Dobrica osi i Slovenci

Autor: Dragoljub Todorovi U akciju spaavanja socijalizma i konanog reenja srpskog nacionalnog pitanja po svojim umiljenim vizijama, po Rankovievom modelu centralistiki i unitarno organizovane Jugoslavije, po sovjetskom uzoru planske privrede, Dobrica osi, sa svojim odanim i dugogodinjim prijateljima istih politikih ubeenja, proverenim u mnogim delikatnim i dobro organizovanim sesijama paralelnih centara vlasti pod njegovom komandom, kree polovinom osamdesetih godina. osi svoj pohod na Jugoslaviju, u cilju njene reorganizacije po svojim merilima, poinje podbunjivanjem i organizovanjem graana srpske nacionalnosti na Kosovu kao grupe za pritisak na organe vlasti, druge narode i republike u Jugoslaviji. Meutim, poto je ova akcija za osi a i njegovu kamaraderiju bila vrlo znaajna, moglo bi se rei sudbonosna, kako se radilo o biti ili ne biti, morala je biti sveobuhvatna, precizna, dobro organizovana i isplanirana. osi je smatrao da projekat koji je zamislio i koji je poeo da realizuje mora da ima svoj pisani program, mora da ima dokument iza koga e stajati neka znaajna institucija srpske kulture. Poto je on bio siva eminencija, pravi i stvarni faktor odluivanja i vlasti u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, odluio se za tu ustanovu nauke i kulture, koju je on lino najvie zloupotrebio, kompromitovao i politizovao u njenoj dugogodinjoj istoriji. osi je organizovao, dao ideju, osnovne i kljune stavove i direktno uestvovao u izradi i objavljivanju pisanog dokumenta pod naslovom Memorandum SANU, koji je predstavljao dokument u kome je u pisanom obliku izlo en i obrazloen osiev program ozdravljenja, spaavanja i uvrivanja socijalizma kao i reavanja srpskog nacionalnog pitanja. Da bi svoju zamisao, koja je ve imala formulisan programski dokument u vidu Memoranduma SANU, zatim svoje izvrioce oliene u organizovanim Srbima sa Kosova, ostvario i sproveo u ivot, osi je morao da obezbedi podrku (makar i preutnu) jo jednog naroda i jedne republike u tadanjoj Jugoslaviji. Opredelio se za Slovence i Sloveniju. Razmotriemo osieva nastojanja da u direktnim kontaktima sa Slovencima obezbedi podrku ili bar preutnu saglasnost za njegov plan i scenario reenja krize u posttitovskoj Jugoslaviji sa akcentom na konano reenje srpskog nacionalnog pitanja, to naravno podrazumeva socijalizam, unitarizam i sve ostalo to je detaljno razraeno i predvieno u Memorandumu SANU. Analiziraemo sam Memorandum, njegov nastanak, sadrinu, prezentiranje javnosti i naravno, presudnu, glavnu i sutinsku ulogu osia u njegovoj ideji, nastanku, sadraju i objavljivanju. U periodu od 1984-1988. godine, u periodu neposredno pred propast komunizma u Istonoj Evropi, raspad Sovjetskog Saveza, pad Berlinskog zida i svrgavanje aueskua, osi pokuava da pridobije Slovence za srpsku stvar, pre svega za podrku kosovskim Srbima (koje je osi instrumentalizovao), onda za podrku promeni Ustava i novi koncept ustrojstva Jugoslavije (koji e biti formulisan u Memorandumu SANU ubrzo nakon prvog kontakta sa Slovencima). osi se odluio za Sloveniju i Slovence iz nekoliko razloga: najpre, zbog toga to u Sloveniji ivi neznatan broj Srba, pa Srbi ne mogu predstavljati remetilaki faktor u Sloveniji; zatim to su Slovenci kao mali narod izloeni asimilatorskim pretenzijama Austrije i Italije; onda, zbog toga to Sloveniji kao razvijenoj republici odgovara srpsko trite; dalje, to su Slovenci krajem 19. i poetkom 20. veka ispoljavali izrazito i intenzivno slavenofilske ideje; na kraju, Slovenci su pod pritiskom okupatora, faistike Italije i Nemake, preterani iz Slovenije i tada su nali utoite u Srbiji gde su bili srdano, bratski i prijateljski primljeni. osi je raunao i na dosta hladne i ne ba prijateljske odnose izmeu Hrvata i Slovenaca koji su susedi, kao i na injenicu da su Albanci ipak daleko i kilometarski i po mentalitetu i po svakom drugom kriterijumu od Slovenaca, koji pored toga, u to vreme ispoljavaju posebnu netrpeljivost prema junjacima. Prvi kontakt osia sa Slovencima odran je u ljubljanskoj kafani Mrak 16. novembra 1985. godine. Sa osiem su bili njegovi najblii saradnici i najiskreniji

istomiljenici, praksisovci Mihailo Markovi i Ljubomir Tadi. Slovence su predstavljali urednici i saradnici novog nezavisnog asopisa Nova revija Niko Grafenauer, Taras Kermauner, Milan Apih, Tine Hribar, Spomenka Hribar, France Buar, Ivo Urbani i Joe Snoj. Posle tog sastanka usledila je osieva prepiska sa Nikom Grafenauerom, Tarasom Kermaunerom i Spomenkom Hribar. Petog i estog oktobra 1987. godine u Ljubljani u Cankarjevom domu u organizaciji slovenakog PEN centra odran je razgovor o temi Srbi i Slovenci. U razgovoru su uestvovali Drago Janar, Dobrica osi, Milo Mikeln, Ciril Zlobec, Predrag Palavestra, Dimitrije Rupel, Kota avoki, France Buar, Borislav Mihajlovi-Mihiz, Matej Bor i Slobodan Seleni. Najvei deo izlaganja sa ovog razgovora objavljen je u Knjievnim novinama broj 742 od 15. novembra 1987. godine. Dijalog slovenakih i srpskih intelektualaca nastavljen je 13. novembra 1987. godine u Beogradu, na kome su uestvovali Predrag Palavestra, Drago Janar, Dobrica osi, Milo Mikeln, Kota avoki, Borislav MihajloviMihiz, France Buar, Slobodan Seleni, Dimitrije Rupel, Ciril Zlobec, Kota Mihailovi, Rade Stojanovi, Marija Mitrovi, Mira Alekovi, Neca Jovanov i Ljubomir Tadi. Vei deo diskusije sa nastavka razgovora u Beogradu prenele su Knjievne novine u broju 743 od 1. decembra 1987. godine. Pre analize osievih intenzivnih susreta, razgovora, dopisivanja, pregovora, ubeivanja i polemika sa Slovencima polovinom 80-ih godina, moramo da ukaemo i skrenemo panju na jedan davni osiev duel sa Slovencima, da bi se osieva slovenaka faza iz polovine 80-ih bolje, pravilnije i objektivnije sagledala, shvatila i razumela. Reagujui na jedan osiev intervju dat zagrebakom Telegramu 20. januara 1961. godine, ugledni slovenaki intelektualac, univerzitetski profesor, inae partizan i filozof, Duan Pirjevec Ahac u slovenakom kulturnom asopisu Naa sodobnost objavio je polemiki prilog. Pirjevec je replicirao na osiev odgovor iz intervjua da e tema pasivnosti u meurepublikim kontaktima biti aktuelna dokle god postoje republike. Ovakvim odgovorom osi implicira (ili jo preciznije reeno nagovetava, najavljuje) vrlo brzo ukidanje republika. U vreme kada Dobrica osi daje ovaj intervju (januar 1961, godine), Rankovi je na vrhuncu moi. Jugoslovenstvo, unitarizam, centralizam, komunizam, bratstvo i jedinstvo, integralizam svuda i u svemu su neprikosnoveni, nesumnjivi i neporecivi. To vreme je najvia taka, vrhunac, trijumf jugoslovenstva i svakovrsnog integralizma, moglo bi se rei integralnog integralizma. U takvom kontekstu ukidanje republika bilo je pitanje vremena i to vrlo kratkog vremena. Za osia je to verovatno bilo pitanje dana. Zbog toga je reakcija Pirjeveca bila normalna, adekvatna i neophodna, izreena moda u poslednji as. Povodom osievog intervjua, Duan Pirjevec u asopisu Naa sodobnost broj 3 za 1961. godinu, a prema beogradskom asopisu Delo, koji Pirjevev tekst u prevedu prenosi u broju 12 za 1961. godinu, ovako interpretira osiev intervju u Telegramu: Moda nekome nije ba shvatljivo zato tako iznenada upadamo u ovaj zagrebaki dijalog. Ali vidite: ovde se prvo postavlja pitanje o suvie pasivnim meurepublikim odnosima. Zatim je u pitanju jo i osi evo ubeenje da e to pitanje biti sve dotle aktuelno dok budu egzistirale republike, to bi moglo da znai da emo u meurepublikim odnosima sve dotle biti suvie pasivni dok imamo svoje republike. Iz toga logino sledi zakljuak da je za pasivnost u meurepublikim odnosima kriva pre svega egzistencija republika kao takvih. A od ovog svakako nije vie daleko do bludne misli kao itava e ova stvar biti ureena pa e i pasivnost u meurepublikim odnosima ieznuti tek onda kad i republika ne bude vie. To je u odreenom smislu i istina, jer, kad ne bi bilo republika, ne bi bilo ni meurepublikih odnosa, ni aktivnih ni pasivnih. U nastavku Pirjevec vrlo jasno, otro, i za tadanje politike prilike i odnose koji vladaju u Jugoslaviji izuzetno hrabro, odgovara osiu ta misli o njegovoj ideji odumiranja republika. Taj osiev odgovor u intervjuu sa saradnikom Telegrama, gde implicira ukidanje republika toliko je logian, toliko iskren i toliko proizlazi iz svega to je on u to vreme rekao i napisao, tako da njegovo ime nije ni pomenuto znalo bi se da je on to rekao. Zbog toga naivno, providno i izvetaeno deluje njegovo objanjenje u nastavku

polemike sa Pirjevecom da je mislio na veitost, stalnost i imanentnost i problema i republika. Dakle, prema istom izvoru, beogradskom asopisu Delo, Pirjevec replicirajui osiu pie: Republike e ostati i sauvae sve svoje prirodne funkcije, poto nisu izum pretencioznih i bolesnih mozgova, nego predstavljaju jasno uobliene nacionalne organizme i zbog toga su i neprikosnovene kao i svaki organizam. Neprikosnovene su kao to je neprikosnovena narodna volja koja ih je stvorila, i kao to je neprikosnovena krv koja je morala da bude prolivena da bi mogle uopte nastati. I tako zaista nema smisla govoriti o saradnji izmeu republika, ve o vezama izmeu razliitih nacionalnih kultura. Konstituisanje i afirmisanje nacionalnih kultura i unapreenje i podsticanje veza izmeu razliitih nacionalnih kultura na prostoru Jugoslavije jedini je mogui model i modus na osnovu koga je Jugoslavija mogla opstati i funkcionisati. Za osia, meutim, to su partikularizmi, centrifugalne sile, malogra anska stihija, nacionalna mitomanija, ukratko kontrarevolucionarni uticaji. Na kraju svog osvrta na osiev intervju, prema Delu, Pirjevec konstatuje: Povampireni nacionalizmi su skroz negativni, tetni i razorni. Obino su u neposrednoj vezi s najreakcionarnijim ostacima prolosti i najreakcionarnijim brodolomnicima starog sveta. U tome se sa osiem slaemo. Ali uprkos tome njegovo razmiljanje je jednostrano i zbog svoje jednostranosti se pretvara skoro ve u nedozvoljenu insinuaciju. Naime: da li su zaista svemu krivi samo ti srpski, hrvatski i slovenaki vampiri? Kad ve govorimo o vampirima, bilo bi pravilno da govorimo o svima, a ne samo o nekima i zbog toga bi trebalo poneku re kazati i o unitaristikim i integralistikim vampirima, o bradatim i obrijanim centralistima koji ne znaju ni ta su republike, ni ta su narodi. Kad razmi ljamo o meusobnim odnosima, i ako nas boli pasivnost koja je za te odnose karakteristina, onda sigurno nije dovoljno da se opiremo samo onoj koncepciji koju je osi opisao reima: Svako u svojoj kui, prvo. To to nije u redu, to nas sve boli, a to uzrujava i osia, nije nastalo samo zbog srpskih, hrvatskih i slovenakih vampira, ve raste pre svega, u senci krila dvoglavog vampira kojeg osi uopte nije pomenuo. Pravilno je to je osi u svom razmiljanju o tome ta treba uiniti da bi veze izmeu pojedinih nacionalnih jugoslovenskih kultura postale intenzivnije i plodnije, tako otro udario po nacionalnim ovinizmima, ali nije pravilno to je pri tom prevideo unitaristiko-centralistike tendencije i njegove rei bi nam postale istinski simpatine tek onda kada bi isto tako odluno i bez obzira na levo i desno osudio i sve centralistike vampire, tim vie to se s njima moe da susretne tako rei licem u lice. Da ne bude greke: mi smo za to da oteramo i unitimo vampire, ali ne samo neke, ve sve, i zaista do kraja. Ta vrlo kratka, polemika glosa Duana Pirjeveca povodom osievog i intervjua znaajno je odjeknula u politikom vrhu Srbije i Jugoslavije, koji funkcionie kolski i par ekselans po principu unitarizma i strogog, konsekventno do najsitnijih detalja i pojedinosti sprovedenog najrigidnijeg mogueg centralizma. Zbog toga je dolo do ne ba obine uzbune kod dva najmonija oveka tadanje monolitne Jugoslavije, kod broja l Tita i kod broja 2 Rankovia. Oni alju Jovana Veselinova, sekretara Centralnog Komiteta KP Srbije, u Rovinj da ubedi Dobricu osi a da odgovori Pirjevecu. Kako Veselinov ni uz pomo Mijalka Todorovi a i Koe Popovia ne uspeva u tome, on osia privodi na Brione Titu i Rankoviu. Pred Rankoviem, koji je za osia bista koja hoda, Tito se obraa osiu: Pa, pomozite nam, boga mu! Kad to kae drug Tito i to pred drugom Markom, za osia nema i ne moe biti dileme: prihvata da polemie sa Pirjevecom. Drugovi Tito i Marko su Dobricu osia i ranije vie puta angaovali kao izvoaa prljavih radova. osi ulazi u polemiku sa Duanom Pirjevecom i objavljuje tri teksta: ,,O savremenom nesavremenom nacionalizmu, Nacija, integracija, socijalizam i itaocima. Duan Pirjevec u polemici sa osiem objavljuje dva vrlo opirna teksta i to: Slovenstvo, jugoslovenstvo i socijalizam i Odgovor Dobrici osiu. Kada se ima u vidu da su osi ev intervju u Telegramu i Pirjeveva glosa kao replika inicirali polemiku i bili vrlo kratki, kao i osiev zavrni tekst itaocima, moe se rei da su Dobrica osi i Duan Pirjevec u svojoj polemici objavili po dva vrlo opirna

teksta, po dve studije. Sva etki velika teksta u polemici objavljena su u slovenakom asopisu Naa sodobnost, a preneta u beogradskom asopisu Delo krajem 1961. i poetkom 1962. godine. Kada je osi svoj prvi polemiki tekst O savremenom nesavremenom nacionalizmu poslao asopisu Naa sodobnost, od strane redakcije tog asopisa pozvan je na razgovor u Ljubljanu. osi je poziv prihvatio i u oktobru 1961. godine otputovao je u Ljubljanu, gde se u stanu Duana Pirjeveca naao i razgovarao sa Pirjevecom, Benom Zupan iem, Matejom Borom, Bojanom tihom i Milanom egom. U tom razgovoru osi je koristio komunistiku argumentaciju da bi odbranio svoju tezu o jugoslovenstvu i slinim ispraznim frazama komunistike retorike i ostao zapanjen stepenom ignorancije i neuvaavanja komunizma uopte i komunistikih argumenata, koji su pokazali Slovenci, inae svi lanovi iste Partije kao i Dobrica. Slovenaki intelektualci su ve te daleke 1961. godine znali da komunizam nema budunosti, da je to jedna totalitarna, lana, sterilna i za demokratsko ureenje ljudskih odnosa potpuno neupotrebljiva ideologija. To su osiu otvoreno rekli, to je kod njega izazvalo neku vrstu oka, pa je nakon sastanka bukvalno plakao u Tivolskoj umi. Meutim, ni taj razgovor u stanu Duana Pirjeveca sa slovenakim intelektualcima, njihovo otvoreno istupanje protiv komunizma i isticanje da je on u zabludi, da je nekompetentan i regresivan kad veruje i propagira komunistike ideje, zatim ok koji je doiveo i suze u Tivolskoj umi nisu pomogle osiu. On je, 37 godina posle razgovora u Ljubljani u stanu Duana Pirjeveca, jo uvereniji, jo ubeeniji, radikalniji i nepokolebiviji komunista. osiev prijatelj Krcun Penezi rekao mu je da je Tito u razgovoru sa predstavnicima Druge proleterske brigade dao podrku osiu posle prvog teksta koji je objavio u Naoj sodobnosti. I Aleksandar Rankovi je podrao taj tekst O savremenom nesavremenom nacionalizmu Dobrice osia. Kasnije, Tito, verovatno posle konsultacija sa intelektualcima iz svog kruga (Krlea, Vidmar i dr.) i oslukivanja ta misli druga strana, druga politika struja (pre svega Bakari, onda Kardelj i dr.) shvata da se osievi polemiki tekstovi ozbiljno mogu dovesti u vezu sa staljinizmom, pa na proirenoj sednici Izvrnog komiteta CK SKJ u martu 1962. godine govori otvoreno protiv polemike, koju je on praktino inicirao traei od osia da odgovori Pirjevecu. Duan Petrovi-ane je polemiku ocenio kao meanje malograanskih intelektualaca u partijske stvari, uz konstataciju da se Partija od tog otro distancira i osuuje. Jovan Veselinov zahteva od osia da ne nastavlja polemiku sa Pirjevecom, usput mu napominjui da je polemika nanela velike politike tete. Tako je osieva revnost i disciplinovanost u izvravanju zadataka, koje mu daju Tito i Partija, zavrila neslavno, ak je doivela potpuni krah i fijasko. Pre svega, osi je u polemici sa Pirjevcom izgubio, jer su argumenti Duana Pirjeveca bili jai, ubedljiviji, moderniji; injeni no i istorijski zasnovaniji; na elokventniji i pismeniji nain izloeni. Zatim, osia su napali i odrekli ga se njegovi mentori, oni koji su ga u polemiku uvukli (Tito, Rankovi, Veselinov). Izloiemo najznaajnije argumente iz polemike osi-Pirjevec. OSI: ... ko svoju nacionalnu svest ne identifikuje sa socijalistikom sveu, koja je primarno klasna, to jest revolucionarna, to jest internacionalisti ka, to jest jugoslovenska, taj nije revolucionar, bez obzira na svoju politiku biografiju i deklaracije; ko slobodan razvitak svoje nacionalne kulture ne shvata i kao proces prevazilaenja njene nacionalne ogranienosti i idejnih determinacija kapitalistike epohe, taj zastupa buroasku koncepciju sveta... ... Borba za internacionalizam imanentno nosi pravo i potrebu da se marksist i komunist bori protiv buroaskog i malograanskog egoizma bilo gde u svetu, i svugde gde se on pojavi. Socijalizam nije nikakav nacionalni program. Socijalizam je internacionalni program, program svetske radnike klase i svetskih progresivnih snaga. Smatram da kod nas postoje objektivni uslovi da se u kulturnom ivotu stvarno zasnuje jedinstven jugoslovenski ideoloki front... ... Ali nam nijedno socijalistiko naelo ne daje pravo da bez ozbiljnih razloga predimenzioniramo i naduvavamo ugroenost nacionalnih kultura od unitaristikih i velikodravnih vampira. Takvu ugroenost sve vie izmiljaju i naduvavaju nacionalistiki

malograani, separatisti, partikularisti i protivnici bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda. Iza borbe protiv velikodravnog centralizma u poslednje vreme sve ee se kriju nacionalizam i republiki birokratizam; tako se anticentralizam pretvara u demagogiju nacionalistikih malograana i birokrata... sve mi se ini da je nacionalizam dominantna antisocijalistika tendencija u ovoj socijalistikoj stvarnosti i u nacionalnim kulturama i da je intenzivnijoj saradnji i socijalistikom zbliavanju jugoslovenskih nacionalnih kultura nacionalizam glavni idejni neprijatelj... ... Poslednjih godina razgoreva se gnev nacionalista, separatista i partikularista na svaku re i misao o jugoslovenstvu... Poslednjih godina, svaku ideju i akciju povezivanja i usklaivanja nacionalnih interesa sa interesima jugoslovenske socijalistike dravne zajednice, svaki zahtev potovanja, demokratske discipline prema saveznim dravnim organima i institucijama, svaku meru koja zahteva ispunjavanje internacionalisti ke dunosti u okviru federacije, nacionalistiki malograani odmah afektivno napadnu: To je velikodravni centralizam. PIRJEVEC: ... Poznato je da je Slovenija u svoje vreme predstavljala pogodno tlo i za najrazliitije panslavistike i ilirske utopije. Deo slovenake inteligencije, u svom utopistikom oduevljenju, bio je vie puta spreman da odbaci ak i vlastiti jezik pa je i Levstik jednom kazao da je spreman rtvovati slovenskoj ideji sve Slovence do poslednjeg izdanka. To su bila dejstva malodunosti, oaja i panike. Iz saznanja o sopstvenoj malobrojnosti, pod pritiskom stalne ugroenosti, uporeujui sopstvene kulturne mogunosti s drugim velikim kulturama, u bezizlaznim situacijama, raalo se oseanje manje vrednosti, ubeenje o necelishodnosti i neuspenosti sopstvenog delanja i sopstvenog nastojanja. Poseban dokumenat svega toga je renegatska delatnost Stanka Vraza. Recidivi tih tokova javljaju se i danas. Tako s jedne strane moemo da ukaemo na sluajeve kad pojedinci potpuno naputaju svoje nacionalno podruje i trae svoju afirmaciju u srpskoj ili hrvatskoj sferi, a kui dolaze s izrazom sveznajueg i pouzdanog sudije... ... Svako u svojoj kui prvo, kae osi. Ali ta moja kua nije samo moja republika. Ta moja kua je itava Jugoslavija. Ne moe se govoriti posebno o republikama i nacijama i opet posebno o Jugoslaviji. Sve je Jugoslavija. I zato moramo porazgovarati i o centralizmu, unitarizmu, i slinom. Te pojave osiu danas ne izgledaju ko zna kako znaajne i on ih proglaava pre svega za oblik nacionalizma, za posebnu manifestaciju srpskog nacionalizma. Mislim da to nije sasvim tako. Ubeen sam da nosioci centralizma danas nisu samo srpski nacionalisti, kao to ni centralistike tendencije danas nisu samo izraz srpskog dravotvornog hegemonizma. Centralizam se javlja i kao praksa, i kao ideologija centralnog birokratskog aparata, i to ne samo kao izraz njegove tenje za to jednostavnijim i to preglednijim sistemom koji bi mu omoguio to lake poslovanje, nego pre svega kao izraz nedemokratske sutine birokratizma kao takvog. Zbog toga nosioci centralizma mogu da budu i birokrati koji nemaju nikakve veze sa velikosrpstvom i koji su po narodnosti na primer Slovenci. Oni su centralisti zato to su birokrate, odnosno zato to su pripadnici centralne birokratije, ili zato to su karijeristi koji hoe da iz republike birokratije to pre napreduju u viu birokratiju... ... Centralizam se javlja i kao ideologija decentralizacije mada to zvui ne znam kako paradoksalno. U trenutku, naime, kad komune dobijaju u naem drutvenom ivotu nadasve znaajno mesto i funkciju, vidimo kako se raaju teorije koje priznaju praktino samo dve institucije: centralnu vlast i komune. Iako ne bih eleo da pridam preteran znaaj takvim teorijama, ipak mi se ini da se iza svega toga ponekad skrivaju svojevrsno negiranje nacije i svojevrsna varijanta velikodravnih koncepcija... ... Istovremeno mi se ini da je osi jugoslovenstvo nekako izolovao i da je primetio samo neke elemente integracijskog procesa, odnosno posebno naglasio samo neke karakteristike, a drugima posvetio suvie malo panje. Jugoslovenska socijalistika svest nek mi osi ne zameri to radije upotrebljavam taj izraz spada zaista, ako tako mogu da kaem, meu ve prisutne integracijske elemente i realne integracijske procese. Ali takvi elementi nisu ogranieni samo na Jugoslaviju i slina zbivanja, odvijaju se i izvan njenih granica. Jugoslavija kao celina i

njene nacije kao samostalni organizmi sudeluju u sveoptem procesu udruivanja, ukljueni su i ukljuuju se u izvesno opte, univerzalno zbivanje. Jugoslovenske nacije su ukljuene u dva procesa, njihova sudbina je dvosmerna. Jedan pravac je interno jugoslovenski, drugi pravac je opti, evropski, svetski; to su dva istovremena pravca, jedan drugi ne iskljuuju, posmatrati moramo oba, priznavati moramo oba, inae nuno klizimo u jednostranost jednosmerne koncepcije. Ako, naime ne priznajemo ta dva pravca, onda nam se moe dogoditi da zaboravimo na svetski karakter integracijskog procesa, da previdimo njegovu univerzalnost, ukratko da idemo mimo onih njegovih osobina koje jeme svim organizmima i jedinicama doslednu ravnopravnost. A im bi nam se to dogodilo, ve bismo stvorili mogunost za nesporazume i to, pre svega, zbog toga to u takvom sluaju negacija klasinog jugoslovenskog integralizma moe da bude u pretenoj meri verbalna, ili bar nije oslonjena na realno zbivanje, ostaje vie elja i izraz dobre volje. Evocirajui svoje uspomene na polemiku sa Duanom Pirjevecom, u pismu Spomenki Hribar polovinom 80-ih godina, osi kae da je u toj polemici Pirjevec pokazao vetinu u sjajno zastupanom nacionalnom pragmatizmu i taktici postepenog ostvarivanja nacionalnog cilja stvaranja samostalne slovenake drave koristei metodu inteligentnog makijavelizma. U razgovoru sa Slavoljubom ukiem 1989. godine, osi kae da je u polemici izmeu njega i Pirjeveca pobedio Duan Pirjevec jer je bio na strani Edvarda Kardelja, a da je on poraen zbog toga to je zastupao partizansko jugoslovenstvo. U istom razgovoru osi iznosi seanje na polemiku sa Pirjevecom, istie da je pobedio konfederalisti ki princip i da je dolo do onoga to danas jeste. Hteo je da kae kako je dolo do raspada Jugoslavije i do osamostaljivanja Slovenije. osi, dakle, smatra da su stavovi iz Pirjeveve polemike bili uvod u partikularizam, nacionalizam, secesionizam i separatizam, koji je kulminirao raspadom Jugoslavije i formiranjem samostalne drave Slovenije. Smatramo da to nije tano i da su upravo osievi stavovi u polemici sa Pirjevecom doveli do raspada Jugoslavije. Nalazimo da su osi evi argumenti u polemici sa Pirjevecom ubedljivo, dokumentovano i vrlo jasno pokazali da se Jugoslavija raspala zbog insistiranja na nepostoje im, a uporno forsiranim vrednostima kao to su socijalizam, komunizam, bratstvo i jedinstvo, jedinstvenost, monolitnost, internacionalizam, drutvena socijalistika svest; zatim da je socijalizam internacionalni program, program svetske radnike klase i svetskih progresivnih snaga, zatim jedinstven jugoslovenski ideoloki front. Sve su to bila naela zapisana na pesku. Sve je to graeno na ivom blatu. Nita od svih tih visokoparnih naela nije funkcionisale u stvarnom ivotu, meu ivim ljudima, meu stvarnim odnosima graana i zajednica u dravi Jugoslaviji. Sve te vrednosti, za koje patetino i sa patosom u polemici sa Pirjevecom osi pledira, bile su kao termiti koji su postepeno razjedali kuu zvanu Jugoslavija. Da su uvaeni od strane srpskih intelektualaca, politiara i celog srpskog naroda, kao najbrojnijeg u Jugoslaviji, argumenti Duana Pirjeveca Jugoslavija bi raspad komunizma u svetu doekala kao jaka, stabilna, moderna, evropska drava, koja predstavlja zajednicu slobodnih i ekonomskim, kulturnim, politikim i istorijskim vezama ujedinjenih nacija. Da su prihvaeni realni, ivotni, postojei problemi, koje je u polemici isticao Pirjevec, ne bi se Jugoslavija raspala, ve bi ti problemi na vreme, u hodu, u ivotu, u funkcionisanju drave bili otklonjeni i drava bi funkcionisala na zdravim, stvarnim i ljudskim osnovama. Dakle, u polemici osi Pirjevec, osi govori o utvarama, fantomima, vetrenjaama; govori o neem to ne postoji, afirmie neto to je nemogue afirmisati, insistira na onome na emu se ne moe insistirati, dok Pirjevec ukazuje na stvarne probleme, operie racionalnim kategorijama, govori stvarnim, autentinim jezikom i nudi stvarna, logina, ivotna i mogua reenja za probleme. Prema tome, uzroci raspada Jugoslavije lee pre u shvatanjima koja je u polemici izloio osi, nego u stavovima koja je zastupao Pirjevec. Do sastanka osia i njegovih prijatelja praksisovaca Mihaila Markovi a i Ljubomira Tadia sa slovenakim intelektualcima okupljenim oko nezavisnog asopisa Nova revija dolo je, 16. septembra

1985. godine u ljubljanskoj kafani Mrak. U razgovoru sa osiem i dvojicom istaknutih praksisovaca uestvovali su lanovi redakcije Nove revije Niko Grafenauer, Taras Kermauner, Milan Apih, Franc Buar, Spomenka Hribar, Tine Hribar, Ivo Urbani, Marjan Roanc i Joe Snoj. osi u knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje pie da je do ovog sastanka dolo posle dueg pregovaranja u cilju stvaranja zajedni ke opozicione platforme. Prvi korak u tom pravcu bio je sastanak odran u prolee 1985. godine u kui sociologa Boidara Jakia u Beogradu sa Tarasom Kermaunerom, na kome su uestvovali skoro svi praksisovci iz Beograda: Mihailo Markovi, Ljubomir Tadi, Neboja Popov, Boidar Jaki, Svetozar Stojanovi, Dragoljub Miunovi, naravno na elu sa svojim efom Dobricom osiem. Ova zajednika opoziciona platforma, za koju je trebalo pridobiti Slovence, temelji se na osnovnim postulatima osievog klana: socijalizam, jugoslovenstvo, internacionalizam, koji omoguavaju centralizam, unitarizam i partijsku dravu kao nain politikog ureenja Jugoslavije, a protiv Ustava iz 1974. godine koji Jugoslaviju definie kao zajednicu ravnopravnih republika, koje imaju znaajne elemente dravnosti, a samoupravljanje i konsekventno sprovedenu decentralizaciju u svim segmentima odluivanja i delegatski sistem kao oblik predstavnike demokratije. osi je tada, polovinom 80-ih godina, procenio da je pravi trenutak za ruenje Ustava iz 1974. godine i rehabilitaciju Rankovia i rigidnog dravnog socijalizma. Ove procene osi je temeljio na injenici da nikakve reforme u socijalizmu preduzimane u to vreme u Istonoj Evropi nisu uspevale, niti davale rezultate, ukljuujui i uvenu Perestrojku koju je stvarno zapoeo Jurij Andropov, a formulisao i nastavio Mihail Gorbaov. Socijalizmu u bilo kom obliku jednostavno je odzvonilo, on se polako i sigurno uruavao i iao u propast. osi to nije prime ivao, inilo mu se da je socijalizam u krizi zbog pokuaja reformi, liberalizacije i izvesnih ljudskih i humanih sadraja koji prodiru u doskora monolitnu, vrstu i nesalomivu komunistiku ideju, vlast i organizaciju. Da bi spasao socijalizam i komunizam u njegovom izvornom i autenti nom lenjinistikom obliku, osi je preduzimao mere da se Jugoslavija ponovo vrati socijalizmu Rankovievog tipa. Zbog toga je i preduzeo sve da srui Ustav iz 1974. godine, samoupravljanje, dravnost republika i delegatski sistem koji su direktna i jasna negacija partizantine i rankovievtine, ije je olienje i otelotvorenje sam osi. U tom smislu i u tom pravcu osi organizuje, podbunjuje i u svoje politike ciljeve uvlai i instrumentalizuje Srbe sa Kosova, radi na izradi dokumenta koji e predstavljati sveobuhvatan i do perfekcije precizan plan za spas socijalizma uvoenjem unitarizma i centralizma Rankovi evog tipa, planske privrede, bez ikakve pukotine i bez ostavljanja najminimalnijeg praznog prostora za bilo kakvu improvizaciju. Taj dokument pojavio se kao Memorandum SANU u jesen 1986. godine. U tom pravcu, sa tim namerama i ciljevima, osi, Markovi i Tadi razgovaraju sa slovenakim intelektualcima iz Nove revije 16.9. 1985. godine u kafani Mrak u Ljubljani. O tom razgovoru nema objavljenih izvetaja u Beogradu. Mi smo koristili beleke koje je o razgovoru u Mraku napravio Dobrica osi i objavio u knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje, 1992. godine. Stavovi Slovenaca izloeni na razgovorima u Mraku prema osievim belekama su: Osnovno je za Jugoslaviju nacionalno pitanje. Kako da stvorimo novu Jugoslaviju, ako je ona mogua? U civilizacijskom smislu bili smo na stupnju centralne Evrope. Danas spadamo na nivo najnerazvijenijih kolonijalnih naroda. Nemamo razvojnu perspektivu. Udaljavamo se od Evrope, a oseamo se delom Evrope. Prevareni smo i ugroeni u svojoj bitnosti. Srbi su donekle kljuni problem Slovenije. Od njih zavisi naa politi ka sudbina. Mi traimo svoje reenje u obezbeenju svoje samostalnosti, pa tek na toj Osnovi da reavamo svoj odnos prema Jugoslaviji. Ideja Jugoslavije i jugoslovenska je sekundarna za Sloveniju. Partijska ideologija ne moe da artikulie perspektivu Jugoslavije. Ona nastoji da zadri postojee stanje i da ga perpetuira. Ne elim da razgovaram sa pozicija ekonomskih odnosa. Neu ni o nacionalizmu, ni ovinizmu da govorim. Ja sam Slovenac. Ugroen sam. Za Jugoslaviju sam samo ako mi omogui da budem u svemu Slovenac. Jugoslavija kakva

jeste nije mi dala reenja koja me zadovoljavaju... Nacija je bitno odreenje ovekovo. Odluno odbaciti svaki internacionalizam i univerzalizam. Evropska integracija, koja je u toku, ne iskljuuje nacionalnu posebnost. Nikakvo velikodravlje ne sme biti nadre eno naciji. Prva Jugoslavija bila je Sloveniji prvi korak ka autonomiji; druga Jugoslavija vei korak ka autonomiji i etnikoj celini. Treba se odluno boriti za preureenje Jugoslavije u smeru punih nacionalnih autonomija. Mi svoje socijalne parametre kompariramo samo sa Evropom. Nikad prema Jugoslaviji. Mi elimo da budemo Evropa; evropeizaciju elimo i Srbiji. Oekujemo od Srbije da se odupre azijatskom totalitarizmu. Srbi moraju najpre da ree albanski problem. To je put za debalkanizaciju i evropeizaciju. To je traumatian problem, ali on se mora reiti, jer ugroava Jugoslaviju, a Srbija se ne moe evropeizovati dok ne rei problem Kosova. Evropske tradicije moraju biti osnova za reformu Jugoslavije. Za Srbe to je jedini put obnove nacionalne svesti i odbacivanje boljevizma i kominternovske tradicije... O svojim, Markovievim i Tadievim izlaganjima, osi vrlo turo govori. Napominjui da su govorili jugoslovenski, osi konstatuje da svojim sabesednicima, Slovencima, nisu bili ubedljivi u postavljanju srpskog pitanja i razjanjavanju kosovskog problema. Neto vie o njihovim izlaganjima moe se saznati iz teksta Tarasa Kermaunera Pisma srpskom prijatelju koja su objavljena u Borbi 1987. godine i tekstova Kermaunera objavljenih deset godina nakon sastanka u Mraku u listovima Globus i Vreme 1996. godine. Meutim, na osnovu izlaganja Slovenaca u kafani Mrak, kasnije osieve prepiske sa Grafenauerom, Kermaunerom i Spomenkom Hribar, srpsko-slovenakih razgovora u organizaciji Pen-centra iz Ljubljane i Beograda, organizovanih krajem 1987. godine u Ljubljani i Beogradu, kao i iz svedoenja Tarasa Kermaunera o razgovorima deset godina nakon diskusije u Mraku jasno je ta su osi i njegova dva kompanjona traili od Slovenaca: korekciju Ustava iz 1974. godine u pravcu uvrivanja Jugoslavije (itaj: centralistikog ureenja Jugoslavije iz vremena Rankovia), reavanje srpskog nacionalnog pitanja afirmisanjem jugoslovenstva i vraanjem proleterskom internacionalizmu uz ouvanje i dalje unapreenje socijalizma kroz plansku privredu, ukidanje samoupravljanja i postepeno razvijanje starih organizacionih i administrativnih ema u upravljanju privredom i drutvom. Dakle, od stvaranja zajednike opozicione platforme u krmi Mrak 16. septembra 1985. godine nije bilo nita. Naprotiv, osi je opet doiveo ok kao i posle razgovora od pre skoro etvrt veka u stanu Duana Pirjeveca, samo to sada nije plakao u Tivolskoj umi, ve prema knjizi ovek u svom vremenu: Vodio sam beleke ovog razgovora. U jednom trenutku toliko sam bio zapanjen njihovim snanim oseanjem o ugroenosti slovenake nacije u Jugoslaviji i antijugoslovenstvom da sam prestao da zapisujem u blok ono to su govorili moji slovenaki prijatelji. Isto oseanje su imali Mihailo i Ljuba. Poto je voz kasnio, ili smo autobusom do Zagreba. Konsternirani razgovorom, za sve vreme gotovo nismo ni re izmenili. Opisujui utiske posle sastanka u Mraku u knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje, osi pie: ,,A kad nas je Tine Hribar odvezao do autobusa za Zagreb, nas trojica do zagrebakog kolodvora nismo progovorili ni re. Bili smo pretu eni i zanemeli. Trebalo nam je tri sata da progovorimo o ljudima u Mraku i zapitamo se: jesmo li mi njih dobro uli, jesmo li mi razumeli vodee slovenake intelektualce? Potpuno je razumljiva osieva konsterniranost i ok posle razgovora u Mraku. Slovenaki intelektualci su jasno i decidirano govorili o sadanjoj Jugoslaviji kao partijskoj dravi, protiv svakog velikodravlja i jugoslovenska kao nadnacije, svakog internacionalizma i univerzalizma, protiv azijatskog totalitarizma, a za Evropu, evropeizaciju, evropsku integraciju, za preureenje Jugoslavije u smeru punih nacionalnih autonomija. Sve to je kod osia izazvalo ok, jer je za njega Rankovieva unitarna i centralistika Jugoslavija parametar, paradigma, najbolje, najefikasnije i najoptimalnije reenje za sve narode Jugoslavije. osiu se die kosa na glavi i na sam pomen Evrope, evropeizacije, evropske integracije, kao oveku koji zazire od grada, gradskog miljea, kao oveku koji je pisao opirne i zagriene eseje protiv automobila i iji je mladala ki ideal

bio da bude direktor kolhoza u rodnoj Velikoj Drenovi. Kada se uporedi razgovor slovenakih intelektualaca sa osiem u Pirjevevom stanu pre etvrt veka i razgovori u kafani Mrak septembra 1985. godine, odmah se uoava da slovenaki intelektualci 25 godina govore sutinski isto. Njima je i pre 25 godina o socijalizmu, unitarizmu, jugoslovenstvu i internacionalizmu bilo sve jasno i tu za njih ni 1961. godine, ni 1985. godine nije bilo nikakve sumnje ili dileme. Jedino, to su 1985, godine mogli otvorenije, slobodnije i samim tim jasnije i preciznije da iznose svoja miljenja. to se tie Dobrice osia i njegovih istomiljenika, posebno praksisovaca, oni su ini se bili jo tvri, jo istiji, jo privreniji levici i ekstremno levoj organizaciji Jugoslavije. To je moda posledica otklanjanja, neutralisanja i rasterivanja zaista velikog straha koji kod osia, praksisovaca i njihovih sledbenika vlada polovinom i krajem 80-ih godina za sudbinu socijalizma u svetu, koji je ozbiljno naet, uzdrman i kome su odbrojani dani a izgledi za opstanak nikakvi. osi i njegovi istomi ljenici misle da e svojim rigidnijim, rezolutnijim, redukovanijim i eksplicitnijim isticanjem, tumaenjem, propagiranjem i sprovoenjem socijalistikih ideja, principa i institucija doprineti njegovom spaavanju i oivljavanju. Dobrica osi se vrlo brzo oporavio od ljubljanskog oka i 23. novembra 1985. godine pie pismo Niku Grafenaueru, jednom od uesnika razgovora u Mraku. Time on nastavlja svoju slovenaku kampanju. U ovom pismu on iznosi zamerke Grafenaueru za slovenake stavove iznete u Mraku. Citiramo delove osievog pisma Grafenaueru prema knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje: Niste me oduevili svojim neuvianjem vaeg grandioznog napretka omoguenog i mogueg samo u Jugoslaviji; va pesimizam, vae oseanje ugroenosti, ostalo mi je neargumentovano i neuverljivo... ao mi je to od vas nisam ni re uo o vaem ekonomskom hegemonizmu i po mnogo emu privilegovanom poloaju koji imate u Jugoslaviji od 1918. osobito posle 1945. godine. Prilino sam iznenaen vaim potcenjivanjem, po mojim utiscima, prave nacionalne euforije, tj. antibosanstva, to znai i antisrpstva, koja je zahvatila i mlade dubine slovenakog naroda... Nacionalizam nikada u istoriji nije bio samo ljubav prema svom narodu; on je bio uvek i mrnja nekog drugog naroda, a ta mrnja moe biti i nepravedna, i izraz zabluda... Kao to preteruje i ne daje nikakve argumente kada optuuje Slovence za ekonomski hegemonizam i privilegovan poloaj u Jugoslaviji, kao i nacionalizam, osi umanjuje i minimizira srpski nacionalizam, a poloaj srpskog naroda u Jugoslaviji, posebno na Kosovu, takoe bez ikakvih dokaza i pokazatelja predstavlja poniavajuim i beznadenim: to se savremenog srpskog nacionalizma tie, on se raa kao defanzivan danas, kao reakcija na egzistencijalnu ugroenost... Zabrinut sam to vie ne znate koliko je teak, neravnopravan i poniavajui poloaj srpskog naroda u postojeoj politikoj konstelaciji samoupravne Jugoslavije; koliko je beznadean poloaj srpskog naroda u ovoj treoj, Brionskoj Jugoslaviji, ako se to pre ne izvre radikalne ustavne promene... alostan sam koliko ste neobaveteni o albanskom genocidu nad srpskim ivljem na Kosovu i Metohiji... Nakon otrog suprotstavljanja slovenakim stavovima i preciziranja svojih stavova izreenih u Mraku, osi hvali svoje slovenake sagovornike za pokazanu toleranciju u razgovoru, za spremnost na dijalog, za intelektualnu irinu; dalje osi u pismu Grafenaueru izraava nadu za nastavak razgovora sa grupom oko Nove revije. To ukazuje da osi metodom toplo-hladno (red napada, red hvaljenja) eli da nastavi pritisak na Slovence u pridobijanju slovenake podrke za promenu Ustava iz 1974. godine i za reavanje srpskog pitanja na Kosovu. to se tie demokratskih reformi i budueg politikog ureenja Jugoslavije, tu kod osia uopte nema dileme. To se moe i mora ostvarivati samo u okviru socijalizma: ... To to vam nismo sreenije, svestranije i argumentovanije izlo ili poglede na nau savremenost bie da je razlog i to to je srpsko pitanje nama jo sasvim neartikulisano za jasnije i konceptualnije iskaze. Nas jo uvek mue jugoslovenske himere, osobito neshvaenost, zaludnost i tragizam naeg jugoslovenstva... Bie potrebno dosta vremena, ali pre svega demokratskih uslova koje nemamo, da mi Srbi artikuliemo svoje nacionalno jugoslovensko pitanje, svoje shvatanje

demokratskog socijalizma u savremenoj civilizaciji. osi se u 1986. godini dopisivao sa Tarasom Kermaunerom i jedno pismo objavio u knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje. U pismu osi se zahvaljuje Kermauneru to je saglasan sa njegovim stavovima o odbrani tekovine nae revolucije, dalje kritikuje delegatski sistem, opirno govori o Kosovu, knjievniku Miodragu Bulatoviu i njegovom sukobu sa Slovencima itd. U knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje osi objavljuje svoj opiran odgovor Spomenki Hribar na njeno pismo, kako ga osi zove: pismo studiju. To pismo Spomenke Hribar nije objavljeno na srpskom jeziku. Diskusija slovenakih intelektualaca u Mraku takoe nije objavljena na srpskom jeziku. Pre nego to analiziramo ovaj vrlo opiran osiev odgovor na pismo Spomenke Hribar, koje nismo mogli da proitamo, naveemo nekoliko odlomaka iz teksta Tarasa Kermaunera Pisma sa ruba srpskom prijatelju koji je objavljen u Borbi u tri nastavka 1987. godine, kao i naknadno seanje na te srpsko-slovenake kontakte 1985-1987, koje je Taras Kermauner objavio posle skoro jedne decenije u zagrebakom Globusu i beogradskom Vremenu 1996. godine. Taras Kermauner u svom tekstu Pisma sa ruba srpskom prijatelju obraa se direktno svom neimenovanom srpskom prijatelju: Kosovo je u vama Srbima pokrenulo tako snanu obnovu nacionalne emocije, da moram govoriti o novoj etapi kako srpske, tako i jugoslovenske istorije, o promenjenoj vrednosno-intelektualnoj strukturi vremena. Vi Srbi, zamerili ste Slovencima, poto vam se nisu pridruili u antialbanskom raspoloenju. Da je posredi antialbansko doivljavanje, mogu da posvedoim iz razgovora barem sa tri etvrtine srpskih sagovornika mada je tano da nije kod svih jednako euforino. Tu i tamo je melanholino i mazohistiko. Vrlo retko sam nailazio na one koji sa simpatijom gledaju na Albance. Posle 1981. godine pokrenuta je tako estoka antislovenaka hajka kakve jo nikad nije bilo u Srbiji i Jugoslaviji. Mi, Slovenci, preuzeli smo mesto omrznutih Hrvata, nali smo se u ulozi Jevreja Vajmarske Republike koji su krivi za svaku tekou irom balkanske drave. I zato sam za nekoliko godina prestao odlaziti u Srbiju, jer vie nisam eleo da sluam neprestana grenja i sumnjienja. Ve na eleznikoj stanici u Beogradu poznanik me je napao: ta hoe va Vidmar? Otkud na, branim se iznenaen. Ve u polemici sa Ribiiem izjavio sam jednom zauvek da nisam va, niti na, niiji. A Vidmar je od svih, najmanje moj! Na Terazijama me uhvati sledei huka: da li ste doista izdali manifest o otcepljenju od Jugoslavije? uvajte se! Pre nego to sam doao sebi, on je ve odmaglio dalje. Ne, tako sam odluio, vie u Beograd neu doi dok se ta histerija ne smiri. Mada sam naiao na divne Evropejce, da spomenem samo prijatelja Ugrinova, oseao sam se ne tako malo ugroenim. Zato sam doputovao u ovaj nekad povrh svega dragi grad, da se bez prestanka izvinjavam, branim, kajem? Dola mi je misao da bezobrazniku odbrusim: i, to se to vas tie ako hou (emo) da se otcepimo? Civilni zakon je jedan od osnovnih uslova civilnog drutva. Ako brani drugovi vie nisu za zajedniki ivot, mogu se razvesti. Bez razvoda nema line slobode. Ali razvod nije samo u branoj zajednici supruge i supruga. Svaki kolektiv je tako ukomponovana zajednica saradnje. Ako me, brani drue, bude stalno vreao, zahtevao da ti se u ime tvojeg bratstva i jedinstva, to jest u ime tvoje nadmoi stalno potinjavam, i ako bude zahtevao da se odreknem ak i samoga sebe, onda u te napustiti. Zato da podnosim tvoje zametke da te iskoriavam. Bilo bi normalno da se svako ko smatra da je iskoriavan onoga ko ga iskoriava to pre otarasi! Zaboga, najzad sam se osvestio, kuda su te oterali strah, ugroenost, panika i zapoeti pogrom! Reaguje nerazborito sa lepom strau, kao oni koji pretvaraju celu Jugoslaviju u nerazreivo Kosovo... Anketa o Slovencima koju je amaterski i manipulativno sproveo omladinski list ,,NON, poiva u tradiciji one Jugoslavije i Srbije koja nije usmerena ka Evropi. Iz ankete se, ipak, uimo: da u Srbiji meu obinom omladinom razrastaju genocidni instinkti. Naveu jednu od teza: bratoubilakim ratom potamaniti Slovence! Protiv teza ove vrste morala bi kao jedan ovek da se digne sva Evrosrbija. Zaslepljeni gnev, koji osea nemo zbog kosovskih Albanaca albanski natalitet kao nesavladivi faktor albanske etnike pobede preusmerava se protiv Slovenaca, protiv

svega drugaijeg, protiv svakoga koji pokuava misliti i ponaati se prema svome nahoenju, protiv svih koji nisu voljni da se potine modelu bratstva terora. Jedan od anketiranih karakteristino je izjavio: sve koji nisu za bratstvo-jedinstvo pobio bih. Ubistvo i masovno nacionalno jeste poslednja i najkrupnija re vrednost histerinog paninog nacionalizma. Zato naglaavam, mada sam uveren da i sam zna to to u ti rei: ako vi, Srbi, pravovremeno ne postanete svesni kuda vodi ta antislovena ka i antipluralistika hajka teza: to nije unificirano, jeste separatisti ko, to je separatistiko, jeste zloinako i zato zahteva to hitniju likvidaciju zloinaca neete vie moi govoriti samo o Hrvatima kao genocidnoj naciji (to je inae glupost i bezobrazluk). Nijedna nacija nije imuna pred faizacijom. Nisu ni Slovenci. Mi, Slovenci, hvaliemo se kao Srbi da dosad nikad nismo postupali genocidno. A ta je onda likvidacija nemake manjine u Sloveniji 1945. godine? A ta znai definitivno reenje nemakog pitanja u Banatu? I zato sam tako angaovan na dananjem slovenakom protivnovih maginih integralizama. Svi tee jednom ili drugom definitivnom reenju svakog pitanja. Verujem da e u vama prevladati mera i razum, verujem da e to prevladati i u meni i u Slovencima... Iz Kermaunerovog teksta jasno se vidi na koja pitanja su u razgovorima sa Slovencima osi i prijatelji stavili akcenat. To su pre svega Kosovo i potreba za unifikacijom, bratstvom i jedinstvom, jugoslovenstvom, integralizmom u Jugoslaviji. Kermauner istie i antipluralistiku hajku koju vodi osi i zalaganja srpskih intelektualaca protiv zapadne prosvetiteljske i liberalne tradicije koja zahteva slobodno odluivanje svakoga, kako pojedinca, tako i socijalne grupe, ukljuujui naciju. Jo detaljnije i sa vie konkretnih primera Kermauner evocira to vreme angaovanja Dobrice osia na ubeivanju i pridobijanju Slovenaca za srpsku stvar, promenu Ustava iz 1974. godine i rekonstrukciju Jugoslavije u pravcu vre, jedinstvenije i monolitnije federacije, sve u cilju ouvanja socijalizma i konanog reavanja srpskog nacionalnog pitanja, u intervjuu koji je dao zagrebakom tjedniku Globus od 22. januara 1996. godine ije delove je prenela Borba: Globus: Bili ste prijatelj s vodeim srpskim akademicima, Dobrica osi i drugi bili su Vai kuni prijatelji. Jeste li u razgovorima s njima na bilo koji nain mogli predvideti monstruozan program genocida koji je Srbija po duhu Memoranduma SANU poela sprovoditi od 1990. i dalje? Je li Vas iznenadio dolazak Miloevia na vlast, potom dimenzije rata i pokolja na prostoru bive Jugoslavije? Taras Kermauner: osi, Markovi, Tadi, Stojanovi, Isakovi, takoe i Popov, od mojih dobrih prijatelja koji priznaju ravnopravnost Slovenaca pretvorili su se preko noi negde oko 1986. u ljude koji Slovencima predlau samo jednu mogunost: nestanak. Progovorili su tada jezikom kojim se decenijama nikad nisu koristili. To potvruje i naa korespondencija. Umesto osloboenja svih Jugoslovena od partijskog terora i njihove ravnopravnosti, ponudili su novi, ne manje neprimeren oblik zavisnosti od srpstva. Meni su ovde u Abver poslali Popova, da mi kao za njih najistaknutijem predstavniku slovenake politi ke opozicije prenese njihov program, njihove zahteve i uslove. Globus: Kakvi su to bili zahtevi i uslovi srpskih akademika? Taras Kermauner: Prvi je uslov srpskih elnika bio: da mi Slovenci na jezik usmerimo na pisanje nie, populistike literature, koja e takoe, s vremenom, prei na srpski, a da se srpski koristi u javnom ivotu i vioj kulturi. Taj se sastanak odigrao u Abveru, prisustvovala mu je i moja ena. Posle sam o tim zahtevima pisao lina pisma na sve strane. Odgovorio sam Popovu, a preko njega i srpskim akademicima, da su Italijani pod faizmom 1941-43, kao i Nemci 194345. u ljubljanskoj pokrajini Slovencima nudili veu autonomiju. Takve zahteve nijedan Slovenac nee prihvatiti, radije emo krenuti u novi narodnooslobodilaki rat. Tada sam shvatio ta e se dogoditi s Jugoslavijom: ideje srpskih akademika bile su sledee: Slovenci ne mogu imati svoju dravu, jer za nju nisu sposobni. Hrvati je ne mogu imati, jer su genocidni po prirodi. Bonjaci je ne mogu imati, jer na kraju 20. veka u Evropi ne mogu nastajati nove nacije. Makedonci ne, jer su Srbi. Hrvatsko plemstvo i povesne samostalnosti jesu izmiljotine, i tako dalje. Nekoliko meseci pisao sam pisma tim bivim srpskim prijateljima i

molio ih za dijalog: neka se osveste. To to rade jeste razbijanje Jugoslavije za kakvu smo se zajedno zauzimali, jer nema Jugoslavije bez konfederacije jednakopravnih drava naroda. osi nije hteo odgovoriti na pitanja koja sam mu postavio za intervju u Novoj reviji. Hteo je taktizirati. Bacao je pesak u oi drugim novorevijcima ali ne zadugo. Poeo sam mu pisati opseno javno pismo, ali shvatio sam da to nema smisla i ubrzo sam ga pretvorio u Pisma srpskom prijatelju. Na ovaj intervju odgovorio je Neboja Popov tekstom koji je objavljen u Naoj Borbi 12. februara 1996. godine gde negira navode iz intervjua koji se odnose na njega. Taras Kermauner je napisao Odgovor Neboji Popovu koji je objavilo Vreme u broju 289 od 4. maja 1996. godine. U tom odgovoru Taras Kermauner izmeu ostalog pie: ao mi je to na niz mojih pisama, koje sam ti pisao u drugoj polovini 80-ih godina, nisi odgovorio. Smatrao sam da vie nisi zainteresovan za razgovor sa mnom, jer si se kao i ostali tvoji prijatelji na koje si se uvek pozivao i sa kojima smo se, kao to zna, nekoliko puta sretali u Beogradu (Dobrica, Ljuba, Boo, itd.) razoarao u mene jer nisam odigrao onu ulogu koju ste od mene oekivali: agenta velikosrpstva. Ne znam zato ste to od mene oekivali. Moda zato to sam bio kritian ne samo prema partiji, ve i prema slovenatvu. Kasnije sam shvatio da ste bili kritini prema partiji i vladajuem srpstvu, ali ne i prema Pravom srpstvu, a ni prema Rankoviu. Dobrica ga je i dalje hvalio. Ni slutio nisam da ete oko 1986. godine iz demokratizma, inae apstraktnog i humanisti kog, ali ipak, smatram, potenog, prei skoro u faizam. Poto se to desilo iznenada, bar u mojim oima a moda sam bio i naivan, neki su me upozoravali na Dobriin ultranacionalizam, ali ja Dobricu nisam tako razumeo utoliko sam bio vie okiran. Tvoj dolazak u Abver na poslednji susret bio je za mene utoliko vea nesrea. Istina je, nisi se predstavljao: ja sam izaslanik te i te institucije; poto instituciju niste ni imali. Osim SANU; a o njoj si mi upravo prilikom naeg poslednjeg susreta, podseti se, mnogo govorio: kako su primili Ljubu za lana, itd. Poto ste uvek delovali kao grupa, preneo si mi njihove pozdrave, organizovao susret u Beogradu, bilo ih je mnogo, nije bilo ni najmanje sumnje da nastupa kao predstavnik grupe; kao to je i Dobrica nastupao. Zato te nije bilo u Mraku, ne znam: verovatno su te gurnuli u drugi red. Ali, prilikom naeg poslednjeg susreta u Abveru tvoji stavovi se nisu nimalo razlikovali od stavova Dobrice i Ljube. Inae, sve to je dokumentovano. Poto sam bio tako razoaran, besan, nesrean morao sam istovremeno da se raziem sa svojim prijateljima, sa slovenakim nacionalistima... kao i sa srpskim prijateljima nacionalistima. Ostao sam sam, ali sam pisao niz pisama raznim ljudima, takoe i tebi; i o tvojim stavovima u Abveru. uvam kopije, stvar nije teko rekonstruisati. U tim privatnim pismima naveo sam tvoje zahteve Slovencima po takama, i ljudi to uvaju. Pogledaj one koje sam slao tebi pa e se setiti svoje uloge i nee javno negirati svoju prolost, a mene kriviti da te javno kleveem... Alenka je bila tako besna da je dva puta izlazila iz kuhinje poto si ti traio da se mi Slovenci odreknemo svoga jezika: da u dravnosti i vioj literaturi prihvatimo srpski jezik. Replicirao sam ti da je jo Musolini Slovencima davao veu autonomiju nego to im daju demokratski Srbi; koji po logici dravljanstva trae samo veinski sistemi da bi dobili premo; ali u Bosni naravno ne, jer im ne odgovara... Verovau ti da misli poteno kada postigne da se moja Pisma srpskom prijatelju tampaju na srpskom jeziku; da se vidi ta sam tada mislio i ta mi je zamerala srpska napredna inteligencija koja je pre svega kriva za dananji polom srpstva, za njegov kulturni i moralni slom. Priznaj da sam bio naivan, da sam oekivao da ete bar ti i Boza Jaki podii glas i upozoriti na to to stvarno pie u Pismima srpskom prijatelju. Ali niste. utanjem i reima podravao si srpski ultranacionalizam. Danas se, meutim, pravi kao da si govorio neto sasvim drugo. Nekog vaeg prijatelja slepca, s kojim ste me upoznali ti i Ljubo Tadi, nahukali ste da u Borbi pie protiv mene, protiv Pisama srpskom prijatelju, pripisao mi je faizam itd. iste izmiljotine! To se moe dokazati poto su pisma i vai napadi na njih objavljeni. Ako se eli ponaati verodostojno, poteno, onda organizuj prevod Pisama, omogui mi da javno u Srbiji komentariem reakcije na njih (ali pre moraju

biti objavljena Pisma srpskom prijatelju), ali i da objavim pisma naravno samo one delove koji se odnose na politiku, nita to je lino u kojima sam 1986, malo pre i malo kasnije, komentarisao, analizirao i odbacivao tvoje stavove prema Slovencima. Zato nisi reagovao kada sam u pismima odbacivao tvoje stavove? Tada ti na pamet nije padalo da e nekad te svoje stavove javno negirati, bio si samouvereni srpski iredentista. Naalost, Neboja, vrati se sebi, pogledaj u sebe, otresi se sramote, bie suoen sa injenicama i morae za tvoje zamerke da mi se javno izvine. Jo je vreme. Zar se zaista ne sea kako si se rugao na raun Hrvata kao genocidnog naroda koji zbog svoje genocidnosti ne moe dobiti svoju dravu, te kako je Bonjaci ne mogu dobiti poto krajem 20. stolea u Evropi ne mogu nastati nove drave, itd.? Ne verujem ti da se ne sea, poto to nisi govorio samo meni; Bog zna kome si sve to govorio i kome ste sve to govorili... Popov nije odgovorio na ovaj tekst Kermaunera, iako ga je on na to pozvao. Nije nita napisao ni o tome da mu je Kermauner pisao privatna pisma, da poseduje njihove kopije, u kojima je naveo zahteve Slovencima po takama koje je iznosio Popov 1987. godine. Neboja Popov nije odgovorio ni na Kermaunerov predlog da prevede i objavi njegova otvorena pisma srpskom prijatelju iz 1987. godine koja u Beogradu nisu nikad objavljena (Borba je objavila samo tri nastavka, a njih je bilo mnogo vie). Ovim utanjem (to inae nije obiaj N. Popova, on polemie do kraja i dalje) Neboja Popov je najbolje pokazao da su navodi iz pisma Kermaunera tani i da nema argumente za polemiku. Inae, ova precizna, jezgrovita, sa sijaset podataka dokumentovana reminiscencija Tarasa Kermaunera na susrete i razgovore sa osi em i praksisovcima 1985-1987. najbolje i najilustrativnije govori o tome kako je dolo do razbijanja Jugoslavije. Slovenaka misija Dobrice osia i beogradskih praksisovaca u toj meri je otvorila oi Slovencima, uplaila ih i prestraila da je kod njih otklonila svaku dilemu oko opstanka Slovenije u bilo kakvoj Jugoslaviji. Kada se kroz prizmu Kermaunerovog svedoenja posmatra celokupna osieva aktivnost usmerena prema Slovencima, ne moe se odoleti utisku da je ona odluujue uticala na vrstu, ozbiljnu i neopozivu odluku o osamostaljenju Slovenije. Za budue istoriare ti osievi pokuaji da se Slovenci krajem 20. veka privedu nekakvoj novoj rekonstruisanoj Rankovievoj Jugoslaviji, sa svim atributima koji takvu tvorevinu karakteriu, bie nerazumljivi i neshvatljivi. Sve to to je osi preduzimao od Titove smrti do dananjih dana rezultat je njegove patoloke umiljenosti, odsustva minimalnog oseaja za realnost i bilo kakav racionalan gest. To je naravno nanelo najvee tete srpskom narodu u ime koga je osi nastupao. Ova Kermaunerova iskrena i do sri ogoljena filipika Neboji Popovu omoguava bolje i potpunije razumevanje opirnog pisma Dobrice osia Spomenki Hribar, upuenog kao odgovor na njeno pismo, koje osi naziva studijom, pogotovu to to Hribarkino pismo studiju nismo bili u mogunosti da proitamo. osievo pismo Spomenki Hribar citiramo prema knjizi Srpsko pitanje demokratsko pitanje: Takvo komunistiko i partijsko tj. lenjinistiko i staljinistiko shvatanje jugoslovenska srpskih komunista treba povezati sa tradicionalnim srpskim shvatanjem jugoslovenska kao integralizma, uverenje da smo jedan narod sa dve vere, te devetnaestovekovne politike ideologije koju su 1918. godine zastupali svi Hrvati i Slovenci koji su bilo iz kog razloga eleli stvaranje zajednike drave. A oni koji nisu bili iskreni Jugosloveni u tom vremenu, koji, dakle, nisu bili integralisti, simulirali su jugoslovenstvo primorani spoljnim iniocima, odnosno saveznicima i njihovim odnosom prema Srbiji. Setih se u ovom trenutku Trumbievih politikih Zapisa, pronalazim knjigu i citiram Vam samo jedan i najkrai zapis Ante Trumbia (tadanjeg ministra spoljnih poslova SHS) koji piui o Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920. godine kae: Naa drava na Konferenciji mira nije imala nijednog pravog prijatelja, nigde pravu potporu. Mi smo, ipak uspjeli, ali je to u prvom redu bio rezultat rada Srbije i njene vojske. I poznati protagonist trializma, A. Koroec, vrlo dobro je to razumeo i na tom razumevanju zasnovao svoju politi ku saradnju sa Srbima i Beogradom, svoju celokupnu karijeru u prvoj Jugoslaviji koja nije od malog znaaja za sudbinu slovenakog naroda i Slovenije. Meutim, u motivima i ciljevima,

srpsko jugoslovenstvo se i u osnivanju zajednike drave 1918. godine sutastveno razlikovalo od slovenakog i hrvatskog jugoslovenstva, bez obzira na njihov zajedni ki imenitelj etniki integralizam. Srbi su u Jugoslaviji videli trajnu dravnu tvorevinu, a Hrvati i Slovenci neophodnu istorijsku i politiku pretpostavku za stvaranje svojih samostalnih nacionalnih drava evolutivnim putem. Mi se 1918. godine nismo ujedinili sa istim ulozima, i istim ciljem i to je ona kobna osnova na kojoj e za svagda ostati nestabilna dravna tvorevina Jugoslavija... U svakom sluaju, ja verujem da pravi razgovor o Jugoslaviji i jugoslovenstvu, o naim pravim nacionalnim problemima danas, treba zapo eti istorijskom analizom stvaranja Jugoslavije. Koliko ja znam i shvatam to doba, brzo e se ustanoviti da je integralistiko jugoslovenstvo bila politika osnova zajednike drave, i to politika osnova sva tri plemena Srba, Hrvata i Slovenaca... Moram priznati: u tom naem komunistikom internacionalizmu, odista motivisanom dobrim namerama, nehegemonistiki i nikad velikosrpski, bila je osnova integralizam i univerzalizam zasnovan na Marksovom shvatanju nacije, naime na shvatanju da je nacija Istorijski prolazna kategorija. To shvatanje je i danas, posle svega to se zbilo u poslednjim decenijama u Jugoslaviji, vrlo ivo i predstavlja ideoloku svest brojnih srpskih komunista... Navedeni deo osievog pisma najbolje, najubedljivije i najkonkretnije potvruje istinitost injenica na koje Kermauner podsea Neboj u Popova. osi vrlo jasno i nedvosmisleno predlae Spomenki Hribar ono to Kermauner svedoi u intervjuu u Globusu kada za osia, Markovima, Tadia, Stojanovia, Isakovia i Popova kae da su se negde oko 1986. godine preko noi pretvorili u ljude koji Slovencima predlau samo jednu mogunost: nestanak. Jer, ta drugo nego nestanak, preporu uje osi Slovencima, kada u pismu Spomenki Hribar pie da je on pristalica Marksovog shvatanja da je nacija istorijski prolazna kategorija, da je integralistiko jugoslovenstvo bilo politika osnova zajednike drave, da je tradicionalno srpsko shvatanje jugoslovenstva kao integralizma i uverenja da smo jedan narod sa dve vere. osi u pismu Spomenki Hribar vrlo odreeno izlae za kakve se on reforme jugoslovenskog poretka zalae: odreenjima podrazumeva njihova socijalistika osnova i usmerenost... ... i zasnivanju politikog pluralizma na demokratsko-socijalistikoj osnovi... Program drutvenih reformi u smeru demokratskog, pluralistikog, prosveenog, civilizovanog socijalizma (ovi se atributi mogu preciznim sadrajima ispuniti), ponavljam, ne treba da budu stvar nekih mesijanaca, nekih spasilaca socijalizma i Jugoslavije, nego proveren izraz celokupnog javnog mnjenja svih jugoslovenskih naroda... Smatramo da treba ukazati na jo jedan deo pisma Dobrice osi a Spomenki Hribar gde se vidi osieva upornost, njegova sposobnost da stvori grupu, njegova sklonost za reavanjem najkrupnijih pitanja u zatvorenoj, prijateljskoj, odabranoj grupi ljudi. Tu matricu osi je hteo da primeni i u kontaktu sa slovenakim intelektualcima u njegovoj upornoj sistematskoj elji da slovenake intelektualce, a preko njih i slovenaku javnost, privoli za svoje politike stavove i planove. ,,A moda: sve dotle dok se mi, srpski i slovenaki intelektualci spremni na dijalog o naoj stvarnosti i naoj sudbini, ne zbliimo kao ljudi, ne postanemo drugovi i prijatelji do potpunog poverenja, dok ne poverujemo jedni drugima u svaku re, svaku injenicu, svako obavetenje, dok jedni drugima ne postanemo izvori saznanja, dok ne poverujemo da su nam neki osnovni ciljevi zaista zajedniki i da ih ne moemo jedni bez drugih da ostvarujemo, na e dijalog biti samo nacional-politi ka konfrontacija, intelektualistiko nadmetanje slobodoumnou i erudicijom u kome e obe strane biti podjednako u pravu. A, u stvari, nee niko biti u pravu. Jer emo biti jedni drugima sve dalji. Ni Vi, ni ja, a verujem ni svi nai prijatelji, to ne ele. Sklon sam uverenju: i mi i Vi danas treba do poslednje konsekvence da shvatimo istorijsku komplementarnost naih sudbina, emancipacije naih naroda i njihovih kretanja ka viim oblicima drutvenosti i vie politike kulture. Jugoslovenstvo kao sadraj uzajamnosti neophodno nam je i za potpuno samoopredeljenje naih naroda, a ne samo za ivot u konfederaciji ili federaciji. Dobrica osi je odlino znao da uska, zatvorena, po prijateljstvu i meusobnom proteiranju i

pomaganju formirana grupa uticajnih ljudi, koja deluje u socijalizmu (koji je inae poznat kao izuzetno pogodan za korupciju, nepotizam i negativnu selekciju) predstavlja izuzetno mono sredstvo za ostvarivanje i najneostvarljivijih ciljeva. osi je uostalom ceo svoj ivot proveo u takvim grupama. Malom digresijom osvetljavamo jedan takav osiev angaman. Naime, jo dok je trajao rat, osi je postavljen za glavnog urednika omladinskog lista Srbije Mladi borac. Dobrica osi je lino odabrao novinare Mladog borca. Posle nekoliko godina ti novinari su poeleli da osnuju svoj list. Borislav Mihajlovi Mihiz to u knjizi Autobiografija o drugima druga knjiga, 1993, ovako opisuje: Kada je ambicioznim i preduzimljivim mladoborcima otenjao i dosadio omladinski list, oni, osokoljeni poetnom liberalizacijom, ree da pokuaju nemogue: da pokrenu svoj. Znajui da njihov pokrovitelj Dobrica osi sada lan Agitpropa CK Srbije, u partijskoj hijerarhiji mnogo vie moe no to jeste, zatrae njegovu pomo i podrku. On ne samo odobri, ve i podstae njihovu nameru i zaloi sav svoj uticaj za pokretanje Nedeljnih informativnih novina. Tako se, prve nedelje druge polovine dvadesetog veka, pojavio NIN. U istoj knjizi Mihiz opisuje pokretae NIN-a: Pokretai NIN-a i njegovo vrsto jezgro bili su pod konac istih godina bliili su se tridesetoj. Drali su se i pomagali jedan drugoga kao da su masoni, a sluali glas Dobrice osia (His Masters Voice) kao da im je veliki majstor. A i bio je to na neki nain. U pismu Spomenki Hribar osi opirno pie o Kosovu, nekoliko puta se vraajui na tu temu. Zatim o potrebi promene Ustava iz 1974. godine, o privilegijama Slovenije u Jugoslaviji i sl. Nastavak slovenako-srpskog sueljavanja odigrao se razgovorima u organizaciji slovenakog i srpskog PEN centra 5. i 6. oktobra 1987. u Ljubljani i 13. novembra 1987. u Beogradu uz uee osia, Mihiza, Koste avokog, Palavestre, Selenia i drugih sa srpske strane, Janara, Rupela, Mateja Bora, Buara, Mikelna, Cirila Zlobeca i drugih sa slovena ke strane. Centralnu ulogu u oba ova susreta imao je Dobrica osi koji je i u Ljubljani i u Beogradu podneo opirne referate. Izlaganja sa oba razgovora objavile su skoro u potpunosti Knjievne novine u brojevima 742 od 15. novembra 1987. i 743 od 1. decembra 1987. godine. osi i u ovim razgovorima primenjuje istu metodologiju kao i u svim ranijim kontaktima sa Slovencima. Kada govori o Slovencima i njihovim odnosima sa Srbima, on prvo hvali Slovence, istie izrazito pozitivne primere (pomalo preterujui), a zatim ih estoko kritikuje (ponovo preterujui). Naravno, izmeu ove dve krajnosti vrlo precizno i eksplicirano navodi svoje glavne teze o jugoslovenstvu i Kosovu. U Ljubljani svoj ekspoze poinje vrlo opirnim uvodom (skoro polovina izlaganja) o tradiciji srpsko-slovenakih odnosa, sa pijetetom redajui primere slovenake pomoi i podrke Srbima; susreta i saradnje dva naroda; zajedniki rad pojedinaca: na primer Vuka i opitara, Grobara, Abea, Jakopia i Nadede Petrovi; zatim istie Slovence koji su ostvarili znaajne umetnike, naune i novinarske uspehe u Srbiji: kompozitora Davorina Jenka, glumicu Velu Nigrinovu i novinare brau Ribnikar, osnivae, vlasnike i urednike najznaajnijeg srpskog dnevnog lista Politika. Odmah zatim govori o slovenakoj mrnji prema Srbima, koja je zasnovana na militantnom katolicizmu, austrijskom duhu i kominternovskoj ideologiji. Na kraju, osi postavlja svoje kljune teze o promeni Ustava iz 1974. godine i pitanju Kosova. Na razgovorima u Beogradu osi vrlo jasno formulie svoju tezu o jugoslovenstvu istiui njegovu imperativnost za sve koji ive u Jugoslaviji: Svaka politika, svaka socijalna i kulturna misao koja ne uvaava tu jugoslovensku imanentnost, ne nosi ni istinu jugoslovenskog stanja, ni reenja za izlaz iz egzistencijalne krize u kojoj se nala Jugoslavija u poslednjim decenijama. U nastavku izlaganja u Beogradu osi otvoreno iznosi: Univerzalizacija i unifikacija sveta nesumnjibo je dominantna energija nae civilizacije... osi takoe ponovo potencira istorijske zasluge Srbije za stvaranje zajednike drave Jugoslavije 1918. godine: Shvatanje jugoslovenska je osnov srpsko-slovenakih nesporazuma i netrpeljivosti. Jugoslovenstvo u srpskoj i slovenakoj nacionalnoj svesti nema isti sadraj i istu vrednost. Za Slovence, ako ih dobro razumem, od Cankara do Kocbeka, i

Kardelja, Jugoslovenstvo je iskljuivo politika, to jest dravna kategorija, bez integrativnih sadraja i tenji; u slovenakom jugoslovenstvu samo se ula slovenaka samobitnost i neposredni nacionalni interes. Od stvaranja zajednike drave 1918. (zbog srpske dijaspore i odluujue uloge Srbije u ruenju Austro-Ugarske i osloboenju Junih Slovena) Jugoslovenstvo je bit srpske nacionalne svesti... Negacija ovog tradicionalnog jugoslovenska koju je izvrila KP sa svojom ideologijom, dovela je do jednog drugog oblika jugoslovenstva, nazvao bih ga revolucionarnim i partizanskim koje je iskreno internacionalistiko i spontano integrativno... Dakle, osi ne odustaje od svojih teza, svojih namera i svojih ciljeva prema Slovencima. I u Ljubljani i u Beogradu osi je nekoliko puta isticao istorijske zasluge srpskog naroda za formiranje Jugoslavije. Tu osievu tezu detaljnije je razradio Predrag Palavestra izlaui u svojoj diskusiji da Slovenci poseduju nacionalni identitet iji je nosilac jezik, a da Srbi poseduju istorijsku svest o sebi, oseanje istorijskog identiteta, tako da su Srbi mogli lako da se odreknu svog starog jezika za vreme Vukove kulturne revolucije. Na ove Palavestrine teze odgovorio je Dimitrije Rupel sledeim reima: ini mi se interesantno da Palavestra, govorei o Srbima, ne koristi iste formulacije kao kad govori o Slovencima. Kod Srba, Palavestra ne pominje nacionalni identitet, ve govori o istorijskoj svesti. Kako je mogue u istom dahu govoriti o nacionalnom identitetu i o istorijskoj svesti, kao da se te dve stvari mogu porediti? Drugim reima, Palavestra kae, Srbi imaju istorijsku svest, Slovenci imaju nacionalni identitet (uzgred budi reeno, to je pleonazam). Slovenci su, eto, izvesna prirodna pojava koju prepoznajemo na osnovu zajednikog jezika, a Srbi imaju istoriju to znai da su (bili) izvrioci nekakvih slavnih dela koja su imala efekta na istorijskom nivou. To je stara pria o istorijskim i neistorijskim narodima. Prvo pitanje: kakve veze ima ovo razlikovanje sa sadanjim tekoama koje imamo mi Srbi i Slovenci? Drugo pitanje: da li teza o istorinosti srpskog naroda ima nekakve posledice na ulogu Srba u Jugoslaviji? Tree pitanje: da li je istina da Srbi trae spas u sebi? Dimitrije Rupel je odgovorio i na osieve teze da tradicija antisrpstva kod Slovenaca potie od militantnog katolicizma, austrijskog duha i kominternovske ideologije. O tim osievim ocenama Dimitrije Rupel je rekao: Dobrica osi je u Ljubljani rekao da tradicija antisrpstva (kod Slovenaca) ima tri osnove: 1. militantni katolicizam, 2. austrijski duh i 3. kominternovsku ideologiju komunistike partije. Sa tim se ne slaem: Ad l. Slovenaki katolicizam nije bio sasvim antisrpski jer se zna da je voa slovenakog katolicizma Antun Koroec ogromno paktirao sa Srbima, sa srpskim dvorom, bio je u diktatorskoj (srpskoj) vladi itd. Ad 2. Slovenci su eleli da iziu iz Austrije, bili su sa njom u velikom konfliktu i traili su (naravno ne svi) spas u Jugoslaviji. Jugoslavija se pretvorila u razoaranje tek onda kad su Slovenci konstatovali da se ponaa kao Austrija i da u Jugoslaviji opet moraju da se bore za stvari za koje su se borili u Austriji. Antisrpski duh bih ja definisao kao duh protesta protiv dravnog ugnjetavanja, on je dakle varijanta antiaustrijskog duha: kod Slovenaca emo svakako nai vie tog bunta protiv dravnog ugnjetavanja nego smirenog austrijskog duha: setimo se Preerna, Levstika, Cankara... a onda svih leviara koji su bukvalno negirali Austriju, Evropu, monarhiju, itd. Moram rei da bih ja eleo da bude vie austrijskog duha nego to ga stvarno ima. Danas i to je problem u Sloveniju prodire duh nesreenosti, povrnosti, lenjosti, neodgovornosti, fatalizma, anomije... Ad 3. Veoma je ozbiljan prekor kominternovskoj ideologiji. Slovena ka partija (slovenaki nacionalni program) je bila osnovana bez veze sa Kominternom, tamo 1935-37. godine... Prioritet za osia je da Slovence ubedi u nezamenljivost jugoslovenstva i neophodnost njegovog afirmisanja da bi Jugoslavija opstala. Poznato je da je to osieva mimikrija, da je jugoslovenstvo maska za dominantni srpski uticaj na politiku, privredu i sve druge dravne poslove u Jugoslaviji. osievo stanovite o jugoslovenstvu Slovenci nikada nisu prihvatili, niti na bilo koji nain podrali. Istaknuti slovenaki knjievnik, predsednik slovenakog PEN centra, Drago Janar, na ovim srpsko-slovenakim razgovorima o jugoslovenstvu govori: ,,U poslednje vreme nam se kao organizacija, a ne kao organizam,

namee nekakva jugoslovenska nadnacija. Ta nadnacija nema iza sebe ni srpsku srednjovekovnu kulturu, ni hrvatsku renesansu, ni slovena ki barok i protestantizam, ali iza sebe besumnje ima politiku mo i raspolae jednostavnim reenjima. O njoj najvie vole da govore generali. Njena jedina supstanca su uplji stadionski i tafetni rituali, prazno brbljanje o jedinstvu. Tako je otprilike tekla i tako se zavrila osieva slovenaka avantura, koja je trajala pune tri godine 1985, 1986. i 1987. i nije dala nikakav rezultat za slovenaku podrku srpskom stavu o Kosovu, za promenu Ustava iz 1974. godine i za jugoslovenstvo. Slovenci su osiu vrlo otvoreno, vrlo argumentovano i vrlo precizno izneli svoje stavove i razloge zato ne mogu da prihvate nijedno njegovo zalaganje. Tako je osi proao jo gore nego u polemici sa Duanom Pirjevecom 1961. godine.