poput mitskog junaka, bira carstvo nebesko plaajui
uvek i iznova visoku gubitniku istorijsku cenu, no sa realnou u kojoj vladaju
siromatvo, bolest, neznanje i oseaj inferiornosti u odnosu na razvijena evropska
drutva.
Moe se slobodno ustvrditi da ki u politici i kulturi u Srbiji poivaju na jakom
oseanju kolektivnog resantimana i osujeenosti. Pogledajmo samo jedan primer,
duboko utkan u nau svakodnevicu. Surova je realnost da se u Srbiji, u
miloevievskom reimu, jedva proseno meseno zaraivalo stotinak nemakih
maraka najmanje u odnosu na bilo koju evropsku zemlju. Teko pada istina da neke
bive jugoslovenske republike imaju znatno vii standard no to je to u Srbiji. Takoe,
teko pada injenica da su neke zemlje iz biveg socijalistikog lagera sada viestruko
premaile Srbiju po svim uporedivim parametrima drutvenog ivota (Poljska, eka,
Maarska, baltike zemlje), a da su do samo pre desetak godina znaajno zaostajale
za tadanjom Jugoslavijom i Srbijom u njoj. Dok je sa razvijenim evropskim
zemljama poreenje, praktino, nemogue. Meutim, sve ove zemlje su, prema
kierskoj zamisli, u duhovnom (kulturnom) smislu, u velikom, epohalnom, zaostatku
u odnosu na vievekovne duhovne vrhunce srpske kulture. Ukoliko se desi
demistifikacija (dekompozicija) ovakve ideoloke i kulturoloke predstave, bie to biti
prvi znak predstojee tegobne modernizacije srpskog drutva.
Radomir Konstantinovi u Filosofiji palanke pie o pojavi koju naziva srpskim
nacizmom. Misticizam srpskog nacizma je krstaki, ratniki, u stilu odbrane Hrista od
marksistikog Anti-hrista, misticizam Dimitrija Ljotia koji je svoje kvislinke falange hteo
da vidi i prikae kao falange srednjevekovnih sveenika Hrista. Meutim, taj misticizam
(savreno tu duhu palanke) nije bitan ni iz daleka kao misticizam veno-plemenskog,

48) O pojmu vladavinskih udruenja i sistemu drutvenih uloga vidi ire u: Ralf Dahrendorf, Homo
sociologicus, Gradina, Ni, 1989.

25
rasnog, koji je u samom korenu srpskog nacizma kao krajnjeg izraza srpskog nacionalizma
pa i duha palanke koji, u pokuaju povratka duha plemena, neizbeno jeste i ovaj duh
nacionalizma. Srpski nacizam je, pie dalje Konstantinovi, svojim misticizmom veno-
plemenskog, rasnog, sasvim na putanji duha palanke okrenutog tautologiji veno-svoga,
samo-posedujueg duha koji se, samim posedovanjem, zatvara u krug prema svemu to je
izvan njega i to je, zato, opako-tuinsko (i neprijateljsko, jer je tue). () Zlo do koga je
srpski nacizam neizbeno dolazio na makrokosmikoj ravni jeste zlo ovog sukoba sa
istorijom, zlo od pokuaja istorijske regresije, linijom nasilnog povratka u van-vremenost
prolosti, a na mikrokosmikoj ravni (na ravni duha koji dolazi do izraaja kroz nuno
individualno iskustvo) ovo zlo je, kada je autentini izraz, stihijno-podsvesni pokuaj njegov
da se u sebi preobrazi: bitno iracionalno, zlo je ovde tehnika kojom se pokuava da prevazie
nepobedivi i nerazreivi sukob izmeu veno-plemenskog (rasnog) kao iracionalnog i
korenskog racionalizma empirikog duha palanke. 49) Molim itaoca da ne sudi strogo zato
to se koristim ovako dugim izvodom iz Konstantinovievog dela. Smatram, meutim, da se
ovim izvodom ponajbolje odgovora na pitanje: koji su, kakvi su i otkuda potiu koreni
dominantnih politikih stavova i orijentacija u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina?
Kao to je ve reeno, izvorite dominantnih politikih stavova je u dubokim,
tradicionalistikim kulturnim slojevima koji poivaju na nacionalistikom i kolektivistikom
nasleu. Pa, i sada, kada je dolo do uklanjanja Miloevievog reima, to se nije desilo zato
to se drutvo radikalno politiki emancipacipovalo i zato to stremi ka modernizaciji, ve
zbog dvojake vrste kolektivnog nezadovoljstva:
1. Zbog kolektivnog resantimana zarad izgubljenih ratova i zgaslog (a neumrlog) sna o
konanom reenju srpskog nacionalnog pitanja uspostavljanjem granic srpskoj
dravi tamo gde se nalazi ma i jedan srpski grob, i
2. Zbog sveopteg sunovrata drutva u krizu nesamerljivih razmera. Kriza ima tako
velike i duboke razmere da se drutvo nalazi u stanju anomije (Emil Dirkem [mile
Durkheim]). Razoreno je drutvo i razoreni su svi njegovi podsistemi (ekonomski,
kulturni, politiki).
Svrgavanjem starog reima, nije promenjen i sam sistem na kome je poivao reim, to je
u suprotnosti sa, deklarativnim, temeljnim politikim odrednicama koje zastupaju sadanji
politiki akteri.
U institucijama su, mestimino, izvrene kadrovske promene, smenjivanjem onih
pojedinaca koji su, belodano, delovali nezakonito. Meutim, sama priroda i struktura
institucija je i dalje skoro nedirnuta.
I posle pada Miloevievog reima, neki dominantni politiki akteri (kako vladajui, tako
i opozicioni) praktikuju jedinstven nacionalistiki ideoloki model. I dalje su u upotrebi
mitovi (Kosovo, svetska zavera, globalizacija). Oni su sada preraeni utoliko da se ne
koriste kao ratni pokli. Ali su, i dalje, jak propagandno-ideoloki instrument (Kosovo 50)

49) Radomir Konstantinovi, Filosofija palanke, Nolit, Beograd, 1981, str. 367.
50) U emu se moe ogledati diskontinuitet sa doskoranjim sistemom kada je re o Kosovu? U
naputanju demagokog i birokratskog govora o tome da je Kosovo sastavni deo Srbije. Sa zvanine
adrese (drava) jo nije obelodanjeno kakva je prava istina o sadanjem i buduem statusu Kosova.
Naime, zadugo, a moda i definitivno, na Kosovu nee biti uspostavljen puni suverenitet Srbije. Odluka
o suverenitetu je u nadlenosti upravljaa na Kosovu, a prema Rezoluciji 1244 Ujedinjenih Nacija iju
pravnu valjanost potpisima garantauju i Jugoslavija i Srbija. Albanci, veinsko stanovnitvo na ovom
podruju, odluno (po cenu oruanog sukoba) ne prihvataju jurisdikciju Srbije. Ni jednu, ma kako
primamljivu, ponudu iz Beograda Albanci nee prihvatiti. Sa druge strane, to se Srba i pripadnika
drugih nealbanskih etnikih grupa tie, mnogi su odranije otili sa Kosova sa eljom da se nikada ne
vrate. Oni su, izgleda, poslednji tuni eelon u dugoj povorci koja od XVII veka pa do danas putuje put
Srbije. Oni samo deklarativno brane stav Kosovo je Srbija, jer moe biti vrlo neugodno svako javno
priznavanje elje da se ivi u novom zaviaju, podalje od Kosova. Javna je tajna da su najvei

26
sveta srpska zemlja, Kosovo mora biti pod srpskim suverenitetom, Zapad nas ne voli,
globalizacija potinjavanje interesima svetskih monika). Napokon, demagogija se
svodi na politiki ki, koji, u ovom sluaju, nije samo kulturna injenica, ve dobija politiko-
normativni karakter. Time je deovinizacija (neki koriste neopravdano jak termin:
denacifikacija) dovedena u pitanje, skoro onemoguena. Tiinom su pokrivena zloinstva,
drutvo se i nadalje vodi ka stanju kolektivne amnezije. Dok se u javnom govoru stari reim
osuuje zbog zloina prema sopstvenom narodu (ak: najvea zla je naneo sopstvenom
narodu), Ne pominje se ni san nacionalist (Cvetan Todorov [Tzvetan Todorov]) o
uspostavljanju pravednih, istorijskih granica srpske drave, naspram nepravednih,
neprirodnih, avnojevskih, koji je bio odluujui motiv da otponu ratna dejstva i kojim je
uspostavljena krvava nit od romantiarskog sna do ratnog zloina. zla prema drugima se
pominju tek sporadino, kao manje vana. Ukratko, san (koji se nekima moe uiniti
komarom) o savrenom poklapanju teritorije, stanovnitva i drave nije ostvariv. Taj san je,
osim toga, tu demokratskom duhu. On, naime, zahteva da pojedinac bude zatoen u
identitetu koji su mu podarili njegovi roditelji i sluajnost roenja, umesto da mu bude
ostavljena mogunost da ispolji samostalnost svog miljenja. Etnika drava se predstavlja
kao prirodna drava, dok demokratska drava, naprotiv, mora biti pojmljena kao ugovorna
drava, iji su stanovnici zapravo podanici koji raspolau, a ne puki predstavnici jedne
zajednice, potinjeni svom fizikom ili kulturnom identitetu. Demokratska drava nije, naime,
zajednica krvi niti samo porekla, ve svakome ostavlja mogunost da upranjava svoju
slobodu i umie determinantama koje trpi. 51)
Nacionalistika ideologija je tako, naizgled, suprotstavljena komunistikoj,
(prividno) kao emancipatorska. Radi se, meutim, o tome da je re o dvema
kolektivistikim ideologijama, koje imaju mnoge strukturalne slinosti. I jedna i
druga su izolacionistike. I jedna i druga ne priznaju prevashodni suverenitet
graaninu. I jedna i druga proizvode neprijatelje. Obe ideologije su totalizujue ne
priznaju legitimitet drugim ideolgijama, naroito liberalnim. Za sada (jo uvek),
uglavnom, personalna politika promena ne znai i naputanje nacionalistike
ideologije. Ideologija je promenjena utoliko to se sada radi o mekom, umerenom
nacionalizmu, eufemistikim izrazima, koji su Evropi podnoljiviji. Taj meki,
umereni, demokratski nacionalizam budi asocijacije na meki socijalizam,
socijalizam sa ljudskim likom. Izgleda da kolektivistike ideologije, onda kada
potroe sopstvenu supstancu, prelaze u stanje tolerantnih ideologija. To je model
ideolokog opstanka. Figurativno reeno, prelaze u stanje politike poluhibernacije
do nove istorijske prilike. Ako se kriza ne pone reavati na valjan nain, realnu ansu
e dobiti novi populisti (oivljavanjem nacionalizma i egalitarizma), a koji ve
ambiciozno pripremaju politiki nastup. Socijalni oaj i radikalne ideologije idu ruku
pod ruku. Pitamo se, konano, da li su, po analogiji, mogui demokratski
boljevizam, umereni faizam, meki nacional-socijalizam?
Ovde je potrebno podrobnije objanjenje. Tanije reeno, ovakva ideoloka
preimenovanja istog u neto drugo ukazuju na sada skrivenu, ali neprekinutu politiku praksu.
Da je Srbija i danas u stanju skrivenog, tinjajueg, graanskog rata pokazuje nemodernistika,
umereno nacionalistika politika aktuelnog predsednika SR Jugoslavije i partije (DSS) na
ijem je on elu. Meutim, ni drugo krilo, koje predstavlja aktuelni premijer Republike Srbije,
a koje je u navodnom sukobu sa grupacijom oko predsednika SR Jugoslavije, nije, bogzna
kako, modernistiki orijentisano sirovi neoliberalizam, koji promoviu, ne moe biti u
saglasju s modernim humanizmom. Upravo, maloas reene sintagme koje se sada na

rodoljubi i mnogi politiki funkcioneri na vreme dobro unovili svoje kue i imanja (vekovna
ognjita) prodajom Albancima.
51) Cvetan Todorov, Seanje na zlo, iskuenje dobra, Republika, Beograd, 256-257/2001, str. 17.

27
politikom planu plasiraju kao demokratski nacionalizam, meki nacionalizam, umereni
nacionalizam lie na nekadanji pokuaj traganja za socijalizmom sa ljudskim likom. Bilo
je to, ustvari, traganje za boljevizmom sa ljudskim likom. U prevodu sa ideoloko-
propagandnog jezika radi se o traganju za totalitarizmom i diktaturom sa ljudskim likom.
Naravno, bio je to ideoloki konstrukt, realno neprimenjiv. U ovom smislu se moe postaviti
pitanje: ako je nacionalizam poeljan, kao racionalna i humana politika orijentacija, zato
bismo tragali za umerenim nacionalizmom? Zato se, onda, eli afirmacija i legitimisanje
umerenim nacionalizmom? Meutim, poto nacionalizam uvek, u krajnjoj instanci, znai
iskljuenje drugog, onda je i umereni nacionalizam predvorje graanskog rata. On je u
permanetnom stanju latentnog, skrivenog graanskog rata. Upravo ta sintagma (umereni
nacionalizam) koju izgovaraju vladalake strukture ukazuje na to da graanski rat jo nije
zavren.

28