РЕПУБЛИЧКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА

СРЕБРЕНИЦА - ВЕЛИКА ОБМАНА

 ИЗДАВАЧ
РЕПУБЛИЧКИ ЦЕНТАР ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ РАТНИХ ЗЛОЧИНА

ЗА ИЗДАВАЧА

ПРИРЕЂИВАЧИ
Бошко Антић
Јанко Велимировић
Цвјетко Савић

САРАДНИЦИ

Бошко Антић
-

Горан Антић
ЛЕКТОР

ГРАФИЧКИ ПРЕЛОМ И ДИЗАЈН

ШТАМПА

ЗА ШТАМАРИЈУ

ТИРАЖ
 Библиотека

Ратни злочини

________________________________________________________

Књига

СРЕБРЕНИЦА
ВЕЛИКА ОБМАНА

РАДНА ВЕРЗИЈА
БАЊА ЛУКА, 2010
 "И стојим на располагању свакоме ко жели да чује да ратна Сребреница има два
лица. Велики и моћни одлучили су, кад је реч о Сребреници, да се сме причати само о
муслиманским жртвама! Ако је интерес света да се чује истина, нека се зна и о
страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико
истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић,
осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у Хагу
- злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види - пита се
данас Милун, човек чија нога више није крочила међу бивше комшије, ни у Скелане."

Милун Николић из Скелана

 САДРЖАЈ

УВОД 17
1. МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 23
2. ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА 48
2.1.НАСТАНАК И РАЗВОЈ 48
2.2. ОРГАНИЗАЦИЈА И СНАГЕ ПРЕД ДОГАЂАЈЕ 68
У СРЕБРЕНИЦИ И ОКО ЊЕ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ 68
СНАГЕ АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРЕБРЕНИЦИ У ЛЕТО
1995. ГОДИНЕ 70
2.3. ЏИХАД ПРОТИВ СРБА 79
3.ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 88
3.1. ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ 88
3.2. СНАГЕ ОДБРАНЕ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА 93
3.2.1.СРЕДЊЕ ПОДРИЊЕ 93
3.2.2. ДРИНСКИ КОРПУС 100
3.2.3. ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 104
3.2.4. БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 109
3.3. СНАГЕ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА 115
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ 115
4. СРПСКА СЕЛА СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА У ПЛАМЕНУ 119
5. ОПЕРАЦИЈА "КРИВАЈА -95" 191
5.1. ИЗНУЂЕНИ ПРОТИВУДАР СРПСКИХ СНАГА 194

7
5.2. ЗАШТИЋЕНА ЗОНА 198
5.3.1. ОДНОСИ ИЗМЕЂУ РЕПУБЛИЧКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ 230
5.3.2. ОДНОСИ УНУТАР СРЕБРЕНИЦЕ 235
5.3.3. ОДНОСИ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ СА УНПРОФОР-ОМ 249
5.4. ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД СНАГА 256
5.5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИПРЕМА 263
5.6. ОДНОС СНАГА И БОРБЕНЕ МОГУЋНОСТИ 267
5.7. ИЗВОЂЕЊЕ 268
ДЕЈСТВА НА ПРАВЦИМА ДЕЈСТАВА ОСТАЛИХ БРИГАДА 290
5.8. ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 293
5.8.1. ПРОБОЈ МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ ОКРУЖЕЊА 293
5.8.2. ЕВАКУАЦИЈА СТАНОВНИШТВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 313
5.9. БОРБЕНА ДЕЈСТВА ПРОТИВ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ И ДРУГОГ КОРПУСА
АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 320
5.10. ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА 328
5.11. ДОГАЂАЈИ НАКОН ОТВАРАЊА КОРИДОРА 334
5.12. ПРЕТРЕС ТЕРЕНА 336
АНГАЖОВАЊЕ БРАТУНАЧКЕ ЛАКЕ БРИГАДЕ 340
5.13. АСАНАЦИЈА БОЈИШТА 341
6. ИНОСТРАНИ ИЗВОРИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ 346
- ПОДВАЛЕ, ОБМАНЕ, МАНИПУЛАЦИЈЕ, ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД
СРБИМА… - 346
6.1. У СРЕБРЕНИЦИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО ГЕНОЦИД 346
6.2 ИСТИНИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ СЕ ИСПРЕЧИЛА СРБОФОБИЈА 349

8
6.3. РЕАКЦИЈА НА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА 350
6.4. ПРЕДСТАВНИЦИ ВИСОКОГ КОМЕСАРИЈАТА УН ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ НИСУ
РЕГИСТРОВАЛЕ НИКАКАВ ГЕНОЦИД 352
6.5. ЦИЉ ОПЕРАЦИЈЕ НИЈЕ БИО ИЗГОН МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ, А
ПОГОТОВО НЕ ЦИВИЛА 353
6.6. ОБМАНЕ У УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА 355
6.7. ПАНИКА И СТРАХ МЕЂУ ЗЛОЧИНЦИМА 358
6.8. УЖАСНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 360
6.9. ПРЕЋУТКУЈУ СЕ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 361
6.10. ОЦЕНА КОМАНДАНТА ХОЛАНДСКОГ БАТАЉОНА 364
6.11. КАКО СЕ ДОГОДИЛА СРЕБРЕНИЦА 365
6.12. СРЕБРЕНИЦА – ИСТОРИЈА САЛОНСКОГ РАСИЗМА 370
6.13. МАНИПУЛАЦИЈЕ СА БРОЈЕМ ЖРТАВА 373
6.14. СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ИЗФАБРИКОВАНА 376
6.15. АДУТ У ПРОПАГАНДНОМ РАТУ 379
6.16. ПОСЛЕДИЦА МАСАКРА НАД СРБИМА 382
6.17. РЕЧ ЈЕ О ГЛОБАЛНОМ ЏИХАДУ 384
6.18.ТВРДЊЕ БЕЗ ДОКАЗА 385
6.19.УБИСТВО ВОЈНИКА УСРЕД БОРБЕНОГ ДЕЈСТАВА ГЕНОЦИД 387
6.20.НИЈЕ СЕ ДЕСИЛО "УБИТСТВО НАРОДА" 387
6.21. АМЕРИКА ТРАЖИЛА ПАД СРЕБРЕНИЦЕ 388
6.22. ИЗВЕШТАЈ О СРЕБРЕНИЦИ ФАЛСИФИКАТ 390
6.23. ЛАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ПОДРШКА АГРЕСИВНОМ АНГАЖОВАЊУ
ЗАПАДА 395

9
6.24. ПРИЛИКА ДА СЕ СКИНЕ БРЕМЕ НАЦИЗМА 396
6.25. САМОТЕРОРИЗМОМ СУНАРОДНИКА БОШЊАЧКО РУКОВОДСТВО
ГРАДИЛО ПОЗИЦИЈУ ЖРТВЕ 397
6.26. СРЕБРЕНИЦА "КРУНСКИ СВЕДОК" 409
6.27. ТЕХНИКА БОМАРДОВАЊА СЛИКАМА 414
6.28. МАСАКР ИЗМИСЛИЛИ ИЗЕТБЕГОВИЋ И КИЛИНТОН 415
6.29. И СРБИ СУ МАСАКРИРАНИ 416
6.30. ГЛАВНА ПРЕТЊА ЛЕГИТИМНИМ ПРЕКИДИМА ВАТРЕ 416
6.31. ЗАДАТАК ИЗАЗИВАЊЕ КРВОПРОЛИЋА 417
6.32. ВЕЛИКИ БРОЈЕВИ СУ ПОТРЕБНИ РЕЖИСЕРИМА ГЕНОЦИДА 418
6.33. ТВРДЊА ТРИБУНАЛА НИЈЕ ПОТВРЂЕНА ЧИЊЕНИЦАМА 419
6.34. ИСТИНА ЈЕ САСВИМ ДРУГАЧИЈА 421
6.35. СТЕПЕНИЦА НА ПУТУ КА РУСИЈИ 423
6.36. АПЕЛ ИЗ МОСКВЕ 424
7. МУСЛИМАНИ СВЕДОЧЕ 426
7.1. ИБРАН МУСТАФИЋ, АУТОР "ПЛАНИРАНОГ ХАОСА" 426
7.2. СРПСКЕ ГЛАВЕ У ТОРБИ 438
7.3. ИЗВРШИЛАЦ НАСЕРОВИХ ПРЉАВИХ ПОСЛОВА 439
7.4. СИРОТИЊА РАТУЈЕ И ГЛАДУЈЕ, А НАСЕРОВ МЛИН РАДИ 441
7.5. РАТ КАО ИГРА 441
7.6. РАМБО 442
7.7. У АКЦИЈУ ГОЛОРУК 443
7.8. ХАЈДАРЕВИЋ ШУКРИЈА "АЛБАХАРИ" (46) ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 443
7.9. БЕЋИРОВИЋ ХАЛИЛ (29) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК 445

10
7.10. СУЛЕЈМАНОВИЋ МИРСАД, "СКЕЈО" РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК 447
7.11. МЕМИШЕВИЦ НУРИФ (45) ИЗ БЉЕЧЕВЕ 451
7.12. ХАОС ЈЕ ПЛАНИРАН У САРАЈЕВУ 454
7.13. СРЕБРЕНИЦА ПРОДАНА ЗА ПЕТ ХИЉАДА ГЛАВА 455
7.14. ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ЗАРОБЉЕНИЦИМА 456
7.15.НАПАДИ ИЗ ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ 459
7.16.ДОВЕСТИ ХАОС ДО КРАЈА 459
7.17.ЗАСЕДА У ЖУТИЦИ 460
7.18.САХА ЧОХАДАРЕВИЋ, МОЋЕШИ КОД ЦЕРСКЕ 461
7.19. МУРАТОВИЋ РИФАТ 464
7.20. КОНАЧНО ПРИЗНАЊЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ ЖРТВАМА 467
8. СРБИ СВЕДОЧЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВО У
ПОДРИЊУ 469
8.1. ОРИЋЕВ КРВАВИ ПИР 470
8.2. "БЕБА" АЛАХОВ РАТНИК 471
8.3. БОЛ И СУЗЕ СРПСКЕ МАЈКЕ 472
8.4.ОСТАЛО МИ ЈЕ САМО ДА ГОВОРИМ 473
8.5. ДЕЧАК СВЕДОК ЗЛОЧИНА 475
8.6. НЕСРЕЋА ЈЕ МОЈЕ ДРУГО ИМЕ 477
8.7. ТРАГИЧНА СУДБИНА ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊЕГ ДЕЧАКА 480
8.9. СТРАДАЊА У ЛОГОРИМА И ЗАТВОРИМА 483
8.10. СИЛОВАЊЕ 486
8.10.1. ГВОЗДЕНОВИЋ БОЖАНА ИЗ ЗАГОНА 487
8.10.2. ВАСИЋ ВЕЛИСАВ (30) ИЗ РАДОШЕВИЋА 488

11
8.10.3. БОЖИЋ ВИНКА (55) ИЗ МАГАШИЋА 490
8.10.4. БОЖИЋ РОСА (43) ИЗ МАГАШИЋА 491
8.10.5. БОЗИЋ МИЛКА (46) ИЗ МАГАШИЋА 491
8.10.6. ИЛИЋ РАДОМИР (54) ИЗ МАГАШИЋА 492
8.10.7. ЈОВАНОВИЋ РАЈКО (60) ИЗ ЈЕЖЕСТИЦЕ 493
8.10.8. СТЈЕПАНОВИЋ РАДЕ ИЗ ЈЕЖЕСТИЦЕ 495
8.10.9. ТОМИЋ ДРАГИЊА ИЗ ПОДРАВАЊА 496
8.10.10. ШАРАЦ ВЕСЕЛИН (54) ИЗ ПОДРАВАЊА 497
8.10.11. МАРИНКОВИЋ МИЛОЈКА (24) ИЗ ПОДРАВАЊА 500
8.10.12. ШАРАЦ ВОЈИН (68) ИЗ ПОДРАВАЊА 501
8.10.13. ПЕРЕНДИЋ МИОДРАГ (39) ИЗ ПОДРАВАЊА 503
8.10.14. ЖИКИЋ "ДРАГО" ИЗ ФАКОВИЋА 505
8.10.15. САВИЋ ИКОНИЈА ИЗ ФАКОВИЋА 509
8.10.16. ИГЊАТОВИЋ СТАНКА ИЗ ФАКОВИЋА 509
8.10.17. ЈОКИЋ ДУШИЦА ИЗ ФАКОВИЋА 510
8.10.18. СЛИЈЕПЧЕВИЋ МАРКО 510
8.10.19. ВУКАДИНОВИЋ МИЛАДИН ИЗ ГНИОНЕ 512
8.10.20. ПЕТРОВИЋ МИЛОЈЕ ИЗ СЕЛА ОПАРЦИ 513
8.10.21. ЖУГИЋ АЛЕКСИЈА (43) ИЗ РУПОВА БРДА 514
8.10.22. МИЛИНКОВИЋ МИЛОЈКА ИЗ РУПОВА БРДА 515
8.10.23. ПРОДАНОВИЋ ЗАРЈА (60) ИЗ РАТКОВИЋА 516
8.10.24. СТЕВИЋ ДРАГИНА ИЗ РАТКОВИЋА 516
8.10.25. РАНКИЋ РАДОВАН ИЗ РАТКОВИЋА 517
8.10.26. ПАВЛОВИЋ ОБРЕН (57) ИЗ ЦРКВИНА 518

12
8.10.27.МИЛОВАНОВИЋ СТАНОЈЕ (27) ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 519
8.10.28. ВУЧЕТИЋ ВИТОМИР ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 520
8.10.29. ФИЛИПОВИЋ ЗВОНКО ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦЕ 522
8.10.30. МИЛАДИНОВИЋ МИЛЕВА ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 523
8.10.31. МАРЈАНОВИЋ МИЛОРАД ИЗ БРЕЖАНА 523
8.10.32. ИНГ. МАРЈАНОВИЋ МИЛИСАВ (31) ИЗ БРЕЖАНА 525
8.10.33. ГВОЗДЕНОВИЋ МИЛАДИН ИЗ ЗАГОНА 527
8.10.34. ГВОЗДЕНОВИЋ ТАТОМИР ИЗ ЗАГОНА 529
8.10.35. КРСТИЋ ГОРАН ИЗ ЛОЗНИЦЕ 530
8.10.36. ГВОЗДЕНОВИЋ ДРАГАН (21) ИЗ ЗАГОНА 531
8.10.37. МАЛОВИЋ ДРАГОСЛАВА ИЗ БРЕЖАНА 533
8.10.38. ПЕРИЋ ВИДОСАВА ИЗ ФАКОВИЋА 533
8.10.39. РИСТИЋ РАДОВАН ИЗ БОЉЕВИЋА 533
8.10.40. СТОЈАН ЂОКИЋ (68) ИЗ БОЉЕВИЋА 534
8.10.41. ПЕТРОВИЋ НЕЂО (40) ИЗ СИКИРИЋА 535
8.10.42. ПЕТРОВИЋ СТОЈА (44) ИЗ ЛОЗНИЧКЕ РИЈЕКЕ 536
8.10.43. НЕДЕЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (29) ИЗ СИКИРИЋА 538
8.10.44. МАТИЋ ГВОЗДЕНИЈА (54) ИЗ СИКИРИЋА 539
8.10.45.РАНКИЋ СЛАВОЉУБ (41) ИЗ СИКИРИЋА 541
8.10.46. МАТИЋ СЛАВКА (47) СЕЛО ЛОЗНИЦА 542
8.10.47. СИМИЋ ЈАЊА (43) СЕЛО ЛОЗНИЦА 543
8.10.48.МИЛАНОВИЋ МИЛЕНА ИЗ КРАВИЦЕ 544
8.10.49. НИКОЛИЋ МИЛОРАД (58) ИЗ ОПРАВДИЋА 545
8.10.50. НИКОЛИЋ РАТКО (47) ИЗ ОПРАВДИЋА 546

13
8.10.51. НИКОЛИЋ МИЛОСАВА ИЗ ОПРАВДИЋА 548
8.10.52. ДОШИЋ СРЕТЕН ИЗ ВАНДЗИЋА 550
8.10.53. ДУКИЋ МИЛАН ИЗ ДУБНИЦЕ 550
8.10.54. ИЛИЋ РАДОМИР ИЗ МИЛИЋА 552
8.10.55. ЂЕНАДИЋ ЛЕПОСАВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 553
8.10.56. ЂУРИЧИЋ ЈЕЛА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 554
8.10.57. ИВАНОВИЋ ИЛИЈА (31) КОСТОЛОМЦИ 555
8.10.58.ПРЕЖИВЕО 1943, АЛИ НИЈЕ 1992. 557
8.10.59.РАДОВИЋ АНЂА, ПЕТКОВЦИ (ОПШТИНА ЗВОРНИК) 557
9. ПРИКРИВАЊЕ ЗВЈЕРСТАВА МУСЛИМАНСКИХ ВОЈНИКА 559
10. ИЗВЕШТАЈ ВЛАДЕ СРЈ 562
ПРИЛОЗИ 570
СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 572
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА 580
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ЗВОРНИК 587
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ВЛАСЕНИЦА 592
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ РОГАТИЦА 599
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ БРАТУНАЦ 607
СПИСАК РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА ПОЗНАТИХ КОМАНДИ 1. ЛАКЕ БРАТУНАЧКЕ
БРИГАДЕ, КОЈИ СУ ВРШИЛИ РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНА
БРАТУНАЦ, СРЕБРЕНИЦА, МИЛИЋИ, ВЛАСЕНИЦА И СКЕЛАНИ, ЗА КОЈЕ
ПОСТОЈЕ ИНДИЦИЈЕ ДА СЕ НАЛАЗЕ У СРЕБРЕНИЦИ 611
КОМАНДНИ КАДАР 8. ОПЕРАТИВНЕ ГРУПЕ "СРЕБРЕНИЦА" АРМИЈЕ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ДО 07. МАРТА 1994. ГОДИНЕ 623

14
282. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА 627
283. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА 628
ЛИТЕРАТУРА 641
НОРМАТИВНИ ДОКУМЕНТИ 641
ДОКУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА 644
ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ 644
ОСТАЛИ ДОКУМЕНТИ 645
ДОКУМЕНТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА – УНПРОФОР 645
ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 645
ПРЕДСЕДНИШТВО, ВЛАДА И СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 645
ВРХОВНА КОМАНДА 645
СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ЗВОРНИК 646
СКУПШТИНА СРПСКЕ СРЕБРЕНИЦЕ 647
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА 647
7. ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 647
ГЛАВНИ ШТАБ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 647
КОМАНДА ДРИНСКОГ КОРПУСА 648
БРИГАДЕ ДРИНСКОГ КОРПУСА 650
ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 650
БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 652
ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА 652
НОРМАТИВНА ДОКУМЕНТА 652
ПРЕДСЈЕДНИШТВО РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА 653
ВРХОВНА КОМАНДА 653

15
ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА 653
ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 654
ШТАБ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ - ГЕНЕРАЛШТАБ 654
ДРУГИ КОРПУС 656
ОСМА ОПЕРАТИВНА ГРУПА "СРЕБРЕНИЦА" / 28. ДИВИЗИЈА КОВ 657
ТЕКСТОВИ И ДОКУМЕНТИ СА ИНТЕРНЕТА 661
ИЗЕТБЕГОВИЋ ГРОБАР СРЕБРЕНИЦЕ И ПОДРИЊА 661

16
У В ОД

Ово дело је обухватило анализу основних аспеката политичког деловања

политичких снага три народа у Босни и Херцеговини, који су били у директној функцији
војног организовања и изазивања оружаних сукоба. Тежиште је на специфичности војног
организовања сукобљених страна, посебно у Подрињу, као и основном карактеру
борбених дејстава која су изводиле сукобљене стране. Истраживање указује на
специфичности формирања јединица Армије Босне и Херцеговине и Војске Републике
Српске у средњем Подрињу, њихове мобилизације, те оперативног и тактичког развоја
током 1992. и 1993. године, а посебно после проглашења "Заштићене зоне Сребреница".
Истраживање је обухватило борбена дејства која су изводиле муслиманске снаге, с
тежиштем на монструозним злочинима почињеним над припадницима српског народа,
пре и после проглашења заштићених зона, као и карактер операције "Криваја - 95".

Дакле, дело се односи на ток наведене операције, односно на ангажовање снага

Војске Републике Српске у тој операцији са војног аспекта. Кроз дело се сагледава начин
ангажовања дела Дринског корпуса, који је био у функцији наношења губитака
непријатељским оружаним снагама, што је и смисао борбених дејстава.

Дефинисање основних појмова је засновано на теорији ратне вештине која је

примењивана у Војсци Републике Српске. Као основни чињенични материјал користило
се обиље докумената политичког и војног карактера. Као извори коришћени су
документи којима су се регулисала организациона и структурна питања формирања и
употребе оружаних формација зараћених страна, као и све врсте борбених докумената
који сведоче о току борбених дејстава.

Коришћени су сви документи, до којих се могло доћи, који изричито говоре о

формирању и организацији, те начину употребе муслиманских оружаних снага, посебно
они документи којима се регулише деловање тих снага на подручју Подриња, као и
извештаји из којих су видљиви резултати тих деловања.

У свим сегментима дела тежиште је на политичким и војним документима чији су

аутори команде, јединице, установе и појединци Федерације Босне и Херецеговине и

17
припадници Уједињених нација, као и други страни аутори који указују на реалну слику
о Сребреници.

Кроз студију се аргументовано доказује:

* Да су догађаји у Босни и Херцеговини 1992 - 1995. године последица развоја

догађаја на територији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

* Да Срби нису извршили агресију на Босну и Херцеговину јер они вековима

живе на тим просторима.

* Да је настанак Републике Српске, а с њом и Војска Републике Српске,

последица реаговања српског народа на акције које су предузимали муслимани и Хрвати

* Да је Војска Републике Српске настала као последица развоја догађаја. Није

формирана од Југословенске народне армије него је резултат самоорганизовања српског
народа за одбрану У њу су одмах или касније ступили припадници Југословенске
народне армије. Медјутим, већину старешинског састава су чинили припадници
Територијалне одбране и војно способно становништво

* Да је 28. дивизија са седиштем у "Демилитаризованој зони Сребреница" имала

шест бригада, са укупно 7.004 припадника, а додајући томе резервни састав и
евидентиране војне обвезнике укупно око 18.000 људи.

* Да је руководство Странке демократске акције најавило стварање апсолутне

превласти и прекида веза босанско-херцеговачких Срба са Србијом. Намера је била
повезивање Подриња са Рашком области, у склопу реализације идеје о тзв. Зеленој
трансферзали.

* Да је, након заузимања српских села и егзодуса српског народа јануара 1993.
године када су пали Скелани и група српских села у Кравици, престао сваки облик
живота српског народа у ужем делу средњег Подриња.

18
 * Да је стање у средњем Подрињу било неприхватљиво за Србе. Српски народ је
морао донети стратешку одлуку да се то стање измени.

* Да се муслимани нису придржавали режима заштићене зоне, нити су их у томе

контролисале нити спречавале снаге УНПРОФОР-а. Напротив, муслиманске снаге из
Сребренице, уз прећутну сагласност снага УНПРОФОР-а, користиле су режим
заштићене зоне као базу за предузимање офанзивних акција према Војсци Републике
Српске и преосталом српском становништву. Након акција, муслимани су се повлачили
у безбедну зону и стављали под заштиту УНПРОФОР-а. У тим акцијама, за време
трајања режима заштићене зоне, убијено је на десетине српских војника и полицајаца, на
стотине је рањено, осакаћено или заробљено и одведено у бројне приватне затворе у
Сребреници и око Сребренице.

* Да су снаге 8. оперативне групе/ 28. дивизије Копнене војске из застићене зоне

интензивно изводиле нападна и препадна дејства на положаје Војске Републике Српске и
на незаштићена српска села на подручју Братунца у Скелана. У тим дејствима страдао је
велики број српских бораца и цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати
такву ситуацију и стално јачање 28. дивизије. Упућено је низ упозорења команди
УНПРОФОР-а и муслиманским снагама у Сребреници, али није било позитивних
резултата. Зато је донесена одлука да српска војска предузме операцију ради стварне
демилитаризације. Била је то легална војна операција, до које не би дошло да је подручје
Сребренице било стварно демилитаризовано.

* Да су муслимани планирали да пређу у општу офанзиву и само је било питање

дана када ће снаге из Сребренице кренути у напад и покушај спајања са снагама у Тузли.

* Да су снаге 28. дивизије биле организоване, опремљене и наоружане и да су

могле дуго да се бране, јер су биле распоређене на терену повољном за организовање
упорне одбране.

* Да је операција "Криваја 95" изведена у складу са начелима извођења нападних

дејстава и да у њој није дошло до прекомерне употребе силе, јер је однос снага био
повољнији у корист браниоца.

19
 * Да до напуштања Сребренице није дошло услед развоја догађаја на бојишту,
него због одлука руководства Сребренице, уз прећутну сагласност руководства
Федерације, да то учини из других разлога.

* Да је политичко и војно руководство оставило и становништво и војску

Сребренице са намером да се доживи оно што се доживело и да се испуни Клинтонов
услов "да ће НАТО интервенисати када Срби убију 5.000 муслимана".

* Да су снаге 28. дивизије кренуле у пробој, оставивши становништво, у коме су

морале претрпети велике губитке и који је са војничког гледишта потпуно
неприхватљив. У том пробоју су и претрпеле губитке и сви су они приказани и
приписани као злочини Србима.

* Да је злочина у операцији и након ње над муслиманима било, да они нису ни

планирани ни организовани и да су последица развоја догађаја, па и огорчења које је
изазвало мислиманско дивљачко оргијање по српским селима Подриња с циљем
уништења свега што је српско..

* Да је број жртава енормно увећан, о чему говоро низ изјава компетентних

личности, посебно директних учесника догађаја – политичких и војних представника
Уједињених нација.

* Да су извршени бројни злочини над Србима, што се доказује документима

страних аутора и документима муслиманских аутора (институција и појединаца), као и
изјавама очевидаца и чланова породица страдалих у овим злочинима.

* У доказивању злочина над Србима користили су се сви судски документи до

којих је могло доћи (оптужбе, пресуде, обдукције, сведочења, изјаве...).

* Да за злочине над Србима, у суштини, није нико одговарао.

Посебан циљ рада је да се докаже да је масакр над срспским народом у околини

Сребренице, боље рећи Средњег Подриња, почињен, иако се о томе мало говори у свету,
јер јавност и западни медији то не желе да знају. То је истина коју треба свету показати.

20
 Придржавајући се постављених циљева у делу су обрађене узроци који су довели
до изнуђене операције "Криваја 95" и догађаја за време њеног извођења, као и после
ослобађања Сребренице до којег је дошло због неочекивано слабог отпора снага 28.
дивизије и, практично, њиховог напуштања енклаве из много неразјашњених разлога. Ти
разлози у делу презентирају сами муслимански извори и извори страних медија кроз
коментаре истакнутих политичких и војних личности.

Посебно се наглашава одлука да се снаге 28. дивизије, заједно са цивилима,

пробијају ка Тузли што је довело до великих губитака у борбама са снагама Дринског
корпуса, које су биле приморане да спрече спајање ових снага са снагама 2. корпуса
Армије Босне и Херцеговине, али и у међусобним обрачунима екстремиста (читај:
злочинаца који су знали шта их чека ако се предају или буду заробљени) и оних који су
сматрали да се треба предати. Наглашено је да је до међусобних обрачуна долазило и
због међусобних неугласица у Сребреници до којих је долазило у борби за власт.

Све те губитке, муслимани и они који су их подржавали и довели у овакву

ситауцију приписали су Србима као злочине што су неоправдано и под нејасним
околностима почињени над заробљеним муслиманима на територији општине
Сребреница, Братунца и Зворника.

Не опрадавајући и не негирајући почињене злочине над муслиманима, у делу се

наглашавају злочини над Србима Средњег Подриња чињеним пре успостављања
"заштићене зоне Сребреница", али и после тога, нажалост, користећи ту "заштићену
зону" као полазну основицу за нападе на Србе и базу за склањање под заштиту
припадника УНПРОФОР-а, који нису предузимали готово никакве активности да то
спрече, а поставља се питање да ли су и могли с обзиром на бројно стање.

Наглашавање појединих делова текста, као и писање пуних назива у документима

и цитатима тамо где су аутори користили скраћенице, извршили су приређивачи с циљем
да читаоци лакше разумеју текст. Цитати су верно наведени, посебно изјаве.

У овом раду коришћени су резултати рада аутора Миливоја Иванишевића,

Слободана Дурмановића, генерал-потпуковника др Радована Радиновића, пуковника др
Станка Нишића, Љиљане Булатовић, Ричарда Батлера, те војних експертиза рађених за

21
 одбрану оптужених за догађаје у Сребреници и текстова са интернета.1 Посебно су били
корисни документи које је на интернету објавио хрватски генерал Слободан Праљак
(http//www.slobodanpraljak.com).

1
Детаљније види у списку литературе и фуснотама.

22
 1. МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Увек су на Балкану кризе и међуетничке сукобе изазивале силе које су се

међусобно бориле за утицај у овом делу Европе2.

2
Водеће европске земље и САД су вођене сопственим интересима изазвале кризу, а њом су, углавном,
управљале Немачка и САД.
Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним признавањем нових држава,
искористивиши при том језик либералног европеизма да би достигла националне циљеве. Уједињена Немачка
претендује на водеће место у политичком и економском животу у Европи. Своју политику на Балкану је
спроводила неупадљиво, опрезно, али упорно. Постепено је повећавала своје учешће - члан Контакт групе,
учешће у Снагама за брзо реаговање, намесник у Мостару...
Стратешки циљеви Немачке на Балкану предпостављају укључење Хрватске и Словеније у зону њених
економских интереса за овладавање међународном раскрсницом путева, обезбеђивање директног изласка на
Дунав, Јадранско и Средозрмно море, а такође и добијање најповољнијег статуса код арапских земаља, које
производе нафту и гас. Да би се остварио последњи циљ планирано је међународно признање Босне и
Херцеговине као муслиманске националне државе. За постизање својих стратешких циљева Немачка се
користила својом економском моћи. Немачка није дозволила стварање јединствене српске државе, јер би она
сметала остварењу ових циљева. Вељко Кадијевић наводи податке да је Немачка помоћу својих агената
темељито припремала будуће догађаје, између осталог и увредљиве изјаве њеног војног аташеа на рачун Срба
(В. Кадијевић, Моје виђење распада, Политика, Београд, 1993, стр. 25-26), а Кристофер је у интервјуу
америчким новинама „USA Today“изјавио да Немци сносе посебну одговорност за то што је Европска
заједница пристала на признање бивших југословенских република (ИTAR TASS-SerИja „SE“, 21.јун 1993,
стр.16).
САД имају политику као плод јасне оцене одређених кругова, а не "грешке". То су: (1) тежња да се успори
процес европске интеграције, стабилизује политичка улога САД у Европи, учврсти у свести Европљана
лидерска улога САД о питањима европске безбедности; (2) делатност, усмерена на ширење НАТО на Балкану,
као полигона за потврђивање доминантне улоге НАТО у Европи и његову незамењивост у Европи. Управо
кроз ту организацију САД покушавају да своје повремено присуство у Европи претворе у стално.; (3) жеља да
се распад бивше Југославије искористи за распад бившег СССР-а; (4) путем подршке босанско-херцеговачким
муслиманима тежња да се докаже да САД нису априори антимуслимански оријентисане.
Амерички новинар "New York TИmes" Дејвид Бајндар наводи да су "САД разрадиле стратегију политичке,
економске и војне изолације Србије. Та концепција укључује и војну сарадњу с босанским муслиманима...
Људи из окружења Abberta Gora, можда Клинтон и, рецимо Лејк, били би срећни, ако би свели Србију на
пољопривредно друштво".
(Према реферату Јелене Гускове под насловом "Криза на Балкану, Срби и ислам у плановима великих држава"
на Међународном научном скупу одржаном 11-13.децембра 1996. године на тему "Ислам, Балкан и велике силе
(XИV-XX век)"- објавио Историјски институт САНУ у Београду 1997. године, стр.557-559).

23
 Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаје на Балканском полуострву, у
Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Републици
Босни и Херцеговини, почетком деведесетих година двадесетог века, неопходно је
имати на уму америчку студију "Интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010.
године" под називом "Селективно одвраћање", која је објављена средином јануара 1988.
године3.

У југословенску кризу су биле укључене неке државе чланице Уједињених нација

(Сједињене Америчке Државе, земље Европске уније, Иран и Турска4). Посебно су се
истицале Сједињене Америчке Државе, Немачка, чланице Европске заједнице (данас
Европска унија) и Ватикан. У Босни и Херцеговини, својим утицајем, посебно су се
истицале Иран и Турска. Званичници свих тих држава су понављали своју пуну подршку
опстанку Југославије. Чиниле су то и Сједињене Америчке Државе. Амбасадор САД у
СФР Југославији, Ворен Цимерман, 20. марта 1991. године изјавио да Влада Сједињених
Америчких Држава подржава југословенски приступ решавању кризе5. Амбасадор
Сједињених Америчких Држава у Аустрији је 26. септембра 1990. године изјавио:

3
Израђена је по наруџби Министарства одбране САД. Израдила ју је комисија од 13 чланова, истакнутих
бивших и тадашњих политичара, војних руководилаца и научника (Fred Иkle, Albert Wohlsteter, Henri
Kissinger, Zbigniew Bzezinski, William Clarc, John Vessey...).
У тези "Сукоби у ‘Трећем свету’ и интереси САД", стоји да је "основна карактеристика `америчког
ангажовања у трећем свету неслагање око америчких интереса", па у томциљу наводи се да "употреба
борбених јединица у сукобима у трећем свету треба да се сматра изнимком", а да "у пажљиво одабраним
ситуацијама, где се могу обезбедити важни амерички интереси и где америчка помоћ може допринети
повољним резултатима, САД треба да помажу антикомунистичке побуњеничке снаге. Тим снагама је, по овој
студији, "потребна обавештајна и позадинска подршка, као и помоћ у обуци". При том је неопходно да се
"регулише однос према средствима јавног информисања", као и да "улога САД остане у тајности".
Још јаснија основа ове старатегије је обрађена у тези "Ратови на совјетској периферији". Кад се пажљиво
проучи ова студија онда је јасан развој догађаја у Авганистану, Перзијском заливу и на Балканском
полуострву. Сваком професионалном војнику је јасно како се у оваквој стратегији изазивају кризе и како се
њима управља.
(Превод штампала Друга управа Генералштаба Оружаних снага СФРЈ, мај 1988. године.)
4
О улози Турске и других исламских земаља види детаљније у тези "Џихад против Срба".
5
О улози Сједињених Америчких држава и Ватикана у југословенској кризи почетком 90-их година прошлог
века видети интервју Вељка Кадијевића, бившег министра одбране у Влади Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије, под називом "Газде су тражиле крвави разлаз", објављен у НИН-у број 2963 од
11.10.2007. године; Извод из стенограма разговора генерала Вељка Кадијевића и амбасадора Сједињених
Америчких Држава у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији Ворена Цимермана, 1990. и 1991.
године.

24
 "Мислим да ће Југославија остати целовита земља". Међутим, према тврђењу
италијанског министра иностраних послова Ђанија де Микелиса6 амерички економски
експерт Џефри Сакс, у својству специјалног саветника Анте Марковића, тадашњег
председника владе СФР Југославије, 1990. године је саветовао Словенији да се ослободи
Београда како би ушла у Европу. То је по његовом мишљењу пресудно утицало на
словеначко определење7.

По мишљењу академика Мухамеда Филиповића, члана Академије знаности и

умјетности Босне и Херцеговине, "рат у бившој СФР Југославији био би спријечен да
нису интервенисали странци, који су силно жељели растурити Србију и Југославију".

"Дошао је Ворен Цимерман", каже Филиповић, "и држао хушкачке говоре против
Срба и Слободана Милошевића. Рекао сам му да ће независност Босне и Херцеговине
значити рат и питао хоће ли нас Вашингтом подржати, на што је он рекао да хоће, али не
оружјем већ аспиринима и декама, док ми гинемо", нагласио је академик.

Филиповић је тврдио да се са мишљењем америчког шефа дипломатије није могао

сложити и предложио Алији Изетбеговићу преговор са Србима, који су били близу
реализације (српску страну је представљао покојни Никола Кољевић), али је
Изетбеговић одлучио да попусти Цимерману.

"Тада сам на телевизији рекао да ће бити рата", каже Филиповић, "и да ће он бити
веома крвав, да би сутрадан Алија изишао пред народ и изјавио да ‘грађани Босне и
Херцеговине могу спавати мирно и да ја причам небулозе’, рекао је он, додајући да је
тада назвао Изетбеговића и одбрусио му: ‘Немој, болан давати такве небулозне изјаве.
Тко ти је рекао да је за рат потребно двоје, за рат је потребан само један идиот, па ти сад
изабери’", присјетио се Филиповић.8

О улози Уједињених нација у рату у Босни најбоље сведочи поступак са извештајем кога су
Уједињене нације објавиле јуна 1993. године на 132 стране под насловом: "Меморандум о ратним
злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (у општинама Братунац, Скелани и Сребреница)

6
Он је 19.09.1991. године изјавио да "Југославија више не постоји".
7
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 106.
8
Дани, 30. март 2007.

25
 почињеним над срспким становништвом од априла 1992. године до априла 1993.године"9. Овај
Меморандум Југословенске владе предао је амбасадор Драгомир Ђокић 2. јуна 1993. године. Треба уочити
да је почетак рата у Босни април 1992. године. Овај документ је у Секретаријату Организације Уједињених
нација прикривен и постао је недоступан јавности и не може се наћи ни у једном извору. Овај документ је
после више од шест година прикрио и пречутао и Кофи Анан у свом извештају који је о сребреничким
збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године.Међутим, Јаред Исраел је на
Интернету објавио овај документ у оригиналу на енглеском језику10. Тиме се желело прикрити од јавности
све оно што су Срби хтели да објаве о злочинима над српским становништвом у источној Босни.

Сл. 103 БУТРОС ГАЛИ

Сл.104 КОФИ АНАН
Сл.102 ЈАСУШИ АКАШИ

О овом случају сведочи др Никола Моравчевић, професор историје на Илиноис универзитету у

Чикагу који је у инервјуу "Вечерњим новостима", под насловом "Чинимо исте грешке", рекао: "Имао сам
срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија који ми је и дозволио приступ
архиву. Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која указује да је у
Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из Босне и са Косова дописивао
српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које је чинила друга страна. И за мене је било
изненађење да је и пут информација које су стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе
у Савету безбедности употребиле тако да прикажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи
написао, да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага УН у Босни Сатиша Намбијара о
злочинима босанских муслимана, скинут са агенде дневног реда заседања... Мадлен Олбрајт је од Бутроса
Галија захтевала да се Намбијарови докази повуку...".

Карта 14 КАРТА РАСПОРЕДА ИФОР (СФОР)

Карта 26 КОМАНДЕ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Карта 25 БАЗЕ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА У БОСНИ И ХЕЦЕГОВИНИ

У време догађаја у Хрватској Сједињене Америчке Државе јавно настављају са

подршком СФР Југославији. Џејмс Бејкер, државни секретар за спољну политику, каже:
"Америка жели да види демократску јединствену Југославију". Након одлуке
Председништва СФР Југославије да демобилише резервни састав милиције у Хрватској,

9
Документ је Генералној скупштини достављен 2. јуна 1993. године, са потписом амбасадора
Драгомира Ђокића и заведен под бројем А/48/177 и С/25835., http://empores-clothes.com/s/c/s-zasto.htm.
10
www.tenc.net.

26
 Ворен Цимерман саопштава да "САД подржавају младу демократију у Хрватској и
интерним каналима шаљу поруку да Сједињене Америчке Државе неће подржати
ангажовање Југословенске народне армије у Хрватској"11. Индијски генерал Сатиш
Намбијар у писму Савету безбедности каже: "Портретисање Срба као злих, а свих
других као добрих није само контрапродуктивно већ и нечасно. По ономе што сам ја
видео, све три стране су подједнако криве, али само Срби признају да нису анђели док
други и даље инсистирају да јесу. Ја нисам био сведок никаквог геноцида осим убитстава
и масакра на свим странама који су типични за овакве конфликте. Мени је сасвим
логично то да ако су Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се одцијепе од
Југославије, онда и Срби из Босне и Херцеговине имају исто право да се отцијепе. Један
од највећих проблема на терену до сада је одбијање америчке администрације да види да
Срби у Босни имају валидна права и оправдане жалбе..."12.

Многи званичници наведених међународних субјеката примали су вође

сепаратиста. Тако је, између осталих, заменик државног секретара Сједињених
Америчких Држава Лоренс Иглбергер примио Алију Изетбеговића, Ханс Дитрих Геншер
Ејупа Ганића и Хариса Силајџића 21. августа 1991, а папа Павле Јован Други Алију
Изетбеговића 23.августа 1991. године.13

У исто време Србија је оптуживана као виновник рата у Босни и Херцеговини.

Лоренс Иглебергер је изјавио да је "Велика Србија рак рана која се може ширити"
потпуно заборављајући да наброји и Велику Хрватску, Велику Албанију, Велику
Мађарску...14.

11
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 39.
12
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 245.
13
Алија Изетбеговић је посетио Курта Валдхајма и Ватикан, а потом Турску и Иран, без одлуке
Председништва БиХ.(Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 62)
О овим посетама Алија Изетбеговић говори у својој књизи "Сјећања - аутобиогарфски запис", ТКД
Шахинпашић, Срајево, 2001, стр. 87-88.
На стр. 88 он наводи: "У Ирану чије ће војне испоруке у току рата одиграти важну улогу у одбрани Босне од
агресије, био ми је приређен изузетан дочек. На техеранском аеродрому тог мајског дана 1991. биле су
постројене велике јединице три рода иранске војске, пјешадије, морнарице и ваздухопловства, а дуги ред од
преко педесет дипломатских представника и других званичника стајао је на врелом подневном сунцу".
14
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 41.

27
 У време распламсавања рата укинута је економска помоћ Србији. Европска
економска заједница и Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Србији.

Ричард Холбрук је изјавио да су Сједињене Америчке Државе биле на страни

муслимана Босне и Херцеговине. То је потврдио и Мухамед Филиповић: "Зулфикар и
Кољевић започели да објашњавају (у телевизијској емисији 8. јула 1991. године -
напомена аутора) разлоге због којих су вођени разговори, дошао је гром из ведра неба,
неко је у студио унио један папир, водитељица је погледала на тај папир, преблиједила је
у лицу и почела га читати. Био је то факс из централе Странке демократске акције у коме
је њено руководство устврдило да не признаје никакве разговоре, да Странка
демократске акције не само да није за одређена рјешења у погледу српско-муслиманских
односа него се противи и самој идеји споразума... Било је разложно помислити да је
Изетбеговић из тек завршене посјете Сједињеним Америчким Државама донио неке
важне новости, да је добио неке снажне у увјерљиве гаранције за очување Босне и
Херцеговине, што би се могло узети као довољан разлог за отказивање разговора"15.
Треба напоменути да су разговори вођени уз претходну сагласност Алије Изетбеговића.

Своје виђење улоге САД у рату у Босни, генерал Мајкл Роуз, командант снага
УНПРОФОР-а у Босни у Хереговини, је у својој књизи "Мисија у Босни"16 дао неколико
својих виђења:

"...Током трајања рата у Босни, постављало се питање улоге Америке у том сукобу. Била су
уочљива два дивергентна правца америчке политике: прво, продужавање рата и налажење "праведног"
решења било је предоминантна преокупација САД и друго, требало је рат што пре завршити. Све до јесени
1994. године, администрација САД је веровала да Босна може да се реконституише у јединстевну државу у
оквиру историјских граница. Било је очигледно да се то не може постићи без присуства мировних снага,
све док УНПРОФОР буде у могућности да врши висок војни притисак на Србе. Ако Уједињене нације не
би биле спремне за то, настала би фаза названа "дижи се и нападај". То је значило повлачење мировних
снага и укидање ембарга на увоз наоружања од стране Организације уједињених нација, на захтев
Америке, да би се умањили ефекти напада српске босанске војске. Таква политика је имала јака упоришта
у САД, посебно у Републиканској странци, међу званичницима Сената и у једном делу медија. Та струја је
желела да "српски агресори" буду кажњени војном силом, што је подразумевало претходно повлачење
мировних снага пре отпочињања било какве војне акције. У одговору на те притиске, председник Клинтон
је изградио нову политику и концепцију употребе мировних снага без повлачења, што је подразумевало

15
Др Мухамед Филиповић, Био сам Алијин дипломата И, Делта, Бихаћ, 2000, стр. 106-107.
16
Генерал Мајкл Роуз, Мисија у Босни, Тетра ГМ, Београд, 2001, http://www.mail-
archive.com/sin@antic.org/msg02183.html.

28
постепено повећање борбене готовости тих снага ојачавањем борбеним средствима и снагама НАТО-а,
које би сукцесивно долазиле у Босну. При томе су припадници мировних снага "остајали и опстајали" на
месту; анализирајући проблем, могло се одмах уочити ризиковање живота војника не подразумева
ризиковање живота америчких војника јер је био у питању само политички ризик. Амерички војници би
дошли на терен тек кад би се све стишало. Као војска која ће контролисати мир. У ствари, требало је да
неко други обави прљави део посла уместо њих...

Сл. 2. и 101. СУСРЕТ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА И МАЈКЛА РОУЗА

...Хтео сам да изменим ситуацију. Између осталог, имао сам у плану да зауставим утицај
негативне пропаганде на јавно мњење јер је она утицала на срозавање угледа мировне мисије у очима
света. Хтео сам да се прича подједнако о свим учесницима тог рата, и то онако и на начин како се стварно
и дешавало на терену.

Можда бих и успео да Американци нису били преокупирани доказивањем своје силеџијске
политике...

... Америка није хтела да испусти могућност да апсолутно контролише ситауцију у Босни.
Вероватни имајући то у виду, током једне дебате у Савету безбедности о проблему Босне, Мадлен Олбрајт
је цитирала речи Карла фон Клузевица, "уосталом рат је наставак политике другим средствима". "Да
Мадлен", одговорио јој је Дејвид Хени, амбасадор Велике Британије, "то је тачно оно што је Клаузевиц
рекао. Ало он је био Немац и Немци су га слушали. Погледај шта се десило двапут у историји". То,
међутим, није оставило утисак на ратоборну Американку...

... Многи утицаји људи у америчкој администрацији и неки од високих војних команданата
америчког ваздухопловства су просто горели од жеље да бомбардују Србе. Успоставили смо и добре везе
са обавештајним бирооом НАТО-а у штабу у Напуљу и са командантом ваздухопловства, генералом Џоом
Есијем из америчког ваздухопловства, који је често слао свој лични авион из Напуља по нашег
обавештајног официра да би се лично договорио с њим о неком питању. Али: "Незгода је у томе што ја
знам једино да бомбардујем копилад" - говорио је често генерал Еси..."

29
 Сл.115 БИЛ КЛИНТОН И МАДЛЕН ОЛБРАЈТ, АНТИСРПСКИ ДВОЈАЦ17

Боравак америчког амбасадора у Уједињеним нацијама Мадлен Олбрајт и

начелника Генералштаба америчке војске Џона Шаликашвилија у Сарајеву био је израз
пуне подршке муслиманској влади у Сарајеву, истакнуто је у Вашингтону 30. марта
1994. године. Већина америчких информативних медија истицало је да је Олбрајтова у
Сарајеву изјавила да је "америчка будућност недељива од будућности муслимана у
бившој Босни", и речи члана администрације, иначе познате као предводника антисрпске
струје у америчком врху, узимају се као неумесан допломатски поступак. "Вашингтон
Пост" је пренео изјаву Окбрајтове на церемонији инаугурације за америчку амбасаду у
Сарајеву, у којој је братимљење са муслимсанском страном крунисала узвиком: "Ја сам
Сарајка".18

"Нико од нас није могао помислити", пише Мухамед Филиповић, "а то се

нажалост догодило, да је узрок оваквом неучтивом, нелогичном, политички апсолутно
штетном и сваке критике и покуде вриједном поступку кумовала страначка олигархија
која је у Странци демократске акције имала од почетка и у свим питањима одлучујући
утицај. Била је то младомуслиманска групација које је створила језгро или прави
политички биро странке...

... Нико тада није мислио да су до прекида преговора довели људи који су били
екстремисти и који су, без икаквих разлога, вјеровали или мислили да ми муслимани
можемо са Србима да се играмо како нам је воља, да уопште не поштујемо њихове
интересе..."19.

Карта 6 КАРТА БАЛКАНА ПРЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

Карта 9 КАРТА СРБИЈЕ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА

17
Мадлен Олбрајт је 12. фебруара 2010. године у Москви рекла да је "својим највећим достигнућем шефа
америчке дипломатије" означила "спровођење етничког чишћења на Косову", а када је салом одјекнуо
громогласна протест исправила се и рекла "највеће достугнуће прекид етничког чишћења на Косову". Мржња
према Србима је у подсвести надвладала дипломатско искуство ове потврђене жене – србомрсца.
18
Хронологија 1990-1995, Републички документациони центар, Бања Лука, 2002.
19
Исто, стр. 107-108,

30
 Говорећи о погрешној стратегији Странке демократске акције, Мухамед
Филиповић каже:

"Стратегија коју су они примјењивали, била је стратегија стварања једне

муслиманске државе. А противрјечност те стратегије била је у томе што се таква није
никако и ни под којим увјетима... могла стварати на тлу Босне и Херцеговине... Странка
демократске акције је морала знати да је било какву Босну и Херцеговину немогуће
стварати и одржавати без учешча Срба и Хрвата... Тада је било битно да не учинимо
ништа што би дало Србима или Хрватима повод за сепарацију и што би легитимисало
њихове захтјеве за издвајањем територија или потпуног припајања територије земље
другим државама. А Странка демократске акције је својим крајње грубим и
игнорантским понашањем у случају преговора са Србима учинила управо то. Она је
изазвала Србе, дала им је у руке аргумент за тврдњу да смо ми антисрпски расположени,
да са њима не само да не можемо него и нећемо споразум..."20

У већ поменутом писму Савету безбедности генерал Сатиш Намбијар каже: "...
Тај утисак је да је југословенска трагедија скоро искључиво произведена од стране
медија. Западни медији виде међународне кризе у црно бијелој техници,
сензационалишући инциденте сасвим произвољно за јавну потрошњу и понављајући без
икакве провјере све што им се из хрватских и бошњачких центара сугерише"21. Ово
Намбијарово писмо, као и многа друга сличне садржине, није ни изнето пред Савет
безбедности Уједињених нација.

Србе, нарочито оне западно од Дрине, посебно је заплашила тежња за

инкарнацијом Независне Државе Хрватске22. У сећању им је било страдање Срба у тој

20
Исто, стр. 122-124.
21
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 42¸
22
Каква је то била држава говори украјиснки песник Борис Олијиник у свом делу "Сатанизација Срба, ‘Коме
то треба?"(чланак је објављен у "Кијевским новостима", Издавач на српском језику Српско-украјинско
друштво, Београд, 1995:
"... У своме светски чувеном роману 'Капут' Курцио Малапарте помиње да је видео у кабинету Анте
Павелића корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од..."својих оданих усташа". По речима
самог Павелића, ових очију било је 20 килограма.
...Изасланик Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, Хрват Никола Павелић је поводом геноцида усташа
над српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине Хрватске Хрвату Ивану Шубашићу
писмо у којем између осталог, пише: 'Кад за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико

31
 фашистичкој творевини у Другом светском рату, 1941-1945. године. Свако подсећање на
прошлост је код Срба изазивало страх, па су емоције попримиле драматичне размере.
Нико не може поверовати да моћне државе Запада нису знале шта је за српски народ,
посебно за онај део западно од Дрине, значила изјава хрватског председника Фрање
Туђмана да је Независна Држава Хрватска "повијесне тежње хрватског народа" и изјава
Далибора Брозовића23 о "побијању" хрватских застава на Дрину, исцртавајући источне
границе Независне Државе Хрватска.

Француски професор историје Едуард Хусон објавио је књигу "Једна друга

Немачка", у којој отворено говори о томе како и зашто су званичници из Бона, играјући
дуплу политичку игру, разбили СФР Југославију.

- Нису само Ватиканска банка, Opus dei, Малтешки витезови и САД активно
учествовали у разбијању друге Југославије. То је са подједнаком жестином учинила и
Савезна Република Немачка, која је и пре Титове смрти радила на томе да се Југославија
уништи.

У другој половини седамдесетих и почетком осамдесетих, на политичку сцену

наступа нова генерација немачких политичара, симпатизера Америке, Западна Немачка
напушта детант и прикључује се регановској политици рушења комунистичке Европе. И
док је читав Запад тада на Титову Југославију гледао као на прихватљиву комунистичку
државу, Немачка је Југославију прогласила за своју политичку мету. Званични Бон је,
дакле, и пре Титове смрти радио на томе да се Југославија распадне.

снажни да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских
градова продају се очи ископане Србима – 30 до 40 очију одједном".
Само монструми могу овако нешто чинити и само још већи монструми могу подржавати овако нешто и
прећуткивати истину оптужујући жртве и штитећи злочинце (прим. обрађивача).
23
На формирању Хрватске демократске заједнице у Босни и Херцеговини (Хрватска заједница Херцег Босна
формирана у Грудама 18.11.1991.) представник Хрватске демократске заједнице Хрватске Далибор Брозовић
је говорио о хрватским заставама на Дрини. (Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр.
28).
Далибор Брозовић је, такође, рекао: "Хрватска ће се бранити на Дрини" - изјављено приликом поздравног
говора на годишњој скупштини Странке демократске акције, 26.05.1990. године. (Алија Изетбеговић,
Сјећање, стр. 78.)

32
 Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били
антијугославенски оријентисани, каже Хусон, а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут
Кол и Ханс Дитрих Геншер. Штраус као репрезентант немачких националиста је сматрао
да је Југославија вештачка творевина и посебно политички неподобна зато што је била
плод версајског споразума. Кол и Геншер су прихватили ову тезу, јер је одговарала
њиховом мишљењу да је Титова Југославија направљена мимо политичких интереса
Немачке. И настојали су да је сруше по сваку цену. То доказује стручњак за немачку
тајну службу БНД, професор Ерих Шмит Енбон, који је 1995. године обелоданио
извештај БНД да је званични Бон, чим је Устав СФР Југославије из 1974. усвојен,
искористио југославенску децентрализацију да би учврстио своје политичке веза са
Хрватском и подстакао њено одвајање.

Тај посао је обавештајно, политички и дипломатски поверен Клаусу Кинкелу,

који је био на челу БНД до 1992. године, а потом је био министар спољних послова
Немачке. Ја сам у то време већ почео редовно да одлазим у Немачку да прикупљам
документацију и податке о немачкој спољној политици. Разговарао сам тада са многим
немачким политичарима, функционерима, јавним личностима и сви су ми рекли да Срби
нису једини кривци за балканско крвопролиће већ прво Немци, а потом Хрвати.

На којим чињеницама Ви заснивате тезу о искључивој одговорности Немачке за

крах СФРЈ и за сатанизацију српског народа?

Одговорност нове и уједињене Немачке за ратове и распад Југославије је огромна,

јер да се Бон није у то мешао било је сасвим могуће да се ситуација у СФР Југославији
стабилизује и ова земља уведе у мирни процес транзиције. Међутим, од самог почетка
политичке дезинтеграције унутар Југославије, од 1989. до 1990. године, Немачка је
користила двоструки дипломатски језик и обмањивала Европу и Америку. Јер, док су
Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер охрабривали сецесију Словеније и Хрватске, иза
леђа осталих европских лидера, истовремено су преко БНД тајно наоружавали Хрватску
демократску заједницу. И чим је ситуација за разједињавање сазрела Кол и Геншер су
уценили Европу својим тврдим ставом: " Ми нећемо дозволити развој европске
интеграције ако Европска Заједница одмах не призна независност Хрватске и
Словеније!"

33
 Чудно је да су Француска, Италија, Велика Британија и друге европске земље
поклекнуле пред немачком уценом, јер је почетком деведесетих Немачка позиција на
Старом континенту била доста слаба. Немачка је тада, док се рвала са својим проблемом
уједињавања са источним делом земље, баш на случају Југославије желела да директно
провери колико је јака и какав је њен утицај у Европи. И успела је на распаду СФРЈ да
подигне свој углед и повећа политички утицај у свету. У свему томе, Немачка имала
скривену подршку Вашингтона.24

"У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није
издржала, већ је на почетку кризе федерације у Југославији нагло активирала везе са
Хрватима и Словенцима. Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске
и Словеније од стране Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и
Паризу. Многе је то подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део
Балкана увек био у орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци
преузели иницијативу. Главну шансу Западу да доврши линију од Балтичког до
Средоземног мора могло је пружити само увлачење Југославије и Јадрансог приморја у
војно-стратешки ареал. Рат у Босни и ‘косовска криза’ уклопљени су у опште планове
приширења НАТО".25

Ричард Холбрук у својој књизи "Окончати један рат" каже да је немачка месецима
вршила притисак на САД и Европску унију да признају Хрватску. "Венс и Карингтон
жилаво су се супростављали немачкој позицији. Обојица су ми касније казали да су
упозорили Геншера да признање Хрватске уводи у рат и Босну. Геншер је игнорисао ово
упозорење. Да ли је немачка одлука да призна хрватску упалила рат у Босни? Ово
питање је компликовано. Немачка одлука је вероватно убрзала избијање рата у Босни -
када се има на уму немачка историја у тој регији – нацистичко савезништво са
Независном државом Хрватском током Другог светског рата и логори смрти у Хрватској,
где су заједно страдали Јевреји и Срби...".

Оваква коректна места, у књизи су ретка.26

24
М.Л., Разбијање Југославије, Свет, Торонто, број 1003, 13. мај.2005.
25
Наталија Алексејевна Нарочницкаја, Горки плодови антисрпских фобија Запада, Текст припремило
Уредништво "Српске политике"(превела Сава Росић).
26
Никола Живковић, Холбрук о дејтонским данима, Погледи број 221, 1. децембар 1998.

34
 Врхунац тих стрепњи изазвали су ставови "Исламске декларације", најбоље
осликани у делу Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер
Халиловић у својој књизи "Лукава стратегија":

"Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће
муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака,
односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им
иначе, као националним мањинама, по вежећим међународним конвенцијама припадају;
муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на Исламу, исламским
вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, али садржајима западноевропске
провенцијенције који нису у супротности са горе наведеним; муслиманске идеологија
бити ће уграђена у комлетан грађанско-правни сустав будуће муслиманске државе, од
државних и националних симбола, преко владајуће националне политике, до школства,
социјалних и привредних институција и, дакако, муслиманске породице, ћелије цијеле
државе итд"27.

Међутим, поред негативаног и некоректног односа према Србима од стране тзв.

Међународне заједнице – чланица НАТО-а на челу са САД и неких исламских земаља,
доста је примера критичког односа према ангажовању те тзв. међународне заједнице на
страни муслиманско – хрватске коалиције, па из самих тих земаља. Многи државници,
бивши политичари, политички аналитичари, високи војни руководиоци и медији су
имали сасвим супротан став од те тзв. међународне заједнице. Могуће је само неке од
тих ставова навести:

27
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево 1998. стр. 162.
Проф. Др. Мирољуб Јевтић у свом чланку "Џихад као средство циљева ислама", објављеном у Војном делу
број 2/1996 (стр. 22-30), наводећи цитате из исламских информативних новина "Препород" од 1. октобра 1991.
године (стр.10), каже: "Дакле, још 1991. године, пре избијања рата у бившој југословенској републици БиХ,
исламска верска заједница је припремала муслиманску популацију проповедајући јој да је џихад прописан и
да се састоји у томе да се ислам прошири на све немуслимане, било да прихвате веру, било да постану зими,
тј. грађани са ограниченим политичким правима. Према томе је деловала и Исламска заједница, али и СДА,
као политичка странка. Они су били свесни да у постојећим међународним односима не могу проповедати
џихад и добити одговарајућу подршку међународне заједнице, па су изабрали други, за свет прихватљивији
пут. Одлучили су се за стварање независне БиХ, с муслиманском доминацијом... Стога је поглавар
муслиманске заједнице на светском савету за џамије у Меки, у фебруару 1992, тражио да исламске земље
врше притисак за признавање независности БиХ, да се Шиптарима на Космету обезбеди право на отцепљење,
да Рашка област добије аутономију и да се Македонци приморају да поделе свој суверенитет са муслиманима.

35
 - Тако, Индијски лист "Патриот" објавио је, 18. августа 1992. године, коментар у
којем се истиче да се Србима у Босни мора признати право на независност, јер је то исто
право признато и дато и Хрватима и Словенцима. "Не може постојати један закон за
Хрвате, Словенце и Босанце, а други за Србе", истиче се у коментару и наглашава да је
решење кризе у Босни и бившој Југославији једино могуће ако се Србима у Хрватској и
Босни, као и Хрватима и Босанцима, дозволи да имају своју независну "државу".

Признавањем независности Босне и Херцеговине, западне земље су починиле

прави криминал, коментарише овај индијски лист 20. децембра 1992. године Признавање
Словеније и Хрватске била је потпуна глупост, али је после таквог корака исти принцип
морао да се примени и за Србе. Тврдња да Срби, Хрвати и Словенци не могу да живе
више заједно, тада је на Западу истицана као апсолутна истина. Сада међутим Запад
тврди да муслимани, Срби и Хрвати могу срећно и заједно да живе у једној, интегралној
Босни, што је такође ноторна глупост, каже "Патриот". Муслимани су религијска
групација, а не народ, босански муслимни су пореклом Срби и природно је да живе у
српској држави, тврди "Патриот". Реалност је видљива у Босни – Хрвати и Срби већ
имају своје државе и сасвим је нормално очекивати да следећа фаза буде присаједињење
тих делове Босне матичним земљама – Србији и Хрватској.

- Париски "Либерасион", 22. авгсута 1992. гдоине, тврди да "власти Босни и

Херцеговини" спроводе политику етничког чишћења, мада се упорно бране од таквих
оптужби, а репортер часописа "Инденпедент", дана 23. августа 1992. године, из Њујорка
на основу увида у поверљиве извештаје, који су теренски команданти УНПРОФОР-а.
доставили генералу Сатишу Намбијару, тврди да су неколико најстравичнијих покоља у
Сарајеву, укључујући и убиство 16 цивила у реду за хлеб, починили муслимани да би
придобили светско јавно мнење за војну инетрвенцију, а не Срби који окружују град.

- Москва је први пут, 22. новемра 1992. године, јавно опоменула Турску да њена
улога у рату у Босни и Херцеговини "није незапажена". Анкари је пребачено да се веома
активно определила за политичко, материјално и свако друго помагање муслиманима.

- "У бившој Босни и Херцеговини се води народноослободилачки рат Срба са

својим вековним угњетачима и крвницима и то за свој биолошки опстанак", пише
московска "Правда" 14, јула 1992. године. "Рат који никако није међународни конфликт,
како га погрешно назива међународна заједница, истовремено је и антиколонијални и

36
међуконфесионални и антиинтревен ционистички, али никако није грађански". По
мишљењу Владимира Макарова, "пошто се почетком јуна 1994. године на простору
бивше Босне и Херцеговине образовала Федерација Босне и Херцеговине, са
перспективом њеног прикључења Хрватској, сукобљене стране више нису грађани једне
езмље. Пупчана врпца легитимитета постојања босанских Турака и Хрвата на српској
земљи је прекинута". Итересантан је, по "Правди", национални састав становништва на
простору бивше Босне и Херцеговине које се састоји од староседелаца босанских Срба,
од досељеника Хрвата – колониста, до босанских.

- Лист Министарства одбране "Краснаја звезда", 17. августа 1994. године, пише
да је мировна улога Уједињених нација у бившој Босни изопачена и да су се оне сврстале
на једну од страна у конфликту. Данас ни за кога није тајна, каже лист, да су Уједињене
нације стале на страну оних западних сила које се, пропагирајући тезу о наводној српској
агресији, отворено непријатељски односе према једној од страна у конфликту. Није због
тога случајно да се поједини посматрачи Уједињених нација, како наводи лист, кроз
прсте гледали на зверства муслиманских фанатика и хрватских усташа, прикупљајући у
исто време податке о димној завеси Уједињених нација иза које се муслимани у Босни
наоружавају. Лист цитира америчке изворе према којима је прошле године за
наоружавање муслимана дато 15 милиона долара, које су наводно исламске земље
прикупиле на име хуманитарне помоћи. Лист Министарства одбране Русије закључује да
се из рата у Босни мора извучи поука да се људи не могу силом натерати да живе
заједно, као што се силом не могу раздвајати.

15. ЕТНИЧКА КАРТА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1981. ГОДИНЕ

39. ЕТНИЧКА КАРТА БОСНЕ И ХЕЦЕГОВИНЕ 1991. ГОДИНЕ

Српском народу на овом простору престоји још једна одлука, можда највећа у
његовој досадашњој историји. Да ли рећи "ДА" мапама такозване светске Конгтакт-
групе и изгубити заувек вековна огњишта, издати своју српску браћу која живе на тим
просторима у име неког планираног мира или пак рећи "НЕ" и преузети на себе
одговорност за све оно чиме нам прете светски моћници. Запад је понудио "решење".
Сачинио је нове границе, енклаве за српски народ у окружењу. Индустрију, плодно
земљиште, вековна српска огњишта, они су доделили хрватима и муслиманима. Запад је
заборавио да о промени граница одлучује народ.

37
 - Тринаестог октобра 1994. године, после затворене седнице Савета безбедности
Уједињених нација, руски представник у Уједињеним нацијама Васил Сидров је у изјави
новинарима рекао да је Русија осудила Савет безбедности због примене двоструких
стандарда у Босни и Херцеговини. "Савет безбедности је спреман да осуди једну страну,
српску страну у Босни и Херцеговини, али није спреман, како показује најновији пример,
да адекватно раегује када снаге Владе у Сарајеву, крше демилитаризовану зону", рекао је
он, осврћући се на масакр српских бораца 6. октобра на Игману.

- Руски министар иностраних послова Андреј Козирјев је 20. новембра 1994.

године изјавио да је босанско питање "прешло у другу раван. Велика је опасност
склизнућа ка војном решењу проблема. Неки поступци и најаве Вашингтона могу се
проценити као подршка војној варијанти

- Бомбардовање "босанских Срба" била је велика грешка. Никада више нећемо у

Савету безбедности Уједињених нација дозволити бомбардовање, рекао је председник
Русије Борис Јељцин у Халифаксу, 19. јуна 1995. године.

- Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер изјавио је 10. марта 1993.
године да је међународна заједница учинила велику грешку признавши независност
Босне и Херцеговине. "Ако Срби, Хрвати и муслимани нису могли да живе заједно у
релативно великој Југославији, како онда да живе у малој Босни? Већ на Берлинском
конгресу у прошлом веку, европске силе нису знале шта да се ради с Босном, јер Босна у
ствари и није држава", изјавио је Кисинџер.

Два месеца касније, Хенри Кииснџер у чланку у торинској "Стампи", 16. маја
1993. године. нагласио да је једино мудро и праведно решење "одвајање три етничке
целине у Босни и Херцеговини државним границама".

"Главни проблем у Босни је у томе што не постоји ниједан добар план", изјавио је,
13. октобра 1993. године. Хенри Кисинџер. "Увек сам заступао мишљење да није требало
да Босна и Херцеговина буде створена у садашњим границама" рекао је Кисинџер и
додао да би "било боље да је пре пет година била подељена према националном кључу с
областима за муслимане, јер Босна историјски никад није постојала". Југославија, према
његовим речима ипак није била "добар пример" кризе која би могла угрозити безбедност

38
у Европи. У Југославији је реч о етничким сукобима из далеке историје који би се,
међутим, лакше решавали да су Европска унија и НАТО били дугачије организовани.

Сличну изјаву дао је и у фебруару 1995. године, говорећи на Правном факултету

Универзитета "Лојола" у Њу Орлеансу, изјавио: "Признавање Босне је била велика
грешка. Босанска држава није никада постојала нити постоји босански језик или
босански народ. Тамо живе Срби, Хрвати и муслимани. Према томе, ако смо дозволили
поделу Југославије зато што њени народи нису могли да живе заједно не видим зашто
бисмо одржавали Босну".

Сл. 50 БЕЛГИЈСКИ ГЕНЕРАЛ ФРАНСИС БРИКМОН

- Белгијски генерал Франсис Брикмон, командант УНПРОФОР-а у Босни, који је

недавно поднео оставку, позитивно је оценио понашање Срба, а оштрим речима се
изразио о босанским муслиманима. "Они користе зоне под заштитом Уједињених нација
да би одатле вршили нападе на српске положаеје", тврди Брикмон. За Хрватску је рекао
да се својом војском директно умешала у босанске догађаје.

- Постоји у најмању руку "сумња" да САД заиста желе мирни споразум у бившој
Босни – изјавио је француски министар иностраних послова Ален Жипе. Сумња у праве
намере Вашингтона мора се јавити након што је Америка одлучила да више не поштује
ембарго на испоруку оружја босанским муслиманима, а и када се у "конгресу покреће
дебата о америчкој војној помоћи" Изетбеговићевој влади.

- Први канал француске независне телевизије "ТФ-1" објавио је, 18. фебруара
1994. гдоине, у свом дневнику да су за масакр на сарајевској пијаци "Маркале"
одговорни босански муслимани. По репортеру овог канала, УНПРОФОР је званично
потрдио одговорност муслимана за злочин и извештај о томе је достављен генералном
секретару Бутросу Галију.

- Француски медији су, 27. априла 1994. године, саопштили шокантне податке о
броју мртвих и рањених у Горажду, којих има бар три пута мање него што су извештачи
јављали. Портпарол Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице. Петер
Кеслер рекао је да је давао погрешне податке, јер су информације добијене од
бошњачких власти, а цифре нису провераване.

39
 - Босански муслимани преговарају о миру, али су им праве намере наставак дугог
рата, пише париски "Монд" 1. јуна 1994. године..

У првим француским анализама, почетком јула 1994. године, након што су

коначно обелодањени предлози Контакт-групе о територијалној Босне и Херцеговине,
преовлађује оцена да Срби имају "много разлога" да одбаце понуђени мировни план,
који је тако скројен да очигледно иде на руку муслиманској страни. Реч је о "америчком
диктату", преносе француски листови речи председника Републике српске Радована
Караџића.

- Француски хуманиста, филозоф и публициста др Данијел Шифер рекао је,

септембра 1994. године, да "Милошевића разуме", али да он, "када би био на његовом
месту, не би прекинуо телефоне и компјутере, нити сатанизовао Србе из Републике
Српске. Милошевић ради у интересу десет милиона Срба, а не 600.000 у РС, ради за мир
и укидање санкција". Понуђене мапе за бившу Босну "кад би био Србин не би потписао
јер ломе територијални континуитет", али пошто није Србин, сматра да се "мора
тражити компромис, пошто мапе никог не задовољавају". "Уместо да се уједине, да буду
јачи, Срби се брутално нападају и упадају у замке западног света који жели да их подели
и изнутра уништи", категоричан је Шифер.

- Француски генерал Пјер Мари Галоа упутио је 14. деценбра 1994. године писмо
председнику Републике Српске др Радовану Караџићу у којем поздравља победе српске
војске на подручју Бихаћа и наставак борбе за јединство српског народа. "Српска
храброст и самоопределење још једном су победили. Колико нас је муслиманска
офанзива, под окриљем Уједињених нација, западне медије и добро плаћене пропаганде,
била забринула и ожалостила, толико нас је обзнана ваше победничке контраофанзиве
утешила и окрепила, наглашава се у писму.

- У САД се први пут критикује понашање босанских муслимана. Према писању

"Вашингтон поста", 3. априла 1994. године, САД су одбиле сугестију Изетбеговићеве
владе да се од Срба траже много веће концесије од оних предвиђених у Женеви".

- Председник САД Бил Клинтон упозорио је, 12. априла 1994. године, муслимане
у Босни да не користе ситуацију после ваздушних напада на Србе како би ојачали
сопствену позицију у овом рату.

40
 - Национални комитет америчких пилота, који је за време другог светског рата,
спасио генерал Дража Михаиловић, писмено је, 12. јуна 1994. године, апеловао на
председника САД Била Клинтона и на америчку дипломатију да престану с притисцима
на српски народ и подрже његову борбу за слободну и самосталну државу. "Било би
трагично, окрутно иронично и сломило би наша срца када би на такав пријатељски гест
српског народа, амерички војници данас одговорили бомбардовањем Срба и стављањем
на страну оних који су и за време другог светског рата пуцали на америчке пилоте и
предавали их Немцима", "Верујемо", стоји на крају апела, "да би амерички народ и
чланови Конгреса требало да имају у виду ове чињенице пре предузамања било каквих
акција у разрешењу конфликта у бившој Босни и Херцеговини и Југославији".

- Амерички дневник "Балтимор Тајмс" констатује, 16. јануара 1995. године, да је

америчка влада коначно одустала од унитарне Босне и Херцеговине и да је стварање
мултиетничке државе на том простору недостижан циљ. "Многи бивши функционери у
администрацији некадашњег председника Џорџа Буша признају своје грешке",
примећује "Балтимор Тајмс".

- САД ће одсада директно преговарати са Србима у Босни не осврћући се при том

на Резолуције Савета безбедности Уједињених нација које налажу потпуну изолацију
Републике Српске и на негодовање муслиманске владе у Сарајеву, преноси "Њујорк
Тајмс" изводе из писма које је, 21. јанаура 1995. године, амерички државни секретар
Ворен Кристофер упутио муслиманском лидеру Алији Изетбеговићу.

Угледни новинар "Њујорк Тајмса" Томас Фридман истиче, 1. октобра 1995.

године, да Клинтонова администрација поново обмањује муслимане који верују да ће
Вашингтон војним и дипломатским средствима обновити јединстевну босанску државу,
којом ће они владати.

- "Рат који се данас води на просторима бивше Босне и Херцеговине потакнуо је

Немачку да би остварила хегемонију на Балкану", изјавио је сер Алфред Шерман, 15.
септембра 1994. године, новинар и публициста из Лондона. "Циљ Немачке је, не само
пораз Срба у Републици Српској и Републици Српској Крајини, него и одвајање Косова,
Санџака, па и Војводине од Србије, како би успоставила контролу над дунавским
базеном", додао је Шерман, некадашњи саветник у влади Маргарет Тачер.

41
 - Командант снага УНОРОФОР-а за Босну и Херцеговину генерал Мајкл Роуз
изјавио је, 12. априла 1994. године, да су муслимани испаљивали минобацачке гранате на
српске положаје око Горажда, иако нису били ничим изазвани.

Он је 27. априла 1994. године оценио је да је ниво разарања у Горажду мањи од

очекиваног, а дан касније оптужио је мулиманску страну да је своје јединице свесно
повукла са лако брањених положаја око Горажда, рачунајући да ће УНПРОФОР водити
рат уместо њих. Званични представник генерала Роуза изјавио је да генералово
мишљење, изнето једном британском официру, није за јавност и да трака са снимљеним
речима никада није требало да буде објављена.

Генерал Мајкл Роуз потврдио је, 20. септембра 1994. године, на Палама, после
састанка са председником Републике Српске Радованом Караџићем, да су за последње
сукобе на подручју Сарајева, искључиви кривци муслимани. "На основу података радара
који детектује минобацачку ватру, напад је започет из града, са муслиманске територије,
и тачно су лоцирана места са којих је отварана ватра. То је неизбежно водило одговору
српске стране", објаснио је генерал Роуз.

Да је УНПРОФОР допустио да НАТО крене на Србе, он би се сврстао на

муслиманску страну и постао учесник рата, изјавио је генерал Мајкл Роуз, 23. јануара
1995. године, у интервјуу лондонском "Дејли Телеграфу", пре одласка са дужности
команданта УНПРОФОР-а за бивши БиХ. Одбијајући оптужбе да је, онемогућивши
шире ваздушне нападе на положаје ВРС у бихаћком џепу, омаловажио северноатланску
алијансу, генерал Роуз је рекао да НАТО "никада није ни требало да учествује у
босанско-херцеговачком рату". "Муслимани су претворили Бихаћ у базу за офанзиве
својих јединица", закључио је генерал Роуз.

- Командант мировних снага за бившу Југославију генерал Бертран де Лапрел

изјавио, 25. октобра 1994. године, је да постоје велике разлике између Уједињених
нација и НАТО-а у погледу решавања кризе у бившој Босни и Херцеговини. Де Лапрел
је нагласио да је НАТО "војна организација која покушава да одреди непријатеља,
демонстрира сопствени војни утицај и оствари победе". Он је поред српских и
муслиманских снага, означио и НАТО као претњу успеху мисије Уједињених нација у
бившој Босни и Херцеговини. "Задатак Уједињених нација је одржавање мира и покушај
да се он оствари", истакао је Де Лапрел. "Функционери НАТО-а у Уједињеним нацијама

42
се већ дуже времена не слажу који је најбољи начин за решавање кризе у бившој Босни и
Херцеговини, јер се њихову ставови из основа разликују и нема изгледа да ће бити лако
решени".

Он је, 1. новембра 1994, године, заступао тезу да се не може вршити притисак на

Србе у Босни и Херцеговини,а да им се не пружи никаква нада. "Ако их ми будемо
превише притискали, а да им не пружимо никакву наду, они ће се одлучити за
колективно самоубиство, а као такви они ће бити најопаснији", рекао је Де Лапрел.

- "Досадашњи концепт тзв. заштићених зона Уједињених нација у бившој Босни

и Херцеговини је неодржив, а једини начин да оне опстану је њихова потпуна
демилитаризација", изјавио је, 23. новембра 1994. гпдине, у Лондону копредседник
Међународне конференције за бившу Југославију Дејвид Овен. Овен је, поводом
ситуације у Бихаћу, који је, такође, заштићена зона Уједињених нација, оптужио
муслиманску владу за борбе у том подручју. Он је истакао да су муслимани први, из те
заштићене зоне, предузели офанзиву и сасвим је, прецизирао је лорд Овен, било за
очекивати да ће Срби одговорити.

- Мировни посредник у југословенској кризи Сајрус Венс је, 8. фебруара 1995.

године, као гост конференције за штампу америчке амбасадорке у Уједињеним нацијама
Мадлен Олбрајт, изјавио да је прерано признавање некадашњих југословнских
република страшна грешка. "Требало је да се држимо Хашког споразума који није
дозвољавао признавање бивших југословенских република док се не постигне
свеобухватно политичко решење. То није испоштовано и мислим да је то била страшна
грешка", рекао је Венс.

- Генерални секретар Социјалдемократске партије Немачке и посланик у

Бундестагу Гинтер Ферхојген изјавио је, 25. априла 1995. године, у интервјуу за немачки
радио да је Немачка починила "врло тешку грешку" према Југославији, посебно када је
вршила притисак на своје партнере у Европској унији да признају Словенију и Хрватску.

- Копредседавајући Мировне конференције за претходну Југославију Торвалд

Столтенберг изјавио је, 23. јуна 1995. године, на предавању одржаном у Ослу 31. маја
ове године да су "све три зараћене сгране у Босни и Херцеговини заправо Срби који су
прешли на ислам. Чак су већина оних који се представљају као Хрвати – заправо Срби".

43
У даљем излагању Столтенберг је, говорећи о креирању мапа на тлу бивше Босне и
Херцеговине, истакао да би границе требало повући на основу реалности. "Реалност је да
Срби контролишу 70% територије у бившој Босни и Херцеговини", нагласио је
копредседник Конференције, преноси "Јунге Велт".

- Специјални представник руског председника у Контакт-групи Алексндар Зотов

окарактерисао је, 1. септембра 1995. године, најновије догађаје у Босни као "драматичан
преокрет ка коришћењу силе против босанксих Срба" и додао да то може међународну
заједницу да претвори од миротворца у једну од страна у конфликту... Зотов је рекао да
сматра да су код неких политичара са запада "превладала антисрпска рсположења",
непримерена нивоу политичког размишљања на почетку 21. века. Лист Министарства
одбране Русије "Краснаја звезда" упозорава да међународна заједница, а поготово
Русија, не би смели ћутке да посматрају оружану интеревнцију НАТО у Босни и
Херцеговини. У противном, може се догодити да се таква пракса понови и у другим
крајевима света, оцењује ово гласило.

- Бивши мировни посредник Европске уније лорд Дејвид Овен оптужио је, 30.
октобра 1995. године, муслиманску владу за медијске и манипулације сопственим
становништвом и садашњу америчку администрацију која се, практично, противила
окончању босанског грађанског рата. У специјалној емисији телевизије ВВС поводом
престојећих мировних преговора у Охају лорд Овен је директно оптужио
администрацију Била Клинтона за досадашње "минирање" мировног процеса у бившој
Босни", указујући на америчку подршку муслиманској влади и њеним ратним
амбицијама.

Сл. 153. ЛОРД ДЕЈВИД ОВЕН, копредседник Конференције о миру у БиХ

- Бивши министар иностраних послова Савезне Републике Немачке Ханс Дитрих

Геншер и папа Јован Други својом су непосредном сагласношћу и подршком за
разбијање претходне Југлславије одлучили о њеној крвавој судбини. Јавно је обелоданио
последњи председник Председништва СФР Југославије Стјепан Месић, 7. новембра
1995. године, у емисији словеначке телевизије "МТВ". Месић је изјавио "да је дошао у
Београд на највишу савезну финкцију да посредством тадашње југословенске
дипломатије ступи у везу са најутицајнијим међународним факторима и увери их у
бесмисленост опстанка Југославије". "Идеју о разбијању Југославије желео сам да

44
пренесем онима који су имали најјачи утицај на њену судбину - Геншеру и Папи. Са
Геншером сам се сусрео чак три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом.
Папа и Гнешер сложили су се са потпуним разбајањем СФР Југославије" тврди Месић.

- "Интернешенел Хералд Трибун" на првој страни доноси вест, 1. октобра 1995.

године, да су Уједињене нације и Европска унија обелоданиле велике хрватске злочине
на освојеним подручјима Репеблике Српске Крајине. "Журнал Диманш" врло штуро и
између редова објављује да су Хрвати починили стравичне злочине над Крајинским
Србима на новоосвојеним подручјима. Иако је већина Срба пребегла са својим
руководством преостали, којих је неколико хиљада, присиљени су да, како се наводи у
извештајима Уједињених нација и Европске Уније, трпе терет хрватског злостављања.
"Мали број Срба који су остали у Хрватској после акције 'Олуја' изложен је срачунатој
непријатељској политици, заснованој на убитствима, спаљивању кућа, пљачки имовине...
Јасно је да су хрватске власти у току и после реинтеграције Крајине тешко нарушиле
међународне законе". Даље се тврди да се "убитствима и спаљивањем жели осигурати да
се Срби неће вратити на ово подручје, на којим се више од 500 година развијала јака
српска културна заједница".

Британски експерти при снагама Уједињених нација у бившој Босни и

Херцеговини тврде да нису пронашли никакав доказ да су Срби испалили гранату која је
убила 41 лице на пијаци "Маркале" у Сарајеву и била повод за ваздушне ударе НАТО-а
на Републику Српску, пише лондонски "Сандеј Тајмс". Ови експерти, чланови екипе
УНПРОФОР-а која је непосредно после масакра на "Маркалама" истраживала порекло
минобацачких граната, тврде да би муслимани "могли бити одговорни и да француски
стручњаци који су с њима били на лицу места, деле овакво мишљење.

- Шведски лист "Svenska Dagbladet" пише, 7. фебруара 1995. године, да се на

подручју бивше Босне и Херцеговине под муслиманском контролом врши исламизација
у свим сферама живота, те да се "комунизам замењује Кураном". "Тамо Лењина и Тита
замењује Мухамед", наводи лист, упозоравајући да муслиманска држава поприма све
очитији карактер једнопартијског друштва којим управља Алија Изетбеговић.

- Либијски лидер Муамер ел Гадафи изјавио је, 24. јанаура 1995. године, да је
апсолутно убеђен да је истински интерес босанских муслимана да живе у југословенској
заједници.

45
 Изјаву која најбоље одражава однос међународне заједнице и њених
представника према српској страни у рату у Босни Херцеговини, изговорио је Карл Билт
у својој изјави коју је дао истражитељу Међународног кривичног суда за гоњење особа
одговорних за тешка кршења међународног права почињених на територији бивше
Југославије до 1991. Бретону Рандалу, у присуству заступника оптужбе Камил Бајбл и
главног заступника оптужбе Џефри Најса, коју је дао 19. и 20. септембра и 23. децембра
2003. године.

"... До тада, ми смо указивали председнику Милошевићу да бисмо били захвални

за директан контакт са генералом Младићем и да смо желели његову помоћ да
придобијемо Младића да пристане на наше захтеве", каже Билт о свом разговору са
Милошевићем 7. јула 1995. године у Добановцима, коме се прикључио и генерал Ратко
Младић.

Карл Билт закључује да Младић "засигурно није примао наређења од

Милошевића уколико се није слагао са њима".

После састанка 14. јула 1995. године са Слободаном Милошевићем и Ратком

Младићем, Карл Билт каже: "Када смо донели закључке о већини питања отишао сам из
Добановаца и вратио се за Београд. Требало је направити планове за следећи дан, Већ
сам се договорио да ће ми се Јасуши Акаши и Торвалд Столтенберг придружити у
разговорима. Позадина тога је била следећа: Бутрос Гали је позвао Столтенберга у вези
ас Резолуцијом 1004 и тражио од њега да оде на Пале да преговара о тим питањима. Ми
смо се сложили да би у датим околностима то био погубан потез и да је боље да
Столтенберг и Акаши покрену ова питања директно са Младићем у Београду. Наша
политика изолације Караџића није смела да буде доведена у опасност".

О састанку наредног дана, Карл Билт каже: "Део нашег циља био је да
искористимо Младића да би ослабили Караџића. Вођство у Сарајеву је било свесно ових
наших намјера."

Дакле, међународна заједница, поред циља да завади руководства Србије и

Републике Српске, има за циљ да завади и политичко и војно руководство Републике
Српске, а колико је у томе успела треба времена да се све сагледа и извуку прави
закључци.

46
47
 2. ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА

2.1.НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Форум за заштиту тради ционалних и вјерских права муслимана у Босни и

Херцеговини28 формиран је 14. маја 1990. године у Сарајеву. Након формирања
Хрватске демократске заједнице, 18. маја 1990. године, формирана је Странка
демократске акције (26. маја 1990.)29. Тек потом, уочи вишепарламентарних избора у
Босни и Херцеговини, 12. јула 1990. године, формирана је Српска демократска странка30.
Основни циљ странке је "пуна и безусловна грађанска, национална, културна, вјерска и
економска равноправност Срба у Босни и Херцеговини".31

Решењем о регистрацији Хрватске демократске заједнице у Вишем суду у

Сарајеву32, дефинисани су циљеви и задаци Хрватске демократске заједнице Босне и
Херецеговине: "Осигурање права хрватског народа на самоодређење до права на
одцепљења и оживотворење државности и суверености Републике Босне и Херцеговине,
заузимање за претворбу Републике Босне и Херцеговине у демократску, парламентарну,
вишестраначку државу са јамчењем и осигуравањем свих основних права и слобода
сваком њеном држављану, неовисно о расној и националној припадности, о вјерском
свјетоназору и политичком гледишту и увјерењу, те о сполној припадности и
имовинском стутусу, стварање претпоставки за заустављање исељавања из Босне и
Херцеовине, повезивање с исељеништвом и потицање повратка исељеника у домовину,
утврђење тржишног господарства и брига за свестрани развитак Босне и Херцеговине".

Сл.118 УСТИКОЛИНА

28
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 21¸ Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
29
Алија Изетбеговић, Сјећање, стр. 76.
30
Биљана Плавшић, Сведочим, стр 29.
31
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
32
Рјешење Вишег суда у Сарајеву број: Р-И-23/90 од 6. рујна 1990. године.

48
 Према муслиманским изворима, прва муслиманска паравојна јединица у Босни и
Херцеговини формирана је у Устиколини33, 02. августа . 1990. године34. Тог дана њих "18
се заклело на Ку'ран", пише Шефко Хоџић наводећи речи Халида Ченгића Хаџије35, "да
ћемо се борити за своју вјеру, за свој народ, за своју државу и да наћемо један другог
издати".36

На седници Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине,

одржаној 27.02.1991. године, Алија Изетбеговић је најавио трагичну будућност Босне и
Херцеговине. Говорећи о суверенитету Босне и Херцеговине рекао је: "Суверена Босна и
Херцеговина и миран пут до ње за мене немају исти ранг, по вриједности. Због суверене
Босне и Херцеговине ја бих жртвовао мир. Због мира у Босни не бих жртвовао суверену
Босну"37. Нешто другачијом формулацијом, приликом посете Техерану, у обраћању
Телевизији Сарајево, 10 априла 1991. године, рекао је: "Или ће бити како муслимани
кажу или нема договора... десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани
Босну и Херцеговину страшним тероризмом".38

33
Устиколина се налази на путу који води из правца Сарајевско-романијске регије и западне Србије пре ко
Горажда и Србиња (Фоче) у Источну Херцеговину. Налази се на левој обали Дрине, између Горажда и
Србиња (Фоче) у непосредној близини границе Србије и Босне и Херцеговине.
34
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998. стр. 248.
35
Халид Ченгић Хаџија је крајем априла 1992. године отишао у Високо, јер је, каже, у Високом, као
представник предсјдника Алије Изетбеговића, радио његов син Хасан. Поред Хасана, ту су још били, или
нешто касније дошли, Расим Делић, Рашид Зорлак, Сенахид Мемић, Асим Џамбасовић, Фахира Фејзић, Сејо
Дураковић, Рамиз Шувалић, Мухамед Лемеш, Митхат Лимо, Митхат Хаџимаховић, Салих Лемеш, Хамдо
Сушић, Мустафа Полутак.
У муслиманском логору у Високом почињени су страшни злочини над ухапшеним Србима. Другог маја 1992.
године, на дан напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, из Високог је организована акција за
деблокаду Сарајаве, која је била неуспешна.
36
Исто.
37
Стенограм магнетофонског снимка 4. Заједничке сједнице Вијећа Скупштине Социјалистичке Републике
Босне и Херцеговине, одржане 27. фебруара 1991. године. Обраћање Алије Изетбеговића посланицима у 3-ој
тачки дневног реда: "Информација Алије Изетбеговића, председника Пред сједништва Социјаслитичке
Републике Босне и Херцеговине о закључцима са сједнице Предсједништва Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије", одржане 22. 02.1991. године у Сарајеву".
Транскрипт инсерта бр. 23 са заједничке седнице Скупштине Босне и Херцеговиене од 24/25. јануара 1992.
године.
38
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 63.
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 82.

49
 Сл. 121 АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ, ОСНИВАЧ ПАТРИОТСКЕ ЛИГЕ

Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило
Странке демократске акције - Патриотску лигу39. У време формирања Патриотске лиге у
Сарајеву су постојале још две сличне аутономне организације: "Зелене беретке"40, на
чијем челу је био Емин Свракић и "Босна", на челу с Керимом Лончаревићем. Фебруара
1992. године ове две групе прикључују се Патриотској лиги41.

Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992.

године била је организована у формације од оделења до бригада42. Њени чланови су били
и официри муслимани, припадници Југословенске народне армије (напр. капетан бојног
брода Мехо Каришик, док је још био на служби у Центру високих војних школа Ратне
морнарице у Сплиту; потпуковник Сефер Халиловић је напустио школовање у
Командно-штабној школи тактике у Београду)43. Имала је око 150.000 припадника, од
којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер
Халиловић44. О формирању Патриотске лиге реферисао је Сефер Халиловић Алији
Изетбеговићу фебруара 1992. године. У "Директиви о одбрани Босне и Херцеговине" као
непријатељ су назначени "Српска демократска странка са Југословенском армијом и
екстремно крило Хрватске демократске заједнице45.

39
"Познато је да је Патриотску лигу формирала Странка демократске акције. Да су на челу политичког, дакле,
главног дијела, стајали Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, који су војном дијелу Патриотске лиге
постављајли задатке". (Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 18.) Муниб Бисић, Ослобођење,
13.09.1992.
40
Идеју о формирању организација за физичку заштиту и одбрану муслиманског народа, дао је средином
марта 1991. године Алија Изетбеговић и она је у Сарајеву одмах прихваћена. На савјетовању делегата из
Босне и Херцеговине које је СДА одржала, 10.јуна 1991.године у Дому милиције, у Сарајеву, ова идеја је
конкретизована и реализована.
На састанку ће организатор организације "БОСНАЕ" гдин Емин Швракић саопштити податак да је већ успио
организовати и наоружати 465 добровољаца у граду Сарајеву што је за присутне био велико изненађење.
Организовањем организације Босне "Зелене беретке" и других организација те развојем борбених група
широм Републике БиХ, успоставиће се мрежа организованих група-јединица бошњачког народа.
41
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.
42
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 248.
43
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 9-12.
44
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Матица, Сарајево, 1998, стр. 148.
45
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 19.

50
 Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета

Републике Босне и Херцеговине (Сарајево, 25. 2.1992.)46

1. "Непријатељи (снаге дезинтрегације Босне и Херцеговине) својим досадашњим војно-политичким

дјеловањем у великој мјери су успјели нарушити систем власти и створити упоришта на одређеним
просторима, чиме су створили услове за потпуну дезинтеграцију босанскохерцеговачке власти и цијепање
територија Босне и Херцеговине.

Главна упоришта снага дезинтеграције су у бањалучкој регији, источној и западној Херцеговини и

добојској регији, а главни носиоци су Српска демократска старнка са југословенском армијом и екстремно
крило Хрватске демократске заједнице.
У својим досадашњим активностима успјели су: остварити пуно политичко јединство Српске демократске
странке-а и Југословенске армије, створити паралелне органе власти на цијелом простору Босне и
Херцеговине, формирати команде, штабове и јединице, успоставити дјелимично сопствени информативни
систем и извршити дислокацију материјалних резерви за своје потребе. Реорганизацијом Југсоловенске
армије на цијелој територији Босне и Херцеговине дошло је до велике концентрације Југословенске
армије, а доласком Плавих шљемова та концентрација ће бити још већа.

Укупне снаге непријатеља су: Југословенска армија: шест корпуса Копнене војске (сарајевски,
бањалучки, тузлански, бихачки и дијелови книнског и титоградског корпуса), вјероватне јачине 2-3
корпуса Копнене војске и један ојачани Ваздухопловни корпус; снаге Српске демократске странке-а
(јачине 80.000-120.000 људи); екстремне снаге Хрватске демократске закеднице (јачине једна до двије
бригаде).

Основни циљ дејства ових снага је подјела територије Босне и Херцеговине и прикључивање
матичним (националним државама). Остваривање овог циља тежит ће да остваре у двије етапе: у првој
етапи стварање националних конфедералних јединица у БиХ, а у другој прикључење истих Великој Србији
и Великој Хрватској.

До почетка општих дејстава очекиват је: даље интензивирање психолошко-пропагандних дејстава

на заоштравању медунационалних односа, изводење диверзантско-терористичких дејстава, изазивање
социјалних немира, саботажа, киднаповања и атентата на најистакнутије личности муслиманског народа.
Са отпочињањем општих дејстава очекиват је снажну авио и артиљеријско-ракетну подршку по свим
рејонима.

46
www.slobodanpraljak.com/-hrvatska.

51
 2. Наше снаге су организоване у Патриотску лигу Босне и Херцеговине у формације од вода до
одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи
прилив добровољаца, припадника Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине, припадника
Југословенске армије, као и снага муслиманског народа ван територије Босне и Херцеговине, што би
повећало јачину наших снага на око 150.000 људи. Основни задатак снага Патриотскле лиге Босне и
Херцеговине је заштита муслиманског народа, очување интегритета и цјеловитости Босне и Херцеговине,
како би се обезбиједио и убудуће даљи заједнички живот свих народа и народности на државној
територији Босне и Херцеговине. Са отпочињањем борбених дејстава извршити заштиту становништва и
истовремено затварање главних праваца који воде на територију Босне и Херцеговине, уз масовну
примјену рушења, запречавања, а унутар Републике одреденим снагама, брзим и енергичним дејствима
блокирати и заузети војне објекте (складишта наоружања, муниције и Минско-експлозивних средстава и
касарни), а потом што прије наоружати формиране јединице, даље наставити планирана дејства, у циљу
стварања што већих слободних територија и обезбједење функционисања легалних органа власти. Посебну
пажњу поклонити извлачењу и обезбједењу становништва из угрожених подручја.

3. Са отпочињањем дејстава позвати народ Санџака, Косова и Македоније да се

солидаришу са нашом праведном борбом и одмах отпочну борбена дејства у циљу везивања снага
непријатеља и слабљења његове ударне моћи на простору Босне и Херцеговине.

Истовремено успоставити контакт, сарадњу и координацију на заједничким дејствима са

хрватским народом у Босне и Херцеговине против заједничког непријатеља. На медународном плану
позвати прогресивну свјетску јавност да заштити босанскохерцеговачки суверенитет.

4. Одлучио сам, уз ангажовање свих снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине, у садејству са
сусједима, брзим и енергицним дејствима затворити главне правце који излазе на територију Босне и
Херцеговине, а посебно из долине Дрине и Сутјеске. Истовремено по унутрашњим правцима, извршити
запречавање и посједање погодних положаја за одбрану народа Босне и Херцеговине, са тежиштем на
правцима који воде из ширег региона Бање Луке и источне Херцеговине. Одреденим снагама, брзим и
енергичним препадним дејствима заузети складишта и магацине муниције, Минско-експлозивних
средстава и наоружања Југословенске армије, блокирати касарне, спречавати продоре и ширење
непријатељских дејстава на цјелокупном простору Босне и Херцеговине. По стварању повољних услова
прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања непријатеља са
територије Босне и Херцеговине. Главне снаге имати у Централној Босни, а помоћне у цазинско-
приједорском и региону Тузле..."

52
 У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена "Резолуција 84"47. Формирано је
Вијеће националне одбране муслиманског народа48. У прогласу са скупа је речено да се
приступи организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета
националне одбране муслимана49. Тиме је објелодањено покровитељство Странке
демократске акције над Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су
Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, а челни људи војног крила били су Мехо
Каришик Кемо, Сефер Халиловић, Сулејман Врањ Суле, Атиф Шароњић, Муниб Бисић
Брко, Мутафа Хајрулаховић Талијан, а саветници Рифат Билајац Чича и Зићро Суљевић
Стари.50 Општински штабови Патриотске лиге формирани су почетком 1991. године, а у
септембру је почело формирање паравојних формација ранга батаљона51 и већ се у
"Директиви за одбрану суверенитета БиХ", коју је Главни штаб Патриотске лиге донио
на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године наводи да Патриотска лига
располаже "формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи"52, а
према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант Главног штаба
Територијалне одбране Босне и Херецеговине, "24. априла 1992. године у јединицама
Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца", без података
за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу53. Тог дана тврди Хасан Ефендић "у
оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца"54.

"Патриотска лига је предлагала да се отпочне рат у Босни и Херцеговини оног

момента када се разбуктао у Хрватској. Предлагали смо да се поруше мостови на Дрини,
када су резервисти улазили у Херцеговину. Политика, није дозволила, јер Босна није
била спремна ни војнички, ни политички, ни психолошки за рат. Почетком ове године

47
У Дому милиције у Сарајеву, 10. јуна 1991, одржан је скуп муслиманских интелектуалаца и званичника на
којем је усвојена ова Резолуција. О том "тајном састанку у Храсници" пише Шефко Хоџић у својој књизи
"Босански ратници" на стр. 13.
48
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
49
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 13.
50
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 18.
51
Шефко Хоџић у својој књизи "Босански ратници" на стр. 10 наводи да је Главни штаб Патриотске лиге за
Босну и Херцеговину формиран почетком октобра 1991. године.
52
Исто, стр. 18-19.
53
Исто, стр. 27.
54
Исто.

53
 (1992) ПЛ је изашла са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спрјечила
стратегијска операција извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје".55

Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку56:

да се изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града
Сарајева, да се захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским
штабовима.

4. април 1992.

ХИТНО

Драги господине Кутиљеро.

Управо се налазимо пред грађанским ратом и ситуација је крајње драматчна. Нисмо сигурни да
ћемо моћи бити и даље са Вама у контакту.

Наиме, г. Изетбеговић је издао неовлаштено наређење за мобилизацију територијалне одбране и

марш ан Бијлељину, град у коме постоје сукоби. Истовремено, веома снажне оружане снаге из Хрватске
нападају српска места у БиХ и убијају људе.

Г. Изетбегпвић је повукао веома неодговорне потезе мобилишући цело становништво. Држава не

функционише, хаос се убрзава. Ово је и начин да г. Изетбеговић дерогира резултате наших преговора

Молимо Вас да, ако имате могућности да утичете на г. Изетбеговића у правцу очувања мира,
одмах то и учините

Искрено Ваши,

Мр Момчило Крајишник

55
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.
56
Председништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, Д.Т. 01-1/91, Сарајево, 4. априла 1992.
године.

54
 Др Радован Караџић

Доставити

Лорду Карингтону

територијалне одбране врати наоружање, да се изврши мобилизација целокупног

резервног састава милиције, да се изврши мобилизација јединица цивилне заштите и да
се у свим институцијама, предузећима и другим оранизацијама и заједницама организује
стално дежурство.

Др Радован Караџић и мр Момчило Крајишник су упозорили на последице овакве

одлуке својим писмом57 упућеном Кутиљеру, али апел је остао и без одговора и без
акције.

Већ почетком августа 1992. године, како пише Сефер Халиловић, "на територији
Р БиХ је било формирано: 28 бригада, 138 одреда, 16 самосталних батаљона, један
оклопни батаљон, два артиљеријска дивизиона. Укупно, око 170.000 бораца"58.

За развој Армије Републике Босне и Херцеговине значајни су документи

донешени од априла до јуна 1992. године: Одлука Предсједништва Републике Босне и
Херцеговине о обједињавању свих наоружаних снага на територији Републике Босне и
Херцеговине, донесена 9. априла; Уредба са законском снагом о Оружаним снагама од
20. маја; Одлука о проглашењу ратног стања и Наредба о проглашењу опште - јавне
мобилизације на територији Републике Босне и Херцеговине од 20. јуна; Платформа за
дјеловање Предсједништва Републике Босне и Херцеговине у ратним условима59

По налогу Странке демократске акције муслимани су у оквиру Патриотске лиге

реализовали следеће задатке: склањање документације и онемогућавање Југословенске
народне армије да изврши мобилизацију, осујећивање наређене војне мобилизације
јединица Југословенске народне армије 1991. године, спречавање упућивања регрута на

57
http://www.katadzic-odbrana.com/ratna pisma...
58
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр. 151.
59
Исто, стр. 150.

55
 одслужење војног рока у Југословенској народној армији60, успостављање стварне
контроле над општинским центрима за обавештавање, успостављање контроле над
општинским штабовима Теритроријалне одбране, достављање поверљивих информација
председнику Странке демократске акције Алији Изетбеговићу, и извршење тајне
мобилизације и обезбеђивање нарастања бројног стања Патриотске лиге61.

Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору
формирала Вијеће националне одбране муслиманског народа62. Као одговор на овакву
политику уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине63 у
којима су Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине,
Сарајевско-романијске области, Подриња и Семберије64. Касније су те заједнице, као
одговор на муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области.
Уместо заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја 1991. године је
муслиманска параполиција "Зелене беретке" интервенисала у Радиотелевизији Сарајево.
Од тада су информативну политику ове информативне институције водиле екстремне
муслиманске снаге. Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању
Радиотелевизије Бања Лука.

Скупштина Босне и Херцеговине је ноћу 14/15. октобра 1991. године, без 72

српска посланика, на основу "Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине"65, коју
је предложила странка демократске акције, прихватила "Меморандум (писмо о
намјерама)" и "Платформу о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству

60
Влада БиХ је својом одлуком 23. августа 1991. године одлућила да се до даљњег одложи одлазак
септембарске партије регрута из ове републике, односно да се не примењују измењени и допуњени Закони о
војној обавези и општенародној одбрани.
61
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.
62
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.
63
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 24¸
Договор о удруживању у Заједницу општина Босанске Крајине, Бања Лука, мај 1991. године .
64
Дванаестог новембра 1991. године формирана је Хрватска заједница Босанска Посавина са осам општина, а
одмах затим, 18. новембра, и Хрватска заједница "Херцег - Босна" са 30 општина, као политичка, привредна и
културна заједница Хрвата у Босни и Херцеговини.
Алија Изетбеговић у књизи "Сјећање", на стр. 106, такође, каже: "Двадест шестог октобра 1991. СДС доноси
одлуку о наоружавању српског становништва у Босни и Херцеговини..."
65
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25; Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

56
 Југословенске заједнице"66. Српска демократска странка је оценила да су: "У ноћи
између 14. и 15. октобра 1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом
опозиције, покушале државни удар доносећи, методом политичког терора противуставне
одлуке, којима су жељели поништити традицију заједничког живота Срба, Муслимана и
Хрвата. Тиме је озбиљно угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и
равноправности конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос"67. Као
контрамера и као одговор на прихватање "Декларације о суверенитену Босне и
Херцеговине", без присуства српских посланика, 25. октобра 1991. године,
конституисана је Скупштина српског народа Босне и Херцеговине68.

У вези са наведеном скупштинском заседању Биљана Плавшић каже: "Иза овог

насиља над Скупштином, над Уставом, Срби су осетили несигурност, а страх је појачан
још ранијим изјавама Председништва. Срби су тражили од својих изабраних
представника одговор на то насиље. Постављали су питања да ли ми можемо у БиХ, где
више не влада закон, да заступамо њихове интересе, сви су се окренули СДС-у као
јединој организацији способној да их заштити и да их води кроз један опасан период који
се већ назирао..."69

Биљана Плавшић о наведеном заседању Скупштине Босне и Херцеговине

14/15.10, 1991. године каже да је то "била превара највишег ранга"70.

Хрвати су на скупу кризних штабова општина са хрватском већином у Грудама

12. новембра 1991. године иницирали формирање Хрватске бановине у Босни и
Херцеговини и расписали референдум за изјашњавање о прикључивању бановине
Републици Хрватској71. У Грудама је 18. новембра 1991. године формирана Хрватска
заједница Херцег-Босна, без захтева за прикључење Хрватској. У њу су ушле општине
Јајце, Крешево, Бусовача, Витез, Нови Травник, Кисељак, Фојница, Скендер Вакуф,

66
Службени лист Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине број 32 од 16. 10.1991. године, стр. 985-
986.
67
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
68
Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, Службени гласник српског народа у
Босни и Херцеговини, број 1 од 15. јануара 1992. године, стр.1.
69
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 92.
70
Исто, тр. 90.
71
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25¸

57
 Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград, Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде,
Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и Равно.72.

Догађаји у новембру и децембру 1991. године су били драматични. Скупштина

српског народа, на заседању 21. новембра 1991. године, донела је одлуку и верификацији
српских аутономних области. Савет безбедности Уједињених нација је 7. децембра 1991.
године донео Резолуцију 721 о упућивању мировних снага у Југославију (намењене само
за територију Хрватске). Савет министара Европске заједнице је 17. децембра 1991.
године одлучио да призна самосталност свих југословенских република које испуне
одговарајуће услове. Само четири дана након тога Немачка је изјавила да ће признати
самосталност југословенских република које до 23. децембра 1991. године пошаљу
захтев за признавање73. Један од услова био је референдумско изјашњавање у Босни и
Херцеговини, у којој су се Срби плебисцитарно изјаснили за останак у Југославији.
Влада Босне и Херцеговине је истог дана послала захтев за међународно признање
одлучивши са 12:8 гласова за то. Дана 21. децембра 1991. године Скупштина Босне и
Херцеговине је без српских посланика донела одлуку о расписивању референдума на
коме се грађани требају изјаснити за или против суверене Босне и Херцеговине74.

На почетку Нове 1992. године, Немачка и Турска су ступиле у сарадњу у вези

ситуације у Југославији. То је и за Србе и за муслимане био јак подстицај бујању
емоција. Скупштина српског народа је 09.01.1992. године прогласила Српску Републику
Босну и Херцеговину75. Посебну забринутост код српског народа представљала је идеја о
тзв. Зеленој трансферзали, која би спојила Босну и Херцеговину, преко Санџака, Косова
и Метохије и Македоније са Турском.76

72
Одлука о успостави Хрватске заједнице Херцег - Босне; Хронологија 1991-1995, Документациони центар
Републике Српске, Бања Лука, 2002.
73
Текст одлуке у Бриселу - Деклерација ЕЗ, Политика, 18. децембар 1991, стр.2.
74
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.
75
Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Службени гласник српског
народа у Босни и Херецеговини број 2 од 27. јануара 1992. године, стр. 14-15.
76
Од почетка је руководству Странке демократске акције било изузетно важно да у долини Дрине обезбеди
апсолутну превласт, прекине везе босанско-херцеговачких Срба са својом матицом и обезбеди директну
просторну повезаност Подриња са муслиманским насељима у Рашкој области у Србији. Тако је настала идеја
о "Зеленој трансферзали", која је требала да повеже Босну и Херцеговину, Рашку област, Косово и Метохију,
Македонију, Бугарску и Турску, стварајући тако коридор за продор ислама на Балкан и даље ка Европи.

58
 Алија Изтебеговић покушава да завара јавност предлогом о југословенској
асоцијацији шест независних република, јер већ 17. јануара тражи да се распише
референдум о самосталности Босне и Херцеговине. Тај референдум је Скупштина Босне
и Херцеговине расписала 25. јануара 1992. године77. Заказан је за 29. фебруар и 1. март
1992. године. И то је учињено без српских посланика. И пре референдума, Турска је 6.
фебруара признала Босну и Херцеговину.

Каква је била та међународно призната држава најбоље говори одговор који је

генерални секретар Уједињених нација Бутрос Гали изговорио министру иностраних
послова Муслиманско-хрватске федерације Шаћирбеју на његову тврдњу да је извршена
агресија Србије и Црне Горе:

"Јесте, дефиниција агресора је тачна, али нема, а није ни могла имати један
додатак кога ћу формулисати у облику питања: Да ли је агресија Србије, Црне Горе и
Југословенске народне армије била могућа без подршке босанских Срба? А босански
Срби су сувласници Републике Босне и Херцеговине!"

На Шаћирбејову тврдњу да они имају међународно признату државу, Бутрос Гали

је одговорио:

"Рекао сам: ‘нема такве државе’. То је заблуда на коју сте сви ви свјесно пристали
рачунајући да ћете на тој заблуди остварити свој политички циљ. То међународно
признање нема државно-правни карактер, то је само политичко признање. Та држава
нема ни јединствене територије, ни јединстене власти, ни јединственог народа и као
таква не може бити међународно-правни субјекат јер је морају увијек потписивати
тројица - то су дакле три државе. Неко се је, господине, поиграо с вама и створио вам
илузију о цјеловитој држави, а зашто је то урадио - можемо се досјећати. Нпр. разлог
томе могао би бити разумљив страх Европе од једне муслиманске-исламске државе па да
би то онемогућила залаже се за фиктивну муслиманско-српску-хрватску државу
намјерно предвиђајући да таква држава не може опстати јер ће бити срушена из истих
разлога због којих је срушена и Југославија. Зашто би се Срби и Хрвати сложили у

Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 5.

77
Записник 9. Заједничке сједнице Скупштине СРБиХ, одржане 24. и 25. јануара 1992. године
Седница је одржана без присуства српских посланика. Седницом Скупштине је преседавао потпредседник
Скупштине Мариофил Љубић, уместо председника Скупштине Момчила Крајишника.

59
 Босни, а нису могли у Југославији? Или: Рат у Босни могао би бити рат Запада против
Србије и Црне Горе, посљедњег простора којег треба ставити у западну интересну сферу
наспрам земаља бившег СССР. У том рату ви Мислимани сте најјефтинија западна
војска која кошта нешто хуманитарне помоћи." 78

Српски народ је посебно био заплашен могућношћу оживљавања идеје о

стварању муслиманске државе на основама Босанског вилајета из времена Отоманског
царства.79

А каква би то била држава? У Часопису "Нови вокс", који излази у Сарајеву, засту
пани су најекстремнији муслимански ставови о судбини Срба у тој држави, отворено је
пропа гиран геноцид према српском народу.
Тако је у броју 3 "Новог вокса", од октобра 1991. године на страници 40, у рубрици
"Документи" објављен чланак под насловом "Шта са Србима у муслиманској Републици
Босни и Херцеговини", у коме се, између осталог, наводи:
"1. Сваки појединац Србин мора бити свијестан одговорности цјелокупног народа за
његове неконтролисане поступке. Казна за учињена злодјела биће колективна - за једну
срушену муслиманску кућу биће срушено десет српских, за једног мртвог муслимана

78
Тузла лист, 31.12.1993; пренео часопис "Дрински"бр. 2, стр. 25
79
Та идеја је заснована на некада постојећој подели Турске Царевине на вилајете у којој је Босански вилајет
приказан ка карти у прилогу бр.1 . Приложену карту Босанског вилајета као једног од вилајета Османског
царства, израдио је Јохан Роскијевич, официр аустријског генералштаба на служби у аустријском конзулату у
Сарајеву. Карта је израђена 1865. године у Војногеографском институту у Бечу. Границе на њој нису ни
историјске ни етничке већ административне.
Верска структрура срановништва је изражена у процентима: православних 47,76%, муслимана 34,60%, а
римокатолика 15,08%. У границама Босанског вилајета са Рашком структура је била: православних 51,25%,
муслимана 32,83% и римокатолика 14,25%.
На карти у прилогу 2, коју је израдила аустроуагарска управа у Босни и Херцеговини крајем 19. века, показана
је верска и етничка струкрура са тенденцијом пораста римокатоличког становништва због насељавања
Немаца, Мађара и становника других римокатоличких народа.
На карти у прилогу број 3. приказано је стање после пописа становништва 1910. године, када је у Босни и
Херцеговини живело 43,49% српско-православних, 32,25% муслимана и 22,87% римокатолика.
Дакле, број православног становништва је после сваке окупације, рата (првог и другог светског рата) и
доминације другог народа (у време Аустроугарске и Независне Државе Хрватске) знатно смањиван. Отуда
страх Срба од претњи стварања исламске државе или изласка Хрватске на Дрину
(Карте су из књиге "Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена"
у издању Историјског института САНУ, Београд, 1995).

60
 биће ликвидирано 100 Срба. За једног рањеног муслимана овисно о тежини ране 10 до 50
Срба.

2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плате су им сразмерне лојал
ности свих запослених и у правилу су за 30% ниже од плата муслимана на истом радном
месту…

9. Добар Србин је жив и послушан Србин; или мртав непослушан Србин...".

Сл. 128 ОВАКО ЗАВРШАВА "НЕПОСЛУШНИ" СРБИН У ДРЖАВИ КАКВУ СУ

ХТЕЛИ ДА СТВОРЕ МУСЛИМАНИ ОД БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, ГЛАВА СРБИНА
ПЕТРА МАКИЋА НАБОДЕНА НА ВИЛЕ

У Лисабону је 22. фебруара 1992. године, пре референдума, постигнут договор да

Босна и Херцеговина остане у постојећим границама организована у неколико
ентитета80. 18. марта 1992. су лидери водећих националних странака потписали
саопштење о принципима организовања Босне и Херцеговине - Кутиљеров план.
Међутим, руководство Странке демократске акције је већ 25. марта 1991. године
одустало од изјаве о овим принципима.

Карта 20 КУТИЉЕРОВ81 ПЛАН

Карта 18 СТОЛТЕНБЕРГОВ82 ПЛАН
Карта 19 ВЕНС83-ОВЕНОВ84 ПЛАН

У Сарајеву је на други дан референдума, 1. марта 1992. године, на венчању двоје

Срба убијен Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић85. Ирфан Ајановић

80
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 27; Алија Изетбеговић у књизи "Сјећања", на стр.
109, каже: "Добро у лисабонским преговорима било је што се потврђује опстанак БиХ у садашњим границама;
лоше, што се спомиње могућност више ентитета"; Изјава о начелима о новом уставном поретку Босне и
Херцеговине.
81
Председавајући Међународне конференције о БиХ.
82
Копредседник Конференције о миру у БиХ.
83
Лични изасланик генералног секретара УН за Југославију.
84
Копредседник Конференције о миру у БиХ.
85
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.

61
 је јавно саопштио да су покренуте муслиманске одбрамбене снаге за одбрану
муслиманског народа. Дошло је до бројних провокативних акција према Србима. У
Језеру код Јајца муслимани тог места су 21. марта 1992. године пуцњавом из наоружања
и повицима "Излазите напоље четници - поклаћемо вам дјецу"86, узнемирили Србе у
овом крају. Истог дана дошло је до напада на мешовити пункт Ступно на путу Језеро -
Шипово. Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у
Бихаћу. Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод. Хрватско-
муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац код
Брода извршили масакр над Србима87. Војска Хрватске и паравојне групе домаћих
Хрвата су око 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су
извршили покољ у селу Малован88. У том селу и околним местима убијено је 59 српских
цивила. Снаге српске Територијалне одбране и делови Југословенске народне армије
дочекали су их код Злосела, зауставиле и ослободиле Купрес. У то време муслиманске
екстремистичке групе покушале су смену власти у Бијељини89, што је довело до сукоба.
Неколико дана касније сукоби су почели и на подручју Требиња.

У време када је Европски парламент, у Стразбуру 12. марта 1992. године,

закључио да Босна и Херцеговина испуњава услове међународног признања, у Босни и
Херцеговини су сукоби били на све стране. Европска заједница је званично признала
Босну и Херцеговину 6. априла 1992. године90 и тиме по речима Карла Билта постала
"очигледно крива за почетак рата због начина на који смо обавили признавање"91. У то
време је Босна и Херцеговина захваћена пламеном рата. Извршени су многобројни
злочини над Србима92. Скупштина српског народа је 7. априла 1992. године прогласила

86
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸ Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
87
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 127-129.
88
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230.
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 132-134.
89
У Бијељини је формирана "Ханџар дивизија", у Зворнику "Муслиманска гарда", у Братунцу " "Дринска
дивизија...
90
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230; Мухамед
Филиповић, Био сам Алијин дипломата, Делта, Бихаћ, 2000, стр. 150; Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 108;
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
91
Интервју Карла Билта дат Brettonu Randallu 19. и 20. септембра 2002. године, стр. 20..
92
Муслимански и хрватски посланици у Скупштини Босне и Херцеговине су још 15. октобра 1991. године
направили корак у правцу проглашавања суверене Босне и Херцеговине - што је представљало акт изласка из

62
 Српску Републику Босну и Херцеговину. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било
50.000 војника93, тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је
границе Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као
колонијалну творевину94. Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску95
која је 1939. године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је
обухватала територију данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.

Тиме је подстакнута радикализација процеса у Босни и Херцеговини. На састанку

са европским преговарачима, сазнавши од Хозе Кутиљера, председавајућег Европске
заједнице, да ће и Босна и Херцеговина бити призната, шеф цивилног сектора
УНПРОФОР-а Седрик Торибери, заједно са француским генералом Филипом
Морионом96 раеговао је са ужасом, констатујући: "да ће то бити велика грешка са
трагичним последицама"97. Командант мировних снага генерал Луис Мекензи је

тадашње СФР Југославије, а чиме је српски народ западно од Дрине требао бити одвојен од своје матице.
Затим су се 10. септембра 1991. године Срби из Босне и Херцеговине на референдуму изјаснили за останак у
Југославији. Муслиманско-хрватска коалиција је била упорна да испуни свој циљ и 29. фебруара 1992. године
организовала је свој референдум и на тај начин, без воље српског народа, донела прелиминарну одлуку о
осамостаљивању Босне и Херцеговине. Та иста коалиција је 26. марта 1992. године позвала Хрватску да
пошаље своју војску у Босну и Херцеговину да се угуши политичка одлука Срба да остану у саставу СФР
Југославије. Та војска је 6. априла прешла Саву између Славонског и Босанског Брода извршивши невиђени
масакр над српским народом у бродској општини, а посебно у селу Сијековац. Слике тог масакра су обишле
свет. Нажалост, Савет Европске заједнице је 6. априла 1992. године признао Босну и Херцеговину, а Савет
безбедности је 30. маја 1992. године увео санкције Југославији. (Српска војска. 11.05.1997,стр.5.)
93
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.230.; Јово Блажановић,
Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29; Оптужница против Готовине и Блашкића;
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.
94
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29. (цитат из "Ферал Трибјун",
Стенограми са сједнице Врховног државног вијећа Хрватске 8. јуна 1991. године, објављени марта 2004.
године).
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.229.
95
Исто.
96
Француски генерал Филип Морион, командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини ће, касније, на
суђењу Слободану Милошевићу као сведок тужилаштва изјавити да је злочин у Сребреници из јула л995.
године последица злодела које су над Србима две године раније починиле снаге Насера Орића, команданта
снага Армије Босне и Херцеговине у Сребреници.
(Александар Апостоловски, Божић у кафићу "Цунами", Политика, л0. јануар 2005, стр.2).
97
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 105.

63
 изјавио: "Мада нисмо били дипломате, сви ми у униформи били смо сигурни да ће борбе
избити свуда око нас, чим признање буде објављено"98.

Српска Република Босна и Херцеговина је већ уобличена, а муслимани и Хрвати

се понашају као да Срби и њихова права не постоје. Председништво Босне и
Херцеговине је 8. априла 1992. године прогласило стање непосредне ратне опасности.
Штаб Територијалне одбране Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је
преименован у Штаб Републике Босне и Херцеговине99. Истога дана су сви Срби,
дотадашњи министри, напустили Владу Босне и Херцеговине. Деведест одсто Срба
милиционера изашло је из милиције Босне и Херцеговине. Председништво Босне и
Херцеговине је 8. априла донело одлуку о обједињавању свих оружаних формација у
Босни и Херцеговини100. На седници одржаној 9. априла 1992. године, Предсједништво
Републике Босне и Херцеговине донело је "Одлуку о обједињавању свих наоружаних
снага на територији Босне и Херцеговине"101. Патриотска лига је 12. априла прикључена
Команди Штаба Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине102.

Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је "Директива за одбрану
суверенитета и независности Босне и Херцеговине"103 и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1
од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су "снаге територијалне
одбране Српских аутономних области и Југословенска народна армија"104. Већ 14.
априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним
командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице
Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар
унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и
јединице.

Реагујући на развој догађаја, Председништво Српске Репубике Босне и Херцего

вине је прогласило непосредну ратну опасност и наредило мобилизацију Територијалне
одбране на целокупној територији Српске Републике Босне и Херцегивене, те донело

98
Исто.
99
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 22.
100
Исто, стр. 23-24.
101
Одлука број 01-011-306/92, 09.04.1992.
102
Исто.
103
Исто, стр. 37.
104
Исто.

64
 одлуку: "Успоставља се ТО Српске Републике Босне и Херцеговине као оружана снага
Српске БиХ".105

Сл. 122 НАПАД НА КОЛОНУ ЈНА У ДОБРОВОЉАЧКОЈ УЛИЦИ, 3. МАЈА 1191.

ГОДИНЕ

Члан Врховне команде Социјалистичке Федеративне Републике Југославије

Бранко Костић је 15. фебруара 1992. године изјавио да неће никада потписати акт о
повлачењу Југословенске народне армије из Босне и Херцеговине. Ипак, након масакра
припадника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја
1992.106 године (убијено је, рањено 73 и заробљено 215 војника и официра107) Провјерити
податке!!! Председништво Југославије је наредило да се до 19. маја. 1992. године са
територије Босне и Херцеговине повуку све јединице Југословенске народне армије108.
Од свих држављана Југославије затражено је да напусте Босну и Хеерцеговину. Истог
дана је то Председништво позвало лидере Срба, Хрвата и муслимана у Босни и
Херцеговини да се договоре око преузимања јединица чије људство чине држављани
Босне и Херцеговине. Муслимани су те поступке схватили као своју победу и
"прославили" је страшним масакром припадника Југословенске народне армије у Тузли
15. маја (на најсвирепији начин и у буквалној ватри спаљено је око 200 припадника
Југословенске народне армије)109. Провјерити податке!!!

Председништво Босне и Херцеговине донело је 20. јуна 1992. године Одлуку о

завођењу ратног стања и донело Наредбу за општу јавну мобилизацију.110

105
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
106
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180.
107
Вечерње новости, 4. мај 2010, стр.4 поводом првог обележевања годишњица страдања војника
Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву.
108
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.
109
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180-181.
Ни после више од 14 година након злочина у Добровољачкој улици и у Тузли нико није одговарао пред
Међународним кривичним судом за бившу Југославију. У Београду је воден кривични посту пак пред
Окружним судом - оделење за ратне злочине против окривљеног Илије Јуришића.
Постоје оригинални снимци о овим догађајима.
110
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

65
 Нема дилеме, Срби су првобитно хтели останак Босне и Херцеговине у једној
држави, са Србијом и осталима који то желе. Није спорно ни да су Хрвати у Босни и
Херцеговини желели да бар територије са већинским хрватским народом на неки начин
буду уклопљене у састав Хрватске. Муслимани су упорно говорили о целовитости Босне
и Херцеговине. Каква би то била Босна и Херцеговина, на најбољи могући начин,
илуструју речи из Изетбеговићеве "Исламске декларације", у којој се каже: "Исламски
поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је
садржина а друга форма исламског поретка. Исламско друштво без исламске власти је
недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или
насиље".111. Пред седник Скупштине општине Сребреница је команданту Тузланског
корпуса поручио да на подручје те општине јединице Југословенске народне армије не
могу ући. Образложење је било следеће: "Овдје је пожељна војска само са зеленом
звијездом и полумјесецом на капи"112. Он је Алији Изетбеговићу поставио питање: "Да
ли смијемо напасти јединице Југословенске народне армије ако заиста крену на
територију сребреничке општине"? Изетбеговић му је одговорио: "Ако имате довољно
наоружања и ако мислите да се можете одбранити нападните их"113.

О намери стварања муслиманске Босне и Херцеговине сведочи и програмски доку

мент Аднана Јахића, председника Странке демократске акције у Тузли, у којем стоји:
"Муслиманска држава ће бити национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће
остале етничке групације имати сва грађанска права која им као националним мањинама
припадају". Он ту прецизира да ће та држава имати муслиманску идеологију засновану
на исламу, која ће бити уграђена у све политичке и образовне институције114.

Српски народ је препознао основно определење муслиманске политике, која је

већ од раније пропагирана, посебно по џамијама. Сада је то чињено под окриљем
Странке демократске акције.

Сл. 133 НАСЛОВНА СТРАНА "ВОX МАГАЗИНА"

111
Алија Изетбеговић, Исламска декларација, Издавачко предузеће "Босна", Сарајево, 1990, стр.19.
112
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, стр.56.
113
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 35.
114
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 57.

66
 Посебан страх за Србе била је чињеница да су узор код формирања и
организовања војске под контролом муслимана 1991. године биле, по злу чувене,
муслиманске фашистичке дивизије "Ханџар" и "Кама", превасходно намењене геноциду
над Србима у другом светском рату.

На насловној страни часописа "Нови вокс" бр. 3 од октобра 1991- године који
излази у Сарајеву, пола године пре него што је у априлу 1992. године пре него што је
проглашена такозвана Република БиХ уз најаву "Спрема се Ханџар дивизија" дат је
цртеж у боји наоружаног муслиманског војника испод кога се налазе одсјечене главе
српских руководилаца Караџића, Кољевића, Милошевића и Шешеља, с тим што
муслимански војник држи једну подигнуту ногу на Караџићевој одсјеченој глави.

67
 2.2. ОРГАНИЗАЦИЈА И СНАГЕ ПРЕД ДОГАЂАЈЕ
У СРЕБРЕНИЦИ И ОКО ЊЕ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ

Војно организовање муслимана у Босни Херцеговини знатно је измењено током

рата. Бројно стање је 1993. године достигло 261.500 бораца115.

Муслиманске снаге биле су организоване у: 1. корпус у Сарајеву, 2. корпус у

Тузли, 3. корпус у Зеници, 4. корпус у Мостару, 5. корпус у Бихаћу, 6. корпус у Коњицу
и 7. корпус у Травнику.116

Сл. 110 ПАНОРАМА СРЕБРЕНИЦЕ

Наредбом Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине117 формирана је

8. оперативна група "Сребреница" у саставу 2. корпуса, која као јединица постоји од
20.05.1992. године под називом Штаб Територијалне одбране Сребреница, односно
Штаб оружаних снага Сребреница, која је легализована одлуком Врховне каманде
оружаних снага Републике Босне и Херцеговине 3. октобра 1993. године118. Команда са
приштапским јединицама је лоцирана у Сребреници.

Председништво Републике Босне и Херцеговине119 је 24.10.1994. године донело

"Одлуку о шеми организације Армије Републике Босне и Херцеговине"120. Из тог
документа се јасно види да је проглашено ратно стање, да је извршена мобилизација и да
јединице имају ратну организацију и формацију. Поред одредби о Ратном савету
Врховне команде за одбрану и преименовања Главног штаба у Генералштаб, наведено је
да Армију Босне и Херцеговине сачињавају Генералштаб, Команда ратног
ваздухопловства и противваздушне одбране, шест корпуса, Источнобосанска оперативна
група-дивизија (до стварања услова за њено прерастање у корпус) и три самосталне

115
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр.152.
116
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига - Комерц, Београд, 2004, стр.244.
117
Команда 8. ОГ "Сребреница", Прилог за водич хронике Армије Републике Босне И Херцеговине, стр. пов.
бр. 69/94, 07.03.1994. године.
118
Врховна команда ОС Р БиХ, стр. пов. бр. 14/76-8, 03.10.1993. године.
119
Под појмом "Босна и Херцеговина"подразумева се део под контролом муслиманских снага.
120
Одлука Председништва Републике Босне и Херцеговиме, ПР. број 02-8-84/94 од 24. октобра 1994.

68
 бригаде (Гардијска бригада, 10. брдска бригада и диверзантско-извиђачка бригада
"Црни лабудови").

Армија Босне и Херцеговине је 1995. године имала око 270.000 људи. Имала је
шест корпуса, 112 бригада и 45 самосталних батаљона. У свом саставу је имала 20
тенкова, 80 оклопних транспортера, 340 артиљеријских оруђа већих калибара, 90
вишецевних бацача ракета (од чега четири типа "Оркан", Срби су имали само један), 800
минобацача 80 мм, 450 противавионских топова, 200 протиавионских ракета, 370
противоклопних ракета и 6 транспортних хеликоптера."121

Генералштаб Армије Босне и Херцеговине122 је у складу са овом шемом

организације извршио одређене организацијске промене123 по којима су у зони 2.
корпуса формиране:
- 21. дивизија са седиштем у Сребренику, са шест бригада;
- 22. дивизија се седиштем у Грачаници, са пет бригада,
- 24. дивизија са седиштем у Живиницама са: осам бригада (241. муслиманска
звор ничка лахка бригада, 242. муслиманска подрињска брдска бригада, 244. брдска
бригада, 245. брдска бригада, 246. брдска бригада, 247 лахка бригада и 248. лахка
бригада; диверзантским одредом "Црни лабудови"; противдиверзантским одредом
"Живиничке осе"; камандама места Братунац, Кладањ, Калесија, Зворник и Живинице;
- 25. дивизија са седиштем у Тузли;
- 28. дивизија се седиштем у Сребреници, са шест бригада и брдским
батаљоном124.

121
Интервју Бретону Рендалу 19 - 20. септембра 2002. године у Стокхолну.
122
Армија Босне и Херцеговине бројала је 1995. године око 270.000 људи. Сврстана је била у шест корпуса,
112 бригада и 45 самосталних батаљона. У свом саставу имала је 120 средњих тенкова, 80 оклопних
транспортера, 340 артиљеријских оруђа већих калибара, 90 вишецевних бацача ракета (од чега четири типа
"Оркан", с Срби су имали само један), 1.800 минибацача 120 мм, 450 противавионсих топова, 200
противавионских ракета, 370 противоклопних ракета и 16 транспернбих хеликоптера.
123
Наређење о реорганизацији Армије Републике Босне и Херцеговине - организацијске промјене РЈ у з/о 2.
Корпуса, Генералштаб армије, стр. пов. број 4/19-2 од 12.01.1995. године.
124
Исто.

69
 СНАГЕ АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРЕБРЕНИЦИ У
ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ

До сукоба у Средњем Подрињу дошло је већ у време почетка вишестраначког

политичког организовања и првих вишестраначких избора. Оснивачке скупштине
Странке демократске акције и Српске демократске странке, заказане истог дана – 19.
августа 1990. године, што је довело до међунационалних инцидената. Оснивачка
скупштина Странке демократске акције претворила се у контрамитинг усмерен против
Српске демократске странке, на коме се окупило око 10.000 муслимана.

Следио је дужи период неспоразума. У Новој Касаби је у другој половини

септембра 1990. године на седници Странке демократске акције донесена одлука да се
"почне са наоружавањем бошњачког народа, да се почну држати ноћне страже... те
размотри могућност рушења дринских мостова и пресјецања војностратешких путних
комуникација између Босне и Србије... Сљедећи наш корак требао је бити формирање
заједничког Кризног штаба, који би дјеловао по политичким инструкцијама СДА и био
њено војно крило"125. То је био почетак милитантног аспекта политичког организовања
под окриљем Странке демократске акције.

Карта 2 КАРТА СРЕБРЕНИЦЕ 1:10.000

Изборни резултати на изборима 18. новембра 1990. године су донели победу

националних странака. У општинама Братунац и Сребреница апсолутну власт су имале
Странка демократске акције и Српска демократска странка, уз доминацију Странке
демократске акције. Процес поделе власти довео је и до првих неспоразума и криза се
стално продубљавала. Муслиманска страна је настојала да заузме руководеће положаје, а
са тих положаја су званични фондови полуилегално усмеравани на наоружавање
муслимансог становништва и паравојних формација. У организацији Странке
демократске акције, из свих општина, па и Сребренице, већ у лето 1991. године упућују
се муслимански младићи на тромесечне полицијске курсеве у Хрватску, многи од њих се

125
Бесим Ибишевић, Сребреница 1987-1992, Холандија 1999, стр. 65. Аутор је био активни учесник свих
догађаја и страначки лидер СДА у Сребреници. Након избора 1990. године обављао је функцију председника
Скупштине општине Сребреница све до 18. априла 1992. године, када је отпутовао у иностранство.

70
 укључују у борбена дејства у Хватској, а потом се распоређују у полицијске станице у
Босни и Херцеговини.126

Карта: ОБУЧНИ ЦЕНТРИ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ У КОЈИМ СУ

ОБУЧАВАНИ ПРИПАДНИЦИ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1991-1992.

Карта: ОБУЧНИ ЦЕНТРИ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ У КОЈИМ СУ

ОБУЧАВАНИ ПИЛОТИ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 1991-1992.

Карта: ЈЕДИНИЦЕ АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ФОРМИРАНЕ НА

ТЕРИТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ УПУЋВАНЕ У СРЕДЊУ БОСНУ, БИХАЧКУ
ЕНКЛАВУ И БОСАНСКУ ПОСАВИНУ

О обуци добровољаца Босне и Херцеговине Јастребарском у Хрватској и њиховом

учешћу у рату у Хрватској говори изјава коју је бојник Дедић Смаил написао 25.09.1992.
године:

"Средином петог мјесеца чини ми се да ме телефоном позвала Силвија коју нисам

познавао и замолила ме да преко заповједника ЦООВ покушам осигурати смјештај за 20
људи из БиХ и да са истом проведемо обуку у трајању до 15 дана. Ја сам за то питао
заповједника центра нашто ми је он одговорио да ће питати надређене. Након 2-3 дана
позвао ме и дао задаћу да прихватим 35-40 људи и да им осигурам смјештај, да направим
план рада за 10-15 дана и да их ставим на храну. Ја сам то направио и одредио
натпоручника Ивезич Маријана и заставника Ћубељић Смиљана да са том групом
изводи обуку. Сва друга питања решавала је Силвија.

Друга група дошла је средином шестог мјесеца или на почетку која је бројала 32
ћовјека који су након 15 дана обуке отишли у Боронгај. Одмах је дошла још једна група
од 30 људи, а након десет дана и трећа група од 40 људи који су били у "ХОС-у"
(Хрватске оружана снаге): Ја сам осигуравао смјештај, исхрану и обучавање. Ове три
подгрупе спојене су у једну и са водичима послате преко Слуња у Босну и Херцеговину.

126
Исто, стр. 129-130.

71
 Почетком 7 мјесеца јединица "Ханџар дивизија" која се налазила на Посавскон
ратишту тражила је од мене да им осигурам прелазак у БиХ. Ја сам им осигурао смјештај
на Пљешевици преко 3. ОЗ Загеб. На Пљешевици је било 150 људи који су са собом
донијели наоружање, а истовремено је у Здарчину дошла група од 350 људи коју је довео
Енес...".127

Према документима Оперативног центра Министарства унутрашњих послова

Републике Хрватске, сачињеним 8.августа 1991. године на обуци за полицајце
приправнике налазило се у 1. батаљону 285128, у 2, батаљону 303129 и у 3. батаљону
276130. Од тог броја је на школовању остало 390131.

Интересантна је и пуномоћ којом је од стране "Ханџар дивизије" опуномоћен

Нијаз Хаџиосмановић из Загреба (који се потписао као оперативац) "да може у име
наведене дивизије с пуном материјалном и законском одговорношћу преузимати војни и
санитетски материјал".132

Странка демократске акције је, са потписом Чазима Мухаремовића, доставила

списак кандидата за обуку специјалаца у Минситарству унутрашњих послова Хрватске
са 463 имена, међу којима се налазе и Малагић (Рамиза) Амер из Братунца, Халиловић
(Реџе) Решад из Тегара, Ахмић (Изета) Фахрудин из Подчауша, Сулејмановић
(Сулејмана) Самир из Братунца, Смајић (Исмета) Нисвет из Братунца, Мујић (Смаје)
Фадил из Сребренице, Јусић (Сафета) Шемсудин из Сребренице, Халиловић (Исмета)
Мирзет из Сребренице, Халиловић (Исмета) Изет из Сребренице, Тихић (Хамеда)

127
http://www.slobodanpraljak.com
128
Списак VИ течаја полицајаца приправника (1 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-285, 08.08.1991.,
http://www.slobodan praljak.com
129
Списак VИ течаја полицајаца приправника (2 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-303, 08.08.1991.,
http://www.slobodanpraljak.com
130
Списак VИ течаја полицајаца приправника (3 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-276, 08.08.1991.,
http://www.slobodanpraljak.com
131
Списак VИ течаја полицајаца приправника који са напустли обуку, ОЦ МУП РХ, рени борј 1-98,
19.08.1991.. http://www.slobodanpraljak.com
132
Република Босна и Херцеговина – Оружане снаге Босне и Херцеговине – Повјереништво за Хрватску –
Загреб, број 8, 03.08.1992., http://www.slobodanpraljak.com

72
 Мустафа из Сребренице, Мусић (Даута) Нермин из Сребренице и још 14 кандидата из
Сребренице.133

КАРТА 57 - ЦЕНТРИ У КОЈИМА СУ ОБУЧАВАНИ ПРИПАДНИЦИ АРМИЈЕ

РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ 1991-1992.

КАРТА 58 - ЦЕНТРИ У КОЈИМА СУ ОБУЧАВАНИ ПИЛОТИ АРМИЈЕ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ У РЕПУБЛИУЦИ ХРВАТСКОЈ 1991-1992.

КАРТА 59 - МЕСТА У КОЈИМА СУ ФОРМИРАНЕ ЈЕДИНИЦЕ АРМИЈЕ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ

У августу 1991. године, локалне власти ограничавају легалне активности Југословеске

народне армије, спречавају одлазак муслиманских регрута на служење војног рока и
онемогућавају органима Југословенске народне армије увид у евиденцију у општинским
одсецима Министарства одбране. У Сребреници и Братунцу је 30. августа 1991. године
дошло до нереда при покушају припадника Југословенске народне армије да изузму
војну картотеку.134 Национална поларизација довела је до бесправне сече шуме, отуђења
друштвене имовине, постављања барикада, убитстава итд.
Почетком априла 1992. године започети разговори око поделе власти довели су до
територијалног разграничења по етничкој основи. У Братунцу је подељена постојећа
Станица јавне безбедности, а потом је договорено о подели општине Братунац на две
општине: Српску и Муслманску. Закључци усвојени 08. и 09. априла убрзо су
раелизиовани, па је Кризни штаб Српске општине Братунац донео наредбу којом је
реагулисано да Територијална одбрана преузима послове одбране на територији Српске
општине Братунац135 и Одлуку о разоружавања грађана који поседују оружје на подручју
општине Братунца136.

133
http://www.slobodanpraljak.com
134
Исто, стр. 130.
135
Српска општина Братунац – Кризни штаб, Наредба бр. 01-6-92. 13.април 1992. године.
136
Српска општина Братунац – Кризни штаб, Одлука о разоружању грађана који посједују оружја на
подручју општине Братунац, бр. 01-09/92, 19. април 1992. године.

73
 Од почетка непријатељстава у сребреничко-братуначком подручју 1992. године
муслиманска страна је у организацијском смислу прошла кроз неколико фаза. До 20. маја
1992. године постојало је више самоорагнизованих јединица, а тог датума су стављене
под заједничку команду Општинског штаба Територијалне одбране Сребреница.137

Већ 1. јула 1992. године Ратно председништво општине Сребреница је, на основу
Одлуке Председништва Босне и Херцеговине о проглашењу ратног стања, донело одлуку
о конституисању и именовању чланова Ратног председништва општине Сребреница, у
којој је за команданта Штаба оружаних снага именован Орић Насер.138

За догађаје око Сребренице најважније су 24. и 28. дивизија, јер су српске снаге
Подриња биле у непосредном додиру са њиховим снагама.

137
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике Српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремљен за предмет ИТ-05-88 (Љубомир Боровчанин),
стр. 1-10.
138
Ратно председништво општине Сребреница, број 01-14/92, 1.7.1992. године.
Дана 17. априла 1992, у Поточарима је основана Територијална одбрана, а Насер Орић је постао њен
командант. Командна зона Територијалне одбране Поточари обухватала је мјесне заједнице Поточа ри,
Ликари, Чауш, Залажје и Ажлица.
Дана 20. маја 1992. године, чланови Кризног штаба ТО-а Сребренице именовали су га за коман данта. Дана
27. јуна 1992, Сефер Халиловиц, начелник Штаба Врховне команде Армије Републике Босне и Херцеговине
званично је потврдио именовање Насера Орића за команданта Штаба ТО-а Сребреница. Насер Орић је
командовао свим јединицама потчињеним Штабу ТО-а Сребреница. Дана 8. аугуста 1992, именовање Насера
Орића на положај команданта Штаба ТО-а Сребреница пот врдило је и Предсједништво Републике Босне и
Херцеговине. Дана 3. септембра 1992, Штаб ТО-а Сребреница преименован је у Штаб Оружаних снага
Сребреница. Насер Орић је остао на положају команданта.
Кад је 1. јула 1992. у Сребреници основано Ратно предсједништво, Насер Орић је постао његов члан. На ту
функцију је именован у својству команданта Штаба ТО-а Сребреница.
Командне дужности Насера Орића проширене су кад је почетком новембра 1992. године именован за
команданта Здружених оружаних снага подрегије Сребреница. Под његовом командом је било географско
подручје које је обухватало територије неколико општина: Сребренице, Братунца, Власенице, те Зворника у
источној Босни.
Дана 1. јануара 1994, све јединице под командом Насера Орића преименоване су у Команду 8. оперативне
групе "Сребреница" Армије Републике Босне и Херцеговине.
Дана 12. јула 1994, Насер Орић је унаприједен у чин бригадира.
Поцетком 1995. године, 8. оперативна група "Сребреница" постала је 28. дивизија 2. корпуса Армије РБиХ.
Насер Орић је остао на положају команданта те јединице све док у аугусту 1995. године није изашао из
Армије. Насер је напустио Сребреницу у мају 1995. године.

74
 Двадесет осма дивизија, настала је од 8. оперативне групе "Сребреница"139. Са
приштапским јединицама имала је седиште у Сребреници. У свом органском саставу је
имала: Команду (40 припадника), чету војне полиције (114 припадника), вод за
противелектронску борбу (37 припадника), извиђачко-диверзантску чету (126
припадника), 280. источнобосанску лаку бригаду (1.020 припадника), 281.
источнобосанску лаку бригаду (1.007 припадника), 282. источнобосанску лаку бригаду-
командно место у Сребреници (1.007 припадника), 283. источнобосанску лаку бригаду
(1.007 припадника), 284. источнобосанску лаку бригаду (1.007 припадника), 285. лаку
бригаду-досадашња Жепачка лака бригада, са командним местом у Жепи (1.105
припадника), 28. брдски батаљон "Сребреница" (521 припадник) и Команду мјеста Жепа
(13 припадника). Укупно бројно стање крајем маја 1995. године је било 7.004
припадника.140 Додајући овом броју већи број војних обвезника преведених у резервни
састав и 1.000 уведених у војну евиденцију 1994. и 1995. године, може се извести
закључак да су енклаве Сребреница и Жепа у мају 1995. године располагале са око
18.000 војних обвезника141. Ову тврдњу потврђуеје и чињеница да је у пробој према
Тузли кренуло око 12.000 војника.142

Сл. 45 СОЛОЋУША

280. источнобосанска лака бригада је настала од ранијег Територијалног одреда

Поточари, касније Бригада Поточари по Одлуци Врховне команде оружаних снага
Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Дана
01.01.1994. године у њен састав улазе чете Солоћуша и Бајрамовићи из састава
Самосталног батаљона "Сребреница" и диверзантско-извиђачки вод, који су постојали по

139
Исто.
140
Команда 28. дивизије, Извештај о попуни РЈ 28. дивизије, стр. пов. бр. 03-183-231, 01.јул 1995. године.
141
То је збир припадника 28. дивизије, оних из радне обавезе, резервног састава и тек уведених у војну
евиденцију. При том треба имати у виду да су мобилисани сви војно способни мушкарци од 16 до 60 година
и све војно способне жене од 16.до 55 година (Одлука Ратног председништва Сребренице о општој
мобилизацији од 25.06.1992.).
Одјелење Министарства одбране Сребреница, извјештај о броју уведених војних обавезника, у војну
евдиенцију, рођених 1978. и 1979. године, стр. пов. бр. 03-11-4/95, 18. април 1995; Одјелење Министарства
одбране Сребреница, Извјештај о броју уведених в/о у војну евиденцију, бр, 03-2-1/95, 18. април 1995;
Одјелење Министарства одбране Братунац, Преглед регрута за регрутовање у 1995. години (образац бр. 2),
стр. пов. бр. 04-03-02/95, 19. април 1995.
142
Изјава коју је Рамиз Бећировић, начелник штаба 28. дивизије, дао Одјелењу службе војне безбједности 2.
корпуса, дана 11. августа 1995. године, у склопу истраге о узроцима пада Сребренице.

75
одлуци од 03.10.1993. до 01.01.1994. Назив 280. источнобосанска лака бригада добила је
01.01.1994. године наредбом Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Хер
цеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93. Локација – Поточари.

281. источнобосанска лака бригада настала је од раније јединице Територијалног

одреда "Сућеска", односно Бригаде "Сућеска" и чета Липовац и Кутузеро из
Самосталног батаљона "Зелени Јадар", које су постојале по Одлуци Врховне команде
оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993.
године. Под овим именом формирана 31.01.1994. године.

Сл. 92 СУЋЕСКА

282. источнобосанска лака бригада је формирана у Сребреници 01.01.1994. године

по наредби Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр.пов.
бр. 14/75-156/93. Настала је од ранијих јединица: Бригада "3. мај" Крагљивода,
Самостални батаљон "Зелени Јадар", Батаљон "5. јули" Токољаћи, Самостални батаљон
"Осмаче" и чете "Казани" из Самосталног батаљона "Сребреница" и диверзантско-
извиђачких оделења, које су постојале по одлуци Врховне команде оружаних снага
Републике Босне и Хер цеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Седиште у
Сребреници.

283. источнобосанска лака бригада формирана је наредбом Врховне команде

оружаних снага Репулике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93 осд 01.01.1994.
године. Настала је од ранијих јединица: Самостални батаљон "Скендеровићи",
Самостални батаљон "Биљег", Самостални батаљон "Вољавица" и чета "Сребреница" и
"Стари Град" из Самосталног батаљона "Сребреница", које су постојале по одлуци
Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр.пов. бр. 14/76-8 од
03.10.1993. године. Седиште у Сребреници.

284. источнобосанска лака бригада формирана је 10.01.1994. године Одлуком

Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-
156/93 од 01.01.1993. године. Настала је до ранијих јединица:114. источнобосанска
бригада, Први церански одред и Шести одред "Каменица", које су верификоване по
Одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр.
14/76-8 од 03.10.1993. године. Седиште у Сребреници.

76
 Самостални брдски батаљон "Сребреница" формиран 10.01.1994. године у
Сребреници по наредби Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 17/75-156/93 од ранијих јединица: Самостални батаљон
"Глогова", Самостални батаљон "Лука" и део 16. муслиманске бригаде, које су
верификоване по одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. У фебруару л995. године
расформиран је 28. самостални брдски батаљон

"Сребреница". Људство је распоређено у јединице 28. дивизије, са приоритетом

на 283. источнобосанској лакој бригади143. Међутим, наредба о расформирању је
сторнирана 28.04.1995. године.144

Двадесетог априла 1994. године, у оквиру 28. дивизије формиране су и

артиљеријско-ракетне јединице противваздушне одбране и то у свакој бригади по један
вод.

На основу наредбе Председништва Босне и Херцеговине у Сребреници је

проглашена општа мобилизација свих способних грађана од 16 до 60 година ради
укључивања у јединице територијалне одбране, станице јавне безбедности, јединица
цивилне заштите и на радну обавезу.145

Наређено је да се све јединице попуне са 110% у односу на привремену ратну

формацију146. Секретаријат за одбрану Сребренице са седиштем у Тузли је известио
Општински секретаријат одбране Сребреница да је у војну евиденцију уведено 700
војних обвезника и да је у ратне јединице упућено 290 војних обвезника.147

За сагледавање стања у Сребреници пре догађаја у јулу 1995. године, битни су

подаци наведени у "Пресјеку података и сазнања и околностима пада Сребренице и

143
Наређење Генералштаба Армије Босне и Херцеговине стр. пов. број 4/43-10-1 од 10.01.1995. године.
144
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 03/13-1/34, 28.04.1995. године.
145
Документ заведен код Комисије за истраживање догађаја око Сребренице од 10 до 19. јула 1995. године,
број 104-2004, 27.05.2004.
146
Организацијске промјене РЈ у з/о 2. Корпуса, Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 4/19-2 од 12.01.1995.
147
Секретаријат за одбрану Сребренице са седиштем у Тузли, број 03-10/95, 04.01.1995. године.

77
 Жепе", кога је сачинио Сектор сугурности и обавјештајних послова Федералног
министарства одбора не Федерације Босне и Херцеговине148.

СЛ 151. НАСЕР ОРИЋ

Сл. 111 ХАКИЈА МЕХОЉИЋ

Дуго времена је трајао сукоб ставова које је, с једне стране заступао Хакија
Мехољић, начелник Станице јавне безбедности Сребреница и, с друге стране, Насер
Орић. Због тога је дошло до поделе одговорних људи из војног и политичког
руководства Сребренице. Овај сукоб је започео на самом почетку рата. Мехољић је
тражио да се не пале српска села и куће и да се заштите цивили свих националности, а
заговарао је и отварање коридора од Сребренице ка слободној територији. Орић је имао
супротне ставове и заговарао другачији начин ратовања. Сукоб ове две истакнуте
личности је кулминирао након формирању војне полиције при Команди 28. дивизије,
након чега долази и до сукоба у надлежностима војне и цивилне полиције.

Догађаји који су касније уследили, као што су покушај убиства Хакије Мехољића,
убиство Хамида Салиховића, бившег председника Странке демократске акције и
начелника Станице јавне безбједности Сребреница и тешко рањавање Ибрана
Мустафића, посланика у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, 19.05.1995. године
под неразјашњеним околностима, те посебно неефикасне мјере војне полиције на
проналажењу извршилаца ових кривичних дјела, довели су до немира и ширења гласина
међу становништвом Сребренице о могућим извршиоцима убиства и "следећој
жртви"149.

На састанку ужег руководства Станице јавне безбједности Сребреница, који је

одржан 22.05.1995. године, на којем је разматрана безбједносна ситуација, комплетно
руководство поднијело је оставку, која је датирана 01.06.1995. године. У образложењу је

148
Документалистички пресјек података и сазнања о размјерама злочина над Бошњацима након пада
Сребренице, Федерално министарство одбране Федерације Босне и Херцеговине, стр. 1-15.
149
Документалистички пресјек података и сазнања о размјерама злочина над Бошњацима након пада
Сребренице, Федерално министарство одбране Федерације Босне и Херцеговине, стр. 1-15.

78
 наведено да оставку подносе због "немогућности функционисања СЈБ у околностима и
условима који су настали"150.

Све ово је, наводи се у тескту "Пресјек података и сазнања о околностима пада
Сребренице и Жепе", довело до несигурности, забринутости и немира у грађанству, али
и међу припадницима армије, који након тога све чешће покушавају пронаћи начин да
изађу из Сребренице. Многи су дезертирали. Наводи се да је међу грађанима Сребренице
све више расло неповерење према цивилном и војном руководству због неравноправне
расподеле и махинација са робама из хуманитарне помоћи. У овом материјалу се чак
Насер Орић оптужује за сарадњу са четницима и наводи се да је "у вријеме боравка у
Сребреници Орић око себе окупљао углавном кримогене личности, као што су... Ова
лица су по налогу Орића починила више кривичних дјела"151.

2.3. ЏИХАД ПРОТИВ СРБА

Овом приликом је неопходно нагласити да је у саставу муслиманских снага била

и јединица "Ел муџахедин", која је починила стравичне злочине.

Током 1992. године у муслиманске јединице су стизали "свети ратници"

(муџахедини) који су водили свети рат против хришћанских Срба у духу Курана. Турски
лист "Милијет" је 20. августа 1992. године донео текст у коме износи да се на страни
муслимана у Босни бори 1.300 муџахедина из исламских земаља које је позвала влада у
Сарајеву. У септембру 1992. године у селу Јабланица код Тешња муџахедини из
Саудијске Арабије су организовали центар за обуку муслимана по канонима џихада.
Њима су довођене муслиманске жене ради оплодње у циљу "прочишћавања крви" са
правим муслиманским ратницима. Касније су такве трудноће муслиманки приписиване
силовањима од српских војника.152 Потребна другачија формулација!!!

"... Пио сам своју крв и крв својих жртава да бих доказао да сам члан Ал - каиде. Рекли су ми да ћу
после бити бољи Алахов ратник. Награду сам могао да добијем једино после смрти. Научен сам да је џенет
(рај) моја будућност. Научен сам да је Осама бин Ладен божанство...

150
Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и Жепе, стр. 2.
151
Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и Жепе, стр. 4.
152
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.249-250.

79
 ... По ко зна који пут су долазили људи из истражних органа... по стоти пут ме питали о мојим
злочинима... али до сада нису ништа предузели. Сву документацију о злочинима моје ратне јединице су
негде склонили!... Они су сакрили сву документацију о злочинима које је починила моја јединица ‘Ел
муџахедин’!...

...За злочине над хрватским и српским народом знали су и надлежни у главном штабу Армије БиХ
укључивши и цео политички врх БиХ... Грешан сам највише према Србима...".153

Према подацима које је дао њен припадник Али Хамад, који се сада налази у
затвору у Зеници због терористичког акта почињеног у Мостару, постоји списак од 1.703
припадника ове озлоглашене јединице у којој су уз "благослов" Алије Изетбеговића
ратовали муџахедини из целог света. Он је спреман да све злочине Ал Каиде и јединица
"Ел муџахедин" стави на папир.154

Муџахедин Али Ахмед Али Хамад, не крије да је био припадник Ал Каиде и да је

по наређењу Осаме бин Ладена дошао у Босну и Херецеговину. Он је, сведочећи против
Расима Делића пред Међународним кривичним судом за злочине у бившој Југославији,
између осталог, изјавио: "Ал Каида се током рата у БиХ није толико занимала за
мусламане, колико за освајање базе одакле би, по узору на Америку, могла да оперише
по Европи". На том суђењу су објављени снимци опроштаја Расима Делића од
муџахедина, а како су они ратовали и какве су злочине починили најбоље се види на
снимку филма "Џихад у Босни" - одсецање секиром главе заробљеном српском борцу и
фудбалска утакмица у којој "свети ратници" - уместо лопте - шутирају одрубљену
главу155.

Карл Билт за ове ратнике каже: "Муџахедини су били нарочито опасни,

распиривали страсти, али су могли да дигну морал"156

Много је доказа о томе да се у бившој Босни Херцеговини водио џихад (свету рат)
против Срба:

153
Али Хамад, командант јединице "Ел Муџахедин" (107 припадник), Политика, 11.09.2006, стр. 2.
154
Вечерње новости, 22 - 23.04.2005, стр. 7.
155
Политика, 19. септембар 2007, стр. 4.
156
Интервју Brettonu Randalu 19 - 20. септембра 2002. године у Стокхолну.

80
 *Српска новинска агенција (СРНА) објавила је 4. маја 1992. године вест у којој тврди да је Алија
Изетбеговић затражио политички азил у Турској. Изетбеговић моли Озала за хитну помоћ у "избављању
из Сарајева" и очекује да му "мајка Турска да све потребне услове да из њеног крила настави борбу
босанских муслимана за очување цјеловитости БиХ".

* Саудијски краљ Фахд поклонио је 8. јуна 1992. године осам милијарди долара муслиманима у
Босни и Херцеговини, објавио је саудијски дневник "Оказ". Лист наводи да краљев гест служи као пример
сауидијским грађанима да "дају поклоне својој браћи у Босни и Хрецеговини и спасе жртве агресије Срба".

*У свим џамијама у Турској одржана је 17. јула 1992. године велика молитва за муслимане у БиХ.
Турска влада прогласила је 17. јули даном опште солидарности са муслиманима БиХ, током које ће и
започети велика кампања у овој земљи за новчану помоћ у хуманитарне сврхе.

*Члан Председништва Босне и Херцеговине Ејуб Ганић потврдио је 28. јула 1992. године турској
штампи да је допутовао у Турску "са жељом да добије оружје како би се БиХ успјешније бранила од
српских напада".

Турска ће од међународног форума затражити да се бомбардују положаји Срба - тврди турски

дневни лист "Хуријет", као и да се у политичком врху земље расправља о "тајном" договору о помоћи у
оружју БиХ".

*Ирански вођа Али Хамнеи позвао је 29. јула 1992. године исламски свет да покрене акцију за
одбрану муслимана у Босни и Херцеговини. Он је истовремено оптужио европске земље да "спречавају
рађање муслиманске државе у самом срцу Европе", јавља АФП.

*Стотине младих "муслиманских добровољаца" из различитих градова Магреба и Блиског истока

боре се у Босни на страни владе Алије Изетбеговића – пише специјални извештач мадридског "Ел Паиса",
7.августа 1992. године, додајући да би таквих "добровољаца" ускоро могло да буде и више.

*У БиХ заједно са мусламанским снагама бори се и најмање 1.300 муслимана из арапских земаља
и Турске, тврди тусрки лист "Милијет" 30. августа 1992. године. Највише је авганистанских муџахедина
који су годинама ратовали против Руса, али је знатан број и из Алжира, Катара, Бахреина, Кувајта,
Израела, Ирана, те Уједињених Арапских Емирата. "Милијет" први пут открива да се на страни
муслиманских снага бори и 160 турских држављана и тврди да су њихове главе Срби уценили на 20.000
немачких марака.

*Под насловом "Џихад на вратима Европе", загребачки "Вечерњи лист", 3. септембра 1992.
године, пише да различити погледи Запада и његово стварно нејединство радикализују муслиманска
гледишта. Лист наводи писање "Сундаy тимеса" о "стотинама муџахедина из исламског свијета који се већ
бори на територији БиХ", те да су они "узнемирили и босанске Хрвате, који страхују да би по завршетку

81
рата они могли претворити Босну и исламску републику. Коментар "Вечерњег листа" оцењује да је "готово
сигурно да џихад улази на европска врата", и упозорава "несложни и неодлучни Запад, да ће се суочити с
питањем много замршенијим него што је то проблем азиланата".

*Стотина исламских фундаменталиста из Ирана и Саудијске Арабије доспеле су протеклих

седмица у Босну и боре се на страни босанских муслимана, извештава 16. септембра 1992. године
британска телевизијска станица ВВС. Тим поводом, шеф зеничке полиције Жарко Андрић је рекао:
"Хрвати нису срећни што овдје има муслиманских бораца из иностранства, јер они пропагирају ислам.
Њихов задатак је да ислам завлада овим дијелом свијета. Наши људу се тога плаше".

*С међународне исламске конференције о Босни, која је одржана у Загребу, упућен је позив свим
муслиманима света да дођу у Босну да се боре, јавио је хрватски Радио Загреб 19. септембра 1992. године.
"Само Свети рат џихад може спасити Босну", један је од закључака те конференције.

*Из Турске организовано крећу групе муџахедина у "свети рат" у Босни и Херцеговини – тврди
турски дневни лист "Сабах" 23. септембра 1992. године. Новинар тог листа у започетој серији репортажа
пише да је ових дана са групом од око 30 турских муџахедина стигао из Љубљане организовано у Босну и
Херцеговину.

*"Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у Босни и Херцеговии воде "свети рат" џихад.
Убијају, кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека набијају Србе на
колац", изјавила је 29. септембра 1992. године Биљана Плавшић.

*Више немачких листова објављује извештај "Франс преса" од 7. новембра 1992. године из
Техерана о "наоружавању муџахедина за борбу у Босни", као последице унутрашњо-политичких потреба
исламске револуције у Ирану. У Ирану се, штавише, тврди да "Запад подржава Србе", док "Иран брани
свету ствар недужних муслимана".

*"Турска, Иран и Пакистан треба да се удруже и заједнички са 500 авиона бомбардују српске
положаје", предложио је 10. новембра 1992. године вођа фундаменталистичке партије просперитета Турске
Неџметин Ербакан.

*"Постоји и даље могућност да једнога дана искрсне у Европи прва муслиманска држава" - пише
француски лист "Котиџен д' Пари" 17. новембра 1992. године, подсећајући на познату "Исламску
декларацију" Алије Изетбеговића, у којој је председник босанске државе предвидио "стварање једне
уједињене исламске заједнице која би се простирала од Марока до Индонезије". Аутор текста, познати
француски публициста и писац Пол Гиниевски, наводи да је Алија Изетбеговић уз подсећање да је
"Турска, као исламска сила некада доминирала свијетом", у свом Познатом памфлету посвећеном исламу
рекао да "не може бити мира или коегзистенције између исламске вјере и неисламских социјалних и
политичких институција. Исламски покрет мора и може да узме валст, јер је морално и бројчано у стању

82
да уништи постојећу немуслиманску власт и да изгради једну нову исламску власт". Пол Гиниевски
подсећа на тесне везе босанских муслимана са исламским државама. "Босански муслимани се итекако
ослањају на арапско-муслиманске земље. Они су веома широко подржали Садама Хусеина током рата у
Заливу. Либија им је помогла да купе оружје, а многи муслимански интелектуалци из Босне посјећују
арапске универзитете", истиче аутор.

*Исламске земље позвале су на крају свог дводневног састанка, 2.децембра 1992. године, у Џеди,
међународну заједницу да "употреби силу" против Србије и Црне Горе и да дозволи босанским
муслиманима да се наоружају у циљу самоодбране. "Бутрос Гали нити шта зна, нити шта ради, нити
дозвољава да се нешто учини". Ове оштре речи против генералног секретара УН изговорио је у Џеди, у
разговору са новинаром листа АВС, лидер босанских муслимана Алија Изетбеговић, упозоравајући Галија
да једном схвати "да Срби бомбардују Сарајево, а не Београд". Како истиче специјални извештач шпанског
листа, у удару критика Изетбеговића није само Гали, "него Запад, Европа, Француска, а изнад свега Велика
Британија". "Лондон и Париз", каже Изетбеговић, "а прије свега Лондон, коче било какву интервенцију у
Босни. Не знам зашто, али то је раелност". Изетбеговић је изјавио да је у Џеди добио "тоталну и апсолутну
подршку муслиманског свијета" и да се сада нада да ће ембарго на испоруке оружја Босни бити укинут.

*Председник Републике Турске Тургут Озал изјавио је 10. децембра 1992. године да Турска треба
да размисли о османлијским границама као интересним сферама, како би та земља у 21. веку била поново
империја. Додао је да "Турску између Јадрана и кинеског зида чекају догађаји за које треба бити спреман".

007. КАРТА ОСМАНЛИЈСКОГ ЦАРСТВА

*Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима сада се највећим делом, из
Кабула, преселило босанским муслиманима, преноси 11. фебруара 1993. године, индијски лист "Патриот".

*Међу добитницима награде из Фонда "Краљ Фејсал" је Алија Изетбеговић, званично је 17.
фебруара 1993. године саопштено у Ријаду. Изетбеговићу је награда додељена за, како је образложено,
допринос исламу.

*У саопштењу Организације исламске конференције, издатом 28. децембра 1993. године у

Дубаију, најављује се већа подршка босанским муслиманима. Исламска конференција позива Савет
безбедности да укине ембарго на испоруку оружја босанским муслиманима усмери напоре на обнављање
чврсте државе БиХ.

*Комитет за санкције Уједињених нација саопштио је 2. јуна 1994. године да је у поседу

информације да Иран, Турска и Малезија, преко Хрватске кријумчаре оружје муслиманима у бившој
Босни.

83
 * "Ми имамо и податке према којима је крајем маја, преко територије Хрватске, увезено више од
260 тона наоружања и муниције, што су финансирале неке муслиманске земље, а потврђен је и податак да
се у зеничкој регији, на страни муслимана, бори око 3.000 муџахедина из разних исламских земаља",
нагласио је 24. јула 1994. године председник СР Југославије Зоран Лилић.

*"Током протекла четири месеца, муслимани су добили неколико десетина модерних

противтенковских ракета, 20-ак противавионских ракета "Стингер", као и 20.000 аутомата, миновацача и
граната", изјавио је Пол Бивер 1. августа 1994. године, стручњак за Балкан. Према његовим речима,
"муслимани су набавили најмодерније америчке уређаје за ноћно осматрање и радио-опрему, али још
немају тешке тенкове који могу пресудно да утичу на исход рата у Босни. Новац за набавку оружја стиже
из исламских земаља пре свега Саудијске Арабије, Ирана и Турске. Та финансијска помоћ омогућила је
муслиманима да ангажују и војне саветнике, првенствено из Турске и Немачке.

*На министарском заседању Организације исламске конференције у Исламабаду премијер

Федерације Босне и Херцеговине Харис Силајџић је 7. септембра 1994. године рекао: "Ми имамо илегално
оружје... Ми илегалним путем уносимо оружје у нашу земљу... Ми производимо оружје... Ми ћемо
набављати оружје гдје год можемо".

*У последње време на просторима бивше БиХ примећен је појачан прилив припадника разних
екстремних терористичких група исламско-фундаменталистичке оријентације, који се најчашће
легитимишу као припадници разних хуманитарних организација, новинских кућа, УНПРОФОР-а, али и
као припадници муслиманске војске. Коментатор Хрватског радија истиче 13. октобра 1994. године да се
добровољци из исламских земаља налазе на подручју Вареша, Коњица и Зенице, те да се најчешће налазе
на фронту укључени у директне борбе са припадницима Војске Републике Српске.

*Турски дневник "Сабах" 11. јануара 1995. године поставио је у посебном тексту о бившој Босни,
више питања, лидеру босанских муслимана Алији Изетеговићу поводом разних шпекулација са новцем у
Турској и другим земљама, намењеног босанским муслиманима. Лист полази од једног од најважнијих
политичких питања - какву државу замишља Изетбеговић уместо бивше БиХ, демократску или
диктаторску. Да ли се залаже за демократску и лаицистичку државу или републику по угледу на Иран.
"Сабах" затим тражи одговор на питање, да ли је на посебан рачун у швајцарској банци, отворен за помоћ
Босни, до данас легло 350 милиона долара. Ако је то тачно, поставља се питање колико су новца
Изтебеговић и чланови његове уже породице који имају овлашћења, подигли са рачуна и шта су с тим
новцем урадили.

*Позивајући се на посматраче Уједињених нација, лондонски "Гардијан" 25. децембра 1995.

године наводи да се муслимани у Босни и Херцеговини наоружавају преко аеродрома у Тузли. У тексту се
тврди да су регистрована четири тајна лета(10, 12, 17. и 23 фебруара) транспортних авиона у пратњи
борбених летелица и да је реч о снабдјевању оружјем муслимнске војске уз помоћ НАТО.

84
 *За тајно снабдевање оружјем босанских муслимана авионима преко Тузле сада је оптужена
Турска – тврди лондонски "Сандеј тајмс" 5. марта 1995. године, позивајући се на ЦИА-у и западне изворе.
Лист прецизира да су ЦИА и западне обавештајне службе "уверене да је Турска организатор тих операција
као и да су оне делом финансиране од Саудијске Арабије.

*Лидер Западне Босне Фикрет Абдић изјавио је 17. марта 1995. године новосадском листу
"Дневник" да је исламски фундаментализам раван фашизму и да му у Западној Босни нема места.

*Иран је прекршио ембарго Уједињених нација о забрани испорука оружја Босни и прећутно се
приклонио САД шаљући знатне количине оружја босанским муслиманима, пише "Вашингтон пост" 14.
априла 1995. године.

*Аеродром на Крку постао је велика ваздушна лука одакле се муслимани из Босне и Херцеговине
снабдевају оружјем, док од тих количина 30% узима Хрватска за аеродромске услуге, тврди београдски
"Телеграф" 19. априла 1995. године. О овоме се у САД расправљало на највишем нивоу и већина високих
америчких функционера била је за то да се ова тајна операција обелодани и да се Иран, који је главни
Изетбеговићев снабдевач оружјем, принуди на повлачење. Међутим, амерички секретар за одбрану Ентони
Лејк олучио је да Стејт Департмент "зажмури" на ову операцију.

*Представник Стејт департмента је изјавио 23. маја 1995. године да америчка влада има пуни увид
у иранске испоруке оружја босанским муслиманима, али не намерава да предузме кораке како би спречила
кршење ембарга. На питање шта ће САД предузети, лаконски је одговорио: "САД не охрабрују овакве
потезе".

*Иран је посредно потврдио 1. августа 1995. године да исламске земље снабдевају босанску
муслиманску владу оружјем, укључујући и тешко наоружање. Шеф иранске дипломатије Али Акбар
Велајати је, по повратку из једнодневне посете Хрватској и Босни, рекао да исламске земље "пружају сву
неопходну помоћ Босни". Велајати је, наводећи да су босански муслимани тражили тешко наоружање,
истакао: "Ми дајемо Босни сву потребну помоћ".

Много је злочина ових "алахових ратника" над Србима забележено на видео снимцима:
- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници" се иживљавају и на крају стрељају ненаоружаног
Србина уз узвике „Аллах-у-егбер" и „Текбир".157

- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници" скачу по телу ненаоружаног, претходно
закланог Србина.158

157
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...20Viteza8B.mpg

85
 - Одред "Ел Муџахедин" - Промотивни видео снимак муслиманске „Ел Муџахедин" јединице у
коме су приказана тела измасакрираних закланих Срба. На телима измасакрираних Срба су очигледни
трагови претходних зверских мучења. Наратор позива на исламски свети рат „џихад" против хришћана и
на клање Срба. Читаво вријеме снимка наратор позива муслимане на рат и убијање Срба под изговором да
то ислам од њих захтева пропагирајући неописиву мржњу према свему хришћанском. На снимку су
приказане и одрубљене главе претходно злостављаних Срба. Наратор позива на слагање српских тела на
камаре као моралну обавезу муслимана и ислама. Једна српска мајка из Републике Српске је препознала
одрубљену главу свога сина и након тога покушала да изврши самоубиство. На снимку се види најмање
шест тела измасакрираних закланих Срба и неколико одрубљених српских глава. На видео снимку су
приказане и велике количине наоружања које воде поријекло из исламских земаља. Читав снимак
неодољиво подјећа на злодела које је српски народ преживео током Другог светског рата од својих
комшија Хрвата и муслимана. Историја се понавља, а тела Срба разбијених и одрубљених глава су поново
пред нама. Снимак је направљен да би се подигао морал муслиманским „Алаховим ратницима" и приказао
како је лако заклати Србина док се онима који то не учине пријети одласком у пакао. Упозорење - видео
снимак је заиста стравичан, морбидан и веома потресан. 159

- Одред "Ел Муџахедин" - босански муслимани оплакују „Алаховог ратника Ел Муџахедин"

одреда који је дошао чак из Алжира да убија Србе и који је погинуо у нападу на једно српско село у
Републици Српској а претходно учествовао у клању ненаоружаних Срба.160

- Муџахедин Абу Убаи из Туниса негодује када га снимају. Постоје фотографије и снимци на
којима исти позира за камеру у рукама држећи одрубљену главу једног Србина.161

Сл. 131 МУЏАХЕДИНИ СА ОДСЕЧЕНИМ СРПСКИМ ГЛАВАМА

У нападу на Возућу, пише Џон Р. Шиндлер162 у својој књизи "Несвети терор",

Одред Ел Мухаџид је предводио напад, а батаљон од три стотине светих ратника
јуришао је на српске положаје с усклицима "Алах акбер!" Сведоци су тврдили да су у
таласу људи, који је прегазио бројчано слабије браниоце, били и муџахедини који су се
борили "као звери", падали погођени и поново устајали и јуришали на положаје Војске
Републике Српске.Одлучно су се борили и због вере и због посебних подстицаја које је
Изетбеговић нудио, с великим наградама за сваки заробљени комад непријатељског
наоружања. Напад на Возућу пратила су и бројна зверства која су починили

158
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...%20Viteza9.mpg
159
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin.mpg
160
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin1.mpg
161
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin12.mpg
162
Џон Р. Шиндлер је више од деценију служио у америчкој безедносној агенцији (НСА) као стручњак за
контрашпијунажу, а био је и професор за националну безбедност у Поморској војној академији САД.

86
 муслимански јуришници, укључујући мучења и ритуална одсецања глава српским
ратним заробљеницима. Неки су били присиљени да убијају Србе како би избегли да и
сами буду масакрирани. Одсечене главе тих српских војника биле су послате
председнику Изтебеговићу и у Иран – по двадесет осам – како каже Сакиб Махмуљан,
генерал Армије БиХ одговоран за везу са "специјалним јединицама". Борци Ел Мухаџида
снимили су клање на видео-траку, пруживши на тај начин доказе који су помогли да се
расветле судбине бројних војника Војске Републике Српске заробљених на Возући – њих
око четири стотине – који никада касније нису виђени и вероватно су их поклали
муџахедини.163

163
Улога Босне у гобалном џихаду, Политика (фељтон према књизи Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"), 11.
мај 2009.

87
 3.ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

3.1. ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ

Војска Републике Српске (корпуси, бригаде и др. самосталне јединице), настала је

као последица развоја догађаја у Босни и Херцеговини. Нетачна је тврдња да ју је
формирала Југословенска народна армија164, јер би се то онда могло речи за све војске
осталих народа на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије165. Југословенска народна армија је била заједничка оружана сила свих
народа и народности у СФРЈ, што тврди и Карл Билт приликом интервјуа кога је са њим
обавио Бретон Рандал 19. и 20. септембра 2002. године у Стокхолму када на стр. 6 каже:
"Југословенска народна армија није била српско већ мултиетничко тело. Српске снаге је
чинила полиција". Обављање службе активних војних лица било је засновано на
екстериторијалном принципу.

У почетку, а и касније, у неким јединицама није било ни једног активног војног

лица. Често су и командне дужности обављали људи без икаквог формалног војног
образовања. Носиоци организовања били су органи власти у срединама где је српско
становништво чинило већину и где је то било могуће.166

Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је
одржала седницу у Бања Луци на којој је донешена одлука да се формира Војска Српске

164
Да је то тако потврђује и Извештај о екипном обиласку стр. пов. бр. 03/86-39 од 25.11.1992. године који је
сачинила екипа Главног штаба Војске Републике Српске у коме на стр. 2 за Зворничку лаку пешадијску
бригаду стоји: "Закључак: бригада није формирана по формацији, а преформирање је обустављено, осећа се
недосатак иницијативе и утицај активних старјешина, због чега је руковођење и командовање површно...
Позадинско обезбеђење функционише добро, а утицај страначког дјеловања и паравојски се знатно осјећа".
Предложено је да се командант смени и постави нови.
165
Шефко Хоџић у књизи "Босански ратници" на стр. 11 наводи речи Сефера Халиловића: "Нас је већ у
октобру било све више, јер су непрекидно пристизала нова лица, дезертери из бивше ЈНА".
166
О одлучујућој улози органа власти и Српске демократске странке на почетку и у току рата најречитије
говори Мирослав Дероњић у својој изјави Тужилаштву. Он је био председник Општинског одбора Српске
демократске странке у општини Братунац, члан Кадровске комисије Српске демократеке странке, председник
Кризног штаба општине Братунац, члан ратне комисије општине Братунац и члан одбора Српске демократске
странке.

88
 Републике Босне и Хецеговине167. Та одлука је доношена тек када је саопштено
наређење да Југосоловенска народна армија напусти територију Босне и Херцеговине.
Српска војска је формирана тек онда када је опстанак српског народа био угрожен, јер су
муслимани формирали своју војску још 6. априла168, у време док је Југословенска
народна армија била на простору Босне и Херцеговине као регуларна институција
Југославије.

Све старешине Југословенске народне армије и сви они који су се определили да

остану у новоформираној војсци могли су без обзира где су рођени постати старешине
Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Даном одлуке о формирању Војске
Српске Републике Босне и Херцеговине војска није и стварно формирана. Требало је
времена да се орагнизационо, персонално и материјално уобличи.

Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске

Босне и Херцеговине Главни штаб је издао тек 21. јуна 1992. године169, а формирање је
довршено тек у октобру 1992. године.

Као што је Југословенска народна армија припадала свим народима и

народностима, тако су им припадали и њено наоружање и опрема. У складу с тим,
нетачна је тврдња да је Југословенска народна армија наоружавала Војску Републике
Српске. Само је део њене опреме остао на територији под контролом Срба из Босне и
Херцеговине. Најквалитетније наоружање и опрему јединице Југословенске народне
армије су повукле у Србију у повлачењу из Босне и Херцеговине.

Друга важна чињеница је да је на целој територији Социјалистичке Федеративне

Републике Југославије постојала Територијална одбрана. Њене јединице су биле
наоружане стрељачким наоружањем исто као и јединице Југословенске народне армије,
неке чак и боље. Пошто се највећи број војних обвезника Срба одазвао на позив за

167
Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у
Босни и Херцеговини број 6 од 17. маја 1992. године, стр. 219.
168
Шефко Хоџић тврди да је "за настанак босанске армије изузетно важан 9. април, када је Председништво Р
БиХ донијело Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага у Републлици Босни и Херцеговини" (Босански
ратници, Сарајево 1998, стр. 23), а Сефер Халиловић да је Хрватско вијеће обране формирано 8.априла 1992.
године (Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр, 261).
169
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 33

89
 мобилизацију коју је спроводила Југословенска народна армија, они су на тај начин
добијали и оружје, па није било потребе за илегалним наоружавањем као што су то
радили муслимани који се као војни обвезници нису одазивали на позив за
мобилизацију.

Предност Војске Републике Српске у тешком наоружању (оклопно-механизована

средства и артиљерија) у значајној мери неутралисана је захтевом УНПРОФОР-а да се то
тешко наоружање размести на неодговарајуце полозаје. Тиме се искључило њено
ефикасно дејство и смањила моћ Војске Републике Српске 170.

И Војска Републике Српске, као и њене јединице организована је као резултат

страха српског народа од надирућег исламског фундаментализма, програмски израженог
у "Исламској декларацији" Алије Изетбеговића.171 Поправити формулацију!!!

Тврдња да Срби нису староседеоци на просторима Босне и Херцеговине, већ да су

то данашњи муслимани, касније проглашени Бошњацима, ни једног Србина није могла
оставити спокојног за своју судбину172. Тај страх, и код народа и код припадника

170
На пример: Повлачење артиљерије око Сарајева и "Забрањен лет", који је приземљио авијацију Војске
Републике Српске.
У одлукама Лондонске конференције, одржане од 26. до 28. августа 1992. године, донесена је одлука о
забрани војних летова.
(Пуковник др Предраг Пејчић, Међународни аспекти забране летова над територијом Босне и Херцеговине,
Војно дело број 3-4/1993., стр.166-167).
171
Од самог формирања Странке демократске акције јасно је било да се ради о исламској
фундаменталистичкој странци, а намере су јасно испољене већ 15. септембра 1990. године у Великој Кладуши
када су промовисане две јасне концепције - муслимански народ неће пристати на крњу Југославију и да ће и
оружјем, ако треба, бранити Босну и Херцеговину. Прихваћена је идеја о постојању "босанског језика", као
матерњег језика босанских муслимана. Упућена је јасна порука Алије Изетбеговића да карактер странке
произилази и из садржине "Исламске декларације"упућене свим муслиманима света, као позив да се уједине
између Истока и Запада у целини афирмишући исламски начин живота. Оваквом ставу било је и отпора
унутар босанских муслимана - Адил Зулфикарпашић је јасно био, као председник Исламске заједнице, против
таквог милитантног ислама .
(Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 65.).
172
Франачки летописац Ајнхард забележио је још 822. године да је посавски кнез Људевит, чувши да је на
њега кренула франачка војска из Италије, побегао из града Сиска "к Србима, за који народ кажу да живи у
великом делу Далмације". При томе, не треба сметнути с ума да је овде реч о римској Далмацији "која је ишла
на север до Посавља, а на исток до реке Дрине". О посавском кнезу Људевиту у овим догађајима пише и
Владимир Ћоровић у "Илустрованој историји Срба"(књига 1, стр. 104-105) у издању Политика-Народна

90
 Југословенске народне армије достигао је кулминацију после злочина у Добровљачкој
улици у Сарајеву (2. маја 1992.) и у Тузли (15. мај 1992.)173

Организација, функционисање и употреба Војске Републике Српске заснована је

на донешеном Уставу Републике Српске и нормативним документима (правилима и
прописима) Југословенске народне армије и Територијалне одбране и усвојеним у
Републици Српској, као што су: Одлука о проглашењу Устава Српске Републике Босне и
Херцеговине174, Устав Републике Српске (пречишћен текст)175, Закон о народној
одбрани176; Закон о измјенама и допунама Закона о народној одбрани177; Закон о
министарствима (чл. 7 – Министарство одбране)178; Закон о Војсци179; Закон о измјенама
и допунама Закона о Војсци180; Закон о изменама и допунама Закона о примени Закона о
Војци у условима непосредне ратне опасности или ратног стања181; Одлука о образовању
ратних председништава у општинма у условима непосредне ратне опасности и ратног

књига у Београду. Сам Фрањо Рачки, истим поводом, пише да је Људевит побегао Србима у Босну".
Визанатијски цар, али и историчар, Константин Порфирогенит, око 950. године, каже да су се у Србији која се
у његово доба граничила са Хрватском код Цетине а и код Ливна, населили Срби (били су то Нетретљани), а
то је територија која је касније названа Босном. И римски папа је 1188. године послао дубровачком
надбискупу плашт и потврдио стара дубровачка права и у тој потврди идентификовао Босну као самосталну
српску државу. Слично се понавља и 1346. године када је римски папа поставио димањског владику Ивана
препоручивши га "бану Стјепану српском (босанском) владаоцу". И тако редом. Нигде у то време није било
ни ислама, ни муслимана, ни Бошњака...
173
При повлачењу јединица југословенске народне армије у Сарајеву и Тузли је извршен масакр над њиховим
припадницима. У Добровољачкој улици у Сарајеву је убијено 42 и рањено 74 војника и официра, а на
Тузланској Малти је на најсвирепији начин побијено и у ватри спаљено око 200 припадника Југословенске
армије. Обе колоне су се кретале, по времену и маршрути, како су се договорили представници Југословенске
народне армије и муслиманске власти.
174
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 3 од 16. марта 1992. године, стр. 17-52.
175
Службени гласник Републике Српске, број 21 од 31. децембра 1992. године, стр. 830-840.
176
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 4 од 22. марта 1992. године, стр. 60-74.;
Службени гласник српског народа у Босни и Хецеговини, број 7 од 1. јуна 1992. године, стр. 249-260.
177
Службени гласник српског народа у Босни и Хецеговини, број 6/92, стр. 218.
178
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 5 од 9. маја 1992. године, стр. 117.;
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 11 од 13. јула 1992. године, стр. 377-381.;
Службени гласник Републике Српске, број 19 од 9. октобра 1993. године, стр. 750.
179
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 7. од 1. јуна 1992. године, стр. 260-298.
180
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10/92, стр. 342.;
Службени гласник Републике Српске, број 26/93, стр. 1008-1009.
181
Службени гласник Републике Српске, број 7/95, стр. 165.

91
 стања182; Наредба о примјени правила међународног ратног права у Војсци Српске
Републике Босне и Херцеговине183; Одлука о образовању ратних председништава у
општинама за вријеме непосредне ратне опасности и ратног стања184; Закон о војном
тужилаштву185; Закон о војним судовима186

Сл. 30 ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ РАДОВАН КАРАЏИЋ И

ГЕНЕРАЛ РАТКО МЛАДИЋ

Сл. 37 ГЕНЕРАЛ-ПУКОВНИК РАТКО МЛАДИЋ, КОМАНДАНТ ГЛАВНОГ

ШТАБА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Примењивана документа Југословенске народне армије су била проверена у

многобројним вежбама. Активне старешине су биле обучене да дејствују у складу са
њима. То је учињено и због тога што се Војска нашла у ситуацији формирања, без
властите ратне вештине и расположивих ресурса за иновацију тих докумената и
прилагођавање новим условима у којима је дејствовала Војска Републике Српске187.

Основни документи за организацију, припрему и извођење борбених дејстава

били су: "Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске" од 18.08.1992.
године; "Упутство за рад команди-штабова Југословенске народне армије", објављено
1983. године; "Правило корпус Копнене војске" (привремено), објављен 1990. године;
"Правилник о надлежностима команде корпуса Копнене војске у миру", објављен 1990.
године; Правилник о надлежности команде бригаде – пука, Генералштаб Југословенске

182
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 8 од 8. јуна 1992. године, стр. 307.
183
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 9 од 13. јуна 1992. године, стр. 329-330.
184
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10 од 30. јуна 1992. године, стр. 345.
185
Службени гласник Републике Српске, број 27/93, стр. 1057-1060
186
Службени гласник Републике Српске, број 27/93. стр. 1060-1066
187
Анализирајући дејства и других зараћених страна на подручју претходне Југославије, па и Босне и
Херцеговине, лако се може доћи до закључка да су и њихове снаге функционисале у складу са овим
нормативним документима и да је највише код њих дошла до изражаја Територијална одбрана, чије су
јединице претворене у јединице новоформираних армија.
(Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске).

92
 народне армије, 1965.; "Правило бригада (пешадијска, моторизована, брдска, планинска,
морнаричке пешадије и лака)", објављено 1984. године188.

3.2. СНАГЕ ОДБРАНЕ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА

3.2.1.Средње Подриње

У најширем географском смислу Средње Подриње обухвата општине Братунац,

Сребреницу, Милиће, Власеницу, Шековиће у Зворник У ужем смислу оно се може
свести на општине Братунац и Сребреницу, додајући новоформиране општине Милићи и
Скелани и делимично Зворник и Рогатицу – део који убухвата подручје месне заједнице
Жепа.

За анализу догађаја обухваћених овим делом, најважније су општине Братунац,

Сребреница у Скелани. У њима су муслимани били демографска већина, у којима је било
29 чисто срспких села, 37 чисто муслиманских и 64 села мешовитог састава. Реч је о
великим селима са многобројним засеоцима који имају своја посебна имена, па се у
попису становништва појављује већи број насеља.

Резултати пописа становништва из 1991. године могу се подврћи сумњи, јер је на

заједничке вишестраначке изборе 1990. године у Сребреници изашло више Срба него
што их је евидентирано годину дана касније у попису. Поред тога, органи Босне и
Херцеговине податке о попису становништва нису доставили Југословеском заводу за
статистику, па није ни извршена одговарајућа верификација. И поред тога, може се
закључити да је већинско становништво у оштинама Братунац, Сребреница и Скелани
било мусламанско, а у општини Милићи српско.

Као пример може се навести податак да у Статистичком календару за 1991.

годину Савезног завода за статистику за општину Сребреница на стр. 10 стоје другачији
подаци него што је то приказано у Статистичком билтену бр. 234, у издању Државног
завода за статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево. По том извору у
Сребреници има: 72,88% муслимана, а не 75,19%; Срба 25,21%, а не 22,67%...

188
Међутим, набројана правила (документа) за многе официре Војске Републике Српске била су непозната,
посебно за резервне официре, зато су на њих већи утицај имале паравојне формације и њихов начин
функционисања.

93
 Међутим, катастарска ситуација је била супротна – Срби су били власници 52%
земљишта, муслимани око 29% и остало 19% припадало је држави.

Муслимани су имали геополитичку стратегију по којој су својом националном

територијом сматрали целу Босну и Херцеговину и због тога су заступали став о
целовитости Босне и Херцеговине, а без Источне Босне, односно без Подриња, није
могло бити ништа од те целовитости. Ова регија је у муслиманској политици имала
посебан значај, јер преко ње иду коридори из Централне Босне ка Санџаку, односно на
југ ка Херцеговини и на север ка Сави, односно Семберији. Владањем Средњим
Подрињем прекинула би се веза српских подручја Средње Босне са Србијом. Тиме би
била потпуно одвојена два дела српског народа, што се подударало са западном
геополитиком и геострагеијом за Балкан.

Карта 45. ПОДРИЊЕ, ОД ВИШЕГРАДА ДО УШЋА ДРИНЕ У САВУ

За Хрвате то је био гранични простор у визији Хрватске о њеном природном

разгра ничењу са Србијом. Хрватска геополитика је Босну и Херцеговину увек видела у
свом саставу, чиме би се изменио географски облик Хрватске. То се и остварило у време
фашистичке творевине тзв. Независне Државе Хрватске, а тих аспирациј се Хрватска
није никада одрекла и то су отворено говорили њени политички представници, а у
пракси је то раелизовано агресијом на Босну Херцеговину у Посавини, Босанаској
Крајини у Херцеговини.

За Србе Подиње има стратегијски значај, јер без њега Срби не могу остварити ни
минимални статегијски циљ, имали би статус енклава, били би без јединствене
територије и одвојени од матичне државе Србије. Све српске енклаве нашле би се у
окружењу муслимана и Хрвата, у таквим условима српско становништво би постепено
нестајало, а простор би се смањивао, са перспективом потпуне асимилације и утапања у
унитарну Босну.

Изузетан значај Подриња и са муслимане и за Србе указује на узрок оштре

конфронтације на том делу територије Босне и Хецеговине. Муслимани су наставили
своју политику да прогоном, убиствима, уништавањем имовине и застрашивањем
остваре свој циљ. Срби су ове догађаје дочекали недовољно будни и дозволили су да
муслимани стекну стратегијски предност, а после успостављања заштићених зона Срби

94
 су настојали да поврате део изгубљених позиција, а муслимани да их задрже и у
коначном расплету догађаја овладају Поприњем.189

* Општина Сребреница, по посљедњем службеном попису становништва из

1991. године, имала је 36.666 становника, распоређених у 81 насељу. Заузима површину
од 538 квадратних километара..

Национални састав: Муслимани - Бошњаци - 27.572 (75,19%) , Срби - 8.315

(22,67%), Хрвати - 38 (0,10%) , Југославени - 380 (1,03%) и остали - 361 (1,01%)

Поредећи попис становништва 1971. и 1991. године уочава се да је број Срба пао
са 35,72% на 22,67%, а број муслимана порастао са 62,85% на 75,19%,од укупног броја
становништва.

Сл. 008. ЦЕНТАР СРЕБРЕНИЦЕ

Насељена мјеста: Бабуљице, Бајрамовићи, Бешировићи, Блажијевићи,

Бостаховине, Божићи, Браковци, Брезовице, Брежани, Бучиновићи, Бучје, Бујаковићи,
Црвица, Чичевци, Димнићи, Добрак, Доњи Поточари, Фојхар, Гај, Гладовићи, Гођевићи,
Горњи Поточари, Гостиљ, Калиманићи, Карачићи, Клотјевац, Костоломци, Крњићи,
Крушев До, Кутузеро, Лијешће, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Мала Даљегошта,
Међе, Михољевине, Милачевићи, Моћевићи, Ногачевићи, Обади, Опетци, Ораховица,
Осатица, Осмаче, Осредак, Пале, Палеж, Пећи, Пећишта, Петрича, Подгај, Подосоје,
Подравно, Постоље, Познановићи, Прибидоли, Прибојевићи, Прохићи, Пусмулићи,
Радошевићи, Радовчићи, Рађеновићи, Ратковићи, Сасе, Скелани, Скендеровићи, Слатина,
Сребреница, Староглавице, Сућеска, Сулице, Шубин, Токољак, Топлица, Урисићи,
Велика Даљегошта, Виогор, Жабоковица и Жедањско.

Град Сребреница (1991.): укупно: 5.746 становника - Муслимани - 3.673 (63,92),

Срби - 1.632 (28,40), Хрвати - 34 (0,59), Југославени - 328 (5,70) и остали - 79 (1,39) 190

189
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребребицу, стр. 12-14.

95
 *Општина Зворник заузима површину од 387 км². Седиште општине је насеље
Зворник. На подручју општине Зворник по посљедњем попису живело је око 81.295
становника, распоређених у 67 насељених места. Општина има 43 месне заједнице.
Поред града Зворника већа насељена места су: Козлук, Каракај, Пилица, Локањ, Тршић,
Дрињача, Челопек, Роћевић, Ораовац, Улице, Брањево, Економија, и др.

Национални састав: Муслимани – 48.102, Срби – 30.863, Хрвати – 122,

Југословени – 1.248 и остали – 960.

Сл. 106 ПАНОРАМА ЗВОРНИКА

Насељена мјеста: Андровићи, Баљковица, Баљковица Доња, Бошковићи,

Буложани, Челопек, Дивич, Доња Пилица, Доњи Локањ, Дрињача, Дуги Дио, Ђевање,
Ђулићи, Глоди, Глумина, Годуш, Горња Пилица, Горњи Локањ, Грбавци Доњи, Грбавци
Горњи, Гуштери, Јардан, Јасеница, Јусићи, Каменица Доња, Каменица Горња, Каракај,
Кисељак, Китовнице, Клиса, Костијерево, Козлук, Краљевићи, Крижевићи, Кучић Кула,
Кула Град, Лијешањ, Малешић, Маричићи, Међеђа, Мехмедићи, Незук, Ново Село,
Пађине, Паљевићи, Петковци, Поточани, Растошница, Роћевић, Рожањ, Сапна, Скочић,
Снагово, Снагово Доње, Снагово Горње, Сопотник, Шепак Доњи, Шепак Горњи,
Шетићи, Табанци, Трновица, Тршић, Угљари, Витиница, Врела, Засеок, Зелиње и
Зворник.

Послије потписивања Дејтонског споразума најевећи дио општине Зворник ушао

је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушла су насељена места: Годуш,
Краљевићи, Међеђа, Растошница, Рожањ и Сапна, те делови насељених места:
Баљковица, Кисељак, Незук, Витиница и Засеок. Од овог подручја формирана је
општина Сапна, а у саставу садашње општине Зворник формирана су три нова насеља -
месне заједнице: Економија, Улице и Брањево чији су житељи српске националности
избјегли са територије Федерације БиХ.191

190
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима
1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине,
Сарајево.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 2
191
Исто.

96
 *Општина Власеница, по последњем службеном попису становништва из 1991.
године, је имала 33.942 становника, распоређених у 92 насељена места.

Национални састав 1991. године: Муслимани – 18.727, Срби – 14.359, Хрвати –

39, Југословени – 340 и остали – 477. Поредећи стање после пописа становништва 1971.
и 1991. године, уочава се да је број Срба опао са 50,44 % на 42,30%, док је број
Муслимана порастао са 48,38% на 55,17%, од укупног броја становника.

Сл.105 ПАНОРАМА ВЛАСЕНИЦЕ

После потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине Власеница ушао

је у састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста
Туралићи.

Послије рата у Босни и Херцеговини, подручје општине Власеница је подељено.

Из ње су издвојена 54 насељена места од којих је формирана општина Милићи, која је
постојала до 60-тих година 20. вијека, тако да данас општина Власеница има 39
насељених места.

Насељена места: Бакићи, Брда, Церска, Цвијетањ, Драгасевац, Друм, Дураковићи,

Дурићи, Џемат, Гобеље, Грабовица, Градина, Јасен, Кљештани, Којчевина, Козја Раван,
Кулина, Куљанчићи, Мајсторовићи, Мишари, Мршићи, Неђељишта, Оџак, Пешевина,
Пијуке, Плакаловићи, Подцрквина, Пустоше, Рача, Рашића Гај, Рогосија, Симићи,
Шадићи Доњи, Шадићи Горњи, Тикварићи, Тугово, Туралићи, Власеница и Врли Крај.192

* Општина Милићи има површину од 285 квадратних километара, а 1991.

године је имала 16.038 становника.

Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 3

Исто.
192

Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 4

97
 Национални састав: Срби – 7.931, Муслимани – 7.805, Хрвати – 7, Југословени –
68 и остали – 86.

Сл.048. МИЛИЋИ

Насељена места:Бачићи, Бешићи, Бијело Поље, Бишина, Буковица Доња,

Буковица Горња, Буљевићи, Дервента, Доње Врсиње, Дубачко, Дубница, Дукићи, Ђиле,
Ђурђевићи, Герови, Глушац, Голићи, Горње Врсиње, Гуњаци, Јеремићи, Кокановићи,
Копривно, Кострача, Крајчиновићи, Лукавица, Лукићи, Маћеси, Милићи, Мишићи, Нова
Касаба, Нурићи, Павковићи, Подбирач, Подгора, Помол, Рајићи, Рашево, Рашковићи,
Ристијевићи, Роваши, Рупово Брдо, Себиочина, Скугрићи, Супач, Штедра, Тољевићи,
Вишњица, Витићи, Врточе, Вуковићи, Вукшићи, Забрђе, Заграђе и Заклопача.193

Карта 29 МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ОПШТИНЕ РОГАТИЦА

или
Карта 30. НАСЕЉА ОПШТИНЕ РОГАТИЦА

* Општина Рогатица, по последњем службеном попису становништва из 1991.

године, је имала 21.978 становника, распоређених у 119 насељених места.

Национални састав: Муслимани - 13.209, Срби - 8.391, Хрвати - 19, Југословени -

186 и остали – 173. И у овој општини је број Срба према попису од 1971 – 40,01% у
опадању у односу на попис 1991. – 38,17%, док је број муслимана порастао са 59,19% на
60,10%.

Сл.018. ЦЕНТАР ЖЕПЕ

Насељена места: Агаровићи, Бабљак, Бећи, Бегзадићи, Бехећи, Берковићи,

Бјелогорци, Блажујевићи, Борач, Борика, Боровац, Боровско, Божине, Бранковићи,
Брчигово, Брда, Брезје, Булози, Бурати, Чадовина, Чавчићи, Чубрићи, Дораче,
Добрашина, Добромеровићи, Доброушчићи, Дробнићи, Дуб, Думањићи, Ђедовићи,
Феризовићи, Газије, Годомиље, Голубовићи, Гривци, Гучево, Гуждељи, Јаровићи,

193
Исто.

98
 Јасенице, Камен, Карачићи, Копљевићи, Ковањ, Козарде, Козићи, Крамер Село,
Кривојевићи, Кујунџијевићи, Кукавице, Кусмуци, Лађевине, Лазе, Лепеница, Лубардићи,
Љубомишље, Махала, Маравићи, Медна Лука, Месићи, Мисково, Мргудићи, Нахота,
Обртићи, Округло, Орахово, Осово, Отричево, Пашић Кула, Павичина Кула, Пешурићи,
Пијевчићи, Плање, Пљеско, Пљешевица, Подгај, Покривеник, Приношијевићи,
Припечак, Просјечено, Пуртићи, Радич, Рађевићи, Ракитница, Рибиоц, Рогатица,
Русановићи, Сељани, Сјемеч, Сјеверско, Слап, Сочице, Стара Гора, Старчићи, Стари
Брод, Стјенице, Стоп, Стрмац, Судићи, Суровићи, Шаторовићи, Шена Крена, Шетићи,
Шљедовићи, Шљивно, Штавањ, Трново, Варошиште, Враголови, Вратар, Вражалице,
Врело, Врлазје, Загајеви, Загорице, Закомо, Зиличина, Жепа, Живаљевићи и
Живаљевина.194

*Општина Братунац, по последњем службеном попису становништва из 1991.

године, је имала 33.619 становника, распоређених у 50 насељених места.

Национални састав: Муслимани – 21.535, Срби – 11.475, Хрвати – 40, Југословени

– 223 и остали – 346. Поредећи број Срба у годинама пописа становништва очит је нагли
пад, па 1971. износи 48,35, 1981. 39,74 %, а 1991. године 34,13%.

Сл. 097. БРАТУНАЦ

Насељена места: Абдулићи, Бањевићи, Биљача, Бјеловац, Бљечева, Бољевићи,

Брана Бачићи, Братунац, Дубравице, Факовићи, Глогова, Хранча, Хрнчићи, Јагодња,
Јакетићи, Јелах, Јежестица, Јошева, Коњевићи, Красановићи, Кравица, Липеновићи,
Лозница, Магашићи, Михаљевићи, Млечва, Мратинци, Оћеновићи, Оправдићи, Пирићи,
Побрђе, Побуђе, Подчауш, Полом, Раковац, Реповац, Сикирић, Слапашница,
СтаНАТОвићи, Шиљковићи, Тегаре, Урковићи, Витковићи, Вољавица, Вранешевићи,
Загони, Залужје, Запоље и Жлијебац.195

194
Исто.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 5
195
Исто.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 6

99
 3.2.2. ДРИНСКИ КОРПУС

Потреба за формирањем Дринског корпуса произашла је као последица развоја

догађаја у Средњем Подрињу током 1992. године. Муслимани су до формирања ове
оперативне јединице Војске Републике Српске починили старавичне злочине у Средњем
и Горњем Подрињу и Бирчу и српском народу је на овом подручју претило потпуно
истребљење. Да би спречио даљне злочине и потпуно овладавање Подрињем од стране
муслиманских јединица, Главни штаб је донео одлуку да формира оперативну јединицу
која ће објединити све снаге Војске Републике Српске у овој регији под јединствену
команду и бити способна да спречи намере муслимана да у потпуности овладају
Подрињем и одсеку Републику Српску од Србије, али и расеку територију Републике
Српске на две одвојене целине.

Упркос бројном стању Територијалне одбране, босански муслимани који су деловали из

Сребренице почели су да изводе низ изненадних удара и напада, што је довело до значајног броја жртава
са српске стране, нарочито међу сеоским али и општинским омандантима одбране. До краја маја 1992.
године, босански муслимани су успешно организовали и извели бројне заседе: дана 26. маја 1992. године,
командант одбрамбеног подручја Кравица је тешко рањен; дана 29. маја 1992. године убијен је секретар
братуначког Министарства унутрашњих послова; дана 31. маја, заменик команданта одбрамбеног штаба
Територјалне одбране у Кравици је убијен из заседе близу Глогове.

Влада Српске аутономне регије Бирач утврдила је, 30. маја 1992. године, границе те регије и
упутила позив представницима три суседне општине: Тузла, Живинице и Кладањ да "на миран начин
заједнички сачине договор о границама". На тај корак Влада се одлучила, наводи се у саопштењу, након
низа злочина које су муслимански екстремисти починили над срспким живљем у овом крају.196

Имајући у виду сложену ситуацију, Главни штаб Војске Српске Републике Босне и Херцеговине је
19. маја 1992. године прво формирао Бирчанску пешадијску бригаду. Штаб те јединице био је у
Шековићима. Ситуација је у погледу командовања била необична, јер се показало да се зона у којој је
бригада већим делом налазила у зони одговорности Сарајевско-романијског котпуса, а да је Бирчанска
пешадијска бригада била потчињена Источнобосанском корпусу. У време када је формирана, Бирчанска
пешадијска бригада је била одговорна за општине Зворник, Калесију, Шековиће, Власеницу и Братунац
укључујући и новоформиране општине Милићи и Скелани. Међутим, почетком јуна 1992. формирана је
Зворничка пешадијска бригада као посебан субјект у погледу командовања.

196
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

100
 Подручје братуначке општине је остало под 1. бирчанском бригадом, а локалне општинске
јединице Територијалне одбране су организоване у 5. пешадијски батаљон Бирчанске пешадијске
бригаде.197

Дрински корпус је формиран 1. новембра 1992. године, као последњи од шест

јединица овог ранга, по наређењу Главног штаба Војске Републике Српске. Формиран је
као одговор на нарастајућу претњу коју су у подручјима западно од Дрине представљала
муслиманска упоришта у планинским подручјима Церске, Сребренице, Жепе и Горажда
и удаљенијем подручју Вишеграда.. Оранизован је комбиновањем и повећавањем
постојећих јединица из већ постојећих Источнобосанског и Сарајевско-романијског
корпуса. Командно место је било у Власеници.

Карта. 60 ЗОНА ОДГОВОРНОСТИ ДРИНСКОГ КОРПУСА

Одмах након формирања, Дрински корпус је суочен са ситауцијом у којој су

муслиманске снаге из Сребренице настојале да се повежу са снагама из Церске, како би
изоловали српске снаге у Братунцу и Скеланима, а потом и да заузму Братунац. Први део
тог плана су и успешно реализовали. Као одговор на ту ситуацију Дрински корпус је
извео операције против снага у Церској, а снаге из Сребренице је приморао да се знатно
повуку на два километра до Сребренице.

Сл.59 ГЕНЕРАЛ-МАЈОР РАДИСЛАВ КРСТИЋ

После успостављања "заштићених зона" Дрински корпус је имао мањак људства

да би одржавао линије одбране од Тузле до тачке одмах северно од Сарајева, а
обезбеђивао и линије око енклава Сребренице и Жепе и источне стране Горажда. Због
тога је Дрински корпус прошао кроз неколико реорганизација 1993. и 1994. године. Само
одржавање одбрамбене линије око заштићене зоне Сребренице било је потребно
ангажовати две бригаде и један самостални батаљон. Братуначка бригада је била
одговорна за северну и источну границу, Милићка бригада за западну, а јужну границу је
чувао Самостални пешадијски батаљон "Скелани". 198

197
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија) – операција "Криваја 95", 1.
новембар 2002, стр. 12.
198
Исто, стр. 14-15.

101
 Са становишта догађаја пре, за време и после извођења операције "Криваја 95"199
најзначајније су дејства Братуначке лаке пешадијске бригаде и Зворничке пешадијске
бригаде.

Дрински корпус200 је у свом саставу, у време догађаја око Сребренице и Жепе,

имао још и следеће јединице: 1. власеничка лака пешадијска бригада, 2. романијска
моторизована бригада, 1. бирчанска пешадијска бригада, 1. подрињска (Рогатичка) лака
пешадијска бригада, 1. милићка лака пешадијска бригада и 5. подрињска (Вишеградско/
горажданска) бригада, 5. мешовити артиљеријски пук, 5. батаљон војне полиције, 5.
инжињеријски батаљон, 5. батаљон везе, 5. санитетска чета, 1. самостални пешадијски
батаљон "Скелани".201.

Укупно бројно стање у месецу јулу 1995. године било је 18.927 припадника: 81
активних и 416 резервних официра; 32 активна и 1.189 резервна подофицира; 4 активна и
17.205 резервних војника.202

Поред Братуначке, Зворничке и Власеничке бригаде, у времену на које се односи

оптужница Међународног кривичног суда за бившу Југославију, у зони одговорности
Дринског корпуса биле су присутне: јединице Главног штаба Војске Републике Српске;
јединице других корпуса Војске Републике Српске; снаге "специјалне полиције"
Министарства унутрашњих послова Републике Српске и редовне полицијске снаге на
нивоу општина (посебне јединице полиције); дијелови 5. моторизованог заштитног пука
(Главни штаб ВРС), дијелови 10. диверзантског одреда (Главни штаб ВРС), дијелови
"специјалне полиције" Републике Српске (Министарство унутрашњих

199
Детаљније о планирању, припреми и извођењу види поглавље "Операција Криваја 95".
200
Формиран 1. новембра 1992. године.
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95"(ревизија), новембар 2000.
године, стр, 19-20.
"Зона одговорности" Дринског корпуса 11. јула 1995, Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у
Сребреници - операција "Криваја 95 (Прилог Д и Е, ИТ-05-88-ПТ).
Структура Зворничке бригаде
201
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2000.
године, стр. 19.
Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници (ревизија), Прилог "А".
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.
Преглед имајучег стања у јединицама Дринског корпуса за месец јули 1995. године.
202
Преглед имајучег стања у јединицама Дринског корпуса за месец јули 1995. године.

102
 послова),зворничка, власеничка, милићка, братуначка, скеланска, вишеградска и
рогатичка полиција (Министарство унутрашњих послова); дијелови 5. инжињеријског
батаљона Дринског корпуса.203

Сребреничка енклава се налазила на територији за коју су биле задужене

Братуначка и Милићка бригада и Самостални батаљон "Скелани".

Појам "зона одговорности" у доктринарним документима Југословенске народне армије и Војске

Републике Српске не постоји као такав, али се налази у одређеним документима Дринског корпуса204.
Наиме, ради се о одређивању зона свим бригадама у чијим границама бригаде треба да изводе борбена
дејства. Та борбена дејства могу бити одбрамбена, нападна, заседна, маршевска и др.

Додељена зона одговорности за извођење борбених дејстава је нестручно названа "зоном

одговорности" и као таква апсолутизована у смислу одговорности команданата у тим зонама. Према
документима Дринског корпуса свака бригада Дринског корпуса је добила зону одговорности за извођење
борбених дејстава. Те зоне су покривале територију најмање једне општине, а врло често две или више
општина, некада и део територије коју су контролисале непријатељске снаге. У границама тих зона налазе
се насељена сеоска места као и градска насеља са свим структурама са којима располаже једна друштвена
заједница.

У тим зонама функционисали су органи власти и одвијао се нормалан живот, осим оног дела зоне
у које су биле распоређене јединице бригада - зонама одбране. Управо су бригаде у тим зонама биле
распоређене на оном делу где су се налазиле непријатељске јединице, тј. на линији фронта. На тај начин су
бригаде у додељеним зонама одговорности за извођење борбених дејстава изводиле одбрамбена дејства, тј.
организовале зоне одбране, које су биле само део наведених зона одговорности за извођење борбених
дејстава. Одговорност команданта бригаде је везана само са зону одбране, односно за онај део територије
на коме се налази "војничка чизма"205. Све што се налази изван зоне одбране није било у надлежности
команданта бригаде.

Зоне одговорности за извођење борбених дејстава су додељиване корпусима и бригадама ради

лакше организације садејства између јединица током рата и да би се знало која бригада ће на ком делу
ратишта водити борбу у случају појаве непријатељских јединица. Границе додељених зона одговорности
за извођење борбених дејстава задиру дубоко и у непријатељску територију, тј. преко линије фронта. Ово
је означено на овакав начин да би се знало на којим правцима ће дејствовати која бригада.

203
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.Richard J.
Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија) – "Криваја 95", 1. новембар 2002, стр. 18-31.
204
Наређење стр. пов. број 2-159 од 30.11.1992. године.
205
У српској терминологији то је земљиште поседнуто војним јединицама.

103
 Поред низа неприхватљивих појмова коришћених у рату на територији претходне Југославије, па
и Босне и Хецеговине, је и појам зона одговорности, која не постоји ни у једном нормативном документу.
У војној терминологији помиње се само појам "зона обавештајне одговорности"206, који се никако не може
везивати за одређену одговорност неке јединице и њеног команданта изван додељене зоне за извођење
борбених дејстава. Усвајањем тако дефинисаног појма у потпуности се деформише одговорност
команданта у зони распореда његове јединице, односно у зони одбране или напада, које су јасно
дефинисане нормативним документима.

Мађународно ратно право је дефинисало појам "борбена зона" као ужи део војишне просторије на
којој се одигравају тактичка борбена дејства207.

3.2.3. ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА

Зворничка пешадијска бригада је формирана 2. јуна 1992. године208. Формирана је

од делова јединица Општинског штаба Територијалне одбране општине Зворник,
ангажовањем војноспособног становништва наоружаног делом наоружања из магацина
Територијалне одбране, а делом наоружањем јединица Југословенске народне армије
које су у свом саставу имале мобилисане припаднике српске националности са простора
општине Зворник. За разлику од Срба, муслимани се нису одазивали на мобилизацију
коју је проводила Југословенска народна армија.209

Сл. 113 КОМАНДА ЗВОРНИЧКЕ ПЕШАДИЈСКЕ БРИГАДЕ У ЗВОРНИКУ

Формирана Зворничка бригада је веома тешко преузимала своју улогу, јер се

"консолидација јединица Територијалне одбране и Зворничке пешадијске бригаде

206
Војни лексикон, стр. 716.
207
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, Савезни секретаријат
за народну одбрану, тачка 58, стр. 45.
208
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2000.
године, стр. 5.
209
У време почетка сукоба на територији града Зворника, у Зворнику су седиште имали делови 336.
моторизоване бригаде Југословенске народне армије. На територији општине Зворник Кризни штаб општине
Зворник је донео одлуку о формирању привремене владе општине Зворник, а ова је одредила конкретну
организацију и састав зворничког Штаба Територијална одбране.
Када је најављено повлачење Југословенске народне армије из Босне, фомиран је Ратни штаб, у коме је, поред
осталих, био и командант 1. оклопног батаљона капетан Драган Обреновић. У општини је 16. јуна формирана
јединствена војно-територијална команда (на челу командант Територијалне одбране Марко Павловић -
постављен наређењем Привремене владе српске општине Зворник бр. 01-023-44/92. од 28. априла 1992.

104
 одвијала веома споро, делимично због децентрализоване природе структуре
Територијалне одбране. Због тога су многе самосталне јединице и села имали не само
своје јединице Територијалне одбране, него и локалне кризне штабове"210.У време
формирања њен основни задатак био је да брани српска насеља општине Зворник и
суседних општина.

Сл.028 КАРТА ОПШТИНЕ ЗВОРНИК

Бригада је организована искључиво на територијалном принципу - чете и

батаљони су формирани искључиво од војноспособног становништва са подручја
одређених месних заједница. Екстериторијални распоред је био скоро непознат, осим
одређеног броја резервних и активних старешина и неких војноевиденционих
специјалности.

Бригада је превазилазила бројно стање било које бригаде Југословенске народне

армије. Формација је била прилагођена територијалном распореду становништва,
географском положају, угрожености српских насеља, материјалним могућностима,
наоружању и војним ресурсима. Персонална попуна је била у складу са бројем резервних
старешина, бројем активних старешина који су се јавили у Војску Републике Српске и
утицајем органа власти општине211.

До краја 1992. године Зворничка пешадијска бригада није функционисала као

војна формација организована у складу са захтевима савремене војне организације и(ли)
формације бригаде. У њој нису били заступљени принципи субординације и
једностарешинства. То је био збир заокружених мањих организационих делова ранга
чете и батаљона ограничених на деловање искључиво на простору месних заједница,
села и групе села. То је утицало да све ниже јединице дејствују на основу властитих
процена и потреба заштите свога завичаја. Тешко је било обезбедити функционалну

210
Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2002, стр.
9.
211
Елементи борбеног распореда и подаци о основним елементима јединице, Команда Зворничке пешадијске
бригаде, стр. пов. бр. 01-333 од 12.08.1995;
Зворничка пешадијска бригада је на дан 20. јула 1995. године имала 52 официра, 257 подофицира и 4.669
војника - укупно 5.010 припадника (Преглед имајућег бројног стања у јединицама 1. ЗвПБр за месец јули
1995. године, стр. пов. бр. 05/283-03, 20.07.1995. године .

105
 међузависност организационих делова бригаде у смислу јединственог деловања по
јединственој замисли. Посебан проблем представљале су "паравојне" формације. Због
свега тога, у првих шест месеци постојања бригаде промењено је седам команданата
бригаде.212

У првој половини 1993. године приступило се озбиљној реорганизацији бригаде у

складу са познатим принципима организовања јединица војске. При том се појавио
велики број проблема - недостатак адекватног командног кадра, материјална
непопуњеност, стечене навике територијалног деловања, недовољан утицај Главног
штаба Војске Републике Српске, велики утицај општинског руководства и Српске
демократске странке на бригаду, као и појава одређених облика самоуправних понашања
неприхватљивих за војну организацију.213

Бригада је 1993. године донекле организована у нешто чвршћу целину, углав ном
способну за одговарајућу борбену употребу у својој зони одбране, док је ангажовање
бригаде ван те зоне одбране било врло тешко.

Првобитно је ова бригада формирана као лака пешадијска бригада у саставу

Источно босанског корпуса (Бијељина)214. У складу са задацима лаке пешадијске бригаде
била је опремљена и наоружана адекватним наоружањем. Међутим, она је у свом саставу
имала снаге које су је опредељивале између моторизоване и пешадијске бригаде са
знатно већим бројем пешадијских батаљона и већим бројем људства.

212
Љубомир Тешановић, Марко Павловић, Видоје Благојевић, Слободан Власилић, Драган Петковић, Драган
Обреновић (вршилац дужности команданта бригаде) и Винко Пандуревић.
У "Извештају о екипном обиласку" стр. пов. бр. 02/86-39 од 21.11.1992. године наводи се као командант
потпуковник Босанчић.
213
О стању у бригади приликом пријема дужности, (тада) мајор Винко Пандуревић је у интервјуу часопису
"Дрински"бр. 2, стр. 3. изјавио:
"Јединице су биле углавном непокретне, тј. тешко је било преместити их из једног подручја у друго.
Једноставно су се понашале домобрански, тако да укупно гледано тактичка ситуација у зони одговорности
бригаде је била оптерећена низом проблема почев од неадекватног распо ређивања на радну обавезу,
неадекватног стимулисања бораца и њихових занимања, тако да је постојао један раскол између стварних
потреба за одбрану Зворника и између онога што је ‘тада у Зворнику владало"..
214
Зоне корпуса (Richard J. Butler, Извештај о командној одговорности у корпусу ВРС-а (БЦС/, 5. април.2000,
стр. 9.

106
 Ушла је у састав Дринског корпуса након његовог формирања 1. новембра 1992.
године. Њена команда је самоиницијативно одредила своју зону одбране и задатак у
складу са насталом ситуацијом. Задатак је наметнуо распоред српских насеља и
угруженост појединих праваца, чиме су одређене границе зоне дејства. Касније, након
уласка у Дрински корпус, је дефинисан задатак бригаде и прецизно су одређене границе
зоне борбених дејстава - одбрана додељене зоне одбране, заштита српских насеља и
становништва, спречавање убацивања непријатељских група у властити распоред и по
дубини територије општине. Била је то специфична ситуација, где није било поделе на
ближи и следећи задатак. Тек касније, у складу са директивама Врховне команде и
Главног штаба, а према наредби Дринског корпуса, делови бригаде, а то су били, пре
свега њене маневарске јединице (Подрињски одред специјалних снага и интервентни
водови) и делови оклопно-механизованих јединица, ангажовани су ван додељене зоне
борбених дејстава, односно зоне одбране бригаде.

Преформирање Зворничке бригаде извршено је у априлу 1994. године на основу

наређења председника Републике Српске, строго пов. бр. 01-224/93, наређења Главног
штаба Војске Републике Српске строго пов. број 02/2-731 од 05.09.1993. године и
наређења команданта Дринског корпуса строго пов. број 01/5-557 од 20. 09.1993. године.

Од постојећег састава бригаде формирана је бригада батаљонског састава, која је

имала: команду са приштапским јединицама (команда стана, извиђачки вод, чета везе,
чета војне полиције и инжињеријска чета), седам лаких пешадијских батаљона,
маневарски батаљон (Подрињски одред), мешовити артиљеријски дивизион (МАД), лаки
артиљеријско-ракетни дивизион и позадински батаљон215.

Карта 47 ЗОНА ОДБРАНЕ ЗВОРНИЧКЕ ПЕШАДИЈСКЕ БРИГАДЕ

У ЈУЛУ 1915. ГОДИНЕ

У јулу 1995. године Зворничка пешадијска бригада је у свом саставу имала: седам
пешадијских батаљона (8. пешадијски батаљон је био претпотчињен Братуначкој лакој
пешадијској бригади. Добио је бројчану ознаку "четврти" - 4. пешадијски батаљон, а
назив "зворнички" је због места из кога потичу његови припадници, прим аутора),
резервни батаљон, позадински батаљон, мешовити артиљеријски дивизион, оклопно-

215
Наређење Команде Зворничке лаке пешадијске бригаде стр. пов. бр. 01-101 од 21.03.1994. године.

107
 механизовану чету, чету војне полиције, лаки артиљеријски дивизион противваздушне
одбране, инжињеријску чету, Подрињски одред специјалних снага и чету везе216.

Додељену зону борбених дејстава (просторију) бригада није смела напуштати. Не

само зато што то не сме учинити без одобрења претпостављене команде217, него и зато
што то ситуација није дозвољавала. Напуштање зоне одбране, односно борбених
дејстава, значило би нестанак српских насеља и протеривање српског становништва са
територије коју бригада брани.

Зворничка пешадијска бригада није напуштала зону одбране. Команда је у

додељеној зони борбених дејстава тежиште одбране изражавала груписањем снага и
средстава. Тежиште одбране се није могло остварити груписањем већег дела снага и
средстава због "кордонског" распореда снага. Медутим, команда је својим присуством на
појединим правцима и коришћењем резерви бригаде изражавала тежиште ангажовања.
Формацијским променама и формирањем одређених маневарских јединица, те
груписањем снага, распоред је прилагођаван конкретним ситуацијама. Увек се имао у
виду најцелисходнији распоред снага бригаде за сваки конкретан случај, увек у складу са
идејом претпостављеног старешине218. Тај борбени распоред се односио искључиво на
распоред снага и средстава у додељеној зони одбране, док су само мањи делови
ангажовани у зонама одбране других бригада.

Борбени распоред Зворничке пешадијске бригаде се знатно разликовао од

уобичајеног борбеног распореда бригаде предвиђеног правилима употребе. Зона одбране
бригаде имала је ширину чак и до 60 километара. То је у односу на ширину предвиђену
правилима (10-15 километара) износило више од пет пута. Ипак, бригада је имала све
елементе борбеног распореда - ешелон кордонски распоређен у једној линији са
уређеним резервним положајима, снаге за ватрену подршку, снаге за противоклопну
борбу, снаге за противваздушну одбрану, снаге за командовање и везу и резерву .

216
Рицхард. Ј. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници (ревизија), Прилог "Б".
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.
217
Правило бригада, стр. 17.
218
Исто.

108
 3.2.4. БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА219

Братуначка бригада је формирана 14. новембра 1992. године на основу наредбе

Команде Дринског корпуса220, скоро на исти начин као и Зворничка пешадијска бригада
од разних јединица Територијалне одбране221. За команданта је постављен потпуковник
Боривоје Тешић222. Пре формирања Братуначке бригаде на овом простору постојао је 5.
братуначки батаљон у саставу Бирчанске бригаде223, као једина формацијски
организована јединица Војске Републике Српске. Поред овог батаљона постојале су и
снаге Територијалне одбране, организоване у пет одреда без утврђене формације и
различитог бројног стања. Било је и неколико самосталних група и водова које су водили
појединци, без јединствене команде што је услов успешног функционисања.

Сл. 29. ПУКОВНИК ВИДОЈЕ БЛАГОЈЕВИЋ, КОМАНДАНТ БРАТУНАЧКЕ

БРИГАДЕ

У састав новоформиране бригаде ушле су следеће јединице: Команда бригаде са

приштапским јединицама (извиђачки вод, вод везе и вод војне полиције), пет
пешадијских батаљона, чета младих војника, позадинска чета, чета минобацача 120 мм,
тенковски вод (са три тенка), вод оклопних транспортера (пет оклопних транспортера) и
мешовита артиље ријска батерија. Укупно бројно стање било је 2.288 људи.

Формирањем Братуначке бригаде обезбеђени су постављени циљеви за стварање

потпунијих услова за ефикасније вођење борбених дејстава, ослобођење и чување српске
територије у зони одговорности Бригаде која се простирала од Кушлата – десно до
Хљепца – лево, по дубини до реке Дрине. Линија обране била је дужине око 50
километара, а површина слободне територије око 260 квадратних километара. Већина
снага ангажована је на одбрану приградских насеља – села Кравице и рудника Сасе.

219
Ратни пут Братуначке бригаде.
220
Стр. пов. бр. 3-37, 13.11.1992. године
221
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 10.
222
Већ 22.121992. на ту дужност постављен је потпуковник Милан Урошевић. Команданти су се често
смењивали – 03.02.1993. на ту дужност је постављен потпуковник Славко Огњеновић, 01.04.1993. пуковник
Вукшић Цвијетин, 22.09.1993. поново потпуковник Славко Огњеновић, а 25.05.1995. године пуковник Видоје
Благојевић.
223
Richard J Butler, "Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002. стр. 12.

109
 Формирањем Братуначке бригаде очекивала се стаблизаација и ослобађање заузе
тих српских насеља. Међутим, дошло је до опште муслиманске офанзиве на српска села
и линија одбране се приближила Братунцу са истока, југа и запада само на два до три
километра. Остао је само уски појас територије уз Дрину према Дрињачи, кога су
муслимани могли лако пресећи и заузети, чиме би дефинитивно одсекли леву обалу
Дрине од Дрињаче. Бригада је током децембра 1992. године имала 80 погинулих и 115
теже и лакше рањених бораца.

У току јануара настављени су муслимански напади, село Кравице је попаљено,

дошло је до напада на Скелане, непријатељ је држао целу територију општине
Сребреница и велики део општине Братунац. У току јануара Бригада је имала 96
погинулих и 57 теже и лакше рањених.

Због великог значаја Подриња и ослобађања српских територија по сваку цену се

морао одбранити Братунац и ослободити сва територија у Подрињу. Из тог разлога је
Главни штаб Војске Републике Српске упутио на ово подручје снаге јачине једног
батаљона из састава 1. крајишког корпуса224 и делове специјалне бригаде "Пантери" из
састава Источнобосанског корпуса225.

Након заустављања продора непријатеља и опсежних припрема, те ојачања

Команде бригаде старешинским кадром из Команде Дринског корпуса, Братуначка
бригада је заједно са наваденим ојачањима почетком фебруара месеца 1993. године
кренула у офанзивна дејства с циљем ослобађања територје. Већ 15.02.1993. године
ослобођен је водовод "Куњарац" у Бјеловцу, следеећг дана овладано је селом Сасе, а
17.02.1993. ослобођен је рудник цинка и олова Сасе. Офанзива је насављена и почетком
марта заузет је објекат Чауш (тт 773). Да би спречио улазак српских снага у Сребреницу,
француски генерал Морион с пратњом долази преко Саса у Сребреницу.

Сл. 38 БРАТУНАЦ

224
Ове снаге су на овим просторима остале од 12.12.1992. до почетка марта 1993. године.
225
На подручју Братунца ове снаге су остале до краја априла 1993. године.

110
 Главни удар је на правцу Сопотник–Кравица која је ослобођена, а јединице
настављају са офанзивом за ослобађање Глогове, Божића, Магашића, Лемешца и
Шиљковића.

Након ове операције ослобођен је највећи део Братуначке општине, ослобођена је

и путна комуниакција Братунац–Коњевић Поље и даље за Зворник и Власеницу, чиме је
Братунац добио излаз за Републику Српску. У договору са УНПРОФОР-ом, током марта
и априла, из Сребренице за Тузлу, омогућен је излазак муслиманских жена, деце, стараца
и болесних.

Почетком априла 1993. године офанзива је још жешће настављена. Ослобађањем

рејона села Сикирићи, Пирићи и Факовићи ослобођена је путна комуникација Братунац-
Факовићи према Скеланима. До половине априла ослобођен је и значајан део територије
општине Сребреница (Ратковићи, Могуловићи, Брезовице, Моћевићи, Димнићи,
Стожерско...) и српске снаге су избиле на објекет Кварац (тт 1013), Прибићевац и Заник
(тт 831). У нападу на сам град Сребреницу непријатељу су нанесени велики губици,
поправљен је знатно тактички положај, уз губитак 4 борца и 36 теже и лакше рањених226.

На достигнутим положајима бригада је заустављена проглашењем Сребренице

заштићеном зоном и од 05.00 часова 18. априла 1993. године обустављена су сва борбена
дејства. Линија одбране снага Братуначке бригаде на дан 18. априла 1993. године била
је: Лево: - Прибићевац – Кварац (тт 1013) - батаљон гардијске моторизоване бригаде;

- тт 825 – С. Ахлица (тт227 582) -2. батаљон;

- Биљег (тт 600) – с. Обади (тт 707) – Чауш (тт 773) – Ђокаска коса – Жути мост -
Борићи - Каолин (тт 438) – 1. батаљон;

- Лађа (тт 436) – с. Пајићи- с. Лемешац – 4. батаљон;

Десно:- с. Божићи – Јазбине – Шиљковићи - 3 батаљон.

226
У борбеним дејствима у фебруару, марту и априлу Бригада је имала 29 погинулих и 96 теже и лакше
рањених.
227
Тригонометарска тачка.

111
 Јединице Канадског батаљона, из састава УНПРОФОР-а, ушле су у Сребреницу
под изговором да изврше демилитаризацији Сребренице. Снаге Братуначке бригаде су
поштовале примирје и остале на достигнутим положајима непрекидно пратећи сутуацију
и намере непријатеља.

На основу наређења Главног штаба Војске Републике Српске од 18.04.1993.

формиран је привремени састав ТГ-1 у чији састав су ушли: самостални батаљон
"Скелани", 1/1. гардијске моторизоване бригаде, ЈО/Зворничке пешадијске бригаде,
ЈО/Власеница, пешадијска чета Романијске моторизоване бртигаде и МУП Републике
Српске. ТГ-1 је запосела и бранила зону тт 825 – Јасенова – Љесковик – Градац – тт 726.
За команданта ТГ-1 је постављен пуковник Вукота Вуковић, а истурено командно место
Дринског корпуса је формиран на Прибићевцу, а по одласку суседних јединица ту је
остао самостални батаљон "Скелани" и 3. батаљон братуначке бригаде до краја рата.

Крајем априла 1993. године извршена је преформација Бригаде тако да је сада

имала три пешадијска батаљона: 1 пешадијски батаљон са командним местом Хранча; 2,
пешадиј ски батаљон са командним местом Картонажа; 3. пешадијски батаљон са
командним местом Прибићевац.

Наредбом Команде Дринског корпуса дана 15. маја 1993. Бригада на свом левом
крилу запоседа додатну линију одбране: Прибићевац - Туцак – тт 803 – Букова Глава – у
реону Зеленог Јадра. Тако дужина линије одбране Братуначке бригаде достиже 32
километра, а површина слободне територије коју контролише 400 квадратних
километара. Њене снаге у потпуности контролишу и обезбеђују собраћајнице: Братунац
– Кравица –Коњевић Поље и даље; Братунац – Факовићи – Скелани; Братунац – Полом –
Дрињача; Братунац – Сасе. Поред ових комуникација, Бригада контролише и два важна
објекта . водовод "Куњарац" и Рудник цинка и олова "Сасе".

У току 1994. године, Бригада брани своју зону одговорности од упада

муслиманских снага из Сребренице, али учествује и у дејствима око Горажда, на
Нишићкој висоравни и на територији око Бихаћа.

И у 1995. години настављено је са истим задацима, све до операције "Криваја 95"

у којој су јединице Дринског корпуса у рекордно кратком времену ослободиле

112
 Сребреницу и Жепу, коначно заустављајући злочиначке испаде муслиманских снага из
тзв. заштићене зоне.228

Крајем маја и почетком јуна 1995. године заједно са осталим јединицама

Дринског корпуса Бригада учествује у борбама за ослобођење Зеленог Јадра. После
ослобођења Зеленог Јадра, а пре операције за ослобођење Сребренице, линија одбране
била је: 1. пешадијски батаљон – Лемешац – Столице (тт 486) – Вресиње (тт 532); 2.
пешадијски батаљон – Биљег (тт 600) – тт. 707 – Чауш (тт 773) – Жути мост – Лађа (тт
436) – Ломанац; 3. пешадијски батаљон – Зелени Јадар – Букова Глава – Прибићевац –
Кварац (тт 1013) – Залисина (тт 758) – Обли вис (тт 732).229

У саставу Братуначке бригаде налазио се и 4 пешадијски батаљон у чију зону

одбране су спадали Сандићи и Кравице. У ствари, то је 8. батаљон Зворничке пешадијске
бригаде, који је од септембра 1993. године претпотчињен Братуначкој лакој пешадијској
бригади у чијем саставу је остао до 19. јула 1995. године.230

У краткој историји Братуначке бригаде231 стоји:

"После извршених неопходних припрема до 09. јула 1995. год. и извршене

потпуне мобилизације свог расположивог војно способног становништва у зони
одговорности Бригаде, борбеног ангажовања Команде и јединица Бригаде, као и
непосредног присуства, ангажовања и командовања команданта Главног штаба Восјке
Републике Српске генерала Ратка Младића, команданта Дринског корпуса генерала
Миленка Живановића и начелника штаба Дринског корпуса генерала Радисава Крстића у
незадрживом походу јединице Дринског корпуса су у рекордно кратком року ослободиле
муслиманску енклаву Сребреницу, из које су у последње две године предузимане
злочиначке акције против српског народа. После три године крвавог и наметнутог рата
српском народу на Петровдан поново је слободна Сребреница, а непријатељ је уз велике
губитке натеран на терен у бекство. Један део непријатељских војника се преко
Подравања и Сушице извукао ка енклави Жепа, а други део се покушавао пробити

228
Детаљније види у поглављу "Операција КРИВАЈА 95".
229
Осми пешадијски батаљон Зворничке пешадијске бригаде је претпотчињен Братуначкој лакој пешадиј
ској бригади. Добио је бројчану ознаку "четврти" - 4. пешадијски батаљон
230
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 53.
231
Ратни пут Братуначке лаке пешадијске бригаде 1992-1995.

113
правецм Бокчин поток – Шиљковићи – Мратинци – Побуђе ка Коњевић Пољу – Удрчу и
даље ка Кладњу и Тузли Треба истачи да се један део муслиманских војника предао
припадницима Војске Републике Српске као и то да је велики број муслиманских
војника који су хтели да се предају припадницима Војске Републике Српске стрељан од
стране окорелих муслиманских фанатика, који су и до сада начинили ставичне злочине
над српским становништвом Сребреничке, Братуначке, Скеланске, Миличке и
Власеничке општине који су незаштићена српска села буквално сравнили са земљом, а
којима није ни падало на памет да се предају припадницима Војске Републике Српске".

114
 3.3. СНАГЕ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ

Министарство унутрашњих послова (МУП) Републике Српске, као орган Владе

Републике Српске, у ситуацији када није проглашено ратно стање у Републици Српској,
је било потпуно самосталан орган у оквиру Владе и са Министарством одбране је имало
задатак да сарађује у области одбране. За обављање својих задатака имало је своју
организацију са установама и јединицама.

На челу Министарства налазио се министар, а састојало се од Кабинета министра,

Ресора јавне безбедности и Ресора државне безбедности. У време догађаја у Сребреници
и непосредно после њих, заступник министра унутрашњих послова Републике Српске
био је Томислав Ковач , који је био и командант штаба полицијских снага. Он је као
командант штаба потписао наређење број 64/95 од 10.07.1995. године, којим се наређује
упућивање самосталне јединица Министарства унутрашњих послова у рејон Сребренице.

Кабинету министра била је потчињена Специјална бригада полиције, која је у

свом саставу имала 2. специјални одред полиције (Шековићи), 4. специјални одред
полиције (Бијељина-Јања), 5. специјални одред полиције (Добој), 1. чету полиције
(Јахорина) и 2. чету полиције (Јахорина). Ове јединице су биле организиване као борбене
јединице и њихова примарна улога била је у акцијама везаним за унутрашњу
безбедност232.

Ресор јавне безбедности је, поред управне структуре, имао у свом саставу центре
јавне безбедности (ЦЈБ), међу којима је био и онај у Зворнику (начелник Драгомир
Васић), који је у свом саставу имао станице јавне безбедности (СЈБ) у Братунцу,
Власеници, Милићима и Шековићима, полицијску станицу (ПС) у Зворнику, станично
оделење у Козлуку и Осмацима и полицијску станицу за безебдност саобраћаја на
путевима Зворника, као и шест чета посебних јединица полиције (ПЈП).

232
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 27.

115
 На територији општина Зворник и Братунац налазиле су се полицијске станице за
контролу преласка државне границе, потчињене Управи за пограничне послове и
странце Ресора јавне безбедности.

Дежурни оперативни центар Ресора јавне безбедности био је Оперативни центар

Бијељина.

Одмах након ослобођења Сребренице, Председник Републике Српске је актом

стр. пов. бр. 01-1351/95 од 11.07.1995. године наредио формирање Станице јавне
безбедности Српска Сребреница

Употребу снага Министарства унутрашњих послова у борбеним дејствима

регулисао је врховни команднат Оружаних снага Републике Српске својим наређенејм
стр. пов. бр. 01-715-1/95 од 22. 04. 1995. године.

У складу са овим наређењем, јединице полиције учествују у борбеним дејствима

на основу наредбе врховног командната оружаних снага и Министарства унутрашњих
послова. Њима руководи министар унутрашњих послова преко Штаба команде
полицијских снага Министарства. Јединице полиције које се наредбом врховног
команданта оружаних снага упућују на борбена дејства претпотчињавају се команданту
јединице у чијој зони извршавају борбене задатке, њима непосредно командује
командант - припадник МУП-а, оне задржавају своју формацију и не могу се
распарчавати и раздвајати. У зони одбране јединице Војске Републике Српске, ове
јединице се могу користити само за задаке које им је унапред одредио врховни
командант или министар унутрашњих послова.

На територији општина послове из области унутрашњих послова, према

"Смерницама о задацима ратних председништава општина за време ратног стања",
"послове из области унутрашњих послова ратно председништво извршава у сарадњи са
Станицом јавне безбедности, односно Центром јавне и државне безбедности МУП-а".
Дакле, ни за време ратног стања органима МУП-а нико не руководиу ван састава МУП-а,
него само сарађује са њим.

У складу са овим је и командант Штаба Команде полицијских снага Томислав

Ковач својим наређењем број 64/95 од 10.07.1995. године наредио издвајање дела снага

116
(специјани одред полиције из Шековића, прва чета посебних јединица полиције
Зворник...) и упућивање у рејон Сребренице у току 11.07.1995. године. За команданта је
одредио заменика команданта Специјалне бригаде полиције Љубишу Боровчанина.
Наређењем је регулисано да командант јединице ступи у везу са начелником Штаба
Дринског корпуса.

Према акту наченика Центра јавне безбеднсоти Зворник број 283/95 од

13.07.1995. године, у договору са генералом "Војска Репубике Српске наставља
операције према Жепи, а сав остали посао препушта МУП-у" - евакуација преосталог
становништва из Сребренице (око 15.000 људи), борба са око 8.000 муслиманских
војника блокираних око Коњевић Поља и обезбеђење свих кључних објеката у
Сребреници. У т. 2 овог акта наглашава се да "тај посао одрађују само јединице МУП-а".

Према акту начелника Центра јавне безбености број 01-16-02/1-205/95 од

15.07.1995. године снаге Центра јавне безбедности Зворник су ангажоване на задацима:

- Друга чета посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворника на

обезбеђењу града Сребренице где обавља полицијске послове;

- на путу Кравица-Коњевић Поље-Касаба налазе се две чете МУП-а с Јахорине,

вод посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворник с једним тенком и
делом снага Центра за узгој и дресуру паса на пословима блокаде тог терена и борбе са
заосталим муслиманским снагама из Сребренице;

- непосредну заштиту града Зворника и борбу се непријатељским колонама на

потезу Жлијебац, Златне воде, Кула град, Маричићи, воде две чете посебних јединица
Бијељина, једна чета Добој и вод чете Зворник;

- офанзивне снаге МУП-а , које чине део другог и четвртог СОП, као и прва чета
посебних јединица полиције Зворник, ојачане тенком, "прагом", БОВ-ом и водом
минобацача ангажоване су на правцу Црни Врх - Баљковица ради блокаде терена заједно
са снагама Војске Републике Српске са задатком да униште непријатељске снаге које су
успеле да се пробију из Сребренице и тако дођу иза леђа првим борбеним линијама
Зворничке бригаде на Баљковици и Пандурици.

117
 Ово поглавље потребно је добро проучити и одлучити се за оно што би било
прикладно!!!

118
 4. СРПСКА СЕЛА СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА У ПЛАМЕНУ

Сл. 137. ПОРУКА СА СПОМЕНИКА ПОГИНУЛОМ СРПСКОМ ВОЈНИКУ

Након заузимања српских села Подравање, Бјеловац, Факовићи и других села и

егзодуса српског народа у јануару 1992. године, пада Скелана и Кравице (општина
Братунац), престао је сваки облик живота српског народа у ужем делу Средњег Подриња
– на простору од Жепске стене на југу и југоистоку до Дрињаче на северозападу и
северу, осим града Братунца. У Средњем Подрињу муслимани су настојали организовати
зивот искључиво у складу са одредбама Курана и "Исламске декларације" Алије
Изетбеговица233.

Стање у Средњем Подрињу је било неприхватљиво за Србе, јер у таквом стању

није било никаквог облика политичког живота Срба. Контролом Средњег Подриња
муслиманске паравојне јединице, а касније Армија Босне и Херцеговине, нарушиле су и
битно угрозиле јединствену операцијску основицу Војске Републике Српске,
раздвојивши источну Херцеговину од источне Босне.

Одзив муслиманског становништва у овим крвавим походима, добровољан или

принудан, изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви до сада изведени
напади били су по правилу претходно припремљени, спровођени као по написаном
сценарију и уз велики број добро наоружаних нападача, праћених пљачкашима.

233
Већ крајем 1993. и почетком 1994. године дошло је до сукобљавања у муслиманском руководству, па
Дудаковић у разговору са, већ поменутим Шаћирбејом, говорећи о ситуацији у Сарајеву, каже: "Ко је то уз
нас, ово постаје други Иран. Срби и Хрвати су убијани овде. Хиљаде и хјиљаде су нестале преко ноћи, а нико
то не сме да призна. Овде је као у Ирану! Алија се моли на телевизији. Он је екстремиста и лудак. Хоће да
жртвује цео свој народ да би ушао у историју, као оснивач исламске државе. Овде нема места за нормалне
људе. Сви Срби и Хрвати који су нешто вредели су побегли. Сви муслимански стручњаци, првенствено
лекари, су такође напустили град. Само они који су дошли из Жепе, Горажда, Сребренице и Хотоња су сада
овде. Муслиманска Странка демократске акције (СДА) такође је одговорна, као и Срби, за рат, нарочито
екстремисти из редова СДА који желе да владају Босном" (Информатион, Копенхаген, пренео часопис
"Дрински"бр. 3, стр. 30

119
 Док је трајало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашујуће су
изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз, за обичан људски
ум, непојмљиво "алакање", вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије,
тигање и шерпе, проламали су се покличи: "Алаху егбер".. Крв се ледила у жилама
нападнутог становништва.234

Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи српски

засеоци, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају
компактна српска подручја. Ни дани у којима су извођени напади нису били препуштени
случају. Бирали су се православни празници и породичне славе или дани интензивних
пољопривредних радова, док су мештани били опуштени или заокупљени текућим
бригама и пословима.

Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи,

Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на мале засеоке Гниона, Бљечава
и Метаљка. Уследили су напади на већа српска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи,
Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање... У том периоду и у тим
походима на српска насеља муслимани су опустошили све што су затекли, и из дана у
дан ширили своју територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су у
свом поседу задржали свега десетак села. За то време су муслимани запосели више од 30
етнички чисто српских села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама.
Али, тиме још није био достигнут врхунац етничког чишћења ових територија.

У јануару 1993. на Божић и наредних десетак дана, и последња велика српска

подручја, као што су Кравица и Скелани са околним селима, постали су жртве

234
Бечки хроничар Петер Штерн је забележио у својој хроници, објављеној у Нирнбергу, догађаје током
турске опсаде Беча 1529. године. Сликовито је описао злочине које су чинили турски ратници – набијање на
колац, силовања, вађења деце из мајке и њихово набијање на колац. За узврат, из освете, Аустријанци су
разчерећили ухваћене турске шпију не, одузимајући им тако могућност да, по веровању, наставе живот на
другом свету.
Европа је морала знати за овакве поступке окорелих исламиста, многи од њих су примењени на Србе у рату у
Босни и Херцеговини, посебно у Подрињу и од снага под командом Насера Орића.
Срби су то добро знали и нису могли да прихвате да живе у држави коју је хтео да створи Алија Изетбеговић.

120
 бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Муслиманска агресија достигла је
максималне домете на овим подрињским просторима. 235

О тим тешким днаима по српски народ Подриња, Ратко Младић изјавио је

новинарки Љиљани Булатовић: "Јуна 1992. босански Срби су умирали. Више од стотину
села је горело на нашој страни Дрине места која више не постоје као Ратковићи,
Факовићи, Скелани... Жене и деца су убијани. Старији људи су живи бацани у пламен
који је буктао на месту где су некад били њихови домови...".

Муслиманске оружане снаге у својим борбеним операцијама у наведеном

подручју уништиле су многа српска насеља. При томе је убијен велики број цивила.
Следе наведена нека од злодела која говоре о злочинима над Србима и њиховом
прогону:

* Осмог маја 1992. године убијен је посланик у Републичкој скупштини Босне и Херцеговине
Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице(9. маја 1992. године). У граду је
остало свега 30-ак лица који нису муслимани. Горана Зекића су локални муслимани на прилазу
Сребреници, код села Залазје, сачекали у засједи и убили. Тим подмуклим и за многе неочекиваним
убиством Србима је стављено до знања чему могу да се надају. Тада се коначно видело да су и сва
претходна убитства, најчешће она из засједе, у којима је страдало двадесет лица, била дио унапред
припремљеног плана уништавања и протеривања Срба из Сребренице236

Команда 8. оперативне групе "Сребреница" је навела да је то убитство извршено 1. јуна 1992.

године "када је пресечена путна комуникација Братунац – Вољавица - Сасе – Сребреница... којом
приликом су ликвидирани вођа четничког покрета у Сребреници Горан Зекић и вођа четничког покрета у
Кравици Милошевић Радомир".237

* У Гниони, засеоку претежно српског села Гостиљ (општина Сребреница), на српски православни
празник Ђурђевдан које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из Поточара, под командом Насера
Орића, убили су ударцима ножа док се кретао путем Гниона-Гостиљ Лазара (Миливоја) Симића (1936) и
Радојка (Рајка) Милошевића (1928), инвалида оштећеног вида. који је жив запаљен и изгорио у својој кући

235
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер.
236
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
237
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на
подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.

121
 што су из оближње шуме посматрали његова супруга и пар избеглих мештана. Ово село је прво село у
сребреничкој општини које је спаљено, а затим до темеља сравњено.

Извршиоци су Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и др.

О трагедији овог села сведоче: Петровић Лука, Симић Миодраг, Милошевић Миле, Слијепчевић
Марко и Вукадиновић Миладин.238

*Шестог маја 1992. године муслиманске оружане снаге, део Орићевих јединица, напале се село
Бљечева (општина Братунац), у коме су концентрисани малобројни Срби. убиле три житеља села, а куће
ових жртава су опљачкане и спаљене. Косана Зекић заклана је у својој кући, а тешко рањен њен син
Милан, који ће од тешких рана преминути два месаца касније у Београду. Убијен је и 75-годишњи старац
Гојко Јовановић.239

Непосредни извршиоци напада су муслимани из околних муслиманских села и саме Бљечеве,

међу којима су препознати: њихов предводник Ибрахимовић Хасиб, али и Џелић Фузо, Ћосић Мехо,
Јашаревић Исмет, Мемишевић Шаћир, Муратовић Ибран и др.240

Сведок: Мумишевић Нуриф

238
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на
подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер; Страдање
српских села у Сребреници (1),http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјаве сведока Патровић
Луке,, Вујадиновић Младена, Симић Миодрага и Милошевић Миле, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним
злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5.
октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
239
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина
на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића; http://www.jasenica.org; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.
240
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
Страдање српских села у Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/ sokolac_ Srebrenica; Кривична
пријава против учесника напада и изјаве Мумишевић Нурифа, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним
злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5.
октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

122
 *Шетог маја 1992. године у селу Јошава (општина Сребреница) заробљен је један становник и
одведен у Сребребицу. 241

*У близини муслиманског села Осмаче, општине Сребреница, постављена је заседа 7. маја 1992.
на локалној саобраћајници Сребреница – Скелани - Бајина Башта. Том приликом сачекано и уништено
теретно моторно возило у коме се налазило више цивилних лица српске националности која су се пред
најездом муслиманских оружаних формација исељавала преко села Чичевац у Скелане и даље у Бајину
Башту и Србију. Заседу су поставили припадници локалних муслимана сврстани у јединице Армије БиХ.

Ово је и прво колективно страдање Срба у сребреничкој општини и прва заседа у којој је у овом
делу Подриња убијено више лица. Ту праксу муслимани ће наставити и трајаће све време рата. У
сребреничком крају до пролећа 1994. готово једна трећина укупних српских зртава страдало је у заседама
и изненадним препадима из скривених муслиманских бусија. У заседама су сачекивани српски пролазници
и возила и тај начин убијања претворио се временом у неку врсту муслиманске специјалности. То је за
нападаче и најбезбеднији начин оружаног обрачуна са оним кога желе убити. Ризик за властити живот је
минималан, а то је и најважније.

Жртве: Милојка (Славко) Митровић, 1953; Радосава (Милован) Стјепановић, 1956; Небојша
(Радомир) Дорић, 1966; Зоран (Обрен) Вукосављевић, 1970; Симо (Манојло) Танасијевић, 1952; Миливоје
(Богдан) Илић, 1962; Данило (Радомир) Петровић,1961. 242

* Четрнаестог маја 1992. године нападнуто је село Јошава (општина Сребреница). Заробљено је 10
лица српске националности и одведено у затвор у згради суда у Сребреници. Једна особа се отровала, док
су остали размењени. Након напада село су спалили и опљачкали.243

*Село Виогор, настањено већинским српским становништвом, напали су, 15. маја 1992. године,
припадници Територијалне одбране Сућеска, Сребреница и Поточари под командом Насера Орића и Зулфе
Турсуновића. Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина опљачкана. Све то посматрали су
становници суседног села Чумавићи, које су у изолацији држали Ибран Мустафић и још неколико
локалних војних група. Након напада на Виогор убијени су Стоја Васић (65) и Драго Јовановић (64). Стоја
је, према сведочењу њеног сина Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у
својој кући где је убијена и запаљена. Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села и

241
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
242
Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Корени - лист Срба у расејању; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
243
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у број од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

123
 према казивању сведока Миладина Ристановића, остао је код своје куће где је, највероватније, и убијен, а
његови посмртни остаци нису још пронађени. Још није пронађено ни тело Обрада Васића (38) који је
нестао за време напада Територијалне одбране Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође
је уништено почетком маја, а становништво прогнано. Неколико дана раније, 9. маја у селу Сјемово убијен
је и непокретни Милош Зекић (73) и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено.244

Сведоци: Васић Слободан, Васић Мира и Васић Јела.

*И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог села дан
раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада
припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а потом убијен и запаљен у својој кући. Има
озбиљних назнака да је о свему био упознат Насер Орић. Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он
је пре уласка јединица Територијалне одбране Сребреница и Сућеска у Осредак обилазио више пута оца,
док се налазио у изолацији у селу Чумавић. "Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће након
паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте Територијалне одбране 15. маја запалити и
Осредак. Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не пале село јер ми је у кући остао непокретни
отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника Територијалне одбране Сребреница одвело ме до куће, али
сам затекао кућу запаљену. Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у
изолацију у Чумавић", сведочио је Миладин Ристановић. 245 Изјаву је дао и Васиљевић Бранислав.

* Петнаестог маја јединице Територијалне одбране Сребреница које су предводили Хакија

Мехољић и Неџад Бектић, командант бригаде „3. мај" Крагљивода (и члан штаба свих оружаних снага у
Сребреници), напали су српско село Међе. И то село је спаљено, а у селу је убијено седморо цивила, међу
њима Војислав Ђурић (73) и његов син Новак (47), глувонема и ментално ретардирана особа, док је у
засеоку Карно убијена Петрија Андрић (51). Према сведочанствима преживелих рањених мештана, након
упада Мехољићевих и Бектићевих јединица у тај заселак, заробљени су Милојко Гагић (52) и Радивоје
Суботић, да би потом били мучени и напослетку убијени. Из села је у заточеништво у Сребреницу
одведено десетак мештана: преживели су сведочили да су сви мучени, а да су неки убијени. Мехољићеви и
Бектићеви војници неколико дана касније запалили су и Радошевиће, а том приликом у својој кући убијен
је и запаљен старац Алекса Перић. Нешто раније и војници Орићеве и Турсуновићеве јединице поново су

244
Слободан Дурмановић,Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Запсиник о саслушању
сведока Васић Слободана, , Васић Мире и Васић Јеле, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Записник о саслушању сведока ЗекићМаксима и службена
забелешла, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem
.../Изјаве-2.пдф
245
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Записник о саслушању
сведока Васиљевић Бранислава, Изјава, www.srebrenica projekt.com/sr/DOWNLOAD/ victem .../Изјаве-2.пдф

124
 се „прославили": сачекали су да се део прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и
село коначно спалили.246

Сведоци: Савић Десимир, Петровић Миленко, Јевтић Милан, Суботић Млађен, Гагић Даница,
Гагић Цвијетин, Гагић Милија, Суботић Видоје, Симеуновић Радојка, Симеуновић Велимир и Гагић Петар

*Двадесетог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено је једно лице.247

* Двадесет првог маја 1992. године на регионалном путу Милићи – Сребреница, и месту Жутица,
од стране наоружаних муслимана, убијено је осам лица српске националности: Петковић (Драгољуба)
Млађен(1952), власник камиона; Кондић Недељк; Ковачевић (Милосава) Миленко (1960); Лазаревић
(Десимира) Мићо (1974); Обрадовић (Видоја) Миљана (1941); Шарац (Илије) Војислав (1925); Зечић
(Радоја) Слободан (1959); Илић Обренија (1958).)248

Камион је био једино средство за јавни превоз путника, којим су се могле

прелазити веће даљине, јер аутобуса одавно није било. Саобраћај се углавном одвијао на
сопствену одговорност, и то није било питање храбрости, већ потребе људи да због
обавеза одлазе у оближња места. Крену људи и на најгоре не мисле. Тог дана, око 15
часова, стари камион возио је људе на путу Сребреница-Милићи. Није постојала
станица, већ тамо где се нађеш, чим видиш ТАМ, подигнеш руку и свако стане. Из
рудника, где ради на обезбеђењу, враћао се својој кући у Милиће Радомир Илић. Стао му
земљак Млађен Петковић, стари возач, подигао цераду, а унутар већ десетак путника
седи. Нису дуго путовали, када је у месту Жутица почело да пуца са свих страна. Одмах
су знали да је муслиманска заседа. Зачула се вриска и кукњава жена, камион је стао.
Радомир и његов познаник Неделејко истог момента су отворили цераду и искочили
напоље. Видели су возача Млађена како лежи крај камиона мртав, а на асфалту је било

246
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.20.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Корени – лист Срба у расејању.
247
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Кривична пријава против нападача, службене
забелешке о разгиовору са Савић Десимиром, Петровић Милленком, Јевтић Миланом, Гагић Петром, Суботић
Млађеном, Гадић Даницом, Гагић Цвијетином, Суботић Видојем, Симеуновић Радојком и Симеуновић
Велимиром, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
248
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Трећи извештај Владе СРЈ о
почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас.
http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm

125
 беживотно тело једног путника. У кабини је остала непомична жена. Имала је рану од
метка на челу. Човек који је с њим искочио био је погођен и низ леђа му је цурила крв.
Срушио се крај асфалта. Радомир је потрчао даље. На камион је бачена бомба, тако да су
они који су остали испод цераде раскомадани. Таман кад је већ скоро крочио у шуму,
неко је викнуо да стане и дигне руке. Наслонио му је пушку на леђа и наредио да легне
на асфалт. Потом су довели двоје деце која су вриштала. Тек тада, на асфалту, Радомир
је приметио да је рањен у главу и да му је бомба откинула део прста са руке. . Војник
који их је заробио отишао је тридесетак метара даље, да пита своје вође шта с њима да
ради: - Убиј све то, шта ће нам!

Чим је то чуо Радомир је скочио са асфалта, узео мање дете у наручје, а другом
наредио да испред њега трчи у шуму. Они су запуцали на њих, али срећом промашили.
Деца и Радомир су се спасли, а њих осморо је остало измаскрирано у камиону и око
њега. Када су се удаљили далеко у шуму, видели су велику ватру с те стране и знали да
је возило са мртвим путницима запаљено.249

Сведок Будић Хусеин тврди да су у заседи учествовали: Јусуповић Џемо,

Муратовић Есад, Османовић Мухидин и Вејзовић Суљо, као и неки муслимани из
Подгаја, Камењаче и Опетака чија имена му нису позната.250

*Истог дана у селу Сикирић, око 17 часова, убијен је цивил Симић Војислав, који
је са својим сином Милојком обављао пољопривредне радове на њиви. У њих је пуцано
из непоредне влизине. Утврђено је да је један од извршиллаца Машић Ибрахим.Милојко
је успео да побегне искористивши тренутак кад је један од нападача почео баратати око
пушке која је била закочена. Војислав је у пределу гениталија и малог стомака имао
велике ране, а по повредаме се види да је пуцано из близине.251

249
Изјава Илић Радомира, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
250
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf; Документационо информациони
центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
251
Кривична пријава против Месић Ибрахима, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf

126
 *Двадесет петог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено
је пет лица.252

*Двадесет шестог маја 1992. године у селу Чизмићи (општина Сребреница),

убијена је једна особа. 253

*Двадесет седмог маја 1992. године на магистралном путу Зворник-Милићи, у

месту Коњевић Поље, муслиманске оружане снаге су организовале заседу на колону
камиона рудника "Боксит . Миличи" и убиле пет лица. О том догађају говорио је много
касније један од заробљених муслиманских војника, неки Скејо, Мирсад Сулејмановић.
Испирчао је да су у том нападу учествовале две групе бораца из околних села Знали су
када ће камион наићи, поставили су заседу и све их побили, измасакрирали и бацили крај
пута.254

Сведок заседе ду Ахметовић Авдо из Рашева, Ђукић Милан, Сулејмановић

Мирсад и Саха Чохадаревић.

Сл. 15 КОЊЕВИЋ ПОЉЕ

*Истог дана у ширем рејону Руповог брда (општина Милићи), шест наоружаних
муслимана је из засеока ликвидирало пет цивила српске националности који се
превозили дрво за огрев. Муслимани Сребренице из пешадијског наоружања су на њих
отворили ватру.255

*Двадесет деветог маја 1992. године, на путу Братунац-Коњевић Поље,

муслиманске оружане снаге су поставиле барикаду у селу Сандићи (општина Братунац)

252
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
253
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
254
http://www.jasenica.org; кривична пријава против учесника у заседи и изјаве Ахметовић Авде, Ђукић
Милана, Сулејмановић Мирсада, и Сахе Чохадаревић, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/
DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године;
Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
255
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

127
 и из заседе унакрсном ватром убили 10 цивила: Милутин (Стеве) Милошевић (1948),
Јово (Сретена) Благојевић (1973), Драгица (Стојана) Матикоса (1955), Срето (Милана)
Сузић (1960), Миодраг (Мила) Воркапћц (1971), Иван (Ратка) Ивановић (1970), Драган
(Десимира) Петровић (1967), Весна Крџалиц, Александар (Мирка) Граховац (1972) и
Зарко Ивановски.256 Убијен је у начелник полицијске станице Братунца Милутин
Милошевић. У неким страним медијима после тог злочина појавиле су се вести да су
начелника полиције Милошевића, у ствари, убили Срби зато што је, наводно, бранио
муслимане. У селу Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са
осталима. Тек после десет месеци, муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и
да их породице сахране у свом месту.257

У вези ове заседе комисија Мазовјецког је у свом извештају навела неистину да су

Срби убили Милошевић Милутина, иако је он био убијен од муслимана који су га
сачекали у заседи при покушају да уклони барикаде које су постављене од стране
муслиманских оружаних формација.258

*У нападнутом српском засеоку Опарци муслиманског села Брезовице у коме

муслимани чине већинско становништво (општина Сребреница), 1. јуна 1992. године,
убијено је шест Срба, који нису могли или нису хтели да напусте своје домове, сва
српска имовина је опљачкана и попаљене 22 српске куће. Учинили су то њихови суседи
и наоружани мештани из околних муслиманских села сребреничке и братуначке
општине и борци Армије Босне и Херцеговине. Препад су извршили Хусо Салиховућ,
Абдулах Алић, Бакир Бекић, Севдалија Халиловић, Хајрудин Халиловић, Хусић Велказ
итд.259

256
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
257
http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
258
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године: Документационо
информационицентарВеритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
259
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и
Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 47/hronlogija.htm; Центар за истраживање ратних злочина над
Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Страдање српских села у
Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/ sokolac_srebrenica; Трећи извештај Владе СРЈ о

128
 Убијено три члана породице Петровић: Дикосава (53), Живојин (73) и Милорад
(61). Из села су у Сребреницу одведена два брата Ратко (50) и Угљеша Илић (53) и
њихов близак рођак Драгић Илић (53). Према сведочанству једног од мештана и према
неким од докумената Територијалне одбране Сребреница, Илићи су предати у штаб
Насера Орића, одакле им се губи сваки траг. Према истом сведочанству, једно од лица
која су убила Живојина Петровића у Опарцима већ годинама живи у САД. Реч је о Ибри
Јакубовићу, чије се име директно доводи у везу са још неколико почињених зверских
убистава у српским селима. Такође, из документа који је потписао командант Фахрудин
Алић и у којем је описан ратни пут муслиманске чете из Брезовице у Опарцима су
„убијена два четника, тројица су заробљена, одведена жива у Сребреницу и предата у
команду". Овде, наравно, није приказано убиство жене Дикосаве Петровић, јер се то не
сматра војним успехом за похвалу. И напослетку, у једном документу 8. оперативне
групе Сребреница од 7.3.1994. потврђује се да је тадашњи штаб Територијалне одбране
Сребреница евидентирао напад на село Опарци, 1.6.1992. У том документу дословно се
констатује да је „агресор успјешно протјеран са локације Опарци".260

Сведок напада Петровић Милоје, Петровић Стојан.

Истог дана, у селу Глогова, наоружани муслимани су извршили напад на

путничко возило.261

Сл.094. ГЛОГОВА

*Неколико дана касније, 12 припадника Територијалне одбране Сребреница из Осмача

упало је у село Црквине и након краћег физичког малтретирања пуцали су у Десанку
Павловић (59) и њеног супруга Борислава. Десанка је убијена на лицу места, док је
Борислав, иако тешко рањен, успео да преживи. Спасло га је само то што су нападачи

почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године.
260
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Кривична пријава против
учесника напада и изјаве Петровић Милоја, Петровић Стојана о извештај о раду чете Брезовица, Изјава,
www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf,Документационо информациони центар
Веритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
261
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

129
 мислили да је и он мртав. Након тога сви преостали становници Црквина у страху су
побегли у суседно село Ратковићи које ће бити нападнуто 21. јуна. Пре тога, куће у
Црквинама су спаљене.262

* У претежно српском селу Метаљка (општина Милићи), велика група муслимана

извела је 2. јуна 1992. године пешадијски напад. У том нападу муслимани су пред собом
уништавали све што је српско, палили куће, штале, помоћне објекте, рушили надгробне
споме нике, а покретну имовину опљачкали. 1. јуна 1992. године, убијено је пет лица:
старица Ковиљка Жугић (1922), брачни пар Мирјана (1939) и Војислав (1938)
Милинковић чији су посмртни остаци нађени угљенисани у породичној кући. Теже је
повређена старица Вукица Милинковић, а нестали су, и од тада им се губи сваки траг,
Владо Милинковић, те отац и син Комљен и Тривун Жугић. Спаљено је 25 кућа, школа и
управна зграда предузећа "Бирач" из Власенице.263

Сл. 35 ПЛАЧ СРПСКЕ МАЈКЕ НА ГРОБЉУ У МИЛИЋИМА

Напад на Метаљку извршен је под командом Хоџић (Авде) Ферида (1959), Друм,
Власеница, у то време команданта оружаних снага Церске; Аљукиц (Беће) Бећира
(1960),Недјељишта, Власеница, командира Друге чете; а као непосредни извршиоци
препознати су Дедић (Рамиза) Ејуб (1957), Скугрићи, Власеница; Дедић (Хамдије) Неџад
(1961), Скугрићи, Власеница; Дедић (Незира) Нијаз (1972), Скугрићи, Власеница; Дедић
(Хамдије) Кемал (1969), Скугрићи, Власеница; Дервишевић (Хамида) Хамдија(1952),
Скугрићи, Власеница; Дервишевић (Шабана) Самир (1972), Скугрићи, Власеница;
Хусеиновић (Хасима) Хусеин (1963), Скугрићи, Власеница; Хајдаревић (Мехмедалије)
Мирсад (1974), Недјељишта, Власеница; Селиновић (Џемаила) Заим (1968), Скугрићи,
Власеница; Селиновић (Џемаила) Едо (1971), Скугрићи, Власеница; Сулејмановић
(Алије) Џемаил (1961), Роваси, Власеница; Сулејмановић (Шабана) Алија (1960), Роваси,
Власеница; Сулејмановић (Алије) Емин (1957), Роваси, Власеница; Мускић (Хусе)
Муниб (1954), Церска, Власеница; Бећировић (Расима) Мевлудин (1971), Недјељиста,

262
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Рови репортер, 4.10.2006; Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
263
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Страдање српских села у
Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica

130
 Власеница; Бећировић (Хабиба) Салих (или Халил), рођен 1964. Недјељишта,
Власеница; Бајрић Асим; Бајрић (Бајре) Шемсудин (1967), Церска,Власеница; Бајрић
Авдо; Велић (Чамила) Чазим (1971), Церска, Власеница; Курјак (Мује) Асим (1975),
Церска, Власеница; Челебић (Мује) Хасиб (1958), Церска, Власеница и Челебић (Хамеда)
Хамдија (1962), Церска, Власеница.

Сведоци напада су ратни војни заробљеници: Бећировић (Хабиба) Хабиб, један од

нападача, и Суљемановић (Шабана) Мирсад, звани Скејо, рођен 1967. у Скугрићима,
општина Власеница264

*Четвртог јуна 1992. године на путу Братунац – село Обади, брдо Чауш (општина
Сребреница) убијено је једно лице. Напад су извршили муслимани, припадници
"Зелених беретки" и "Патриотске лиге", добровољци из околних села Скендеровићи,
Мочевићи, Ликари, Стожерско, Поточари, као и из самог града Сребренице.265

Сл. 140. ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У БРАТУНЦУ

Тог дана мештани из суседног села Пирићи, на ливади испред села Лозница,
нешто после 15 часова напали су Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су
чували овце. Ухватили су их и изболи ножем. Кад су стигли српски војници, Јована је
још давала знаке живота, а недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу
предвече пронашао његов брат Спасоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха,
као и рану на грудима. Обе су нанете ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу
стомака и груди. Док су их увече сахрањивали, муслимани из суседног села Положника
пуцали су по гробљу, па су под ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току
ноћи, довршили закопавање.

Сл.7, 27, 32, 33, 34 КОМЕМОРАЦИЈА НА ГОДИШЊИЦУ СТРАДАЊА СРБА У

БРАТУНЦУ

264
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
265
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у
Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.

131
 *Истог дана, наоружане муслиманске дивезантско-терористичке групе из Жепе
напале су колону Војске Републике Српске у кањону реке Жепе којом приликом је
убијено 45 припадника Војске Републике Српске, а већи број рањен и 30 заробљено.266

* Деветог јуна 1992. године муслиманске снаге су заробиле учитеља основне

школе из села Тегари (општина Братунац) и убиле једно лице.267 Учитељ Ковачић Божо
је одведен у Поточаре где је, према сведочењу Вујадиновић Михајла из Чумавића, после
мучења убијен и сахрањен негде у потоку око Милачевића. Сведок Ристанивић Миладин
из Чумавића каже да су мислили да је он Радован Караџић.268

*Десетог јуна 1992. године нападнуто је готово небрањено српско село Рупово
Брдо (општина Милићи) са засеоцима Жугићи, Глигори и Милинковићи, од стране јаких
муслиманских снага.

У време напада у селу се налазило цивилно становниство. Нападаци на Рупово

Брдо су муслимани из суседних села: Жедањско (предводио их Зулфо Турсуновиц),Ђила
(предводио их Ибрахим Адемовић - Цакура), Жутица (Мујо Бектић), Штедре (Бећир
Меканић) и Купусно (Фадил Турковић). Том приликом убијено је пет лица српске
националности: старица Ковиљка Жугић (1922), Реља (Маринка) Милинковић (1941),
Радоје (Петра) Милинковић (1952), брачни пар Војислав (Максима) Милинковић (1938)
и његова супруга Мирјана Милинковић (1939). Посмртни остаци брачног пара Мирјане и
Војислава Милинковића пронађени су угљенисани у њиховој кући. Приликом напада
теже су повређени старица Вукица Милинковић и Миломир Жугић, а нестали су,
највероватније ухваћени и убијени, мештани Владо (Милета) Милинковић (1948), отац и
син Комљен (Милоша) Жугић (1925) и Тривко (Комљена) Жугић (1954). Несталим
лицима од тада се губи сваки траг. Село је опљачкано и спаљено. Том приликом
изгорело је 25 кућа новије градње, основна скола, радионица и управна зграда ДП
"Бирач", Власеница. Поред наведених вођа, од нападача на село препознати су: Хасан
(Беге) Адемовић (1937) из села Ђила, општина Власеница; Неџад (Хасана) Адемовић
(1970), Ђиле, Власеница; Сулејман (Суље) Вејзовић (1969), Јоховача, Власеница; Џемаил
(Омера) Јусуповић (1966), Нурићи, Власеница; Зулфо (Мехмеда) Мемишевић (1968),
Бесици, Власеница; Ифет (Емина) Маловић (1967), Ђиле, Власеница; Сифет (Емина)

266
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
267
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
268
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

132
 Маловић (1967), Ђиле, Власеница; Азем (Махмута) Мемишевић, звани Фаца, (1957),
Бесици, Власеница и Алага (Месана) Бећировић (1966), Помол, Власеница.

Након напада село је опљачкано и спаљено, а запаљена је и школа и управна

зграда предузећа "Бирач" Власеница.

О злочину у овом селу сведоче мештани Милојка Милинковић, Жугић Станко.

Жугић Алексије, Муратовић Рифат и Будић Хусеин, који је о том нападу дао
инфорамтивну изјаву.269

* Ратковићи су чисто српско планинско село, као и мали засеоци. Двадесет првог
јуна 1992. године нападнута су српска села Ратковићи, са оближњим засеоцима Дучићи и
Поломци, као и Брађевине, Магудовићи и Калудра, од муслиманских снага
сребреничких формација и становника околних муслиманских села (Познановићи,
Дедићи, Подкоријен, Осмаче, Мочевићи и Стожерско), убијено је 18 лица. За напад,
злочине и пљачку окривљују се муслиманске породице Поздановићи, Медићи,
Подкорјеновице, Мартићи, Османовићи, а од појединаца препознати су Мехмед Алић,
Бехаија Мартић, Осман Зукић, Решид Халиловић итд. Део жртава је заклан, а неке су
спаљене. Идентификација и сахрана обављени су тек у мају 1993. године у братуначком
селу Факовићи у присуству др Зорана Станковића, угледног стручњака Војномедицинске

269
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима
на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер; Миливоје
Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997; Страдање
српских села у Сребреници (1), http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјава, www.srebrenica ;
Кривична пријава против учесника напада, записници и службене забелешке, изјаве Будић Хусеина,
Милинковић Милојке, Жугић Станка, Жугић Здравка, Глогоревић Љубише и Муратовић Рифата,
фотодокументација о уништеним кућама,Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

133
 академије из Баеограда.. Села су након ових убитстава опљачкана и спаљена270 , "након
чега је дошло до већег ратног плијена у наоружању и храни".271

Сл. 119. УНИШТЕНА СРПСКА КУЋА У СЕЛУ РАТКОВИЋИ

Непокретна старица Десанка Станојевић (70) убијена је у својој кући и запаљена.

У својим кућама су, такође, убијене Борка Милановић (74), Винка Максимовић (65),
Радослава Ђурић (63), Новка Павловић (59), али и старци Милован Павловић (73), Обрен
Богичевић (61), Видоје Ранкић (62) и Радомир Максимовић (66).

Убијен је и инвалид Новица Станојевић (51), док је Стојан Стевановић (53)

масакриран након клања, тако што су му чак одсекли полни орган и ставили у уста.
Постоји очевидац тог масакра који је из непосредне близине посматрао и препознао
злочинце, али „Нови репоретр" 272 неће открити његов идентитет, јер је та особа на путу
да уђе у програм заштите сведока. У том изузетно потресном сведочењу, у које је „Нови
репортер" имао увид, до најситнијих детаља је, рецимо, описан начин на који је заклан
Стојан Стевановић; описано је Стојаново запомагање и молбе злочинцима да га поштеде
и њихово ликовање над тим човеком. То сведочење нашло се и у Хашком трибуналу, али
практично није узето у обзир у оптужници против Насера Орића. Слична судбина
задесила је и сведочење Милутина Стевановића из Брађевине који је био очевидац
убиства паљењем на ватри већ рањеног Љубише Гајића из Магудовића.

Сл. 136. РАТКОВИЋИ

У тим нападима, према сведочењима преживелих, учествовале су јединице

Територијалне одбране Сребреница којима су, сем Неџада Бектића, командовали и Џевад

270
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/ broj
49/hronlogija.htm.;
271
Прилог за водич хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 7; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање
Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Страдање српских села у Сребреници (1), http://sokolac.
slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјава Павловић Обрена и Павловић Босе, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
272
Часопис "Нови репортер",

134
 Малкић Учо, командир чете „Познановићи", као и заменик командира те чете
Абдурахман Малкић Кико, данас начелник општине Сребреница. Њихова имена, заједно
са именима још неких припадника чете „Познановићи", чете „Осмаче", чете „Стари
Град" и батаљона „Осат", налазе се на списку 49 осумњичених особа за злочине над
српским становништвом, против којих се води истрага у Окружном тужилаштву у
Бијељини и у Тужилаштву Босне и Херцеговине у Сарајеву.273

"Напале су нас комшије муслимани. Препознао сам Мартић Беаију и Османовић

Авдију. Иако рањен,, успео сам да се дочепам шуме, где сам остао сакривен. Убили су
ми жену, моју домаћицу Зору. Гледао сам како село гори, гледао сам како моја кућа
гори… Тешко рањен, препешачио сам око десет километара до Факовића, одатле су ме
пребацили до Бајине Баште, па за Ужице и Београд. Када су ми лекари прегледали
рањену руку, запрепастили су се јер је била пуна црва", прича Зарја Продановоћ из
Ратковића.

Сведоци злочина су Станојевић Радомир, Павловић Обрен, Павловић Божо,

Продановић Зарја, Продановућ Добрина, Стевановић СтанишаСтевић Драгина, Ранкић
Радован, Рамић Садо, Малкић Суљо И Бегзагић Мехмедалија - Мешо .274

Сл. 86 ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У БРАТУНЦУ

*У преподневним сатима 27.јуна 1992. године група наоружаних муслимана

напала је српска села Брађевина, Магудовиће,и Калудра (општина Сребреница). Ова села
су већ раније (21. јуна 1992. година) била опустошена, па их је већина становништва већ

273
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Злочини,
масакри над Србима у БиХ 1992-1995 (12), Документација Комитета за прикупљање података. - сведоци
Павловић Обрен и Продановић Зарија.
274
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд; Кривична пријава против учесника напада, службене
забелешке, записник о саслушању Станојевић Радомора, Павловић Боже, Продановић Зарије, Прадановић
Добрине, Стевановић Станише, Рамић Саде, Малкић Суље, Бегзадић Мехемдалије – Меше, службена
забелешка са идентификације лешева, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

135
 била напустила, али је ипак и при овом нападу убијено више цивила, углавном
масакрирањем хладним отужјем. Села су опљчкана и попаљена. Након овог злочина,
становништво ових села је спас потражило у дефинитивном напуштању својих
домова.275

* Војници Насера Орића претходно су већ два пута запалили село Лозница. Петог
јуна из села Пирићи упали су у кућу Срећка Миловановића и на лицу места, убодима
ножем у пределу груди, убили су Срећка и његову супругу Јовану, а петнаест дана
касније претукли су старце Петка и Милеву Миладиновић у њиховој кући. На српски
православни празник Видовдан, 28.јуна 1992. године, извршен је напад наоружаних
муслимана из Сребренице на православно село Лозница (општина Братунац) из правца
Цјепала. Напад су извршили припадници "Зелених беретки" из састава Армије Босне и
Херцеговине и наоружано локално муслиманско становништво регрутовано са подручја
Братунца и Сребренице. Захваљујући релативно успешном оружаном отпору мештана и
помоћи која је пристигла из Братунца и околних српских села Лозница се ипак донекле
одбранила и спасла од још већих људских губитака, пљачке и коначног разарања.
Међутм, и поред тога, приликом одбране села страдало је много мештана српске
националности - осморо цивила, међу којима и две жене, малолетна Верица Филиповић
(17) и педесетогодишња Јелена Стојановић. Међу жртвама је био и немоћни старац
Радован Лукић (70).276

"Сећам се, била је субота, копала сам у башти када ми је муж Петко дошао са
сеоске страже и замолио да скувам кафу, јер је уморан. Ушла сам у кућу и скувала му
кафу, и тек што сам насула у шољице, у кућу су нам упала тројица наших комшија
муслимана, и то: Шабан Хасановић, син Едхема из Пирића, Мевлудин Хасановић, звани
Кико, његов брата Мехмедалија Бегзагић, син Шахмана из Пирића. Шабан је одмах
напао мог мужа Петка и тукао га. Ударио га је пушком по глави, тако да је Петко пао. Ја
сам почела кукати, па ме Шабан ухватио за уста и ударио кундаком пушке изнад левог
ока, те ми нанео повреду. Шабану је помогао брат Кико, док је све то посматрао
Мехмедалија. Затим су сва тројица излетела из куће и однели пушку коју су отели од мог

275
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о
злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови
репортер; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени –
лист Срба у расејању.
276
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; http://www.jasenica.org

136
 мужа, и отишлу у правцу реке. Касније, у нападу на Бјеловац, 14. децембра 1992. године,
муслимани су ми убули два сина, Мирка и Чеду", испричала је Милева Миладиновић.277

У тим нападима, од стране преживелих мештана препознати су: Ибрић (Мује)

Алија - Курта, Салиховић (Авде) Бесим, Салиховић (Авде) Хидан, Синановић (Рахмана)
Решид, Зукић (Салиха) Садик, Бегзадић (Алије) Хајрудин, Каменица (Идриза) Рамиз,
Каменица (Идриза) Муниб, Киверић (Ибиса) Есма278, Малагић (Хилме) Хајрудин,
Салиховић (Едхема) Мидхат, Салиховић (Авдо) Адил, Салиховић (Раме) Едхем,
Салиховић (Едхема) Фикрет, Синановић (Рахмана) Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић
(Раме) Едхем, Зукић Мулија, Даубашић Рифет, Даубашић Хасан, Малагић Мирсад,
Малагић Мујо, Синановић Сенада, Омеровић Сафет - Миш, и др.

Сведоци злоћина су Миловановић Станоје, Вучетић Витомир, Филиповић Звонко,

Миладиновић Милева, Симић Јања и Петровић Стоја.279

*Иста сребреничка јединица напала је део села са српским становништвом

Вранешевиће и заселак Риљевиће и уништили их до темеља, опљачкали имовину, али је
становништво на срећу успело да побегне према Дрини.280

Сл. 135 СПОМЕНИК СРПСКИМ ЖРТВАМА У БРЕЖАНИМА

* У зору 30.јуна 1992. године, око 04.50 часова, око 1.000 наоружаних муслимана,
бораца Армије Републике Босне и Херецеговине, из Сребренице извршило је напад на
православно село Брежани, једно од већих брдско-планинских, старих и познатих
српских села у сребреничком крају. При нападу убијено је више до 20 лица. Међу
убијенима су углавном старци и жене. Поменутог дана муслимани су село Брежане

277
Миодраг Попов. Сузе су исте вере, Нолит,Београд.
278
Киверић (Ибиса) Есма, 1951 из Бјеловца, општина Братунац, све време рата активна у нападима на српска
села и имовину мештана. Учествовала је у нападу на села Лозница, Сикирић и Бјеловац 14. децембра 1992. и
убијању више десетина лица српске националности, пљачки и спаљивању села.
Учествује у нападу на подручје Кравице, које сачињава више српских села и бројна мања насеља, 7. јануара
1993. и убиствима неколико десетина лица српске националности, пљачки и спаљивању овог подручја.
279
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
280
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

137
 опколили са свих страна, затим засули рафалима из свог расположивог наоружања. У
селу се у том моменту налазило око 60 лица, рачунајући жене, старце и децу. Према
начину на кои је напад изведен, очигледно је да је он свесно и добро планиран са
намером да не преживи ни један мештанин. Убитства су изведена на веома суров начин,
тупим предметима, ножевима и осталим хладним оружјем. Затим је опљачкана сва
поктретна имовина, а село запаљено. Део становништва се успео спасити бежећи у
правцу села Језеро, Ратковићи и Факовићи. Паљењем су уништене 64 куће и преко 87
помоћних зграда. На крају, село је до темеља разорено. Тела побијених су данима стајала
несахрањена, јер породицама није било дозвољено да дођу до њих и сахране их.281 Осма
оперативна група "Сребреница" пише: "којом приликом је дошло до већег ратног
плијена и наношења већих губитака непријатељу"282.

Међу жртвама биле су и непокретна старица Достана Лазић (73) те њена слепа, а
уз то и душевни болесник, кћерка Кристина (57). Кад су муслимани улетели у кућу, ћуло
се да је један од њих викнуо: "Сенаде, убиј то ђубре маторо, шта чекаш?" Обе жене
убијене су и запаљене у својој кући. Нагорели посмртни остаци те две недужне жене
нађени су тек ове године. Видоја Лазића су ухватили, разапели на крст и запалили га да
умре у највећим мукама. Тако су му запалили и мајку, шурака и сестру. У истом нападу
убијени су и старци Станко Милошевић (82) и његов унук Видоје, Радован Петровић (79)
и Миливоје Митровић (62), али и готово цела породица Ранкић: отац Милисав (45) - на
њега су ставили сламу и затим га запалили - и његова два сина Драгослав (18) и
Мирослав (20). Дечаку Љубомиру Јосиповићу, ученику осмог разреда, је рафал откинуо
горњи део лобање. Видоје Милошевић је остао сам у окружењу, И када су му пришли
активирао је бомбу, те је убио и себе и муслимане који су му пришли.283

281
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
49/hronologija.htm; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници,
Корени – лист Срба у расејању.
282
Прилог за водич хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године, стр. 10.
283
Слободан Дурмановић,Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Миодраг Попов, Сузе су
исте вере, Нолит, Београд.

138
 "Чему, синко, више да се надамо, изузев да ће нам зликовац поново доћи, да ће
ликовати над нашом несрећом И светити се онима који су рекли истину о његовом злу",
каже старица из Брежана Миланка Стјепановић поводом пресуде Насеру Орићу у Хагу.
Убили су јој снају Радосаву које је била са дететом у наручју. Радосава Стјепановић
пригрлила је четрнаесто годишњу кћерку Славицу у углу своје куће тог кобног јутра. На
вратима су се појавили крвници, у зору 30. јуна 1992. Одјекнули су пуцњи. Мајка
Радосава је пала преко кћери, а одмах до ње покошена је и Милунка Митровић, кћерка
баке Миланке и Славка Митровића. Кћерка је била у коми и злотвори су мислили да је
мртва. Преживела је, али живи тешко, да теже не може бити.

Тела покојника, српских жртва села Брежана, дуго су остала несахрањена и

недоступна породицама.

Село је запаљено и уништено. Опљачкана је и сва стока, а само крава је било

преко 200. У нападу на Брежане учествовали су: Орић Насер, Турсуновић Зулфо,
Мехољић Хакија, Устић Акиф, Халиловић Хусо, а поред њих запазени су и Халиловић
Решад, Алић Кадир, Зукић Осман, Јатић Акиф, Јахић Вехбија, цији је отац и у прошлом
рату био усташа, и др. 284

Леш Новаковћ Милоша из засеока Чићевца је нађен са одсеченом главом.285

Такође, тела Митровић Миливоја и Митровић Станоја су пронађена без главе.

О нападу сведоче Марјановић Милорад И Марјановић Милисав.286

О овом догађају Служба јавне безбједности из Скелана сачинила је "Записник о

извршеном увиђају":

284
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас:
http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
285
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 493/94.9; 493/94-5; 493/94-6; 493/94-7, 493/94-8 и 635/94-8.
286
Исто, доказ 635/94-9.; Документационо информациони центар Веритас: http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

139
 "Паравојне формације зелених беретки Сребреница су извршиле напад на село
Брежани дана 30.6.1992. године око 04 часова. Јединицом је командовао Орић Насер са
подчињеним: Турсуновић Зулфо, Крџић Сакиб, Бектић Неџад, Устић Акиф, Мехољић
Хакија и Табаковић Сенахид, командинти својих јединица. Село су опколили са свих
страна неостављајући нити један излаз, а све у намјери да убију све што се нађе у селу.
Село је нападнуто са око 1.000 војника, исто толико лица која су касније вршила отуђења
и одношење тех. робе и др. предмете. Том приликом је убијено 18 лица од чега старих и
изнемоглих 7, жена 2 остали су се налазили у селу чувајући сеоске страже. Након напада,
опљачкали су све што се нашло у селу, а затим село запалили којом приликом су
уништили 64 куће опремљене за становање, 87 помоћних објеката (штале), отјерали око
118 крава, 18 пари волова, око 147 ком јунади, 236 оваца, око 150 свиња, 11 товарних
коња, затим су одвезли 4 нова трактора и 17 косачица разних марки и типова.

Приликом напада испољено је доста свирепости, тако напр. извјесни Којо из села
Петинића (то му је андимак) је сјекиром ударио једно лице у предјелу главе, које је
давало знаке живота након што је рањено у нападу, затим је откопао једну свјежу
гробницу и након што је утврдио да се ради о скоро сахрањеном човјеку, исти је
напустио оставивши мртвог незакопаног, након тога са Сабахудином и Сабитом Хукић
из Осмача је наставио лупати надгробне споменике. Послије напада из сваке јединице је
одређивано да се мртви закопају, али то они нису чинили већ су мртве сакупљали на
једно мјесто и запалили у одјећи".287

* Око 1.000 наоружаних муслимана извело је, 5. јуна 1992. године, напад на село
Крњиће(општина Сребреница) и том приликом су без икаквог повода и разлога убијали
на свиреп и окрутан начин цивилно становништво које се налазило код својих кућа или
по њивама. Том приликом су убили 18 лица а 12 теже и лакше ранили.

Убијени су: Лазаревић (Спасоја) Бобан, Јовановић (Недељка) Средоје, Јовановић

Мирослав, Димитријевић (Милоша) Драгаутин, Аксић (Новака) Српко, Тримановић
(Петка) Раде, Максимовић (Мирка) Радош, Максимовић (Ристе) Миленко, Милошевић
(Остоје) Милош, Милошевић (Зорана) Небојша, Мицић Миља, Парачанин Васо, Симић
Илија, Симић (Милисава) Вељко, Владић (Петра) Влајко и Вујич Сока.

287
Служба јавне безбједности Скелани, број 02-18-02-45/93, 22.5.1993. године.

140
 У непосредној близини цркве убили су свештеника Лазаревић Слободана док је
обављао обред молитве везано за сахрану Симић Недељка којег су муслимански
екстремисти ухватили два дана раније из заседе испод села Радовчића а затим
масакрирали и убили убодима ножем. Након свештеника Лазаревића убили су и Мичић
Миљу из Крњића док је покушавала да се спасе бежањем. Била је погођена из ватреног
оружја с леђа. Јовановић Мирославу су убили док је намиривала стоку у штали.
Највероватније је Мирослава претходно силована, јер је након неколико дана пронађена
потпуно нага у штали. Вујић Соку, супругу Вујић Миле, убили су док је купила сено на
свом поседу, нађена је прободена вилама. Парачанин Васу, старог учитеља, који је због
тешке болести 10 година лежао у постељи непокретан, живог су запалили у његовом
стану. Остале цивиле су убијали из ватреног оружја док су бежали из села.

Већи број цивила је рањен. Након убијања и рањавања цивила опљачкана је

њихова имовина, а затим зааљено 33 куће, 30 помоћних објеката, нова и стара школа са
шест друштвених станова, демолирана црква, унишетене иконе и други црквени
предмети и опљачкана целокупна имовина села.288

Јовановић Славољубу је приликом напада одсечена глава.289

* Село Загони (општина Братунац), са већинским српским становништвом, у

кратком временском периоду непаднуто је више пута. Први напад извршен је 5. јула
1992. године, око 15 часова док су мештани обављали своје редовне пољопривредне и
кућне радове. У овом нападу у неочекиваном великом броју учествовале су комшије,
муслимани Загона, као и суседног села Поточари, а њима су се придружили и муслимани
из околних села са подручја Братунца и Сребренице, од првог дана сврстани у редове

288
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист Срба у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју
Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за
истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у
расејању.
289
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 493/94-13..; Документационо - информациони центар Веритас,
http://www.veritas.org.yu/ ,http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

141
формација армије Босне и Херцеговине. Нападнуто село је уништено, на суров начин је
убијено, масакрирано и спаљено 20 мештана: Милошевић (Милована) Љубица;
Милошевић (Јована) Милош, Милошевић (Илије) Рада, Танасијевић (Благоја) Чедомир,
Гвозденовић (Сретена) Рајко, Гвозденовић (Миладина) Драгољуб, Гвозденовић
(Милорада) Благоје, Гвозденовић (Радоја) Рада, Димитрић (Милиорада) Милева,
Димитрић (Митра) Марко, Јасински (Стевана) Матија, Маловић (Илије) Миодраг,
Михајловић (Јефте) Михајло, Пауновић Душанка, Димитрић (Мирка) Милован...

Дечак Александар Милошевић је заробљен и одведен у логор у Сребреницу да би

након 12 дана тортуре био размењен. Његова мајка Рада (24) убијена је а на њеном телу
пронађени су трагови тортуре док је Александрова бака Љубица (50) тешко рањена и
након неколико дана преминула је од последица рањавања. Тела још неких жртава једва
су се могла препознати: Милеве Димитрић (78), Драгољуба Гвозденовића (48), Милоша
Јовановића, Душанке Пауновић (48) и Миодрага Маловића (49). У нападу су убијени и
деветнаестогодишња девојка Рада Гвозденовић – бежала је из села, али су је муслимани
стигли и убили, пола главе јој је било разнесено - и њен рођак Рајко Гвозденовић (65).
То није било све јер су Орићеви „ослободиоци" само седам дана касније поновили исти
"подвиг" у Загонима. Овога пута убијено је петоро чланова породице Милошевићи
(Душан, Ђорђе, Видосав, Драгиша и Миодраг) и Миодраг Јовановић. И њихова тела
потпуно су унакажена и измасакрирана, тако да су се након проналаска једва могла
препознати.

У нападу на Загоне учествовали су мештани околних муслиманских села, а

препознати су: Муратовић Муриз, Орић Мехо, Муратовић Мујчин, Муратовић (Нурије)
син, звани Шпицо,Турсуновић Зулфо, Бабајић Рамо, Голић Ејуб, Манџић Ибрахим,
Мемишевић Шаћир, Муратовић Зејнеба и др. Село је опљачкано и спаљено.

Након другог напада припадника оружаних формација Армије Босне и

Херцеговине, прикупљених из околних муслиманских села и Сребренице, на Петровдан
12. јула 1992. године село је потпуно опустело. И овог пута село је разарано, пљачкано и,
притом, поново су убијани мештани.

142
 Сведоци ових догађаја су мештани овог села Гвозденовић Татомир, Гвозденовић
Миладин, Гвозденовић Драган, Крстић Горан, Маловић Драгослава и Гвозденовић
Божана.290

*На Петровдан, 12. јула 1992. године, нападнута су чисто српска села Залазје и
Сасе и заселак села Обаде, у општини Сребреница, од стране муслиманскух оружаних
снага, углавном добровољаца из муслиманских села овог краја. Залазје је уништено до
темеља. Страдали су подједнако и браниоци и њхови рођаци и пријатељи који су, уз
помоћ малог броја добровољаца, покушали да одбране своје породице и имања. У
пуцњави је много цивила рањено и они су заједно са старима покупљени, одведени и
нису пронађени. Број несталих цивила је далеко већи од броја погинулих. У више
породица (Јеремић, Вујадиновић, Ракић...) у одбрани села изгинули су готово сви
мушкарци. За разлику од Залазја, Сасе се делимично одбранило.

Сл. 100. САСЕ

Сл. 112. СПОМЕНИК У СЕЛУ ЗАЛАЗЈЕ

Део тог села већ је био спаљен у два напада Орићевих снага током јуна, а том приликом
седморо људи је убијено, међу њима и старија жена Достана Цвијетиновић, док је старац
Благоје Срећковић (64) заклан у својој кући. У новом нападу 12. јула убијено је још 37
мештана Залазја: Лакић (Цвијетина) Светозар (1951), Благојић (Слободана) Душан
(1946), Цвјетиновић (Драгомира) Радинка (1952), масакрирана, Цвјетиновић (Ранка)
Иван (1953), Драгичевић (Тадије) Светислав (1949), Гиљевић (Милорада) Жељко (1970),
Глигић (Десимира) Недељко (1948), Глигорић (Николе) Љубисав (1962), Гордић
(Милоса) Алекса ( 1955), Илић (Милана) Слободан (1946), Илић (Сретена) Милисав

290
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у бројуод
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени
– лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
49/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на
подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.;
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
http://www.jasenica.org; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше
СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године;
Документационо информациони центар Веритас. http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

143
(1957), Јеремић (Љубомира) Лука (1927), Јеремић (Милоса) Ратко (1969), Јеремић (Ратка)
Марко (1965), Јеремић (Ратка) Радован (1963), Лазаревић (Малише) Милован (1946),
Лазаревић (Станка) Момир (1955), Павловић (Александра) Бранислав (1947), Петровић
(Југослава) Гојко (1963), Ракић (Борисава) Драгомир (1957) , Ракчц (Цвијетина) Светозар
(1951), Ракић (Љубомира) Момчило (1949), Ракић (Љубомира) Миодраг (1959), Ракић
(Момчила) Миле (1966), Симић (Гојка) Бранко (1959), Симић (Гојка) Петко (1963),
Станојевић (Војина) Миладин (1929), Тодоровић (Радивоја) Мирољуб (1961), Томић
(Богољуба) Радивоје (1950), Тубић (Рада) Миладин (1955), Васиљевић (Радована)
Радисав (1963), Васиљевић (Радована) Радисав (1965), Вујадиновић (Живојина) Бошко
(1951), Вујадиновић (Живојина) Васо (1954), Вујадиновић (Богдана) Недељко (1947),
Вујадиновић (Милована) Драгомир (1947), Вујадиновић (Славољуба) Милован (1948) и
Вујадиновић (Васе) Душан (1940).
Село је запаљено.

Преживели сведоци и очевици напада потврдили су у својим изјавама да су чули

када је Насер Орић својим потчињеним командирима и војницима, док су били
постројени у селу након изведене акције, издао наређење да се село запали. Претходно је
побијено по више мушких чланова у неколико породица, док се мушкарцима који су
заробљени у Залазју тог дана, касније у Сребреници изгубио сваки траг. На основу
сведочења рођака одведених заробљеника у полицијску станицу у Сребреници живи су
одведени мештани Слободан Илић, Драгомир Вујадиновић, Петко и Бранко Симић,
Миладин Тубић, Иван Цвјетиновић, Момчило Ракић, Милисав Илић и Марко Јеремић.
Према изјави Милојке Вујадиновић, њен муж Драгомир јој се након неколико дана од
заробљавања јавио телефоном. Милојка се налазила у избеглиштву са децом у месту
Кленак у Србији. Неколико рођака осталих заробљених мушкараца сведочили су да су од
локалних Бошњака из Сребренице сазнали да су испред зграде Полицијске станице у
Сребреници виђени живи сви заробљеници из Залазја. Посебно је препознат Слободан
Илић, који је до рата радио као судија Основног суда у Сребреници. Сведоци су навели
да су заробљени Срби виђени на плавом камиону, са маскирном церадом испред
полицијске станице Сребреница, а поред камиона виђен је и Зулфо Турсуновић. Те
наводе потврдио је и један сведок из Братунца, чије име овом приликом не откривамо јер
је ријеч о особи која је затражила статус заштићеног сведока. Тај сведок је потврдио да је
седморо Срба заробљених у Залазју доведено у полицијску станицу у Сребреници и да су
ту провели осам дана: "Након тога Зулфо Турсуновић ту групу заробљених Срба одводи
у правцу Зеленог Јадра где им се губи сваки траг", наведено је у исказу сведока. Према
речима Марије Јеремић, лична карта њеног сина Марка Јеремића пронађена је у кући

144
 Насера Орића у Сребреници што јасно упућује на то да је и Орић, поред Турсуновића,
или знао или лично био умешан у "мистериозни" нестанак седморице заробљених Срба у
Залазју.

Сл. 149. УНИШТЕНА СРПСКА КУЋА У ЗАЛАЗЈУ

Број рањених, заробљених и повређених мештана ових села надмашује број

погинулих бранилаца и цивила.

Након напада ова два и више околних села су опљачкана, спаљена и уништена.
Оштећена је манастирска црква Светих апостола Петра и Павла и спаљен је конак.
Српско гробље је оскрнављено и у доброј мери разорено. За многим лицима још увек се
безуспешно трага преко Међународног Црвеног крста.291

Напад су изврсиле локалне муслиманске јединице формиране од мештана

суседних села под командом Орић Насера. Од осталих учесника препознати су
Турсуновиц Зулфо, Устић Акиф, Мехољић Хакија, Бесић Хајрудин, Бегићи: Азем, Незир
и Хајрудин, Мехмедовић Амир и др. 292

Сведок је Васић Велисав, један од преживелих бранилаца села у нападу 12. јула
1992. године.

О томе је Миливоје Иванишевић поднео извештај Институту за ратне злочине у

Београду:

291
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању,
Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm; Слободан
Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ –
Нова оптужница против Насера Орића, нови репортер, 4.10.2006; Центар за истраживање ратних злочина над
Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Записник о саслушању сведока
Васиљевић Бранислава, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
292
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

145
 "Приликом напада муслимана на српско село Залазје у непосредној близини
Сребренице 12. јула 1992. године убијено је 30 лица, мештана и бранилаца села, српске
нациналности. Међутим, већина страдалих, њих 24, још није достојно сахрањено зато
што муслимани нису дозволили породицама и локалним српским властима да дођу до
посмртних остатака ових жртава. Извесан број њих је затрпан у порушеним и
попаљеним кућама из којих су се бранили, а остали су, вероватно, покопани на месту
страдања. Позната су и имена тих лица. То су: Тубић (Раде) Миладин, рођ.1955. године;
Тодоровић (Радивоја) Мирољуб, 1961; Цвјетиновић (Ранка) Иван, 1953; Ракић
(Љубомира) Миодраг, 1959; Ракић (Мирољуба) Момчило, 1949; Ракић (Борисава)
Драгомир, 1957; Илић (Сретена) Милисав, 1957; Илић (Милана) Слободан, 1946;
Вујадиновић (Милована) Драгомир, 1947; Вујадиновић (Живојина) Бошко, 1951;
Вујадиновић (Живојина) Васо, 1954; Симић (Гојка) Бранко, 1959; Симић (Гојка) Петко,
1963; Вујадиновић (Васе) Душан, 1946; Вујадиновић (Богдана) Недељко, Благојевић
(Слободана) Душан, 1946; Глигић (Десимира) Недељко, 1948; Глигорић (Николе)
Љубисав, 1962; Јеремић (Ратка) Марко, 1965; Петровић (Југослава) Рајко, 1963;
Васаиљевић (Радована) Радисав, 1963; Вујадиновић (Славољуба) Милован, 1948;
Николић (Цвијетина) Светозар, 1951; Ракић (Цвијетина) Светозар, рођ. 1951. године.

Ближа локација њиховог страдања, пре свега куће из којих су се бранили, данас се
налазе између УНПРОФОР-а, који штити ову муслиамнску енклаву, и положаја ВРС која
брани слободну српску територију. Услед тога ово подручје је у домету муслиманских
војних јединица које ту често дејствују. (Познато је да су и ове године 12. јула, на дан
одавања поште покојницима и под заштитом УНПРОФОР-а, минобацачима напали
присутне грађане". 293

*У Биљачи (општина Братунац), селу у коме муслиманско становништво чини

већину. Заседа је постављена на локалном путу Братунац - рудник Сасе 12. јула 1992.
године приликом напада муслиманских формација на околна српска села и рудник Сасе.
Жртве ове заседе су браниоци Братунца који су покушавали да помогну нападнутим
српским селима и одбрани рудника: Драгомир (Ненада) Живковић (1970), Миливоје
(Драгана) Живановић (1972), Јован (Цвијетина) Живановић (1969), Божидар (Ивана)

Центар за прикупљање података... Београд, број 457/1-94, 10.10.1994. године; Према књизи Миливоја
293

Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од 15.03.1995., стр 51-52)

146
 Јокић (1968), Драгољуб (Саве) Јокић (1961), Бошко (Андре) Ковачевић (1969), Недељко
(Милојка) Митровић (1965), Жељко (Милорада) Перић (1973), Миленко (Бранка) Савић
(1968), Драган (Лазе) Савић (1953), Томо (Стјепана) Спасојевић (1956), Милан (Неђе)
Ђокиц (1967) и Мирослав (Стојана) Андрић (1967). Заседа, као и напади на околна
српска села, организовани су по наређењу тадашњег командног састава муслиманских
паравојних формација. Непосредни извршиоци јос нису познати. У сваком случају, реч је
о веома великом броју учесника који могу потицати само из околних муслиманских села
са подручја општина Братунац и Сребреница.294

*Муслимани из Сребренице су 18. јула 1992. године на регионалном путу у

правцу Братунца поставили заседу на трактор у селу Тегаре (општина Братунац) у убили
три лица.295

* У селу Магашићи (општина Братунац), са релативно уједначеним

становништвом, само у нападима 20. и 25. јула, убијено 11 лица, од тога пет са
презименом Илић. Јаке муслиманске снаге, састављене од великог броја наоружаних
локалних муслимана припадника Армије Босне и Херцеговине са подручја општина
Братунац, Сребреница и Власеница. су извршиле напад док су мештани обављали
пољопривредне радове. Муслимани су пуцали по свему што се креће. Упоредо са
наоружаним муслиманским снагама које су прогањале и убијале цивиле ишла је у група
наоружаних муслимана која је пљачкала, затим палила њихове куће, па су на тај начин
попаљене све куће у засеоцима Илићи, Божићи, Дероњићи и Поповићи.

Преживјели сведоци напада су: Радомир Илић, Божић, Роса, Винка и Милка
Божић.296

О муслиманском "храбром подухвату" упечатљиво сведочи чињеница да се међу

осам особа које су нападачи убили налази шест жена међу којима је и једна

294
Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
295
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
296
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; http://www.jasenica.org

147
 седамнаестогодишња девојка. Благоја Поповић (85) и његова супруга Љепосава (74)
заклани су још приликом уласка Орићевих "ослободилаца" у село. Одмах након напада,
мештани цивили почели су да беже у правцу оближњег места званог Авдагина њива.
Припадници ТО Сребреница на том правцу претходно су већ оборили један храст и
направили заседу из које су пуцали на цивиле. Хладнокрвно је побијена готово цела
породица Илић: Љиљана (17), Марјан (29), Миленија (48), Зорка (45) и Љубинка (50).
Заједно с њима убијена је и старица Љубица Милановић (63), те Поповић (Живорада)
Стојан, Цвјетиновић (Војислава) Живко, Мирковић (Живорада) Љубица и Ђуричић
(Николије) Цвијетин. Пет дана касније у нападу на оближње небрањено село
Станатовићи, Орићеви људи убили су још две старије жене: Даницу Јовановић, која је
претходно избегла испред Орићевих војника из засеока Грујичићи, те Виду Стевић која
је нешто раније успела да побегне из запаљених Ратковића.297

Међу нападачима мештани су препознали Османовић Меху, Османовић Шабана,

Хасановић Чамила, Авдић Сенахида, Бабајић Раму, Османовић Хајрудина, Османовић
Неџиба, Смаиловић Мехидина, и др. 298

*До данас нису пронађена ни тела Анђелије Стјепановић (74) и њеног сина
Михајла (50), који су у јулу 1992. године одведени из свог стана у ул. Сребреничког
одреда 3. у Поточаре и тамо убијени. За тај злочин директно се сумњиче Смајо Манџић
Манџо и још једна особа.299

КАРТА 5 ПОПАЉЕНИХ И ОПЉАЧКАНИХ НАСЕЉА У ИСТОЧНОЈ БОСНИ

КАРТА - 10 ДУХОВНИ ГЕНОЦИД – ОШТЕЋЕНИ ВЕРСКИ ОБЈЕКТИ
ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКЕ ЕПАРХИЈЕ

297
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
298
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
299
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.

148
 * Око 13.30 часова 25. јула 1929. године праваславно село Хранча (општина
Братунац) су напали наоружани муслимани који су дошли из Сребренице кршећи
потписано примирје. У моменту напада у селу се налазило становништво које је
обављало пољопривредне радове. Нападнути су из више праваца уз покличе "Кољи",
"Убијај" и слично. У овом нападу на лицу места убијено је седам цивила, а још један је
касније подлегао ранама. У току напада опљачкано је све оно што се могло понети, а оно
што није, спаљено је.300

* У селу Јежестица (општина Братунац), једном од већих чисто српских села, у

нападу јаких муслиманских снага из суседног муслиманског села Јаглића и
муслиманских јединица из села са ширег подручја Братунца, Власенице и Сребренице,
припадника Армије Босне и Херцеговине, 8. августа 1992. године запаљено је 55 српских
кућа и убијено на свиреп начин девет становника. У време напада већина мештана се
налазила на имањима обаваљајући свакодневне пољопривредне радове. Пуцали су по
свему што се креће. Упоредо са наоружаном групом који су прогањали и убијали цивиле
ишла је група наоружаних муслимана која је пљачкала српске куће, затим палила заједно
са пратећим објектима. Анђелко Млађеновић (1965) је сахрањен без главе пошто су је
нападачи одсекли и однели. Његову главу је по Сребреници данима носио познати
муслимански зликовац Кемал Мехмедовић-Кемо301 из сребреничког села Пале.

Сл 46. СПОМЕНИК У ЈЕЖЕСТИЦИ

У том нападу запаљена је већина кућа, те убијено деветоро мештана, међу којима
и жене Савка Млађеновић (62) и Савка Стјепановић (43), док су неки од мушкараца
убијени на најсвирепије начине. Примера ради, Савкин старији син Драган Млађеновић
(42) најпре је физички мучен, а затим је убијен тако што му је секиром разбијена лобања.
Према сведочанству Драгомира Миладиновића, рањеном Драгановом брату Анђелку
Млађеновићу (27) одсечена је глава, која је потом однесена Насеру Орићу302. Те наводе
потврдио је још један сведок који би требало да се појави у истрази под мерама заштите,

300
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
301
Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник Насера Орића, је више пута, после масакра у Кравици проносио
одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао да ће одсећи 20 српских глава, а према
неким сведочењима, до априла 1993. у град је донео 12 одсечених глава.
302
Према подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и
међународног права из Београда то је Млађеновић Славко, од оца Љубомира, рођен 1965. године, који је
сахрањен без главе, која му је одсечена и однета - доказ број 68/94 и 635/94-28.

149
 као и Недељко Радић из села Подравање који је био заточен у логору у Сребреници:
"Кемо Мехмедовић заједно са Сафетом Омеровићем званим Миш донео је у затвор
одсечену српску главу и показивао је нама затвореницима, претећи да ћемо проћи исто
као и тај убијени човек", сведочио је Радић. И када је Јежестица сасвим разорена првог
дана Божића наредне 1993. године, у другом нападу Орићевих снага на то село, опет су
се догодила ритуална убиства мештана: тела Невенке, Бошка и Ивана Ђукановића била
су раскомадана и састављена су из делова, тело Милована Остојића пронађено је без
главе, док је старац Драго Лазић, који је био болестан, одведен из куће у логор у
Сребреницу где је преминуо услед нечовечног третмана. У истом нападу у Јежестици су
убијене још две жене Вида Тришић и Мила Јокић, док су и у породицама Николић,
Остојић (Милан и Митар) и Ђукановић( Иван и Крсто) убијена по два рођена брата.

Напад је поновљен 7. јануара 1993. године на Божић303

Међу нападачима мештани су препознали Алиспахић Енвера, Алиспахић

Хамдију, Адемовић Садика, Каменица Бекту, Каменица Џемаила, Каменица Авду,
Каменица Рамиза, Каменица Муниба, Мехмедовић Кемала - Кему, Зукић Хусу, Зукић
Мустафу, Манџиц Ибрахима, Ђукиц Хусу и др. 304

Раде Стјепановић из Јежестице овако описује налет Орићевих хорди: "Са

оближњег брда које раздваја село на два дела, непријатељи су почели паљбу уз бацача,
митраљеза и пушака. Добро су штитили своје људе док су улазили у село. Ишли су као
лудаци и најљуће звери, имали су за циљ да униште село и узму плен. Морали смо да се
повлачимо на друго брдо, а помоћ није долазила. Касније, дошли смо до наших мртвих и
рањених, а слике су биле стравичне. Нашли смо два мртва брата Драгана и Анђелка
Млађеновћа, коме су муслимани одсекли главу до рамена, и њихову мртву мајку Савку".

303
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју
Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006;
http://www.jasenica.org
304
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

150
 О нападима на село сведоче Стјепановић Раде и Јовановић Рајко.

*Након првог напада на Јежестицу, 15. августа рано ујутро снаге Територијалне одбране
Церска напале су село Шадићи код Власенице, не поштедевши никога до кога су стигли.
Од осморо људи, страдало је шесторо чланова породице Мишић: Неђо (35) пронађен је
заклан, Драго (57) је убијен с леђа док је бежао, а Пеја (34) и Јованка силоване су а потом
заклане. Томислав Мишић (28) убијен је тако што је ножем распорен у пределу доњег
грудног коша а "ослободиоци" нису поштедели ни инвалида, ретардираног човека Гојка
Вуковића (60). У следећем већем нападу Територијалне одбране Церска, јединице која је
посебно била препознатљива по свирепостима, у Новом Селу код Зворника, 17.
септембра убијено је шесторо мештана, међу којима су две жене и два старца: Спаса (80)
и Иконија (62) Илић, те Лазар Илић (78) и Васо Марковић (65). У том нападу заробљена
је Анђа Обрадовић која ће у наредним седмицама проћи сав пакао логора које су држале
војне и полицијске снаге ТО Сребреница .

*Наоружани муслимани из Сребренице су 28. августа 1992. године, на празник

Велика Госпојина, из заседе на путу Пећи-Скелане на месту Миланова воденица убили
четири лица која су се налазила у путничком возилу. Садистичка иживљавања
муслиманских младића над похватаним немоћним и недужним старим особама српске
националности била су видљива по спољњим повредама тела жртава, поцепаној одећи и
ранама које су проузроковале смрт.305

*На локалном путу Братунац–Сасе сачекано је мало теретно возило код Залужја
(општина Братунац) са више од 25 православних цивила који су се враћали са сахране у
Братунцу у своја села. На камион и цивиле у њему отворена је ватра и убијено је девет
људи, а још више лакше и теже рањено. Иако и сам тешко повређен, возач камиона је
сачувао присебност и некако успео да извуче камион са рањеним и убијеним из заседе,
стигне до Бјеловца и тако спасе преживеле.306

Сл 99. МАНАСТИР САСЕ

305
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у
Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
306
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; http://www.jasenica.org

151
 Неки Рамо, који је пре рата возио камион са хлебом, па су га звали Хљебара,
хвалио се пред многима у Сребереници, да је он организовао ту заседу. Када су пресрели
колону која је ишла из Братунца, наредили су свима да изађу из возила. Из комбија је
први изашао његов познаник Симо, дигао руке и молио га: "Не пуцај Рамо, ти и ја смо
много хлеба у животу појели, заједно смо радили, знаш и сам..." Истог момента је пуцао
и убио га. Побили су и све остале.307

* У селу Подравање (општина Милићи, раније Сребреница), етнички чисто

српско село и једно од највећих српских села у овом крају, у нападу 24. септембра,
убијено 23 лица на најсвирепији начин: спаљивањем, сечењем стомака, одсецањем главе,
ударцима тупим предметима или клањем. Ово село је стално угрожавано од муслимана
Сребренице. Село је више од пет месеци одолевало нападима, ослањајући се на властите
могућности. Међутим, овог дана напад су извеле снаге веома бројних припадника
оружаних формација Армије Босне и Хецеговине и добровољаца из хрватских и
муслиманских села са подручја ове и околних општина. У том бесомучном нападу
убијени су безмало сви затечени становници овог села: Јовановић (Милоја) Војин (1922),
Јовановић (Милоја) Светозар (1933), Лазаревић (Обрада) Радо (1917), Петровић Милева
(1948), Петровић (Марка) Миломир (1951), Митровић (Јове) Михајло (1932), Митровић
Ружа (1927), Митровић (Марка) Драго (1925), Маринковић (Анђелка) Радован (1938),
Маринковић (Милоша) Милован (1955), Маринковић (Милоша) Раде (1961),
Маринковић Дикосава(1938), Маринковић Милош (1935), Перендић (Милисава)
Миладин (1924), Перендић (Савкана) Томислав (1932), Перендић (Благоја) Станка
(1935), Перендић (Богдана) Спасенија (1932), Шарац (Цвијетина) Митар (1963), Шарац
(Веселина) Душан (1964), Шарац Мирјана (1943), Шарац (Манојла) Милан (1929), Томић
(Марка) Гојко (1930), Томић (Марка) Михајло (1941), Васић (Милоша) Милијан (1951),
Весић Милисав, Николић Славиша (1960), Николић Драган (1960), Павловић Небојша
(1971), Мудринић Раде (1961), Митић Борица (1947) и Богдановиц Ђурађ.

Сл. 148. МИЛОВАН ПЕРЕНДИЋ ИСПРЕД СВОЈЕ УНИШТЕНЕ КУЋЕ У

ПОДРАВАЊУ

У селу су, између осталих, убијене четири жене и три старца, а девет жртава још се воде
као нестала лица. Неки од мештана живи су одведени у Сребреницу где су предати

307
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд.

152
 команди штаба Територијалне одбране Сребреница и испитивани у локалној полицијској
станици а потом држани у логору иза зграде Основног суда где су физички
малтретирани. Међу логорашима су били Веселин Шарац и Драгутин Кукић. Кукић ће
нешто касније бити убијен у логору, док је Шарац од задобијених повреда током мучења
у логору преминуо одмах након размене. И становници Подравања убијани су на свиреп
и подмукао начин клањем и одсецањем глава и других делова тела, што се потврђује
спољним описом повреда убијених у извештају сачињеном у ратној болници у
Милићима. Чак се и из једног писма Зулфе Турсуновића, упућеног путем МКЦК за
Славку Маринковић, удату Пејановић, од 27.8.1993. види и потврђује да је Турсуновић
био и те како упознат са убиствима Срба у Подравању и околним местима.

Сл. 42 НА ПУТУ ОД ПОДРАВАЊА КА ЗЕЛЕНОМ ЈАДРУ

Сл.43 РЕКА ЗЕЛЕНИ ЈАДАР

Заробљено је свега пет мушкараца који су одведени у сребренички затвор, а

средином октобра 1992. размењени. После напада село је опљачкано, спаљено и
напуштено. Поред више до 70 кућа, изгорела је и основна школа, дом културе,
продавница, радионица и управна зграда површинског копа "Шумарице", возни парк и
мехнизација рудника.308

Зулфо Турсуновић је заклао тешко рањеног Томислава Перендића тако што му је

ставио главу у своје крило и одсекао је, а Јовановић Светозару је глава одсечена и
набијена на колац, а глава Гојка Томића је одсечена и бачена 20-ак метара даље од
тела.309

308
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и
Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић,
Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера
Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба
у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
309
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 184/95-34.

153
 "Том приликом дошло је до великог плијена", пише у документу 8. оперативне
групе "Сребреница".310

У нападу и злочинима мештани су као непосредне учеснике успели да препознају:

Хиркић (Махмута) Хасана, Кутезеро, Сребреница; Делић Шабана, Кутезеро,
Сребреница; Мемић Османа; Ајсић Сабрију, Кутузеро, Сребреница; Хасановић
(Мехмеда) Хамеда, Бучје, Сребреница; Адемовић Ибрахима званог Цакура, Ђиле,
Власеница; Хиркић Маху, Кутузеро, Сребреница; Адемовић (Адема) Османа (1937),
Ђиле, Власеница; Ајшић Сабита, Кутузеро, Сребреница; Делић Рамиза, Кутузеро,
Сребреница; Хиркић Алију званог Киљара, Кутузеро, Сребреница; Делић Ибру,
Кутузеро, Сребреница; Палић (Сабана) Адема (1958), Кивача, Хан Пијесак; Мехметовић
(Мустафе) Кемала, "Кему" (1962), Пале, Сребреница; Бегић Меду, Слаповица,
Сребреница; Османа званог Цимоња, Љесковик, Сребреница; "Дуле" и "Бели", (остали
подаци непознати); Ислама и његовог брата из Осмача, Сребреница, (остали подаци
непознати); неког "Манџу", Манџица из Поточара. Напад су организовали и акцијом
руководили Орић (Џемала) Насер (1967), Поточари, Сребреница и Турсуновић Зулфо,
Сућеска, Сребреница.

Сведочење о трагедији у Подравању дали су: Драгиња Томић, Милојка

Маринковић, Веселин Шарац, Војин Шарац и Миодраг Перендић311

* На површинском копу Браћан Рудника боксита у Милићима на најсвирепији

начин убијено је седам чувара овог објекта у нападу 24. септембра 1992. године, а затим
3. децембра исте године. Убијени су и масакрирани: Миливоје Сушић, Славко
Шалипуровић, Славко Гордић, Видоје Шалипуровић, Зоран Лаловић, Миодраг
Глигоријевић и Рајко Пантић. Сви они убијени су на најсвирепији начин: гажењем
тенком, клањем, спаљивањем, ударцима тупим предметима и другим средствима..312

310
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4 и 5..
311
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
312
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995, стр 51-52)

154
 Све ове жртве су убијене на најсвирепији начин: гажењем тенком, клањем,
спаљивањем, ударцима тупим предметом и другим средствима. Напад и уништавање
овог привредног објекта извршиле су муслиманске оружане јединице са подручја
опстина Власеница, Милићи и Сребреница, под руководством њиховог команданта
Насера Орића. Поред њега, напад су предводили Зулфо Турсуновић и већ често пута
спомињани Бећир Меканић, Ибрахим Адемовић "Цакура" и Мујо Бектић из Подгаја,
општина Сребреница. Уз њих, као непосредни извршиоци, учествовали су и: Сафет
(Јашара) Омеровић, звани "Миш" (1971), Вољавица, Братунац; Џемо (Омера) Муратовић,
Нурићи, Власеница; Мухидин (Османа) Османовић, "Брацо", Стедрићи, Власеница; Един
Авдић; Хасан Хасановић; Смајил Омеровић "Ферда"; Мевлудин Омеровић "Пики";
Мевлудин Сулејмановић; Јусуф Сулејмановић; Сефкет Сулејмановић; Хајро Екмић;
Мидхат Екмић; Џевад Екмић; Рамиз Екмић; Мевлудин Малнић; Рамиз Алзић, Ибрахим
Салчиновић, Мурат Салчиновић и Сулејман Суљић.313

*Два дана касније, 26. септембра 1992. године, из правца Церске, како је касније
утврђено, 700 Орићевих ратника и пљачкаша, под командом Ферида Хоџића, претходног
команданта ТО у Власеници, и његовог оперативца из тог Штаба Бећира Меканића су
изненада напали малобројне одбрамбене српске снаге на Рогосији, које су сачињавали
углавном борци из српских заселака Горњег Залуковика, који су ту постављени након
што су од маја до августа муслиманске снаге у пљачкашким походима спалили срспко
село Недјељишта. Ванџиће, Рогосију и Горње Шадиће, побивши у тим акцијама педесет
троје незаштићених цивила из овх села.

Сл. 129 МАСАКРИРАНИ СРБИ У РОГОСИЈИ

Циљ напада муслиманских снага на Рогосију су били засеоци Доњег Залуковика и

сама Власеница, али Рогосију нису могли проћи.

Из села Рогосије и Недјељишта, код Милића, извучено је, 29. септембра 1992.
године, 28 тела убијених и на најбестијалнији начин масакрираних српских цивила. Још

313
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

155
 се трага за деветорицом становника Рогосија и Недјељишта који су нестали ујутро 26.
септембра, након напада муслиманских екстремиста из правца Сребренице и Жепе.

Сл.120 СПОМЕНИК ЖРТВАМА У РОГОСИЈИ, СТАРИНА МИЛКО ДЕУРИЋ

ПАЛИ СВЕЋЕ ПОГИНУЛИМ СРПСКИМ ЈУНАЦИМА, А ЊЕГОВЕ СУЗЕ НЕ
ПРЕСУШУЈУ ВЕЋ ДОЗИВАЈУ НА РОГОСИЈИ СТРАДАЛЕ СИНОВЕ ДРАГОЉУБА И
РАДОМИРА.

У два дана муслиманске снаге су мацакрирале више од 60 мештана ових села.

Жртве су, кажу патолози који су извршили обдукцију лешева, на најсвирепији начин
клане, убијани тупим предметима, лобање су им размрскане, сечени су им прсти,
поливани су бензином и паљени...

"Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у БиХ воде 'свети рат' џихад.
Убијају, кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека
набијају Србе на колац", изјавила је Биљана Плавшић.314

* У Факовићима (општина Братунац), пограничном и богатом подрињском

претежно православном селу на обали Дрине, у раним поподневним сатима 5. октобра
1992. године, док су житељи били у берби кукуруза на пољима изван села, наоружани
муслимани су упали у село и убили, ранили или заробили велики број мештана које су
затекли у селу. Напад је извела јединица Армије Босне и Херцеговине формирана по
околним муслиманским селима на подручју Братунца и Сребренице знатно пре почетка
ратних сукоба.

Убијени су: Божић (Радоја) Десанка (1924), Марковић (Милована) Олга (1935),
Марковић (Милована) Славка (1931), Николић Цуба, Ђурић Данило (1910), Ивановић
(Милана) Мирослав (1973), Марковић (Саве) Радоје (1941), Марковић (Стеве) Радомир
(1939), Николић (Милована) Петко (1954), Николић (Сретена) Милован (1923),Савић
(Јове) Радован (1965), Суботић (Благоја) Миломир (1959), Ђокић (Владе) Милован
(1936), Ђокић (Милете) Сретен (1938), Ђокић (Недељка) Ђоко (1955), Ђокић (Сретена)
Светозар (1965) и Ђукић (Радована) Видоје (1954).

www.jovanovic.objectis.net/news/folders_summary_view; Хронологија 1990-1995, документациони центар

314

Републеке Српске, Бања Лука, 2020,

156
 Приликом тог напада, већи број мештана, претежно стараца, жена и деце успело
је живо да се извуче из села и да се затим пребаце на другу страну реке Дрине у Србију.
Орићеви и Турсуновићеви војници пуцали су по њима и гађали их минобацачким
гранатама чак и док су прелазили реку. Од експлозије једне гранате рањена је старица
Ковиљка Игњатовић, док је Данило Ђурић устрељен док је покушавао да преплива
Дрину. У самом селу убијена су 24 мештана Факовића које су Орићеви „ослободиоци"
успели да ухвате док је неколико мештана одведено у логоре у Сребреници где су
преживели мучења и батињања. Међу убијенима у Факовићима је шест жена, у доби од
38 до 70 година и пет мушкараца старијих од 65 година. Неки од тих људи заклани су а
други су, након што су убијени, спаљени у својим кућама. Само у кући Новке Николић у
Факовићима спаљено је осморо цивила тог дана. А у селу Магашићи крвници нису
поштедели живот ни дванаестогодишње девојчице Зорице Божић.

"Морали смо побећи са унуцима, а синови су остали да бране куће. Ја сам свог
сина изгубила и још много је наших погинуло. Стојан Стјепановић је заклан на кучном
прагу", сведочи Иконија Савић. Смрт је изненада, попут олујног облака, стигла и јоше
брже отишла из Факовића. Мртви су лежали по улици, у једном дворишту пушио се
угљенисани леш. Испред свог дворишта лежи заклан Стојан Стјепановић. Мало даље
Славко Петровић.

Заробљеници су одведени у сребренички затвор. Српске куће и цркву су прво

опљачкали, а затим запалили. Оскрнављена је, опљачкана и демолирана српска
православна црква. Убијено је 19 становника.315

Приликом обдукције Живана Продановића У Факовићима констатотвано је да су

нађене само кости људског порекла – лобања, слабински и кичмени пршљен, три ребра,
лева лопатица, цевасти део обе лактице и десне жбице, карличне кости, оглодабе бутне
кости. На костима су регистрована оштећења настала од животиња.316 Добрила

315
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj51/hronlogija.htm; Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
316
Обдукцију извршио др Зоран Станковић.

157
 Продановић, Живанова мајка, узела је тог 11. јула лобању у руке, пригрлила је уз своје
лице.

Сл.109 или 127. ДОБРИЛА ПРОДАНОВИЋ ДРЖИ ЛОБАЊУ УБИЈЕНОГ СИНА

ЖИВАНА

"Дошло је такође до великог плијена у наоружању, матријално-техничким

средствима и храни"317.

Село је опустошено, опљачкано и попаљено. Једино је остала оскрнављена црква.

У нападу на ово село учествовали су Устић Акиф, Киверић Есма, Мамутовић Насир,
Мукић Ибрахим.

Сведоци су: Жикић Драго, поштар у истом селу, Перић Видосава, Јокић Душица,
Игњатовић Станка и Савић Иконија.318

* У селу Бољевићи (општина Братунац), српском селу, 5. октобра 1992. године,

убијено је осам Срба. Побијени су углавном старци који су чували своја имања, хранили
стоку и бринули се о добрима својих комшија. Убијени су: Деспотовић Миља,
Продановић Петра(1927), Стјепановић (Јована) Стојка (1922), Васић Станија (1930),
Ђукић (Срете) Радован (1922), Ристић (Љубисава ) Милутин (1940), Ристић (Новице)
Зарија (1928) и Васић (Манојла) Владан (1929).

Преживели мештани су препознали као нападаче: Насира Мамутовића, Ибрахима

Мујкића и Ариса Риђића.319

317
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Комнда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4 , 7 и 11; http://www.jasenica.org; Документационо информациони
центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
318
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

158
 *Истог дана у селу Дивовићи код Братунца муслиманске оружане формације су
напале кућу Ђокић Сретена, а два дана касније тела погинулих Дивовићана предана су
Србима. Том приликом је тело Ђокић Сретена предато без главе и без десне руке. На
врату је висио део коже са косом са темена главе. Глава и руке нису пронађени и леш је
сахрањен без њих.320

* Месец дана након масакра заробљеника на Глођанском брду следећи велики

систематичан напад јединице ТО Сребреница извршиле су на села Бјеловац, Сикирићи и
Лозница код Братунца, насељена искључиво српским становништвом. Напад, који је
предводио Насер Орић, почео је 14. децембра рано ујутро око 5.30 из правца оближњих
села Пирићи и Полозник, те из правца реке Дрине. Већ током напада на Лозницу убијен
је рањени мештанин Радован Вучетић (49). На његовом телу, које је касније пронађено,
били су видљиви трагови паљења. Поред Радована Вучетића, убијено је још 80 мештана
у Бјеловцу, Сикирићима и Лозници. Неки су страдали у борби као припадници,
релативно добро наоружаних сеоских стража" (термин који се помиње у хашкој пресуди
Насеру Орићу), али највећи број у структури убијених лица представљају цивили и
заробљеници које су Орићеви „ослободиоци", према већ устаљеној пракси, након уласка
у села најпре мучили, а затим убили. Ти злочини, међутим, нису уопште нашли места ни
у оптужници против Орића, а о пресуди да и не говоримо. Према извештају МУП-а РС с
почетка ове године, међу убијенима је 15 старица и девојака, пет стараца од 61 до 81
године, као и три дечака: Чедо Миладиновић (16), Слободан Петровић (15) и Миленко
Вучетић (16), син Радована Вучетића. Према фотодокументацији са места злочина, која
је садржана у извештају МУП-а РС, у селу су након напада затечена унакажена тела
стараца, жена и дечака, одсечених ушију, повађених очију, одсечених полних органа,
избодених и покланих. Примера ради, Раденки Јовановић (20) одсечена је глава након
што су је Орићеви војници силовали, док су рођене сестре Гордана (25) и Снежана
Матић (27) силоване и заклане.

Сл.150. СЛАВКА МАТИЋ, МАЈКА СНЕЖАНЕ И ГОРДАНЕ МАТИЋ

Сл.154 СПОМЕНИК СЕСТРАМА СНЕЖАНИ И ГОРДАНИ МАТИЋ

319
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
320
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 37/94-30.

159
 У нападима муслимана зивот су изгубили: Богичевић (Миленка) Златан (1975),
Цвијић (Илије) Миодраг (1972), Виторовић (Витомира) Слободан, Филиповић (Неђе)
Стево (1951), Илић (Илије) Милисав (1957), Илић (Миће) Милун (1939), Јовановић
(Милоша) Злата (1911), Јовановић Раденка (1974), Лукић (Радивоја) Вида (1933),
Маринчевић Мирослав (1965), Матић (Илије) Радивоје (1937), Матић (Радивоја) Гордана
(1967), Матић (Радивоја) Снежана (1965), Миладиновић (Петка) Мирко (1971),
Миладиновић (Петка) Чедо (1975), Милутиновић (Чеде) Славко (1963), Недељковић
(Ратка) Слободан (1970), Петровић (Крсте) Мирко (1920), Петровић (Милана) Мирко
(1972), Савић (Остоје) Митар (1954), Танасић (Сретена) Радован (1923), Томић (Жике)
Рајко (1955), Тошиц (Живорада) Милорад (1972) и Тришиц (Томислава) Зоран (1968).

Према наводима сведока који је затражио мере заштите, у тим злочинима

директно је учествовала Есма Киверић, припадница ТО Сребреница: "Била је обучена у
тренерку и са собом је носила аутоматску пушку. Говорила је муслиманским војницима
'немојте пљачкати куће док Србе не побијете'. Са још неколико војника, она је
учествовала у клању те две девојке. Један од војника отворено се хвалио пред осталима
како је Гордану Матић 'ножем ударио у плећку да јој је пена одмах ударила на нос'",
наводи се у изјави овог сведока.

Сл. 114 БЈЕЛОВАЦ

Након почињених злочина, припадници ТО Сребреница су као таоце са собом

одвели Миру Филиповић, која је била рањена, њену седмогодишњу кћеркицу Ољу и
петомесечну бебу Немању, као и Достану Филиповић и десетогодишњег Бранка
Вучетића, који је, такође, био рањен. Сви су одведени у муслиманско село Полозник, где
су у логору били пет дана а затим су пребачени у Сребреницу. Једни су затворени у
сребренички затвор а други су држани у затворима по кућама локалних муслимана у
Сребреници. Према њиховим сведочењима, адекватна лекарска помоћ није им пружана.
Постоји и документ који потврђује да су снаге Територијална одбрана Сребреница
заробљавале и децу. Реч је о једној потврди Штаба Територијалне обране Сребреница
под ознаком 166/92, која датира од 20.12.1992. У том документу дословце се наводи да се
„у притвору налази троје дјеце". Наведена група заробљених цивила размењена је 6.
фебруара 1993. заједно са још једном групом раније заточених 17 жена са децом и
неколико мушкараца који су били затворени у полицијској станици у Сребреници.

160
 До краја 1992. године, снаге Територијалне одбранеСребреница извршиле су још
упада у мања српска села, попут упада у Цикотску Ријеку код Власенице, где су из
заседе убили осам мушкараца који су се кретали сеоским путем у камиону. Био је то
увод у свеобухватни напад Орићевих јединица на Кравицу, Шиљковиће и поново на
Јежестицу, као и на околне засеоке.321

Преживели мештани су спас потражили преко Дрине, а једино и истовремено

ризично средсво за то били су им чамци. Ту је регистровано 25 жртава.

Сл. 152 БЈЕЛОВАЦ У ПЛАМЕНУ

Напад на Бјеловац је извршен истовремено са већ саопштеним нападом на

Лозницу, односно Лозничку Ријеку и Сикирић. То су суседна села, па су и нападачи
углавном исти. Према сведочењу преживелих, препознати су: Ибрић Алија "Курта",
Салиховић Хидан, Салиховић Бесим, Синановић Решид, Зукић Садик, Ахметовић Харис
"Хари", Бегзадић Хајрудин, Каменица Џемаил, Каменица Рамиз, Каменица Муниб,
Киверић Есма, Малагић Хајрудин, Салиховић Мидхат, Салиховић Адил, Салиховић
Едхем, Салиховић Фикрет, Синановић Муриз, Салиховић Рифет, Салиховић Едхем и
Зукић Мулија и др.

Сведоци напада на ово село су Ранкић Славољуб и Матић Славка. 322

*Истог дана нападнути су и Бољевићи, место са преко 400 становника. Страдало

је осам Срба, а село је опљачкано и спаљено. Све су то углавном били старци који су
имали од 62 до 70 година. Само један је био млађи од 60 година.Људи су пружали отпор,
најгоре су прошле жене и деца. Бољевићи су после овог напада дуго били напуштено,
опљачкано и спаљено село. Колоне цивила муслиманских пљачкаша и паликућа -
старце , жене о децу - предводили су локални руководиоци Странке демократске акције.

321
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
322
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
http://www.jasenica.org; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ,
писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо
информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

161
 "Од моје фамилије", прича старац Стојан Ђокић, чамџија са Дрине, "настрадало је
13 људи. Среји Ђокићу, мом рођаку, одсекли су главу Насир Мамутовић, Ибрахим
Малкић, Ибрахим Мујкић и Арис Риђић, а затим су убили његовог сина Светозара, коме
су живом вадили очи, исекли руке и кастрирали га. То сам видео својим очима, јер сам га
ја окупао".323

* У селу Сикирићи (општина Братунац), 24,. децембта 1992. године, убијено је 24

становника: Илић (Благоја) Живојин (1928), Илић (Косте) Радојка (1935), Матић
(Никодина) Десимир (1928), Митровић (Богосава) Радован (1948), Митровић (Богосава)
Срећко (1946), Недељковић (Богољуба) Миломир (1940), Недељковић (Обрада) Љубисав
(1925), Недељковић (Светислава) Ратко (1946), Петровић (Миладина) Слободан (1976),
Продановић (Раде) Душан (1931), Ранкић (Миладина) Обренија (1934), Симић (Ранка)
Златан (1961), Симић (Светолика) Живадин (1946), Симић (Светолика) Радисав (1937),
Симић (Василија) Гроздана (1931), Стевановић (Бранка) Драгиша (1966), Стојановић
(Саве) Раденко (1973), Танасић (Љубисава) Миломир (1939), Танасић (Петра) Милан
(1957), Тришић (Обрада) Обренија (1931) и Вукшић (Срећка) Новак (1931).

Напад на српски део села извршиле су муслиманске оружане формације Армије

Босне и Херцеговине регрутоване из муслиманских насеља Братунца, Сребренице и
околних општина. Српски део села је опљачкан и уништен, а велики број мештана
убијен веома свирепо, после заробљавања углавном хладним оружјем. После освајања
муслимани су опљачкали имовину, прикупљену летину, стоку и све што се могло
однети. Остало су разорили и спалили. Село је потом месецима остало недоступно
Србима који су у њему некада живели.

Сведоци: Матић Гвозденија, Петровић Неђо и Недељковић Предраг.324

*У муслиманском селу Глогова, 24. децембра 1992. године, кроз које пролази пут
који повезује српско село Кравицу са Братунцем у коме је седиште Општине у току 1992.
године организовано је десетак заседа чији је циљ био напади на Србе из Кравице који су
пролазили кроз ово село, па су те заседе биле постављене 15.маја, 24. јула и 2.августа у

323
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд; http://www.jasenica.org
324
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

162
 којима је било десетак убијених, а приликом заседе 24.децембра 1992. године, убијени су
Срби: Живановић (Мирка) Милан (1974); Драгићевић (Милоша) Мирко (1947); Гајић
(Рада) Станко (1963); Илић (Станоја) Радован (1953); Крабе (Антонија) Мирко (1949);
Милинковић (Стеве) Радован (1959); Миловановић (Боже) Светолик (1960);
Миловановић (Радоја) Милисав (1950); Обрадовић (Чеде) Боривоје (1944); Петровић
(Јездимира) Миленко (1956); Веселиновић (Славомира) Драган (1965); Вујадиновић
(Душана) Петко (1958); Зекић (Крсте) Бошко (1949); Шарац (Ранка) Драган (1964).

Напад је предводио Насер Орић.325

325
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Верита,.http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

163
 ОГОРЧЕЊЕ У СЕЛИМА БРАТУНЦА И СРЕБРЕНИЦЕ ЗБОГ
ОСЛОБАЂАЈУЋЕ ПРЕСУДЕ НАСЕРУ ОРИЋУ

У селима око Братунца и Сребренице, огорчени су пресудом Хашког трибунала326, а посебно

осмехом на лицу Насера Орића.Ево им гробова, ево им доказа!

Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су били
међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана
побили, 58 ранили, 750 кућа запалили Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад
Сребренице, никако није јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против
Насера Орића.

- Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за барем
четрес година робије. Био је овде УНПРОФОР, знају они за ово, али, неће да виде... - каже Милан.

Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других засеока, на
све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве војске.
- У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших несретника били су
сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како кука док је жив у соби горио. Гледали
одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље,
тамо иза оне косе, Десанка Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара... Ово су рушевине куће
Борисава Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су унутра
живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту сустигли Орићеви - причао

Ко контролише Хашки трубунал рекао је на конференцији за штампу, одржаној 17. маја 1999. године,
326

портпарол Алијансе Џејми Шеј, који је изјавио да НАТО контролише Хашки трубинал. Он је, између осталог
рекао: "Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу само када јој ми то омогућимо.. Њеном суду ће
бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала... Земље НАТО-а су
обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице
која ће убрзати процесе..."
Није се ни могло очекивати да буде осуђен шрићеник НАТО-а, који је сва своја злодела починио уз присуство
УН у Сребреници..
Хашки трибунал је ослободио Насера Орића кривице за злочине иако је судија Шомбург саопштавајући
одлуку подвукао да је током суђења непобитно утврђено да су "почињени тешки злочини над Србима у два
притвора у Сребреници између септембра 1992. и марта 1993. године"-

164
је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих доказа и трагова Орића и Орићеве војске из
Сребренице.

На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у селу,
Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.

ОТКУД МУ ЗЛАТНИ ЉИЉАНИ

На Божић 1993. Орић се после крвавог пира сликао испред дома у Кравици. Ако је он био командант
војске у Сребреници, господар живота и смрти у том граду, ако се сликао у Кравици, па шта им више од
доказа треба? Веле, није био под контролом Алијине војске - откуд му, онда, онолико наоружање, откуд му
златни љиљани и чин бригадног генерала од Алије Изетбеговића? Горе ми је било кад сам чуо за пресуду
него кад смо се вратили у Кравицу и почели да налазимо тела наших побијених браће и сестара. Он и
његови побили су 1.236 Срба око Братунца и Сребренице, више од половине били су цивили, и - ником
ништа - огорчено каже један од мештана Кравице.

Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током 1992. и
1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро. Срамота - огорчено
каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала, нема коме да се жали.

Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем могао
да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је страдало читаво село
Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у Сребреницу, из Сребренице изгубио му се
сваки траг...

Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и нестале
вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало - каже Ранко.

У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14 година
од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да сведочи о 14.
децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину цивила.
- Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да сам ја убијала,
мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам тамо отишла неприпремљена
- причала је јуче у Бјеловцу Славка.

165
 О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже. Дода тек
толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа...
- Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити. Попалио што је
мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен, а они му дадоше двије године.
Како они правду дијелили, тако њима Бог дао - каже Славка.
- Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је Орић добио, два
дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони владају свуда па и у Хагу - закони
тржишта - каже Радојка Филиповић из Братунца.
Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце, Немања је имао
само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су тамо преживели, јетрва никад
није испричала.
- Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око Сребренице. Кад су
кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових злочина, а испостави се да нисам
била у праву - каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор. Доле, дечаке
из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. - По великом гробљу, одговорила су
деца.
На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће Анђелка, који
је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што није из гласа кукао. Сви
његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су Орићеви напали Јежештицу.
- Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату Анђелку одсекао
је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак брашна. Тог дана у Јежештици
убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано, уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после
пола године, далеко у шуми, тела браће ја сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема
доказа, ево им ових споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком
нанели зло, што су морали на правди бога да страдају - причао је Михаило јуче на великом гробљу у
Братунцу.
Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали Михаило је једног
препознао.

- Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940.
отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу Љубомиру
убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу - препричавао је јуче међу споменицима
братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца. "Мрку" и
"Миша" из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом Орићем, на Божић 1993,
Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили. Тог дана Орићеви су у
селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5 године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године
раније, у Магошићу код Кравице исти Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну
распорили...
Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају. Страхоте и

166
 зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све стране, само, за оне који хоће
да их виде.327

*На путу за Цикотску Ријеку (општина Сребреница) постављена је заседа на

камион и ток приликом рањено је 10, а смртно страдало 11, лица масакрирањем, тако
што су им вадили очи, одсецали делове тела, клали испод врата и са стране, живе
палили, разбијали им главе тупим предметима, пробадали ножевима.328

*Село Јежестица је већ раније страдало, а 7. јануара 1993. године, на православни

Божић, јаке муслиманске оружане снаге су га напале, а затим убијале мештане, пљачкале
и палиле, тако да од њега није остао камен на камену.

*Кравица (општина Братунац), чисто српско подручје које чини више села
(Кравица, Брана Бачићи, Поповићи, Мандићи и Оправдићи) са преко 2.300 становника
српске националности је 7. јанаура 1993. године спаљено и опустошено. Село је од
почетка сукоба у Босни нападано готово свакодевно, али будући да се ради о релативно
великом подручју , за његово потпуно уништење је била потребна добро испланирана и
организована акција.

Муслиманске снаге Армије Босне и Херцеговине, од око 3.000 војника,

предвођене Насером Орићем, су синхронизовано напала на сва кравичка села и засеоке,
које је бранило не више од 300 људи. У неравноправној борби, штитећи одступницу око
1.000 избеглица из Кравице, али и становника села Шиљковићи, Јежестица и Бањевићи,
погинуло је 49 људи, док је неколико села запаљено до темеља.

Сл. 44 СЕЛО КРАВИЦА

Сл. 31 НАСЕР ОРИЋ СА СВОЈИМ БОРЦИМА У КРАВИЦИ 7. ЈАНУАРА
1993.ГОДИНЕ

327
Зоран Шапоњић, Докази о злочинима над Србима око Братунца и Сребренице 1992-1995
328
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

167
 Оскрнављена је и запаљена црква, а пљачкање имовине је трајало два месеца
након овог напада. Смрзнути масакрирани лешеви побијених људи су остали
несахрањени месецима. Читаве зиме су проналажени по околним шумама и јаругама.
Насер Орић је у Хагу о овом изјавио следеће: :"... сељане нико није помицао, остављени
су да труну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и
између кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су
се у Кравицу носећи све што се могло употребити".

Сл. 1 и 3. КРАВИЦЕ, СПАЉЕНЕ КУЋЕ

По команди из Братунца, остатак војске се повукао ка српским селима, преко

околних брда.

Жртве напада су: Ерић (Микаила) Негослав, Ерић (Николе) Кристина, Гаврић
(Паје) Пајкан (1963), Николић (Тодосије) Милован (1946), Поповић (Косте) Ристо (1920),
Поповић (Ристе) Костадин (1947), Божић Мара (1909), Божић (Стојана) Стево (1951),
Лазић (Душана) Крсто (1933), Момчиловић (Драге) Миладин (1935), Николић (Марка)
Васо (1920), Николић (Цвијана) Митар (1927), Обачкић Љубица (1918), Стевановић
(Васиља) Танкосава (1938), Стојановић (Стојана) Владимир (1915) и Јовановић (Митра)
Стојан (1948).

Најмлађи међу њима Владимир Гајић је имао само четири године, Богичевић
Новица четрнаест, Владимир Стојановић 78, Ристо Поповић 73, док је најстарија Мара
Божић имала 84. Рањених је било 82, док је током целог рата Кравица изгубила 158
мештана. Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник Насера Орића, је више пута, после масакра
у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао
да ће одсећи најмање 20 српских глава, а према неким сведочењима, до априла 1993. у
град је донео 12 одсечених глава.

"Убијали су децу у наручју, инвалиде, старце, спаљивали, пљачкали. На Божић су

убијали. палили и клали, Никог живог нису поштедели", каже Милисав Марјановић који
је остао тешки ратни војни инвалид.

"У Кравици и околним селима живели су само Срби", говори Милена Милановић из Кравице.
"Ужас се догодио на Божић. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач.
Одсецали су главе, маскрирали већ убијене, урезивали им полумесец и усташке знакове. Убијено је 56

168
 људи. Неки преживели су бежали остављаући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанактика.
Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе."

Јанко Савић, свештеник из Кравице, је био страховито мучен. Његово тело нађено
је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су
постављени филџани, као да пије кафу.

Спаљено је 680 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом,

уништена су гробља, чак су и гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа
пљачка.

Избеглице у збегу су по највећој зими и дубоком снегу прегазили реку Дрину и

спас нашли у Србији.

После напада и освајања Кравице, у Сребреници се нашао велики број ухваћеих.

У фебруару је француска телевизија пренела слику линчовања затвореника у центру
града, у присуству УНПРОФОР-а. Тих дана у Сребернци су убијени Бранко Секулић,
Костадин Поповић, Мићо Миловановић и многи којима касније није могао да се утврди
идентитет.

У марту 1993. године координираном акцијом Војске Републике Српске започет

је контаранапад и после70 дана окупације Кравица је ослобођена. Тек тада су мештани
села Кравице на братуначком гробљу могли да сахране своје мртве.

До данас нико из међународне заједнице није посетио Кравицу, а Карла дел Понте
је, према наводима тужиоца Међународног суда у Хагу, изјавила да су погинули српски
војници и "нешто" цивила.329

329
Масакр у Кравици, Википедија, интернет; Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег
гробља"(објавила "Српска војска"у броју од 15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из
другог угла; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач
пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; http://www.jasenica.org

169
 Сл. 98 ПАРАСТОС У КРАВИЦИ
Сл. 47 СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА У КРАВИЦИ

Медју бројним нападачима, а према слободној процени било их је најмање преко

хиљаду из свих муслиманских крајева који окружују Кравицу (Церска, Коњевић Поље,
Побуђе, Глогова...), препознати су: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ферид Хоџић, Бећир
Меканић, Бајро Османовиц "Миш", Неџад Бектиц, Хакија Мехољић, Веиз Шабић, Незир
Зебрић, Шефик Ахметовић, Мустафа Голић, Есма Киверић, Мирсад Сулејмановић,
Мухамед Чикарић, Шемсудин Салиховић, Сулејман Мујчиновић, Јунуз Мехић, Ејуб
Голић "Љубо", Фикрет Мустафић, Мурат Авдић, Мухамед Јахић, Мурат Дурић, Муниб
Бећировић, Фадил Сахбаз, Сабан Муминовић, Мушан Османовић, Заим Мехић, Мехо
Алић и Абид Орловић и др.

О нападу на Кравицу сведоче Ратко Николић, Милорад Николић, Милановић

Милена и Николић Милосава. 330

* У селу Шиљковићи (Братунац), нападнутом истог дана када и Кравица, убијено

је 13 становника различите доби: Долијановић (Душана) Миладин (1963), Стевановић
(Радована) Милан (1973), Богичевић (Јована) Слободан (1947), Богичевић (Слободана)
Новица (1976), Радовић (Драге) Божо (1943), Вишњић (Тодора) Ратко (1949), Павловић
(Радована) Радоје (1936), Радовић (Љубе) Раденко (1974), Радовић (Радосава) Драган
(1968), Радовић (Ђорђа) Васкрсије (1956), Веселиновић (Костадина) Лазар (1935),
Сављевиц (Саве) Миле (1964) и Ђокић (Станка) Станоје (1942).

Село је опљачкано и спаљено до темеља, као и у свим ранијим нападима

муслиманских оружаних снага на православна насеља, и у овом селу су тела убијених
остала несахрањен до половине марта.331

330
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
331
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; http://www.jasenica.org;

170
 * У селу Вандзићи (општина Милићи), српском месту, у нападу 8. јануара 1993.
године, убијен је брачни пар Марија и Марко Дошић, спаљено је више кућа, а имовина
мештана опљачкана.332

У том нападу су учествовали: Хоџиц (Авде) Ферид (1959), Друм, Власеница,

организатор напада и тада командант или један од команданата Церске; Хакић Сабанија;
Мехмедовић (Хакије) Рамиз (1971), Роваси, Власеница; Сулејмановић (Шабана) Ибро,
звани Инц (1957), Роваси, Власеница; Бећировић (Рахмана) Шахбаз (1966), Неђељишта,
Власеница; Бећировић (Незира) Сафет (1966), Неђељишта, Власеница; Бећировић (Мехе)
Мехмедалија (1970), Неђељиста, Власеница; Сиљковић (Букљана) Ибро (1966),
Неђељишта, Власеница; Аљукић (Сулејмана) Ибро (1954), Неђељишта, Власеница и
Меканић (Јакуба) Бећир (1957), Бесићи, Власеница, командант тзв. Првог церанског
одреда.

О овом нападу сведоче: Досић Сретен, Бећировић Халил и Суљемановић

Мирсад.333

* У селу Ћосићи (Скелани), најтежи напад био је 16. јануара 1993. године. Тада су
села Костоломци и Ћосићи опљачкана и попаљена, а поред више повређених и рањених,
убијено је 16 особа: Ракић (Радисава) Новак (1953), Ракић (Јове) Драгомир (1953), Ракић
(Јове) Миломир (1957), Ракић (Славка) Радиша (1961), Ракић (Марјана) Драгомир (1940),
Ивановић (Дике) Миле (1952), Ивановић (Мила) Предраг (1973), Ивановић (Милутина)
Желимир (1968), Павловић (Миленка) Жарко (1938), Трифуновић (Чеде) Милорад
(1958), Ракић (Милорада) Тадија (1930), Максимовић (Жике) Дамљан (1934), Павловић

Dokumentaciono informacioni centar Veritas .http://www.veritas.org.yu/ ,

http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
332
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52)
333
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

171
 (Светозара) Анђелко (1914), Трифуновић Видосава (1915) и Илић (Предрага) Небојша
(1969).334

Нападом је руководио Орић Насер, а учествовали су Трсић Сакиб, Дедић Ибро,

Сулејмановић Нусрет, Смаиловић Мирсад и др. 335

*Убијања и етничко чишћење у Скеланима: Након што су јединице

Територијалне одбране Сребреница етнички очистили готово сва српска села на
подручју Братунца, Сребренице и поједина места око Зворника, Милића и Власенице,
штаб којим је руководио Насер Орић одлучио се и на етничко чишћење српских села око
Скелана.

У зору 16. јануара 1993. године, Скелане и околна села напао је изузетно велики
број наоружаних муслимана. До вечери су запосели читаво скаланско подручје, избили
на Дрину, затим прешли на територију Србије и наставили поход по селима око Бајине
Баште. Југословенска војска је реаговала, између осталог и у страху од минирања бране
Хидроелктране, што би могло имати катастрофалне последице за шире подручје
низводно од Бајине Баште. Муслиманске оружане снаге су се повукле, а за њима се у
своја села вратило и избегло становништво. Затекли су потпуно уништена села, велики
број побијених и тешко рањених православних цивила, од којих су многи ускоро
подлегли ранама.

Нападом из правца Кушићи - Жабоковице руководио је лично Насер Орић, а из

правца Костоломци - Ћосићи нападом је руководио Зулфо Турсуновић, док је напад на
Калиманиће предводио Един Алић. Цивилно српско становништво, које су браниле
слабо наоружане сеоске страже, нашло се у окружењу готово са свих страна. Једини
излазни пут водио је према Србији преко моста на Дрини. Они који нису успели да пређу
реку убијени су у селима, а неки су заробљени и одведени у логор - затвор у Сребреницу.
Чињеница која упућује на то да је напад Орићевих јединица био систематичан у циљу

334
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
335
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.

172
уништења Срба као етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и
убиства српских цивила на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да
се спасу пливајући преко реке. Један од снајпериста који се посебно "прославио" у
убиствима цивила на мосту био је, према исказима већег броја сведока Орићев блиски
сарадник Сафет Омеровић Миш.

Сл. 36 ПОМЕН У СКЕЛАНИМА

Сл. 87 СПАЉЕНА СРПСКА КУЋА У СКЕЛАНИМА

За свега неколико сати 16. јануара на мосту и по скеланским селима убијено је 67

људи, од којих је већи број масакрирано: Милановић (Саве) Марко (1954), Глигић
(Драже) Алекса (1968), Јањић (Симе) Шћепо (1947), Јањић (Пере) Симо (1948),
Миловановић (Милоша) Милан (1967), Марковић (Раденка) Милун (1970), Димитријевић
(Стојана) Драган (1965), Симић (Драгана) Радован (1966), Милошевић (Борише) Драгоје
(1960), Мијатовић (Саве) Владо (1966), Јањић (Симе) Анђа (1927), Секулић (Остоје)
Гордана (1966) и Димитријевић (Томислава) Александар (1987).

У документима уз извештај Министарсртва унутрашњих послова Републике

српске приложена су 24 обдукциона записника које је потписао др Зоран Станковић из
београдске Војномедицинске академије, из којих се види да Орићеви војници нису имали
милости ни према деци: "хладнокрвно је убијен шестогодишњи дечак Александар
Димитријевић из Скелана, док је његов рођени брат једанаестогодишњи Радисав тешко
рањен и од последица рањавања је преминуо. Међу жртвама се налази и 15 девојака,
жена и старица: најмлађа је Митра Ристић (19) из Кушића, а најстарије су Радослава
Ковачевић (78) из Стајића и Даринка Митровић (78) из Кушића. Убијено је и осам
мушкараца старијих од шездесет година, међу којима је најстарији 78-годишњи Видосав
Трифуновић из Скелана, а најтеже је страдала скеланска породица Ранкић у којој је
убијено шест мушкараца: Новица (50), Драгомир (50), Миломир (46), Радиша (31),
Тадија (63) и Драгомир (53).

У том нападу већи број цивила су рањени док су бежали пред Орићевим и
Турсуновићевим војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и
деце, од којих су неки данас тешки инвалиди. Орићеве хорде заробљене цивиле су
остављали у животу само ако су им били потребни за размену, у супротном суђено им је

173
 по кратком поступку. Тако су 23. јануара на брду Јовик изнад села Калабаче код
Шековића пронађена тела супружника Милоша (60) и Видосаве (64) Гајић, који су
одведени живи из Калабача током напада ТО Церска на то место, 27. новембра 1992.
Обдукцијом је утврђено да је Милош убијен тако што му је испаљен метак у главу, док је
Видосава задављена марамом.336

*У Кушићима (општина Скелани), део села Жабоковица једног од највећих у

бившој Сребреничкој општини (укупно 706 становника, од тога 598 Срба) 16. јанауара
1993. године, поред великог броја повредјених и рањених, приликом нападаје убијено
двадесет лица, од којих седамнаест у Кушицима и три у Жабоковици. Живот су
изгубили: Митровић Радивоје (1942), Јаковљевић (Митра) Милија (1957), Митровић
(Максима) Мирко (1939), Јаковљевић (Милана) Миленко (1946), Ристић (Цветка) Новак
(1951), Ристић (Лазара) Владислав (1947), Милановић Илија (1922), Ристић Радо (1920),
Милановић Душанка (1920), Тодоровић (Станоја) Миленко (1928), Живановић (Јове)
Никола (1921), Јанковић Миленија (1963), Митровић Радинка (1946), Ристић Миленка
(1930), Ристић Иванка(1950), Ристић (Новака) Митра (1974), Ристић (Новака) Мићо
(1977), Јаковљевић (Андјелка) Миленко (1957), Максимовић (Милована) Саво (1932) и
Неђић Роса (1933).

Нападом је руководио Насер Орић а међу осталим предводницима били су и

Нусрет Сулејмановић, Сакиб Тршић и Ибро Дедић.337

*У Дом здравља у Бајиној Башти допремљена су тела 12 српских младића у

угљенисаномс стању. Реч је о Србима убијеним у нападу муслимана на срспку општину
Скелане, који је извршен претходног дана. Српски борци који су преживели изјавили су
да су у питању рањени српски војници, над којима је извршен прави масакр: избодени су

336
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
337
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Трећи извештај Владе СРЈ о
почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm

174
 вилама или докрајчени маљевима и секирама. У нападу сребреничких муслимана на
српске положаје и цивилне циљеве на територији Скелана истог дана код Осмача је из
засједе убијено 17 српских бораца, а 14 их је рањено.

*Десетог. Маја 1993. године у свом стану у Сребреници Загорка Зекић (58) и њен
син Слободан (42) преминули су само неколико сати након што је у њихов стан упао
припадник ТО Сребреница Емир Халиловић и тешко их претукао ударцима пиштоља у
главу: најпре Слободана, а затим и Загорку. Исте вечери, стотинак метара даље, у свом
стану убијена је и Велинка Димитровска (52), док је њен супруг Крсто (57) изведен и
убијен мало даље, на локацији званој „Рудник". Крсто и Велинка сахрањени су на
градском гробљу у Сребреници, а њихови посмртни остаци ексхумирани су и
идентификовани тек прошле године. Документ који потврђује начин на који су убијени
Крсто и Велинка представља, заправо, један акт Службе јавне безбједности Сребреница
од 27.10.1993. који носи потпис шефа полиције Хакије Мехољића.338

*На путу Скелани-Сребреница, 23. јуна 1995. године, муслимани су поставили

заседу и у цивилном возилу убили пет православних Срба из Скелана.339

*У нападу на село Вишњица, 25, јуна 1995. године, убијен је један цивил, а два су
рањена.340

"Овим нападом је окончано дуго крваво оргијање муслиманских оружаних снага на територији
Сребренице. За њима су остала пуста и попаљена села, полураспаднути лешеви, аветски призори које су
могли приредити само помрачени зликовачки умови покретани лудилом, похлепом, безразложном
мржњом, а потом и страхом од заслужене казне. Попаљена су скоро сва села. Читаво је остало само њих
десетак (Црвица, Лијешће, Петричи и Скелани у сребреникичкој општини и Дубравице, Јелах,
Красановићи, Побрђе, Полом, Реповац и Слапашница у братуначкој општини). Практично нема места на
овом подручју у ком није почињен бар неки ужасни злочин. Тортура сваке врсте почев од понижавања и
претњи, преко пребијања, сакаћења, силовања, затварања, пљачкања, прогањања па до најстрашније смрти
били су свакодневница ових јадних људи. Годинама су живели у непрекидном страху, хаосу, жалости за

338
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић: Истрага о злочинима над Србима на подручју регије Бирач
пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
339
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
340
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

175
 најмилијима, немаштини и неретко глади. Велики број њих се спасавао привременим или трајним
избеглиштвом у Србију, али ни ту нису могли остајати дуже, јер осим сигурности по живот, мало тога је
могло да им буде пружено. Живот у коклективном смештају, без икакве имовине, радног места, прихода и
перспективе није могао да их задржи, па су се враћали у своје куће или многи чешће, на своја згаришта и
покушавали да изнова заснују своја сиротињска домаћинста.

Размере свакодневних трагедија, страха и патње сваке врсте кроз које су ови људи прошли већина
нас никада неће до краја схватити. Из штурих спискова и текстова (какви су и ови моји) и исказа
преживелих сведока стиче се само слика догађаја, пуке чињенице, али оне не описују патњу тих људи.

Ни за један од ових злочина нико досад није одговарао, а како стари стоје и неће. Напротив,
командант сребреничких муслимана Насер Орић је за своје херосттво исказано над беспомоћним цивлима
добио високо одликовање од власти БиХ".341

*Дана 27.05.1995. године диверзантско-терористичка група поставила је заседу на

територији под контролом Војске Републике Српске у рејону села Подравно. Том
приликом погинуло је пет бораца Војске Републике Српске који су превозили огревно
дрво за потребе једне бригадне базе.342

У оваквим нападима убијено је око 1.000 Срба, а повређено или рањено 2.800 до
3.200. Убијања су вршена на крајње зликовачки начин: спаљивањем, сечењем стомака,
одсецањем главе, ударцима тупим предметима, разапињањем на крст, набија њем на
колац, клањем...343

У свом делу "Сребреница из другог угла", Миловоје Иванишевић, публициста и

истраживач ратних злочина у бившој Босни И Херцеговини, наводи, аргументујући то
документима, мноштво података који илуструју ситуацију у Подрињу у то време:

-Крајем јанаура и почетком фебруара 1993. године у зони одговорности 8.

оперативне групе створена је велика повезана слободна територија са центром у

341
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
342
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 22.
343
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52)

176
 Сребреници која је обухватала 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто
простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора
општине Зворник. Такође, успостављена је директна физичка веза са оружаним снагама
регије Жепа.344

-Муслимани су, у то време, запосели преко 850 квадратних километара. Тај њихов
неспоран војники успешан подухват проуyроковао је скоро потпуно уништење српских
насеља и страдање мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој
општини, од 93 насеља у којима су живели Срби, уништено је њих 82.345

Окружно јавно тужилаштво Бијељине поднело је 17. марта 2004. године Секретаријату за односе
са Хашким трибуналом Републике Српске (предмет КТ.70/01) кривичну пријаву хашком суду за ратни
злочин над Србима у Подрињу, против Насера Орића и његових сарадника: Зулфе Турсуновића,
Абдурахмана Малкића, Хакије Мехољића, Сафета Омеровића званог Миш и још 44 особе из Сребренице и
околине. Сви они су били под директном командом Насера Орића, са којим су планирали и извршавали
злочине над српским народом у селима Подриња и Бирча. Из овог предмета подигнута је оптужница само
против Насера Орића, а за остале предмет је враћен у Тужилаштво БиХ у Сарајеву, где неће ништа да
коментаришу док се не покрене поступак. Директор Секретаријата за односе са хашким судом Републике
Српске Јован Стајић каже да су писмено тражили од суда у Хагу објашњење шта је са овим предметом још
прошле године, али нису добили одговор ни до дан-данас.

- Поубијани смо на својим кућним праговима. Овде у Сребреници, а и у суседном Братунцу,

злотвори се шетају слободно, иако су крвавих руку до рамена. Још их постављају на јавне функције, а
наше сународнике хапсе у Федерацији Босне и Херцеговине - каже Милош Миловановић, секретар
Борачке организације Сребренице.

По командној одговорности, или као припадници војних јединица бошњачке Армије Босне и
Херцеговине, овим предметом се терети укупно 49 особа за злочине над Србима на ширем подручију
Сребренице, истичу у Секретаријату. Подизања оптужнице од Тужилаштва БиХ још нема.По Кривичном
закону РС, 49 осумњичених се терети за геноцид, ратни злочин против цивилног становништва, рањеника
и болесника, као и злочин недозвољивих средстава борбе. Злочини су почињени од маја 1992. до краја лета
1993. године у месним заједницама Скелани и Кравица, односно селима: Ратковићи, Међа, Гребен,
Боровац, Залазје, Ажлица, Крњићи, Топлица, Подрид, Опарци, СтаНАТОвићи, Тук, Факовићи, Дивовићи,
Радијевићи, Бољевићи, Кутијеши, Костоломци, Жабоковица, Брежани, Подравање, Лозница,
Бјеловац....Предмет Секретаријату је достављен из Окружног суда у Бијељини. На овим просторима
уништена су до темеља 134 српска села, поубијан је велики број цивила, стараца жена и деце. Према

Прилог за водич хронике Армије БиХ, број 69/94, 07.03.1994. године.

344
345
Stalna misija SRJ pri OUN, Memorandum o war crimes and crimes genocide in Eastern Bosnia (communes of
Bratunac, Skelani and Srebrenica) commited against the Serbian population from April 1992. to April 1993, str. 8.

177
досадашњој евиденцији, страдало је 1.230 особа док се за 80 особа из сребреничких казамата још трага.
Само је 14. децембра 1992. године у Бјеловцу страдало 106 особа, на Божић 1993. године у Кравици је
изгинуло 46 особа за један дан.

178
 ИЗЈАВА РАМИЋ САДЕ, НАЧЕЛНИКА ТЕХНИЧКЕ СЛУЖБЕ У 283.

ИСТОЧНОБОСАНСКОЈ ЛАКОЈ БРИГАДИ, О УЧЕШЋУ У БОРБЕНИМ

ДЕЈСТВИМА И ЗЛОЧИНИМА НАД ПРИПАДНИЦИМА ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ И СРПСКОГ НАРОДА

Текст изјаве (4 стране) објавити у оригиналу.

За "успешно" извршене злочиначке акције, Насер Орић предлаже Команди 2.

корпуса доделу признања:

- Бектић (Раме) Неџаду, помоћнику команданта за безбједност у 8. оперативне

групе "Сребреница" који "учествује са својом јединицом у припреми, планирању и
извођењу акција чишћења четничких упорушта као што су: Лубнице, Чагљевићи,
Кнезови, Пустановићи, Радошевићи, Карно, Постоље, Брежани, Крњићи, Шпат, Браћан,
Л. Ријека-Бјеловац-Сасе, Љубомишље, Подравање, Кравица, Глогова, Језеро, Карачићи,
са диверзантском групом извео диверзантске акције на Тичића брду и при чему је
убијено 12 четника из групе за обезбједјење Милана Гвере. Учесник акција: Сеона-
Грујичићи-Обарак, СтаНАТОвићи-Боровац, Божићи-Прибојевићи, као и другим
акцијама које су изведене на овом подручју".

- Адемовић (Алије) Сидика, помоћника команданта за безбједност у 280. источно

босанској лакој бригади за учешће "у следећим акцијама: Јасиковача, Сљемово, Залазје,
Јежестица, Језеро, Сасе, Кравица, Звијезда, Магашићи и Глогова . Вересиње". Посебно се
"истакао" у акцијама у Језеру и Кравицама.

- Крџич (Османа) Атифа, референта безбједности у Команди 8. оперативне групе

"Сребреница", који је "као члан Штаба ОС Сребреница учествовао у планирању и
извођењу следећих акција на подручју Сребренице и то: Карно, Постоље, Ратковићи,
Брежани, Крњићи, Божићи-Прибојевићи-Костоломци, Клековићи, Млечева-Обарак-
Сеона-Грујчићи., Боровац-Станатовићи, Лозница-Лопатице-Л. Ријека, Сасе, Факовићи и
Подравање". "Истакао" се у акцијама у Ратковићима, Подравању и Факовићима.

- Алић (Сабрије) Зајка, помоћника команданта за безбједност у 283. источно

босанској лакој бригади који је "као припадник диверзантског вода извео засједу у

179
 Биљачи а учествовао је у диверзантским акцијама у Вољавици, Биљачи и Залужју".
"Истакао" се у извођењу диверзантске акције у Вољавици где је уништен један
транспортер, те диверзантској акцији у Залужју.

- Смајловић (Авде) Суада, помоћника команданта за безбједност у 282.

источнобсанској лакој бригади за учествовање "у следећим акцијама: Звијезда, Залазје
два пута, Андрићи два пута, Куњерац, Језеро, Факовићи, Брачан, Табља, Ораховица,
Чауш и Брежани". "Истакао" се у акцији на Куњерцу.

- Сулејмановић Алију, командира Оделења војне полиције у 282.

источнобосанској лакој бригади, који је учествовао у "следећим акцијама: Чагљевићи,
Радошевићи, Факовићи, Родошевићи и Лумнице, Ратковићи, Прибојевићи, Брежани,
Шпат, Грујчичи-Сеона-Обарак-Млечева, Подравање, Л. Ријека, Кравица и Језеро.
Учествоваао је у засједама у Клотјевцу...".346

За сличне "подвиге", годину дана касније, Команда 28. дивизије предлаже доделу
признања: Салиховић Шемсудину, Хабибовић Неџибу, Орић Насеру, Османовић
Хазиму, Адемовић Изету, Голић Сафету; Голић Асмиру, Ибрахимовић Хасану, Бегић
Ибрахиму, Османовић Хасану, Турсуновић Зулфи, Делић Нусрету, Ајшић Амиру, Дудић
Ибри, др Илијазу Пилав, Мустафић Мехмеду, Чивић Вејсилу, Крџић Назифу,
Салчиновић Беширу, Цврк Фикрету, Салиховић Мехмеду, Мујић Кадрији, Авдић
Абиду, Манџић Ибрахиму, Хабибовић Муниру, Салиховић Нусрету, Мустафић Нијазу,
Голубовић Тајибу, Омеровић Авди, Дедић Ејубу, Ибрахимовић Енесу, Мујановић
Абдурахману и Адемовић Мехи.347

Дакле, сви органи службе војне безбедности су учесници крвавих похода на

српска села и сви су се у њима "истакли". Поред већ наведених међу њима су још:

- Мустафић (Абаза) Нијаз, референт безбедности у 280. источнобосанској лакој

бригади. Учествовао у акцијама: Залазје, Сасе,Андрићи, Факовићи, Језеро, Ликари, Чауш
и Ногачевићи. "Истакао се у акцијама у Залазју, Ногачевићима и Језеру.

346
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13-02/94, 25.03.1994. године; Подаци о кадровима СВБ, Команда 8.
ОГ "Сребреница", број 00-13/94, 02.03.1994. године.
347
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 04-20/95, 03-04.1995. године.

180
 - Ахметовић (Авде) Абдулах, помоћник команданта за безбедност у 281
источнобосанској лакој бригади. Учествовао у акцијама у Језеру, Подравању, Реповом
брду и Бешића брду. "Истакао" се у акцијама на Подравању и Бешића брду.

- Бећировић (Осме) Халид, референт безбедности у 281. источнобосанској лакој

бригади. Учествовао у акцијама Рупово брдо, Брежани, Факовићи, Кравица, Бешића
брдо, Језеро, Гуњаци. Учесник је у више заседа и диверзија као што је била заседа у
Жутици.

- Јусуфовић (Салчина) Азем, референт безбедности у 282. источнобосанској лакој

бригади. Учествовао у акцијама: Кнезови, Чагљевићи, Радошевићи-Лубнице,
Ратковићи, Брежани, Крњићи, Шпат, Боровац-Станотовићи, Грујчићи-Сеона, Божићи,
Љубовишња, Жепа, Подравање, Брачан два пута, Лозничка Ријека, Бјеловац, Глогова,
Кравица и Језеро. "Истакао" се у акцијама Брежани, Крњићи, Подравање, Лозничка
Ријека, Језеро и у диверзији у Осату.

- Алић (Салке) Абдулах, Референт безбедности у 283. источнобосанској лакој

бригади. Учествовао у акцијама: Опарци, Ратковићи, Магдовићи, Брађжевина, Лозница-
Врањишевићи, Брежани, Куњерац два пута, Подравање и Грабовачка ријека. "Истакао"
се у акцијама Магдибићи, Лозница, Брежани и Куњерац.

- Делић (Хусеина) Фадил, помоћник команданта за безбедност у 284.

источнобосанској лакој бригади. Истакао се у организацији и извођењу заседа конвоју
"Бокситових" камиона у Коњевић Пољу, где је "убијено 7 четника".

- Салиховић (Салке) Сеад, референт за безбедност у 284. источнобосанској лакој

бригади. Учествовао у акцијама: Г. Брана, Бањевићи, Кравица, Бандјера и Козјак. У свим
акцијама био је вођа групе.

- Голић (Хајдара) Азмир, помоћник команданта за обавештајно-безбедносне

послове у Самосталном брдском батаљону "Сребреница". Учествовао у акцијама:

181
 Брежани, Загони, Звијезда, Брачан, Јежестица, Паићи, Магашићи, Бјеловац и Кравица.
Учесник је више заседа које су извођене у Глоговој, у којима се истакао.348

У документу "Прилог за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговине",

Команда 8. оперативне групе "Сребреница" наводећи дејства својих јединица до почетка
1994. године, наводи се да су у свим овим дејствима "дошло до великог плијена у
наоружању, материјално-техничкимс средствима и храни".349

У току 1991-1993. године у зони одговорности 8. оперативне групе Сребреница нестало је више
лица, па је Дрински корпус доставио списак 69. лица која потражује од Окружне комисије за размјену
заробљеника Тузла: Пејић Владо, Секулић Бранко, Илић Драган, Обреновић Миладин, Продановић
Милан, Зеленовић Милош, Стевановић Ђорђе, Максимовић Рајо, Тешић Мићо, Мијатовић Панто,
Ристановић Владо, Недић Миладин, Михајловић Борислав, Савић Виктор, Ложњаковић Миладин, Видовић
Милорад, Радовић Богдан, Марић Радо, Савић Алекса, Милановћ Никола, Остојић Сретко, Гајић Маринко,
Васиљевић Милорад, Максимовић Радомир, Јовановић Живојин, Марковић Мирко, Васић Обрад, Тубић
Миладин, Ковачевић Божидар, Тодоровић Мирољуб, Цвјетиновић Иван, Ракић Миодраг, Илић Милисав,
Вујадиновић Драгомир, Вујадиновић Бошко, Вујадиновић Васо, Симић Бранко, Симић Петко,
Вујадиновић Душан, Вујадиновић Недељко, Благојевић Душан, Глигић Недељко, Глигорић Љубисав,
Јеремић Мирко, Петровић Гојко, Васиљевић Радисав, Вујадиновић Милован, Николић Светозар, Ракић
Светозар, Голић (прво слово нечитко) Душан, Лаловић Драган, Грбић Миленко, Станковић Ранко,
Поповић Костадин, Стевановић Милан, Божић Стево, Миловановић Милисав, Сављевић Миле, Станковић
Ранко, Васиљевић Драган, Павловић Небојша, Николић Славиша, Николић Драган, Ђукић Миломир,
Ђокић Јаков и Јанковић Миливоје.350

Као посебан случај свирепости наводи се монструозно убиство Мирка Марковића

из Шушњара: О монструозним убиствима Срба говори и акт. органа безбедности
Команде јединице 6338 Армије Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 06-08/95 од 19.05.1993.
године,у којем се, између осталог, о убиству Марковић Милка каже:

"...У то време у Сребреницу је ушла војска и по наређењу Н-Велик исти је

ухваћен гдје је предат Миш-Поведен је преко Јошаве гдје је малтретиран,... боцкан
ножем, а када је доведен у мјесто Гниона у један поток ту је дјелимично преклан,

348
Подаци о кадровима СВБ, Команда 8. ОГ "Сребреница", број 00-13/94, 02.03.1994. године.
349
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 69/94, 07.03.1994. године.
350
Окружни секретаријат за одбрану Тузла, стр. пов. број 6-11-24/95, 25.01.1995. године.

182
 доведен у стање непокретног, наложена ватра и постепено запаљиван да гори само са
ногу". 351

Мирко Марковић (46) је ухваћен половином маја 1993. године у свом стану у
улици маршала Тита, по наређењу Насера Орића, након чега је предат Орићевом
пратиоцу Сафету Омеровућу Мишу. Омеровић је неколико дана касније водио
Марковића у правцу села Јошаве, иживљавајући се ножем по његовом телу, да би му у
селу Гниона, готово прекланом, наложио ватру на телу, након чега је Марковић
преминуо.352

Злочини над српским становништвом вршени су и на подручју општине Зворник:

*Делове села Бошковиће и Баљковицу (општина Зворник), настањене

православним живљем, у јутарњим сатима 9. маја 1992. године напале су муслиманске
оружане снаге (Зелене беретке) из више праваца. У том нападу убијено је и рањено
много цивила. Покретна имовина је спаљена, а око 60 кућа са пратећим објектима је
спаљено и разрушено.353

*Дана 29.05.1992. године, око 22 часа, на локалном путу Горња Каменица –

Зворник непозната лица, припадници ексремних муслиманских оружаних снага, у
засеоку Бакрачи, напали су колону од пет путничких возила, којима су се, са вршења
службе, враћали припадници милиције Станице јавне безедности Зворник. Том
приликом тешко су рањени: Ерић Славко, Ђокић Љубисав, Вујовић Владо, Јовановић
Никола. Гогић Милорад и Матић Мика. Након извршеног напада рањени млиционери
Гогић Милорад, Матић Мика и Ђокић Љубисав су успели да побегну, док Ерић Славко,
Вујовић Владо и Јовановић Никола, успед рана у пределу доњих есктремитета, бивају
заробљени. По њиховом заробљавању па до 04.06.1992. године непознати извршилац је
наредио да се над њима врши мучење и на крају убитсво. Дана 04.06.1992. године, путем
размене, за шест заробљених лица муслиманске националности предати су лешеви ово

351
Акт. Органа безбедности Команде јединице 6338 Армије Босне и Херцеговине стр. Пов. бр. 06-08/95 од
19.05.1993. године..
352
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер.
353
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Хронологија 1991-1995, Документациони центар
Републике Српске, Бања Лука,2002.

183
 троје убијених, што потврђује чињеницу да су именовани били живи све до тог дана или
најраније поподневних часова претходног дана. Извршеним увиђајем утврђено је да је
Ерић Славко рањен пушчаним пројектилом у пределу леве натколенице и десне
надлактице, а а да је након тога мучен спаљивањем лет-лампом и другим погодним
средствима у пределу лица и леђа, ломљењем доње виличне кости, као и чупањем косе
са главе. Вујовић Владо, након што је рањен пушчаним пројектилом у пределу десне
натколенице, мучен је спаљиавањем у пределу лица и полног органа и сечењем у
пределу десне стране грудног коша, као и спаљивањем у пределу лица, те убодима
ножем или другом оштрим предметом у пределу грудног коша и главе.354

Сведоци: Матић Мика, Ерић Босиљка и Вујовић Миле.

*Наоружани муслимани из села Витиница и суседниг села Јусићи напали су 20.

јуна 1992. године заселак Оџачани, убили 10 и ранили више мештана, а преостало
становништво се спасло бегством у суседна села. Након тога њихова имовина је
опљачкана, а куће спаљене.355

Жртве злочина: Васо (Петар) Танацковић, 1936; Коста (Перо) Костић, 1925;
Цвјетко (Цвијетин) Костић, 1930; Смиља (Светозар) Танацковић, 1944; Јовика (Јован)
Танацковић, 1955; Крсто (Владо) Стевановић, 1966; Мићо (Боро) Миловановић, 1967;
Драго (Анто) Ракић, 1958; Иван (Саво) Стојановић, 1964; Недељко (Боро) Илић, 1972.

Починиоци злочина: Хајро Хоџић (Мозгоња); Џевад Авдичевић (Бабак); Мирсад

Терзић (Терза); Муниб Махмутовић; Шемсо Муминовић, из Ковачевића.

*Претежно српско село Рожањ у општини Зворник, које је било опкољено и у

блокади околних муслиманских села кроз која због сталних претњи да ће бити побијени
Срби нису смели ићи, нападнуто је 2. јула 1992. године. Напад су организовали и
извршили наоружани муслимани, регрутовани на територји зворничке општине,
припадници Армије Босне и Херцеговине. И поред жестоког отпора убијено је и рањено

354
Кривична пријава против непознатог извршиоца и изјаве Матић Мике, Ерић Босиљке, Јовановић Милице и
Вујовић Миле, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
355
Документација Комитета за прикупљање података број 293/95-27.

184
 више лица, а сви мештани српске националности избегли су и протерани из својих
домова. Њихова имовина је опљачкана, а зграде су спаљене и разорене.356

*Напад на српски заселак муслиманског села Каменица горња (општина Зворник)

извршила је група наоружаних муслимана са подручја Церска. На окрутан начин
(спаљивањем, ударцима тупим предметима или ножем) убијена су четири лица.
Православни мештани осталих заселака су се одмах склонили у суседна места. Све
православне куће су опљачкане, разорене и спаљене.357

* У велико српско село Растошница (општина Зворник) наоружани муслимано су

ушли 1. септембра 1992. године тек после вишедневних напада, па су мештани имали
довољно времена склоне жене, децу, болесне и старе у суседна села и град Зворник.За
тих неколико дана борби погинуло је више бранилаца села и цивила. Након уласка у
село, муслимани су похватали већи број мештана, одвели их у затворе у Тузли и
Теочаку, где су неки од њих убијени. Опљачкано је и спаљено око 500 стамбених
објеката. Оштећена је и демолирана православна црква.358

*На путу Зворник-Шековићи, на Црном врху (општина Зворник), 10. септембра

1992. године из заседе је нападнута колона од седам цивилних теретних и једног путнич
ког возила. У већини теретних возила је транспотована руда боксит у Каракај на
прераду, а у осталим роба широке потрошње. Приликом напада, возила су спаљена
заједно са седам православних цивила. Преживела су само четири путника.359

* Припадници муслиманских оружаних снага напали су 17. септембра 1992.

године заселак Новог села Кочање, на окрутан начин, хладним оружјем убили више
православних цивила, а остале присилили да напусте домове. Потом су њихиву имовину
опљачкали, а куће спалили и разорили.360

356
Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm.
357
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
358
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
359
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
360
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

185
 Сл. 125 УБИЈЕНЕ ЖЕНЕ У ПАНТИЋИМА КОД ЗВОРНИКА, 1992. ГОДИНЕ,
8.10.1992.

* На српски заселак Пантићи, села Шетићи у општини Зворник, изведен је напад

у зору 8. октобра 1992. године. Учинили су то муслимани Шетића и околних
муслиманских села општине Зворник, бројни припадници оружаних снага Армије Босне
и Херцеговине. У овом нападу убијено је више жена, старих и немоћних лица српске
националности који су се у време напада затекли у селу да би одржавали имања и
хранили стоку. Већина њих се склонила и боравила у кући Михајла Пантића. Деца и
остали, поготово млађи, мештани засеока Пантићи још у току лета су напустили своје
домове. Имовина је опљачкана, а куће разорене и спаљене. У Шетићима је гранатирана
православна црква и парохијски дом.361

Сл. 132 СТАРИЦА ЦВИЈА ПРЕЛОВИЋ УБИЈЕНА У ГОРЊИМ ШЕТИЋИМА

КОД ЗВОРНИКА, 8.10.1992.

*Истог дана, у раним јутарњим часовима, извршен је напад и на претежно српско

село Малешићи у општини Зворник. Акцију су предводили и злочине починили у
највећој мери муслимани суседног села Јусићи у сарадњи са вечим бројем припадника
Армије Босне и Херцеговине из околних села и општина. На свиреп начин је убијено
више мештана, бранилаца и цивила. Све што се могло однети је опљачкано, а
непокретности спаљене и разорене. У пљачки и уништавању стоке и имовине Срба овог
села посебно су били активни муслимани, жене, мало одарслија деца и старци села
Јусићи.362

*Православне засеоке два претежно муслиманска села, Каменице Доње и

Каменице Горње (општина Зворник), у току ноћи 6. новембра 1992. године су напали
локални муслимани из Каменице са Насером Орићем на челу, ушли у село, заробили
велики број мештана, бранилаца ових заселака и чланова њихових породица, одвели их
на Глођан ско брдо и након тога им се губи сваки траг. До данас није утврђен тачан број
погинулих у овом нападу. Процењује се између 109 и 250. Пронађено је и откопано

361
Миливоје Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.
362
Миливоје Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.

186
 седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица,
Масакалића поток и друге, али многе жртве још увек нису идентификоване. Не зна се
колико још неоткривених гробница има. Пронађена су документа која доказују да је
Насер Орић наредио овај злочин. Са изузетком три жртве које су убијене из ватреног
оружја, код свих досад откопаних тела смрт је наступила као последица страшног
мучења и масакрирања. За ове злочине Изетбеговић је одликовао Насера Орића и још
десетак његових подређених највишим војним орденом.363

Сл. 134 ЕКСХУМАЦИЈА СРПСКИХ ЖРТАВА НА ГЛОЂАНСКОМ БРДУ

Божић Драгомиру је тело искасапљено а глава одвојена од тела. Глава Тијанић

Славка је пронађена без очију, ушију и носа, а у грудома му је пронађена гвоздена шипка
пречника шест милиметара, док су му врат, ноге и руке било везани челичном жицом. И
Казановић Сави је глава одсечена, груди пробијене великим ексером, а он закован за
један храст и разапет. Пронађена је и глава без тела за коју се предпоставља да је
припадала Грабовица Милошу. У Каменици су тог дана такође убијени: Ашћерић
Миладин, стар 28 година, Тешић Мићо, стар 24 године и Милиновић Никола, стар 27
година. И њима су главе биле одсечене.364

Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер

Орић, Шабан Реџић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су,
између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реџић, Абдурахман
(Мустафе) Реџић, Алија (Мустафе) Реџић, Аљо Реџић, Мухамед Ризић, и још двадесет
муслиманских бојовника регрутованих из околних села.

"... Након ослобађања Каменице, пре годину дана, наши борци били су сведоци још једног
стравичног стратишта српског народа. На локалитету Глођанског брда и Козјака пронађено је неколико
масовних гробница. У крвавом сатанском ритуалу муслимана задојеним националном мржњом и верским
фанатизмом, страдало је много Срба са подручја Подиња и Бирча.

Те среде, 17. фебруара, пред укоченим лицима домаћих и страних новинара, указаше се нови
безимени гробови Срба. Из минута у минут број унакажених тела се повећава. Испред гробнице туробно
небо парали си огромни храстови. На њима пободени ексери и опасана бодљикава жица.

Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

363

Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,

364

Београд, доказ број 184/94-5, 184/95-6, 184/95-7 и 184/95-8. .

187
 'Овде су нам разапињали људе", говорио је тада Рајко Анђелић. 'Друге су везивали бодљикавом
жицом и ударали секирама.' О свему овоме сведочили су лешеви побијених Срба. Откинута глава, рука,
нога, одсечено уво, извађена утроба... Оно што људско око не може видети, његов ум не може поднети.

Тужно је било у Зворнику 22 фебруара 1993. године. Тачно у подне цео град и околина слили су
се на гробље у Каракају, на последњи опроштај и испраћај потмртних остатака 38 жртава муслиманске
мржње и заблуде. Жалост са родбином дошли су да поделе и др. Радован Караџић, др Биљана Плавшић, др
Владимир Лукић, генерали Манојло Миловановић, Душан Ковачевић и Миленко Живановић, епископ
зворничко-тузлански господин Василије, представници зворничке и суседних општина, као и припадници
Зворничког гарнизона ВРС.

Говорећи на опроштају, др Радован Караџић, председник Републике Српске, је између осталог

рекао:

'Убијени сте од својих комшија, злочинаца и нељуди. Убијени сте маљевима и другим нељудским
оруђима. Али, маљеве којима сте убијени нису држали само они. Те маљеве држе велике силе.
Одговорност за вашу смрт лежи на познатим истакнутим политичарима Зпаада. Једног дана, они ће за
своје дјело одговарати, бар пред историјом и историчарима. Њихоиви егзекутори, ваше убице, кидајући
ваше дамаре и жиле, ваше руке у вратове, покидали су и последњу могућност да се називамо браћом,
последњу могућност да живимо заједно.'

Нека је вечна слава жртвама из каменичких јама."365

Сви нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду
пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског
страдања почетком новембра 1992. године. Тим стручњака судске медицине који је
предводио др Зоран Станковић са Војномидицинске академије, приликом ексхуамције и
идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве претходно мучене и
убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измаскрирана тела и тела без
главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на
зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице,
спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја. Са
обдукционим бројем З-18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. На њему је
пронађена сива војна блуза, кошуља, пантолоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обучу
није имао. Нити документа нити личне ставари.

М. Лазаревић, Година туге и опомене, Дрински – лист Зворничке пешадијске бригаде ВРС број 3,
365

фебруар ’94, стр. 10.

188
 - Око врата је имао пластифицирану омчу – сведочи за "Новости" др Станковић .
– На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су
му чвсрто везане жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за
доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, с великом вероватноћом
могу да кажем да је смрт била насилна. Познати патолог је на његовој глави могао да
констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица и трагове задављења.

*Делове села Снагово, настањене православним становништвом, су 18. децембра

1992. године муслиманске оружане снаге напале из више праваца из околних
муслиманских села Самари, муслиманских заселака села Снагово, Камнеица итд. У
нападу је убијено и маскарирано више цивила, куће су опљачкане и већина њих спаљена
и разорена.366

У овом нападу је Добривоју (неПознатог презимена) одсечена глава у једна

рука.367

*Пре пешадијског напада 1. августа 1993. године село Бошковићи (општина

Зворник) је више сати гранатирано, између осталоиг и бојним отровима, због чега је
било много повређених и отрованих цивила, а већина мештана је била принуђена да
трајно напусти село. Куће су опљачакне и спаљене.368

*Бројне муслиманске оружане снаге, уз снажну подршку артиљерје, напале су 11.

децембра 1993. године и заузеле село Горњи Локањ (општина Зворник) и убиле више
мештана. Њихова тела су однели за размену и вратили их тек након два месеца у замену
са своје заробљене борце. Много кућа је оштећено у разорено гранатама.369

*Село Баљковица (општина Зворник), једно од више села која су се нашла на

удару муслиманских оружаних снага које су се повлачиле из Сребренице ка Тузли,
нападнуто је у ноћи 15/16. јула. Као разјарене звери убијали су, палили и уништавали све

366
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
367
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 184/95-34.
368
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
369
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

189
 на шта су наилазили. Мештани села Баљковице су се у већем броју већ раније склонили
преко Дрине у Србију, али је ипак смртно рањено много правосланвих цивила.370

370
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.

190
 5. ОПЕРАЦИЈА "КРИВАЈА -95"

Крајем 1992. године муслиманске оружане формације из Сребренице покренуле

су војну кампању широких размера, како на положаје Војске Републике Српске, тако и
на велики број села у дубини територије насељених српским становништвом. Током
неколико недеља те кампање муслиманске формације су заузеле српска села Подравање,
Бјеловац, Факовиће итд. Муслиманска офанзива доживљава пуни замах и кулминацију
освајањем групе српских села у Кравици (општина Бразунац), 7. јанаура 1993. године, те
села од Зеленог Јадра, Крагљиводе, па до заузимања Скелана, 16. јануара 1993. године.
Тако су муслиманске снаге из Сребренице и Жепе, у садејству са јединицама из Горажда,
у потпуности овладале левом обалом Дрине, од Братунца до Вишеграда. Чак су
испољавана дејства и на територији Србије, у општинама Љубовија и Бајина Башта.371

Операција "Криваја-95" је изведена ради разбијања и разоружања снага 28.

муслиманске дивизије које су оперисале у заштићеној зони Сребреница и из Сребренице,
јер та заштићена зона није никада демилитаризована од стране УНПРОФПОР-а. На крају
се операција "Криваја 95" претворила у операцију претреса терена.

Муслиманске снаге су дејствовале повремено и по територији СР Југославије:

*Са територије Босне и Херцеговине на левој страни Дрине, из правца Незук-Витница, према
Бањи Ковиљачи испаљене су 12. марта 1993. године три гранате калибра 82мм од стране припадника
војске Босне и Херцеговине, од чега је живот изгубила Вукашиновић Вера из Бање Ковиљаче, стара 79
година, док је тешку телесну повреду опасну по живот задобио Кајтовић Славиша из Бање Ковиљаче, стар
22 године, а истовремено је наступила и знатна имовинска штета на месту експлозије.

*На аутобус Саобраћајно предузећа "Ракета" из Ужица регистарске ознаке УЕ-206-20, који је
саобраћао на редовној линији Бајина Башта - Београд, у Малом Зворнику наспрам бензинске пумпе на
десној обали Дрине, са леве обале Дрине са територије Босне и Херцеговине пуцано је 11. фебруара 1993.
године у 09.40 часова, из аутоматског оружја, па је пет метака погодило аутобус, којом приликом је
Живановић Весна из Братунца, Ул. Маршала Тита б.б. рођеној 1948. године, нанета прострелна рана у
пределу доње усне за шта јој је медицинска помоћ указана у Медицинском центру у Зворнику.

371
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремјен за предмет ИТ-05-88, стр.13.

191
 *На кућу Петровић Слободана из Доње Биковице, која се налази у насељу Карловнице на десној
обали Дрине са подручја Босне и Херцеговине испаљени су 1. фебруара 1993. године у 13.30 часова, из
ватреног оружја пројектили који су нанели оштећења на Петровић кући.

*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине испаљена је граната, 4 фебруара 1993.
године у 15 часова, у правцу Љубовије која је оштетила кућу и аутомобил Петровић Ратка, у ул. Војводе
Мишића у Љубовији, општина Мали Зворник.

*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине на Бању Ковиљачу испаљена је ,
фебруара 1993. године, граната из неПознатог артиљеријског оружја, која је пала у Бању Ковиљачу на
200м од основне школе "Вера Благојевић" и направила рупу величине 60 x 190цм. На лицу места
сакупљено је 4 килограма делова гранате.

*Са леве обале Дрине, са територије Босне и Херцеговине испаљена је граната, 24. марта 1993.
године око 13 часова, највероватније из хаубице, која је пала у близини куће Светозар Пејић из Читлука,
на територију Југославије и направила кратер величине 110 x 35цм, којом приликом је оштећена кућа
Пајић Светозара.

*Са територије Босне и Херцеговине испаљена је преко Дрине из противавионског оружја

неПознатог пречника мина на територију Југославије, 17. јануара 1993. године у 12.30 часова, која је пала
у близини куће Васић Добрије из Цапарића, која је том приликом лакше рањена од мине, која је пала на
око 2 метра од ње и направила рупу дубине десетак сантиметара и пречинка око пола метра.372

Због овакве ситуације српско руководство је морало донети стратешку одлуку да

се стање у Средњем Подрињу измени. То је довело до формирања Дринског корпуса
Војске Републике Српске, чија се зона одбране углавном поклапала са регијом Средњег
Подриња.

Сведочећи, Милош Станковић (звани Мајкл Стенли), капетан британске војске,

који је као преводилац и официр за везу провео у Босни и Херцеговини и оптужен за
шпијунажу у корист Војске Републике Српске, у својој књизи "Кртица" описује догађања
око Сребренице и наводи: "Седмог јануара (1993) једна борбена босанска патрола
изашла је из Сребренице и сравнила са земљом неколико српских села дуж Дрине... Срби
у источној Босни су побеснели због уништавања њихових села и то је изазвало талас
етничког чишћења око Зворника, Церске и у широкој долини Коњевић Поља".

372
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, написаног у складу са
захтевом постављеним у Резолуцији Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.

192
 Команданти муслиманских јединица су лично вршили ликвидације, на питање
које је Филип Морион поставио Насеру Орићу – Зашто је то чинио, Орић је одговодио да
му насиље према иноверцима налаже вера.373

Када је Насер Орић, у фебруару 2004. године, примио репортера Вашингтон

Поста, овај је написао: "Орићеви ратни трофеји не налазе се послагани на зиду... већ на
видео-касети: спаљене куће и тијела српских људи без глава, набацана на тужну гомилу.
Морали смо користити хладно оружје те ноћи, објашњава Орић, док се сцене
искасапљених мртвих тијела врте са његовог сонy видео-апарата".

Ил Шилер, репортер Торонто стара, известио је да је на видео-траци, приликом

интервјуа, Орић у својим рукама држао одсечене српске главе. "Ухватили смо их у
замку", рекао је Орић када се поприличан број убијених Срба појавио на екрану. Следећа
група лешева била је докрајчена експлозивом. "Послали смо их на мјесец", хвалио се
Орић. У једном, на видео приказаном селу, Орић је пожурио да изјави: "Ту смо убили
114 Срба."374

Касније је Станковић срео једног од страдалника тог божићног пира муслимана

Насера Орића. Био је то командант братуначке бригаде мајор Цвијетин Вукшић коме је
Орићева братија још 1992. године побила целу породицу - жену, синове и кћери и који
му је тада видно узбуђен поручио: "Немам више због чега да живим... осим због освете"
и додао да је спреман да погине у овом рату375.

О оваквом расположењу, стручњак за обавештајну далатност и професор

Униврезитета у Амстердаму, др. Цеес Wиебес, каже: "Вјерујем да је у српским
подручјима око Сребернице било доста мржње и жеље за осветом због честих напада
које су из ове енклаве подузимале скупине које је водио Насер Орић. У српским селима
око Сребренице, у тим је акцијама до љета 1995., према неким процјенама, погинуло
између 1.200 и 1.500 српских цивила. Чини се да су управо зато у масовним
погубљењима Сребреничана судјеловале локалне српске постројбе… Закључили смо да

373
Књига Филипа Мориона, стр. 72; Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 47.
374
Емил Влајки, Независне новине.
375
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 35.

193
 масакр није био претходно планиран, и да је могуће да су након запосједања Сребренице
ствари унутар војске босанских Срба измакле контроли."376

5.1. ИЗНУЂЕНИ ПРОТИВУДАР СРПСКИХ СНАГА

"Као последица потпуног егзодуса српског народа који завршава јануара 1993.
године падом Скелана и Кравица, у потпуности је угашен сваки облик живота српског
народа и трајања у Средњем Подрињу, Ово се односи на цео простор од Жепске стијене
на југу до Дрињаче на северозападу и северу. Једини изузетак од тога је град Братунац у
којем су и даље остали извесни знаци српског опстајања у долини Средње Дрине.
Уместо мултиетничког живота, какав је деценијама постојао после Другог светског рата,
у Средњем Подрињу је почео живот класичне муслиманске џамахирије. Централно
место око којег се све вртело било је Сребреница и њене војне и полицијске снаге под
командом Насера Орића, некада полицајца савезне поције, касније специјалца у
полицији Републике Србије, а сво време терористе и команданта војних снага у целој
регији Сребренице. Његова страховлада била је уперена првенствено против Срба, а
потом и против сопственог, тј. муслиманског, народа и свих људи који му се нису
потчињавали."377

"Муслиманске снаге су делујући из Сребренице запоћеле војну операцију у двије

фазе. Њихов циљ био је да се повежу са другом групом муслиманских снага у Церској,
изолирајући тиме српске снаге у Братунцу и Скеланима, и друго, да заузму град
Братунац. Као одговор на то, војно и политичко руководство ВРС-а је као дио Директиве
оперативни број 4 (од 19. новембра 1992.) сковало план да заштити подручје Подриња
које је било од виталног значаја".378

Команда Дринског корпуса је 15.02.1993. године предузела противудар на три

тактичка правца: од Зворника ка југу, од Вишеграда ка северу и од Дрине преко пута
Љубовије ка западу. Организована је чврста одбрана на свим правцима који од

376
Владо Анзуловић, Праг, 19. јуна 2005.
377
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
378
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 13.

194
 сарајевске регије и Тузле изводе ка Средњем Подрињу. Јединице су биле попуњене
углавном борцима рођеним у Средњем Подрињу. Веома брзо је остварен успех. Већ у
априлу је било изгледно да ће Сребреница бити ослобођена, морал српских бораца је био
висок, јер се радило о згариштима њихових села. Готово сваки војник је на том путу
наишао на посмртне остатке својих најближих, сахрањујући их на лицу места, и то под
борбом. Поједини лешеви су били стари и по неколико месеци. Душевно стање тих
бораца сваком разумном и добронамерном је јасно. Уништена имовина, спаљени домови,
унакажени чланови породица – то је слика коју српски борци нису могли заборавити.
Ван сваке је сумње да је то утицало на њихово душевно стање и однос према
непријатељу379.

Свесни злодела почињених над српским становништвом муслимани су бежали

пред српском војском. Одлазили су у више праваца: део ка Тузли, део је био
стациониран у граду Сребреници под заштитом снага Уједињених нација, а део је бежао
ка територији Србије - углавном муслимани из Жепе380. У Србији им је пружено
уточиште. Део муслимана се иселио (њих око 10.000) на територију под муслиманском
контролом у организацији УНПРОФОР-а381.

Сл. 5 ЦЕНТАР СРЕБРЕНИЦЕ

Сл. 12 СРЕБРЕНИЦА

У Сребреници се сконцентрисало муслиманско становништво, војска и полиција.

Њихов број био је изнад могућности града за задовољавање основних потреба људи.

379
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 35; Др Радован
Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
380
О проблему одласка припадника Армије Р БиХ и цивилих лица из заштићених зона Сребренице и Жепе у
правцима Тузла, Кладањ и Србија говори се у акту Команде 28. дивизије стр. пов. бр. 01-132/95 од 21.06.1995.
године; Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
381
Унпрофор (енгл. УНПРОФОР) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге
Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992,
Резолуцијом 743 Савета безбедности[1], а трансформисан 31. марта 1995.
Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из
земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.Унпрофор је временом добијао проширења
мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769 779],
758 и 770].

195
 Одмах у почетку Сребреница је попримила облик енклаве382. Дрински корпус је имао
снаге и одлучности да ослободи Сребреницу, али није добио дозволу Врховне команде
Војске Републике Српске из више разлога: (1) међународна заједница оличена у
УНПРОФОР-у и његовим командантима, из превасходно сопствених стратешких
разлога, желела је да то спречи јер је била наклоњена муслиманима; (2) Врховна команда
Војске Републике Српске је била свесна да би било тешко спречити освету бораца који
су на путу од Дрине до Сребренице скупљали унакажена тела својих најближих и
налазили згаришта својих домова.

Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу
Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године, како пише Миливоје Иванишевић у свом делу "Лична
карта Сребреница"383, настала је паника и страх и међу њиховим цивилима и још више међу борцима.
Највише су се плашили да им може бити узвраћено истом мером. Тада се јавио моћан заштитник, који их
је спасао од коначног пораза и ослободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском
јавношћу претворио у недужне, гладне мученике, без крова над главом и жељне хлеба.

Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског лекара Симона
Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи.384 То би значило
на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до
тих дана априла 1993. године. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи да су за две и по године имали само
1.912 мртвих.385 Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица,
поменутог лекара је генерал Филип Морион, командант УНПРОФОРа, коначно морао да удаљи из
Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво,
пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819
и Сребреницу прогласио за заштићену зону.

Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и председник
Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва

382
Према "Рјечнику страних ријечи"Братољуба Клаића у издању Накладног завода МХ у Загребу 1979, стр.
378, "енклава је... етничка или каква друга скупина одвојена од своје главнине, имање одасвуд окружено
поседом другог власника".
О стању у енклави речито говоре изјаве које су, након преласка на територију Савезне Републике Југославије,
дали припадници 28. дивизије поручник Мехмед Нукић и војник Енвер Бектић и Салиховић Сеад 10.
контраобавештајној групи у Ваљеву.
383
http://www.glas-javnosti.co.yu.
384
Нијаз Машић, Сребреница – агресија, отпор, издаја и геноцид,општина Сребреница, 1999, стр. 151.
385
Насер Орић, Сребреница свједочи и оптужује – геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње
Подриње), април 1992-септембар 1994, Издавач општина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.

196
 даља дејства Војске Републике Српске, по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани.386
Нажалост, слично наређење никада није стигло ни од председника Босне и Херцеговине, ни од Главног
штаба Армије Босне и Херцеговине. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће
поштовати Резолуцију и неће приста ти на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска
формација УНПРОФОР-а, јачине једне чете са 143 војника.

У складу са овим разлозима, Врховна команда Војске Републике Српске је

правилно проценила да је стратегишкии сасвим довољно успоставити контролу дела
Средњег Подриња а да не треба улазити у ризик ослобађања Сребренице. Тиме се
избегао и могући сукоб са УНПРОФОР-ом. Било је најнужније да се онемогући
коришћење Сребренице као операцијске основице за дејства муслиманских снага ка
Дрини и Подроманији.387

Генерал Филип Морион се састао са Насером Орићем у Коњевић Пољу 6. марта

1993. године, када је закључио да су "босанске власти очајне и да је морал на самом
дну". Насер Орић је тада изјавио да ће се "његови војници борити до последњег даха ако
буде потребно", а генерал Морион је покушавао да га убеди "да би то била лудост.
Сребреница је толико пренатрпана да би сваки пројектил који би погодио град,
узроковао десетине жртава".388

Командант снага Уједињених нација генерал Филип Морион, да би спречио да

српске снаге заузму Сребреницу, је 12.03.1993. године, са конвојем насилно ушао у
Сребреницу. Босански муслимани су га задржали као таоца све док се до тог места не
пробије конвој са хуманитарном помоћи. Француска штампа је истицала да је командант
УНПРОФОР-а за Босну француски генерал остао у Сребреници да би "спречио етничко
чишћење те муслиманске енклаве".

Када је Филип Морион саслушан пред члановима Мисије на околности које су

довеле до стравичног злочина у овоме граду у јулу 1995. године он је истакао да
Сребреница није требала бити "заштичена него демилитаризована зона. Такође, по

386
Наредба председника Републике Српске др Радована Караџића упућена Главном штабу Војске Републике
Српске, стр. пов. бр. 01-53/93, 16.04.1993. године.
387
Наредба председника Републике Српске др Радована Караџића упућена Главном штабу Војске Републике
Српске, стр. пов. бр. 01-53/93, 16.04.1993. године.
388
Акт кога је Штаб Команде БХ у Кисељаку упутио за Штаб УНПРОФОР-а у Загребу – Команди БХ у
Сарајеву, Излазни факс број 182230А, март 1993.

197
 његовом сведочењу "бошњачки борци у тој енклави под командом Насера Орића требао
је да се повуку и придруже снагама у Тузли и Жепи, а они који су желели остати морали
су положити оружје. Такође, предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села
око Сребренице и да се у њих врате њихови становници", рекао је у уводу свог
сведочења Филип Морион...

... "Младић је у Сребреницу ушао без испаљеног метка. А она се могла бранити.
Могле су је одбранити саме босанске снаге Уз велике губитке, истина, али ти губици не
би достигли бројку од 7 – 8 хиљада...".

Ово подсећање на одредбе постигнутог споразума о демилитаризацији

Сребренице, који је оверен од стране Филипа Мориона, изазвало је неочекивано револт
оних које је он спасио својевољним уласком у Сребреницу, спречавајући тако снаге
Дринског корпуса да заузму град. Уместо захвалнице стигле су оптужбе у виду оних
објављених у "Билтену Сребренице" број 19: "У покушају спирања љаге са своје нечасне
мисије у БиХ, а тиме и улоге Француске у свеукупном рату у Босни, Филип Морион је
провидним лажима у свом бесомучном сведочењу још једном покушао обманути
демократску јавност свијета".389

У"Извештају о ситуацији", кога је мајор Туцкер поднео390 наведено је да "Срби и

даље нападају, вероватно због комбинаације следећих разлога: Да би се осветили за
напеде на српска села која су била унутар сребреничког џепа и да би војно решили
проблем напада који се извршавају из сребреничке енкелаве"

5.2. ЗАШТИЋЕНА ЗОНА

Савет безбедности Уједињених нација је својом резолуцијом бр. 819391 од

16.04.1993. године прогласио град Сребреницу и његову околину заштићеном зоном. Од
тада је Сребреница функционисала као муслиманска енклава коју су Уједињене нације
ставиле под заштиту. Исти такав режим уведен је за Сарајево, Бихаћ, Горажде, Тузлу и

389
Билтен Сребренице број 19, Лицемјерно свједочење Филипа Мориона у функцији одбрене Младића и
Караџића, http://www.srebrenica.ba/bilteni)19/BИLT-SR9.JPG
390
Сребреница 222100, март 93.(ХФ), ЕРБ (БЦС) Р042-6806 – Р042-6809.
391
Савет безбедности УН, Резолуција 819, усвојена на 3199. састанку Савета безбедности (С/РЕС/819,1993.),
16. април 1993.

198
 Жепу. Та подручја су касније, на основу Резолуције 824392 Савета безбедности, стављена
под режим заштите Уједињених нација.

Карта 11. ЕНКЛАВА СРЕБРЕНИЦА

Нажалост, већ након пет дана шведски генерал Валгрен (Ларс Ериц Wахлгрен) у
Загаребу је објавио: "На основу рапорта који сам добио од својих официра у
Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован". Пошто су
Уједињене нације, односно тадашњи подсекретар Кофи Анан, дословно на подстицај
САД чиниле све да се муслимани не разоружају, проглашење Сребренице за заштићену
зону учињено је да би се сачувале муслиманске снаге од коначног пораза и уништења, а
не да би се заштитило цивилно становништво. Кофи Анан је два дана касније послао
поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета
безбедности, поручујући му: " Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница
потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за
оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам
долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица
да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању ‘жртава"393. То је
био начин да се изигра Резолуција Савета безбедности и да се у Сребреници сачувају
муслиманске оружане снаге.394

Сл. 9 СРЕБРЕНИЦА
Сл. 4 АУТОБУСКА СТАНИЦА У СРЕБРЕНИЦИ

Према "Допунском протоколу" из Женевске конвенције од 12.августа 1949.

године, глава В - "Места и зоне под посебном заштитом", у члану 60. прецизирано је да
се зоне које се стављају под посебни режим заштите морају демилитаризовати. С
обзиром на статус демилитаризоване зоне, забрањује се странама у сукобу да проширују
своје војне операције на зоне за које су се споразумеле да се демилитаризују. Да би нека

392
Савет безбедности УН, Резолуција 824, усвојена на 3208. састанку Савета безбедности (С/РЕС/824,1993.),
06. мај 1993.
393
Те "жртве"су до темеља спалиле, опљачакале и уништиле сва српска села око Сребренице и Бтатунца. Ту
ни данас, нема услова за живот и опстанак. У том подручју све што је српско уништено је до темеља и
створени су услови за стварање муслиманске државе по пројекту Алије Изетбеговића. О моснтруозним
убитствима је већ довољно речено.
394
Миливоје Иванишевић, Нечасна улога К. Анана у сребреничком случају.

199
 зона стекла статус демилитаризоване зоне сходно члану 60. Допунског протокола, она
мора испунити следеће услове: (1) да се из зоне евакуишу сви борци, покретна оружја и
покретна војна имовина; (2) да се за ратна непријатељства не смеју користити никакве
покретне војне инсталације или установе; (3) да власти и становништво не смеју
предузимати никакве акте непријатељства према другој страни у сукобу нити према било
ком у или изван енклаве; (4) да мора престати свака активност везана за војне напоре.
Тачка 7, члана 60. Протокола одређује да ако једна страна у сукобу учини материјалну
повреду претходно наведених одредаба, односно услова, да ће друга страна бити
ослобођена својих обавеза из споразума којим се зони даје статус демилитаризоване.

Споразум о демилитаризацији Сребренице се сматра споразумом о примирју, а

свака озбиљна повреда примирја једне стране у сукобу даје право другој страни да
откаже споразум и настави војне операције.

Као озбиљна повреда примирја, ако споразумом о примирју није другачије

уговорено, сматра се настављање борбених дејстава или заузимање дела земљишта које
држи друга страна, као и сваки предузети поступак који има за циљ изигравање
споразума о примирју395.

395
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, ССНО, 1988, стр.
82.

200
 СПОРАЗУМ О ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈИ СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ

ДИО I
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ

Члан 1.

Демилитаризовати подручје Жепе и Сребренице.

Демилитаризована подручја укључиваће подручје у оквиру садашњих линија
сукобљавања. Прецизне границе биће обиљежене од стране команданта УНПРОФОР-а
на терену, након консултација.
У каснијој фази уговорне стране се могу договорити, усмено или писмено, да прошире
демилтаризовану зону.

Члан 2.

Демилитаризоване зоне биће обиљежене на терену од УНПРОФОР-а таблама на којима

ће описати на енглеском, српском и босанском језику, ћирилицом и латиницом, сљедеће:

ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА
БИЛО КАКВА ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА ЈЕ СТРИКТНО ЗАБРАЊЕНА
(ЧЛАН 60, ПРОТОКОЛ И ДОДАТНИ ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ)
ДИО II

ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈА

Члан 3.

Свака војна или паравојна јединица ће морати или се повући из демилитаризоване зоне
или дати/предати наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у
демилитаризованим зонама биће предато/дато УНПРОФОР-у.
Давање/ предаја биће довршена:
у Сребреници до понедељка 10.05.1993.г. до 17.00 часова.
у Жепи до сриједе 12.05.1993. г. до 17.00 часова.
Тим састављен од по 3 официра са обје стране и УНПРОФОР-ових официра, који ће
одредити мјеста гдје ће се обавити предаја, надзираће давање/предају наоружања.

201
 Члан 4.

УНПРОФОР ће узети предато/дато оружје под надзор.

УНПРОФОР ће узети предату/дату муницију под надзор, засебно,

Члан 5.

УНПРОФОР ће контролисати демилитаризовану зону.

Како би се омогућило спровођење овога, једна јединица УНПРОФОР-а и посматрачи
УН-а, који ће имати потребну снагу да контролишу подручје, биће присутни у
демилитаризованој зони. Док се уговорене стране не договоре другачије, снага
УНПРОФОР-а ће чинити најмање једна чета са командом и елементима подршке у
свакој демилитаризованој зони..
Како би се омогућило снабдјевање и ротација јединице, УНПРОФОР ће уживати
слободу кретања у и из демилитаризоване зоне.
Неборбена лица која су у или која желе да уђу у демилитаризовану зону, изузев
припадника УНПРОФОР-а, неће имати право да посједују било какво оружје, муницију
или експлозив. Оружје, муниција и експлозив у њиховом посједовању биће одузето од
стране УНПРОФОР-а.
Борбеним лицима неће бити дозвољен улаз у демилитаризовану зону.

ДИО IV
ПОЛИЦИЈА

Члан 7.

На почетку процеса демилитаризације, цивилна полиција УН-а надгледаће одржавање

реда и закона у демилитаруизованој зони.

ДИО V
МЕДИЦИНСКА ЕВАКУАЦИЈА

Члан 8.

202
Обје старне ће гарантовати евакуацију тешко рањених и болесних до болница и мјеста
према њиховој жељи. Евакауција ће бити обављена од стране УНПРОФОР-а ваздухом
(хеликоптерима) или путевима, ако буде потребно.

ДИО VI
МИНСКА ПОЉА

Члан 9.

Обје стране су обавезне дати УНПРОФОР-у детаље о минским пољима.

ДИО VII
РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ И ПОГИНУЛИ

Члан 10.

Обје стране ће предати спискове ратних заробљеника као и мјеста гдје су погинули
војници сахрањени УНПРОФОР-у.

ДИО VIII
ПОВЛАЧЕЊЕ НАОРУЖАЊА И ТРУПА

Члан 11.

Након што се обје стране уз присуство УНПРОФОР-а сложе да је операција довршена,

сво тешко наоружање и јединице које представљају пријетњу за демилитаризоване зоне,
које ће бити успостављене у Жепи и Сребреници биће повучено. Тешко наоружање и
тенкови биће концентрисани на лимитираним зонама које ће надзирати УНПРОФОР и у
принципу изван домета демилитаризоване зоне. Пјешадија ће се повући на удаљеност
одакле њихово оружје неће представљати пријетњу за сигурност демилитаризоване зоне,
у принципу 1,5 км.

ДИО IX

Члан 12.

203
 Сва спорна питања биће рјешена преговорима обију страна уз присуство УНПРОФОР-а.
Потписано:
ген. потп. Ратко Младић ген. Сефер Халиловић

Уз свједочанство:
ген. потп. Филип Морион
представник УНПРОФОР-а
08.05.1993.

"Споразум о демилитаризацији Сребренице и Жепе" склопљен је између генерал-

пуковника Ратка Младића и генерала Сефера Халиловића, у присуству генерал-
потпуковника Филипа Мориона, 8. маја 1993. године396. У преамбули споразума
потписници потврђују да се Женсвске конвенције које се односе на заштиту жртава
међународних оружаних сукоба потпуно примењују у сукобу у Босни и Херцеговини.
Према споразуму свака војна или паравојна јединица ће морати или да се повуче из
демилитаризоване зоне или да преда наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене
залихе у демилитаризованим зонама биће предато/дато УНПРОФОР-у

Сл. 16. 17. и 18 ЦЕНТАР ЖЕПЕ

Сл. 19. ПОГЛЕД ИЗ ЖЕПЕ ПРЕМА ЖЕПСКОЈ ПЛАНИНИ
Сл. 20. ЖЕПА И БОРОВЕ СТИЈЕНЕ У ПОЗАДИНИ
Сл. 24 и 25 МОСТ НА ЖЕПИ.
Сл. 23 ПОГЛЕД ИЗ ЖЕПЕ ПРЕМА ДРИНИ

Према акту кога је Команда 8.оперативне групе "Сребреница" доставила Команди 2. корпуса,
линија са распоредом снага 8.оперативне групе "Сребреница" на дан потписивања Споразума о
демилитаризацији (08.05.1993. године) била је: на правцу Сребреница - Братунац (тт 712) – Ђокази – Чауш
(тт 773) – тт 707 – Залазје (тт 732) – Кварац (тт 1013 – Прибићевац – Јавор (тт 836) - З.Јадар (сс.кућ) –
Јасенова – Чаурка (тт 1071) – Костур (тт 936), Клик (тт 852) - Бијело Поље – Как (тт 946) – Хрустине (тт
859) - Бабин Камен - Кривина пута – Осоје (тт 581) – Герови (тт 683) - Мусићи (тт 699), Диљака-

396
Споразум који је био на располагању при писању ове експертизе је заведен у Штабу Врховне команде
оружаних снага Републике Босне и Херцеговине под бројем 02/1594-332 од 26.02.1994. године (уочљиво је да
је датум преправљен).

204
 Пољанићи-Равни Буљим (тт 820) - Лупоглав (тт 675) – Блажиљевићи - тт 532 Бљечева (безимени вис –
Ријека (к397.243).

Према истом акту, линија снага Дринског корпуса била је: Борићи - Ћауш (тт 773) - Обади –
Лисац (тт 663) - тт 825 – Кварац (тт 1013) – Шаранпов - Прибићевац – Шибови – раскршће путева (к.674) и
даље до р. Дрина (језеро) – Браћан (тт 739) – Ђиле – Рупово брдо – Бешићи (тт 589) – Симићи – Брезова
глава (тт 591) – Васиљевићи (тт 677) – Крушићи (тт 801) – Лисина (тт 802) - Јасиковача – Хајдучко гробље
– Мочила - Лемешац - Паићи – Каолин (тт 438) – Борићи.398

Међутим, према акту кога је Команда 8. ОГ "Сребреница" доставила Команди 2.

корпуса два дана раније, линија 8. ОГ "Сребреница" на дан 24.04.1994. године била је:
рејон с. Будак – Бјела Стјена (тт 449) – Храстик (т 413) код слова "а" у рејону Бљечева
Чизмићи – Букова глава – Лупоглав (тт 675) – Јабучно (тт 762) – Лупоглав (тт 816) –
Диљка – Мусићи (тт 699) – Герови – Осоје (тт 581) - рејон с. Подгај – Подкамен (тт 578)
– рејон Жедањско поље – Хрустине (тт 859) – Как (тт 946) – Бјело поље – Бучје - Ложња
– Живково брдо (тт 780) Врхови (сјеверно 100 метара) од мјеста Јадар – рејон Чичевац –
Табла (тт 747) – Добра жена (јужно од Бање Губер) – Лауш село (сјеверно од Бање
Губер) – Дивљакиња (тт 789) - Заник (тт 831) - рејон села Ликари – Ђокази (тт 306).399

До које мере муслимани нису поштовали овај Споразум видљиво је из

обавештења400 које је начелник штаба Врховне команде оружаних снага Босне и
Херцеговине Сефер Халиловић упутио команданту 2. корпуса и Насеру Орићу у
Сребреницу. Он поручује: "Потребно је добро утврдити линије одбране и Насеру
ХИТНО доставити КУРБАН401. Разоружање наших јединица не долази у обзир, нити
једног војника, а камо ли јединице. Команда 2. корпуса мора наћи начина да достави
КУРБАН". Ово обавештење је послано у време док су се одвијали преговори о
демилитаризацији Сребренице и Жепе.

397
Кота.
398
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-24-02/94, 26.03.1994. године.
399
Команда 8. ОГ "Сребреница", стр. Пов. број 130-24-09/94, 24.04.1994. године.
400
Штаб Врховне команде ОС Р БиХ, обавештење о резултатима преговора о демилитаризацији Сребренице,
стр. пов 02/520-2 од 20.04.л993. године.
401
Курбан (турски - жртва). Ован или говеће које се коље за време Бајрама (Курбан - бајрам). У овом случају
то је кодни назив за хеликоптер, што се може видети из Наређења 2. корпуса стр. пов. бр. ОТ-1-065/93 од
16.априла 1993. године упућено Насеру Орићу у коме се каже: "... Курбан је јутрос кренуо. Сачекали су га код
Власенице. Био је погођен, али се ипак успио вратити на нашу територију. Поново ће покушати. Гдје се може
спустити?. Хитно".

205
 Сл. 85 СЕФЕР ХАЛИЛОВИЋ

Генерал Сефер Халиловић је тврдио да демилитаризација не подразумева предају

наоружања и војне опреме снагама УНПРОФОР-а и читав низ наредних упутстава и
наређења указује да се са највишег врха оружаних снага нелегално организује
избегавање обавезе предаје наоружања. Предузете су све активности у циљу опструкције
Споразума и избегавања преузетих обавеза о демилитаризацији. Поступа се на исти
начин као што се поступало месец дана раније када је Штаб врховне команде Оружаних
снага Републике Босне и Херцеговине 15. марта 1993. године издао наређење, којим се
муслиманским формацијама у Сребреници налаже прекид борбених дејстава. Само дан
касније /16. марта 1993.) следи ново наређење: "... Наређење стр. пов. број 02/398-1 од
15.03.1993. године не важи. Исто је издато из пропагандних разлога. Наставите са
извођењем што снажнијих офанзивних дејстава".402

Међутим, не поштујући постигнути договор од 8. маја 1993. муслимани никада

нису пристали да се формира комисија, која ће надгледати разоружање, нити су
забранили ношење, па и употребу оружја у демилитаризованој зони. На то се оглушио и
УНПРОФОР. Муслимани су одбили да се повинују у утврђеним границама. Они су у
својој власти и даље држали, чак и проширили територију која се протезала на око 150
квадратних километара и која је, поред Сребренице, делимично или у целини обухватала
и села Бабуљице, Бајрамовићи, Бостаховине, Браковци, Бучиновићи, Бучје, Доњи и
Горњи Поточари, Димнићи, Добрак, Фојхар, Гладовићи, Карачићи, Крушев До,
Кутузеро, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Међе, Михољевине, Милачевићи,
Мочевићи, Опетци, Осатица, Осмаче, Пале, Палеж, Пећишта, Подгај, Постоље,
Познановићи, Прохићи, Рађеновићи, Скендеровићи, Слатина, Сућеска, Староглавице,
Сулице, Шубин, Токољак, Жедањско.

Поред наведених чисто или претежно муслиманских села, они су под својом
влашћу или боље речено, под окупацијом држали и више српских или претежно српских
села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади,
Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор,
Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи,
Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље...У српским селима скоро и није било настањених

402
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике Српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремјен за предмет ИТ-05-88, стр.16.

206
 муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био
могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је
њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и
разоружани.403

Према резолуцији Уједињених нација и постигнутом споразуму снагама Војске

Републике Српске је забрањен приступ том подручју. Руководство Републике Српске је
било обавезно да омогући доставу хуманитарне помоћи муслиманском становништву.
Међутим, УНПРОФОР није успео да демилитаризује404 то подручје. Снаге 28. дивизије
предале су само ограничене количине трофејног наоружања, задржавши велике
количине лаког и тешког наоружања. Тако је, у суштини, 28. дивизија добила време за
предах и услове за консолидацију својих снага. Све време постојања "заштићене зоне"
28. дивизија се наоружавала. Наоружање је транспортовано хеликоптерима са подручја
Кладња и Тузле, као и уз помоћ неких делова УНПРОФОР-а, злоупотребом транспорта
хуманитарне помоћи у којима је шверцовано наоружање, муниција и средства везе405.

Војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за бившу Југославију

Рицхард Бутлер контатује да "упркос присуству мировних снага Уједињених нација,
настављене су активности наоружаих војних јединица босанских Муслимана унутар
сребреничке енклаве, што је приморало Војску Републике Српске да одржава
одбрамбену линију насупрот границе ‘заштићене зоне"406.

Права слика о "демилитаризацији " Сребренице дата је у акту Команде 8.

оперативне групе "Сребреница" достављеном Генералштабу армије Републике Босне и
Херцеговине, у коме стоји: "У Сребреници је један број наоружања предат Уједињеним
нацијама док је већи дио задржан код војника. Код представника Уједињених нација

403
Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, http://www.glas-javnosti.co.yu.
404
Сведок оптужбе на суђењу Благојевићу и Јокићу, официр холандске војске потпуковник Роберт
Александар Франкен, заменик команданта холандског батаљона у Сребреници, каже "да су испадали смешни
приликом прикупљања оружја јер нису могли улазити у куће где би се скривали војници"(стр. 1468, линије 1-
12).
405
Да Заштићена зона Сребреница није демилитаризована потврђује и тужилац у својој уводној речи на
суђењу Благојевићу и Јокићу, признајући да је Армија Босне и Херцеговине оперисала изван те зоне. Он
помиње злочине Насера Орића. 14. мај 2003. год: страна 315 – ред 19-25; страна 316; страна 317 – ред 1-2.
406
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1и 14.

207
 истичемо да је Сребреница демилитаризована те због тога морамо да сакривамо
наоружање и војнике који се налазе на линији одбране".407

Снаге 28. дивизије су интензивно изводиле нападна и препадна дејства из

"заштићене зоне" на положаје Војске Републике Српске и на незаштићена српска села на
подручју Братунца и Скелана. У тим дејствима страдао је велики број српских бораца и
цивила. Војска Републике Српске није могла толерисати таква дејства из више разлога.
Пре свега због губитака у људству, потребе држања две бригаде око "заштићене зоне" и
сталног јачања 28. дивизије, те, нарочито, због непоштовања одредби Резолуције Савета
безбедности од стране УНПРОФОР-а и муслиманског руководства408. Војска Републике
Српске је упутила низ упозорења команди УНПРОФОР-а (холандски батаљон чији је
командант био потпуковник Карреманс) и муслиманским снагама у Сребреници. Пошто
то није дало позитивних резултата одлучено је да се изведе операција сужавања
"заштићене зоне" и њена стварна демилитаризацију. Операција "Јадар" "коју је
планирала и извела Војска Републике Српске је легална војна операција409.

Да је подручје Сребренице било стварно демилитаризовано не би било потребно

да се проглашава "заштићеном зоном", јер Војска Републике Српске не би имала разлога
да војно оперише на том простору.

407
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 01-2/95, 03.01.1995.
408
Richard J Butler у "Исказу о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002. године -
операција "Криваја 95", на стр. 16-17 , наводи да су "војни челници РС-а почели да траже значајно смањење
територије енклава "како би дефинисали границу енклаве" у циљу "потпуног физичког одвајања Сребренице
и Жепе, чиме спречити и појединачно комуницирање између ових енклава". У случају "одласка снага
УНПРОФОР-а из Жепе и Сребренице"снаге Дринског корпуса "ће испланирати операцију под називом
"Јадар" са задатком разбијања и уништења муслиманских снага у овим енклавама и дефинитивног ослобађања
Подриња".
С обзиром да ове енклаве нису демилитаризоване и да су из њих муслимани непрекидно нападали на
територију под контролом Војске Републике Српске, те да су муслиманске снаге ограничиле кретање
снага УНПРОФОР-а у "заштићеној зони" ова операције је била оправдана, јер се на други начин није
могло спречити наоружавање муслиманских снага, њихова дејства и злочини које су чинили
непрекидно упадајући на територију под контролом Војске Републике Српске.
409
Сребреница није демилитаризована у складу са наведеном резолуцијом УН, у њој су постојале јаке снаге
Армије Босне и Херцеговине које су из "заштићене зоне" упадале на теритроју под контролом Војске
Републике Српске и чиниле злочине, снаге УНПРОФОР-а нису разоружале снаге у Сребреници и дозволиле
су њихово наоружавање, снаге УНПРОФОР-а су биле потпуно пасивне у спречавању борбених дејстава 28.
дивизије и у неку руку су биле њен талац...

208
 Да муслиманске снаге у Сребреници и Жепи нису разоружане јасно говори
наређење начелника Штаба Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине
Сефера Халиловића410, којим наређује Команди одбране Сребреница (на личност Орић
Насера) да се следећег дана јединице из Жепе ставе под њену команду у циљу пружања
помоћи браниоцима Горажда.

О неизвршеном разоружању муслиманских снага у Сребреници јасно говори

извештај команданта 8. оперативне групе "Сребреница"411, са потписом Насера Орића,
којим извештава Генералштаб Армије Босне и Херцеговине да је снагама УНПРОФОР-а
предато укупно: 10 пиштоља, 28 пушака 7,9 мм (од чега 4 неисправне), 91 полуатоматска
пушка (од чега 6 неисправних), 31 аутоматска пушка 7,62 мм (неисправних), 73 аутомата
(2 неисправна), 7 ловачких пушака, 10 пушкомитраљеза 7,9 мм (5 неисправних), 6
ручних бацача М-57, два тенка Т-55, неколико неисправних минобацача,
противавионских топова и око 3.000 комада муниције различитих калибара.

Штаб врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине је, иници
ран "Замисли дејстава за извршавање задатака" Команде 8. ОГ "Сребреница"412, израдио
"основну замисао"413:

ТЕКСТ ОСНОВНЕ ЗАМИСЛИ ШТАБА ВРХОВНЕ КОМАНДЕ

ОРУЖАНИХ СНАГА АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Репулика Босна и Херцеговина ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ

Штаб врховне команде ОС Р БИХ ВОЈНА ТАЈНА

410
Штаб Врховне команде ОС Р БиХ, Стр. пов. бр. 02/707-л од 04.06.1993. године
411
Акт бр. 01-18/95 од 01.01.1995.
412
Стр. пов. број 01/130-204/94, 30.10.1994. године.
413
Акт бр. 02-1/1394-1 од 09.11.1994. године.
Команда 8. оперативне групе "Сребреница" је актом стр. пов. бр. 01/130-125 од 15.11.1994. изнела свој
коментар на ову основну замисао.
Нацрт ове основне замисли доставлејн је Команди 8. ОГ "Сребреница"још 09.11.1994. године под бројем 01-
1/1394-1. Из њега се види да је то предлог 8.ОГ "Сребреница"(стр. пов. број 01/1300-204/94 од 30.10.1994.
године).

209
 Број : 02-1/1394-1 СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Какањ, 09.11.1994. године

Основна замисао за извршење

задатка. – доставља КОМАНДИ 8. ОГ "СРЕБРЕНИЦА"

(на руке команданта

бригадира Насера Орића)

Ваш приједлог строго пов. број: 01/1300-204/94 од 10.10.1994. године пажљиво смо проучили и
након усаглашавања у 2. корпусу дошли до сљедећих закључака:

- добро је што предлажете излазак и убацивање 284. иб. лбр;

- добро је што исту бригаду ојачавате са дјеловима из других бригада;

- ако је циљ, а вјероватно јесте спајање слободних територија и за почетак стварања минимал ног
коридора ради каквог таквог за почетак логистичког обезбеђења јединица и становништва онда је дубина
на коју предлажете упућивање релативно мала и нема спајања слободних територија;

- четничка одлука за напад на вашу скободну територију прије наших заједничких активних
борбених дејстава у потпуности би усложила ситуацију, а посебно вама уколико би директно кренули на
вас.

У вези са напријед изњетим предлажемо да размислите и дате ваше сугестије на сљедећу основну
замисао и дјелове одлуке након чега ћемо вам послати одлуку у цјелини по којој треба убрзати припреме.

1. Замисао је: Активним борбенким дејствима ослободити дио привремено запосједнуте

територије Босне и Херцеговине општина Братунац, Власеница, Шековићи, Зворник и Калесија и спојити
слободне територије Жепе и Сребренице са слободним територијама Зворника, Калесије и Живиница с
циљем стварања сталног слободног коридора за снабдјевање становништва и логистичко обезбјеђење
јединица Армије Р БиХ и основице за даљње ослобођење сјевероосточне Босне као цјелине.

210
 Границе коридора:

- љева граница: с. Поџепље (слободна територија Жепе) – с. Барице – Соколица – Изгорјеле стн.
– к. 631 – с. Помол – Брезова глава – с. Копривно – с. Рогач – Мратињско брдо – Превила (тт 560) – Н.
Касаба – с. Побуђаци – с. Скудрићи – с. Метаљка – с. Хајдаревићи – с. Рогосија – Нишава (тт 779) –
Потајник (тт 909) – с. Брњац – ријека Дрињача узводно до с. Селишко Поље – с. Михаиловићи – Борогово
(тт 923) - поток Бишина до Љешће – Велико брдо (тт 730)- (Ове објекте спојити линијом).

- десна граница: Брестовик (тт 1291) (територија Жепе) – извор Стублић – Крчевине (тт 806) –
с. Пале – с. Бјело Поље – Бучје – с. Слаповић – с. Сарачи – даље границом слободне територије
Сребренице до с. Борићи – с. Загони – с. Магашићи – с. Владушићи – Туште брдо (тт 664) – с. Оћеновићи
– с. Бањевићи – тт. Дрењак (тт 771) – Граина (тт 693) – с. Костјерево – с. Дрињача – љева обала Дрине до
тврђаве Кула Град Зворник – с . Марчићи (тт. 372) - с. Челопек – Перћини – с. Јардан – ријека Сапна
узводно до с . Врела Страна. (Ове објекте спојити линијом).

2. Начин извођења задатка: уз убацивање јачих снага у дубину простора коридора и офанзивним
дјеловањем са слободних простора ОГ-4 2. корпуса и ОГ-8 "Сребреница" ослободити привремено
запосједнути простор коридора на линијама како је дато у тачки један.

Ангажовати одмах већ припремљену логистичку подршку преко 2. корпуса.

3. Ангажовање снага:

3.1. Снаге ОГ-8 "Сребреница

284. иб. лбр користити као цјелину за убацивање у дубину коридора на матичне просторе по
борбеним групама (батаљонског састава). Борбене групе по потреби ојачати из других бригада онолико
колико је минимално раелно да исте изврше постављени задатак и одрже се на терену до спајања са
осталим снагама.

а) БОРБЕНА ГРУПА БР. 1 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ВИ Одред "Каменица" са
ојачањем по одлуци Команданта ОГ-8. Групу из садашњег рејона убацити изабраним правцем у шири
рејон Веља Глава – Снагово, оријентирно у простор: с. Самари – тт 402 – с. Липље – тт 372 – Ђафин камен
(тт 531). (Ове тачке спојити линијом у неправилан круг).

Ову групу подјелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објакте како слиједи:

- ПРВА ПОДГРУПА - из рејона размјештаја креће се основним правцем: Ђафин камен (источне
падине) – к. 403 – с. Бајрићи – с. Ново Село – С. Шахмани и у мањим групама поседа објекте с. Шахмани

211
(источно према асфалтном путу), објекат Велико брдо (с/и од с. Ново Село) и објекат Власиње с/и од с.
Бајрићи.

Објекте би требало посјести и контролисати дати правац и објекте по могућности без борбе до
датог момента и сигнала. Са групом из реона с. Шахмани бити спреман за активна борбена дејства из
њеног рејона ка с. Ђевање на дати сигнал.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем с-Чамлије – Кула Град и
у мањим групама посједа објекте: Млађевац (источно према Дрини тт 524), тврђава Кула Град, тт 442,
сјеверни дио с. Марчићи.

И ове објекте по могућности посјести без борбе (избјегавати борбу до датог сигнала). Задатак
обезбједити коридор из правца Зворника.

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем с. Снагово – Брезик – с.

Глумина и у мањим групама посједа објекет: Лисина (тт 506) источно од кривине пута, Перуника, к.355,
Церик (к. 533), горње Снагово (група кућа у рејону раскршћа путева јужно од школе за један километар),
Снагово к. 402 западно један километар раскрсница путева. Групама из рејона Снагово (са задња два
неведена објекта) бити спреман за напад на четничке снаге у с. Косовача правцем: кланац – тт 609 – с.
Косовача и садејство снагама 2. корпуса по истом циљу на дати сигнал. Објекте посјести тајно и по
могућности без борбе. Задатак подгрупе: спријечити инрервенцију ка коридору из правца Зворника и с.
Цапарде и пресјећи и контролисати комуникацију у датом рејону.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Веља Глава (натпис
глава) – с. Хаџићи – с. Махићи – с. Д. Каменица и у мањим групама посједа објекет: Громилица (тт 619
сјеверне падине), тт 574 (западне падине) – с. Каменица (западно од џамије за један километар у захвату
пута ка с. Кунући), Ломино брдо тт 613 (југозападне падине ка р. Дрињача).

Групом из рејона Громилица бити спреман за напад на дати сигнал, групом из рејона тт 574 бити
спреман за напад на четнике у рејону с. Каменица Горња и садејством снагама 2. Корпуса на дати сиганл
групама из рејона с. Кунићи и Лемино брдо бити спреман за напад правецм: Ломино брдо – с. Поповићи –
с. Божићи – с. Папрача на четнике у с. Папрача и садејство са снагама 2. Корпуса на дати сигнал.
Обезједити се бочно из правца Калабаца.

Објекте посјести тајно и по могућности без борбе.

Задатак подгрупе: обезбједити коридор, спријечити интервенцију четника из с. Папрача и

учествовати у активним борбеним дејствима и садејству снага 2. Корпуса како је дато.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 1 у датом рејону размјештаја развити нужно и могуће командно
место, организовати везу са ОГ-8 и подгрупама, основну и могућу санитетску станицу, потребан и нужан
логистички дио и једну групу бораца (око 10 – 15 људи) за непосредну заштиту и потребну интеренцију на
угроженим правцима подгрупа. Ову групу обучити на минобацачима свих врста када се отвори коридор
могућ је дотур минобацача и мина.

212
 Ова група по нашем мишљењу требала би да броји од 350 до 400 људи рачунајући да групе које
посједају објекте (према важности и величини објекта у задатку) треба да броје од 15 до 40 људи.

б) БОРБЕНА ГРУПА БР.2 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ОДРЕД "ЦЕРСКА" са ојачањима по
одлуци Команданта ОГ-8).

Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцем у шири рејон Рашево
орјентирно у простор на сјеверу рејон Рашево – р. Дрињача, западно Урлић, Роваси, с. Чехајићи (тт 532)
на сјевер до р. Дринајче. (Ове тачке спојити линијом у неправилни круг).

Групу број 2 подијелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објекте како сљеди:

- ПРВА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Рашево – између села
Љешањ и Миљановићи – Мијатово брдо и у мањим подгрупама посједа објекте: с. Костјерево југоисточно
од села ка р. Дрињача, Мијатово брдо (источне падине ка с. Дрињача), с. Мијатовићи (југоисточно за 1 км
коса ка с. Д. Ђевање).

Објекте посјести по могућности без контакта и борбе до датог момента и сигнала. Са групама из
рејона с. Костјерево и Мијатово брдо бити спреман за напад на четнике у с. Ђевање на дати сигнал.
Задатак: обзебједити коридор и спрјечити интервенцију четника са праваца Дрињача и с. Ђевање.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Турнаџићи – к. 654 и

мањим подгрупама посједа објекте: Јелеч (тт 929) – Потајник (тт 909) – с. Будогрој (објекат југозападно
500 м).

Објекте посјести прикривено и без ступања у борбу до датог времена и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор и сријечити интервенцију четника из правца с. Корјен и с. Садићи Горњи.

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Амидђићи – Церска и

у мањим подгрупама посједа објекте: Нишава (тт 779) сјеверозападна падина ка с. Јасиковице, Нишава (тт
779) југозападне падине ка објекту Рогосија, с. Рогосија (западни дио), с. Хајдаревићи (јужно од мезарја),
с . Метаљка (јужни обод).

Објекте посјести по моућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и спрјечити
интеревнцију из праваца: с. Неђеллиште и с. Буљевићи.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: с. Сејмановићи – с.

Мацери – с. Ражиште и у мањим подгрупама посједа објекте: с. Скугрићи (јужне дјелове), с. Садиковићи
(јужне падине), с. Побуђаци (јужне и југоисточне падине) ка с. Скугрић и Јадар.

Објекте посјести по могућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и спрјечити
интевенцију четника из правца с. Рашковичи и с. Вукшићи.

213
 У рејону размјештаја (убацивања) имати посебну јачу подгрупу за напад у датом моменту и на
сигнал са задатком: из рејона Рашева основним правцем. С. Јовановићи – с. Миљановићи напасти четнике
у с. Лијешањ и преко пл. Гркиња у

с. Ђевање.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 2 у рејону размјештаја развити и друге елементе као што је дато за
БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.

Ова група требала би да броји орјентирно око 400 људи.

ц) БОРБЕНА ГРУПА бр. 3 . састава – дио 284. иб. лбр. (бивша 114. бр "КОЊЕВИЋ ПОЉЕ" са
ојачањима по одлуци К-данта ОГ-8).

Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у два рејона, и то:

Први рејон - сјевероосточно од Коњевић Поља на простор: јужне падине објекта Градина (тт 693)
– с. Халуге – с. Хручићи – тт 665.

Други рејон – с. Побучје на простор: с. Јелах - с. Крке – Човрк гробље - Бурнице.

Групу бр. 3 подјелити у пет подгрупа и упутити правцима и посјести објекте како сљеди:

- ПРВА ПОДГРУПА – из првог рејона размјештаја креће са основним правцем: с. Хручићи – тт

665 и у мањим групама посједа објекте: с. Оцено (сјеверно 200 м), с. Бањевићи сјевероисточно 300 м),
Коњиц (сјеверно од тт 665 1,5 км). Објекте посјести по могућности без контакта и борби до датог момента
и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на тој линији и спрјечити интервецију четника из правца с.
Зелиња.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из првог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте: Дрењак (тт
771) сјеверне падине, Градина (тт 693) сјевероисточне падине и објекат Кушлат источно за један
километар.

Објекте посјести по могућности без контакта и борби до датог момента и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор на тој линији и спрјечити интервенцију четника из правца с. Дрињача и с. Сопотник.

У датом моменту ова подгрупа напада четнике у с. Дрињача заједно са БОРБЕНОМ ГРУПОМ бр.
2 (њеним дјеловима у рејону Мијатово брдо).

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из другог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте: с. Свилиле
(западне падине), Лођак (југозападне падине). Објекте посјести без контакта и борби до датог момента и
сигнала. Задатак: обезбједити коридор у свим рејонима и спрјечити интервенцију четника из рејона Н.

214
Касабе, а затим са ПЕТОМ ПОДГРУПОМ напада и уништава четнике у рејону Нова Касаба исту ослобађа
на дати сигнал и у даљем спречава интервенцију четника из правца с. Милићи.

- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА - из другог рејона размјештаја креће се основним правцем: Човрк

гробље – с. Буркице – с. Каменица и у мањим групама посједа објекте: Превила (тт 560) јужне и
југозападне падине, Мратињско брдо (тт 629) јужне и југозападне падине. Објекте посјести без контакта и
борби до датог момента и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на овој линији и садејствовати снагама
ОГ-8 у нападу на четнике у с. Мратињци и с. Липеновићи на дати сигнал.

- ПЕТА ПОДГРУПА – размјешта се у други рејон размјештаја у спремности на дати сигнал напада
четнике у рејоу Н. Касаба.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 3 у другом рејону размјетаја развити и друге елементе како је то
дато за БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.

Ова група требала би да броји орјентирно око 250-300 људи.

д) БОРБЕНА ГРУПА бр. 4 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши БАТАЉОН "ГЛОГОВА" са
ојачањима по одлуци К.данта ОГ-8).

Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у шири рејон Глогова на
простор: с. Аџићи – с. Радељевац. Групу бр. 4 подјелити у три подгрупе и упутити правцима и посјести
објекте како слиједи:

- ПРВА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем: а. Аџићи – с. Глогова и

мањим групама посједа објекте: Лемешац (тт 405) јужне и источне падине, с. Владушићи источно и
сјеверно од села. Објекет посјести без контакта и ступања у борбу до датог момента и сигнала. Задатак:
обезбједити кориодор на овој линији и спрјечити интервенцију четника из правца Братунца и учествовати
у нападу са снагама ОГ-8 на четнике у рејону с. Магашићи.

- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја посједа објекат Тусто брдо (тт 664) са сјеверне,
сјевероисточне и сјеверозападне стране. Објекат посјести без контакта и ступања у борбу до датог момента
и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на овој линији и спријечити интервенцију четника из правца с.
Полом и објекта Бандера (тт 682).

- ТРЕЋА ПОДГРУПА – остаје у рејону размјештаја и на дати сигнал основним правцем: с.

Оправдићи – с. Жонићи – с . Кравице напада на четнике у с. Кравица и садејствује главним снагама ОГ-8
са слободне територије Сребреница.

На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 4 у рејону размјештаја развити и друге елементе како је то дато за
БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.

Ова група требала би да броји орјентирно око 200 људи.

215
 3.2. Остале снаге ОГ-8 "Сребреница"

Јачину и јединице које ће учествовати одлучује Командант ОГ-8.

Организовати и раелизовати следеће задатке:

1. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора с. Бљечева (као основице)
организовати и извести напад правцем: с- Бљечева – с. Блажијевићи – тт 532 - с. Радукићи - с. Магашићи и
уништити четнике у рејону с. Магашићи и на правцу напада. Организовати садејство са убаченим групама.

2. Јачим снагама (по вашој одлуци) са слободних простора с. Јаглићи. С. Шушњари, Којшина (тт
516) организовати и извести напад општим правцем с. Јаглићи – Лупоглав (тт 675) – Равна Гора – с.
Ђермани, а затим продужити напад у три правца:

- с. Ђермани – Мењак – с. Којићи

- с. Ђермани – тт 568 – с. Шиљковић – с. Кравица

- с. Ђермани – с. Баре – с. Мратињци

са задатком: разбити четнике на правцима напада и уништити их у рејонима с. Којићи, с. Кравице

и с. Мратињци, пресјећи комуникацију Братунац – с. Кравица и обезбједити коридор од интервенције са
правца Братунца. Организовати садејство убачених снага.

3. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора између с. Пољанци и с.
Шушњари основним правцем: Равни Буљим (тт 820) – с. Јасиковица – с. Брежани – с. Липеновићи напасти
четнике, разбити их на правцу напода и уништити у рејону с. Липеновићи.

Организовати садејство са убаченим снагама.

4. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије с. Буковица –
Лупоглав (тт 816) основним правцима: с. Буковица – с. Крунићи – с. Копривно – с. Павловићи и Лупоглав
– Лисина – с. Кострача – с. Јеремићи – Рогач, разбити четнике на правцима напада и уништити их у
рејонима с. Копривно, с. Јеремићи, Рогач гдје успоставити линију одбране и обезбједити коридор.

За рјешавање проблема на Рогачу посебно припремити и убацити групу у позадину у рејону

Дубацко са задатком дејства из позадине на објекат Рогач.

5. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије: Осоје (тт 581) - с.
Подгај, основним правцем: с. Подгај – с. Бешићи – В. Градина (тт 650) – Рупово Брдо, са задатком: разбити
четнике на правцу напада и уништити их у рејону с. Рупово Брдо. Садејствује дио снага Жепе из рејона с.
Подравно.

Снаге које држе линију од с. Подгај преко с. Жедањско до с. Подосоје под борбом измјестити на
нову линију с. Лимићи – с. Полом – с. Гај – тт 831 – Равна Гора.

216
 У рејону Равна Гора на потоку Стедрић успоставити садејство са снагама Жепе.

6. Снаге које држе линију од с. Ковачице – преко Виогора преко с. Староглавице до с. Подосоје
измјестити под борбом на нову линију: с. Ковачице – с. Сарачи – с. Бучје – с. Бјело Поље. Посјести
одговарајуће објекте, утврдити, запријечити и на тој линији обезбједити коридор. У рејону саставака
потока Дол и Змајевац организиовати садејство са снагама Жепе.

7. Задатак под 5. и 6. непосредно планирати и договорити са командантом Жепе и лично га

упознати са основном замисли и задацима који се односе на њега.

8. Садашњу линију од с. Ковачице преко с. Рајне, с. Вукосављевићи, објекта Кварац, Заник (тт
831); Чауш (тт 773) до с. Борићи додатно утврдити и запријечити продор четника са праваца: с. Јадар
(јужно од Сребренице), Љубовије преко Градине и Братунца ка с. Борићи.

9. Посебно убаченим групама и садејством са фронта неутралисати тенкове и артиљерију у

рејонима Лађа (тт 436) и Јеловци.

10. У ширем рејону Јеловци имати у резерви јаче снаге за интервенцију на угроженим правцима и
угроженом рејонима.

ЗАМЈЕНИК КОМАНДАНТА

УЈЕДНО НАЧЕЛНИК ШВК

бригадни генерал

Енвер Хаџихасановић

Напомена: у овој основној замисли дати су задаци снага Жепе и снага 2. корпуса (ОГ-6
"Живинице", ОГ-4 "Калесија") и Муслиманске подринске бригаде).

Ова замисао је достављена Команди 8. оперативне групе "Сребреница" ("на руке

Команданта бригадира Насера Орића"), уз посебну напомену у т. 4.9.: "Овај докуменат
лично чувајте код себе. Отицање података из њега зависит ће лично од вас. Из њега се
могу давати задаци по сегментима носиоцима истих. Као цјелина и циљ операције не
може се давати никоме до датог момента и одобрења од нас. Након проучавања по вашој
процјени можете га уништити или строго чувати и уништити када то процјените".

На улазећи у процјене могућности извршења овако сложеног задатка (тајно

убацивање, запоседање великог броја објеката, боравак у рејону размјештаја до датог

217
 "момента и сигнала", обезбјеђење коридора, спречавање интервенције снага Дринског
корпуса и напад на – "разбити и уништити" на правцима напада - "четнике" у местима
лоцирања снага Дринског корпуса, те заузимање места као што су напр. Нова Касаба,
Милићи, Магашићи итд.), уз убацивање 1.200 до 1.300 људи на територију коју бране
Зворничка, Бирћанска, Милићка и Братуначка бригада Дринског корпуса, планирани
циљ указује на то да се планирају офанзивна дејства из "демилитаризоване " зоне, не
спомињући ни једном речју чињеницу да се ту налазе и снаге УНПРОФОР-а, које су
дужне да спрече овакве активности.

Интересантно је да се у овој замисли у т. 4.8. каже: "Објективна су наша сазнања

да се четници спремају на вас када и како то још не знамо. У том случају сљеди
мукотрпна одбрана и у крајњем пробој из окружења што је веома сложена радња јер ћете
имати народ на леђима, губљење слободне територије и кретање окупираном
територијом...".

Карта 43. ПЛАН ДРИНСКОГ КОПУСА ЗА СПРЕЧАВАЊЕ ПРОДОРА

НЕПРИЈАТЕЉСКИХ СНАГА КА ТУЗЛИ И КЛАДЊУ

Дакле, још тада, осам месеци пре догађаја у и око Сребренице у јулу 1995. године,
планира се напуштање Сребренице заједно са народом и пробој из окружења.

Снаге 28. дивизије су непрекидно из "заштићене зоне" упадале на територију коју

је контролисала Војска Републике Српске. Тако у телеграму бр . 4443. од 25.06.1995.
године, помоћник команданта за безбедност 28. дивизије извештава Одсек безбедности
2. корпуса у Тузли414: "Диверзантски водови 282. и 283. лаке бригаде који су укључени
на извршење диверзије 22.06.1995. године вратили су се 23.06.1995. године у ноћним
сатима. Исти су направили диверзију на комуникацији Зелени Јадар - Крагливоде при
чему су уништили комби, убили 4 четника... Диверзантска група 281. лаке бригаде је
23.06.1995. године извршила диверзију у рејону Бијелих стијена и при том су убијена 2
четника... Једна већа диверзантска група још увјек се налази између Власенице и Хан
Пијеска са циљем извршења диверзије...".

414
Команда 28. дивизије, Акт Стр. пов. број 13-05-93 од 24.06.1995. године

218
 Командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је
јуна 1995. године написао наредбу 28. пешадијској дивизији, којом наређује да отпочне
са извођењем офанзивних дејстава према војсци и становништву у Републици Српској
ради подршке у деблокади Сарајева. У складу са овом наредбом, начелник штаба 2.
корпуса је наредио Команди 28. Дивизије да изврши "све припреме за извођење
офанзивних борбених дејстава у циљу ослобађања територије Републике Босне и
Херцеговине, развлачења и наношења гибитака А/С (армија Срба), чиме садејствовати
снагама Армије Републике Босне и Херцеговине које изводе борбена дејства у
северозападном рејону Сарајева415". У складу са овом наредбом 26.06.1995. године
Зулфо Турсуновић, командант 283. лаке пешадијске бригаде напао је српско село
Вишњицу, удаљено пет километара од границе заштићене зоне и убио једног војника
Војске Републике Српске, ранио три српска цивила и запалио 5-6 стамбених објеката.

О томе да Сребреница и Жепа нису биле демилитаризоване најбоље говори

ванредни извештај кога је командант Генералштаба Армије Босне и Херцеговине
армијски генерал Расим Делић доставио Председнику Председнштва Републике Босне и
Херцеговине Алији Изетбеговићу у коме га извештава "да је Генералштаб Армије
предузимао низ војничких радњи и поступака да припаднике армије у енклавама
организује и припреми... да је извршено 17 хеликоптерских летова"416 У табели се тако
наводи "шта је дотурено од МТС Сребреници и Жепи". Између осталог наводи се:
529.862 метака 7,62 и 7,9 мм, 46 тромблона, 126 тренутних тромблонских мина, 566
ручних бомби, 60 лансера РПГ-7, 390 ракета РПГ-7, 80 мина за ручни бацач, 2 лансера
ракета 107 мм, 40 ракета 107 мм, 40 упаљача за ракете 107 мм, 2 лансера ТФ-8 "Црвена
стријела", 16 ракета за ТФ-8, 256 аутоматских пушака, 8 минобацача 60 мм "Цомандо",
360 мина за МБ 60, 1 снајперска пушка, 550 метака 12,7 мм, 150 мина 82 мм, 10 мина 120
мм, 4 НГЛ пушке, 11 ПТ бомби, 102 метка 20 мм за ПАТ, 24 РФГ-22 "Зоља", 2
пушкомитраљеза 7,62 мм, полуаутоматски снајпер, 2 РБ ракете... Исти ови подаци
наводе се у тексту "Анализа и хронологија догађаја у Жепи од 11.07. до 20.07.1995.
године", уз навођење података да је дотур учињен хеликоптерима.417

415
Акт стр. пов. бр. 1/825-84 од 17.06.1995. године
416
Обавештајна управа - Сарајево, акт бр. 1/825-1147 од 13.07.1995. године
417
У марту 1994. године је генерал Бернар Жанвије, командант снага УН у Босни, обавестио генералног
секретара УН Кофија Анана да је аеродром у Високом, који је изградио Хасан Ченгић уз иранску помоћ,
пуштен у рад и да на њега слећу нелегално пошиљке оружја. Наизглед непотребан аеродром, са пистом

219
 КАРТА 61 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ АВИОНИМА
КАРТА 62 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ХЕЛИКОПТЕРИМА
КАРТА 63 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ КОПНЕНИМ ПУТЕМ ИЗ ПРАВЦА СПЛИТА
КАРТА 64 - ПАКОВАЊЕ МУНИЦИЈЕ И ОРУЖЈА У АМБАЛАЖУ
ПРЕХРАМБЕНИХ АРТИКАЛА И УБАЦИВАЊЕ У КАМИОНЕ УНХЦР ЗА БИХАЋ

У уводном излагању на Скупштини Републике Босне и Херцеговине 30.07.1996.

године, када се расправљало о војним узроцима пада Сребренице у јулу 1995. године,
командант Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је, поред низа чињеница о
квалитету снабдевања 28. дивизије, констатовао да је дотур био квалитетан и обиман и
закључио: "Оволико средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило
се Сарајево 1992. и 1993. године"418.

Алија Изетбеговић је на Првој ванредној (проширеној) сједници Главног одбора

Странке демократске акције у Зеници 5. авгсута 1995. године изјавио: "...Ми смо успјели
да тамо пошаљемо 17 хеликоптера оружја, осамнаести лет завршио се трагично... Били
смо успјели да убацимо значајну количину муниције и оружја. Војска је процјењивала да
Сребреница може да се брани до 30 дана".

Јасно је да је Споразум и његове битне одредбе, које су у складу са чланом 60

"Додатног протокола", требао да обезбеди да Сребреница стварно буде демилтаризована
зона. Медјутим, Споразум није испоштован. То је потврдио и Генерални секретар
Уједињених нација у свом извештају од 15. новембра 1993.419 године. Између осталог он
у свом извештају каже: "1. Халиловић је схватио да споразум покрива само урбани део,

дугачком километар и по био је довршен крајем 1994. године. Канадски припадници мировних снага навели
су да су летови за Високо амерички.
(Улога Босне у глобалном џихаду, Политика – фељтон према
књизи Џона Р. Шиндлера "Несвети терор", 8. мај 2009.
418
Детаљан опис догађаја око пада Сребренице дат је у акту кога су Одјелење службе безбјед ности 2.
Корпуса А Р БиХ и Сектор СДБ Тузла 28.08.1995. године упутили Генералштабу А Р БиХ и Управи
безбједности; Генералштаб Армије Р БиХ, Војни разлози пад Сребренице у јулу 1995. године, стр. пов. бр.
1/1-941, 30. јул 1995.
419
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17.

220
 односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије; (2)
Халиловић је наредио Бошњацима у Сребреници да не предају корисно оружје и
муницију...". Сам Халиловић каже: "Вратио сам се у штаб и послао наређење у
Сребреницу и Жепу да не смију ниједан комад оружја предати, нити иједан читав метак.
Након свега, отишао сам код Изетбеговића и добио ријетко признање за успјех: Нисам
знао да имаш дипломатског квалитета "420. Тако командант Главног штаба Армије Босне
и Херцеговине, уз сагласност Врховне команде и Председника Босне и Хереговине,
шаље наређење како да се изигра потписани споразум. Истовремено, начелник Штаба
Војске Републике Српске генерал - потпуковник Манојло Миловановић, истог дана када
је споразум потписан, наређује команданту Дринског корпуса у којем прецизно
регулише да се потписани споразум испоштује.421

Овај поступак два официра јасно говори о односу зараћених страна у току целог
рата према споразумима, па чак када су ти споразуми потписани уз присуство
Уједињених нација.

У многим документима Армије Босне и Херцеговине налазе се јасне чињенице

које говоре да су снаге из Сребренице биле активне од успостављања "заштићене зоне"
до јула 1995. године, тј. да сребреничка зона није демилитаризована. Извођене су
борбене акције, убацивање наоружања и муниције копном и ваздушним путем и
подстицање тих активности од стране Врховне команде Армије Босне и Херцеговине и
Команде 2. корпуса. Знали су то сви, и припадници холандског батаљона у Сребреници,
као и команданти и војни руководиоци УНПРОФОР-а. Ништа озбиљно није предузето у
складу са одредбама резолуција 819 и 824. Напротив, чињено је све супротно. Својом
неактивношћу су снаге Уједињених нација подстицале оружане активности муслимана
из тзв. заштићене зоне према српским цивилима и војницима.

У акту упућеном Сектору за морал 2. корпуса Армије Босне и Херцеговине422,

Команда 8. оперативне групе "Сребреница" детаљно наводи све војне активности које је
муслиманска војска извела од јануара 1992. до марта 1994. године, у време најжешћег
етничког чишћења и протеривања Срба из Средњег Подриња. Тако:

420
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр. 129.
421
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17.
422
Стр. пов. бр. 69/94. од 07.03.1994. године

221
 *Штаб врховне команде 1. јуна 1993. године упућује наредбу423 у Сребреницу са
захтевом јединицама са тог подручја да помогну операције које изводе муслиманске
снаге на подручју Горажда: "... Штаб Врховне коамдне предузима мјере да се помогне
браниоцима Горажда онолико колико је у овом тренутку могуће. Цијенимо да би било
веома корисно у границама могућности Сребренице да се прикупе најхрабрији и
најспремнији добровољци, организују у јединицу под командом најбољих командира и
најбољег команданта и крену у правцу окупиране територије општине Рогатица и на
просторима развију борбена дејства у непријатељској позадини... Имајте на уму да су
браноци регије Горажда учинили колико су могли у помагању ваше борбе. Сад је
тренутак да им се одужите". Конкретизација претходног захтева учињена је наређењима
Штаба врховне команде од 4. јуна 1993. и 7. јуна 1993. године424 у којима се разрађује
начин спајања јединица из Сребренице и Жепе и остваривање садејства са јединицама из
Горажда.

* Штаб Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине актом од 01.01.

1994. године наређује Команди 2. корпуса да формира 8. оперативну групу
"Сребреница", састава пет бригада и један самостални батаљон, иако је било забрањено
по Споразуму да се изводе било какве војно-организацијске и војно-техничке радње у
зони у којој није смело бити никаквих наоружних лица осим снага УНПРОФОР-а425.

* Командант 8. оперативне групе "Сребреница" извештава команданта 2. корпуса

05.07. 1994. године о стању морала и каже да су "у оквиру плана за офанзивна дејства
извршили детаљно извиђање терена". Јасно је да су та офанзивна дејства планирана
против снага Војске Републике Српске, које су по "Споразуму о демилитаризацији"
држале положаје око заштићене зоне на договореним линијама. У том извештају
саопштава се да је морал бораца у Сребреници ојачао када су сазнали да је у Среберницу
из Тузле дотурено ново наоружање и убојна опрема426.

* Штаб Врховне команде Армије Републике Босне и Херцеговине наређује

04.10.1994. године 8. оперативној групи "Сребреница":

423
Штаб врховне команде, стр. пов. бр. 02/699-2, 01. јун 1993. године.
424
Шта врховне команде, Наредбе стр. пов. бр. 02/707-1 од 4. јуна 1993. године и стр, пов. бр. 02/699-2 од 7.
јуна 1993. године.
425
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 19
426
Исто

222
 "Одмах извршите извиђање линија слободних територија:

Џевање – лијеву обалу Дрине до ушћа Дрињаче – Паљевићи – Дрењак – тт. 665 –
Г. Брана – Крушик – с. Мратињу – Мартињско брдо – Јасиковача: даље – с. Каменица –
тт. 560 Превила – С. Свиљевићи – Оџак до Нове Касабе.

Лијево од Нове Касабе, старе положаје до Дрињаче, извиђа 1. Подрињска Мусли

манска бригада.

Извиђање извршити до 07.10.1994. године и пакетом пошаљите детаљан извјештај

да ли је линија посједнута, број четника, број оруђа, рејони размјештаја интеревентних
јединица и њихова јачина.

По сваки цијену настојати да се не открију ваши покрети.

Не ступати нигдје у борбу се четницима".427

* Командант 8. оперативне зоне "Сребреница" својим бригадама наређује 6.

октобра 1994. године формирање извиђачких група ради упућивања на територију под
контролом Војске Републике Српске и извиђања ситуације изван сопстевног рејона
базирања, што је јасан пример кршења режима заштићене и демилитаризоване зоне428.

* У "Плану контраофанзиве" самосталног батаљона "Сребреница" од 7.11.1994.

године даје се детаљан опис и упутство ко ће, како, где и са чиме заузети поједине коте и
истакнуте објекте око Сребренице429.

* У заповести команданта 283. источнобосанске лаке бригаде од 7.11.1994. године

излаже се план убацивања ојачане пешадијске чете у позадину Војске Републике Српске
ради заузимања важних пунктова за планирана наредна офанзивна дејства 430.

Штаб Врховне команде Р БиХ, стр. пов. бр. 01/КЗ-4954/94, 04.10.1994. год.
428
Исто.
429
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
430
Исто

223
 * Командант 8. оперативне групе "Сребреница" извештава команданта 2. корпуса
и начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине 1.11.1994. године да није могао да
изврши добијени задатак - да пошаље групу бораца ка Кладњу да преузму материјално-
техничка средства и наоружање послано из Тузле за Сребреницу. Јасно је да је између
Тузле и Сребренице била уходана организација илегалног дотура оружја и да се то
радило без страха од УНПРОФОР-а. Јасно је да су наређења за ове поступке стизала од
Команде 2. корпуса и Штаба Армије Босне и Херцеговине431.

* Командант 8. оперативне групе, дана 7.01.1995. године, наређује попуну 283.

бригаде, путем прекоманде по стотину војника из других бригада, и назива је
маневарском, па јој и намењује улогу маневарске снаге 8. оперативне групе432.

* Командант 28. дивизије (8. оперативна група преименована непосредно пре

отпочињања Операције "Криваја 95") наређује својим бригадама да покрену
диверзантске акције у позадини фронта Војске Републике Српске, а то значи офанзивне
војне акције из заштићене зоне дубоко у позадину српских снага433.

* Команда 28. дивизије у дневном извештају 24.06.1995. године извештава

Команду 2. корпуса да су "диверзантски водови 282. источнобосанске лаке пешадијске
бригаде и 283. источнобосанске лаке пешадијске бригаде који су укључени на извршењу
диверзије 22.06.1995. године вратили су се 23.06.1995. године у ноћним сатима. Исти су
направили диверзију на комуникацији Зелени Јадар - Крагљивода при чему су уништили
‘комби’, убили 4 четника... Диверзантска група 281. истопнобосанске лаке пешадијске
бригаде је 23.06.1995. године извршила диверзију у рејону Бијела Стијена и при томе су
убијена 2 четника... Једна већа диверзантска група још увјек се налази између Власенице
и Хан Пијеска са циљем извршавања диверзије... Тренутно су заустављени одласци лица
за Тузлу, а за очекивати је нови егзодус...".434

* У борбеном извештају 285. источнобосанске лаке бригаде 28. јуна 1995. године
извештава се 28. дивизија да је бригада убацила девет диверзантских група ради

431
Исто
432
Исто
433
Исто, стр. 20
434
Дневни извјештај, Команда 28. дивизије – Одсјек безбједности, стр. пов. бр. 13-05-93, 24.06.1995. године;
Команда 28. дивизије, Оперативни извјештај, стр. пов. бр. 04-114/95, 30. јун 1995. године.

224
 извођења диверзија у позадини Војске Републике Српске, а командант се "хвали" да је у
тим акцијама убијено 40 "четника". Било је то у време када је требало стриктно
поштовати режим заштићене зоне435.

*У оперативном извештају, 30.06.1995. године, Команда 28. дивизије извештава

Команду 2. корпуса: (1) да су "борци 28. дивизије КоВ... одлучили да дају што већи
допринос А Р БиХ у борби са агресором те су у ту сврху појачали своју делатност у
дубину привремено запоседнуте територије од стране агресора. Приликом извиђања
привремено запоседнуте територија извиђачко-диверзантске групе 28. дивизије Копнеен
војске сусреле су се са агресорским извиђачко-диверзантским групама и тих прилика
отварале ватру у овом извиђачком периоду постигнути су сљедећи резултати:
ликвидрано је 13 четника... (2) У циљу спрјечавања непријатељских снага да са подручја
око Сребренице и Жепе не упућују додатне снаге на Сарајевско ратиште изведене су
двије диверзије у близини Сребренице и то: 23.06.1995. године у мјесту Осмаче и
23.06.1995. године у мјесту Бијело Стијење код Копривна и те прилике постигнути су
сљедећи резултати: ликвидирано је 7 четника... (3) У циљу одвраћања непријатељских
снага од Сарајевског ратишта и њихово развачење према Сребреници и Жепи дана
26.06.1995. године изведено је више успјешних диверзија у дубину ПЗТ под агресоровом
контролом од 20-40 километара на подручју општина Хан Пијесак и Власеница на
слиједећим локалитетима: Насеље Вишњица и утврђење Бајте, Рејон Црне Ријеке
(споменик код раскрснице), Рејон Црне Ријеке (Бојчино Брдо), Објекат Вран Камен...
Ликвидирано је по нашим процјенама више од 40 четника, мада располажемо са
непровјереним подацима да је агресор претрпео губитке од 71 војника... Заробљен је
један непријатељски војник...".436

*У време борби око Сребренице, Команда 2. корпуса упућује "Информацију о

борбеним резултатима јединица и команди 28.дКоВ" у којој наводи да је "извршено низ
успјешних диверзантских акција у дубину привремено заузете терититорије гдје су
постигнути сљедећи резултати: ликвидрано је 60 четника, а према непровреним
подацима агресор је прерпео још веће губитке и имао је доста рањених...".437

435
Исто.
436
Команда 28. дивизије, стр. пов. број 04-11/95, 30.06.1995. године, оперативно вријеме 17.00 сати.
437
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 04/1-105-603, 08.07.1995. године.

225
 Постоји низ докумената којима располаже Војска Републике Српске који указују
да је муслиманска страна потпуно игнорисала режим заштићене зоне у Сребреници и да
је из те зоне на територију под контролом Војске Републике Српске предузимала војне
акције наносећи јој озбиљне губитке. Тако:

* Командант Дринског корпуса Војске Републике Српске 27.07.1993. године

доставља Главном штабу списак заробљених мислиманских војника, од којих је седам
заробљено после потписивања Споразума. Јасно је да су муслиманске јединице активне
из заштићене зоне438.

* Команда Братуначке бригаде дана 13.05.1995. године доставља Извршном

одбору Скупштине општине Братунац списак бораца бригаде чије су куће спалили
муслимани из Сребренице. Међу њима је знатан број спаљен током 1994. и у првој
половини 1995.439 године, чинили су то муслимани предузимањем диверзантских акција.

* Команда Братуначке бригаде доставља списак погинулих бораца бригаде

Дринском корпусу дана 13.05.1995. године. На списку се налази 35 бораца који су

погинули пре отпочињања операције "Криваја 95". Побијени су дејствима снага из
заштићене зоне, а да снаге УНПРОФОР-а нису ништа предузимале.440

Ни постигнути споразум о четверомесечном примирју (децембар 1994 - април

1995. године) није испоштован441. Време примирја муслимани су, уз помоћ САД и неких
исламских земаља, користили за додатно наоружавање, опремање и обезбеђивање своје
војске, као и за планирање офанзива ширих размера.

Сви извештаји команди и бригада у пролеће 1995. године који су стизали у

Команду Дринског корпуса дају податке о интензивним борбеним активностима
муслиманске војске из заштићене зоне Сребреница, као и осталих заштићених зона. То
си биле диверзантско-терористичке активности убацивањем извиђачких група, па чак и

438
Исто.
439
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
440
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
441
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3.

226
 бригада442 (Горажде 14.06.1995. године) и постављањем заседа у дубини територије под
контролом Војске Републике Српске, далеко изван заштићене зоне.

Да 28. дивизија врши интензивне припреме за извођење офанзивних дејстава ради

спајања са деловима 23. дивизије у реону Хан Погледа потврђује чињеница да су њене
снаге поселе доминантне објекте ради обезбеђења коридора између две енклаве и
извршили делимично груписање снага у западним деловима енклава. Посели су
Подравање, Љесковик, Сушицу, Стублич, Брложник, Садилов Чаир, Гођење,
Љубомишље и Гусинац, који се налазе ван тзв. демилитаризоване зоне, што је у
функцији стварања повољних услова за извођење офанзивних дејстава.443

Зона забрањеног лета над Босном и Херцеговином односила се на све три

зараћене стране. Муслимани нису тај режим поштовали, а УНПРОФОР их није у томе
спречавао.

У "Завршној анализи рада ваздушног моста за Сребреницу и Жепу"444 Команда

Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Армије Републике Босне и
Херцеговине наводи да је "у времену од 27.02.л993. до 07.05.л995. године са територије
Републике Босне и Херцеговине одржаван ваздушни мост за потребе енклава
Сребреница, Жепа и Горажде уз констатацију да је се "комплетно летење извршавало у
условима забране од УН"..

"Основни циљ успостављања и одржавања ваздушног моста био је дотур и

обезбеђење средстава за вођење оружане борбе...". После овог признања да се обезбеђују
средства за вођење оружане борбе следи оптужба да "четници стално угрожавају ово
подручје диверзантским нападима, спречавајући улазак конвоја са храном и санитетским
материјалом".

Карта 17.
ПУТ СРЕБРЕНИЦА – ЖЕПА КРОЗ МЕЂУПРОСТОР КОЈИ НИЈЕ ПРИПАДАО НИ
ЈЕДНОЈ ЕНКЛАВИ, ПРОСТОР КОГА НИЈЕ КОНТРОЛИСАЛА ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ

442
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 21.
443
Команда Дринског корпуса – обавештајно оделење, стр. пов. бр. 17/608, 20.05.1995. године.
444
Команда РВ и ПВО, Стр. пов. број 08/896-л од 7.02.1995

227
 СРПСКЕ И КОЈИ ЈЕ КОРИСТИО ЗА СНАБДЕВАЊЕ ОРУЖЈЕМ И ОПРЕМОМ СНАГА
У СРЕБРЕНИЦИ

Снабдевање наоружањем, опремом и материјално.техничким средствима ишло је

директно од Штаба армије ка Жепи и Сребренци о чему говори низ докумената.445
Захтеве за доставом убојних борбених средстава Команда 28. дивизије је достављала
Команди 2. корпуса, а ова команда Штабу Врховне команде.446

У "Извјештају о дотуру УБС и МТС447 у енклаве Жепа и Сребреница"448 Штаба

армије достављеном команданту Главног штаба Армије Републике Босне и Херцеговине
наведено је да је ваздушним мостом за Сребреницу, у времену од 27.02.1993. до 30.
03.1993. године у Сребреницу превезено пет тона материјално-техничких средстава, 10
тона убојних борбених средстава, еваксуисано 20 рањеника и 29 путника. У периоду од
31.12.1994. до 27.05.1995. године у десет полетања превезено је у Жепу шест тона
материјално-техничких средсатва, 17 тона убојних средстава, пет рањеника и 46
путника.

На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант

Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине, је на тему "Војни узроци пада
Сребренице у јулу 1995. године" навео да је ка Сребреници и Жепи превезено 23 тоне
средстава и 26 путника из Сребренице и Жепе 46 путника и пет рањеника, али и да су
три групе у јесен 1994. године "пренијела одређену количину наоружања, опреме и

445
Обавештење и расподјела ТМС, Штаб армије, број 1-11/224.1, 07.02.1995. године; Одговор на акт, Штаб
армије, број 1-1/262, 13.02.1995. године; Штаб армије, број 20.02.1995. године, број 1-1/289-1; Наређење,
Штаб армије, број 1-1/288.1, 20.02.1995. године; Извештај о примљеним МТС, Команда 8. ОГ "Сребреница",
број 01-38/95, 17.02.1995. године; Спецификација потребних дијелова и алата, Команда 8. ОГ "Сребреница",
број 07-01/95, 21.02.1995. године; Извјештај о примљеним материјалним средствима, Команда8.ОГ
"Сребреница, стр. пов. број 01-45/95, 22.02.1995. године; Извештај о примљеним МТС, Команда 8. ОГ
"Сребреница", стр. пов. број 01-48/95, 25.02.1995. године; Требовање МТС за потребе АРЈ ПВО, Команда
28.дивизије, стр. пов. бр. 02/10-002/4, 24.04.1995. године; Извјештај о пристиглим материјалним средствима,
Команда 28. дивизије, 27.04.1995. године.
446
Команда 8. ОГ "Сребреница", стр. пов. бр. 130-00-01/94, 01.09.1994. године; Команда 2. корпуса, стр. пов.
бр 02/1-1517/3, 03.09.1994. године.
447
Убојна борбена средства и материјално-Техничка средства.
448
Генералштаб Армије Р БиХ – Штаб Армије, број 1.1/В-169, 28.05.1996. године.

228
 средстава везе" наводећи да "толико средстава није добило Горажде, а са далеко мање
средстава бранило се Сарајево 1992. и 1993. године".449

Успостављањем "заштићених зона" од стране Савета безбедности Уједињених

нација, линије војних сукоба око Сребренице се нису стабилизовале. Упркос присусутву
мировних снага Уједињених нација , настављене су активности наоружаних војних
јединица босанских муслимана унутар и ван сребреничке енклаве, што је приморало
Војску Републике Српске да одржава одбрамбену линију насупрот границе "заштићене
зоне", и на крају да предузме офанзивна дејства ради разоружања 28. дивизије.

*Тужилац у уводној речи на суђењу у случају Благојевић - Јокић је помињао

злочине Насера Орића и тврдио да зона није била демилитаризована и да је Армија
Републике Босне и Хецеговине оперисала изван зоне. Он је навео наређења
Генералштаба Армије Босне и Херцеговине о нападима из зоне.

*Сведок на овом суђењу потпуковник Франкен, заменик команданта Холандског

бататјона у Сребреници, изјавио је на суђењу у случају Благојевић – Јокић (осамнаести
дан) да "су испадали смешни приликом прикупљања оружја јер нису могли улазити у
куће где би се скривали војници".

5.3. ОДНОСИ МЕЂУ МУСЛИМАНСКИМ РУКОВОДСТВИМА

Много је доказа о међусобним несугласицама и сукобима између муслиманских

руководстава унутар Сребренице и ван ње. Све је то утицало на развој догађаја и довело
до ситуације да су снаге у Сребренице пружиле неадекватан отпор у складу са снагом и
могућностима приликом дејстава снага Дринског корпуса и да је град напуситило прво
руководство општине и војске у јулу 1995. године.

О тим несугаслицама најверније говоре сами учесници у њима – појединци из

цивилних и војних структура и институције од републичког до општинског нивоа.

Генералштаб армије Р БиХ, стр. Пов. Бр. 1/1-941, 30.07.1996. године.

449

Извештај о дотуру УБС И МТС у енклаве Сребреница и Жепа команданту Генералштаба армије Р БиХ
доставио је Штаб армије актом број 1-1/В-169 од 28.05.1996. године

229
 Због овакве ситуације многи су напуштали или су покушавали да напусте
Сребреницу. Помоћник команданта 28. дивизије Копнене војске за безбједност
обавештава Команду 285. истопнобосанске лаке пешадијске бригаде: "у последње вијеме
су учестала илегална напуштања зоне одговорности 28. дивизије према Лука-Слап и
одласци у Србију, Црну Гору и Македонију. С обзиром да се преласци врше у зони
одговорности 285. бригаде, као и начин на који се врше, постоју сумња да су преласци
организовани и да се врше у сарадњи са непријатељском страном".450

Команда 2. корпуса поставља Команди 28. дивизије КоВ као "један од

најважнијих, ако не и најважнији, задатак "предузимање свих мјера да се спријечи
напуштање зона Сребреница и Жепа.451

5.3.1. ОДНОСИ ИЗМЕЂУ РЕПУБЛИЧКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ

*Прелазно општинско вијеће Сребреница је у фебруару 1995. године упутило

протест Предсједништву, Влади и Генералштабу Армије Републике Босне и
Херцеговине због "индолентног понашања везано за превожење Координационог тијела
из Сребренице у Тузлу", уз отворено питање "коме то не одговара, да послије три године
ратовања, патњи и страдања дође неко званично из Сребренице и директно Вас упозна са
патњама, страдањима и проблемима око 40.000 житеља који су изгледа препуштени само
себи... За три године Сребреницу није посјетио нико из државних нити војних органа
власти, а са Вама већ двије године разговарамо на тему да неко посјети Сребреницу и да
наше једно званично тијело изађе из Сребренице и дође до Вас... У најмању руку нас
чуди да једно расељено лице са наших простора, запоселно у Штабу Армије у Какњу као
спремачица - кухарица, моше да обезбједи превожење свог мужа, да се превозе чланови
породица појединаца и сл, да не може да се дозволи и обезбједи превожење једног
званичног тијела..."452

*Командант Генералштаба армије Репулике Босне и Хереговине је на расправи у

Скупштини Републике Босне и Херцеговине, на тему "Војни узроци пада Сребренице у
јулу 1995. године", навео:

450
Орган безбједности Команде 8. ОГ "Сребреница", стр. пов. број 13-05-12, 30.01.1995. године.
451
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 02/1-670/4, 28.06.1995. године.
452
Прелазно општнско вијеће, Сребреница, број 01-92/95, 21.02.95. год.

230
 "Када је ријеч о Насеру Орићу он је предложио да дође заједно са политичком
делегацијом Сребренице да се у ТПК разјасне контарверзне инфорамције у Сребреници.

Требао се вратити хеликоптером 07. маја 1995. године, али је замолио да остане и
да иде у другој групи у којој су били и слушаоци Резервне официрске школе. Као што
сам већ рекао хеликоптер је 07. маја срушен.

Послије удеса, и поред наређења, није хтио – смио да иде пјешке у Сребреницу
тражећи за то, не обични, него борбени хеликоптер што се није могло обезбједити јер их
ми ни данас немамо".453

*Веома је интересантан акт који је Центар службе безбедности Тузла - Сектор

државне безбедности упутио Министарству унутрашњих послова Републике Босне и
Херцеговине - Служба државне безбедности (Управа 02)454 у коме се саопштава о
"Допуни плана раелизације 0И ‘910’ број Н-6254 од 04.10.1995. године" да је договорено
"да се напишу приједлози за примјену ‘Зоље’ према лицима из тачке 14. Допуне, као и
према Мехољић Хакији и Суљић Осману". Предлаже се "да се у коресподенцији лица
наводе под слиједећим псеудонимима: Орић Насер А-101, Турсуновић Зулфо А-102,
Бечиревић Рамиз А-103, Бектић Неџад А-104, Шабић Велид А-106, Манџић Ибрахим А-
107. Мујкановић Недрет Ц-201, Мехољић Хакија Ц-202, Суљић Осман Ц-203".

Као што се види, ради се о руководећим људима органа власти, војске и полиције
у Сребреници.

*Сребреницу је најпре сам Алија Изетбеговић, пише Зоран Петровић Пироћанац,

свесно од почетка користио за стварање мита о 40.000 мученика (колико је тамо
максимално било избеглица и становништва током рата). Та грозоморна техника, толико
коришћена од лидера исламистичких покрета широм планете, оправдава свако
жртвовање сопственог народа, када исламистичке вође процене домет медијских ефеката
таквог жртвовања. Данас је недвосмислено доказано да је Изетбеговић свесно користио
сребреничко становништво управо за те сврхе. Тридесетак хиљада цивила у граду било
је у двоструком прстену: споља Срби, а унутра 10.000 Орићевих наоружаних

453
Генералштаб армије Р БиХ, стр. пов. број 1/1-941, 30.07.1996. године.
454
Број 1863, 10.10.1995. године.

231
 људи.Додуше, слабо наоружаих, али свака пушка убија, макар била и стара М-48. Ту
безнедносну, заштићену зону, Изетбеговић је непрестано снабдевао оружјем, а његова
војска је Орићу и наређивала акције према Србима, чиме је намерно подстицано дејство
Срба. (При том се Орић хвалио канадском колеги Силеру из "Торонтио сана" видео -
снимцима одсечених српских глава приликом тих диверзантских излета на српску
територију.)455

455
Зоран Петровић Пироћанац, Две године после Сребренице, НИН, 14.јула 1997. године.

232
 ХУМАНИТАРНА ДИСКРИМИНАЦИЈА

Муслимани су намерно инсистирали на хуманитарној катастрофи, на недостатку хране, лекова.

Број људи у Среренуци је немерно преувеличаван да би се добила што већа хумитарна помоћ, а права
истина је следећа:

Све међународне организације које су се појављивале као достављачи хуманитарне помоћи и

тражиле пролаз преко територија српских опстина, биле су усмерене једино према Жепи, Церској,
Горажду или Сребреници, искључиво муслиманским подручјима. Таквим понашањем оне су изгубиле
сваки углед код српског народа. Чак и више од тога, примане су као непријатељи који се камуфлирају
некаквом хуманитарном активносћу.

До промена у понашању и мањег отпора српског становниства у Братунцу дошло је онда кад је на
међународним конференцијама о миру у Босни и Херцеговини почео толерантнији однос западних
представника према вођама српског народа и српске државе. То је омогућило да се хуманитарни конвоји
лакше провлаче до Сребренице и осталих муслиманских "енклава". У исто време, на пролеће 1993. године,
почела је и евакуација муслиманског цивилног становништва из Сребренице у Тузлу. Процењује се да је
тада, у осам конвоја, колико су муслимани дозволили, ово подручје напустило око 12.000 жена, деце и
стараца.

Од тада, током целе 1993., преко српске територије су свакодневно муслиманима стизале колоне
камиона и шлепера са стотинама и хиљадама тона робе. Увидом у документацију, доставне листе,
отпремнице и спецификације робе која се официјелно доставља Сребреници кроз Братунац, само за
раздобље април-август 1993. године, утврђено је да је муслиманима испоручено око 82, а Србима свега око
14 килограма прехрамбених и осталих производа - по становнику.

За килограм помоћи српској страни, муслиманима се доставља 6 килограма. То у доброј мери

потврђују и подаци општинских одбора Црвеног крста. (Конкретно: за око 30.000 муслимана на
територији Сребренице, односно 20.000 Срба у опстинама Скелани, Милићи и Братунац, испоручено је
1033, према 133 тоне брашна, 27 т. према једној тони шећера, 62 према једној тони детерџента, 26 према 4
тоне млека у праху, 21 према 0,5 т. квасца, 51 т. конзервиране рибе према 504 кутије, 39 т. конзерви
говедине према 101 кутији, 163 према 51 т. породичних пакета. У исто време, муслиманима, али не и
Србима, достављено је: 45 т. бисквита, 74 т. уља, 170 т. сочива, 110 т. пасуља, 4 т. хране за бебе, 40 т. сира,
2 т. минералне воде, 2 т. семена кукуруза, 3 т. семена кромпира, 28 т. соли, 53 т. сапуна, 1 т. кухињског
прибора, 10300 ћебади, 93 вреће, 535 кутија одеће, 8 т. пластичних фолија, затим душека, хигијенских
уложака и др.)

Поред идентификованих, или делимично идентификованих, количина и врста достављене помоћи

муслиманима у Сребреници друмским коридорима, они су за све то време добијали и авионске пошиљке.
Код нас је, 25. августа 1993., објављена емисија, највероватније Си-Ен- Ена, у којој је речено да су
Американци, од фебруара месеца, само падобранима испоручили 7.500 т. помоћи муслиманима у

233
Сребреници, Горажду, Жепи и Сарајеву. Поред војне опреме, муниције и оружја, САД и државе западне
Европе које су ангажоване у овим ваздушним активностима, муслиманима достављају и знатне количине
животних намирница и осталих свакодневних потреба, што, такође, треба додати већ исказаној количини
од 82 килограма по становнику.

Према слободној процени, муслимани у Сребреници су за назначени период април-август 1993.

године примили, укључујући и доставу падобранима, најмање око 130 килограма по становнику
најразноврснијих зивотних потрепштина. Срби овим видом доставе нису обухваћени. Докази о
дискриминацији у пружању хуманитарне помоци су веома бројни и очигледни, али то као да није довољно
да би заинтересовало, а још мање забринуло, организације и државе од којих та помоћ стиже.

И не само дискриминација, вец и бројне подвале међународне јавности које су месецима

лансиране. Тако, нико од оних који су се свесрдно залагали да се муслиманима достави хуманитарна
помоћ, у количинама које превазилазе реалне потребе тог становниства, није помињао, намерно или из
непознавања стварног стања, и следеће цињенице. Прво, да се само на подручју Сребренице налази преко
10.000 муслиманских војника (које треба нахранити, обући и опремити за даље ратовање).

Друго, да то становниство располаже резервама- што властите, што опљачкане хране- већим од
стандарда које заговара ФАО за земље у развоју. (Муслимани су за својих 30.000 становника имали око
17.000 говеда, са дневном производњом млека од око 100.000 литара, а то значи и довољном производњом:
сира, кајмака, маслаца; потом око 32.000 оваца и њихове млечне производе, 70.000 одрасле живине.) За
разлику од њих Срби су били ти који једва успевају да се некако прехране. (За 20.000 становника имали су
свега 4000 говеда, 6000 оваца, 3000 свиња и 24.000 одрасле живине.)

Треће, ни на једној страни није забележена смрт од глади. Да је до тога дошло на муслиманској
страни, њихови заштитници би алармирали цео свет и све светске политичке, хуманитарне, војне и
дипломатске службе. (Да се на српској страни тако нешто догодило, ни хуманитарне организације, ни неко
други се на то не би ни осврнуо.)

Четврто, муслиманска страна располагала је са толиком количином житарица да је, поред

потрошње за исхрану, успела да засеје све (око 15.000 хектара) обрадиве површине пшеницом (семенска
пшеница, као што се могло видети, није достављена у контигенту хуманитарне помоћи).

Оно сто највише иритира је безобзирност према деци. На територији ове четири општине нашло
се око 750 деце без једног или оба родитеља и деце која су се ту затекла у избеглиштву. У сваком случају
реч је о деци која су социјално угрожена и незбринута. О школама, дечјим вртићима или јаслицама,
установама које би колико-толико могле да помогну, није се могло ни говорити при сталном гранатирању
и артиљеријским нападима са муслиманске стране.

234
 Српској деци је за све то време био угрожен физички опстанак не само од муслиманских мина и
граната, вец и од недостатка хране, медицинске заштите, а уз то и интересовања међународних
институција, Црвеног крста, Комесаријата за избеглице, неких лекара и фармацеута без граница,
УНПРОФОР-а, и многих других који се у свету представљају као добротвори и заштитници угроженог
становништва Босне и Херцеговине.456

5.3.2. ОДНОСИ УНУТАР СРЕБРЕНИЦЕ

*Оделење безбједности Команде 2. корпуса је од помоћника команданта за

безбедност 28. дивизије Копнене војске тражило проверу сазнања о нарушеној
политичко-бебедносној сутуацији у Сребреници због обавештења "да је у Сребреници
озбиљно нарушена политичко-безбједносна ситуација. Наиме, располаже се сазнањима
да посланик у Скупштини Р БиХ, Мустафић Ибран457, заједно са Салиховић Хамедом,
бившим Начелником СЈБ, Ефендић Хамедом, бившим Предсједником Странке
демократска акције Сребреница и Салиховић Хусом, смењеним командантом 283.
источнобосанске лаке пешадијске бригаде, окупљају добровољце из Армије Републике
Босне и Херцеговине у намјери ‘прављења своје војске' за борбу против 28. дивизије
Копнене војске...".458

Наводе се подаци онакви какви су наведени у "Процјени политичко-безбједносне

ситуације на подручју демилитаризоване зоне Сребреница", коју је сачинило
Предсједништво општине Сребреница 17 дана касније.

Из аката Команде 8. оперативне групе "Сребреница", упућеног Команди 2.

корпуса види се да је о томе Насер Орић послао седмични оперативни извештај у коме је
навео све ове несугласице у Сребреници459, као и акт упућен на руке460 команданту 2.
корпуса

456
457
Мустафић Ибран, Поточари, Сребреница. Посланик у Скупстини Босне и Херцеговине, предводник већине
акција усмерених против Срба, члан Опстинског одбора СДА и организатор многих сукоба на верској основи.
Организовао набавку оружја и наоружавање чланова Странке демократске акције и сребреничких муслимана.
458
Оделење безбједности Команде 2. корпуса, стр, пов. бр. 06-05-97/95, 09.04.1995. године.
459
Команда 8. ОГ "Сребреница", Седмични опративни извјештај, број 130-24-1/94, 19.03.1994. године.
460
Команда 8.ОГ "Сребреница", број 130-01-82/94, 23.03.1994. године.

235
 У "Процјени политичко безбједносне ситуације на подручју демилитаризоване
зоне Сребреница"461, коју је Председништво општине Сребреница упутило
Председништву, Влади и Министарству унутрашњих послова Републике Босне и
Херцеговине, као и служби државне безбедности, централи Странке демократске акције
Сарајево и Влади Тузланског кантона462, стоји:

"...Обзиром да на власт нису дошли они који су издали овај народ (Ефендић
Хамед, бивши Предсједник странке СДА, Мустафић Ибран, бивши Предсједник
Извршног одбора општине Сребреница и Салиховић Хамед, бивши Начелник Станице
јавне безбједности Сребреница) почиње борба за 'повратак на функције'. Именовани
стварају фракционашко крило у странци СДА па им број одборника и прилази јер себе
види као њих па се сврстао у ону групу која ништа није урадила за овај народ. Почиње
њихова кампања на војне и цивилне структуре не бирајући средства. На војску нападају
да се није требала ни борити, да је народ џаба изгинуо те да је војска све уништила итд.
Крњи углед Насера Орића Команданта '8.ОГ' говорећи да је лопов, силеџија, да продаје
хуманитарну помоћ и др, да би изгубио углед пред војском.

Ради проношења оваквих вијести Насер је приватном тужбом Основном суду у

Сребреници тужио Хамеда Салиховића који је говорио да Насер силује дјевојке по
Сребреници што Станици јавне безбједности у Сребреници није Познато нити је било ко

461
Број 01-265/95, 26.04.1995. године. Са потписом предсједника председништва Османа Суљића.
462
Сличну информацију о опозиву из старанке ове тројице упутио је Извршни одбор Странке демократске
акције – огранак Сребреница Централи Странке демократске акције Тузла (број 08-05/04, 03.05.1994. год)
наводећи: "Након одлуке Извршног одбора претходно наведена господа не уважавајући ту одлуку иде на
окупљање народа и писање разних летака, гдје врше планирање неистине на рачун оружаних снага и
тренутних власти општине Сребреница... Претходно наведени ради својих болесних амбиција и личних
интереса у стању су на овим просторима, завадити народ, војску и власти општине Сребреница, што би у
сваком случају могло имати нежељене последице... а обзиром на чињеницу да у Тузли постоје неки људи из
странке који их штите бојимо се да ти исти људи због неупућености у суштину проблема, уистину не почну
подржавати претходно наведене... "
Учинило је то и Председништво општине Сребреница упутивши "Информацију радне групе о малверзацијама
дијела челника огранка СДА за Сребреницу и руководства општине Сребреница (број 70/94 од 12.03.1994.
године) Команди 2. корпуса, Влади Републике БиХ, СДА Републике БиХ и Предсједништву Р БиХ (на руке
госп. Алији Изетбеговићу).
Предсједништво општине Сребреница је од Скупштине Репулике Босне и Херцеговине тражило разрешење
дужности посланика у Скупштини Босне и Херцеговине и одузамање имунитета за Ибрана Мусафића (број
01-88/94 од 21.03.1994. године).

236
 пријављивао. Ова група успјева увучи у своје игре и Команданта 283. ИБлбр463
Салихивић Хусу који пише писмо Предсједнику Републике Босне и Херцеговине Алији
Изетбеговићу да је његов командант Насер Орић криминалац, те да се у штабу све
покраде.

Ибран Мустафић са својим присталицама често одлази до УНПРОФОРА-а да

пријављује гдје се окупља наша војска те да се оружје налази по кућама па на основу
његових пријава УНПРОФОР је организовао више претреса кућа ради узимања оружја а
покушали су претрес куће Насера Орића.

На састанцима који се одржавају суботом у кући Хамеда Ефендића а осталим

данима код Ахме Тихића праве планове како блатити и негирати борбу народа који се
сам организовао, те ко ће на коју функцију кад они дођу на власт. Негирају постојање
војске што је Хамед Ефендић дана 18.03.1995. године у разговору са Начелником СЈБ
Сребреница Хакијом Мехољићем рекао да за њега овдје не постоји војска него да
постоји једино банда а да ће се стање поправити једино када они дођу на власт.

Из разговора се могло сазнати да они шаљу писма у Тузлу и Сарајево

Републичким Кантоналним властима како је овдје неваљасто стање да би Виши органи
власти у Републици имали погрешно виђење о стању у Сребреници, а уствари они раде
на отежавању и онако тешког стања, па покушавају блокирати рад Прелазног
општинског вијећа у чему за сада не успијевају. Траже упориште у подјели хуманитарне
помоћи преносећи народу да се овдје све покраде па су у више наврата путем плаката
које су лијепили по граду позивали грађанство на устанак против Војне и цивилне
власти".

*Насер Орић из Тузле пише Рамизу Бећировићу464: "Мораш видјети са

предсједником да се једном заузме став око свих питања па и проблема бјежања. Овамо

463
Источнобосанска лака бригада.
464
Првог марта, Орић је од свог команданта из Тузле примио поруку којом му наређује да одмах напусти
енклаву и да на удаљеном снежном врху сачека хеликоптер који ће га превести до штаба. Насер Орић чекао је
више од месец дана. Није знао како да протумачи ово наређење армије. До краја априла, он и још седамнаест
виших официра били су евакуисани из Сребренице, наводно због допунске обуке. Генерал Мустафа
Хајрулафовић , један од шефова војне контраобаве штајне службе, рекао је да су Орић и његови официри
позвани у штаб зато што су знали за предстојећу српску офанзиву. "Морали смо се припремити за евакуацију
становништва. Уствари су били позвани ради инструкција".Али, то је било варка. Орићу и његовим

237
 сам ја покушао све да се екипе врате пјешке али незанм докле ће да се Хакији пропушта
кроз прсте и да из сјене ради шта хоће, докле ће он да пушта припаднике Министарсрва
унутрашњих послова са одобренејм да иду у Тузлу а сиротиња да испашта и да се опет
ломи све по нашим леђима".465

*С циљем расвјетљавања околности под којима је дошло до пада Сребренице и

Жепе, Служба војне безбједности Армије Републике Босне и Херцеговине је
оперативним радом и кроз више инфорамативних разговора са припадницима Армије и
МУП-а, као и са појединим цивилним лицима, дошла до бројних података и сазнања која
указују на неке карактеристике безбједносног стања у овим мјестима:

"У оцјени ових података треба имати присутним да у овим заштићеним зонама
УН-а дужи временски период није било борбених дејстава, што је засигурно утицало на
опуштање припадника тамошњих јединица. Како је рат одмицао и у условима тоталне
изолације, функционисање цивилних органа власти је све више слабило, тако да је све
чешће долазило и до нарушавања међусобних односа и сукоба ових органа са командама
јединица Армије. У таквим условима живота профитерство и сви облици криминала су
све више узимали маха, у чему су учествовали и поједини носиоци функција у цивилним
и војним органима. Агресор је помно пратио овакво стање466 и преко шверцерских
канала га подстицао и усмјеравао. Уз то агресор је снажном пропагандом континуирано
пласирао тезу за 'несметано напуштање' ових заштићених зона, што је такође, уз
напријед наведено утицало на једну општу дезоргнизацију живота и морал војника.

Калкулације и неодлучност међународних фактора у односу на ове заштићене

зоне, те шверц и профитерство припадника УНПРОФОР-а, су такође један од фактора
који су значајно утицали на укупно стање безбједности у Сребреници и Жепи.

официрима - изузев његовог заменика Рамиза Бећиревића – забрањено је да се икада врате у Сребреницу.
После тога, Орић је Бечиревицћ видео тек после пада енклаве када се предводећи више стотина војника из
Тузле пробијао кроз српске линије у сусрет хиљадама оних који су успели да побегну из Сребренице.
465
Документ обележен са 3Х5Ј750.ТXТ.
466
То је сасвим нормално у ратном стању. Чине то све зараћене стране, па се због тога и предузимају
протвмере, а зашто нису или јесу предузумане у Сребренци јасно се види из наведених околности у овој
процени.

238
 Стање безбједности у зони одговорности 28. дивизије, уочи офанзиве четника,
било је веома нарушено, посебно у самој Сребреници, а с теденцијом даљег
усложавања. Један од главних узрока таквог стања били су озбиљно нарушени односи на
релацији општинске политичке структуре – Команда 28. дивизије – СЈБ Сребреница.
Нарочито је био изражен дуго присутан сукоб ставова које је, с једне стране заступао
Хакија Мехољић, начелник СЈБ Сребреница и, с друге стране, Насер Орић, а на основу
чега је дошло до подјеле одговорних људи из војног и политичког руководства
Сребренице.

Овај сукоб је започео на самом почетку рата, када је Мехољић тражио да се не

пале српска села и куће и да се заштите цивили свих националности, а заговарао је и
отварање коридора од Сребренице ка слободној територији, док је Орић имао супротне
ставове и заговарао другачији начин ратовања. Сукоб ове двије истакнуте личности у
организацији одбране и супростављању агресији је кулминирао по формирању војне
полиције при Команди 28. дивизије, након чега долази и до сукоба у надлежностима
војне и цивилне полиције.

Догађаји који су касније услиједили, као што су покушај убиства Мехољића од

стране НН извршиоца, убиство Салиховић Хамеда, бившег предсједника СДА и
начелника СЈБ Сребреница и тешко рањавање Мустафић Ибрана, посалника у
Скупштини РБиХ, што се десило 19.05.1995. године под неразјашњеним околностима, те
посебно неефикасне мјере војне полиције на проналажењу извршилаца ових кривичних
дјела, довели су до немира и ширења гласина међу становништвом Сребренице о
могућим извршиоцима и 'сљедећој жртви'. На састанку ужег руководства СЈБ
Сребреница, који је одржан 22.05.1995. године, на коме је разматрана безбједносна
ситауција, комплетно руководство поднијело оставку, која је датирана са 01.06.1995.
године. У образложењу је наведено да оставку подносе због немогућности
функционисања СЈБ у околностима и условима који су настали.

Сви ови догађаји су изазивали несигурност, забринутост и немир у грађанству,

али и међу припадницима Армије, који након тога све чешће покушавају проначи начин
како да изађу из Сребренице у било ком правцу. Неки од њих су у мањим групама
успјевали доћи до других слободних територија, гдје се према њима нису предузимале
санкције због дезертерства из својих јединица, па је то подстицало и друге борце у
Сребреници на исте покушаје.

239
 Несигурност и забринутост људи негативно се одражавала на рад свих субјеката
који су организовали живот, рад и одбрану слободних простора Сребренице. Од тада,
под притиском појединих лица из војног руководства, суд и војно тужилаштво у
Сребреници практично не функционишу, а међу припадницима СЈБ је завладао страх и
несигурност у обављању послова на отркивању извршилаца кривичних дјела.

О безакоњу у Сребреници илустративно говоре и сазнања о понашању Голић

Ејуба, команданта самосталног брдског батаљона, који је почетком марта прошле
године, са групом од 20 војника, извршио оружани напад на општински затвор у
Сребреници и омогућио бјекство Мерџић Незиру и Бегић Садику (први је био оптужен
за покушај убиства, а други за убиство).467

Међу грађанима Сребренице све веће неповјерење према цивилном и војнм

руковоству су неравноправна расподјела и махинације са робама из хуманитарне
помоћи, са чим су се у везу доводили Насер Орић и општински функционери Осман
Суљић, Адем Салиховић и Хамдија Фејзић. Више података говори да су ова лица вршила
шверц хуманитарном робом, оружјем, нафтом у сл, те да су у тим шверцерским
пословима сарађивали са припадницима УНПРОФОР-а, па и са агресором.

У процјени узрока неефикасне одбране Сребренице треба имати присутним

понашање и саму личност Насера Орића, који је прије рата боравио у Београду, гдје је
био ангажован у личном обезбјеђењу Слободана Милошевића. У току рата одржавао је
везу са једним полицајцем из Новог Сада, који је такође раније био у пратњи Слободана
Микошевића. Поред тога, Орић је свакодевно, преко Манџић Ибрахима званог 'Мрки'
обављао контакте са четницима на ПЗТ. Већина ових контаката је успостављено преко
ручне радио станице, којом приликом су се користили тајни позивни знаци 'газда' (Орић)
и 'војвода' (четници).468

467
О овом догађају Команда 28. дивизије је известила Команду 2. корпуса својом актом стр. пов. бр. 04-21/95
од 05.04.95. год. Иако је због овог случаја дошло до страјка 15 дана свих запослених у Основном суду у
Сребреници у знак протеста, као и покретања кривичне пријаве против Голића од Центра службе
безбедности из Тузле, покушава се оправдати овај поступак чињеницом "да се ради о изузетном борцу који је
дао огроман допринос оружаној борби, али стоји та да исти у пијаном стању је склон чињењу кривичних дјела
најтеже природе".
468
Обавештајно оделење Команде Дринског корпуса је обавештајним радом дошло до података да је "дана
21.04.1995. године Насер Орић заједно са Голић Ејубом…, као и још неколико сарадника… отишао

240
 У другој половини 1992. године Валид Шабић (по доласку у Тузлу постављен на
дужност у Команди 2. корпуса), близак пријатељ Насера Орића, подстиче сукоб између
Орића и Ризвановић Нурифа, тада команданта Дринске дивизије. Под оптужбом да је
сарадник КОС-а, да је продао Церску и Каменицу и да намјерава побјећи у Тузлу, Насер
Орић и Зулфо Турсуновић хапсе Ризвановића са још 30 њему блсиких војника. Три дана
касније "пријеки суд", у присуству 1.000 мјештана у Коњевич Пољу, Ризвановића
проглашава кривим, након чега га Турсуновић, у пратњи 30 војника, одводи према
Сребреници, где је стријељан469. Одмах затим на дужност команданта постављен је
Орић.

У јануару 1994. године услиједила је реорганизација јединица Армије, у оквиру

чега је у Сребреници формирана ОГ-8. Међутим, и након тога у јединицама на подручју
Сребренице владало је опште расуло и јавашлук, а већи број војника се само фиктивно
водио у јединицама. Заправо овакво стање било је евидентно одмах након што је
Сребреница проглашена заштићеном зоном. Линије одбране нису биле довољно
покривене, а на локалитетима Јасенова, Љељан до, Љесковик, Котљевац, језеро Перучац
и даље према Жепи положаји уопште нису били запосједнути, већ се само вршило
повремено патролирање.

хеликоптером за Тузлу, да би их дана 24.04.1995. године у Сарајеву примио Алија Изетбеговић.Том приликом
Изетбеговић је Голићу рекао да ће, након завршетка рата одговарати за убитства која је починио у
Сребреници, али и да ће му иста бити и опроштена ако се до краја рата искаже као добар борац, чиме га је
амнестирао од истражног поступка који је ових дана требало да се против Голића води у Тузли. Такође се
истом приликом обратио и Насеру Орићу за којег, како му је рекао, располаже великим бројем притужби због
његових криминалних радњи".
(Обавештајно оделење, стр. пов. бр. 17/631, 25.05.1995. године).
469
Заробљени припадник 28. дивизије војник Салиховић Сеад је на информативном разговору изјавио да се
"наводно прича да је Турсуновић из заседе крајем 1992. године убио Нурифа Ризванивића"и да у Сребреници
"Зулфо важи за преког човека, оданог Н. Орићу", као и д се "тајно међу народом у Сребреници прича да је
Турсуновић задужен за извршење убитстава виђенијих и школованијих муслимана који се не слажу с Н.
Орићем"..
Нуриф Ризвановић, бивши официр ЈНА, као немачки обавештајац осуђен са групом сарадника на седам
година затвора. После издржене казне основао приватну детективску агенцију "Лауфер"у Новом Месту
(Словенија). Пред почетак оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, као председник Муслиманског
националног вијећа, набављао оружје и снабдевао муслимане у сребреничком крају. Из Тузле дошао са
групом бораца у село Глогову, општина Братунац. (Миливо је Иванишевић, Лична карта Сребренице).

241
 Овакав однос према борбеним задацима омогућавао је четницима да на том
подручју изврше више ликвидација и заробљавања локалног становништва. Систем везе
између главне команде и команди бригада скоро уопште није функционисао, а средства
везе су злоупотребљавана и углавном користила за свађе и препирке са четницима. У
својим изјавама борци из Сребренице истичу да, и поред свега овога, као и пад дијелова
линија одбране у том периоду, Орић и Команда подчињених јединица нису предузимале
потребне мјере на устројавању јединица и органи зовању боље одбране овог подручја.

Иначе, у вријеме боравка у Сребреници Орић је око себе окупљао углавном

кримогене личности, као што су Ејуб Голић, командант једног батаљона, Манџић
Ибрахим звани 'Мрки', Аљукић Хусеин звани Беахија, извјесни Ћело који је био његов
пратилац и др. Ова су лица по налогу Орића починила више кривичних дјела.

За истачи је чињеницу да је Орић, са групом официра, у марту 1995. године

отишао у Тузлу и да се више није враћао у Сребреницу. Из Тузле је повремено
остваривао радио везу са Камандом дивизије, Служби безбједности нису познати разлози
његовог тако дугог одсуства из Сребренице, али је то засигурно веома негативно утицало
на организовање одбране.

Све напријед наведено, као и понашање Холандског батаљона УНПРОФОР-а,

утицало је на то да отпор агресорској офанзиви није био примјеран распложивим
потенцијалима за одбрану. Укупно стање у Сребреници негативно се одразило на
психолошко-мотивациони фактор и стање морала у јединицама 28. дивизије и међу
грађанством Сребреница, тако да се већи број бораца и цивила без отпора предао, након
чега су четници над њима извршили стравичне злочине. Припадници Холандског
батаљона УНПРОФОР-а нису пружали отпор четницима нити су предузимали било
какве мјере заштите становн иштва...".470

*О тешкој ситуацији унутар Сребренице и нарушеним односима међу органима

власти, те узроцима напуштања заштићене зоне, довољно говори сам заступник
команданта мајор Рамиз Бечировић у обавештењу које је упутио Команди 2. корпуса:

Коментар овом није потребан, закључци о ситуацији у Сребреници су јасни и јасно је да свако оптуживање
470

протвника и снага УНПРОФОР-а нема места.

242
 "Проблем одласка припадника Армије Р БиХ и цивилних лица из заштићених
зона Сребренице и Жепе у правцима Тузле, Кладња и Србије присутан је од првих дана
демилитаризације ових простора. У цијелом том периоду војна и цивилна власт у
Сребреници предузимали су низ мјера за спрјечавање ових одлазака али све мјере нису
дале веће резултате у пракси.471 Разлог овом је тај да се ти одласци планирају у оквиру
мањих група које организацију врше и тешко их је оперативним радом разобличавати.

Одређен број људи, нормално, упознат је о намјерама појединаца и група које се

припремају на полазак али се углавном са таквима солидаришу и руковођени линијом
незамерања нерадо дају податке о таквим. Некад се те групе успију разобличити и
спријечити у покушају изласка из заштићене зоне и према истима смо предузимали мјере
дисциплинске одговорности и изрицали дисциплинске мјере војничког притвора. Свим
лицима која се жале на недостатак хране и због тога намјеравају кренути са ових
простора изналазили смо могућности и пружали помоћ у том смислу.

Међутим у љетним мјесецима као да неки непознат талас једноставно прође кроз
народ и на једном се створи еуфорија да је најбоље рјешење кренути према Тузли због
чега се цијели простор буквално заталаса и велика вечина народа је тада спремна за
полазак: Такав случај се дешава управо ових дана. Наредбом команданта 28. дивизије
КоВ стр. пов. бр. 01-57/95 од 27.05.1995. године забрањено је свако кретање појединаца и
група становништва , нарочито војника, између енклава Сребренице и Жепе без
претходно издатих одобрења к-де јединица за припаднике ОС са чиме се треба сагласити
к-да дивизије.

По истој наредби к-де свих јединица у з/о дивизије су дужне радом обавјештајних
и органа службе војне безбједности прикупљати податке о свим лицима која немјеравају
напустити заштићену зону ради одласка на друге слободне просторе Р БиХ или у правцу
Србије и оперативним радом спријечити у покушају. Поменути органи команди војних
јединица обавезни су измјењивати информације са СЈБ и са њима остварити
најуспешнију сарадњу ради веће ефикасности у свом раду.

Немогуће је навести више стотина докумената команди појединих бригада у 28. дивизије у којима се
471

обавештава виша команда о дезертирању бораца, најчешће са оружјем, понекада и са породицама, у

неПознатом правцу.

243
 Поред поменуте наредбе к-дант 28. дивизије КоВ издао је и Наређење стр. пов.
број 01-114/95 од 17.06.1995. године обавезавши команду 285. Иблбр да оперативним
радом службе војне безбједности и обавјештајних органа њене к-де, предузму све
неопходне оперативне мјере и у сарадњи са СЈБ Жепа разоружа сва војна и цивилна луца
која се са оружјем затекну на просторима Жепе без одговарајучих одобрења
предпостављених команди, таква лица лише слободе, а иста ће бити враћена под
пратњом у Сребреницу ради предузимања одговарајућих репресивних мјера.

Нажалост и поред свих мјера које предузимамо одређен број мањих група успије
се извучи између наших и агресорских редова и напустити заштићену зону. Свјесни смо
свих негативних посљедица које могу наступити по цивиле и заштичене зоне за случај
масовнијег одласка војно способних лица са ових простора и одношење наоружања и
муниције...

... Поред осталих мјера одлучио сам да у Жепу упутим дио ДИВ чете –
приштабска јединица и команданта 281. Иблбр мајора Зулфу Турсуновића, да својим
ауторитетом покуша вратити дио људи са наших простора за које предпостављамо да су
у току прошлих и ранијих ноћи отпутовали у правцу Жепе са циљем да пређу у
Кладањско подручје по пореби припадници ДИВ чете ће у сарадњи са војном полицијом
285. Иблбр таква лица разоружати и лишити слободе и принудно вратити у Сребреницу.

Мишљења смо да би команда 2. корпуса у сарадњи са другим органима власти

требала предузмати оштрије репресивне мјере према свим лицима која пристигну на
ваше поросторе што би сигурно дестимулирајуће дјеловало на потенцијалне кандидате
спремне за полазак из Сребренице и Жепе. Информишите нас ко су били водичи за
претходне групе и докле су их довели".472

*Заробљеници припадници 28. дивизије, поручник Нукић Мехмед и војник

Бехтић Енвер, на информативном разговору кажу да се "хуманитарна помоћ коју су
допремали припадници Уједињених нација већим делом се задржавала за муслиамснку
војску, једним мањим процентом иста је дељена цивилном становништву, а једним

472
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 01-132/95, 21.06.1995. године.
Сличну информацију дала је Команда 8. ОГ "Сребреница"у свом "Извјештају о стању борбеног морала за
мјесец јануар 95"(број 04-16/95, 05.02.1995. год).

244
 вечим процентом је задржавана у илегалним каналима, те је иста потом слободном
продајом продавана на пијаци и то искључиво за девизни новац".

Тако Нукић наводи да су "Орић и његови ‘људи’ од продаје хуманитарне помоћи

цивилном становништву зарадили велике количине девизног новца и племенитих
метала".473

Сличну изјаву дао је и Сеад Салиховић, који тврди "да Орић у Сребреници важи
за главног ‘мафојозу’, да сву хуамнитарну помоћ која дође до Сребренице он узима и то
да 40% оставља за муслиманску војску, 20-30% за народ у Сребренци, а да преостали део
хуманиатрне помоћи завршава на пијацама, где се продаја намирница врши искључиво
за девизну валуту, да продају врше Орићеви људи, а да приход од продаје хум. помоћи
исључиво добија Орић". Он тврди да се на пијаци продаје по 30 ДЕМ, цигарете и до 5
ДЕМ, кафа и до 50 ДЕМ...474

*О сутуацији у Сребреници најбољи зајључак изводи Миливоје Иванишевић475:

"О животу у Сребреници током рата, од маја 1992, а поготово од 17. априла 1993.
до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа
сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од странаца који су долазили и
боравили у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су
изнели сами Сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено
о условима живота и режиму који је владао у том граду.

Тако, по једнима, локални неспоразуми, свађе, сукоби и нетрпељивости, настајали

су због махинација у дистрибуцији хране и осталих свакодневних потрепштина,
поготово робе из хуманитарне помоћи која је стизала конвојима и авионима. Обичан
свет се бунио због тога што су највише узимали они који су већ доста тога имали и који
су највише донели из освојених српских села. Већим делом рата ови проблеми су више
заокупљали пажњу мештана него оружани сукоби. Није морало тако да буде. У пролеће
1993. Сребреницу је напустило око 12.000 особа.

473
Дневни извештај, 10. контраобавештајна група, стр. пов. бр. 5-79. 15-07.1995. године.
474
Документ ЕРН 03625448.
475
Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, хттп://www.глас-јавности.цо.yу,

245
 То је у доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних,
без огрева у кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на пијаци и улицама
било је разне робе, поготово оне која је стизала из хуманитарне помоћи. То је
проузроковало стално незадовољство мештана, социјалне немире, силовања, пљачке,
крађе, проституцију... У многим кућама једини новац који су имали доносиле су девојке
које су се дружиле са војницима УНПРОФОРа. У једној од две жешће побуне дошло је и
до физичких сукоба.

У центру града је разваљена, опљачкана и запаљена бивша робна кућа, у којој се

налазио магацин хуманитарне помоћи. Истог дана уследила је енергична полицијска
истрага, у којој је саслушано више десетина лица, који су се том приликом затекли у
центру града. Муслимани су после покушали да тај објекат прикажу као жртву српског
гранатирања, али подвала није успела. Годинама је изгорела зграда била ругло града.

Такво стање проузроковало је многа бекства и дезертирања из енклаве према

осталим крајевима под муслиманском влашћу, највише према Тузли, али и у Југославију
и Србију. Почетком априла 1994. у Братунац су пребегле и две муслиманске девојчице у
одмаклом степену трудноће. Обе су имале по 15 година и биле су жртве силовања
Насерових војника. Обе су и Ш.С. и В.Д. надлежним органима унутрашњих послова
Братунца 4. априла 1994. дале службене изјаве.

По ослобођењу Сребренице у једној запуштеној кући нађена је везана девојка из

Италије. О томе је обавештена и италијанска амбасада у Београду. После посете њиховог
војног аташеа девојка је смештена у психијатријску болницу на Соколцу.

Питање како се нашла у Сребреници и шта се са њом дешавало засад је без

одговора. Иначе, о стању у енклави, поготово у самом граду, као и побунама, дата су
бројна сведочанства која се чувају у надлежним службама РС."

*Међутим, није долазило до несугласица само између органа цивилних и војних

структура него и унутар саме 28. дивизије, па након борбеног извештаја Команде
285.источнобосанске лаке бригаде476, упућеног Команди 2. корпуса, о борбеним
резултатима диверзантаких акција изведених од 20. до 26. јуна 1995. године, Команда 28.

476
Стр. пов. бр. 08-41-244/95 од 26.06.1995. године.

246
 дивизије својим обавештењем477 изражава незадовољство због начина писања тог
борбеног извештаја из разлога "што је написан тако да се може извести основан закјучак
да су диверазантске акције изведене искључиво од стране припадника 285.
источнобосанске лаке бригаде".

Сматра се да је "овакав начин извештавања виших Команди некоректан и

необјективан и да изазива оправдано незадовољство Команде 28. дивизије и осталог
њеног војничког састава а поготово јединица и припадника који су у тим акцијама
учествовали са припадницима 285. источнобосанске лаке бригаде".

Да би оповргла наводе Команде 285. источнобосанске бригаде. Команда 28.

дивизије је у седмичом извештају478 дала своје виђјење тих догађања.

До неслагања је дошло и поводом реорганизације, па је у 282. источнобосанској

лакој бригади (одмах потом пише да је у питању 283. источнобосанска лака бригада)
дошло до великог незадовољства због "неоправданог поступка команде 8. оперативне
групе "Сребреница" да се због формирања маневарске бригаде, растури 283. иблбр, а да
новоформирана бригада наслиједи само број 283".479

На ванредном извештају480 са састанку са шефом цивилних послова

УНПРОФОР.а Кен Бисером у Команди 2. корпуса, који је одржан поводом његовог
одласка у Загреб, Бисер је изјавио да "ситуација није узнапредовала, избјеглице постале
апатичне, негативан однос према локалним органима власти, анимозитет локално
становништво – 'узбјеглице не раде ништа', избјеглице 'сматрају да их држе против
њихове воље у Сребреници'... анимозитет Начелника Министарства унутрашњих
послова и Насера Орића... Војне структуре – Орић Насер и Турсуновић Зулфо
(командант 281. бригаде) - су у сукобу, материјални интереси у позадини сукоба,
уништавање конкуренције – различите струје, умијешаност у криминал и шверц обију
страна, нико не може изаћи из Сребребице да свједочи, УНПРОФОР нема моћ да

477
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 01-150/95, 29.06.1995. године.
478
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 04-113/95, 30.06.1995. године.
479
Посебан извјештај, Команда 282. бригаде – орган безбједности, број 05-77, 16.02.95. год; Извјештај,
Команда 283. иблбр – орган безбједности, стр. пов. бр. 05-226-13/95, 13.02.95. год; Извјештај…, Команда 284.
иблбр, број 05-108/95, 13.02.95. год; Извјештај, Команда Самосталног батаљона, број 05-106/95, 13.02.95. год..
480
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр- 02/1-1876/1, 09.12.1994. године.

247
 предузме акцију у том смислу, шеф полиције се жали да полиција нема надлежност над
припадницима војске у спрјечавању криминалних радњи...".

Командант корпуса је "замолио господина Бисера да по могућности преко својих

извора провјери податке о односима Насер – Зулфо, Насер – Министарство унутрашњих
послова – органи власти – Странка демократске акције". Бисер је обечао "да ће сва
сазнања о наведеним питањима пренијети команданту 2. корпуса".

*У седмичном извештају481 Команда 8. оперативне групе "Сребреница" извештава

Команду 2. корпуса да је енклаву "напустило око 1.200 лица од којих једна трећина није
са наоружањем. Судбина ових лица је неизвјесна.. Међу њима има и чланова команди
јединица... У Команди 283. бригаде замјеник команданта Мујкић Азмир више од два
мјесеца самовољно је напустио дужност и не обавља своју дужност... начелник штаба
бригаде Салиховић Зулфо од априла мјесеца ради као предсједник странке (СДА). У
истој бригади помоћник комаданта за морал Авдић Хајрудин станује у Сребреници и
веома ријетко се појављује у јединици, а на састанке код помоћника команданта за морал
у оперативној групи уопште не долази. Помоћници команданта за безбједност 281. иблбр
Ахметовић Абдулах и 282. иблбр Смајловић Суад достављају непотпуне извештаје, при
чему прикривају право стање у јединици...".

*Интересантан је податак који је навела Команда 8.оперативне групе

"Сребреница" у свом извештају о стању борбеног морала за мјесец јануар 95: "Поред
сталних одлазака ка Тузли и Македонији број становника у Сребреници се не смањује.
Тај број се увеличава захваљујући новорођеној дјеци. У протеклој години је само у
болници рођено 763 дјеце, а предпоставља се да је број новорођенчади већи два пута јер
се највећи број дјеце роди у породичним кућама".482

Постоји више објашњења о енормном порасту наталитета у Сребреници у веома

тешкој ситауцији – верски утицај хоџа и силовања, посебно млађих жена избеглица.

Илустративан је и пример ситуације у Сребреници и текст који наводи Зоран

Петровић Пироћанац: "Демографима ће свакако бити занимљив податак да је међу

481
Стр. пов. број 130-75/94, 09.09.1994. године.
482
Команда 8.ОГ "Сребреница", број 04-16/95, 05.02.95.год,

248
 избеглицама било десетак хиљада деце. А од тог броја око 8.000 било је узраста од 0 до 3
године, или "ратне деце", како се популарно каже. "То ти је, мој брате, конкретан посао
њихових хоџа, јебеш им матер, потпуно опкољени, без хране, непрестано кукају, а само
праве нову дјецу. Па, је ли то нормално? Да не вјерујеш. И сад ти мени реци – каква је то
религија, тај ислам.

Направили су усред Сребренице још један корпус војника који ће за 15-20 година,
поново да крену на нас. Само нека их што даље од нас, јаране". У Поточарима је то било
очито: о сваку жену "окачили се гроздови деце", како каже Јевић. Била је ту и
четрнаестогодишња девојчица са двоје деце. "Где су сада страни новинари да виде како
су и ову Срби силовали горе у Сребреници", заједљиво ми је коментарисао овај
куриозитет један борац.483

5.3.3. ОДНОСИ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ СА УНПРОФОР-ОМ

У Сребреници су базирале и снаге УНПРОФОР-а. То је био холандски батаљон са

300 војника, са 21 оклопним транспортером и припадајућим противавионским, противок
лопним и пешадијским наоружањем484.

О односу муслиманских снага према снагама УНПРОФОР-а на подручју

Сребренице, и агресивном понашању према њима говори низ мислиманских докумената
и докумнеаа Уједињених нација:

483
Зоран Петровић Пироћанац, Рат у Босни - Почело је крећење града, Интервју, 21.ВИИ 1995.
484
Према акту Команде 2. корпуса стр. пов. бр. 06-712-24-4/95. од 12.07.1995. године.
У својој изјави на припадник холандског батаљона УНПРОФОР-а Питер Беринг каже: "Зулфо. Са њим нисам
имао контакта. Радио је на подручју званом Бандера трокут, на које ми, припадници УН-а, нисмо имали
приступ. УН-ове патроле су увијек отамо враћали. Средином јануара чуо сам да је једна холандска патрола
УН поново враћена отамо у близини Подосоје. Заједно с једним од својих другова војника и двојицом
преводилаца одвезао сам се тамо на разговоре.. Тамо смо задржани четири дана. Било нам је забрањено да се
крећемо. На крају је Кареманс отишао да разговара са Орићем и наређење је стигло из Тузле да нас се пусти".
Ова изјава као и сведоћења Питера Беринга у случају Благојевић - Јокић (девети дан) указују да су практично
војници Уједињених нација били демилитаризовани, а не 28. дивизија. Састанак команданта УНПРОФОР-а са
Насером Орићем указује на чињеницу да су снаге УН знале да Сребреница није демилитаризивана и да се у
њој налазе јаке снаге 28. дивизије.
Распоред Холандског батаљона је био по пунктовима, који су се налазили у додиру са снагама 28. дивизије .

249
 * У ванредном извештају485 Одсека безбедности 8. оперативне групе
"Сребреница" упућеном 2. корпусу каже се да је на подручје Равног Буљима (тт 820) 281.
бригада забранила приступ припадницима УНПРОФОР-а, те ојачала линију Буљим -
Јабучно. То је довело до инцидента 10.01.1995. године - снаге УНПРОФОР-а су
блокирале зграду Команде 281. бригаде.

Због ове ситауције у рејону с. Подгај 8. оперативна група је ограничила кретање

снага УНПРОФОР-а. у ширем реону Суческе и Подгаја. После наређења команданта
Холандског батаљона, у 10.00 часова 28.01.1995. године, да патроле уђу у подручје у
којем је забрањено кретање к-дант 281. иблбр у сагласности са к-дантом 8. оперативне
групе блокирао је све патроле снага УНПРОФОР-а и држао их и даље под блокадом.486

* Дана 28.01.1995. године, наредбом команданта 8. оперативне групе Армије

Босне и Херцеговине, било је ограничено кретање снага УНПРОФОР-а у ширем рејону
Сућеске и Подгаја. Након наредбе команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а од
25.01.1995. године да његове снаге уђу у подручје у коме им је забрањено кретање,
командант 281. бригаде Армије Босне и Херцеговине је, уз сагласност команданта 8.
оперативне групе Армије Босне и Херцеговине наредио и раелизовао блокаду свих
патрола УНПРОФОР-а487.

Генерал Ридерсхтат је упутио протест командату 2. корпуса:

"Приморан сам да најоштрије протестујем против акција једног од ваших ОГ

комаданата, г. Насера Орића, у Сребреници. Јучер поподне, у суботу 28. јануара 1995.
године, деведесет девет официра и војника мог Холандског батаљона блокирани су на
три локације: на двије наше осматрачнице у западбом дијелу Енклаве и на трећој
локацији између барикада на цести у близини Васића, чију посаду чине војници Армије
БиХ и босански цивили.

485
Команда 8. Оперативне групе "Сребреница", број 13-05-03 од 11.01.1995 године
За разлику од муслиманских снага, снаге Војске Републике Српске су чиниле све да спрече све инциденте са
снагама УНПРОФОР-а. Тако командант Зворничке пешадијске бригаде упућује упозорење јединицама
Бригаде пов. бр. 345-4 од 24.07.1994. године о спречавању инцидената припадника Војске Републике Српске
са припадницима УНПРОФОР-а
486
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 01-19/95, 28.01.1995. године.
487
О чему је поднео извештај број 01-19/95. од 28.01.1995. године.

250
 Скоро половина ових патрола биће присиљена да проведе двије ноћи под
отвореним небом без одговарајуће опреме, хране и склоништа. Г. Орић захтјева да се
овим хитно позабаве Командант снага УНПРОФОР-а за БиХ, као и, како ја разумијем,
Командант Армије БиХ, што је захтјев због кога морам да изразим изненађење. Мој
командант, сасвим сигурно, неће уопште пристати да буде присиљен на састанак
изнуђен притиском и неће на то пристати док војници не буду ослобођени.

Не може бити никаквог оправдања за ову акцију војника који су под вашом
камандом".488

О забрани уласка снага УНПРОФОР-а у подручје које ј држао Зулфо Турсуновић,

простор звани Бандера, сведочио је ја мајор Бурин у случају Благојевић – Јокић (девети
дан)

*Команда 8. оперативне групе "Сребреница" у "Извештају о стању борбеног

морала за мјесец јануар 95" каже: "Холандски батаљон умјесто да ради на враћању
четничких снага на првобитне положаје ангажује велики број својих снага на хватању
наше страже у зони одговорности 281.истичнобосанске лаке бригаде. То изазива гнев
народа и народ одлучује да 28.01.95. године да блокира сваку комуникацију снагама
Уједињених нација у непосредној близини наше страже...

... Представници УНПРОФОР-а су дали у јавност информацију да су Холандске

војнике блокирали припадници Армије Републике Босне и Херцеговине. Дакле, ријеч је
о дезинформацији УНПРОФОР-а да су то учинили припадници Армије Републике Босне
и Херцеговине, а не ненаоружани народ који се нашао у безизлазној ситауцији..."489

* Штаб армије дана 17.02.1995. године упућује акт "Предузимање мјера на

подизању б/г јединица" у коме, између осталог", стоји: У случају откривања летелице у
разговорима са представницима УНПРОФОР-а наступати са ставом да је хеликоптер био

488
Акт Команде 2. корпуса стр. пов. бр. 01/129-2, 30.01.1995. године, оперативно време 16.20.
489
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 04-16/95, 05.02.95. год.

251
 намјењен за превоз политичких преставника Сребренице и Жепе који требају да се
укључе у рад политичких органа државе (тај захтев сте послали)".490

* Штаб армије 09.04.1995. године упућује акт Командама 28. дивизије Копнене
војске и 285. лаке бригаде Жепа у коме наводи да располаже са подацима да сте "имали
неких проблема са УНПРОФОР-ом, као и са информацијом да снаге УНПРОФОР-а
имају намјеру да се повуку са вашег подручја, односно да су најавили повлачење...
Имајући у виду улогу и мандат УНПРОФОР-а било какво извлачење не долази у
обзир".491

* Дана 28.04.1995. године Команда 28. дивизије упућује акт Генералштабу Армије
Босне и Херцеговине492 у коме каже:

"Дана 27.04.1995. године, команда Холандског батаљона УНПРОФОР-а у

Сребреници, започела је инжињеријско уређење земљишта ради самовољног
постављања осматрачнице у рејону села Лозина. Постављањем осматрачког мјеста на
овом терену стварају се предуслови за контролисање коридора (пута) Сребреница -
Жепа и обратно, чим се директно онемогућава безбједност и тајност транспорта
материјално-техничких средстава који се уобичајеним начином достављају у
Сребреницу".

* Командант 2. корпуса одговара: "Команда 28. дивизије Копнее војске у сарадњи

са цивилним структурама општине Сребреница предузети све мјере и не дозволити даље
радове на инжињеријском уређењу осматрачница УНПРОФОР-а у рејону села
Лозина"493.

*Дана 29.01.1995. године Генералштаб Армије Републике Босне и Херцеговине

упућује одговор Команди 8. оперативне групе "Сребреница" у коме каже:

490
Штаб армије, број 1-1/280-1, 17.02.1995. године.
491
Штаб армије, стр. пов. број 1-1/595-1, 09.04.1995. године.
492
Стр. пов. бр. 01-17/95 од 28.04.1995. године.
493
Акт Команде 2. Корпуса Армије Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 02/1-486/2 од 29.04.1995.

252
 "Одлазак на евентуално нове осматрачнице немојте дозволити. УНПРОФОР је
дужан да буде и борави на досада устаљеним осматрачницама...

На регионалној заједничкој комисији можете са УНПРОФОР-ом само планирати

будуће нове осматрачнице, мјеста прелаза, официре за везу итд стим да се тај план
неможе раелизовати док се не достави и не одобри од стране Централне заједничке
комисије Сарајево".494

Истог дана Команда 2. корпуса наређује Команди 28. дивизије Копнене војске да
"у сарадњи са цивилним структурама општине Сребреница предузме све мјере и не
дозволи даље радове на инжињеријском уређењу осмтрачнице УНПРОФОР-а у рејону
села Лозина... Цивилне органе власти испоставити према командии холандског батаљона
уз давање инструкција за наступ, а органе Службе јавне безбједности у физичком
обезбједјењу прилаза мјесту извођења радова".495

Одмах потом Команда 2. корпуса упућује други акт у коме даје детељнија
упутства Команди 28. дивизије Копнене војске. Наводи се да је "тачна тврдња
УНПРОФОР-а да исти, де јуре, има неограничену слободу кретања и избора локације за
оружаних снага, на територији демилитаризоване зоне Сребренице", да је "тачна тврдња
УНПРОФОР-а у Сребреници да су по основу Споразума о демилитаризацији дужни
спријечити сваки покушај уласка униформисаних лица, ратне опреме и борбених
средстава у демилитаризовану зону".

Али, одмах по овим констатацијама каже се: "Предметни проблем не дизати на

ниво ГенералштабаАрмије Босне и Херцеговине - Команда УНПРОФОР-а, јер би
јединици УНПРОФОР-а у Сребреници на тај начин оставили довољно времена да
инсталирају осматрачке станице.

Предметни проблем треба ријешити у Сребреници, хитном и координираном

акцијом цивилних структура и Команде 28. дивизије Копнене војске (без експонирања
Команде дивизије Копнене војске према УНПРОФОР-у). Наиме, цивилне структуре би
хитно требале устати са енергичним захтевом према УНПРОФОР-у да исти одмах

494
Генералштаб Армије, број 1-1/171-1, 29.01.1995. године.
495
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 02/1-486/2, 29.04.1995. године

253
 санира стање у р. Осоје... Прилком евентуалног приједлога успосатављања нових
осматарчкиј станица, свакако изабрати локације са којих УНПРОФОР не би утицао на
активности 28. дивизије Копнене војске и систем одбране Сребренице.

УНПРОФОР обавијестити да тек након инсталирања осматрачких сатница на

локације по нашем приједлогу, може поставити осматрачку станицу у р. с. Лозина...
Захтјев за инсталирање осматрачку станицу на предложеним локацијама требао би
пратити и јавни наступ становника Сребренице, посебно жена и дјеце...".496

Већ у 18.30 часова истог дана Команда 28. дивизије извештава Команду 2.
корпуса да је одржан састанак представника Команде 28. дивизије и органа власти са
представницима Уједињених нација, да су им "представници Уједињених нација јасно
ставили до знања да они на други начин неће одступити од отварања спорне
осматрачнице... Алтернатива овом рјешењу је да наше снаге физички одстране
представнике Уједињених нација са осматрачке тачке Лозина, а сматрамо да тако
рјешење, односно отворен оружани сукоб са снагама Уједињених нацијаа не иде у
прилог интересима Сребренице и Р/Ф БиХ".

Дакле, познате су обавезе према постигнутом споразуму и надлежностима

УНПРОФОР-а, али чини се све да се то избегне, да се снаге УНПРОФОР-а спрече у
извршавању својих обавеза, да се активности у том правцу усмере према цивилном
становништву, посебно применом опробаног метода истурања жена и деце у први план.

* Команда 2. корпуса наређује 04.06.1995. године Команди 28. дивизије Копнене

војске:

(1) "Незапосједнуте и напуштене осматрачнице Холандског батаљона војнички

запосједнути нашим снагама и оформити линије одбране иза или у равни истих према
снагама агресора;
(2) Осматрачнице које су под контролом Холандског батаљона надгледати, а иза
истих организовати елементе борбеног поретка у одбрани да би се елиминисале
негативне посљедице препуштања осматрчница у руке агресорских снага; (3)
Непрекидно пратити активности агресорских снага и припадника Холандског

496
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 08/285-1, 29.04.1995. године.

254
 батаљона...; (4) У случају јачих артиљеријских напада агресорских снага, преузети
депоновано оруђе од снага Холандског батаљона...".497

*Команда 2. корпуса наређује 7. јуна 1995. године: ""На сва борбена и неборбена
возила као и војнике у униформама УНПРОФОР-а који долазе са агресорске стране, а
нису у редовној процедури најављени, одмах дејствовати из свих расположивих
средстава"498, одмах потом следи наређење 2, корпуса: "Са снагама Уједињених нација
покушати остварити договор о координисаном дјеловању на одбијању агресорских
напада. Уколико то снаге Уједињених нација одбију, на основу процјене предузети све
мјере да ни метар територије не падне у руке агресору. Уколико се снаге узједињених
нација повлаче са одређене осматрачнице, исте разоружати и одузети технику и
наоружање са осматрачнице са које се повлаче и ставити у функцију одбране."499

*Веома карактеристичан пример да припадници УНПРОФОР-а нису извршавали

обавезе из свог мандата је садржај акта који Команда 28. дивизије упућује 285. бригади у
Жепи: "Оружје предато УНПРОФОР-у приликоим демилитаризације, нисмо још узели и
подјелили јединицама. Са командантом УНПРОФОР-а постигли смо договор да уколико
агресор изврши пјешадијски напад на заштићену зону истог момента складиште у коме
УНПРОФОР чува наше предато оружје за нас је отворено и оружје нам је на
располагању.

Ми смо послије овог договора упутили наше момке у складиште оружја, они су
оружје очистили, исправне цијеви одвојили, оно што је било покварено а могуће је
искомплетирати ускомплетирали, тако да смо на неки начин извршили припрему да
оружје изузмемо у случају потребе. Предлажем ти да урадиш исто као што смо урадили
ми."500

*Према изјави Сеада Салиховића, војника 28. дивизије који је пребегао у Србију и
предао се у Ковиљачи, "у Сребреници је Познато да известан број мађих муслиманки

497
Команда 2. корпуса, строго пов. број 08/592-4, 04.06.1995. године.
498
28. дКоВ (Одсјек бзебједности); Инструкција Команди 285. бригаде Жепа, бр. 13-05-78/95, 2. јун 1995.
године.
499
Команда 2. корпуса, Наређење, Стављање јединица 28. д КоВ у пуну б/г, стр. пов. бр. 02/1-620/1, 07. јун
1995. године.
500
28. дивизија, Акт команде, стр. пов. бр. 01-93/95, 09. јуна 1995. године.

255
 ‘претежно ‘избеглица’ ступа у сексуалне односе са припадницма УН, а уз девизну
накнаду... да су ‘лекари без граница’ хуманитарна организација која је посећивала
Сребреницу и у чијем саставу је била извесна лекарка из Јапана. Ова Јапанка је успела да
пренесе већу количину девиза чак од 100-150.000 ДЕМ. Овај девизни новац уз узимање
провизије иста је предала извесном Рамизу, којег зову ‘банкар’. Иначе, Рамиз је из
Сребре нице, а његова супруга живи и ради у З. Европи и посредник је у слању новца за
Сребреницу од родбине муслимана. Супруга Рамизова узима обавезни проценат који се
креће до 30%".

Такође, он тврди да је "јавна ‘тајна’ у Сребреници да припадници Уједињених

нација у задње време из Холандског батаљона доносе девизни новац у Сребреницу од
родбине муслимана која се налази у Холандији и другим европским државама. Такође, и
ови припадници Уједињених нација узимају обавезан проценат. А најлакше се ступа у
контакт са припадницима Уједињених нација преко преводиоца муслимана који су
ангажовани у Сребреници".

Однос према снагама Уједињених нација у Жепи био је сличан оном у

Сребреници.

Муслимани су имали разрађен план заузимања положаја украјинског батаљона.501

Тај план је разрађен још новембра 1994. године. Он јасно говори о њиховим намерама
према снагама Уједињених нација, које су требало да штите утврђени безбедносни
поредак према "Споразуму о демилитаризацији", а практично су омогућиле
муслиманима да слободно организују своје снаге у заштићеној зони, да се наоружавају и
упадају на територију под контролом Војске Републике Српске.

5.4. ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД СНАГА

Муслимани су планирали да пређу у општу офанзиву. Планирали су да у првој

етапи деблокирају Сарајево, заузму Возућу и Озрен, пресеку коридор у Посавини и
заузму Брчко и Дервенту, а у централној Босни овладају Влашићем, Србобраном и

Види фусноту 317-320.

501

У наведеним документима јасно се види намера Муслиманских снага да, у случају да им снаге УНПРОФОР-а
буду ометале планирана дејстава, заузму њихове положаје.

256
 Јајцем. У другој етапи изашли би на Дрину на широком фронту од Горажда до Бијељине,
повезали енклаве Сребреницу, Жепу и Горажде, а у западној Босни спојили снаге 5. и 7.
корпуса, те заузели Борак и Невесиње у Херцеговини502.

Карта 42 РАСПОРЕД СНАГА У И ОКО СРЕБРЕНИЦЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ

Почетком јуна муслимани су почели са нападним дејствима из правца Тузле и

Кладња према Сребреници и Жепи, у оквиру офанзиве за деблокаду Сарајева, ради
повезивања Сарајева и Горажда. Генералштаб армије је наредио Команди 28. дивизије да
"изврши припреме за извођење офанзивних борбених дејстава у циљу ослобађања
територије Републике Босне и Херецеговине, развлачења и наношења губитака
агресорским снагама, чиме садејствовати снгама Армије Републике Босне и Хецеговине
које изводе борбена дејства у ширем рејону Сарајева... Генаралштаб Армије Републике
Босне и Хецеговине ће регулисати својим наређењем почетак извођења офанзивних
борбених дејстава у зони одговорности 28. дивизије Копнене војске"503.

Показало се да је тај циљ нереалан и офанзива је пропала.

Увидевши да снаге Муслиманско - хрватске федерације трпе сталне поразе,

НАТО је покренуо снажну кампању ради припреме јавног мнења за војну инетервенцију
против Републике Српске, подржавајући истовремено офанзиву Војске Републике
Хрватске на Западну Славонију, а потом и на западне делове Републике Српске (Шатор,
Гламоч и Грахово). Карл Билт каже: "Било је очигледно да Хрватска панира војну
офанзиву и ми смо знали да су јединице Хрватске војске такође ушле у Босну и да су
наставиле потискивати позиције Војске Републике Српске у долини Ливна и дуж
Динарских планина"504. Тиме се желело изменити однос снага на штету Војске
Републике Српске. Сматрало се да ће се тако присилити Војска Републике Српске да
своје снаге са централног и источног фронта шаље на свој западни фронт. Рачунало се да
ће на тај начин Војска Републике Српске ослабити своје позиције на сарајевском и
дринском делу ратишта505.

502
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр, 3 .
503
Генералштаб армије, број 1/825-84, 17.06.1995. године.
504
Изајава Карла Билта од 19. - 20. септембра и 22. децембра 2003. године, стр. 5.
505
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3 ).

257
 Јула 1995. поново је, као и у пролеће 1993, испољена брига само за судбину
муслиманске војске. Опет се пришло спасавању 28. дивизије Армије БиХ, од сасвим
извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани
заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани да учествују у
"Балканској олуји", која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у
дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Сребренице, до
Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске.

У Тузли је ускоро потом извршена смотра на којој су на свечаној трибини, поред

многих званица, били један поред другог командант 28. дивизије бригадир Насер Орић и
председник Председништва Босне и Херцеговине, односно врховни командант Армије
Босне и Херцеговине, Алија Изетбеговић. Ова смотра доказује да је муслиманска војска
из Сребренице дошла у Тузлу по наређењу а није побегла на своју руку.

Многе индиције указују да је заједничка хрватско-муслиманска команда, по плану

и на захтев претпостављеног страног фактора, намеравала да баш тих дана коначно
крене у акцију, која је припремана још у јесен 1992. год. Шта нам сугерише такав
закључак?

Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план, који је - већ тада, према
тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа
Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника Штаба
ваздухопловства САД - предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенцију у
коначном обрачуну са "српском агресијом на Балкану."506 Српска операција "Криваја 95"
сигурно је реметила тај план и распоред снага.

506
У том плану, између осталог пише: "Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање
српских снага у Босни и, друго, коришћење концентрисане снаге против саме Србије. У првом делу, САД
користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради супростављања видљиве савезничке надмоћи над читавом
територијом бивше Југославије. При том су српска тешка артиљерија и оклопне јединице у Босни првенствене
мете ваздушних напада. Британски и француски тимови за инфлитрацију размештају батеријске радаре да би
лоцирали српске артиљеријске позиције у близини зона под опсадом. Из база у Италији и са носача авиона у
Јадрану, амерички Ф-5, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу
прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем за надзирање напада или друге
софистициране системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају...
Очајање, ипак, може да наведе Србе у проверу одлучности коалицији слањем нових снага у Босну...

258
 Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске,
оживела су ратишта на Озрену, Возући, Сарајеву, Херцеговини, Босанској Крајини. То је
био први део поменутог америчког плана "Балканска олуја". Други, против Србије,
такође амерички, уследио је неколико година касније.

У јулу 1995. године Дрински корпус је у свом саставу имао: 1. зворничку пешадиј
ску бригаду, 1. власеничку лаку пешадијску бригаду, 1. шековичку (или Бирчанска)
пешадијску бригаду, 1. милићку лаку пешадијску бригаду, 1. братуначку лаку
пешадијску бригаду, 2. романијску моторизовану бригаду, 1. подрињску пешадијску
бригаду (Рогатичка), 5. подрињску лаку пешадијску бригаду (Вишеградско-
горажданска), 5. мешовити артиљеријски пук, 5. батаљон војне полиције, 5.
инжињеријски батаљон, 5. батаљон везе и 1. самостални пешадијски батаљон "Скелани".

Снаге Дринског корпуса су биле ангажоване у одбрани на правцима Тузла-

Зворник, Кладањ - Власеница, Олово - Соколац и Горажде - Вишеград. Запретила је
опасност од пресецања зоне одбране Дринског корпуса, окупације Бирча, већег дела
Подроманије и Романије. Учестале активности из Сребренице и Жепе ка Средњем
Подрињу запретиле су да муслимани овладају Подрињем507.

Енклава је заузимала 280-300 км2, а у време пред операцију "Криваја 95" имала је
око 20.000 становника и неколико десетина хиљада избеглица из градова Средњег
Подриња. Град није имао ресурсе да збрине толики број становника.

Обнављањем сукоба у Хрватској или започињањем диверзантског рата на Косову, или било које комбинације
од горе наведеног. Оваква акција са њихове стране би убрзала други део: амерички авиони и крстареће ракете
‘Томахавк’ уништавају важне центре у Србији... Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава
нам да избацимо из употребе српску електричну мрежу, а да је не уништимо, тако да кад престану
непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у
рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавањем
срспких комуникационих инсталација, истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском
народу јасно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију."
Џорџ Кени и Мајл Даган, Операација ‘Балканска олуја’: ево плана,
Лист Јерусалем пост, Јерусалим, 30. новембар 1992. (види билтен БИНА од 1. децембра 1992.)-
507
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, ДТ. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3.

259
 У Сребреници је базирала 28. пешадијска дивизија у саставу 2. корпуса Армије
Републике Босне и Херцеговине.

Након преименовања 8. оперативне групе "Сребреница" у 28. пешадијску

дивизију састављену од пет бригада и одговарајућих брдских и полицијских снага,
бројно стање се кретало од 7.000 до 8.000 људи, ангажованих на следећи начин:

- 280. бригада (командант мајор Манџић Идриза Ибрахим звани "Мрки", заменик
Шабовић Ибрахим) на правцу Поточари - Сребреница. Процењено је да ова бригада
организује одбрану у зони Лауш (искључно), с. Блажевићи (искључно), с. Поточари,
Заник (тт. 831). Предњи крај одбране имала је на линији: Заник (тт. 831) - Ликари - Лауш
- Ђокази (к. 306) - с. Загони (к. 408) – тт 532 - с. Блажијевићи. Делом снага могла је
испољити активна борбена дејства ка Братунцу и угрозити комуникацију Братунац -
Коњевић Поље. Командно место било је у Поточарима.

- 281. бригада (командант мајор Турсуновић Салке Зулфо) на правцу Подгај -

Боровац - Сућеска. Организује одбрану у захвату правца Дервента - с. Сућеска - Виогор -
Сребреница. Предњи крај одбране имала је на линији: с. Диљка (искључно) - с. Пајићи -
Герово осоје (тт 683) - Подгај - Подкамен - С. Жедањско - Как (тт. 496). Командно место
било је у с. Сућеска.

- 282. бригада (командант мајор Дудић Хусеина Ибро) на правцу Зелени Јадар -
Бојна - Сребреница. Организује одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно),Ваган –
тт 843 (искључно) - Јошева (тт 800). Затвара правац Зелени Јадар – Бојна - Сребреница.
Предњи крај одбране има на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак - Оловине - Бања
Црни Губер - Дивљакиње - јужне падине Заника. Одбрана је по дубини слабо уређена.
Командно место у с. Бојна.

Сл. 39 БРДА ОКО СРЕБРЕНИЦЕ

- 283. бригада (командант Салиховић) на правцу Подравно - Бучје - Виогор,

организује одбрану у зони: Как (искључно), с. Зелени Јадар (искључно), с. Ораховица,
Строглав (искључно) Предњи крај има на линији: с. Кутузеро - Как (тт.852) - Костур (тт
963) - с. Кипрово - с. Зелени Јадар. Затвара правац Подравно - Бурје - Виогор. Делом
снага може испољити активна борбена дејства ка с. Подравно и руднику Гуњаци, а

260
мањим снагама врши обезбеђење коридора Сребреница - Жепа. Командно место с.
Поповићи.

- 284. бригада (командант Шабић Велије Веиз) на правцу Равни Буљим -

Милачевићи - Поточари. Организује одбрану у зони: с. Блажијевићи (укључно), с.
Диљка, Звијезда (тт 906) и с. Милачевићи. Предњи крај одбране има на линији: с.
Блажијевићи - Лупоглав (тт 675) - Равни Буљин - Јабучно (тт 672) - Лупоглав (тт 816) -
Диљка. Командно место у с. Милачевићи.

Брдски батаљон (командант Голић Атифа Ејуб) и полицијске снаге биле су

распоређене у Сребреници, Поточарима и Сућеској, у улози резерве команданта 28.
пешадијске дивизије у готовости за интервенцију на угроженим правцима.

Дивизија, као ни бригаде, није располагала артиљеријом за формирање дивизијске

и бригадних артиљерисјких група, већ су формиране батаљонске ватрене групе од
минибацача 60, 82 и 120 мм.

Одбрана снага у Сребреници била је организована на кружној основици, са

релативно малом тактичком дубином. била је добро уређена на предњем крају и слабо по
дубини. Простор између Сребренице и Жепе није био поседнут снагама Војске
Републике Српске, што је снагама 28. дивизије омогућавало да слободно комуницирају
између енклава, да маневришу снагама и да обезбеде потпуну контролу простора између
две енклаве.

Дакле, 28. дивизија је имала изузетно повољан укупни однос снага према
деловима Дринског корпуса који су контролисали правце који су водили ка заштићеној
зони.

Дрински корпус је изводио дејства на два фронта: један на правцима ка Тузли,

Кладњу, Олову и Горажду и други према Сребернци и Жепи. Оперативни положај
корпуса био је крајње неповољан, јер је стално претио пробој 2. корпуса из Тузле ка
Сребреници и његово спајање са 28. дивизијом у Сребреници и Жепи, чиме би зона
одбране овог корпуса била пресечена, тиме би био доведен и питање опстанак Војске
Републике Српске у Средњем Подрињу.

261
 У борбеним дејствима око Сребренице ангажоване су снаге јачине око четири
батаљона из састава: Зворничке пешадијске бригаде, Бирчанске пешадијске бригаде, 2.
романијске моторизоване бригаде и снага Дринског корпуса непосредно ангажованих
око енклаве Сребреница (1. братуначке лаке пешадијске бригаде, Миличке лаке
пешадијске бригаде и самосталног батаљона "Скелани"). Однос снага био је 3:1 у корист
28. пешадијске дивизије. С обзиром да се ради о нападној операцији, тај однос био је
крајње неповољан по српске снаге. Остале снаге Дринског корпуса биле су ангажоване у
спречавању продора муслиманских снага из правца Тузле, Кладња и Горажда. И
оперативни положај Дринског корпуса је био крајње неповољан.

262
 5.5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИПРЕМА

Команда Дринског корпуса је јула месеца 1995. године одлучила да формира

комбиноване снаге корпуса из састава матичних бригада и да изведе војну операцију
ради сужавања подручја "Заштићене зоне Сребреница" и њено раздвајање од "Заштићене
зоне Жепа".508

Операција је шифрована под именом "Криваја 95". Заснована је на Наредјењу

Главног стаба Војске Републике Српске од 12. маја 1995 године509. Према овом
наређењу, "Команда ДК и 65. змтп ће у својим з/о предузети мере да се садашње линије
одбране поседну снагама предвиђеним за блокаду енклава и да се целокупан простор
енклава стави под контролу. У том циљу команда ДК ће испланирати и извести бој са
задатком: - дефинитивног одсецања енклаве Жепа од енклаве Сребреница и спречавања
комуникације између енклава; - изаћи на леву обалу р. Јадар ј/и од Кутизера и створити
услове за продужетак нападних дејстава правцима : Ђиле - Сребреница и с. Симићи -
Сребреница; - спречити комунициарње муслиманских ОС и становништва из енклава ка
Кладњу и обратно: - формирањем потребног броја ИДГ, од искуснух и одважних бораца,
убацивањем кроз међупросторе, што пре избити на линију: Стублић - Брестовик -
Мркодо - Брлошка планина, с дејством снага у додиру (65. Змтп, 67. пв и 1.П1пбр) на
линију с.Палеж - с. Боровац - с. Љубомишља - Брезова раван - Жигина локва - Рибиоц
(искључно) са које створити услове за продужетак напада ка Жепи правцима: Брестовик
- Зловрх -Жепа и Брложник - Пуртићи - Жепа".

Процењено је да више није могуће да се дозволи да снаге из Сребренице и Жепе и

даље буду активне, јер је постојала опасност од продора снага 2. корпуса на правцима
који из Кладња и Тузле изводе ка простору Сребренице. Неопходно је било раздвојити
енклаве и свести границе заштићених зона у складу са потписаним "Споразумом о
демилитаризацији".

508
Другог јула 1995. г. Дрински корпус је на основу Директиве 7/1 издао Припремно нарђење Оп. бр. 1. Стр.
пов. бр. 01/04-156-1 бригадама .
Заштићена зона и енклава нису исто. Заштићена зона подразумева демилитаризовану територију, без војних
инсталација било које врсте и слободу кретања. Енклава је формирана распоредом снага 28. дивизије Армије
Босне и Херцеговине, јер су јединице 28. дивизије својим распоредом ставиле своје становништво у обруч.
509
Наредјење Главног стаба Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-887, 12.05.1995.

263
 Карта 44 ОДЛУКА КОМАНДАНТА ДРИНСКОГ КОРПУСА ЗА НАПАД

За припрему операције, Дрински Корпус је имао свега четири дана на

располагању, па је зато операција била недовољно свестрано и благовремено планирана.
Медјутим, то је надокнађено свешћу о значају операције, мотивисаношћу људства да се
коначно реше опасности која им је стално претила из подручја Сребренице, из које су
муслимани несметано од снага Уједињених нација упадали на територију под контролом
Дринског корпуса и побили велики број бораца и становника. Неутралисано је девет
диверзантско-терористичких група које су муслимани убацили у шири рејон Хан
Пијесак - Власеница 26. јуна 1995. године510.

У заповести команданта Дринског корпуса511 стоји: "са главним снагама Дринског

корпуса и даље изводити упорну и активну одбрану, а делом слободних снага нападом
што пре раздвојити енклаве Жепа и Сребреница. У ближем задатку избити на линију
Предола - Дивљакиње (тт 789) - Бања Губер - Живково брда (тт 780) - Алибеговац (тт
905) - Как (тт 946), а у следећем Градац (тт 527) - Бојна - Шиљато брдо (тт 901). Циљ
дејства: изненадним нападом потпуно раздвојити и сузити енклаве Сребреница и Жепа,
поправити тактички положај снага у дубини зоне и створити услове за елиминацију
енклава"512.

510
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр.28.
У борбеном извештају 285. источнобосанске лаке бригаде од 28.06.1995. године наводи се да је та бригада
"убацила девет диверзантских група ради извођења диверзија у позадини ВРС" и да је у тим акцијама убијено
40 "четника" - Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр.20.
У акту стр. пов. бр. 01-150/95 0д 29.06.1995. године Команда 28. дивизије обавештава Команду 2. корпуса и
Команду 285. источнобосанске лаке бригаде о незадовољству што Команда 285. бригаде ове "успјехе"
приписује себи.
О својим губицима у овим акцијама Команда 28. дивизије говори у свом седмичном извештају (стр. пов. бр.
04.11/95 од 30.06.1995.) упућеном Команди 2. корпуса.
511
Команда Дринског корпуса, Заповест за активна борбена дејства Оп. 1, Строго поверљиво бр. 04/156-2 од
02.07.1995.
512
Исто, тачка 4. Наведени земљишни објекти се налазе на југоисточним, јужним и југозападним прилазима
Сребреници.
Елиминисање енклаве са војног гледишта значи пораз и разоружање снага 28. дивизије Копнене војске које су
својим одбрамбеним положајима дефинисале територијалне границе енклаве. Разоружањем јединица
дивизије, простор енклаве губи значење енклаве и постаје део територијалног организацијског устројства
Републике Српске са својим становништвом.

264
 Карта 41 ПЛАН ОСЛОБАЂАЊА СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ

Из наведене одлуке команданта Дринског корпуса јасно је видљиво да се снаге

ангажују у активним борбеним дејствима на простору Сребренице, декларисане као
"заштићена зона", која никада није демилитаризована. Ангажоване снаге Дринског
корпуса су биле еквивалента једне лаке пешадијске бригаде. Њих су сачињавале, поред
наведених снага из Зворничке пешадијске бригаде, и по једна чета 1. бирчанске
пешадијске бригаде из Шековића, 2. романијске бригаде из Сокоца, 1. милићке лаке
пешадијске бригаде и делови 1. братуначке бригаде, (која је била целим фронтом у
додиру са 28. дивизијом, а линија фронта је била истовремено граница наводне
заштићене зоне).

Карта 4 КОМУНИКАЦИЈА КОЈА ОД ЖЕПЕ ВОДИ КА СРЕБРЕНИЦИ

И војни експерт Тужилаштва Међународног кривичног суда за Бившу Југославију

Ричард Батлер констатује да је "операција ‘Криваја-95’ представљала план Војске
Републиек Српске да се смањи површина сребреничке енклаве и да се она изолује од
оближње муслиманске енклаве Жепе".513 Дакле, закључује овај експерт, "На основу овог
наређења јасно је да првобитни циљ Дринског корпуса Војске Републике Српске није
било заузимање Сребренице, већ је њихов циљ био ограничен на пресијецање копнених
веза између муслиманских снага у Сребреници и Жепи. Даљњи циљ био је сужавање
‘заштићене зоне’, прво Сребренице па онда Жепе, само на урбана подручја оба
мјеста".514

Ангажовање снага Дринског корпуса, према Заповести за активна борбена дејства

Оп.бр.1.515, било је следеће:

- 1. батаљон (из састава 1. Зпбр) са л/р с. Букова глава - Јавор (тт.886) - с. Зелени Јадар
напада правцем: три пошумљена виса (500 м северно Зелени Јадар - с Пусмулићи - Бојна
- Сребреница.

513
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1.
514
Исто, стр. 31.
515
Види фусноту бр.

265
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада и у ближем задатку овладати тт 644 /
Живково бр (тт 780), а у следећем објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити
спреман за продужење напада.
Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424.
Граница лево: р. Зелени Јадар до дрвеног моста, к. 603 (искљ), к. 372.
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ у рејону Јавор (тт. 836).
- 2. батаљон (формира се од дела снага 1. бпбр и 2. рмтбр) са четом из спб "Скелани",
прелази у напад са л/р с. Јасенова - Клокоћ (тт 1087) - с Прибојевићи правцем: Клокоч -
Чаурка (тт. 1071) - Коштур тт. 936 - Алибеговац (тт. 905) - с. Бучље - Как (тт 946) -
Шиљато бр (тт 901).
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада раздвојити енклаве Сребреница и Жепа,
у ближем задатку избити на линију Алибеговац - Бучје - Как, а у следећем продужити
напад и избити на линију Виогор, Шиљато бр (тт 901) и ставити под контролу
комуникацију с. Сућеска - Сребреница.
Граница десно : лева граница 1. батаљона.
Граница лево: пут с. Прибојвеићи - с. Подравање до засеока Пољанци.
Садејствује један вод из М1пбр. При овладавању са Как (тт. 946).
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ с. Јсенова.
- Бр1пбр делом снага из непосредног додира прелази у напад на објекте Предола,
Дивљакиња (тт. 789), бања Црни Губер и Орловине, у ближем задатку овладјује истим, а
у следећем продужава напад ка објекту Градац овлађује истим и спречава интервенцију
резерве непријатеља из Поточара ка Сребреници.
Обезбедити увођење у напад 1. пб и садејствовати истим у извршењу задатка.
Подржава КАГ по плану и захтеву
КМ Прибићевац.
- 1. м1пбр има задатак да снагама јачине чете избија у рејон Превија и нападом на правцу
Превија - Подравно – тт 766 обезбедјује леви бок 2. пб по избијању 2. пб у рејон Бучје,
остварује контакт са истим и садејствује истом у овладавању са објектом Как (тт. 946).
Осталим снагама демонстративним дејствима везује непријатеља на правцима: Осоје -
Подгај - Боровац, Бешића бр. (тт. 589) - Жутица - Жедањско и Равни Буљим - Јаглићи.
У повољном развоју ситуације бити у готовости за напад и гоњење непријатеља на
наведеним правцима.
Подржава КАГ по плану и захтеву.
ИКМ у рејону Браћан.

266
 - Резерва јачине 2-3 чете снага МУП-а и 1 чете из 1. В1пбр.
Задатак: бити у готовости за увођење на правцима напада батаљона; одбијање п/н
непријатеља; обезбеђења држања објеката на достигнутим линијама; спречавање извла
чења непријатеља, обезбеђење бокова и позадине снага у нападу и друге задатке.
Увођење у борбу подржава артиљерија снага у непосредном додиру и КАГ по плану и
захтеву.
За извођење борбених дејстава одобрено је: 2 борбена комплета муниције за пешадијско
наоружање, 1 борбени комплет за артиљерију и минобацаче516, 0,5 борбеног комплета за
тенкове, противклопна и противавионска оруђа.
КМ у рејону Прибићевац.
Поред осталог, дат је задатак органима безбедности517 и дефинисан утрошак муниције
(напр. за артиљерију један борбени комплет)518.

5.6. ОДНОС СНАГА И БОРБЕНЕ МОГУЋНОСТИ

Дрински корпус је у јулу 1995. године у свом саставу имао: Команду (166
припадника), 1. зворничку пешадијску бригаду (5.012 припадника), 1. бирчанску
пешадијску бригаду (2860 припадника), 1. власеничку пешадијску бригаду (993
припадника), 2. романијску моторизовану бригаду (2.126 припадника), 1, планинску
пешадијску бригаду (1.359 припадника), 2. планинску пешадијску бригаду (1.666
припадника), 1. братуначку лаку пешадијску бригаду (2.212 припадника), 1. милићку
лаку пешадијску бригаду (1.538 припадника), самостални пешадијски батаљон
"Скелани" (426 припадника), 5. мешовити артиљеријски пук (226 припадника), 5.
батаљон војне полиције ( 63 припадника), 5. батаљон везе (56 припадника), 5.
инжињеријски батаљон (134 припадника) и 5 санитетска чета (83 припадника). Укупно
бројно стање било је 18.927 припадника – попуњеност 72,93%.519

Дрински корпус је у операцији "Криваја 95" ангажовао следеће снаге:

516
Поређења ради, снаге хрватске војске су у операцији "Олуја"имале пет борбених комплета.
517
У тачки 10. под б. командант Дринског корпуса је наредио: "Органи безбедности и војне полиције
одредиће рејоне прикупљања и обезбеђење ратних заробљеника и ратног плијена. У поступању са ратним
заробљеницима и становништвом у свему се придржвати Женевске конвенције". Ова одредба јасно указује да
су за ратне заробљенике надлежни и одговорни органи безбедности Дринског корпуса и војна полиција.
518
Поређења ради: за време операције "Олуја"Хрватске оружане снаге су планирале 5 борбених комплета
артиљеријске муниције.
519
Бројно стање јединица Дринског корпуса по месецима ... у 1995. години.

267
 Према документу "Одбрана и пробој из Сребренице" Генерарлштаба Армије
Републике Босне и Херцеговине, на коме се налази печат Команде 28. дивизије и који је
потписао вршилац дужности команданта 28. дивизије КоВ мајор Рамиз Бечиревић
наведени су подаци о ангажованим снагама: 28. дивизија Копнене војске је ангажовала
6.000 војника у борби и 3.500 за садејство; Дрински корпус је по том документу
ангажовао 10.000 војника, 1.000 припадника специјалних јединица Војске Републике
Српске, 400 специјалних јединица Министарства унутрашњих послова и 1.000
добровољаца и специјалних јединица из Србије.

Као и увек, правдајући пораз, приказују се снаге Војске Републике Српске знатно
увећане. Дрински корпус је у то време имао укупно 18.927 припадника и није могао
ангажовати све снаге и напустити све друге линије одбране, нема ни једног доказа о
ангажовању јединица из Србије...

Неопходно је навести висок морал српских бораца, јер су злочини које су

починили припадници 28. дивизије, пре и после проглашења заштићене зоне довели до
ове операције. Становници Подриња нису могли заборавити набадања људи на колац,
печење живих људи на ражњу, вађење очију, сечење глава, касапљење жена, деце и
немоћних. Посебно су борци били иритирани због сталних напада из тзв заштићене зоне,
у коју су се нападачи склањали под заштиту УНПРОФОР-а, који није ништа предузимао
да спречи нападе и злодела муслиманских убица и пљачкаша.

5.7. ИЗВОЂЕЊЕ

Из заповести команданта Дринског корпуса јасно је да је задатак био да се

енклаве сузе и раздвоје, а не да се елиминишу.520 Задатак који је добијен указивао је да
ће доћи до сукоба са снагама 28. дивизије, које су се налазиле у непосредном додиру са
осматрачким пунктовима снага УНПРОФОР (холандски батаљон). Положаји муслиман
ских снага, које су требале бити разоружане, протезали су се у линији са осматрачким
пунктовима снага УН и били у непосредном додиру са њим

Операција "Криваја 95" је почела 06.07.1995. године у 06.00 часова.

520
Елиминација енклава значи демилитаризацију - расформирање и разоружање муслиманских оружаних
снага са пуним правом становниства да остане и живи на тим просторима.

268
 Сл. 64 ПОГЛЕД СА ИСТУРЕНОГ КОМАНДНОГ МЕСТА ДРИНСКОГ
КОРПУСА НА ПРИБИЋЕВЦУ ПРЕМА СРЕРЕНИЦИ

Истурено командно место Дринског корпуса налазило се на Прибићевцу, са осматраћницом на

к. , која је удаљена 3,5 километра ваздушном линијом од Сребренице. До Прибићевца се може стићи из
правца Братунца преко Бјеловца, Саса и Вукосављевића (од рудника цинка и олова одваја се шумски пут),
а из правца Зеленог Јадра веч наведеним путевима преко Букове главе и Чатине равни. У рејону
Прибићевца налазио се ватрени положај Корпусне артиљеријске групе (КАГ). С обзиром на склоп
земљишта и правац према Сребреници, Сребреница није видљива са осматрачнице Прибићевац, али је
зато веома добар преглед на правац дејства ТГ - 1, посебно на подручје Јавора, Биљега, Туцака, с. Рајне...

Сл. 65 ПОГЛЕД НА КОМАНДНО МЕСТО ТГ-1 НА ЈАВОРУ СА ПРИБИЋЕВЦА

Да би се реалније сагледао ток догађаја, неопходно је навести виђење развоја

догађаја које је навео Richard J. Butler, војни ескперт Тужилаштва Међународног
кривичног суда за бившу Југославије, у свом "Исказу о војним догађањима у
Сребреници (ревизија) - операција ‘Криваја 95", уз наглашавање да се он искључиво
користио муслиманским изворима:

"У складу са објављеним планом, војне операције почеле су рано 6. јула 1995.
године. У 04.30 сата, отворена је ватра на муслиманске положаје на којима су били
припадници 28. пешадијске дивизије. Ова ватра дијелом је усмјерена и на осматрачнице
УНПРОФОР-а, и одражавала је општу намјеру ВРС-а да покуша отјерати војнике
УНПРОФОР-а са осматрачница, а да при томе не пуца директно на холандске војнике.
Ова тактика била је успјешна и до 8. јула 1995. године, надируће снаге Дринског корпуса
заузеле су положаје УНПРОФОР-а на јужној ивици сребреничке ‘заштићене зоне’.
Осматрачница ‘Фоxтрот’ је напуштена, а холандске војнике са осматрачнице ‘Униформ’
заробили су Срби (ови војници касније су заточени у Хотелу ‘Фонтана’). Истовремено,
положаје 28. пјешадијске дивизије, који су се налазили иза ових положаја УН-а, такође је
заузео Дрински корпус...

...Дејства ВРС-а наставила су се 9. јула 1995. године и у јутарњим сатима

осматрчница ‘Сиерра’ је пала у руке надирућих снага Дринског корпуса. Касније тог
дана, заузета је осматрачница ‘Кило’. Као и војницима са осматрачница ‘Униформ’,
Холанђанима са осматрчаница ‘Сиерра’ и ‘Кило’ дозвољено је да напусте рејон
борбених дејстава, а касније их је ВРС заточио у хотелу ‘Фонтана’. Осмтрачница ‘Делта’

269
је напуштена, а холандски војници одатле су се повукли у Сребреницу. Након што су све
јужне осматрачнице напуштене или заузете од стране Дринског корпуса, пут према
Сребреници био је отворен. Муслиманске војне јединице које су браниле град
Сребреницу биле су под све јачом ватром и потискиване су у јужна предграђа града. До
вечери 9. јула 1995. године, ситуација је убрзано постајала критична за муслиманско
цивилно и војно руководство у Сребреници.

На основу успјеха операција Дринског корпуса ВРС-а против муслиманских снага

и снага УНПРОФОР-а у ‘заштићеној зони’, у касним сатима 9. јула 1995. године, Главни
штаб ВРС-а (ГШВРС) шаље наређење 12/46-501/95 истуреном командном месту
Дринског корпуса, на руке генерала Крстића и генарала Гвере. У овом наређењу
предсједник Републике Српске изражава своје задобвољство дотадашњим борбеним
резулатима и овлашћује Дрински корпус ВРС-а да заузме Сребреницу, са циљем
коначног разоружања муслимансиих ‘терориста’ и демилитаризације Сребренице.

До раних јутарњих сати 10. јула, битка за енклаву је ушла у нову фазу. Последња
значајнија јединица УН-а (чета ‘Браво’) између Сребренице и надирућих српских снага
распоредила се на зепречним положајима јужно и западно од града, са наређењем да
узврати ватру ако на њу буде директно пуцано. На страни ВРС-а, генерал Младић,
генерал-мајор Живановић и генерал-мајор Крстић били су на истуреном командном
месту у Прибићевцу и руководили дејствима нападајућих снага.

Како је дан протицао, снаге ВРС-а наставиле су напредовање према холандским

запречним положајима, отварајући ватру и користећи тактику маневрисања тако да их
потисну, а да не пуцају директно на холандске војнике. Усљед тога, упскос жестини
сукоба, Холанђани нису претрпјели жртве због ватре ВРС-а. Међутим, у раним јутарњим
сатима, снаге УН су ипак затражиле блиску ваздушну подршку (ЦАС). Авони НАТО-а
су почели кружити над ратиштем, Срби су прекинули ватру и битка је утихнула. Будући
да је сукоб сплашњавао, није испуњен услов за ваздушну подршку (у складу са
Правилима УН-а за борбена дејства, која су тада била на снази), и авиони НАТО-а су до
поподнева напустили подручје. Док су авиони одлазили, ВРС је наставио напредовање и
преостали дијелови муслиманске 28. пјешадијске дивизије повукли су се пред српским
снагама, остављајући само два холандска запречна положаја између Срба и града.
Користећи исту тактику отварања ватре и маневрисања, ВРС је наставио да потискује
Холанђане све док запречни положаји нису били у самом граду. До краја дана притисак
је ослабио и Холанђани су држали Сребреницу, али је ВРС држао све кључне коте,

270
спреман да уђе у град сљедећег дана. Коначно, током вечерњих сати, додатна појачања
ВРС (10. диверзантски одред) пристигла су на јужни прилаз Среберници како би
сљедећег јутра била искоришћена у нападу на град.

Током цијелог поподнева и вечери 10. јула 1995. године, неколико хиљада цивила
из јужних дијелова енлкаве (из насеља за избјеглице које су изградили Швеђани)
избјегло је у Сребреницу. Касно те вечери, командант Холандског батаљона
потпуковник Карреманс обавјестио је муслиманског градоначелника Сребренице о
плановима за велике ваздушне нападе НАТО-а сљедећег јутра (11. јули 1995.).

Муслимански војни команданти нису вјеровали да ће се то заиста десити, или да

ће то осујетити нападе ВРС-а. Због тога је током вечери 10. јула 1995. године, главнина
јединица муслиманске 28. пјешадијске дивизије напустила град, кречучи се према
сјеверозапдном дијелу енклаве како би се припремили за пробијање према Тузли. Жене,
дјеца, старији и изнемогли почели су се кретати према релативној сигурности база УН-а
у Сребренци и Поточарима.

Јутро 11. јула 1995. године донијело је ведро небо, али због низа различитих
разлога није дошло до ваздушне подршке НАТО-а. Већ у 11.00 сати, српске ударне снаге
поново су напредовале према граду, а холандски мировњаци поново су се повлачили
пред њима. До поднева су посљедње муслиманске одступнице напустиле своје положаје,
а снаге УН-а су се повукле у своју базу у сјеверном дијелу града, које је још увијек била
пуна муслиманских избјеглица. Између ВРС-а и Среренице више није било никаквих
копнених снага .

У 14.30 сати, два НАТО-ова авиона Ф-16 бомбардовала су тенкове ВРС-а, који су
са југа напредовали према граду. Још два авиона Ф-16 покушала су да бомбардују
артиљеријске положаје ВРС-а изнад града, али су одустали јер пилоти нису могли
визуелно идентификовати циљеве. Каснији удари НАТО снага опозвани су након
пријетње ВРС-а да ће убити холандске војнике које је држао у заробљеништву (војнике
са осматрачница које је заузео ВРС) и гранатирати базе УН-а.

До 16.00 сати, Холанђани су почели евакуацију преосталих 4.000 до 5.000

муслиманских цивила из базе ‘Браво’ у Среберници, а њихово одредиште била је главна
база УН-а, два километра северније у Поточарима. Када су снаге ВРС-а (прије свега

271
 "Вукови са Дрине", 10. диверзантски одред и мањи дијелови Зворничке бригаде,
Братуначке бригаде и 2. романијске бригаде) након тога ушле у град, он је био готово
напуштен."521

Дакле, и поред позивања искључиво на муслиманске изворе, овај ексепрт

констатује да Војска Републике Српске изводи своја борбена дејства у складу са
начелима по којима се она изводе у свим армијама света, да је одлука о заузимању
Сребренице донешена накнадно када је увиђено да ће снаге 28. дивизије напустути
Сребреницу, да Војска Републике Српске не напада директно снаге Уједињених нација и
да им није нанела никакве губитке, да су снаге 28. дивизије почеле напуштати
Сребреницу пре него што су се створили услови за то, да су снаге Уједињених нација
истурене да обављају посао уместо њих, што оне нису учиниле, а нису биле ни у стању
да то учине.

Карта 13 КОНТРОЛНИ ПУНКТОВИ ХОЛАНДСКИХ СНАГА УЈЕДИЊЕНИХ

НАЦИЈА
Карта. 21 ОСМАТРАЧКЕ СТАНИЦЕ СНАГА УНПРОФОР-а У РЕЈОНУ
СРЕБРЕНИЦЕ

О месту и улози снага УНПРОФОР.а у Сребреници пре и за време напада српских

снага, те о односу муслимана према снгама УНПРОФОР.а, најбоље говори припадник
Холандског батаљона војник Марко ван Хес, који је био на лицу места:

"У конкретном случају, јул 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних,
требало је да "брани" добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000
бојовника!

- Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе -
наставља Хес. - Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да
уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима.
Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да
нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас,
вређали... Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш задатак је био да их 'бранимо од Срба', а
они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, неколико ранили!

521
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 32-35.

272
 Командант холандског батаљона, тада потпуковник Караманс, јавно је рекао, па због тога био
критикован у Холандији, да је битка за Сребреницу ‘изванредно добро изведена војна акција’. Батаљон се
повлачио из Сребренице 9, 10. и 11. јула. Тада се, практично, ништа није ни догађало.

Шта би у корист Срба могли да сведоче Холанђани?

- Па, нико од војника холандског батаљона није ни видео ни чуо за случајеве убијања муслиманских
цивила, ни силовања - наводи Ван Хес. - Могли би да сведоче војници који су били у аутобусима и превозили
жене и децу из Поточара у Тузлу, да потврде да никаквих ни ту није било злостављања ни убијања са
српске стране. Они који су били у Калиманићима могу исто тако да потврде да нису видели никаква
убијања муслимана. Било је криминала међу самим муслиманима у Сребреници...

Када је дошао у овај крај, Ван Хес је имао 90 килограма, изашао је са 75. Питамо зашто је сама
холандска влада оцрнила своје војнике?

- Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати уз
констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници - говори Ван Хес. - Напала нас је Влада,
све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100, тада су тотално - пукли!
Полудели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак
међу муслиманима. Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од
90 одсто њих није завршило никакву школу пре одласка у Босну.

Ветерани из Сребренице сада туже државу Холандију, тражећи и сатисфакцију и новчану

помоћ. Засад им се удељује по 200-300 евра месечно, што је недовољно за егзистенцију у овој земљи. И
даље трпе понижавања."522

Дакле, главне снаге дејствовале су на правцу Зелени Јадар – Сребреница, а

помоћне на правцима Дервента – Сућеска – Сребреница и село Подравно – Виогор, с тим
што ове помоћне снаге уопште нису узеле учешћа у офанзивним дејствима ка
Сребреници јер то није било ни потребно. Те снаге су цело време трајања операције, тј.
до 11.07.1995. године, остале пасивне, јер за тако ограничени оперативни и тактички
циљ, какав је имала операција за Сребреницу, њихово ангажовање није било неопходно.

Карта 46 ТОК ИЗВОЂЕЊА ОПЕРАЦИЈЕ "КРИВАЈА 95"

522

273
 ДЕЈСТВА НА ГЛАВНОМ ПРАВЦУ

Детаљније сагледавање развоја догађаја најбоље се постиже праћењем тока

догађаја на правцу дејства ТГ-1 Зворничке пешадијске бригаде, у садејству са делом
снага Братуначке лаке пешадијске бригаде и Друге романијске моторизиване бригаде и
уз артиљеријску подршку Корпусне артиљеријске групе.

Тактичка група (ТГ-1) је формирана из састава Зворничке пешадијске бригаде и у

свом саставу је имала: команду на челу са командантом бригаде потпуковником Винком
Пандуревићем (10), одељење везе (7), заштитно оделење (6), оделење полиције (6),
борбену група 1 (БГ - 1) - Подрињски одред специјалних снага (120), борбену група 2
(БГ - 2) - из састава батаљона (164), оклопно - механизовану чета (43), оделење "прага"
(9), вод хаубица 122 мм (15), одјељење "стрела 2М" (3) и позадински вод (11) - укупно
387 припадника, што је еквивалент једног лаког пешадијског батаљона523.

Дејствовала је на главном правцу с. Зелени Јадар - Бојна - Сребреница. Десни

сусед јој је била Прва братуначка лака бригада (Трећи батаљон), а леви Друга романијска
моторизована бригада (Други батаљон). Артиљеријску подршку даје Корпусна
артиљеријска група (КАГ-5). Командно место у рејону Јавор (тт.836).

Сл. 51, 56 и 59 ПОГЛЕД НА БИЉЕГ СА ЈАВОРА

Осматрачница коамнданат ТГ - 1 се налазила на објекту Јавор (тт. 836), са које се пружа поглед
на подручје дејства ТГ - 1. Са ове тачке је једино видљива Сребреница, која се види кроз "долину" потока
Чичевац, у ком правцу су к. 520 и 424. Удаљеност ваздушном линијом износи око 4,5 километра. С обзиром
на надморску висину Јавора (836 м) и положаја на коме се налазила артиљеријска група ТГ - 1 (891 м), те
надморску висину Сребренице (испод 400 м) и удаљеност, Сребреница се налазила у депресији већој од пет
степени, тако да тенкови ТГ - 1 нису могли дејствовати по њој, како се то тврди и муслиманским
извештајима. Са Јавора је командант ТГ - 1 имао добар преглед праваца дејства обе борбене групе,
посебно се добро видео објекат Биљег (удаљен 600 м) на коме се налазио пункт УНПРОФОР-а. Команда
тактичке групе (ТГ - 1) са командантом је запосела осматрачницу у рејону Јавор, између 03.00 и 04.00

523
Формирање тактичке групе, наређење, Команда Зворничке пешадијске бригаде, стр. пов. бр. 01-244 од
02.07.1995.
Табеларни преглед односа снага.

274
 06.07.1995. Букова глава је мање село, смештено у удолини између Јавора и Туцака, удаљено неколико
стотина метара од њих. У шуми, поред места где почиње шумски пут који води ка Ћатиној равни било је
смештено командно место команданта ТГ-1.

На овом објекту, добро видљивом са осматрачнице на Јавору, налазила се осматраћница

УНПРОФОР - а, а лево и десно одмах до ње су били ровови муслиманске линије. Овај пункт је
представљао велику сметњу приликом напада, јер је постојала стална опасност да дејствујући по
муслиманским положајима буде погођен пункт и српске смаге буду оптужене за напад на УНПРОФОР,
што су муслимани стално настојали испровоцирати, па су ранили (умро је) холандског војника и покушали
да за то оптуже Србе настојећи да тако дође до интервенције НАТО-а.

Сл. 53 ПОГЛЕД НА ПРИБИЋЕВАЦ СА ЈАВОРА

Сл. 54 ПОГЛЕД НА ТУЦАК СА ЈАВОРА

Сл. ПОГЛЕД НА СРЕБРЕНИЦУ СА ЈАВОРА

На правцу напада ТГ-1 налазила се 282. бригада 28. дивизије Армије Босне и
Херцеговине, која је организовала одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно),
Ваган (тт 843) (искључно), Јошева (тт 800) и затварала правац Зелени Јадар - Бојна -
Сребреница. Предњи крај одбране имала је на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак -
Орловине - Бања Црни Губер - Дивљакиња - јужне падине Заника. Командно место било
је у с. Бојна, на правцу дејства ТГ-1. Бригада је била четног састава. Одбрану је
организовала у четним рејонима, са ослонцима на јаке топографске и инжињеријски
добро утврђене објекте. Бригада је располагала углавном аутоматским наоружањем,
минобацачима МБ 82 мм и МБ 60 мм, противавионским митраљезима и рућним
ракетним бацачима 64 и 90 мм.

Однос снага (282. ИБлбр524 – ТГ-1) на правцу дејства ТГ-1 био је следећи:
људство 1.000(1.200)525 : 400; авиони526 4:0; тенкови 0:4; хаубице 122 мм 0:2; миноба

524
Према оперативној евиденцији артиљеријских оруђа..., Команда 8. ОГ "Сребреница", бр. 130.31/94,
7.05.1994.
525
Снаге 28. дивизије су вршиле прегруписавање својих снага и ојачаване су снаге 282. 1пбр на правцу напада
ТГ-1. Бројно стање 282. 1пбр је било око 1.000 бораца плус ојачања која су добили током 08.07.1995. године

275
 цачи 82 мм 4:4; минобацачи 60 мм 4:0; оклопни транспортери527 0:4; праге 30/2 0:1,
Browing 12,7 2:4, противавионске ракете "Стрела 2М" 2:2; ракетни ручни бацачи 90 мм
6:0.

Тактичка група "ТГ-1" је у саставу батаљонске ватрене групе имала две хаубице
122 мм и два (у току дејстава стигла су још два) минобацача 82 мм. Тим оруђима се може
додати и четири топа 100 мм са тенкова Т-55. У саставу оклопно - механизоване чете,
поред наведених тенкова, налазило се и оделење противавионских топова 30/2 ("прага"
са посадом) и оделење "Стрела 2М" са два лансера са послугом. Батаљонска ватрена
група се налазила на ватреном положају на пропланку с десне стране пута који са
Прибићевца води ка Буковој Глави. Била је постављена тако да ефикасно пружа подршку
снагама БГ-1 (борбена група) и БГ-2 (борбена група) на правцима Туцак - Биљег и Јавор
- "Три сисе". Са ватреног положаја није видљива Сребреница, која је удаљена 3,5 - 4
километра ваздушном линијом и заклоњена узвишењима. Са овог ватреног положаја
артиљерија није могла непосредно дејствовати по Сребреници, а поготово не по
Поточарима који се најчешће наводе као мета - на том правцу су дејствовале друге
јединице Дринског корпуса. У муслиманским извештајима се наводи тенк који дејствује
са Прибићевца по граду и стотине граната, а ТГ-1 није имала својих снага на
Прибићевцу. С обзиром на надморску висину и удаљеност Приби ћевца (преко 900 м) и
Јавора (836 м) и положаја у односу на Сребреницу (Прибићевац је удаљен ваздушном
линијом 3, а Јавор 4,5 км), депресија је износила преко пет степени, а борбени комплет
тенка је само 43 гранате.

Сребреница се делимично види само са осматрачнице на Јавору.

(Команда 28. дивизије, борбени извештај, 08.07.1995. године; Команда 28. дивизије, Борбени извјештај,
09.07.1995; Команда 28. дивизије, Ванредни борбени извештај, 10.07.1995. године. Из сва три извештаја је
видљиво да снаге ТГ-1 дејствују на правцу Зелени Јадар - Сребреница и да је дејство тенкова и артиљерије
усмерено на положаје 282.лбр).
526
Авиони НАТО-а су дејствовали 11.07.1995. године по објекту Бојна на правцу напада ТГ-1 и по објекту
Прибићевац.
527
Снаге Холандског батаљона су организовале запречне положаје са оклопним транспортерима на правцу
Бојна – Сребреница на правцу напада ТГ-1. О овоме су сведочили холандски официри, Ван Дујин и генерал
Николаи. Снаге УНПОРОФОР-а нису биле циљ дејства снага ВРС иако су отварале ватру по снагама ТГ-1 са
запречих положаја (Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995, наређење, Забрана дејства
по снагама УНПРОФОР-а.

276
 На основу "Заповести за активна борбена дејства" Команде Дринског корпуса за
извршење задатка одобрена су два бобена комплета за пешадијско наоружање, један
борбени комплет за артиљеријско наоружање.

Укупан борбени комплет наведених оружја био је: 80 граната за хаубице 122 мм,
80 (160) граната за МБ-82 мм и 172 гранате за тенковске топове 100 мм. Према томе, ТГ -
1 је могла утрошити за шест дана, од 06. До 11.07.1995. године укупно 80 граната за
хаубице 122 мм, 160 граната за минобацаче 82 мм и 86 граната тенкова 100 мм, што је
недовољно и за адекватну подршку својих снага - извођење напада и противнапада на
оси главног правца операције. Дакле, нема говора о жестокој тенковској ватри по граду и
стотине, па чак и 1.500 граната, по Себреници, како то изјављују припадници 28.
дивизије.

На основу припремног наређења Команде Дринског корпуса од 2. јула 1995.

године Зворничка пешадијска бригада добила је задатак да из свог састава издвоји и
формира снаге еквивалента лаког пешадијског батаљона са средствима подршке ради
извођења борбених дејстава на самосталном правцу. До добијања наведеног наређења,
Команда Зворничке пешадијске бригаде била је ангажована на одржавању борбене
готовости бригаде и одбрани своје зоне одбране, припреми јединица за слање и смену у
зони 1. бирчанске бригаде (Шековићи), на Гламоч у 2. крајишки корпус, на Нишиће у
Сарајевско-романијски корпус.

На основу поменутог припремног наређења Дринског корпуса528. Команда

Зворничке пешадијске бригаде израдила је припремно наређење за формирање тактичке
групе ТГ-1 за извођење активних дејстава у зони Дринског корпуса529. Из припремног
наређења је видљиво да су снаге које се формирају еквивалента ојачаног лаког
пешадијског батаљона. Састав ТГ-1 је био следеци: БГ-1 (Подрињски одред
специјалних снага530), БГ-2 (две пешадијске чете из састава пешадијских батаљона),
оклопно-механизована чета (тенковски вод - 4 тенка Т-55 и оклопно-механизовани вод -
4 оклопна транспортера), оделење ПАТ 30/ИИ мм "праге", оделење од два лансера ракета
"стрела 2М", батаљонска ватрена група (вод хаубица 122 мм - 2 оруђа и 2 МБ-82мм) и

528
Команда Дринског корпуса, Наређење, Строго поверљиво број 01/104-156-1 од 02.07.1995.
529
Наређење, Строго поверљиво број 01-244 од 02.07.1995..
530
Део снага Подрињског одреда специјалних снага налазио се на Сарајевском војишту на основу наређења
Команде Дринског корпуса стр. пов бр, 01/04-147-2 .од 16.06.1995. године.

277
 позадински вод. У односу на целокупне снаге бригаде наведени снаге представљају њен
тринаести део531 - око 394 од 5.012 људи колико је Зворничка пешадијска бригада имала
у свом саставу у јулу 1995. године532. Тако је ТГ-1 имала вод тенкова, вод оклопних
транспортера и вод хаубица 122 мм. У матичној зони одбране остале су главне снаге са
задатком извођења одсудне одбране533. За команданта ТГ-1 одређен је командант
бригаде потпуковник Винко Пандуревић. У зони одбране остао је начелник штаба мајор
Драган Обреновић као заступник команданта, одговоран за командовање бригадом у
одсутности команданта.

Начин употребе ТГ-1 прецизирао је командант потпуковник Винко Пандуревић

на командантском извиђању 3. јула 1995. године. Том извидјању су присуствовали:
командант Подрињског одреда специјалних снага капетан прве класе Милан Јоловић,
помоћник за позадину Лазар Пејић, помоћник за организацијско-мобилизацијске послове
мајор Љубисав Штрбац, командант 1. пешадијског батаљона поручник Милан
Станојевић као командир чете у ТГ-1 и оперативац мајор Миодраг Драгутиновић.

У складу са Заповести за марш534, ТГ-1 је дана 04.07.1995. године извршила марш

правцем Зворник - Братунац - Сасе - Зелени Јадар и правцем Зворник - Братунац -
Скелани – Језеро - Зелени Јадар. У току 05.07. извршен је размештај јединица и
припрема за поседање положаја за предстојећа борбена дејства. Командант ТГ - 1 је, на

531
Ангажовано према Ратном дневнику - укупно 407 људи, стваран број је био мањи.
532
Бројно стање јединица Дринског корпуса, Команда Дринског корпуса .
Према "Прегледу имајућег стања у јединицама 1. зворничке пешадијске бригаде за месец јули 1995. године"
бригада је имала 5.010 припадника, а према "Формацији ЦРВЕНИ (школска)", стр. 56, у издању Савезног
секретаријата за народну одбрану - Генералштаб ЈНА,лака пешадијска бригада има 2.079 припадника.
533
У зони одбране Зворничке пешадијске бригаде остало је: 3 хаубица 105 мм, 2 хаубице 122 мм, 1 хаубица
152 мм, 5 самоходних оруђа 76 мм , 3 топа ЗИС, 4 ПОЛК 9 К11, 1 ПОЛК "фагот", 24 минобавача 60 мм, 27
минобацача 82 мм , 10 минобацача 120 мм, 2 тенкаТ-55А, 2 тенка Т-34Б, 1 БВП М-80, 1 оклопни транспортер,
6 ПАТ 20/3 мм , 2 ПАТ 20/1 мм, 2 ПАТ 30/2 мм и 4 "Стрела 2М".
(Акт Зворничке пешадијске бригаде стр. пов. бр. 01-333 "Елементи борбеног распореда" од 12. августа 1995.
године.
"Четвртог јула оформљена је Тактичка група ТГ-1 којом је командовао Винко Пандуревић, командант
Бригаде, део који није ишао у напад, преузео је мајор Драган Обреновић, начелник Бригаде@.
(Фрагмент из Трећег издања књиге Мехмед Перган Сребреница -
документи о геноциду, издање БМГ Босанскамедијска група, Тузла, стр. 8).
534
Заповест за марш бр. 3 команданта ТГ-1, Строго пов. бр. 01-246 од 03.07.1995.

278
 основу заповести команданта Дринског корпуса535, издао усмену заповест за напад, која
гласи: 1. батаљон (из састава 1. зворничке пешадијске бригаде) са линије развоја с.
Букова глава - Јавор (тт 886) - с.Зелени Јадар напада правцем: три пошумљена виса (500
метара северно од с. Зелени Јадар) - С.Пусмулићи - Бојна - Сребреница. Задатак: разбити
непријатеља на правцу напада и у ближем задатку овладати тт 644 - Живково брдо (тт
780), а у следећем објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити спреман за
продужење напада. Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424536.

Сл. 116 ЈЕЗЕРО

Сл. 61 и 63. ПОГЛЕД НА ЗЕЛЕНИ ЈАДАР

Сл. 62 ПУТ ЗЕЛЕНИ ЈАДАР - ЈАВОР

Леви сусед снагама ТГ-1 био је лаки пешадијски батаљон који је формиран од
чета наведених бригада. Нападао је на ширем правцу од Алибеговца ка Сребреници
(правац југозапад - североисток). Снаге Братуначке бригаде су држале постојеће
положаје на линији фронта и делом снага су нападале правцем Прибићевац - Губер бања
- Сребреница. Најјаче снаге и најјачи отпор су се очекивали на правцу снага ТГ-1.
Каснија дејства су показала да је та процена тачна.

Дана 06.07.1995., у раним јутарњим часовима (око 04.00 часова) командант ТГ-1
је посео осматрачницу у рејону Јавор. Јединице подељене у борбене групе поселе
полазне положаје за напад: БГ-1 (Подрињски одред, командир капетан прве класе Милан
Јоловић) требала је да пређе у напад правцем: Зелени Јадар - три пошумљена виса ("Три
сисе"), уз подршку тенкова и "прага"537 из с. Јасенова; БГ-2 (чета формирана од водова из
батаљона у духу наређења за формирање ТГ-1, командир поручник Милан Станојевић)
требала је да пређе у напад правцем: Туцак - Биљег (брдо западно од тт 836 Јавор) на
којем је и утврђен положај снага УН. Целокупне снаге требало је да подржава вод

535
Заповест за активна б/д Оп. бр. 1, Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-2 од 02.07.1995.
536
Исто, тач.5. Линија са које су снаге ТГ-1 уведене у борбу налази се јужно од Сребренице на удаљености
од око 10 километара.
537
Противавионски самоходни артиљеријски систем са топом 30/2 мм.

279
 тенкова, једна "прага" и вод хаубица 122 мм. Напад је отпочео према датим правцима и
задацима538.

После више узастопних напада на положаје муслиманских снага, они нису

пробијени. Јединице су задржане на достигнутим линијама. У току напада рањена су три
борца. Командант ТГ-1 је на осматрачницу позвао командире борбених група, који су му
реферисали и поднели предлоге за даљња дејства. На основу тих предлога и процене
ситуације, командант ТГ-1 је донео следећу одлуку: Прегруписати снаге БГ-2 и ојачати
БГ-1 са једним водом из БГ-2 и напасти непријатеља правцем Јавор (тт 836) - Биљег,
бокове обезбедити са остатком снага БГ-2. Након ступања у борбени додир са
непријатељем у напад непосредно увести два тенка Т - 55 који ће непосредним дејством
по линијама одбране непријатеља подржати снаге БГ-1. Почетак напада према овој
одлуци требао је да буде у 06.00 часова 07.07.1995. године539.

Током ноћи 06/ 07. јула, и током 07. јула, били су неповољни метеоролошки
услови - киша и густа магла, па је напад одложен.

Карта 53 АНГАЖОВАЊЕ ТГ-1 У АКЦИЈАМА (аутор Миодраг Драгутиновић)

У току 07. јула, командант ТГ-1 је од 10.00 до 12.00 часова боравио на истуреном
командном месту Дринског корпуса на Прибићевцу. Ту је реферисао начелнику штаба
(генерал-мајор Радислав Крстић) о стању у јединици и одлуци, коју је донео. Начелник
штаба је то прихватио и одобрио развој догађаја према замисли команданта ТГ-1. Око
14.00 часова, на осматрачницу команданта ТГ-1 дошао је начелник штаба Дринског
корпуса. У исто време са Трескавице је стигао и вод минобацача 82 мм из Подрињског
одреда специјалних снага. Тада је формирана батаљонска ватрена група, као подршка
Подрињском одреду специјалних снага.

538
Реконструкција тока дејстава ТГ-1 извршена је на основу сведочења мајора Миодрага Даргутиновића у
предмету ИТ-05-88-Т и редовних и ванредних борбених извештаја Команде Дринског корпуса од 06. до
10.07.1995. године.
539
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај 06.07.1995. године.

280
 Снаге Уједињених нација са Биљега су будно мотриле на поступке снага
Дринског корпуса и одржавале непосредни физички контакт са муслиманским
снагама540.

Око 12.00 часова 08. јула, након што се подигла магла, почео је напад у складу са
раније донешеном одлуком. Борбена група – 1 (БГ-1)541 овладава објектом Биљег и
непријатељ се повлачи ка селу Љубисавићи, БГ-1 продужава напад и овладава са
објектом "Три сисе" и к. 848 и избија на пут Зелени Јадар – Сребреница, а потом
овладава засеоком на објекту Чичевци.

Снаге Уједињених нација су одбиле понуду српских снага да се повуку ка

Братунцу преко Прибићевца и Саса. Повукле су се ка Сребреници, кроз распоред
муслиманских снага. Министарство унутрашњих послова Републике Босне и
Херцеговине обавештено је да су снаге Уједињених нација напустиле Биљег и да су
"тражиле подршку НАТО авијације, али се авиони нису појавили. Холанђани нису
претрпели жртве због ватре ВРС – а".542

540
У "Извештају базираном на дебрифингу о Сребреници"(Ассен, 4. октобра 1995.) у т. 4.13. - стр 45. стоји:
"Војници АБиХ, потпуно обучени и са плавим береткама или плавим капама, дошли су на 15 метара од једне
од осматрачких позиција. Делујући као особље УН, они су отворили ватру са ове позиције у правцу фронта
ВРС, тако да је изгледало као де су УН отвориле ватру. На овај начин, они су покушали да навуку ватру ВРС
на ОМ...".
541
У даљњем тексту за појам "Борбена група"користиће се БГ.
542
Због напада на оклопни транспортер УНПРОФОР-а, начелник штаба Команде УНПРОФОР-а генерал
Гобиллиард је упутио телеграм команданту Армије Републике Босне и Херцеговине 09.07.1995. године у коме
га оштро упозорава:
"...Напади овакве врсте на припаднике УНПРОФОР-а су неопростиви. Моји војници нису намењени за
извођење борбе, те стога инциденти овакве природе представљају флагрантно и неодговорно кршење мировне
мисије УНПРОФОР-а у Републици Босни и Херцеговини.
Захтијевам да наредите вашим војницима да се уздрже од сличних активности према припадницима
УНПРОФОР-а. Молим вас да одмах спроведете истрагу поводом овог инцидента и предузмете мјере против
оних који су одговорни за овај кукавичлук и недисциплинирани акт против чувара мира.
Очекујем што бржи одговор". (заведено у 21.10 часова 09.07.95. Подаци у рубрици "Датотека
ЦТX"нечитко.)
Команда Дринског корпуса је актом стр. пов. бр. 04/156-5 од 08.07.1995. године обавестила Истурено
командно место на Прибићевцу о уложеном протетсу команданта УНПРОФОР-а и тврдње да им је пункт на
положају 652808 (Биљег) заузет дејством артиљерије и тенкова, као и о одговору који је ГШ ВРС упутио.

281
 Команда УНПРОФОР-а је уложила протест Главном штабу Војске Републике
Српске због дејства према осматрачкој тачки УНПРОФОР-а у близини Зеленог Јадра
(Биљег) истичу’и да је њихов пункт "заузет дејствима артиљерије и тенкова". Главни
штаб им је одговорио "да муслимани користе 6 оклопних транспортера офарбаних у
бијелу боју са ознакама УНПРОФОР-а...". Главни штаб је "захтевао од УНПРОФОР-а да
упозори муслиманске снаге да се повуку у границе демилитаризоване зоне означених на
карти по споразуму, те да их разоружају у складу са споразумом. Такође је захтевао и да
УНПРОФОР не истура осматрачке позиције изван означених демилитаризованих зона".
Главни штаб је наредио да се не дејствује по УНПРОФОР-у и да се спрече сва могућа
изненађења и намере муслимана да повежу Сребреницу и Жепу. 543

Сл 60 ТРИ БЕЗИМЕНА ВИСА – ТРИ СИСЕ

Сл. 58 ПОГЛЕД СА ЈАВОРА У ПРАВЦУ БИЉЕГА И СЕЛА РАЈНЕ

У току 9. јула544, нападна дејства су настављена: БГ-1 правцем Прљука – Живково

брдо, тако да Подрињски одред ефикасно разбија снаге непријатеља на тт 780 Живково
брдо и избија у с. Пусмулићи; БГ-2 у поподневним сатима овладава са тт 644 и с. Јелићи
па снаге ТГ-1 избијају на линију с. Јелићи – тт 664 – тт 633 – с.Пусмулићи – Живково
брдо. 545

543
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995. године.
544
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај од 09.07.1995..
545
Оделење безбедности Команде 2. корпуса својим актом СП. 06-712-24/95 од 09.07.1995. извештава Управу
Службе војне безбедности у Сарајеву да "сходно насталој ситуацији у демилитаризованој зони Сребреница,
органи из Штаба Команде 2. корпуса и Командант 28. д. КоВ бригадир Орић Насер, који се налази у Тузли,
свакодневно одржавају везу са Бећиревић Рамизом, старјешином који заступа Команданта 28.д.КоВ у
његовом одсуству"и прослеђују њихов разговор вођен од 16.00 до 17.00 и од 18.00 до 18.30 часова, у којем
Орић Насер, између осталог, каже: "Управо се сада налази Замјеник К-данта 2. корпуса на састанку са УН - ом
и сазнат ћемо шта ће предузети. Ви морате сами тражити оружје од УН - а, и ако исто не буду хтјели дати или
прецизирати нешто на спрјечавању четничког напада... Максимално обезбједите остале осматрачнице и ако се
буду повлачили одузми им оружје и осматрачницу... Команданту УН у се истим штиити од четника... Рамизе,
само без панике и полахко. Сазови све команданте бригада и нареди им да у својим зонама одговорности
максимално покрију све осматрачнице, па ако се УНПРОФОР буде повлачио одмах да их разоружају и

282
 Суседне јединице Дринског корпуса дејствују: снаге из Братуначке бригаде
правцем Прибићевац – Орловине, снаге из 2. романијске, Милићке и Бирчанске бригаде
избијају на линију Јасеново – Кипрово – Костур.546

У раним јутарњим сатима (око 04.00 часова) 10. јула муслиманске снаге су извеле
јак и организован противнапад на снаге ТГ-1. Потиснуле су их на објекат Биљег и "Три

њихово оружје употријебите против четника, а оружје УНПРОФОР вјероватно неће дати. У том случају их
опколите и нека трпе исти напад као и ви или нека дају оружје. Тако ми је командант 2. корпуса усмено
рекао".
Рамиз Бећиревић му је одговорио: "УН не можемо разоружати јер им не можемо прићи".
Већ 09.07.1995. године председник Председништва општине Сребреница Осман Суљић упутио је обавијест
(број 01- /95) председнику Председништва Алији Изетбеговићу и команданту Армије Републике Босне и
Херцеговине у коме каже:
"Пошто је агресорска војска ушла у 18.00 сати у градско подручје из правца Зеленог Јадра (Учине башће) ,а
наша војна команда у распаду као и припадници 28. дивизије КоВ и више нису у могућности ништа подузети
на даљњем спречавању агресорских снага да уђу у сами град влада хаос и паника те је цивилним властима
остао последњи непопуларан корак на спашавању становништва да се ургентно на нивоу државних и војних
органа РБиХ под хитно аранжира састанак са Српском агресорском страном у циљу изналажења могућности
отварања коридора за иселење становништва до слободне територије РБиХ под командом међународних
фактора"(акт бр. /95 од 09.07.1995.)
546
Истог дана председник Прелазног општинског вијећа Сребреница Осман Суљић "ургентно"доставља
закључке за седнице Председништва и извештава председника Републике Алију Изетбеговића, председника
Владе Хариса Силајџића, армијског генерала Расима Делића и команданта 2. корпуса бригадира Сеада Делића
да је "дошло до наглог пада морала за борбу... Снаге УНПРОФОР-а у Сребреници понашају се веома панично
и покушавају заштитити себе, чине то повлачећи се према кампу у Сребреници док је се једна посада у
Слаповићима предала четничким снагама"(Документ Предсједништва прелазног општинског вијећа бр. 01/95
од 09.07.1995.)
У овом телеграму се тражи и инструкција за даљи рад и добијају је истог дана.( Акт СП 06/712-241/95.).
Оделење безбедности Команде 2. корпуса извештава Управу службе војне безбедности у Сарајеву о томе "да
по потреби узме оружје од УНПРОФОР-а, узето од демилитаризације, ако га сами неће дати", а Команда 2.
корпуса саопштава Команди 28. дивизије (Наређењем Стр.пов. број 02/1-710/2.) да је "актом Генералштаба
Армије Босне и Херцеговине (Стр.пов. бр. 1/825-1010 од 09.07.1995. године, тачка 3.) децидно наређено да се
изузме наоружање".
Нити је ко раеговао на ове зајкљуке, нико није притекао у помоћ, није дата чак ни инструкција. Власт из
Сарајева је заборавила не Сребреницу. Реаговао је Генералштаб Армије упућујући наређење (стр. пов. бр.
1/825-1010, 09.07.1995. године) за предузимање мера у вези одбране оцењујући ове закључке да "неочекивано
и неоправдано"драматизују ситуацију.

283
 сисе", тј. Скоро на полазне положаје. У овом нападу ТГ-1 је имала 5 погинулих, 2
нестала и 9 рањених бораца547.

У разговору са командантом снага Уједињених нација Бертнардом Жанвијером

09. јула, генерал – мајор Здравко Толимир, помоћник команданта за безбедност и
обавештајне послове Главног штаба Војске Репубике Српске , описује ситуацију у
Сребреници и говори о ангажовању технике Уједињених нација у рукама 28. дивизије,
која је коришћена у противнападу у рејону Бојне. Исти разговор са Жанвијером води и
генерал – пуковник Ратко Младић следећег дана. У противнападу је, вероватно,
холандски батаљон подржавао муслиманске снаге из рејона Бојне, јер су ту организовали
запречне положаје548.

Брзом интервенцијом команданта ТГ – 1 и ангажовањем дела Подрињског одреда

који је у току дана стигао са Трескавице из зоне Сарајевско-романијског корпуса, снаге
ТГ-1 се брзо сређују. У садејству са суседима прелазе у поновни напад и БГ-1 овладава
објектом Живково брдо, продужава напад правцем Живково брдо – Пусмулићи – Рајне –
Бојна, и у вечерњим сатима 10. јула, избија изнад Сребренице код репетитора. Уз
подршку оклопно-механизоване чете БГ-2, прелази у противнапад у захвату пута ка тт
664, заузима је и у с.Рајне спаја се са деловима БГ-1. Командно место ТГ-1 је тада
премештено у с. Бојна. Леви сусед је дејствовао правцем Боровац – Долови – Петровићи
– Бојна, а делови Братуначке бригаде су заузели Ваган.

Сл. 66 СЕЛО РАЈНЕ

Сл. 71 и 72 ИСТУРЕНО КОМАНДНО МЕСТО ТГ-1 У СЕЛУ РАЈНЕ

Сл. 67 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА РЕПЕТИТОР ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ

Са истуреног комаднног места у с. Бојна није видљива Сребреница, али на правац ка њој јасно
указује добро видљиви репетитор у с. Бојна на к. 424. Код овог репетитора је командант операције
Крстић у 10.00 11.07.1995. одржао састанак са командантима и издао задатак за продужетак напада на
Сребреницу и њено ослобађање. Напад је почео у 11.00 11.07.1995. године. БГ - 1 напада правцем: Бојна -

547
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај од 10.07.1995.
године (БЦС/ЕРН 04269548).
548
Изјава официра Холандског батаљона Ван Дујина 27.09.2006, страна 2267 – ред 1-17).

284
 Сребреница - Гостиљ. БГ - 2 са дијеловима Бирчанске пешадијске бригаде напада десном ивицом града -
Кула - тт 522 - тт 605 - к.441 Гостиљ.

Сл.68 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ТРИ БЕЗИМЕНА ВИСА

Сл. 69 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ЈАВОР

Сл. 70 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ НА ПРИБИЋЕВАЦ

Све снаге Дринског корпуса, ангажоване у овој операцији, у току 10. јула, после
сламања противнапада снага 28. дивизије, практично су извршиле постављени задатак у
духу заповести команданта Дринског корпуса. У току сламања противнапада
муслиманских снага 28. дивизије, преко средстава везе, команданта ТГ-1 лично је позвао
генерал-пуковник Ратко Младић549 и наредио му да без заустављања продужи дејства и
овлада изгубљеним објектима и продужи ка Сребреници. То је учињено на основу
Одобрења Председника Републике Српске.550

549
Сведочење мајора Миодрага Драгутиновића (ЕНГ, паге 12572, линес14-25; паге 12573, линес 1-8).
550
"Касно те вечери, командант Холандског батаљона потпуковник Карреманс обавестио је муслиманског
градоначелника Сребренице о плановима за велике ваздушне нападе НАТО-а следећег дана (11. јули 1995.).
Муслимански војни команданти нису веровали да ће се то заиста десити, или да ће то осујетити напад ВРС-а.
Због тога је током вечери 10. јула 1995. године, главнина јединица муслиманске 28. пешадијске дивизије
напустила град, крећући се преме северозападном делу енклаве како би се припремили за пробијање према
Тузли. Жене, деца, старији и изнемогли почели су се кретати према релативној сигурности база УН-а у
Сребреници и Поточарима".
(Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1.новембар 2002, стр. 34-
35.)
Реагујући на овакав поступак, генерал - мајор Здравко Толимир је актом стр. пов. бр. 17/897 од 12.07.1995.
године , упућеним једницама Дринског корпуса и Министарству унутрашњих послова Репубике упозорио да
је цивилно становништво упућено у базе УН и због тога су наредили свим војно способним лицима да се
илегално извуку преко територије Репулике Српске на територију под муслиманском контролом да би
оптужили Војску Репубике Српске да је извршила напад на цивино становништво у заштићеној зони без
повода".
Наредбом 1246-501 Главни штаб Војске Републике Српске обавестио је актом стр. пов. бр. 12/46-501/95, КМ
Дринског корпуса (лично генерала Крстића) да Претседник Републике Српске изражава своје задовољство

285
 Војни експерт Тужилаштва Ричард Батлер констатује да је "услед успешног
напредовања Дринског корпуса против муслиманских снага и снага УН-а (Холандског
батаљона), 9. јуна 1995. године проширен обим операције, тако да је она укљућила и
‘ослобађање’ града Сребренице".551

Да снаге Дринског корпуса нису имале првобитну намеру да заузму Сребреницу и

да су ненамерно дошле у позицију да могу заузети и сам град Сребреницу, потврђује
телеграм кога је генерал-мајор Здравко Толимир упутио на истурено командно место
Дринског корпуса, на руке генерала Гвера и генерала Крстића. Овај телеграм упучен је
9. јула 1995. године, дакле, читава два дана пре самог ослобађања Сребренице.552

Избијањем Војске Републике Српске на границе урбаног дела Сребренице и

успостављањем оперативне контроле над доминантним објетима, поколебани су редови
28. дивизије у Сребреници и фактички је наступило расуло у борбеном поретку
дивизије.553

Карта 27. СРЕБРЕНИЦА, ПЛАН ГРАДА

У преподневним сатима 11. јула, начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор

Радислав Крстић, лично је усмено издао задатке команданту ТГ-1 за продужење напада
ка граду са задатком да се уђе у град Сребреницу. Снаге ТГ-1 су на својим правцима
наставиле дејства у садејству са суседима. Тог јутра око репетитора изнад града
примећени су припадници 10. диверзантског одреда Главног штаба под командом
поручника Милорада Пелемиша. Тај одред је такође кренуо у напад према граду, на
основу задатка кога је добио од начелника штаба Дринског корпуса. Према ранијој
заповести команданта Дринског корпуса, диверзантски одред није наведен као снага која

због борбених резултата постигнутих до тада, и овлашћује Дрински корпус да заузме Сребреницу с циљем да
се коначно разоружају муслимански терористи и демилитаризује Сребреница. То спомиње и Richard J Butler у
"Извештају - ревидирана верзија – операција Криваја 95. у пар. 3 тачка 13 .
551
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1-2.
552
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
553
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 31.

286
 ће учествовати у борбеним дејствима око Сребренице. Појавио се када је већ сломљена
одбрамбена моћ муслиманских снага 28. дивизије, и пут за улазак у град био отворен554.

Артиљерија Зворничке пешадијске бригаде је дејствовала са ватрених положаја

југозападна падина Прибићевца (испод коте 906), непосредном ватром по рововима
муслиманских снага на објекте Биљег и безимени вис ("Три сисе"), и посредно по
објектима Живково Брдо и Бојна.

Положај артиљерије указује да је њен задатак био подршка снагама ТГ-1 иначе би
била распоређена на ватрени положај са кога се види Сребреница (у пределу Јавора, где
се налазила само осматрачница команданта ТГ-1).

Правац дејства напада Зворничке пешадијске бригаде није пружао могућности да

њене снаге артиљеријски дејствују по граду. Стално се тврди да је дејствовано
артиљеријом по граду, али се нигде не наводе жртве. Када би биле тачне тврдње о
артиљеријским дејствима по граду, Сребреница би била потпуно разрушена, а она то
није, што је јасно видљиво и данас.

Сл.83 ПОГЛЕД ИЗ СЕЛА РАЈНЕ КА РЕПЕТИТОРУ ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ

Сл. 73 РЕПЕТИТОР ИЗНАД СРЕБРЕНИЦЕ

Неопходно је нагласити да је артиљеријску подршку давала Корпусна

артиљеријска група (КАГ-5), састава: мешовити артиљеријски дивизион 5. мешовитог
артиљериског пука. Задаци у артиљеријској припреми били су: неутаралисати
непријатеља на предњем крају у рејону Зелени Јадар и Живково брдо; неутралисати
артиљерију непријатеља у рејону Бојна и Поточари. У артиљеријској подршци напада
задаци су били: подржати напад на главном правцу: с. Зелени Јадар – Бојна –

554
Сведочење мајора Миодрага Драгутиновића у предмету ИТ-05-88-Т 13.06.2007. (страна 12577 – ред 7-25;
страна 12578; страна 12579 – ред 1-7) и 15.06.2007. (страна 12686 – ред 21-25; страна 12687 – 12688; страна
12689 – ред 1-22)

287
 Сребреница и с. Подравно-Алибеговац-Виогор; неутралисати центре везе и командна
места на главном правцу напада...555

Сл. 49 ТЕНК Т-55

Истог дана, 11. јула, почеле су да пристижу јединице Министарства унутрашњих

послова, пре тога стациониране око Трнова. Према наређењу Министарства унутрашњих
послова 64/95 од 10. јула 1995. године, Љубомир Боровчанин, који се налазио на челу
ових јединица, требао је ступити у везу са генерал-мајором Радиславом Крстићем. Није
дефинисано и да му се претпотчини.

На основу видео снимка уочљиво је да се у граду не налази цивилно

становништво556. Пратећи радио везе снага 28. дивизије било је јасно да се главне снаге
28. дивизије повлаче и да не треба очекивати јачи отпор у граду. Снаге ТГ-1 нису по
граду дејствовале тешким наоружањем, јер за то није ни било потребе, јер су се
муслиманске снаге без јачег отпора повлачиле из града557. Око 13.00 часова оглашена је
"ваздушна опасност". Потом је уследило дејство авијације НАТО-а по снагама ТГ-1 по
рејону с. Бојна. Од тог дејства је уништено командно возило Подрињског одеда и
санитетско возило ТГ-1. Људских жртава није било.558

Карта 23. АВИО УДАРИ НАТО-а ПО СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

555
Према "Заповести за активна борбена дејства" (т. 6) Корпусна артиљеријска група (5. мешовити
артиљеријски пук) имао је задатак ватрене подршке са ватреног положаја у рејону Прибићевац. Задаци су му
били: (-) у ватреној припреми неутралише циљеве непријатеља по плану арт. припреме; (-) у ватреној
подршци напада остварује ватру по плану и захтеву, тежишно на правцима напада 1. и 2. пб".
556
Мујић Муниба из с. Луке је као сведок оптужбе на суђењу Благојевићу и Јокићу (четрнаести дан) изјавила
да су их Уједињене нације терале ка Поточарима, да су морали ићи и да 11.07. није видела војнике
ВојскеРепублике Српске, а сведок Мевлудин Орић на истом суђењу (петнаести дан) каже да мисли "да нико
није сам одлучио шта да ради него да је то наређење команде 28. дивизије". Он је изјавио да је у Сребреници
било око 14.000 војника.
557
Да је то чињено Сребреница би била разрушен град, а да није види се и данас када се прође њеним
улицама.
558
Видео снимак на коме се види авио бомба и погодјен џип (В000-4458).

288
 НАТО се на простор Босне и Херцеговине умешао 1992. године када је уведена
Зона забрањеног лета изнад Босне и Хецеговине, искључиво усмерена против Војске
Републике Српске. Од тада су изведене следеће акције против Војске Републике Српске:

Обарање четири авиона Ј-21 "Јастреб" југозападно од Бања Луке, 28. фебруара
1994. године.

Бомардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 10. априла 1994.

године.

Друго бомбардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 11.априла

1994. године.

Извиђање Војске Републике Српске у околини Сарајева, 15. априла 1994. године.

Треће бомбардовање Војске Републике Српске у околини Горажда, 16.априла

1994. године.

Бомбардовање Војске Републике Српске у околини Илиџе, 5. августа 1994.

године.

Бомбардовање складишта муниције Војске Републике Српске 2. јуна 1995.

године.

Операција "Делиберате форце", од 30. августа до 14. септембра 1995. године,

претежно у зонама око Сарајева и Горажда.559

"Када су снаге Војске Републике Српске (пре свега ‘Вукови са Дрине’, 10.
диверзанстки одред и мањи делови Зворничке бригаде, Братуначке бригаде и 2.
романијске бригаде) након тога ушле у град, он је био готово напуштен"560

559
560
Richard J. Butler, Исказ..., стр. 34-35 (БЦС/ ЕРН 03072404.03072405).

289
 Сл. 84. СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У СРЕБРЕНИЦИ

Уласком у Сребреницу561 командант ТГ-1 је својим снагама издао прецизна

упутства о правилном односу према имовини и објектима, као и према становништву,
уколико се ступи са њим у контакт, у складу са тачком 10. под б. Заповести команданта
Дринског корпуса. Међутим, у граду није било становништва. Проласком кроз град
снаге ТГ-1 су распоређене на прилазима граду са правца Поточара, на ободу с. Гостиљ.
Команда ТГ-1 је смештена у зграду полицијске станице у Сребреници562.

Сл 117 СТАДИОН У ГОСТИЉУ

У току извођења борбених дејстава јединице ТГ-1, које су учествовале у опера

цији "Криваја-95", нису добијале никакве друге задатке осим задатака датих у Заповести
команданта Дринског корпуса и каснијих задатака добијених усмено за продужетак
напада ка граду Сребреница.

Дејства на правцима дејстава осталих бригада

Командант Братуначке лаке пешадијске бригаде је одлучио да "главним снагама

бригаде изводи упорну и активну одбрану на садашњим борбеним положајима, а
помоћним снагама изводи офанзина дејства на правцима Предола – Ликари, Кварац –
Дивљакиња и с. Прибићевац – Оловине. У ближем задатку избити на линију Предола –
Дивљакиње – к. 831, а у следећем задатку Ликари – тт 789 (Дивљакиње) – тт 758
(Оловине)". 563

Снаге је груписао у снаге за упорну (одсудну) и активну одбрану, снаге за активна

(нападна) дејства, снаге за подршку и снаге у резерви.

561
Сефер Халиловић је у својој књизи "Лукава стратегија", на стр. 132, забележио: "... а четници су ушли у
Сребреницу 11. ј ула 1995. године са три тенка, два транспортера и око 200 четника".
562
Сведоћења мајора Миодрага Драгутиновића у предмету ИТ-05-88-Т (ЕНГ, паге 12689, линес; паге 12690,
линес 1-11).
563
Заповест за активна б/д Оп.бр.1, Команда 1. братуначке бригаде, пов. Бр. 439-2, 05.07.1995. године.

290
 Трећи пешадијски батаљон је добио задатак да помоћним снагама изводи напад
на правцима с. Прибићевац – Оловине и Кварац- Дивљакиње са задатком: "разбити
непријатеља на правцима напада и у ближем задатку избити на линију Дивљакиње –
к.831 (Оловине), а у следећем задатку избити на линију тт 789 (Дивљакиње) – тт 758
(Оловине)".564

Све остале јединице имале су задатак извођење одсудне одбране на садашњим

борбеним положајима.

У касним вечерњим сатима 11. јула (око 22.00) одржано је реферисање у просторијама
Братуначке бригаде. Били су присутни сви команданти јединица које су укључене у операцију "Криваја 95",
начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор Радислав Крстић и командант Главног штаба генерал-
пуковник Ратко Младић. Извршена је анализа тока дејстава, сагледано стање у јединицама и издати
задаци за наставак дејстава према Жепи.

Командант ТГ-1 је интервенисао наглашавајући да је ситуација на простору Сућеске, Шушњара

и Равног Буљима врло озбиљна јер су тамо сконцентрисане главне снаге 28. дивизије и да се повлаче ка
Тузли и Кладњу, те да могу извести напад на насељена места, па и Зворник што би могло довести до
његовог пада, као и да је ситуација у самој Сребреници врло озбиљна и да је велики проблем организације
живота и збрињавања цивилног становништва.

Непосредно затим у Сребреници је успостављена цивилна власт. Декретом Председника

Републике Српске565 постављен је цивилни повереник за област Сребренице – Мирослав Дероњић. Тај
документ изричито овлашћује цивилног повереника да се брине о успостављању политичке власти у
Сребреници и пуног система безбедности. Полицијске снаге су потчињене њему. По том Декрету
"комесар ће обезбедити да цивилни и војни органи све грађане који су учествовали у борби против Војске
Републике Српске, третирају као ратне заробљенике а цивилном становништву обезбеди слободан избор
места живљења и преселења" те да "одлуке цивилног комесара обавезују све цивилне органе власти у
општини Српска Сребреница". Тиме је успостављена и цивилна безбедносна контрола. Овим Декретом се
безбедносна контрола ставља у надлежност тог цивилног повереника, под којим су и цивилне полицијске
снаге.

Ангажоване снаге Бирчанске пешадијске бригаде и 2. романијске моторизоване

бригаде су на правцима дејства наишле на неоечкивано јак отпор, па су зато касниле са
извршавањем свог ближег задатка. Ипак, иако са закашњењем, отпор муслиманских
снаге сломљен је на линији Бучје – Алибеговац – Кипрово и тако остварена непосредна

564
Исто.
565
Одлука председника Републике Српске, бр. 01-1340/95 од 11.07.1995. године .

291
 борбена веза ове две бригаде са Зворничком бригадом. Овим је у потпуности био
осигуран леви бок Зворничке бригаде која се налазила на тежишту дејства, а тиме је
обезбеђен и потпуни успех у извођењу целе оепрације.

Снаге Милићке бригаде, ангажоване за активна борбена дејства су успешно и без

застоја напредовале на свом правцу наступања. Успешно наступање ових снага, тј.
Овладавање објектом Ваган и избијањем снага 2. романијске моторизоване бригаде у
село Ораховац, пут ка Сребреници је био отворен.

Остале снаге корпуса, на свим тактичким правцима који изводе на простор

сребреничке енклаве, успешно су везивале за себе муслиманске снаге и нису им
дозвољавале да прегруписањем и тактичким маневрима са једног на други правац,
притекну у помоћ снагама на најугроженијим правцима и да санирају пукотине које су
настале у њиховом борбеном распореду. То се, пре свега, односи на правце који са
линије Подравно – Зелени Јадар изводе ка Сребреници.566

566
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 30-31.

292
 5.8. ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

5.8.1. ПРОБОЈ МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ ОКРУЖЕЊА

Након успешно изведене операције "Криваја 95" требало је санирати сутуацију у

зони одбране корпуса. На том задатку ангажоване су главне снаге Дринског корпуса:
Бирчанска пешадијска бригада, Братуначка пешадијска бригада и Зворничка пешадијска
бригада, делови Милићке пешадијске бригаде, Власеничке пешадијске бригаде и
самостални батаљон "Скелани".567

Команда Дринског корпуса је пратила ситауцију, па је, позивајући се на наређење

ГШ ВРС, "у циљу заштите српског становништва на правцу кретања муслиманских
група и пресецања преласка на територију под контролом мислиамана", издато
неређење да: команде бригада у својим зонама одговорности ангажују сво распложиво
војно способно људство у откривању, блокирању, разоружавању и заробљавању уочених
муслиманских група, као и њиховом спречавању проласка на муслиманску територију, а
да дуж целе комункације Братунац – Коњевић Поље – Милићи – Власеница организују
заседна дејства свих 24 сата; у срспким селима, на правцу кретања група, организовати
обезбеђење становништва и материјалних добара, у ком циљу ангажовати све оне који
могу да носе пушку...". У наређењу се посебно наглашава да се међу наоружаним
муслиманима у колони, "налазе и окорели криминалци и зликовци, који неће презати ни

567
Поред ангажовања снага Дринског корпуса на задацима претреса терена и снаге МУП-а су узеле учешће у
тим активностима. Њихово деловање није јасно прецизирано.
Тако је начелник Центра јавне безбедности Зворника Драгомир Васић актом 281/95. известио 12. 07.1995.
године Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Штаб полицијских снага у Бијељини, кабинет
Министра и Ресор јавне безбедности да је евакуација и транспорт цивилног становништва из Сребренице у
току, да је 300 муслиманских војника прешло цесту и да иду према Удрчу, да је Зворничка пешадијска
бригада добила задатак да блокира 300 мушкараца на Црном врху, а да чета Специјалне полиције из
Шековића, 1. чета Центра службе безбедности Зворник и 5. чета Зворник блокирају то подручје с циљем
уништења муслиманских снага. ( Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција
"Криваја 95", стр.55.)
Већ следећег дана Драгомир Васић извештава актом 282/95. да нису имали "никакву сарадњу и помоћ од
стране ВРС у блокади и уништењу великлог броја непријатељских војника тако да је могуће очекивати велике
проблеме док се акција не заврши јер МУП ради сам по овој акцији а простор и број муслиманских војника су
велики". ( Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција "Криваја 95", стр.55..

293
 од чега да би избегли заробљавање и извукли се на територују под контролом
муслимана".568

Међу злочинцима, припадницима муслиманских оружаних снага Средњег Подриња, налазе се и

усташки злочинци из другог светског рата (Каменица Бекто из Јаглића, Салиховић Авдо из Братунца...),
усташки потомци ( Мехмедовић Амир), посланици у Скупштини Босне и Хецеговине ( Бегић Садик из
Сребренице, Ђозић Мустафа из Братунца, Мустафић Ибран из Поточара), руководиоци органа власти
(Сиручић Муниб из Братунца...), чланови руководства Савеза комуниста Босне и Херцеговине
( Даутбашић Исмет из Братунца, Кажић Ахмед из Сребреница, Селманагић Ризо из Сребренице...), бивши
припадници Југословенске народне армије (Бектић Неџад из Карачића, Омеровић Адил из Власенице,
Ризвановић Нуриф, Синановић Зихнија из Бјеловца...), полиције (Орић Насер из Поточара, Махмутовић
Месуд из Абдулића, Мустафић Садик из Шушњара, Салиховић Хамед из Поточара, Хоџић Сенад из
Братунца, Турковић Фадил из Милића...), верски служеници (Ахметовић Муниб из Скугрића)... Међу њима
су и жене (Весели Елфета, Киверић Есма – учитељица из Бјеловца, Синановић Сенада "Беба"...).

Неки од њих су обучавани у Хрватској и учествовали у саставу хрватских формација у борбама

против Срба ( Бећировић Хасан из села Опарци, Каровић Аднан из Поточара, Мемишевић Нурија из
Саса...).

Сл. 92 ПУТ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ ЗА СУЋЕСКУ

Ове снаге су спречавале 28. пешадијску дивизију у извлачењу, односно пробоју из

окружења.. До гоњења је морало доћи јер је Команда 28. пешадијске дивизије одбила да
се преда, тј. да војници предају оружје и да се ставе у статус ратних заробљеника.
Уместо предаје, Команда 28. пешадијске дивизије је изабрала по њу најгоре решење –
наређен је пробој ка Тузли и Кладњу, и то по групама и у борбеним колонама. Правац
пробоја био је: Јаглићи – Буљим – Побуђе – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи
– Баљковица – Незук569.

568
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/156/11, 13.07.1995. године.
569
Ахметовић Неџад, компјутериста при команди дивизије, у својој изјави износи тај план:
"Веза је била на Јаглићу и успоставио сам везу са Тузлом између Будаковића начелника штаба 2. корпуса и
начелника штаба 28. дивизије Рамиза Бећиревића... 10.07. Веиз изашао са (број нечитак) људи да би
организовао прихват људства из Сребренице и исте вечери се враћа у команду дивизије.
Колона је кренула са Јаглића и Веиз је направио пролаз кроз минско поље на Буљиму видно обиљежио
крпама... и Вејз води колону и сви идемо на Удрч. Ја сам са штабом дивизије, предс. општине Осман Суљић,
Ељуб Голић на зачељу.

294
 О одлуци 28. дивизије да организује пробој према Тузли, говоре подаци из већ
раније споменутог Документаристичког пресека. У том документу, стоји: "Наши борци
су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља
Пусмулићи, у чему нису успели и у раним вечерњим сатима 10.07.1995. године повукли
су се у сам град Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села
према центру града. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници
одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донешена одлука о
напуштању Сребренице и организованог пробоја према слободним територијама"570.

После пробоја ка Кладњу и Тузли, команде јединица (њихова оделења безбедности) су узеле доста
изјава од учесника пробоја. Све до половине августа оне су писане различито и могу се, донекле, узети као
веродостојне и користити за анализу догађаја. Међутим, у августу је Оделење безбедности Команде 2.
корпуса упутило је акт којим одређује задатке приликом узимања изјава. У акту се каже:

"Изјаве које сте доставили садрже одређена сазнања која се у највећем дијелу
тичу преласка групе бораца и цивила из Сребренице на слободну територију, а веома
мало или готово никако не садрже чиненице које се тичу ратних злоћина и злочина
геноцида. По нашим усмјеравајућим актима које сте добили, као и по упутсвима која су
вам дата приликом предавања одржаног 03.08.1995. године у Дому бораца К-де 2.К.,
било је потребно наведене изјаве узети на околности ратних злочина и злочина геноцида.

У материјалима које сте добили детаљно и на прикладан начин стоји шта све треба
садржавати изјава која се односи на наведене околности, почевши од података од лица од којег се изјава
узима до њених других саставних и обавезних елемената. У вашим наведеним изјавама наведено није
испоштовано...

Дана 12.07.95. требало је да дођемо на Удрч да преспавамо а 13. увече да кренемо са Удрча преко Баљковице.
О свему одлучује ‘чича’ - Турсуновић. План је да Насер нападне са чела а ми иза леђа и да створимо коридор
за пролаз.... По слободној процјени око 5.000 људства, од тога 2.000 под оружјем".
Поручник Мехмед Нукић и војник Енвер Бектић су, након извлачења на територију Савезне Републике
Југославије изјавили да је "из Поточара кренуло 3 до 5.000 наоружаних припадника МВ" .
Међутим, Оделење службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ и Сектор СДБ Тузла упутили су
28.08.1995. године акт Генералштабу А Р БиХ и Управи безбједности у коме стоји констатација:
"Приликом формирања колоне није утврђивано бројно стање колоне која је кренула то вече, али по неким
процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000 људи, међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца ),
не рачунајући борце из Жепе. У колони није било пуно жена и дјеце. Могуће је да је било десетак жена".
570
Документаристички пресјек... Федерално Министарство одбране - Сектор сигурности и обавјештајних
послова, стр. 2. ред 7-13 (одозго).

295
 ... У датом смислу је потребно да наведене изјаве узмете у прописаном облику, поштујући
усмјерења која смо Вам дали у свом акту...".571

После овог акта све изјаве су писане по шаблону, сваки поступак припадника Војске Републике
Српске окарактерисан је као акт ратног злочина и ратног геноцида, изјаве пишу скоро неписимени људи
са садржајем као да су завршили највише војно школовање. Због тога треба пажљиво приступити
коришћењу тих изјава.

Дакле, пре него што су српске снаге и ушле у Сребреницу, биле су у висини села
Пусмулићи, Команда 28. дивизије је донела одлуку да напусти Сребреницу.

Заробљени припадници 28. дивизије поручник Нукић Мехмед и војник Бехтић

Енвер су на информативном разговору изјавили да је "у Сребреници дана 11.07.1995.
године у Штабу 28. дивизије, начелник Штаба Рамиз Бећиревић одржао састанак... На
састанку је наређено да се одбраном штити извлачење припадника 28. дивизије... да
жене, деца и старци који иначе нису припадници муслиманске војске, да се сместе код
посматрача Уједињених нација у с. Поточари. Сви војно способни мушкарци и војници
из састава 28. дивизије добили су конкретне задатке у вези одбране, а у вези пробијања
линија Војске Републике Српске и извлачења према Тузли. Посебно је наређено да се
Војсци Републике Српске не сме предати ниједан припадник муслиманске војске...
Након заузимања положајае муслиманске војске, а од стране Војске Републиие Српске,
започело се са извлачењем из с . Поточари, а према с. Незук – Тузла. Том приликом на
челу су биле ‘елитне јединице’ и то извиђачи и добробвољци који су имали задатак
пробијања одбране Војске Републике Српске... Приликом честих гранатирања, известан
број припадника муслиманске војске је погинуо, исте су остављали као и рањене".572

Слаб отпор 28. дивизије изненадио је Војску Републике Српске. О том говори и
Руперт Смит, бивши командант УНПРОФОР-а у Бпсни и Херцеговини, у
информативном разговору са Брентоном Рандалом, истражитељем Хашког трибунала,
који је обављен 8. новембра 2002. године. Он каже: "На основу података које имам,
сматрам да је Војска Републикие Српске била једнако толико изненађена оним што се
догодило колико и ми, другим речима, нису очекивали да ће енклава пасти, па су се
успаничили... Ове босанске снаге у њиховој позадини и они нападају Србе... Војска
Републике Српске нема довољно снага да покрије терен. Одједном се Војсци Републике

571
Команда 2. корпуса – Одјелење безбједности, СП. 06-101-160-8/95, 10.08.1995. године.
572
Дневни извештај, 10. контраобавештајна група, стр. пов. бр. 5/79, 15.07.1995. год.

296
 српске јавља да имају једну неконтролисану непријатељску дивизију у својој позадини
".573

У току 11. јула 1995. године, према "Документалистичком пресјеку..." (стр. 3 – 4),
у селу Шушњари, на око 15 километара од Сребренице, "окупило се око 7.000 бораца и
6.000 – 7.000 цивила. Око 22.00 часова Команда дивизије је донијела одлуку да се
најкраћим путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић
Поље...".

У овом документу, на стр. 4, тврди се да су "током читавог дана 12.07.1995.

године четници су артиљеријом, те ПАМ – овима (пртиававионски митраљез) и ПАТ –
овима (противавионски топ) пуцали по незаштићеном народу...". Само три реда ниже се
каже да је "чеоно обезбеђење обезбедило дио путне комуникације Нова Касаба –
Коњевић Поље"574. Раније је речено да су отворили пролазе кроз минска поља575.

Карта 1. ПРОБОЈ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Дакле, Команда 28. дивизије је пре ових састанака, сигурно у току првог, а пре
другог састанка, донела одлуку да се пробије на "слободну територију". Колона је већ
око 23.00 часова, 11. јула 1995. године, кренала из Шушњара. Тада је почео други
састанак у Братунцу.576

На основу ових података (14.000-15.000 војника и цивила у колони иде у пробој577

и тврдње да се у Поточарима налази 30.000 људи ( ту су се окупили, према овом

573
ЕРН (ЦС) 0340-0948 – 0340-0959.
574
Федерално Министарство одбране - обране (Сектор сигурности и обавјештајних послова),
Документалистчки пресјек података о размјерама злочина над Бошњацима након пада Сребренице.
575
Исто.
576
Интересантно је да је већ 07.07.1995. године написана службена забиљешка (Команда 28. дивизије, број 13-
05-105, 07.07.1995. године) о резулатима извиђања извидјачке групе, које је изведено од 20. до 25.06.1995.
године на правцу који води преко Буљима, Каменице, Побуђа, Клалдрмице, Роваса, Глоди, Церске, Удрча...
То је правац којим се повлачи 28. дивизија, па је очито да је извиђање и вршено у том циљу. Значи, повлачење
је планирано много раније.
577
У акту "Пад Сребренице", кога је Оделење службе војне безбедности 2. корпоса упутило Управи
безбености Генаралштаба АРБИХ, стоји: "... по неким процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000

297
 документу – стр.3, већ око 15.00 часова 11.07.1995. године), јасно је да су српске снаге
ушле у празан град.

О кретању ове колоне може се видјети у"Документалистчком пресјеку података и

сазнања о размјерама злочина над Бошњцам након пада Сребренице"578:

"...Наши борци су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља

Пусмулићи, у чему нису успјели и у раним вечерњим сатима 10.07-1995. године повукли су се у сам град
Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села према центру гарда. Око 24.00 часа,
10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници, одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је
највјероватније донесена одлука о напуштању Сребренице и оргаинзовању пробоја према слободним
територијама.

У 01.00 час 11.07.1995. године борци 284. ббр су се окупили у рејону Кутлића ријеке, одакле су се
упутили у рејон Виогора ради спајања са другим јединицама 28. дивизије и договора око пробоја до
слободних територија. У рејон Виогора борци 281, 283. и 284. бригаде формирали су линију одбране, а
команде ових бригада су се договориле и донијеле одлуку о пробоју. Поред бораца из ове три бригаде, у
рејон Виогора је пристигло и неколико хиљада цивила који су одлучили да се заједно с војском пробију до
слободних територија. У исто вријеме борци и народ су се окупљали у рејону Сућеска, 5 км југозападно
од Сребренице, у рејону села Ћумавићи, 5 км сјеверозападно од Сребренице. Са ова три мјеста су се у
колонама кретали ка селу Шушњари које је лоцирано 15 км од Сребренице.

Поред тога, формиране су мање групе војноспособних мушкараца које су самостално по

сопственом плану, покушавале пронаћи најкраће и најбезбједније путеве до слободних територија. У селу
Шушњари се већ измјестила Команда дивизије, а у току дана у селу се окупило око 7.000 бораца и 6.000 –
7.000 цивила. Око 22.00 часа Команда дивизије је донијела одлуку да се најкраћим путем настави кретање
према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић Поље, одредивши притом једну чету најискуснијих бираца
за извидницу и чеоно обезбјеђење колоне, док је задатак бочног обезбјеђења припао команданту 284.
бригаде и јединицама из састава те бригаде. Извидница се кретала ка сјеверу према селу Јаглићи, а затим
сјеверозаадно преко Буљима ка селу Шиљковићи...

... Чеоно обезбјеђење колоне (претходница) је у рејону Буљима, сјеверозападно од села Шушњари,
прошло кроз четничко минско поље површине 500 – 600 м2 и кроз тај рејон обезбједила пролазак колони
према селу Шиљковићи. Иако је чело колоне око 23.00 часа 11.07.1995. године пошло из Шушнара у 01.00
час у Шушњарима је било још неколико хиљада људи који још нису били ни кренули, а колона се није
нигдје прекидала.

људи, међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца, не рачунајучи борце из Жепе. У колони није било
пуно жена и дјеце. Могуће да је било десетак жена".
578
Федерално министарство одбране-обране, Сектор сигурности и обавјештајних послова.

298
 Према изјавама већег броја лица, у колони је било између 13 и 15 хиљада лица, а била је дуга око
10 км, с тим да је временска разлика од чела колоне до зачеља била око 2,5 км. Чело колоне је у раним
јутарњим сатима 12.07.1995. године дошло у рејон између села Шиљковићи и Каменица да би се потом
распоредило дуж Каменичког брда као бочно обезбјеђење колоне од српских села Мратиње и Долови.
Међутим, по наређењу начелника Штаба 28. дивизије Рамиза Бећировића, јединица која је вршила чеоно
обезбјеђење је продужила даље са задатком да извиди и пронађе, а потом и обезбједи најповољније мјесто
за прелаз колоне преко асфалтног пута између Нове Касабе и Коњевић Поља.

Остатак колоне који се налазио у рејону Потоци испод Буљима и даље према Шиљковићима,
четници су открили у раним јутарњим сатима 12.07.1995. године и отворили артиљеријску ватру по
колони. Као посљедица тог гранатирања, према изјавама свједока, било је много погинулих и рањених579.
Неки од свједока су наводећи прецизна мјеста гдје су изгинули Бошњаци идентификовали 44 Бошњака
који су погинули и 6 рањених, истичучи да је и погинулих и рањенх било знатно више.

Чеоно обезебјеђење у јутарњим сатима је наставило пут према селу Бурница, које се налази на
брду Побуђе, чије се падине спуштају на комуникације које од Коњевић Поља воде на исток према
Братунцу, а на југ према Новој Касаби и Милићима. Током читавог дана 12.07.1995. године четници су
артилејријом, те ПАМ-овима и ПАТ-овима пуцали по незаштићеном народу580 у колони која се протезала
на дужини од 10 км од подножја Буљима преко села Шиљковићи и Каменица до Бурнице на Побуђу. У
раним вечерњим сатима тога дана чеоно обезбјеђење је у рејону Љешина обезбједило дио путне
комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље, гдје је у групама од по 100 људи почело пребацивање преко
путне комуникације, затим преко ријеке Јадар у Церанску ријеку и даље према планини Удрћ581.

Међутим, управо тада долази до веома јаког артиљеријског и пјешадијског напада на колону која
се у том моменту протезала од асфалтног пута Коњевић Поље – Нова Касаба до шума изнад села
Шиљковићи. Четници су уз почињене стравичне масакре, негдје око 18.30 часова успјели пресјећи колону
на прелазу преко асфалтног пута Н. Касаба – Коњевић Поље.582

579
Дакле, велики број је погинуо у пробоју, и не може се сврстати међу оне који су касније побијени као
заробљеници.
580
По овом документу (стр. 2), у колони је било 7.000 бораца, колона је имала борбени поредак са чеоним и
бочним обезбеђењем.
581
У акту "Пад Сребренице", Оделење војне безбедности 2, корпуса наводи да је "интересантно да је прелазак
преко асвалта био тако организован да је прво прелазила војска са наоружањем, а остајали су прије асвалта
људи без наоружања. Дио овог људства је успио да се, након неколико дана путовања, пробије у правцу
Жепе".
582
Дакле, када чеоно обезбјеђење обезбеди прелаз преко комуникације (нормалан поступак прииком пробоја),
очито састављено од припадника 28. дивизије онда се каже да је "обезбједило"део путне комуникације за
прелаз, а када снаге Дринског корпуса дејствују по њима (нормалан поступак приликом спречавања пробоја)
каже се да су "починили страшне масакре".

299
 Према свједочењу Крџић Бехадије, четници су у рејону сјеверно од села Каменица у предвечетје
опколили групу бораца и цивила и из свих врста ватреног оружја отворили ватру по њима.

Након стравичног метежа и гужве, неки из ове групе су се разбјежали по оближњим шумама и
тако сс привремено успјели спасити. Овај свједок је сутрадан дошао на исто мјесто и затекао масу
убијених и закланих, међу којима је препознао 7 лица. По његовој процјени у овом масакру је укупно
поубијано око 2.000 Бошњака. Истом догађају присуствовао је и Делић Реџо, који је међутим прије него је
успио побјећи видио око 170 мртвих и рањених. И Мујић Кемал у свом свједочењу процјенује да је на
једној коси код Каменице видио око 2.000 поубјаних Бошњака, а нешто даље је видео и 20 рањеника које
су четници хладнокрвно поубијали.

Мујић је бјежећи из рејона села Каменице наишао на Џевада Топића с којим је покушао пронаћи
заобилазни пут до прелаза преко асфалта на путу Касаба – Коњевић Поље и код насеља Џугум су, са још
15 људи, видјели око 1.000 поубијаних Бошњака крај самог асфалта. Касније, након 20 дана, Мујић је на
том мјесту видио свјеже ископану масовну гробницу која није била добро загрнута па се осјећао
непријатан мирис. У свједочењу Мехмедовић Мује, који се у моменту напада четника у поподневним
часовима (18.30) 12.07.1995. године налазио са једном групом из састава колоне, у шуми испод села
Шиљковићи, наводи се да су на том мјесту четници гранатама и другим ватреним оружјем поубијали око
1.000 Бошњака, међу којима је препознао 5 лица.

Хасановић Џемал је у свом свједочењу навео да је у непосредној близини Коњевић Поља био
очевидац када су четници са веома мале удаљености из тенка испаљивали гранате по колони и, по његовој
процјени, том приликом су на тај начин поубијали преко 500 Бошњака, чије су лешеве камионима читаву
ноћ возили у њему непознатом правцу.

Након овако жестоког напада четника и стравичних злочина, колона се разбила у више мањих и
већих група које су се током ноћи 12.07.1995. године покушавале консолидовати и пронаћи пут и начин да
пређу асфалтни пут Касаба – Коњевић Поље...

... Чеоно обезбјеђење првог дијела колоне је у првим јутарњим сатима 13.07.1995. године дошло
на планину Удрч, а након 1 час и 30 минута на Удрч је стигло и чело првог дијела колоне. На Удрчу се
први дио колоне одмарао читаво пријепдоне, а неки борци су покренули иницијативу да се група од 500
војника врати и покуша обезбједити прелаз преко асфалта групама које су остале у рејону Каменице, а које
четници нису поубијали или похапсили јер се располагало инфорамцијама да таквих група има и да исти
не смију да пређу асфалт. Међутим, начелник Рамиз Бећировић је у први мах то био одобрио и издао
наређење да се одабере 500 бораца за извршење тог задатка, а затим је одустао од те идеје и наредио да се
крене даље. Колона је са Удрча током 13.07.1995. године прешла пут ка сјеверу преко Глођанских брда до
Горње Каменице, тачније до села Реџићи, гдје је колона преноћила...

Дакле, у акту највишег органа одбране се децидирано наводи да је напуштање

Сребренице било планирано, да га је наредила Команда 28. дивизије која се прва извукла

300
 из града, да је у колони било 7.000 бораца (међу њима и припадници 281, 283, и 285,
бригаде), да су ове снаге Сребреницу напустиле пре одлучујућих борби 11.05.1995.
године, да је пробој вршен под јединственом командом на челу са заступником
команданта 28. дивизије Рамизом Бећировићем, да је колона за пробој организивана по
свим начелима за извођење оваквог борбеног дејства.

Овде је неопходно навести да се за исељавање становништва из Сребренице

заложио и специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација Јасуши Акаши
и 11.07.1995. године, дан пре него што је евакуација отпочела. То практично значи да је
исељавање план Уједињених нација, а не Војске Републике Српске или можда
политичког руководства Републике Српске. Акаши је 11.07.1995. упутио телеграм у
Уједињене нације и у њему изложио сопствене предлоге за исељавање: (1) постићи
договор са Војском Републике Српске да одобри становништву да оде у Тузлу; (2) да
конвоје за Тузлу прати особље УН583.

Ако се има у виду то Акашијево настојање и обраћање Уједињеним нацијама,

тада се тешко може тврдити да је Војска Републике Српске планирано и организовано
извела исељавање становништва из Сребренице у оквиру наводног свеобухватног
етничког чишћења.584

Према акту "Пад Сребренице", кога је 28.08.1995. године упутило Оделење

службе војне безбедности 2. корпуса Управи безбедности Генералштаба А Р БИХ, "на
челу колоне је била 284. бригада, јер је најбоље познавала терен, а иза ње је ишла 280.
бригада, у чијем саставу је ишао и вршилац дужности команданта, док је на зачељу био
брдски батаљон... У току одмора, дошло је до сукоба између вршиоца дужности
команданта 28. дивизије Копнене војске и команданта 282.бригаде Дудић Ибре, који га је
оптужио, у присуству команданта 281. бригаде Турсуновић Зулфе, да припрема његово
убиство, те му је запријетио, ако се њему нешто деси да је задужио десет људи, од којих
ће барем један доћи на слободну територију, да га убије".

Команда 28. дивизије је намерно, заједно са наоружним војницима повела у

пробој, као борбено дејство, и цивиле. Тиме је повредила одредбе чл. 28 "Женевске
конвенције о заштити грађанских лица за време рата" од 12. августа 1949. године и чл.

583
Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф 5.14,с тр. 55.
584
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 42.

301
 51, тачка 7. "Допунског протокола уз женевске конвенције од 12.августа 1949. године о
заштити жртава међународних оружаних сукоба" (Протокол И).

"Снаге 28. пешадијске дивизије армије Босне и Херцеговине, уместо да предају оружје и да пређу
на статус ратних заробљеника, они су се груписали на једно 10 км северозападно од Сребренице у рејону
Шушњари, у намери да се пробијају ка Тузли. Одлучили су да иду у пробој из окружења. Ни њихова
Врховна команда из Сарајева, нити команда Другог муслиманског корпуса са седиштем у Тузли, ништа
нису учинили да подрже ту њихову операцију, иако знамо, а ја немам право да то не знам, шта значи
пробој из окружења као борбена радња, у стању у каквом је била 28. пешадијска дивизија, са војно
способним мушкарцима у цивилу.

Ја закључујем да је та дивизија у ствари жртвована. То је класично жртвовање снага. Замислите да

једна слабо наоружана војска, уз једну, можда, половину цивила, иде кроз територију, кроз борбени
распоред својих непријатеља на дужини од око 100 км. Па то је практично жртвовање. Право је чудо како
се догодило, да се, кроз тај поредак пробије преко 5.000 припадника те колоне. То су подаци муслиманске
стране, да се 17. јула на територији Тузле нашло око пет и по хиљада припадника те колоне. За мене је то
право чудо. Да је мене неко тог дана питао како ће се провести та колона, ја бих рекао да ће она сва бити
уништена. Верујем да је њихова Врховна команда то очекивала, да ће се то догодити и колона је била,
практично, жртвована."585

Цивилно становништво не сме бити непосредно објекат борбених дејстава, али

борбена дејства која проузрокују жртве међу цивилним становништвом не представљају
повреду међународног ратног права ако се, између осталог, лица која улазе у категорију
цивилног становништва нађу уз војну јединицу или у непосредној близини војног
објекта у тренутку извођења борбених дејстава против тог објекта586.

Стране у сукобу треба да закључе посебне споразуме о евакуацији цивилног

становништва из опседнутих, опкољених и других зона, угрожених борбеним дејствима.
Ниједно лице појединачно, нити цивилно становништво у целини, не сме да се користи
да би се неко место изузело од борбених дејстава587.

585
Др Радован Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери (Беседа на трибини Номоканона,
Правни факултет у Београду, 17. мај 2005. године), 25.08.2009.
586
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, ССНО, стр. 43
587
Миодраг Старчевић, Основе међународног права и међународног ратног права, Центар високих војних
школа - Генералштабна школа, Београд, 1988. стр.131.

302
 Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом
француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво БиХ
и Алија Изетбеговић.

"Не плашим се речи да је Сарајево, тачније Изетбеговић и Предсједништво,

допринијело сребреничкој драми", рекао је Морион, један од четворице генерала који иза
затворених врата свједоче пред мисијом о трагедији Сребренице.

Насер Орић, појаснио је француски генерал, напустио је Сребреницу према

наређењу из Сарајева и олакшао генералу Војске РС Ратку Младицу да уђе у град без
испаљеног метка.

Бивши командант УНПРОФОР-а демантовао је да је његов улазак у Сребреницу

био индивидуални чин, те да се косио са мандатом међународних снага. Додао је да су о
томе били обавештене Уједињене нације и Кофи Анан лично.

Бошњачки борци у тој енклави под Орићевом командом требало је да се повуку И

придруже снагама у Тузли или Зепи. Они који су желели да остану морали су положити
оружје. Предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села око Сребренице и да
се у њих врате њихови становници.

Због тога је Савјет безбедности УН одлучио да формира фамозне зоне

безбедности у шест енклава: Бихаћу, Сарајеву, Горажду, Жепи, Сребреници И Тузли",
рекао је генерал, чије су речи "Ви сте од сада под заштитом Уједињених нација",
изговорене у Сребреници 1993, тада биле пропраћене овацијама.

Савјет безбедности је "створио застићене зоне", али није одлучио како ће оне
бити брањене.

Морион је рекао да је "владала заблуда да је само присуство међународних снага

довољно да те зоне остану нетакнуте".

303
 "Драма је зачета тог тренутка", рекао је Филип Морион и образложио да
међународне снаге нису могле спречити ни бошњачке снаге да нападају српска села
изван застићене зоне, нити Младићеве снаге да нападну Сребреницу. 588

Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под
командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима589, изјавио је на суђењу
Слободану Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, француски генерал, бивши
командант УНПРОФОР у Босни и Херцеговини.

Морион је нагласио да на овај начин не оправдава оне који су починили злочине у

Сребреници 1995. али је закључио да је "видео како локални Срби из околине Братунца
желе да се освете за жртве терора и страховладе коју су спроводилле муслиманске
формације под Орићевом командом".

Видео сам ’93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу
браћом, да је на помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године.
Било је услова да се очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу – рекао је
Морион, додавши како није био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај
Братунца да би му показали жртве муслиманског терора.

Директну одговорност за губитке припадника 28. пешадијске дивизије сноси

Команда дивизије, Команда 2. корпуса и Главни штаб Армије Босне и Херцеговине, јер
су изричито наредиле да се Сребреница мора бранити одсудно. Када је било јасно да се
Сребреница не мозе задржати, наређено је извлачење у више праваца. Примењен је
класичан пробој из окружења, за који ова дивизија није била ни обучена ни опремљена.
Иако су то знале, наведене команде су наредиле да се ове снаге пробијају на дубину од
око 100 километара. При томе су намерно поставиле цивиле у колоне.

Војнички сасвим уобичајен поступак у оваквој ситуацији било је спречавање

пробоја, односно гоњење делова 28. пешадијске дивизије. Паралелно с тим следили су
претрес терена и асанација бојишта. Да су Главни штаб и Команда Дринског корпуса

СЕНСЕ
588

Команда 8. ОГ "Сребреница"је, актом број 130-13-18/94 од 10.05.1994. године, известила Команду 2.

589

корпуса "да у зони одговорности не постоје заробљеници агресорске војске.

304
 очекивали овакав поступак Команде 28. пешадијске дивизије, не би биле извучене главне
снаге и упућене на Жепу, него би биле ангажоване на разбијању и уништењу снага 28.
пешадијске дивизије. Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко
Пандуревић је на састанку 11. јула 1995. године упозорио генерала – пуковника Ратка
Младића на опасност од снага 28. дивизије.

Да је Команда 28. пешадијске дивизије поштовала основне принципе ратовања,

били би спашени многи животи. Пробој из окружења у створеним условима био је раван
саможртвовању својих бораца. Једино решење у оваквој ситуацији било је полагање
оружја и предаја, уз посредовање међународних снага и организација којих је
Сребреница била пуна. На тај начин се жртве пале у операцији око Сребренице
приказују као цивилне и недужне.

Много је недоумица око понашања муслиманског војног руководства у

Сребреници.

Муслимани су у Сребреници имали повољан однос снага, који је у потпуности

искључивао могућност да Дрински корпус под борбом уђе у Сребреницу. Улазак је био
могућ само уз претходну политичку и војну одлука муслиманског војног и политичког
руководства да се не брани! Сребреницу је бранило 7.000 – 8.000 наоружаних војника.
Они су ослонцем на уређено земљиште, уз маневар по дубини и по фронту могли да
бране Сребреницу у окружењу дуго, све док се не би умешала међународна заједница.
Заснивајући своју процену на овим подацима, Команда Дринског корпуса је и поставила
циљ операције.

*Интересантан је податак из документа Команде 2. корпуса "Хронологија

догађаја пробоја 28.дивизије Копнене војске" у коме стоји: "Прве групе прогнаног
становништва из Сребренице у рејон Кладањ пристигле су око 21.00 сати 12.07.1995.
године, а у току ноћи и дана 13.07.1955. године све укупно протјерано становништво
Сребренице, око 22-23.000 пристигло је у шири рејон аеродрома Дубраве, а дио
становништва је дошао преко коридора Баљковице и Сапне. До сада је по пријављеним
списковима од општина смјештено укупно 29.336 лица протјераних из енклаве".590

590
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 02/1-727/68, 27.07.1995. године.

305
 *На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант
Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине је, на тему "Војни узроци пада
Сребренице у јулу 1995. године"591, рекао:

"...Ми смо контактирали непрекидно са Сребреницом, али они нису слушали

наше сугестије и наређења. Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би
задржали Сребреницу али би се извукао народ.

Шта речи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен
ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и
уништењем само једног четници не би ушли у град.

Стварање коридора и извлачење дјела војника био је плод организованог напада

снага 2. корпуса и снага 28. дивизије које су се неорганизовано повлачиле...

.. Међутим, посљедице су могле бити далеко лакше да није било: (1) политичког и
војног превирања, (2) јаког утицаја психолошко.пропагандног дјеловања српског
агресора и УНПРОФОР.а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање
Сребренице; (3) лоша организација 28. дивизије посебно система руковођења и
командовања (нашто смо уттицали колико смо могли); (4) несналажење и неизвршавање
задатака органа власти и команде 28. дивизије које су добили од нас; (5) сувише
очекивања од УНПРОФОР-а; (6) не пружање отпора примјереног имајућим материјално-
техничким средствима, терену и мотивом (одбрана народа); (7) доношење одлуке о
напуштању Сребренице, необавештавање народа и не предузимање мјера да се то уради
организовано и уз кориштење имајућих материјално-техничких средстава."

Пад Сребренице је све изненадио. Карл Билт у интервјуу кога је дао Brettonu
Randallu19. и 20. септембра 2002. године каже: "Када је пала Сребреница ја сам био у
Стразбуру... Био сам изненађен падом енклаве, као и Младић. То је била операција веома
малих размера. Био сам под изразитим утиском да се то заправо није очекивало. Сви су
били изненађени... "592

591
Генералштаб армије Р БиХ, стр.пов. бр. 1/1-941, 30.07.1996. године
592
БЦС/ЕРН 03489056-0348-9071.

306
 Тачно је да је много муслиманских војника погинуло у Сребреници и око ње.
Ради се и о погибијама у међусобним борбеним окршајима делова муслиманске војске
приликом извлачења из Сребренице. Масовни губици на муслиманској страни су
последица ратних дејстава и борбених радњи, а не насиља над цивилима, које су
муслимански команданти намерно стављали у свој борбени распоред и колоне приликом
пробоја под борбом. Муслимани су борбено деловали уз употребу оружја, вршили
пробој из окружења и у тим пробојима наносили озбиљне губитке Војсци Републике
Српске У тим дејствима су били поражени у у борби претрпели велике губитке593.

593
Карл Билт у књизи "Мисија мира"(у издању АД "Поглед", Крагујевац, 1998.) на стр 103 тврди да је : у току
једне недеље, у борби по шумама, крај путева у зонама Сребренице и Тузле живот изгубило око 4.000 људи".
Карл Билт у књизи "Мисија мира"(у издању АД "Поглед", Крагујевац, 1998.) на стр. 95 каже: "Изгледа да оно
што се звало 28. дивизија у муслиманској армији није учинило ништа да би одбранило енклаву"),
(др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 37 и 39).
Хакија Мехољић, председник СДП Сребреница у интервјуу часопису "Дани"22. јуна 1998. године каже:
"Позив је дошао од председника Изетбеговића, ми смо на састанку ратног представништва опћине одредили
делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту дешавати крупне ствари, јер први
пут излазимо из Сребренице и обезбеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је нама сигуран излаз, а
за вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам могла доћи ни једна цивилна ни војна
делегација. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желео ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас
транспортерима одвезли пред хотел "Холидаy Инн". Било је то време одржавања бошњачког сабора, на којем
се одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио председник Изетбеговић и одмах
након поздрава питао: ‘Шта мислите о замени Сребренице за Вогошћу?’. Неко вријеме је била тишина а ја сам
се јавио и рекао: Председниче, ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља
вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас". На поновљено питање новинара да ли је таква
понуда децидно одбијена, Мехољић је изјавио: "Ми смо то одбили без дискусије". Онда је он рекао: "Знате,
мени је Клинтон нудио у априлу 1993. године (након пада Церске и Коњевић Поља) да четничке снаге уђу у
Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тада ће бити војна интервенција... Ми смо имали захтев,
уколико се прихвати захтев, да Сребреница буде повезана са Тузлом".
Хакија Мехољић је изјавио да је на састанку било присутно још девет других особа и да њих осам "могу да
потврде"предлог Клинтона.
(Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998. године, стр. 131-132.)
Аутор Едwард С. Херман то наводи у свом чланку од 07.07.2005. (посланом пријатељу путем елетронске
поште "Политика масакр у Сребреници"наводећи у фусноти као извор часопис "Дани од 22.06.1998:
хттп/цдсп. неу.еду/инфо/студентс/марко/дани/дани2.хтмл).

307
 Према резултатима истраживања Дома за људска права у предмету Сребреница,
које је Управа безбедности Министарства одбране Републике Српске доставила
Министарству одбране Републике Српске594 приликом пробоја 28. дивизије:

"...страдало је више хиљада мушкараца Бошњака, највећим делом су то припадници 28. дивизије А
БиХ, делом мушкарци цивили, тачан однос војно способних и евентуално малољетњим лицима – дјеци,
женама и старцима нисмо могли поуздано утврдити.

Располажемо сазнањима да су Бошњаци из Сребренице страдали на више начина:

а) Један број у војним операцијама, у оружаном сукобу 28. дивизије А БиХ са Војском РС, највећим
делом на два простора, прво на правцу Сребреница – Поточари ка комуникацији Коњевић Поље-Нова
Касаба и друго на правцу од долине реке Дрињаче ка Црном Врху;

б) Један број у међусобним обрачунима између два екстремна крила команде 28. дивизије А БиХ
(оних који су били за оружани пробој ка зони 2.К А БиХ и оних који су заговарали предају и разоружавање
дивизије), у обрачунима до којих је долазило између већих и мањих група и појединаца услед покиданих веза,
развучености колоне, кретања ноћу, неПознатог терена, неки су услед тешких услова вишедневног
пробијања и појаве исцрпљености и малодушности сами себи одузимали живот (вјешањем, ватреним
оружјем, разношењем бомбама и експлозивом);

ц) Један број је страдао у многобројним минским пољима и другим експлозивним препрекама.

Постојале су чак четири уређене линије минскоексплозивних препрека и то: 28. дивизије Армије Републике
Босне и Херцеговине око заштићене зоне Сребреница, Војске Републике Српске према зони Сребренице и
другом корпусу Армије Републике Босне и Херцеговине, 2.корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине
према зони Дринског корпуса Војске Републике Српске;

д) Један број био је заробљен од стране снага Војске Републике Српске и Министарства
унутрашњих послова Републике Српске, заточен и на крају погубљен;

е) Један број је страдао при наиласку на самоорганизоване заштитне снаге Српских села и насеља
на правцу пробоја или пак при намјерним упадима у Српска села у потрази за храном, водом, лијековима,
цивилном одјећом (опште је правило било доћи до цивилне одјеће и "преставити се као цивилно лице");

ф) Један број је страдао на много других начина (утапањем у р. Дрина у покушају преласка у СР
Југославију, пробио се ка другох заштићеној зони Жепи и страдао у борбама за ову енклаву, умро услед
исцрпљености и изнемоглости, болести и др)."

594
Управа безбедности, пов. бр. 01/1-182-4, 28.09.2003. године, стр. 2-3.

308
 Сл. 88 и 90 ЦЕРСКА

Сл. 89 ОСНОВНА ШКОЛА У ЦЕРСКОЈ

Сведок Рамиз Хусић је изјавио истражитељу Хашког трибунала Јану Крушевском у

информативном разговору обављеном 9. јуна 1999. године: ".. Упали смо три или четири пута у зсједу
прије него што смо се коначно предали.. Видио сам да су у тој засједи четири човјека убијена граНАТОм...
отприлике након 15 минута хода, упали смо у другу засједу... док сам бјежао, видио сам око дестеоро
мрртвих и око двадесетеро рањених... међу убијенима и рањенима било је и војника наоружаних са
пушкама и цивила... Тада сам се вратио нашој групи. Већ је био дан и у потоку сам видио око 30 лешева...
Такође сам видио и једног човјека на стаблу који је покушавао починити самоубитсво... Касније нам је
пришао један човјек из Сребренице, Рамиз кога су звали ‘месар’ јер је имао месарницу, и рекао људима да
положе оружје. Мора да је био луд јер мало касније бацио ручну гранату међу људе и убио бар три-четири
човјека... Неки, људи, било их је око десетак, који се нису хтјели предати, извршили су самоубитсво. Видио
сам их како лијежу, стављају гранату под трбух и сами се дижу у ваздух. Наставили смо према Кравици и
успут видјели и мртве и рањене људе. Примијетио сам да је још двоје људи из наше колоне извршило
самоубитство након што су видјели мртва тијела... "595

Доста пре почетка операције, из Сребренице је наредбом генерала Расима Делића

од марта 1995. године, повучен Насер Орић, командант 28. дивизије, са групом нижих
команданта и командира. Орић је био одлучујућа личност у свим активностима унутар
Сребренице.

О догадјајима током пробоја 28. дивизије најбоље сведочи изјава Селимовић

Нуриза, референта за оперативно-наставне послове Команде 284. бригаде, у својој
изјави, дата Команди 28. дивизије, 26.јула 1995. у Тузли, у којој каже: "Велики број људи
је дошао и пребацио се у току дана преко асфалта, рекавши ми да се број људи одсјећене
колоне креће око 2 – 3.000. Тек тада сазнајем да се дешавају лоше и погубне ствари за
наше људе, да се је командант бригаде Ибро Дуда предао, да су се неки људи сами
убијали. Људи су се скупљали у групу од по 20 око бомбе и загрливши се заједно
вршили самоубитства..."596. О поступку према Србима каже: "Отворили смо ватру на
њих, заједничким гласом смо повикали напријед, скочили и кренули, натјерали смо их у
бијег, четворицу смо убили на лицу мјеста, 5-6 смо живих заробили, 2 смо оставили
жива, остале смо..."597. У наставку изјаве каже: "Ми смо наставили пут претресања

595
ЕРН (БЦС) 00819752-00819759).
596
Изјава Селимовић Нуриза..
597
Исто.

309
 Крижевачких њива све до Парлога. Од тада већ, људи који су били у позадини почели су
да се масовно убијају, дајући знаке психичких поремећаја, гдје се дешавало да се
распрште једни од других И отварају ватру једни на друге...598. Цијеним да смо имали 4 -
5.000 губитака војно способних људи"599.

У пробоју према Тузли свашта се догађало. Оно што је евидентно јесте то да готово нико није
страдао од чланова сребреничке мафије и њихових породица. Значи, повлаштени су прошли, јер су на
супротној страни имали партнере. Сребреница је случај који не памти историја. Никад се у историји
није догодио случај да једну огромну популацију неко поведе са слободне територије и концентрише на
тако мали простор који контролише непријатељска војска. Они су, у ствари, само поведени да би били
топовско месо. Геноцид је био планиран прије него што су извршене егзекуције, а од Изетбеговића је
услиједила директива да АРБиХ ништа не предузима док се геноцид не заврши. Највећа историјска
срамота јесте то да је након свега Меморијални центар у Поточарима отворио предсједник најмоћније
силе на свијету, ратни злочинац над народом Подриња Бил Клинтон.600

Међутим, неопходно је навести да није погинуо, нити заробљен, нико од руково дећих људи 28.
дивизије, полиције и општине.

О стању оних који су се предавали српским оружаним снагама пише Зоран Петровић Пироћанац:
"Чује се поново пуцњава из пешадијског наоружања и рафали 'сејача смрти', митраљеза М.84. Један
муслимански војник је у тренутку предаје скочио на српског борца, на углу једне зграде, отео му аутомат
и изрешетао га рафалом601. 'Официр'602, Љубишин специјалац, скочио је на Муслимана, оборио га, али је и
сам лакше рањен у том гушању....

598
Исто
599
Исто.
Заробљени припадник 28. дивизије Изудин Бектић је у изјави (акт Команде Дринског корпуса стр. пов. бр.
17/896 од 12.07.1995. године, навео да се у колони налазе "жене и дјеца које су неудате и војно способне").
Да одбрана није била организована на адекватан начин Сребреници види се из многих јавних иступа
муслиманских званичника. То је најсликовитије изразио Сефер Халиловић, некадашњи командант
муслиманске војске (Сефер Халиловић, Лукава стратегија, стр. 110). Он тврди да је Сребреница предата
Србима. Такодје тврди да се могла одбранити; са чиме се мора сложити сваки војни стручњак. Он каже да је у
Сребреницу ушло мање српских војника него што је то бројало обезбеђење на скупу Странке демократске
акције у време када се решавала судбина енклаве. Иако се по Халиловићевом мишљењу радило о најбитнијем
делу стратегијског фронта, та одбрана није ојачана. Напротив снаге су скинуте и њихов део упућен на
извршење операције за деблокаду Сарајева. Штавише, на том конгресу Странке демократске акције није било
ни слова о узроцима и последицама пораза око Сребренице. Чак је уприличена и смотра остатка 28.
пешадијске дивизије и подељена бројна признања.
600
Ибран Мустафић. Сребреница - планирани хаос.
601
Полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић, рођен 1965. године из Скелана.

310
 ... И у смирај дана Срби настављају чишћење терена. Ако је тачан податак да је око 5.000
муслимана по околним планинама и да покушавају да проврте пролаз према муслиманским територијама,
онда ће бити 'густо' још неколико дана. Преко Кравичке реке и даље наилазе групице изнурених Орићевих
војника и предају се. Неки носе своје рањене у примитивно склепаним носилима од обичних ћебади, док се
рањеници држе обема рукама за мотке носила и јече. Крај стазе лежи још један муслимански војник.
Мртав. Данас је, долазећи из потока викао Србима: 'Еј, Срби, има ли ту четника, мајку вам јебем'.
Највећи борац у групи, полицајац, питао га је; 'Има, ја сам четник шта хоћеш'.

Муслиман се онда залетео, као да је био 'наронан' неком синтетичком дрогом и насрнуо на два
пута јачег Србина. "Мајку ти јебем четничку, ево ти". Распалио је полицајца посред лица и следећег
тренутка био је мртав. Нити је изазван да неког нападне, нити му је било ко ишта рекао, једноставно,
дошао је до краја пута, исцрпљен, разочаран поразом, а пун мржње према Србима. Учинио је тај
последњи чин безумне храбрости очајника. Отишао је међу шехиде, јер су пропале све шансе да буде
газија".603

Сефер Халиловић, човек који је потписао Споразум о демилитаризацији

Сребренице, каже: "Око 3.000 наоружаних бораца са дијелом народа успјели су из
Сребренице стићи у Тузлу – из Тузле нико није отишао у Сребреницу?! Зашто се колона
није извлачила према Жепи? Зашто се народ није организовано усмјерио ка Жепи: војни
стратези морају знати да би, у тој варијанти, у садејству са Жепанском бригадом,
одбрана била више но извјесна. У међувремену, требало је упутити свјеже снаге које би,
онда, направиле коридор. Умјесто свега тога – над још неохлађеним лешевима
организирана је свечана смотра 28. дивизије у Тузли"604. Он наводи да је, према једном
Холбруковом инревјуу, "Изетбеговић још у јануару 1995. године био спреман на предају
Сребренице Србима"605. Он наводи и забележену изјаву Холбрука: "Он је рекао да они
нису његови, он није бринуо о томе" и закључује: "Сребреница је издата и продата прије
95 године. То треба јасно речи. Ради дјеце Сребренице"606.

"Да су војни команданти Армије Босне и Херцеговине поштовали елементарне

принципе ратоводства, били би спашени многи животи. Пробој из окружења у датим
оперативним условима био је раван самоубитству. Једини природан и прихватљив
поступак у таквој оперативној ситуацији је полагање оружја и предаја уз посредовање

602
Раде Чутуровић са надимком Официр.
603
Зоран Петровић Пироћанац, Почело је кречење града, Интервју, 21.ВИИ 1995. године.
604
Сефер Халиловић, Лукава стратегија (теза "Издаја или предаја Сребренице"), Сарајево 1998. , стр. 133.
605
Исто, стр. 134.
606
Исто.

311
 међународних снага, мисија, тела и организација којих је Босна и Херцеговина, па и
Сребреница, била крцата. То се није десило зато што је муслиманској војсци и њиховом
политичком руководству на челу са Алијом Изетбеговићем била потребна таква погибија
из неколико разлога: (1) да се свету покаже како Срби наводно не поштују ни оно што су
сами прихватили и потписали (статус заштићене зене); (2) да се све жртве везане за
операцију Сребрнице прикажу као цивилне и недужне, што је требало да легитимише
сваку врсту насиља које ће у блиској будућности бити предузето према Републици
Српској, њеној војсци и њеним војним и политичким руководствима".607

Да су се у "игре" око Сребренице укључиле и велике силе изјавила је портпарол

Тужилаштва Флоранс Артман у својој књизи "Мир и казна", коју је штампао угледни
париски издавач "Фламарион", а коментаре објавио часопис "Дани" из Сарајева. Она,
између осталог, каже: "... велике силе нису хтеле интервенисати и војном силом
зауставити рат у Босни... Караџић и Младић. Кад би били ухапшени, могли би да открију
најнеславније тренут ке западних сила у Босни, међу којима је и то да су жртвовале
Сребреницу и њене људе да би наметнуле мир..."608

Посебно треба нагласити да су се на челу 283. источнобосанске бригаде, за време

пробоја, налазила 74 борца "муџахедина", што потврђује да се у саставу снага у
Сребреници налазе и војници из муслиманских земаља609 .

"Шта се ту лажно приказује? Лажно се приказује да је то била колона цивила. Ја лично знам да
је у колони било између 3 и 5 хиљада наоружаних људи, и експерт тужилаштва Ричард Батлер, он је
Американац, и моја маленкост, били смо потпуно сагласни да је колона у којој има од једне трећине до
половине наоружаних људи потпуно легитиман војни циљ, и то је са војничке тачке гледишта потпуно
неспорно и необориво. Дакле, та колона је кренула од Шушњара према излазу, тамо према Тузли, на 100
км, војска Републике Српске, уместо да формира борбени поредак за гоњење те колоне, што је један
могући начин како се та радња изводи, одабрала је метод више узастопних засједа, на правцу кретања те
колоне, што је исто тако врло ефикасан војни метод. Први судар те колоне са снагама Војске Републике
Српске био је у месту Баре, то је једно 12 км од Сребренице северозападно. Дакле, чим су пробили предњи
крај Војске Републике Српске, то је борчанска и братуначка бригада које су тај фронт држале, у месту
Баре је погинуло од 800 до 1000 муслиманских војника и војно способних мушкараца из те колоне. И то
није моје сведочење, већ сведочење истражитеља Хашког тужилаштва Жана Руеза, то можете наћи и у
документима тужилаштва у Хагу. Дакле, већ првог дана, 12. јула у раним јутарњим часовима је погинуло

607
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 36.
608
Политика, 19. септембар 2007, стр. 10.
609
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 229.

312
 око 1000 муслиманских бораца и цивила (боље је рећи војно способних мушкараца) из колоне. Таквих
узастопних судара и заседа било је 6 на том правцу кретања. О каквим се жестоким сударима ради
говориће вам и овај податак. Од 14. јула командант Зворничке бригаде Винко Пандуревић је са делом своје
бригаде био ангажован на операцији према Жепи. Драган Обреновић, начелник штаба те бригаде, коме је
суђено у Хагу, и који је признао кривицу, молио је, запомагао је у команди корпуса да му врате команданта
и тај одред његове бригаде, јер ће ова колона која се повлачи из Сребренице, уствари заузети Зворник.
Дакле, не ради се очито о цивилима. У тим биткама, са том колоном, Зворничка бригада је имала више
губитака него у операцији за Сребреницу и Жепу. У тим биткама она је изгубила три самоходна
артиљеријска оружја, признаћете да то није баш лако, морате имати добро обучену и јаку групу да
заробите три артиљеријска оружја на положајима."610

5.8.2. ЕВАКУАЦИЈА СТАНОВНИШТВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Након сазнања да предстоји пораз муслиманске војске у Сребреници, дошло је до

спонтаног и организованог извлачења цивилног становништва из Сребренице. То је
логична последица развоја догађаја. Иницијатива за извлачење становништва из зоне
ратних дејстава потекла је од муслиманског цивилног руководства Сребренице. Као
место окупљања изабрани су Поточари, где је била и база УНПРОФОР-а. Тако је
одлучено због постојања значајних објеката за привремени боравак великог броја људи и
присуства снага Уједињених нација611.

Сведок на суђењу (петнаести дан) у случају Благојевић – Јокић, Мевлудин Орић

каже да "мисли да нико није сам одлучио шта да ради него да је то било наређење
Команде 28. дивизије". У изјави је рекао да је у Сребреници било 14.000 војника.

Након успостављања потпуне контроле над Сребреницом, 11. јула 1995. године,
Војска Републике Српске је предузела све мере за контролисану евакуацију свих оних
који желе, уз неопходне безбедносне мере.

610
Др Радован Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери (Беседа на трибини Номоканона,
Правни факултет у Београду, 17. мај 2005. године), 25.08.2009.
611
О улози Уједуњених нација у евакуацији становништва говоре изјаве Ван Дуина, Николаја и Смита.

313
 Међу окупљеним становниством у Поточарима било је припадника 28. дивизије
који су били пресвучени у цивилна одела. То потврђује и Генералштаб Армије
Републике Босне и Херцеговине у свом ванредном извештају, упућеном Председнику
Предсједништва Републике Босне и Херцеговине, у коме стоји: "Ноћас око 23.00 сати
имали смо 15 – 20.000 избјеглица који су сједили у зони ратних дејстава заједно са 300
бораца Армије Републике Босне и Херцеговине у кампу у Поточарима".612 Команда
Братуначке лаке бригаде је 12.07.1995. године доставила "Списак ратних злочинаца
познатих команди 1. 1пбр, који су вршили ратне злочине на подручју општина Братунац,
Сребреница, Милићи, Власеница и Скелани, за које постоје индиције да се налазе у
Сребреници".613 Према наведеним подацима види су да су сви они којима је наведена
година рођења војни обвезници. Међу њима су и три жене.

Војска Републике Српске је за иселење становништва из Сребренице поставила

само један услов, који би иначе поставила свака друга војска у идентичној ситуацији, а
то је да се маскирани припадници 28. дивизије као цивили не могу евакуисати. Радило се
о пораженој јединици и њени припадници нису могли имати статус избеглог
становништва већ статус ратних заробљеника. Треба имати у виду да су припадници ове
јединице дејствовали и у униформи и у цивилном оделу, што је честа појава у свим
ратовима какав је био овај у Босни и Херце говини и још су притом починили стравичне
злочине над српским народом..

У "Извештају базираном на дебрифингу о Сребреници"(Assen, 4. октобра 1995.)

стоји у т.4.14: "Такође се испоставило да се није увек могло препознати војнике Армије
Републике Босне и Херцеговине као војно особље. Мушкарци су претходно виђени у
униформама како се боре у јужном делу енклаве су препознати... када су се измешали,
обучени у цивилна одела, са избеглицама које су се кретале од Сребренице према
Поточарима, или када су примећени у бази у Поточарима. Локалне жене, за које се знало
да су припадници Армије Републике Босне и Херцеговине, су такође касније виђене у
цивилном оделу"614.

612
Генералштаб армије Републике Босне и Херцеговине, број 1/825-1104, 12.07.1995. године, Оп. вр. 13.25
сати.
613
Види прилог број_______
614
Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф 4.14, стр. 45. Име састављача извештаја је на копији
нечитко (невидљиво).

314
 Евакуацији становниства претходили су састанци представника Војске Републике
Српске, Холандског батаљона и цивилних представника из Сребренице.

Први састанак је одржан 11.07. 1995. године у хотелу "Фонтана" у Братунцу са

почетком у 20.30 сати. Присуствовали су му: командант Војске Републике Спске генерал
– пуковник Ратко Младић, генерал – мајор Миленко Живановић, пуковник Радослав
Јанковић, потпуковник Светозар Косорић, пуковник Милован Милутиновић и капетан
прве класе Момир Николић. Од Холанђана присуствовао је командант холандског
батаљона потпуковник Карреманс, заменик команданта батаљона за везу мајор Питер
Боеринг и његов помоћник старији водник Раве. Преводилац је био Петар Ушћумлић.
Били су присутни српски цивилни представници, али нису имали активну улогу.

На овом састанку је командант Холандског батаљона потпуковник Карреманс

изјавио да је био у вези са генералом Ницолаием, начелником штаба УНПРОФОР-а у
Сарајеву, и да је губитак енклаве опште призната чињеница. Он је у име својих
надређених затражио повлачење Холандског батаљона, муслиманског становништва и
"Лекара без граница" (невладина међународна лекарска организација)615.

Други састанак је одржан 11. јула 1995. године у хотелу "Фонтана" у Братунцу са
почетком у 23.00 часова. Муслимански представник био је Несиб Манџић. Војску
Републике Српске представљали су генерал-пуковник Ратко Младић, генерал – мајор
Радислав Крстић, пуковник Радослав Јанковић, потпуковник Светозар Косорић и
капетан прве класе Момир Николић. Од цивила били су комесар за цивилна питања у
Сребреници Мирослав Дероњић и Љубисав Симић. 616

Трећи састанак је одржан 12. Јула 1995. године у хотелу "Фонтана" у Братунцу у
10.00 часова. Холандски батаљон су представљали потпуковник Karremans и његов
заменик за везу мајор Питер Боеринг. Муслимански представници су били Несиб
Манџић, Ибро Нухановић и Ћамила Омановић. Са српске стране састанку су
присуствовали генерал-пуковник Ратко Младић, генерал-мајор Радислав Крстић,
пуковник Радослав Јанковић, потпуковник Вујадин Поповић, потпуковник Светозар

Richard J. Butler, Исказ..., стр. 37..

615

Према тврдњи . Richardа J. Butlerа на овом састанку је донета одлука "да се муслиманско становништво
616

уклони из енклаве. Richard J. Butler, Исказ..., стр. 42).

315
Косорић, комесар за цивилна питања Мирослав Дероњић и председник Извршног одбора
Скупштине општине Братунац Србислав Давидивић.

Представник цивилних власти енклаве Сребреница Несиб Манџић у вези са

реализацијом договора о евакуацији цивилног становништва дана 17.07.1995. године
каже:

"Дана 12.07.1995. године у Братунцу у Хотелу ‘Фонтана’ на наше тражење дошло је до преговора
између представника наших цивилних власти и представника цивилних власти и војске Републике Српске
у вези са евакуацијом нашег цивилног становништва из Енклаве Сребреница.

Нашу страну представљали су: Пурковић Ћамила, Нухановић Ибро и ја Манџић Несиб.

Српску страну представљали су: Комесар за цивилна питања у Сребреници Дероњић Мирослав,
Генерал Ратко Младић, предсједник Општине Братунац Љубисав Симић, предсједник Извршног одбора
општине Братунац Србислав Давидовић, Начелник Центра јавне безбедности Зворник господин Васић,
Генерал Крстић, Начелник безбедности Корпуса госп. Поповић и Пуковник Косорић.

Истом приликом, нашим преговорима присуствовао је представник УНПРОФОР-а, Командант

Холандског батаљона.

На крају преговора између обје стране договорено је следеће:

- да наше цивилно становништво може остати у Енклави или се иселити, зависно од жеље сваког
појединца,

- у случају да се желимо иселити из Енклаве, договорено је да можемо бирати правац у ком

желимо отићи, а ми смо се определили да Енклаву напусти целокупно цивилно становништво и да будемо
евакуисани на територију општине Кладањ,

- договорено је да евакуацију изврши Војска и Полиција Републике Српске, а да надзор

евакуације врши УНПРОФОР, те да се евакуација изврши у пратњи.

Након постигнутог договора тврдим да је евакуација цивилног становништва из Енклаве

Сребреница извршена са Српске стране потпуно коректно и да је том приликом испоштовано све оно о
чему смо постигли договор у вези са евакуацијом.

316
 Приликом евакуације ни са једне стране није било инцидената и српска страна се том приликом
придржавала свих прописа Женевске конвенције и међународног ратног права, што се тиче конвоја
праћених од стране снага УН"617 (подвучени део текста је дописан руком).

Изјаву су потписали представник цивилних власти енклаве Сребреница Манџић

Несиб, комесар за цивилна питања у Сребреници Мирослав Дероњић и представник
УНПРОФОР-а заменик команданта Холандског батаљона мајор Роберт Александар
Франкен.

Дакле, представник Републике Српске био је комесар за цивилна питања, а не

представник Војске Републике Српске.

Одмах након Одлуке о именовању цивилног комесара за општину Сребреница,

председник Републике Српске је упутио наредбу Министарству унутрашњих послова
којом изнова налаже да се поштује међународно хуманитарно право, нарочито Женевске
конвен ције, то јест да се цивилном стновништву пружи лична и имовинска безбедност и
слобода кретања, а са заробљеним припадницима муслиманскиих оружаних снага
поступа као са ратним заробљеницима.618

И у Одлуци о увођењу ратног стања на подручју општине Сребреница од 14. јула

1995. године, председник Републике Српске налаже строго придржавање правила
међународног ратног права и конвенција којима се утврђују обавезе у ратном стању. Ова
одлука издата је у време када су борбе око Сребренице још увек трајале, јер је део
наоружаних муслимана одбио да се преда, него се расуо по околним шумама. Током
целог рата ратно стање никада није проглашено на целој територији Републике Српске,
јер је њено руководство желело да се у њој живи по цивилним законима и правилима.
Али, хаос грађанског рата који је настао после олслобађања Сребренице и расипања
наоруижаних муслимана по шумама, као и ужасна мржња према муслиманским борцима
из Сребренице, због злочина које су извршили над локалним српским становништвом,
налагали су увођење ратног сатња и поступања по законима и обичајима рата.619

617
Изјава бр. 07-27/95 заведена 17.07.1995. године код Комесара за цивилна питања у Сребреници .
618
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
619
Исто.

317
 Након увођења ратног стања, истог дана председник Републике Српске донео је
одлуку о именовању ратног председништва општине Сребреница – Скелани.620

Евакуација је отпочела око 12.00 часова 12. јула 1995. године. Завршила је до
03.00 13. јула 1995. године, када је последња група напустила базу у Поточарима.
Заменик команданта холандског батаљона Роберт Александар Франкен УНПРОФОР-а
потписао је изјаву да је евакуација извршена коректно.

Сви снимљени разговори од 12. јула, углавном, се односе на обезбеђење

транспортних средстава за евакуацију становништва, праћење колоне 28. дивизије и
њеног блокирања на простору Бокшин поток и Равни Буљим. Из разговора број 192621 у
12.50 часова 12. јула, види се да генерал – пуковник Младић планира евакуацију свих
према Кладњу. Он каже: "то је капитулирало све и предало се и евакуираћемо све и ко
хоће и ко неће", што подразумева и заробљенике. Остаје нејасно када је и ко је донео
одлуку да се заробљеници стрељају, посто у следећем разговору истог дана, у 13.05
генерал-мајор Радислав Крстић каже: "Ником не сме длака да фали".

Источна Босна је била арена ставичних муслиманских злочина, па ипак генерал-

мајор Радисав Крстић шаље овакву поруку. Такав став потврђује и Дражен Ердемовић,
један од осуђених пред међународним кривичним судом за бившу Југославију. Он је
изјавио у процесу пред судом да је српска команда издала стриктно наређење да се
цивили не смију излагати последицама ратних дејстава нити одмазди и да се према
свима српска војска мора понашати по правилима међународног права и Женевским
конвенцијама. Истина, Ердемовић изјављује и то да се појединци тога нису
придржавали, а то се односи пре свега на њега. Управо је то изјавио и један Србин који
је по сопственом признању извршио злочин над мулиманом којега је препознао у маси
цивила који су се укрцали у транспортно средство. Оне које је препознао као убице
његове фамилије, лично је издвојио из групе и ликвидирао их. На питање да ли је
свестан последица тога злочина, рекао је да јесте и да би то урадио и када би знао да би

620
Одлука о именовању ратног председништва општине Сребреница-Скелани, стр. пов. бр. 01-1371/95, 14.јул
1995. године, http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
621
Наведени бројеви разговоара су узети према "Иndex to Иntercepted Radio/telephone Communication", ИT-02-
60; 5x. P311, Page 1-17.

318
 био одмах по кратком поступку ликвидран.622 Очигледно је да се ради о освети и да је то
био његов једини и искључиви мотив.

Ако је то премештање становниства било супротно Женевским конвенцијама о

заштити грађанских лица за време рата (чл.17. "Женевске конвенције о заштити
грађанских лица за време рата" од 12. августа 1949. године), Команда холандског
батаљона и овлашћени представници Уједињених нација и УНПРОФОР били су дужни
да спрече исељавање.Борбена дејства су престала 11. јула 1995. године и није постојала
никаква претња за цивилно становништво, јер је могло остати на простору Сребренице
на својим имањима или су им Уједињене нације и Међународни црвени крст могли
пружити помоћ непосредно у Поточарима.

Да су снаге Уједињених нација пратиле ситуацију и за време насилног пробоја из

окружења говори и чињеница да је беспилотна летелица дана 14. јула 1995. године, од
05.00 часова, вршила осматрање и ометање радио-веза, вероватно снимајући објекте и
покрете623.

Војска Републике Српске је проблем цивилног становништва схватила у духу

Женевске конвенције, јер су командант Главног штаба Војске Републике Српске и
најодговорнији представници Министарства унутрашњих послова у сарадњи са
УНПРОФОР – ом руководили евакуацијом становништва. Лично је генерал-пуковник
Ратко Младић наредио медицинску евакуацију из Братунца.

Све што је речено не искључује и не оправдава почињене злочине према

муслиманским војницима и цивилима. Злочини су чињени, али нема ниједног податка да
су планирани, нити је то било политичко и статегијско определење српских војних и
политичких руководилаца.

Нема дилеме о томе да ли је било злочина. Било их је, али највећи део њих је
последица претрпљених губитака и патњи. Ради се о личним осветама, али не и о
политици и стратегији. Кад се говори о укупним губицима муслиманских снага

Др Радован Радиновић, Војна ексепртиза за Сребреницу, стр. 46.

622
623
Телеграм помоћника команданта за обавештајне послове Главног штаба Војске Републике Српске стр.пов.
број 04-520-54/95 од 14.07.1995.године.

319
 приликом повлачења из Сребренице не могу се они сви приписати злочинима. Треба
имати у виду и тврдњу Карла Билта у књизи "Мисија мира"624 да је " у току једне недеље,
у борби по шумама, крај путева у зонама Сребренице и Тузле живот изгубило око 4.000
људи", као и изјаву поручника Нуриза Селимовића625 о губицима 4 – 5.000 људи.

Према истраживањима које је извршила Комисија за истраживање догађаја у око

Сребренице од 10. од 19. јула 1995. године, у Жепу је до 28. јула 1995. године из
Сребренице пристигло 70 људи.626

5.9. БОРБЕНА ДЕЈСТВА ПРОТИВ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ И ДРУГОГ КОРПУСА

АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Јединице Војске и Министарства унутрашњих послова Репубике Српске су у току

ноћи 11/12.107.1995. године у потпуности успоставиле контролу над комуникацијом
Братунац – Сребреница и Поточари – с. Милачевићи. Тим јединицама је наређено да у
току ноћи блокирају пут Нова Касаба – Коњевић Поље – Кравица – Братунац и да на тај
начин спрече извлачење снага 28. дивизије ка Церској и даље ка Тузли. Располагало се
подацима да се главнина дивизије успела пробити кроз борбени распоред снага
Дринског корпуса. Било је од изузетног оперативног значаја да се спречи њихово
извлачење и евентуално спајање са снагама 2. корпуса које су нападале из правца
Кладња и Тузле. Да је до тог спајања дошло, јединице Дринског корпуса које су браниле
тзв. спољни фронт зоне одбране на та два правца (Зворничка, Бирчанска и делом
Братуначка и Милићка бригада) нашле би се у готово безизлазном положају.627

На комлетном санирању оперативне ситуације у зони одбране Дринског корпуса,

ангажоване су главне снаге Бирчанске, Братуначке и Зворничке бригаде, делови
Милићке, Власеничке бригаде и Самосталног батаљона "Скелани". Делови 65. заштитног
пука, 10. диверзантски одред, Специјална бригада Министарства унутрашњих послова и

624
Издање "Погледи", Крагујевац, 1998, стр. 103..
625
Изјава Селимовић Нуриза.
626
Влада Републике Српске - Комисија за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1996.
године, Бања Лука, јун 2004.
627
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 34.

320
 локалне полицијеке снаге су биле ангажоване ван ингеренције Дринског корпуса. Те
снаге су изводиле више тактичких дејстава и радњи: претрес терена и асанација бојишта,
гоњење снага 28. дивизије у извлачењу, односно спречавање пробоја из окружења тим
снагама.628

Према "Документалистичком пресјеку података и сазнања о размјерама злочина

над Бошњацима након пада Сребренице"629, снаге 28. дивизије су се са планинеУдрч
упутиле ка Баљковици и Незуку:

"...У раним јутарњим сатима 14.07.1995. године четници су у рејону Горње Каменице и села
Реџићи извршили јак напад на први део колоне. Међутим, борци који су обезбјеђивали колону на вријеме
су уочили четнике, организовали одбрану и успјешно одбили напад. У поподневним сатима, истог дана,
колона је наставила пут преко брда Веља Глава према селу Липље и даље према селу Мемедовићи. Чеоно
обезбјеђење – претходница је испред села Мехемдовићи на вријеме открила јаку и добро организовану
четничку засједу. Са Командом 28. дивизије испланирана је акција на разбијању засједе која је врло
успјешно изведена. Том приликом наши борци су убили четири четника и шесторицу су заробили, међу
којим и једног четничког официра, док су се остали четници разбјежали. Колона је наставила пут даље
према сјеверозападу до брда Црни врх, односно коте Перуника на Црном Врху. Ту је уз добро
организовано обезбјеђење колона прешла преко асфалтног пута Тузла – Зворник. Чело колоне је око 24.00
часа 14.07.1995. године испод брда Црни врх стало, јер је одлучено да се ту прикупе сви рањеници ради
превијања, те да се колона одмори...

...Први део колоне је након одмора испод Црног врха око 10.00 часова 15.07.1995. године наставио
кретање према сјеверу у рејон Крижевићи с намјером да пређу макадамски пут између села Баљковица и
Крижевића и да се у рејону Незука споје са нашим снагама. Један од заробљених четника је дао
информацију да су четници у рејону Крижевачких њива поставили засједу. Наши борци су извршили
претрес терена у том рејону и стигли до села Парлог, гдје су примјетили четничку засједу. Са тог
локалитета су ступили радио везом у контакт са нашим јединицама на слободној територији. Међутим,
психофозичко стање већег дијела цивила у колони било је врло тешко, тако да су се десила и многа
самоубитства. У рејону Парлога четници су открили нашу претходницу – извиђаче и изненада из
артиљеријског оруђа отворили ватру по нашим извиђачима који су претрпјели значајне губитке. Двојица
су погинула, 25 – 30 је лакше и теже рањено, а само их је 5 – 6 остало здравих. Након 3- 4 сата ови
извиђачи су успјели да се врате назад и у предвечерје су се спојили са колоном. Четнички тенкови и
транспортери кретали су се ка исцрпљеној колони. Наши борци су формирали јаку јуришну групу и
користећи изненадно јако невријеме и кишу пошли су у контранапад. Том приликом су уништили један
тенк, а један заробили. Заробили су и два транспортера и разбили четнике који су се панично повлачили
према путу Баљковица – Крижевићи. На овом путу четници су у касне вечерње сате 15.07.1995. године

628
Исто.
629
Федерално министарство одбране-обране, Сектор сигурности и обавјештајних послова.

321
 засули наше борце и натјерали их на поновно повлачење до Парлога, гдје је била колона. Међутим, наша
четири борца су се успјела пробити кроз четничке линије и то вече доћи до наших положаја у Незуку...

... У јутарњим сатима 15 (ваљда 16) 07.1995. године једна група наших бораца је поново извршила
напад на четничке линије на макадмском путу Баљковица – Крижевићи. Након борби које су трајале око 1
час наши борци су успјели пробити четничку линију и омогућити колони да преко Баљковице око 11.00
часова 16.07.1995. године дође до слободних тетиторија".

Командант 24. дивизије КоВ је на командном месту Међеђа, 14.07.1995. године, издао "Заповјест
за напад" са следећом одлуком:

"Групишучи снаге са фронта Засеок – Незук извршити напад правцем: с. Незук – Дуги до – Парлог
тт 390 – с. Мумићи и помоћим правцем: с. Незук – Гај – Ребићи и енергичним једновременим нападом на
непријатељску линију десно укључно Ребићи – Гај и лијево укључно Парлог уништити непријатељску
живу силу, МТС створити панику овладати објектима Ребићи к.284 – Гај – Парлог тт 390 те
прегруписањем снага и увођењем резерви продужити напад правцима Ребићи – Мумићи, Ребићи – Плоча
к. 247, Парлог – Мумићи обезбједити десни бок из правца Говедарице лијеви бок из правца Сеферовићи –
Мотало оформити противоклопну групе на правцу према с. Мотало оформити извиђачке групе из
запосјести линију Ребићи десно – Плоча – Мумићи – Парлог – Дуги дио гдје имати одсудну одбрану и уз
помоћ ИКМ 24. д.КоВ у р. Вис тт 621 успоставити везу и обезбједити прихват дијелова снага 28. д КоВ.

Дио снага 3.ч из састава 241. СМлбр са фронта ш/р Хрвачићи упутити правцем објекат Хрвачићи –
Брезик – Хемлијаши и једновременим и енергичним нападом овладати објектима Брезик - Хемлијаши и
лијевим обухватом нападати на објекат Пандурица везујући непријатељске снаге".630

За извршење овог задатка предвиђене су у снаге 243.мпбр (210 борац) и 246.Вббр (107 бораца). За
подршку је предвиђена бригадна артиљеријска група - минбацачи 122 мм.

У периоду од 12. до 15. јула, 1995. године снаге Зворничке пешадијске бригаде,
које се налазе у матичној зони одбране, интензивно су ангажоване у заседним и другим
борбеним дејствима са колонама 28. дивизије Копнене војске Армије Босне и
Херцеговине које су покушавале пробој ка 2. корпусу Армије Босне и Херцеговине ,
које су нападале са фронта.

Упоредо са борбама са 28. дивизијом Армије Босне и Херцеговине у који је била

укључена Зворничка пешадијска бригада, у зони операције Дринског корпуса

630
Команда 24. д КоВ, стр. пов. бр. 02/1.01/95-КЗ, 14.07.1995. год.

322
 организоване су и извођене и друге активности. Ангажована су транспортна средства,
инжињеријске машине и друго.

Извршавајуци борбене задатке у зони одбране и додељеној просторији за

извођење борбених дејстава, команда Зворничке пешадијске бригаде је у потпуности
дејствовала у складу са наређењем команданта Дринског корпуса генерал-мајора
Миленка Живановића631. Тим наређењем се наређује бригадама да у својој зони одбране:
(1) ... ангажују сво расположиво војно способно људство у откривању, блокирању,
разоружавању и заробљавању уочених муслиманских група, као и њиховом спречавању
проласка на муслиманску територију. Дуж целе комуникације Зворник – Црни врх –
Шековићи – Власеница организовати заседна дејства свих 24 часа; (2) У српским селима,
на правцу кретања група, организовати обезбеђење становништва и материјалних
добара, у ком циљу ангажовати оне који могу да носе пушку. Енергично спречити
појединачно удаљавање из села".

Сл. 74 ИСТУРЕНО КОМАНДНО МЕСТО ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ У СЕЛУ

ДЕЛИЋИ

Сл. 75. ПОГЛЕД СА ИСТУРЕНОГ КОМАДНОГ МЕСТА ЗВОРНИЧКЕ РИГАДЕ

НА ПРАВАЦ НАИАЛСКА 28. ДИВИЗИЈЕ

После великих губитака на једној и другој страни с циљем да се избјегну даљи непотребни губици
на обе стране командант Зворничке пешадијске бригаде, после договора са пуковником Шемсом
Муминовићем, одлучује да се повуку дијелови Четвртог пешадијског батаљона у рејону с. Пољане, омогући
пролаз непријатељским јединицама из правца Сребренице, а потом припремљеним јединицама опет
посједну линије одбране Четвртог пешадијског батаљона у рејону с. Пољане, те уз подршку Подрињског
одреда специјалних снага и БГ - 2 спријечи евентуални покушај непријатељског пробоја у дубину наше
територије.

Сл.76 СЕЛО КРИЖЕВИЋИ

Написано наређење Стр. пов. број 03/156-12 од 13.07.1995. године на основу акта Главног штаба Војске
631

Републике Српске Стр. пов. бр. 03/4-1629 од 13.07.1995. године .

323
 Ангажовање Зворничке пешадијске бригаде у зони одбране и додељеној
просторији за извођење борбених дејстава одпочело је вец 12. јула 1995. године, под
командом заменика команданта бригаде, мајора Драгана Обреновића.

Да су снаге Зворничке пешадијске бригаде потпуно ангажоване на "блокирању,

по могућности разбијању и заробљавању муслиманских формација", види се из наређења
Команде Дринског корпуса632 примљеног у Команди бригаде 13.07. у 10.15 часова.
Бригада је у очекивању ТГ-1 из Жепе имала задатак да "упорном и одсудном одбраном
не дозволи спајање муслиманских формација, уз предузимање свих мера борбеног
обезбеђења, у циљу заштите становништва и материјалних добара".

У току јутарњих сати 15.07.1995. године од 4. радиоизвиђачког вода Дринског

корпуса стигло је некоилко информација које су указивале на то да се муслиманске
снаге које се пробијају из Сребренице настоје спојити са снагама из правца Незука:

- У ванредном извештају633 јављено је да "у 06.00 часова на фреквенцији 150075 мхз, сребренички
турци су са наше територије успоставили везу са Насером Орићем и извесним Хаџићем, бившим
медицинаром из Зворника, који се представља као ‘доктор" да су "Насер и Хаџић негде између линија и ту
очекују спој са Фантомом, Манџом и осталима који иду из Сребренеце… у 06.30 се поново јавио доктор и
пренео Фантому који води сребреничке муслимане да им је у сусрет кренуо Насер Орић са једним делом
снага ради растрећења њихових положаја".

- У ванредном извештају634 јавља се да је "у 06.30 часова Насер Орић са Доктором и делом
турских снага које су са тузланске територије пошле у деблокаду сребреничких Турака јавили су се из села
Крижевићи на путу између Каракаја и Црног Врха".

- У ванредном извештају635 јавља се да су "у 15.35 х на ф = 154.550 мхз слушали разговор између
Шемсе Муминовића, команданта муслиманске ударне бригаде у рејону з/о Зворничке бригаде са вођом
муслимана који се крећу из правца Сребренице ка Тузли. Муминовић обавештава вођу колоне у којој
наводно има и цивила да је Насер Орић прошао линију наших ровова и спојио се са Турцима из Сребернице
који су претходница целокупне колоне. Вођа Турака из Сребренице каже да се тренутно налази десно од
села за које Муминовић каже да је њихово.

632
Команда Дринског корпуса, Стр. пов. бр. 03/157-7 од 15.07.1995. године
Редовни борбени избештај Братуначкре лаке пешадијске бригаде од 15.07.1995. године.
633
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр.пов. бр. 13-37/2, 15.07.1995. године.
634
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр. пов. бр. 13-37/3,15.07.-1995. године.
635
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр. пов. бр. 13-38/1, 15.07.1995. године.

324
 Муминовић даље предлаже да се сребренички Турци разбијају у мање групе и да сви истовремено
крену на његов сигнал када ће и он истовремено ударити по нашим линијама свом жестином".

Изражена је сумња у то да се Насер Орић стварно спојио са Сребреничанима и

проценује се да се ради о моралној подршци, али и као вид притиска на српску страну,
ипак је пуковник Предраг Јоцић на основу ових податека "наредио да се у Зворнику
мобилише све у упути на положај за одбрану" и предлаже "да се Пандуревић и Легенда
врате у своју з/о у предузму мере за санирање евентуалних последица и спрече
катастрофу".636

Дана 15.07.1995. године, наређено је637 да 1. братуначка бригада и 1. власеничка

бригада упуте појачање Зворничкој пешадијској бригади "у циљу пружања помоћи у
спречавању спајања непријатељских снага које дејствују из правца Тузле и јединица
непријатеља које се извлаче из Сребренице"638 .

Сл. 77 ПОГЛЕД СА ОСМАТРАЧНИЦЕ ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ НА СЕЛО

КЛИСА

Сл. 78 ПОГЛЕД СА ОСМАТРАЧНИЦЕ ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ НА ПРАВАЦ

ПРОБОЈА 28. ДИВИЗИЈЕ

У време када се заробљеници смештају на подручје општине Зворник, "Зворничка

пешадијска бригада учествује у жестоким борбама са муслиманском колоном из бивше

636
Команда Динског корпуса, Информација о муслиманским формацијама, стр. пов. бр.03/157-6, 15.07.1995.
године.
637
Редовни борбени избештај Братуначкре лаке пешадијске бригаде од 15.07.1995. године.
Команда Дринског корпуса, акт стр. пов. бр. 04/156-28 од 16.07.1995. године.
Главни штаб Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-1654 од 15.07.1995. године.
638
Припадник Братуначке бригаде Ђокић Сретен је 03. јуна 2002. године, на захтев одбране генерала Крстића,
дао изјаву у којој каже:
"... По мом сећању ми смо у Зворник, односно Каракај, Команду Зворничке бригаде дошли 16. јула 1995.
године у вечерњим сатима где смо преноћили. Ујутро 17. јула 1995. године упућени смо са неким
припадницима радне обавезе Зворничке бригаде у рејон обезбеђења саобраћајнице Зворник - Црни Врх,
недалеко од каменолома. На овај положај смо дошли аутобусом Братуначке бригаде и ту смо затекли
јединицу којом је командовао Зоран Ковачевић, такође припадник Братуначке бригаде, а која је упућена дан
или два прије нас у зону одговорности Зворничке бригаде.

325
 сребреничке енклаве. Ова колона, која је кренула најдиректнијим правцем према Тузли,
наишла је на засједе Зворничке бригаде у предвечерје 14. јула 1995. године и до 15.јула.
1995. године, колона и снаге Зворничке бригаде сукобиле су се у релативно жестокој
бици"639.

У подневним сатима (12.00) 15. јула 1995. године командант ТГ-1 потпуковник
Винко Пандуревић је стигао у касарну у с. Каракај. Затекао је бригаду ангажовану на
извршењу "Наређења Главног штаба Војске Републике Српске о спречавању проласка
муслиманских група ка Тузли и Кладњу"640, "Наређења Команде Дринског корпуса о
спречавању проласка муслиманских група ка Тузли и Кладњу"641 и "Наређења Команде
Дринског корпуса о блокирању, разбијању и заробљавању муслиманских формација"642.

Снаге из састава ТГ-1 су по пристизању из рејона Жепе упућиване одмах на

угрожене правце у зони одбране бригаде, и то: оклопно-механизована чета у рејон
Цапарде643, Подрињски одред специјалних снага у рејон Баљковице, а интервентни
водови из батаљона у своје батаљоне.

Одмах по доласку команданта потпуковника Винка Пандуревића у касарну у

Каракају, заменик команданта мајор Драган Обреновић је упознао команданта бригаде са
стањем у јединицама и догађајима који су узроковали повратак дела снага Зворничке
пешадијске бригаде ангажованих у наведеним операцијама.644 Командант бригаде се
кратко задржао у команди бригаде. Сусрео се и са начелником Центра јавне безбедности
пуковником Драгомиром Васићем, командантом одреда Шековићи Специјалне бригаде
Министарства унутрашњих послова Милошем Ступаром, командантом специјалне
бригаде Министарства унутрашњих послова потпуковником Љубомиром Боровчанином

639
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 86.
640
Главни штаб Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-1629 од 13.07.1995.
641
Стр. пов. бр. 03/157-4 од 11.07.1995. године.
642
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/157-7 од 15.07.1995. године.
643
Радна бележница дежурног оперативног - време 15.15 .
644
Изјаву је Драгомир Васић дао 9. јула 2000. године (стр. 40-46).
Изјава Милоша Ступара од 26. јуна 2002. године, стр. 12-16.
Записник о саслушању Драгомира Васића у ЦЈБ Бијељина 19.08.2003. године .
Сведочење Данила Зољића пред судом у Сарајеву .
Интервју са Љубомиром Боровчанином 11. И 12. марта 2002. године у Бања Луци, страна 97-98.

326
 и командантом Посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворник Данилом
Зољићем.

Потпуковник Винко Пандуревић је од присутних захтевао да се са својим

расположивим снагама укључе у борбена дејства на простору Баљковице. Потом се
упутио на истурено командно место Зворничке пешадијске бригаде, преко Јардана, у
селу Делићи, где је преузео командовање бригадом.

На истурено командно место Винко Пандуревић је отишао преко Јардана и Цера с

обзиром да је имао информације да су муслиманске снаге 2. корпуса избиле у
Крижевиће, а снаге 28. дивизије поселе рејон Црни врх – Планинци. У таквим условима
пут Зворник – Ораховац – Китовнице није био безбедан645. У наведеној белезници
дежурног оперативног за 15.07.1995. године646 стоји забелешка: "9.34 Турци пресекли
пут за Црни врх јавио начелник штаба".

Снаге 28. дивизије из Сребренице око подне 15. јула 1995. године су прешле
саобраћајницу Зворник – Цапарде, групишући се у рејонима Ћетино брдо (тт. 602),
Метаљка и Планинци. Покушале су пробој положаја Зворничке пешадијске бригаде у
рејону Баљковице, тј. на делу положаја које су најчешће нападали и делови 2. корпуса
Армије Босне и Херцеговине из Тузле.

Тек на истуреном командном месту командант бригаде је сагледао борбену

ситуацију на делу фронта од Мемића до Баљковице. Установио је да није било померања
линија фронта, како је било саопштено у телеграмима који су стигли на истурено
командно место Дринског корпуса у с. Криваче. Увођењем Подрињског одреда у
борбена дејства на простору Баљковице, ситуација се знатно стабилизовала. Упућивањем
оклопно – механизоване чете у рејон Цапарде, створени су повољнији услови у односу

645
Мајор Драган Обреновић је по подне напустио простор Снагова и Ораховца не одлазећи претходно у
Баљковицу, ради сагледавања борбене ситуације. Он је знао да су снаге 28. дивизије прешле пут Зворник -
Црни врх и да их треба очекивати у Баљковици. Очигледно је оценио да пут Ораховац - Парлог није сигуран.
У смимљеном разговору на УКТ забележен је разговор између Ловца - 1 (Обреновић) и Игмана - 1 у коме се
каже: "Не шаљите групе преко Крижевића идите преко Јардана, Китовница и Делића".
Драган Обреновић у изјави о чињеницама у предмету ИТ-02-60-Т, страна 16.657 и 16653, каже да се до
Баљковице возио преко Китовнице и Цера: "Нисмо ишли путем преко Ораховца пошто је пут тада била
пресекла колона муслимана".
646
Бележница дежурног оперативног .

327
 на претходне. Наређено је да батаљони (одсудно) бране рејоне одбра не и да без
одобрења команданта бригаде нико не сме напустити положаје647.

У поподневним сатима 15.07.1995. године најжешће борбе вођене су на простору

Баљковице, око командног места 4. пешадијског батаљона. У непосредну борбу били су
укључени и начелник штаба бригаде мајор Драган Обреновић и командант Подрињског
одреда капетан Милан Јоловић са својом јединицом.648

Карта 52. ШЕМАТСКИ ПРИКАЗ ПРОБОЈА 28. ДИВИЗИЈЕ И БОРБЕ

ЈЕДИНИЦА ЗВОРНИЧКЕ БРИГАДЕ СА ЈЕДИНИЦАМА 28. ДИВИЗИЈЕ У РЕЈОНУ
БАЉКОВИЦЕ (аутор Миодарг Драгутиновић)

5.10. ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА

ПРЕГОВОРИ, ПРЕКИД ВАТРЕ

И ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА

На истуреном командном месту у с. Делићи командант Зворничке бригаде

потпуковник Винко Пандуревиц је добио информацију да је пуковник Шемсо

647
Редовни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде број од 15.07.1995. године.
Ванредни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде број од 15.07.1995. године .
648
"Касније тог поподнева", закључује Richard J. Butler, " дневни борбени извештај Зворничке бригаде
показује да је бригада била умешана у тешке борбе, не само са деловима муслиманске колоне који су се
повлачили из Сребренице, већ и са муслиманским снагама 2. корпуса АБиХ на линији фронта, које су
покушавале да пробију линије. Овај извештај такође наводи чињеницу да су јединице Зворничке бригаде, које
су се недавно вратиле из подручја Сребренице, ангажоване против муслиманске колоне. Овај извештај послат
је са именом потпуковника Пандуревића, команданта бригаде, откуцаним при дну и одаслан у 19.11 сати 15.
јула 1995. године" (Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција "Криваја 95",
стр.80.

328
 Муминовић649, некадашњи командант муслиманске бригаде, тражио да разговара са
њим650. Командант Зворничке пешадијске бригаде је одлучио да преко средстава везе
самоиницијативно ступи у везу са пуковником Шемсом Муминовићем. Предложени
разговор, у његовој одсутности, заменик команданта мајор Драган Обреновић није хтео
да прихвати.

Међународно ратно право је налагало да у ситуацији када то развој борбене

ситуације наметне дође до непосредног контакта и преговора војних команданата на
бојишту или војишту, а један од разлога је и избегавање непотребних жртава. При томе
се може потписати примирје са краћим или дужим трајањем. Примирје се може
закључити усмено или писмено, а свака страна га мора поштовати и свако кршење
примирја овлашћује другу страну да раскине примирје. Повреде примирја коју чине
појединци самоиницијативно нису разлог за прекид примирја651.

Располажући подацима да се у колони 28. дивизије из Сребренице налази и део

ненаоружаних припадника те дивизије, и цивили, командант Зворничке пешадијске
бригаде је ступио у контакт са пуковником Шемсом Муминовићем. Предложио му је да
се прекину борбена дејства, да се цивили и ненаоружани пропусте, а наоружани предају.
Пуковник Шемсо Муминовиц је понуду одбио, тражећи да се пропусте сви652.

649
Шемсо Муминовић је тада био начелник обавештајног оделења у 24. дивизији КоВ, одређен је да у Незуку
формира истурено командно место те дивизијје са кога је руководио борбеним дејствима. Раније је он био
командант 106. бригаде, која је била насупрот Зворничке пешадијске бригаде.
650
О овоме је Команда 24. дивизије обавестила Команду 2. корпуса достављањем РИ (радио-извиђачких)
података актом Стр. пов. бр. 02/8-01-1316 од 15.07.1995.
Пуковник Шемсо Муминовић ја тражио да му се јави потпуковник Винко Пандуревић на фреквенцији 144.985
Мх ( акт Команде Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/157-6 од 15.07.1995.).
Информативни извештај истаражитеља Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2).
651
Миодраг Старчевић, Основе међународног права и међународног ратног права, Центар војних школа
Војске Југославије, Београд, 1998, стр. 73-74.
652
Снимак разговора између В. Пандуревића и Ш. Муминовића од 15.07.1995. године од 12.40 до 14.10
часова.
Изјава Шабић Вејиза од 8-И 9. априла и 16. маја 2000. године дата Јеан Гагнон-у .

329
 Када је потпуковник Винко Пандуревић предложио прекид борбених дејстава и
пропуштање цивила и ненаоружаних, линије одбране Зворничке пешадијске бригаде
биле су стабилне. Појачања су већ стигла, снаге ТГ-1 су уведене у борбу, а Команда
Зворничке пешадијске бригаде потпуно влада ситуацијом.

О наведеним догађајима говори и ванредни борбени извештај од 15. јула 1995,

којег је командант Зворничке пешадијске бригаде у 19.25 часова послао претпостављеној
команди653.

У наведеном извештају командант Зворничке пешадијске бригаде је известио

Команду Дринског корпуса да је понудио муслиманској страни да се издвоје цивили, а
остали предају, што је муслиманска страна одбила тражећи да се пропусте сви скупа654.

Сл. 79 и 82 ПОГЛЕД ИЗ БАЉКОВИЦЕ НА СЕЛО НЕЗУК

Баљковица обухвата неколико села смештених у долини Баљковичке реке. Налази се у рејону
одбране Четвртог пешадијскиг батаљона (десно Баљковачка река, лево Велика коса, по дубини с.
Планинци) и на правцу наиласка колоне 28. дивизије у покушају пробоја ка Незуку. Линија педњег краја
одбране била је Безимени вис - с.Пољане - Велика коса. Положај Батаљонске ватрене групе био је у с.
Делићи (југозападно за 700 метара. Командно место било на тт 390 (западно 500 м).

Положаји Седмог, Четвртог и Шестог пешадијског батаљона, посебни њихових батаљонских

ватрених група (Седма у рејону с. Булатовићи, Четврта у рејону с. Делићи и Шеста у рејону с. Делићи) и
бригадне артиљеријске групе у рејону с. Клиса омогућавале су да Зворничка пешадијска бригада штити
јаком ватром пролаз и нанесе велике губитке колони 28. дивизије. Све околне доминантне положаје
држале су снаге Зворничке пешадијске бригаде

Сл. 80 ПОГЛЕД ИЗ БАЉКОВИЦЕ НА ПРАВАЦ НАИЛАСКА КОЛОНЕ 28.

ДИВИЗИЈЕ

653
Ванредни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде, стр. пов. бр. 06/217-1 од 15.07.1995.
Извештај је лично диктирао командант Љуби Бојановићу у рову на свом истуреном командном месту .
654
Прегледом радовних и ванредних борбених извештаја Дринског корпуса нисмо пронашлии податке које је
Команда Зворничке пешадијске бригаде навела у свом ванредном борбеном извештају од 15.07.1995. године.
Вероватно Команда Дринског корпуса није у то време ни била свесна ситауције у Зворничкој пешадијској
бригади, нити су знали за поступке команданта бригаде.

330
 Сл. 81 ПРАВАЦ ПРОПУШТАЊА 28. ДИВИЗИЈЕ

Ноћ 15/16. јула 1995. године је протекла без борбених дејстава. У раним јутарњим
сатима 16. јула 1995. године отпочеле су интензивне борбе између снага Зворничке
пешадијске бригаде и снага 2.корпуса и 28. дивизије АБиХ на ужем простору
Баљковице. Интензивне борбе су настављене све до тренутка када се у рејону Команде 4.
пешадијског батаљона појавио рањени официр 28. дивизије, који се предао мајору
Драгану Обреновићу. Тај официр је упознао мајора Драгана Обреновића са стањем 28.
дивизије, која је била у врло тешком стању. Добијене информације мајор Драган
Обреновић је проследио команданту бригаде потпуковнику Винку Пандуревићу. Након
тога је Винко Пандуревић поново остварио контакт са пуковником Шемсом
Муминовићем и предложио му прекид борби и пропуштање комплетне колоне 28.
дивизије655. Шемсо Муминовић је изјавио да "није имао контакта са колоном и није знао
ништа о томе каква је ситуација у вези са кретањем или стањем колоне" и да је "у свим
фазама био изузетно забринут за колону пошто јр ВРС држала положаје на
узбрдицама"656.

Пропуштање је почело 16. јула 1995. године око 13.00 часова657. Након сто се
смрачило 16. јула стране су се договориле (са једне стране командант Зворничке
пешадијске бригаде, са друге стране Шемсо Муминовић и његов претпостављени

655
Изјава мајора Драгана Обреновића од 27.10.2000. године, стр. 14 ; УКТ од 16.07 у 11.40 ЛОВАЦ 1
(Обреновић) - ПАЛМА (Винко Пандуревић). Пандуревић издаје задатке за ангажо вање снага у спрећавању
напада 2. Корпуса.; УКТ од 16.07 12.25 ПАЛМА (потпуковник Винко Пандуревић) - ЛОВАЦ (мајор Драган
Обреновић). Потпуковник Винко Пандуревић саопштава мајору Драгану Обреновићу одлуку о прекиду борби
и отварању коридора.
656
Информативни извештај истражитеља Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2 и 4.
657
То се види из разговора бр. 251 вођеног 16.07. у 13.55 часова између Златара (вероватно пуковник
Слободан Церовић) - дежурног Палме као посредника и потпуковника Винка Пандуревића. Разговор се
односи на ситуацију на фронту. Из свих разговора ове врсте види се да постоји континуитет у тим
разговорима и да се воде о ситуацији на фронту и да се извештаји односе на те активности.
Из разговора бр. 253. у 16.02. 16.07, види се да командант Дринског корпуса тражи да му се јави потпуковник
Винко Пандуревић и да извести шта има ново. "Палма"извештава да нису у могућности да ступе у везу са
командантом. Овај разговор се односи на пропуштање колоне. Очито командант Дринског корпуса жели да
добије потпуне информације.

331
 командант дивизије из Калесије, Салих Малкић да се постојећа ситуација задржи, да се
пропуштање настави следећег дана, те да се у току ноћи не предузимају никакве акције.
Током 17. јула, пропуштање је настављено658.

Примирје и локални прекид ватре дефинисани су у "Упутсву о примени

међународног ратног права у оружаним снагама Социјалистичке Федеративне Републике
Југославије"659.

Примирје (т. 137) је, у најширем смислу речи, споразум закључен између страна у
сукобу о обустављању борбених дејстава.

Стране у сукобу могу утврдити обим примирја.

Локални прекид ватре (т. 138) је споразум између овлашћених војних

представника страна у сукобу са краћим трајањем ради решавања хитних питања од
локалног значаја (прикупљање рањеника и пружање прве помоћи, сахрана мртвих,
евакуација рањеника, болесника, старих, деце, трудница, санитетског особља из
опседнутог или опкољнеог места и сл.). Приликом закључивања оваквог споразума
изричито се мора нагласити на ком сектору и за које време такав споразум има дејство.

Према т. 139.: Сваки командант јединице оружаних снага СФР Југославије дужан
је да претходно прибави одобрење пртпостављеног команданта за закључивање
споразума о локалном прекиду ватре, осим ако не може да успостави везу са
првопретпостављеним командантом, а питање које треба да реши је веома хитно.
Првопретпостављени командант надлежан за одобрење локалног прекида ватре је
командант дивизије, њему раван или виши старешина.

658
Шемсо Муминовић је изјавио да је "прекид ватре трајао до 20. јула 1995. године", а да је "од 2. корпуса
добио наређење за напад пошто је последња колона прошла према слободној територији 19. јула 1995."
(Инфорамтивни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 3 и4.).
659
Прописи о примени правила међународог ратног права у оружаним снагама СФРЈ, Савезни секретаријат за
народну одбрану, Београд, 1988,с тр.78-79.

332
 Пре прихватања понуде о локалном прекиду ватре, потребно је добро оценити да
ли понудом о прекиду ватре непријатељ жели да добије неко војно преимућство
(прегруписавање јединица, добијање појачања и сл.).

Зворничка пешадијска бригада је имала довољно снага (7, 4. и 6. пешадијски

батаљон, уз снаге ојачања) и средстава (бригадна артиљеријска група, батаљонске
ватрене групе и средства за запречавање), које су биле на веома повољним положајима,
што је потврдио и Шемсо Муминовић који је изјавио да "није имао контакта са колоном
и није знао ништа о томе каква је ситуација у вези са кретањем или стањем колоне" и да
је "у свим фазама био изузетно забринут за колону пошто је Војска Републике Српске
држала положаје на узбрдицама"660. Зато се може речи да је одлука о отварању коридора
коју је донео Винко Пандуревић имала хуманитаран карактер.

Чињенице да је Зворничка пешадијска бригада ангажовала све расположиве снаге,

као и резервни батаљон формиран од људства из радне обавезе. Као појачање бригади,
командант Дринског корпуса је доделио ојачања људством из Братуначке, Милићке и
Власеничке бригаде661 и Специјалне бригаде Министарства унутрашњих послова. Снаге
бригаде су распоређене у зони одбране, али и ван ње, на тзв. просторији на којој су се
водила борбена дејства, односно блокирале снаге 28. дивизије, обезбеђивале путне
комуникације, посебно Зворник - Црни врх - Цапарде и вршиле обезбеђење терена на
том ширем простору.

660
Информативни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2 и 4).
661
Наређењем Стр. пов. бр. 04/л56-28 од 16.07.1995. године.
Према акту начелника Центра јавне безбености број 01-16-02/1-205/95 од 15.07.1995. године снаге Центра
јавне безбедности Зворник су ангажоване на задацима: Друга чета посебних јединица полиције Центра јавне
безбедности Зворника на обезбеђењу града Сребренице где обавља полицијске послове; на путу Кравица-
Коњевић Поље-Касаба налазе се две чете МУП-а с Јахорине, вод посебних јединица полиције Центра јавне
безбедности Зворник с једним тенком и делом снага Центра за узгој и дресуру паса на пословима блокаде тог
терена и борбе са заосталим муслиманским снагама из Сребренице; непосредну заштиту града Зворника и
борбу са непријатељским колонама на потезу Жлијебац, Златне воде, Кула град, Маричићи, воде две чете
посебних јединица Бијељина, једна чета Добој и вод чете Зворник; офанзивне снаге МУП-а , које чине део
другог и четвртог СОП, као и прва чета посебних јединица полиције Зворник, ојачане тенком, "прагом", БОВ-
ом и водом минобацача ангажоване су на правцу Црни Врх - Баљковица ради блокаде терена заједно са
снагама Војске Републике Српске са задатком да униште нерпијатељске снаге које су успеле да се пробију из
Сребренице и тако дођу иза леђа првим борбеним линијама Зворничке бригаде на Баљковици и Пандурици.

333
 5.11. ДОГАЂАЈИ НАКОН ОТВАРАЊА КОРИДОРА

Током 16. јула командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко

Пандуревић је заједно са пуковником Шемсом Муминовићем надзирао пролазак делова
28. дивизије Армије Босне и Херцеговине. Све снаге које су се нашле концентрисане на
наведеном простору и прошле кроз борбени распоред снага Зворничке пешадијске
бригаде су безбедно прешле на територију под контролом муслиманских снага. Ово је
био веома сложен и одговоран поступак. Командант није имао времена за било какво
деловање по било ком другом проблему. Да је дошло до сукоба или губитка положаја сва
одговорност би пала на њега поготово имајуци у виду да је до тога дошло на његову
иницијативу и без сагласности претпостављене команде.

Сазнавши за одлуку о пропуштања муслиманских колона (информацију је добио

од Председника Републике Српске кога су известили припадници Министарства
унутрашњих послова који су били на простору Баљковице) командант Главног стаба
Војске Републике Српске генерал-пуковник Ратко Младић, упозорио је своје сараднике
да се ништа не сме чинити без знања и одлуке Главног штаба. Потом је својом
наредбом662 упутио у Команду Зворничке пешадијске бригаде пуковнике Милована
Станковића, Богдана Сладојевића и Недељка Тркуљу, ради обједињавања борбених
дејстава, али и са задатком да се утврди да ли је постојала оправданост за поступке које
је учинио командант Зворничке пешадијске бригаде.

У току 17. јула одржаван је стални контакт са пуковником Шемсом Мумино

вићем. Заостали делови муслиманске колоне су пропуштани.663 Шемсо Муминовић је
изјавио "да је отприлике 20 пута преко радио везе контактирао с Обреновићем и око 30
пута са Пандуревићем у вези са преговорима око колоне"664. Затим је договорено да

662
Главни штаб Војске Републике Српске, Стр. пов. бр. 03/4-1670 од 17.07. 1995.
663
Изјава Предрага Илића из Братунца..
У "Радној бележници дежурног оперативног" стоји:
"Мијатовић са мегафоном да позива турке да их упути према одредишту Стјене да не иду никоим другим
путем 8.15";
"Миладин Мијатовић треба да буде дежурни на ИКМ и са мегафоном позива турке да иду према одредишту
коридором трема Стјени.Ако су заустављени турци код Шековљанске петље да их пропусте јављено у 8.35
обавјештен Мијатовић"
664
Информативни извештај истражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 4).

334
 више отварања фронта неће бити и да заостали делови ако наиђу буду прихваћени и
проведени кроз борбени распоред бригаде. Тако је на пример 18. јула наишла група
младића на командно место 4. пешадијског батаљона и била прослеђена на муслиманску
територију.665. Пуковник Шемсо Муминовић је 17. јула пустио једног војника из
Зворничке пешадијске бригаде који је у току ноћи био заробљен666.

После слања ванредног борбеног извештаја од 16. јула 1995. године, преко
средстава везе, командант Зворничке пешадијске бригаде је разговарао са пуковником
Слободаном Церовићем из Дринског корпуса о стању у зони одбране, посебно у
Баљковици, као и о питању слања смене људства ван зоне одбране бригаде, јер су делови
Зворничке пешадијске бригаде били ангажовани у рејону Шековића и Сарајевско-
романијског корпуса. Касније је обављен разговор и са генерал-мајором Радиславом
Крстићем, који се односио на стање у зони одбране бригаде у рејону Баљковице.

Због непрекидног ангажовања на борбеним задацима, командант Зворничке

пешадијске бригаде је Команду Дринског корпуса известио: "обзиром на сталне нападе
непријатељских снага са фронта и још велики број присутних непријатељских група по
дубини територије које садејствујући снагама са фронта на сваки начин настоје пробити
наше положаје и извучи се на територију коју контролишу муслимани и велике губитке
које смо имали од 1. јула до данас нисмо у могућности извршити измену наше јединице
сада у саставу 4. дринске лаке пешадијске бригаде... Тренутно су све јединице
ангажоване 100% пошто су месец дана без одмора"667.

665
Сведочење Лазара Ристића (ЕНГ, паге 10161, линес 20-25; паге 10162, линес 1.17).
Информативни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 5).
666
Исто.
667
Актом стр. пов. бр. 01-272 од 21. јула 1995. године.

335
 5.12. ПРЕТРЕС ТЕРЕНА668

Активности остатака 28. дивизије и 2. корпуса на подручју између Сребренице,

Жепе и Тузле настављене су и након пада енклава. Чак су поред заосталих делова 28.
дивизије на ово подручје убациване додатне снаге из Тузле, ради извођења
диверзантских дејстава. У том смислу, индикативан је садржај акта 669 који је
Генералштаб Армије Босне и Херцеговине упутио председнику Председништва
Републике Босне и Херцеговине, у коме, између осталог, пише: "... ми смо подузели
мјере за убацивање наших снага из састава 28. дКоВ. Ради се о доровољцима са тих
простора који познају терен и људе. Њихов циљ је спајање са евен туалним нашим
групама на подручју Церске, Каменице и Коњевић Поља".

Садржај овог акта указује да се на подручју Тузле налазе делови 28. дивизије који
су сачували своју борбену моћ и да су борбено употребљиви, али и на додатну
угроженост српских насеља, становништва и положаја Војске Републике Српске. То је
захтевало додатно ангажовање Војске Републике Српске на претресу терена и борби са
убаченим диверзантским групама. Истог дана прослеђен је председнику Председништва
Републике Босне и Херцеговине извештај о прихвату и стању јединица 28. дивизије, у
коме стоји: "...Бројно стање (28. дивизије) 27.7.1995. године: (-) команда дивизије – 158,
(-) 280. лбр – 239; (-) 281 лбр – 270; (-282. лбр – 202; (-) 283. лбр – 294; (-) 284. лр – 607; (-
) 28. б. батаљон – 278; (-) добровољци (који до сада нису били у борби) – 88; (-) на
лијечењу - 143. Укупно 2311 војника670.

Снаге Дринског корпуса, а посебно Милићка и Братуначка бригада, те

Самостални батаљон "Скелани", 14. јула вршиле су претрес терена и заробљавале велики

668
ПРЕТРЕС ЗЕМЉИШТА (ТЕРЕНА), облик дејства војне полиције у вршењу претражних радњи, обухвата
организовано и систематско претраживање одређене земљишне простоирије и објеката на њој. Циљ претреса
је проналажење наоружаних непријатељских диверзантско - терористичких и других група (бегунаца,
ућинилаца кривичних дела из надлежности војног суда, ратних заробљеника и др), лица, лешева војних лица..
Отпочиње са одређене линије и врши се искључиво дању. У зависности од конфигурације терене врши се
стрељачким стројем, одељењским колонама, групама и патролама, а комбинује се са блокадом, потером и
заседом, што зависи од циља претреса
669
Генералштаб Армије Р БиХ, Извјештај, бр. 1/825-1737, 28. јул 1995. године.
670
Генералштаб Армије Р БиХ, Извјешатј о прихвату и стању јединица 28. дКоВ Сребреница, бр. 1/825-1744,
28. јул 1995. године.

336
 број припадника 28. дивизије. У селу Лијешањ је, поред других места, заробљено је 6-7
Бошњака. Пресјечени део колоне на подручју Побуђа, Коњевић Поља, Церске,
Каменице, Џафиног Камена, Снагова, Марчића и Хан Погледа био је цело време мета
прогона и хапшења од стране полиције и Војске Републике Српске.

Снаге Војске Републике Српске су, ради спречавања проласка група, блокирале
шири рејон Црног Врха и Планинаца, делимично рејон Каменице и Глођанско брдо. У
рејону Пандурице, Планинаца, Црног Врха, Каменице и Глођанског брда налазило се око
3.000 људи.671

У периоду од 18. јула до 22. јула снаге бригаде су тежишно изводиле одбрану и
вршиле претрес терена на коме су се изводила борбена дејства ради проналажења
погинулих и несталих припадника, као и ради откривања заосталих група које су се
извлачиле из Сребренице672.

Ангажовање Зворничке пешадијске бригаде

671
Влада Републике Српске - Комисија за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995.
године, Догађаји у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године, Бања Лука, јун 2004.
672
Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко Пандуревић је самоницијативно са
муслиманским командантом договорио отварање коридора и пропуштање колоне 28. Дивизије (цивили и
војници), чиме су избегнуте непотребне жртве. Муслимански војници које је заробила Зворничка пешадијска
бригада, у складу са конвенцијама, упућивани су у сабирни центар у Батковићу. Ово показује да се командант
Зворничке пешадијске бригаде придржавао прописа Међународног ратног права, наредбе председника
Републике Српске бр. 01-53/92 Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине", "Привремених прописа о
служби у војсци Српске Републике"заснованих на "Уставу Српске Републике", "Закону о одбрани Републике
Српске", "Закону о војсци Републике Српске"и свих осталих прописа. Он је у својим борбеним документима
наводио обавезе придржавања међународног ратног права, па у свом акту "Диверзантско терористичка дејства
муслиманских снага и мјере супростављања истим", упућеним свим јединицама Зворничке лаке пешадијске
бригаде, стоји на стр. 3, последњи пасус: "Наоружане групе сматрати терористима... У случају да групе
пролазе и буду блокиране те да на крају положе оружје, да се међу њима налазе ненаоружана лица и цивили,
обезбедити да се третирају као заробљеници, поштујући међународне конвенције о њиховој заштити".
Редовни борбени извештаји Зворничке пешадијске бригаде број 06-232 од 25.07.1995, бр 06-233 од
26.07.1995, бр. 06-234 од 27.07.1995, бр. 06-235 од 28.07.1995, бр. 06-237 од 29.07.1995. и бр. 06-238 од
30.07.1995. године .
У разговору бр. 296 дана 23.07. у 08.00, потпуковник Винко Пандуревић тражи решење за заробљенике које је
заробила Зворничка пешадијска бригада током борби на ширем простору Црног врха.

337
 У претресу терена ангажован је и "Р" (резервни) батаљон673. Заостале групе су
биле подељене у мање саставе. Нису биле спремне на предају. Напротив, пружале су
жилав отпор, а врло често су извршавали и самоубитства674. Према заробљеницима, који
су заробљени у току борби у претреса, поступало се у складу са конвенцијама, и они су
пребацивани у сабирни центар у Батковић код Бијељине. У периоду од 18.07. до 08.08.
Зворничка пешадијска бригада је заробила око 145 непријатељских војника и сви су
упућени у Батковић675.

Командант Генералштаба Армије Босне и Херцеговине армијски генерал Расим

Делић извештава Председника Председништва Босне и Херцеговине Алију
Изетбеговића: "Господине Предсједниче, везано за акт Ратног Предсједништва општине
Сребреница, потписано од господина Суљић Османа, дужни смо да Вас извјестимо да су
наведени подаци о наших 1.000 војника на Црном врху и 3.000 у рејону Церска и Удрча
нетачни и да смо ми подузели мјере за убацивање наших група из састава 28. дивизије
Копнене војске. Ради се о добровољцима и борцима са тих простора који познају терен и
људе. Њихов циљ је спајање са евентуалним нашим групама на простору Церске,
Каменице и Коњевића Поља, о чему ћемо вас правовремено извјештавати"676. И овај
податак говори да је претрес терена био неопходан и војнички оправдан.

До 21.07.1995. године, у потпуности је извршен претрес терена од саобраћајнице

Ораховац – Цапарде ка положајима 4. и 7. пешадијског батаљона (десно Дуги до, лево
село Мемићи). Делимично је извршен претрес у рејону Каменица и Снагово. Блокирана
је саобраћајница Зворник – Шековићи на делу Ораховац – Црни врх сталним поседањем
десне стране пута у циљу спречавања преласка непријатељских група и њиховог

673
Овај батаљон командант Зворничке пешадијске бригаде могао је мобилисати само уз одобрење Команде
Дринског корпуса, као што се то види из акта стр. пов. бр. 05-127/2 од 07.04.1995. године упућеног Команди
Дринског корпуса, којим Команда Зворничке пешадијске бригаде тражи продужење ангажовања овог
батаљона.
674
Ванредни борбени извештај Зворничке пешадијске бригаде 06-222 од 18.07.1995.
675
О овим чињеницама говори Извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде строго пов. бр. 01-272 од
21.07.1995. као и разговор број 296 у коме Винко Пандуревић тражи решење за заробљенике које је заробила
Зворничка пешадијска бригада током борби на ширем простору Црног врха.
Списак Муслимана који су размењени из Сабирном центра Батковић (сви који су дошли у Батковић од 23. до
26.07.1995.год. су највероватније они које је заробила Зворничка пешадијска бригада. Ови подаци се
подударају са подацима из борбених извештаја и документације Зворничке пешадијске бригаде за јули 1995.
год.
676
Акт број 1/825-1737 од 28.07.1995. године.

338
 долажења ближе фронту. За претрес терена ангажоване су снаге: чета (100 војника) из
16. крајишке моторизоване бригаде, вод (30 војника) из 1. власеничке лаке пешадијске
бригаде и чета Министарства унутрашњих послова, те преостале снаге из састава
Зворничке бригаде677.

Од почетка претреса 17.07.1995. године до 21.07.1995. године ликвидирано је око

300 непријатељских војника, који се крећу у мањим групама, највише до 20 војника и
појединачно, са могућношћу да се споје у веће групе. Наоружани су и пружају отпор,
честа су самоубитства када долазе у ситуацију да буду заробљени, не предају се. Веће
групе су откривене у рејону Снагова на уобучајеном правцу кретања и делу Косоваче и
Кусоња (нови правац кретања група)678

Према извештајима Команде Зворничке пешадијске бригаде, претрес је настављен

и наредних дана:

У ванредном извештају од 22.07.1995. године стоји да су "двије чете из састава 1.

звпбр и четом Министарства унутрашњих послова извршен је претрес терена на правцу
Планинци – Перуника - с. Брезик - с. Мехмедићи са линије развоја Црни Врх – Планинци
- Гуштери и јединицом из састава ТГ "Осмаци" на правцу с. Цапарде – Косовача -
Јеремићи, са линије развоја д. Цапарде - Црни Врх. У сукобу са непријатељским снагама
на правцу Планинци – Перуника - с Брезик ликвидрано је 10 непријатељских војника,
наоружаних највећим делом аутоматским наоружањем, а зарбљено је 23 војника
муслимана.

Јединица из ТГ "Осмаци" на свом правцу заробила је 17 муслимана.

Према подацима које смо добили од заробљених, разбијене групе се враћају ка

рејону Удрча, обзиром да се нису успјеле пробити кроз наше положаје у рејону Мемића
и села Баљковица а неке нити преко саобраћајнице Ораховац - Цапарде са намјером да
покушају пролаз на правцу ка Кладњу".

677
Извештај Команде 1. зворничке пешадијске бригаде упућен Команди Дринског корпуса,
стр, пов. бр. 01-272 од 21.07.1995. године.
678
Исто.

339
 - У редовном борбеном извештају од 22.07.1995. године, извештава се Команда
дринског корпуса да се "врши претрес терена од линије одбране 4. и 7. пешадијски
батаљон по дубини наше одбране (Пандурица, Михајловићи, Тисова коса, Ћетино
брдо)... Данас је убијено 20 непријатељских војника, а 7 њих је заробљено и процена је
да их у рејону Пандурице, Тисове косе и Ћетиног брда има око 50 наоружаних и 200 без
наоружања".

- У извештају наредног дана каже се да је настављено са претресом у наведеном

рејону и да је заробљено 14 непријатељских војника, као и извештају од 25.07.1995.
године да је заробљено 25 непријатељских војника..

Ангажовање Братуначке лаке бригаде

За претрес терена од 15. јула 1995. године задужена је Команда Братуначке

бригаде, којој су препотчињене све јединице задужене за претрес терена. Претрес терена
вршен је по наређењу Команде Дринског корпуса679, при чему је део бригаде (60 војних
обвезника) упућен у рејон Зворничке бригаде.

Одмах после успешно изведене операције за ослобођење Сребренице од 14. до

17.07.1995. године вршен је претрес терена јер је на великој ослобођеној територији
остао један број окорелих муслиманских фанатика, добро наоружаних и спремних на све
и који упорно покушавају да се пробију ка Кладњу, Тузли, Жепи или Србији или се
скривају по пећинама.

Први пешадијски батаљон вршио је претрес терена: десно. у захвату

комуникације Братунац- Коњевић Поље - Јежестица (к 316 и тт 555) – Лупоглав (тт 675)
– Шушњари; лево, поток Ломанац (Хранча) - с. Пале - Звијезда (тт 906). Командно место
у с. Чизмићи.

679
Стр. пов. бр. 01/4.157-5, 13. јули 1995. године.

340
 Други пешадијски батаљон је вршио претрес терена: десно, поток Ломинац – с.
Пале (тт 529) – Пријанска коса (тт 585) – Чупановићи; лево, Биљег (тт 601) – Градац (тт
527) – Пријанска коса (тт 585). Командно место у с. Поточари.

Трећи пешадијски батаљон вршио је претрес терена: десно, Обли вис (тт 732) –
Градац (тт 527) . Звијезда (тт 906). Командно место у с. Бојна.

Четврти пешадијски батаљон (Раднички батаљон) са својих положаја је

контролисао испред себе простор од Лупоглава до Равног Буљима и по дубини од
Мратињског брда до Сандића.

У редовном борбеном извештају, командант Братуначке лаке пешадијске бригаде

извештава Команду Дринског корпуса: "Наше снаге и даље врше претрес терена по
вашем наређењу... и сада се налазе на линији: Лупоглав - с.Шушњари - Пријанска коса
(тт 685) – Осредак - с. Виогор - с. Бојна."680

Одмах после успешно изведене операције ослобођења Жепе у августу месецу

1995. године вршен је претрес терена јер је на великој ослобођеној територији остао
један број окорелих муслиманских фанатика, добро наоружаних и спремних на све.681

5.13. АСАНАЦИЈА БОЈИШТА

Због сталних злоупотреба поступака асанације бојишта коју су вршиле јединице

Дринског корпуса и тврдњи да су то били поступци закопавања побијених зарољеника,
неопходна су основна појмовна објашњења кључних термина као и тумачења битних
законских решења из области цивилне заштите да би се могла разумети врло сложена
ситуација која проистиче из обавеза асанације као активности цивилне заштите и
привредних и јавних предузећа, те обавеза асанације бојишта која представља
активности војних јединица.

Сам појам асанација (lat. Sanus – zdrav, fr. Assanair) значи смишљен рад на
подизању здравља појединаца, у неком граду, крају (или држави), поздрављавање насеља

680
Команда 1.брлбр, стр.пов. бр. 03-253-105, 15.07.1995. године.
681
Историјат Братуначке бригаде (1Д18-0187 – 1Д18-0210/ ЕРН 00641732-00641754)

341
 и побољ шавање општих здравствених прилика, чишћење од заразе, исушење
мочварних места итд.682

Асанација као мера цивилне заштите своје корене налази у асанацији бојишта која
је садржавала моралну одговорност руководства зараћених страна за утврђивање броја
погинулих и уклањање њихових лешева.683 Међутим указивање помоћи рањенима и
сахрањивање погинулих, само је део асанације која је као мера цивилне заштите далеко
сложенија и свеобухватнија.684 Дакле, појам асанације треба посматрати као општи појам
у најширем смислу те речи који подразумева спречавање ширења зараза, епидемија и
других последица ратних разарања, елементарних непогода, техничко - технолошких и
еколошких несрећа и других опасности у миру и рату, а подразумева уклањање и
сахрањивање лешева угинулих животиња као уклањање и отпадних и других материја
штетних по живот и здравље људи.685 У ужем смислу појам асанације треба посматрати
као асанацију бојишта. Асанација бојишта подразумева изналажење и прикупљање
људских и животињских лешева и њихово сахрањивање, уклањање са бојишта свега што
може бити опасно или штетно по војничко здравље.686

"Војни лексикон" такође асанацију посматра као општу и асанацију у рату:

АСАНАЦИЈА (лат.) предузимање санитарно-хигијенских и санитарно -

техничких мера на терену у насељима и објектима ради уклањања свега што омогућава
појаву и ширење заразних болести и других оштећења здравља. Асанација у рату и
елементарним катастрофама обухвата проналажење, идентификацију и сахрањивање
погинулих, уклањање животињских лешева биолошких и других отпадака,
дезинфекцију, дератизацију, поправку објеката за воду и канализацију, а у случају
примене НХБ оружја и деконатаминацију. Асанацију изводе јединице за асанацију
терена и стручне радне организације.687

682
Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980, стр. 78.
683
Симон Ђармати и Владимир Јаковљевић, Цивилна заштита у СР Југославији, треће издање, Београд, 1996.
стр. 281.
684
Исто стр. 281
685
Уредба о организацији и функционисању цивилне заштите, Службени гласник Републике Српске бр.15 од
29. септембра 1992. чл. 21..
686
Илустрована Војна енциклопедија, Прва књига, Издавачко предузеће ЗЕНИТ, Београд, 1939. стр.106.
687
Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981. стр.36.

342
 У складу са напред датим објашњењима у поменутој "Уредби о организацији и
функционисању цивилне заштите" у чл. 21 став други стоји: За организовање и
непосредно провођење асанације ангажују се комунална, грађевинска, транспортна,
здравствена, ветеринарска предузећа и организације, стручне и научне институције, а по
потреби и јединице цивилне заштите.688 Припремом и ангажовањем и непосредном
употребом предузећа и организација руководе и координирају штабови цивилне
заштите.689 У склопу специјализованих јединица цивилне заштите формирају се и
јединице за асанацију.690 Цивилном заштитом руководе штабови цивилне заштите који
се организују као републички, окружни, градски и општински штабови цивилне
заштите.691 Дакле, цивилна заштита се организује на државном нивоу у оквиру
Министарства одбране. Иначе, "Закон о одбрани" из 1992. године у свом саставном делу
као 5. део третира ЦИВИЛНУ ЗАШТИТУ, од чл. 31-54.692

При обављању послова цивилне заштите поред наведених предузећа и

организација као испомоћ у тим пословима могу се појавити и јединице Војске. У
"Закону о Војсци" (чл. 302) стоји: "Јединице и установе могу уз накнаду вршити радове и
услуге државним органима, предузећима и другим домаћим правним и физичким
лицима. За извршене радове и услуге у случајевима елементарних непогода, опасности
по живот и здравље људи или по безбедност имовине као и у другим случајевима у
којима је за отклањање опасности или ненадокнадиве штете потребна помоћ Војске,
јединица и установа имају само право на накнаду материјалних трошкова".693

Под асанацијом бојишта подразумева се проналажење и скупљање људских и

животињских лешева и њихово сахрањивење (закопавање, спаљивање) и уклањнаје са
бојишта свега што може да буде опасно или штетно по здравље људи и животиња.694
Дакле, асанација бојишта се односи искључиво на бојиште, односно на просторију
захваћену борбеним дејствима, а никако на подручја изван територија на коме се изводе

688
Уредба о организацији и функционисању цивилне заштите, Службени гласник Републике Српске бр.15 од
29. септембар 1992. чл.21..
689
Исто, чл. 22.
690
Исто, чл.27.
691
Исто, чл.29, став други.
692
Закон о одбрани, Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини бр. 7 од 1.јуна 1992. г.
693
Закон о војсци, Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини број 7, 1. јуни 1992. чл. 302.
694
Упутство за асанацију бојишта, Савезни секретаријат за народну одбрану, Генералштаб ЈНА, Београд,
1991. стр. 3.

343
 борбена дејства. Асанација као појам који се користи у документима Зворничке
пешадијске бригаде се односи искључиво на његово значење као асанација бојишта и не
односи се на покопавање тела изван простора борбених дејстава.695

Асанација бојишта, тј. асанација терена на коме се воде или су вођена борбена
дејства обухвата:

- проналажење, сакупљање и указивање прве помоћи случајно заосталим

рањеницима и њихова евакуација у здравствене установе,696

- проналажење, сакупљање и пружање помоћи случајно заосталим и рањеним

животињама, и ако је потребно евакуација у ветеринарске установе,

- проналажење, сакупљање и уклањање (закопавање, спаљивање) животињских

лешева или њихово искоришћавање,

- прикупљање и уклањање (спаљивање, закопавање) свих врста отпадака опасних

по здравље војника и животиња,

- хватање напуштених животиња, прикупљање војне имовине и личних ствари

рањених (погинулих, умрлих) војних лица.697

Организација и извођење асанације бојишта спада у надлежност јединица

оперативног дела оружаних снага. Асанација у зонама дејства оружаних снага у
надлежности је старешина тог оперативног дела оружаних снага, а ван ових у
надлежности друштвено-политичких заједница698

695
Ванредни борбени извештај Команде 1.Звпбр број од 15.07.1995.
696
Ово су активности које је предузимала команда Зворничка пешадијске бригаде током 15.07.1999. године
када је и писан ванредни борбени извештај.
697
У свом сведочењу пред судом Драган Обреновић је изјавио да је поред Команде 4. пешадијског батаљона
била мини - фарма свиња и да су их муслиманске снаге 28. дивизије побиле ноћу 15.07.1995. године.
Уклањање лешева ових свиња спада а асанацију.
698
Упутство за асанацију бојишта, Савезни секретаријат за народну одбрану, Генералштаб ЈНА, Београд, 1991.
стр. 3.

344
 Спровођење мера асанације бојишта није искључиво хигијенско-техничко питање
уклањања извора заразе, већ пре свега питање општих морално-хуманитарних права
људи и осећање поштовања према погинулима и брига према њиховим породицама.
Осећање сваког војника и старешине да ће у случају рањавања бити правовремено
збринут, а у случају смрти да ће се са његовим остацима поступати са дужним пијететом
и да ће његова породица бити правовремено обавештена и збринута представља један од
елемената моралне чврстине војника и старешина.699

Дакле, напред наведене одредбе асанације бојишта односе се искључиво на

просторију захваћену борбеним дејствима, односно просторију на којој се воде или су
вођена борбена дејства. Све активности на асанацији изван ових просторија нису у
надлежности старешина и њихових војних јединица. Сакупљање лешева погинулих
лица изван зоне борбених дејстава је у надлежности цивилне заштите и њених структура.
Такође, сакупљање и сахрањивање, односно покопавање тела убијених лица изван
бојишта, на недозвољен начин, односно супротно Женевским конвенцијама не подпада
под одредбе асанације бојишта. Асанација бојишта као морално - хуманитарно питање се
односи на пружање помоћи властитим рањеним борцима, као и пружање помоћи
рањеним непријатељским борцима, односно хумано поступање са погинулима у борби.

699
Исто, стр.2.

345
6. ИНОСТРАНИ ИЗВОРИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ
- ПОДВАЛЕ, ОБМАНЕ, МАНИПУЛАЦИЈЕ, ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД
СРБИМА… -

На манипулације светских медија о догађајима у Босни Херцеговини, посебно у и

око Сребренице, реагаовало је низ светских политичара, високих војних руководилаца,
научника и војних аналитичара, али и "обичних" људи. Резултати њихових истраживања
и саопштења оног што су доживели и видели као директни учесници тих догађаја тешко
продиру у светску јавност, али продиру.

Жак Мерлино, у књизи "Нису све југословенске истине за казивање", у интервјуу

са Џејмсом Харфом, директором америчке агенције "Рудер и фин", описује те
манипулације и цитира га: "Појавили су се изрази етничко чишћење и концентрациони
логори и емотивни набој је био тако снажан да му се нико није могао супроставити."
Упитан, да ли схвата одговорност за то што ради, Харф је одговорио: "Да није плаћен да
моралише и додао, ако желите доказати да су Срби сироте жртве, само напријед".

И, ступили су на сцену они којима је морал важнији од "плаћања". И изречено је

много истина о разматраним догађајима. Појавиле су се личности које имају шта да кажу
и чије ће ставове сваки високо моралан, добронамеран и реалан човек прихватити.
Нажалост, још увек преовлађују они други који раде онако како су плаћени. С обзиорм
да се свака изјава српске стране покушава протумачити као негирање злочина, нека
странци говоре!

6.1. У СРЕБРЕНИЦИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО ГЕНОЦИД

Бивши командант снага Уједињених нација у Босни и Херцеговини канадски

генерал Луис Мекензи изјавио је сарајевској телевизији "Хајат" да се у Сребреници није
десио геноцид, већ масакр, јер да је неко, како тврди, имао намеру да почини геноцид,
онда не би водио жене и децу у Тузлу. „Ако желите да почините геноцид, приоритет вам
је да убијете жене, јер не желите да се та врста више размножава, а онда на ред долазе

346
мушкарци. Убијати мушкарце је масакр, али није геноцид", додао је канадски генерал,
који није био претерано популаран у Сарајеву. Мекензи каже да је чињеница да су
убијене хиљаде људи, али да је такође значајан број оних који су наводно масакрирани, а
касније се испоставило да су живи. Он је оптужио и Уједињене нације што нису
обезбедиле сигурносну зону и заштитиле цивиле у Сребреници, рекавши да су
догађајима у Сребреници претходили ратни злочини над Србима у околини…

…Интересовање медија за Мекензија је посебно велико последњих неколико дана

због наводне информације да ће бити један од кључних сведока у суђењу за масакр над
колоном војника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици.

Сл. 123 КАНАДСКИ ГЕНЕРАЛ ЛУИС МЕКЕНЗИ

Канадски генерал Луис Мекензи (Lewis Mackenzie) у канадском часопису "The

Globe and Mail" (14. јули 2005.) пише:

"Ове седмице се обиљежава годишњица друге највеће грешке Уједињених нација од њиховог
оснивања 1945. године. Геноцид у Руанди је несумњиво највећа грешка. Са много фанфара, церемонија се
фокусирала на масакру ‘око’ 8.000 муслиманских људи и дјечака које је побила војска генерала Младића у
Сребреници током јула 1995. године.

Већина извјештаја у жутој штампи се не бави позадином и одговорности за катастрофу у

Сребреници. Због тога више воле да тај догађај прикажу тако као да су само Срби криви.

Као неко ко је одиграо скромну улогу у неким од догађаја који су претходили овом масакру,
мислим да би додатно објашњење могло да расвјетли ситуацију. Почетком 1993. године, послије мог
одласка из Канадске војске, ја сам позван да се појавим пред неколико комитета америчког конгреса који
су основани у вези Босне. Неколико мјесеци раније, мој наследник у Мировним снагама УН, генерал
Филип Морион, је – упркос савјета његових УН господара – насилно ушао у Сребреницу у пратњи малог
контигента канадских војника и рекао њиховим становницима да су сада они под заштитом Уједињених
нација. Званичници у Уједињеним нацијама су били бијесни на генерала Мориона, и са штампом на
његовој страни, они су били приморани да прогласе концепт "сигурносног раја" за шест подручја Босне,
укључујући и Сребреницу.

Интересујући се шта овај концепт треба да значи, један од америчких сеНАТОра ме је питао
колико војника би требало да се прогласи ‘сигурносна зона’. ‘Негдје око 135.000", одговорио сам ја.
Оружане снаге су морале да буду толико велике пошто су Срби имали артиљерију далеког домета. Нови
командант УН на подручју Босне, белгијски генерал Франсис Брикемонт се сложио са мојом процјеном

347
али је био спреман да покуша да брани тај простор са 65.000 додатних војника. Генерални секретар УН у
том периоду Бутрос-Бутрос Гали, је отишао у Савјет безбједности са препоруком од 27.500 војника. Савјет
безбједности је одобрио свега 12.000 војника, а шест мјесеци касније мање од 2.000 војника је додато у
УНПРОФОР за тзв. задатке сигуросне зоне.

Након тога је Савјет безбједности промјенио дефиницију "сигурносне зоне" резолуцијом која је
ријечи "УН ће бранити сигурносну зону" у "њиховим присуством ће УН да одврате нападе на сигурносну
зону". Другим ријечима, малени, симболични, иако наоружани контигент УН ће да буде постављен као
жртвено јагње у Среберницу да ‘одврати’ армију босанских Срба од напада на то подручје.

Босанским муслиманима није требало много времена да схвате да УН нису у стању да одрже своје
обећање ‘заштите’ Сребренице. Са мало помоћи извана, они су почели да убацију хиљаде војника и оружја
у "сигурносну зону". Када су муслимански војници постали боље опремљени и обучени, почели су да
излазе из подручја Сребренице и пале српска села и убијају њихове становнике, а затим брзо да се повлаче
у сигурносну зону Уједињених нација. Ови напади су достигли кулминацију у 1994. години, а наставили
су се и у раној 1995. години након што је канадска пешадијска јединица, која је тамо била једну годину
дана, замјењена са већом холандском јединицом".

Босански Срби су можда имали тешко оружје, али су се муслимани изједначили у пјешадијским
вјештинама које су јако важне у неприступачним теренима око Сребренице. Када је у прољеће 1995.
године окопнио снијег, команданту босанских мослимана Насеру Орићу је постало јасно да босански Срби
намјеравају да нападну Сребреницу да би зауставили нападе на српска села. Због тога је он и један део
његових бораца побјегао из града. Сребреница је остављена небрањена са стеатешком идејом, да ако Срби
нападну небрањени град, сигурно ће то да изазове НАТО и УН да се сложе око тога да НАТО оправда
ваздушни напад на Србе. И тако је српска војска ушла у Сребреницу без много отпора.

Шта се након тога догодило, тема је за дискусију. Муслимански људи и старији дјечаци су
одвојени од стараца, жена и дјеце, који су транспортовани у правцу Тузле и сигурности. Није захвално
коментаристти, али би требало речи, ако желите да почините геноцид, онда не треба да дозволите женама
да иду јер су оне кључ продужетка популације групе коју покушавате да уништите. Много љиди и дјечака
је убијено и сахрањено у масовне гробнице.

Докази који су достављени хашком трибуналу бацају озбиљну сумњу да је ‘око’ 8.000 босанских
муслимана масакрирано. Овај податак укључује ‘до’ 5.000 оних који се воде као нестали. Преко 2.000
лешева пронађено је око Сребренице, али оне укључују жртве три године интензивне борбе у тој зони.
Податак од 8.000 убијених се математички не може доказати.

Насер Орић, вођа босанских муслимана у Сребреници, је сада у Хагу на суђењу за ратне злочине
које је починио у току његове ‘одбране’ Сребренице. Подаци прикупљени до сада показују да је он
одговоран за убијање исто толико цивила изван Сребренице колико је армија босанских Срба убила у
Сребреници.

348
 Грешке се никада не могу исправити, али ови тренуци историје су срамотни за све нас јер се наша
апатичност не би смјела посматрати изоловано без сплета догађаја који су овај догађај узроковали."

6.2 ИСТИНИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ СЕ ИСПРЕЧИЛА СРБОФОБИЈА

Број убијених муслимана у Сребреници није 8.000, већ 700, тврди Американац
Филип Корвин, који је као изасланик специјалног представника Генералног секретара
Уједињених нација био координатор Уједињених нација за цивилна питања у Босни и
Херцеговини, од пролећа до лета 1995. године.

Корвин наглашава да је преувеличан и број несталих муслимана и оцењује да све

то показује да су званични извештаји о геноциду чисто политичке природе.

- Разлика између 700 и уобичајено помињаних 8.000 није бројчана - она је

политичка - рекао је Корвин у интервјуу за немачки лист "Југе велт".

Он, такође, сматра да Радован Караџић у Хагу не може да очекује фер суђење и да
ће бити оптужен да је учествовао у завери и геноциду.

- На основу личног искуства и контаката са босанским Србима, укључујући и

Караџића, могу да кажем само то да сам убеђен да је питање код босанских Срба било да
заштите Србе, а не да убијају муслимане или Хрвате - уверен је бивши представник
Уједињених нација.

Члан тима за одбрану Радована Караџића Миливоје Иванишевић каже да Филип

Корвин припада све већој групи бивших представника Уједињених нација и
УНПРОФОР-а који после престанка својих функција сведоче о истини, а не о
политичким интересима организација од којих су примали плату.

- Корвин је написао и књигу "Сећање на лето у Босни 1995. године" и са својим

ставовима који иду у корист истине, није усамљен. Имамо и тзв. сребреничку групу у
Америци у којој су Едвард Херман, један од најближих сарадника чувеног Ноама

349
Чомског, па је ту и професорка и публицисткиња Дајан Џонстон, па Џорџ Богданић,
аутор филма "Југославија - рат који се могао избећи". И у Немачкој постоји група
интелектуалаца која заговара истину о Сребреници, али, нажалост нису довољне
чињенице да би се променила политика западних сила - наводи саговорник "Вести".

Филип Корвин оптужио је да се истини о догађајима у Сребреници испречила

србофобија, те да су Ричард Холбрук и Педи Ешдаун искористили рат у бившој
Југославији да изграде своје каријере. Он сматра да се догађаји 11. јула 1995. године у
Сребреници морају посматрати као део шире трагедије и да не смеју бити издвојени из
тог контекста.

- Они који то чине, очигледно имају намеру да изврну ствари на штету једне од
зараћених страна. То што се десило у Сребреници није био масакр над муслиманима, већ
низ крвавих напада и контранапада током три године и ескалације у 1995. години - каже
Корвин.

6.3. РЕАКЦИЈА НА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА

Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом
француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво
Босне и Херцеговине и Алија Изетбеговић.

"Не плашим се рећи да је Сарајево, тачније Изетбеговић и Предсједништво,

допринијело сребреничкој драми", рекао је Морион, један од четворице генерала који иза
затворених врата свједоче пред мисијом о трагедији Сребренице.

Насер Орић, појаснио је француски генерал, напустио је Сребреницу према

наређењу из Сарајева и олакшао генералу Војске РС Ратку Младићу да уђе у град без
испаљеног метка.

Сл. 13 ФИЛИП МОРИОН

350
 Бивши командант УНПРОФОР-а Филип Морион демантовао је да је његов улазак
у Сребреницу био индивидуални чин, те да се косио са мандатом међународних снага.
Додао је да су о томе били обавијештене Уједињене нације и Кофи Анан лично.

Бошњачки борци у тој енклави под Орићевом командом требало је да се повуку и

придруже снагама у Тузли или Жепи. Они који су жељели да остану морали су положити
оружје. Предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села око Сребренице и да
се у њих врате њихови становници.

Због тога је Савјет безбједности Уједињених нација одлучио да формира фамозне

зоне безбједности у шест енклава: Бихаћу, Сарајеву, Горажду, Жепи, Сребреници и
Тузли", рекао је генерал, чије су ријечи "Ви сте од сада под заштитом Уједињених
нација", изговорене у Сребреници 1993, тада биле пропраћене овацијама.

Савјет безбједности је "створио застићене зоне", али није одлучио како ће оне
бити брањене.

Морион је рекао да је "владала заблуда да је само присуство међународних снага

довољно да те зоне остану нетакнуте".

"Драма је зачета тог тренутка", рекао је Филип Морион и образложио да међуна

родне снаге нису могле спријечити ни бошњачке снаге да нападају српска села изван
застићене зоне, нити Младићеве снаге да нападну Сребреницу. 700

Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под
командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима701, изјавио на суђењу Слободану
Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, нагласивши да на овај начин не
оправдава оне који су починили злочине у Сребреници 1995. али је закључио да је
"видео како локални Срби из околине Братунца желе д се свете за жртве терора и
страховладе коју су спроводилле муслиманске формације под Орићевом командом".

СЕНСЕ
700

Команда 8. ОГ "Сребреница"је, актом број 130-13-18/94 од 10.05.1994. године, известила Команду 2.

701

корпуса "да у зони одговорности не постоје заробљеници агресорске војске.

351
 - Видео сам ‘93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу
браћом, да је на помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године.
Било је услова да се очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу - рекао је
Морион, додавши како није био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај
Братунца да би му показали жртве муслиманског терора.

6.4. ПРЕДСТАВНИЦИ ВИСОКОГ КОМЕСАРИЈАТА УН ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ НИСУ

РЕГИСТРОВАЛЕ НИКАКАВ ГЕНОЦИД

Сатиш Намбијар је бивши први командант, и шеф Мисије Уједињених нација у

бившој Југославији од 3.марта, 1992, до 2. марта, 1993. Бивши помоћник начелника
Генералштаба Индијске армије. Тренутно, директор Службе заједничких послова
индијске армије
Моје једногодишње искуство првог команданта и шефа Мисије уједињених нација,
помогло ми је да схватим суштинске грешке САД/НАТО политике у проблематичном
региону.
Већини људи који прате догађаје на Балкану почетком ове деценије, а посебно после
борбе која је резултирала појављивањем Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и
бивше југословенске Републике Македоније, оћигледно је да је да је Косово „буре
барута" које само што не експлодира. Запад је изгледа научио све погрешне лекције из
претходних ратова, и применио их на Косово.

(1) Приказати Србе као зле, а све остале као добре, не само да је
контрапродуктивно, већ је и непоштено. Према мом искуству све су стране биле криве,
али су само Срби признавали да нису анђели, док су други инсистирали на својој
невиности. 28 000 војника под мојом командом, као и представници Високог
комесаријата УН за избеглице и Црвеног крста, с којима смо билу у сталном контакту,
нису регистровали никакав геноцид, сем убијања и масакра типичних за такву врсту
сукоба. Верујем да нико од мојих наследника и њихових војника није видео ништа од
онога што се тврдило у медијима.

352
 (2) Мени је очигледно да, ако су Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се
отцепе од Југославије, једнако су право имали и Срби у Хрватској и Босни. Искуства из
поделе Ирске и Индије нису пријатна, али у случају Југославије, држава је већ била
издељена. Није имало смисла за мене да ће, ако мултиетничка Југославија није могла да
се одржи, мултиетничка Босна имати боље изгледе за то. Бивше унутрашње
југословенске границе, које за међународно право нису имале валидност, прерађене су
када је Запад поделио Југославију, као сто је био случај и са Ирском 1921. и Пенџабом и
Бенгалом у Индији 1947. Грешка што то није схваћено довела је до проблема Косова као
саставног дела Србије.
(3) Иронија је што се Дејтонски споразум о Босни суштински не разликује од
Лисабонског плана који су креирали португалски министар иностраних послова
Кутиљеро и британски представник лорд Карингтон, и с којим су се све три стране
сложиле пре него што је почело убијање. Ово може да се односи чак и на Венс-Овенов
план који је Карадзиц пристао да потпише. Један од главних проблема био је тај што
америчка администрација није била спремна да призна да Срби имају легитимна права,
као и права да се жале. Сећам се како се представник Стејт департмента Џорџ Кени
појавио, сипајући оптужбе на рачун Срба за агресију и геноцид. Понудио сам да му дам
пратњу, и да сам оде да се увери да ништа од тога што тврди није истина. Прихватио је
моју понуду, и после тога је драстично променио мишљење... Остали Американци су и
даље видели и чули само оно што су хтели да виде и чују, само једну од страна, док су
другу потпуно игнорисали. Такво понашање не доприноси миру, већ појачава сукоб.

6.5. ЦИЉ ОПЕРАЦИЈЕ НИЈЕ БИО ИЗГОН МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ, А ПОГОТОВО

НЕ ЦИВИЛА

Мора се утврдити шта је проузроковало и довело до сребреничке војничке

операције јула 1995. године познате и планиране у Дринском корпусу Војске Републике
Српске као "Криваја 95"? Циљ тог подухвата није био изгон муслиманске војске, а
поготово не цивила, из Сребренице. То потврђују данас не само изјаве и сведочења
протагониста, већ и сва расположива документа, поготово наређења команди у овој
акцији ангажованих бригада, потом Дринског корпуса и Главног штаба ВРС. Нигде не
постоји наређење да се заузме Сребреница.

353
 То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну
документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан Рене Руез, главни истражитељ
Хашког трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник
"Дани" на питање новинара "Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове
о овим масакрима?" Одговорио: "Не, нису постојали претходни планови. Заузимање
енклаве уопште није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни
план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики
избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом
зоне." Новинар још пита: "Та изјава се темељи на документима које поседујете?" Руез:
"Да, у потпуности."702

Слична је тврдња и Познатог француског адвоката Жака Вержеса, који цитира

речи генерала Филипа Мориона: "Убеђен сам да је становништво Сребренице било
жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али
сигурно не у Паризу."703 За Србе циљ операције "Криваја 95" био је само ограничавање
територије на обим који је утврђен априла 1993. г. када је Сребреница проглашена за
заштићену зону. Разлози за акцију српске стране у циљу сужавања територије коју
поседују муслимани били су довољно убедљиви и неспорни.

Главни од њих су чести муслимански напади на околна српска насеља и заседе

иза линија српске одбране, што је проузроковало сталне људске губитке. Да би
одбранила своја насеља и становништво од муслиманских похода са територије коју су
запосели, Војска Републике Српске годинама је морала да ангажује значајне војне
потенцијале. Узалуд су на неколико места око зоне постављене табле:
"ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА, свака војна операција је строго забрањена, члан 60.
протокол 1, Женевске конвенције". То за муслимане није ништа значило. На линијама
одбране околних српских села морали су да буду борбени састави Братуначке и Милићке
бригаде, а поред њих и ојачан батаљон Скелана и батаљон Зворничке бригаде. На истом
послу били су и полицајци.

Војне и цивилне власти Републике Српске трпеле су такво стање и с муком

смиривали мештане у сталној нади да ће муслимани коначно бити разоружани. То је
трајало више од две године. У Братунцу је у неколико наврата мало недостајало да дође

702
Недељник ДАНИ, Сарајево, 4. мај 2002. стр. 20.
703
Жак Вержес, Правда за српски народ, Лозана, 2003.

354
 до побуне цивилног становништва и избеглица из села, која су се, сасвим нелогично и
неоправдано, нашла под муслиманском контролом. За све то време Војска Републике
Српске није имала скоро ниједан значајнији међународ ни правни или политички разлог
да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине.

6.6. ОБМАНЕ У УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА

У Загребу је већ 21. априла 1993, само пет дана пошто је Сребреница проглашена
за заштићену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је
демилитаризација завршена. "На основу рапорта који сам добио од својих официра у
Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован."704 Он се,
професионално и официрски часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација
завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили.

У ствари, на подстицај САД и неких западних држава, политика Уједињених

нација коју је доследно извршавао тадашњи подсекретар за мировне операције УН Кофи
Анан, била је да се муслимани не разоружају. Кофи Анан је, спроводећи такву политику,
после само два дана (23. априла) послао поверљиву поруку генералу Валгрену о
предстојећој посети делегације Савета безбедности, коју је предводио венецуелански
амбасадор. У тој поруци је навео: "Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница
потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за
оружјем од врата до врата.

Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету

упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико земаља чланица да
УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању жртава."705 То је био
начин да се, на интервенцију Кофија Анана, изигра Резолуција Савета безбедности и да
се у Сребреници сачувају муслиманске оружане формације и терористичке банде. Иста
пракса је потом примењена и у Горажду, Бихаћу... Неколико година касније видео се
стварни смисао америчке и Ананове интервенције у корист муслимана. Они су постали
пешадија НАТО савеза.

704
Jan Vilem Honig i Norbert Bot, Сребреница – сведочанство о једом ратном злочину, Радио Б-92, Београд
1997, стр. 113.
705
Исто, стр. 114.

355
 То је само почетак пристрасног понашања у случају Сребренице. У Секретаријату
Уједињених нација прикривен је значајан југословенски документ о страдању Срба у
Сребреници.706 Исти документ је прикрио и прећутао Кофи Анан и у свом извештају који
је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године.
У истом извештају он се позива на књигу Насера Орића707 у којој се говори о страдању
муслимана,708 али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у
којој се говори о страдању Срба у Сребреници.709 На почетку, у другом параграфу, навео
је или цитирао невероватну неистину тужиоца Хашког трибунала: "Докази које је
тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је
погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо,
мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда
присиљен да једе јетру свог унука.

Ово су истинске сцене пакла, писане на најмрачнијим страницама људске

историје."710 Хашко тужилаштво узалуд више година трага за сведоцима тих Ананових
"злочина". Нико тако нешто није видео. Чак ни сами сребренички муслимани. Ово што је
у извештају речено је бескрупулозна обмана светске јавности и Генералне скупштине
УН. Никада није пронађен, нити је постојао деда који је присиљен да једе јетру свог
унука, нису пронађене мајке пред којима су побијена њихова деца, нису пронађени
обогаљени и поклани мушкарци и жене, све је то измишљено, као што је измишљено и
закопавање живих муслимана.

То што је о Србима у наведеном извештају написао Кофи Анан, генерални

секретар УН, спада у странице најмрачније пропаганде уперене против једног народа.

706
Стална мисија СРЈ при ОУН, Memorandum o war crimes and crimes genocide in Eastern Bosnia (communes of
Bratunac, Skelani and Srebrenica) commited against the Serbian population from April 1992. to April 1993, str. 8.
707
Орић Насер, Сребреница свједочи и оптужује – геноцид над Бошњацима у Источој Босни (средње
Подриње), Малме – Љубљана, 1995.
708
Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић, Злочини над Србима БиХ 1992 - 1995, Удружење Срба из БиХ
у Србији и "Чигота штампа", Беогард, 2005, стр. 207.
709
Од 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било
највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани,
Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац,
Брана Бачичи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани...
710
Извештај Генералног секретара Генералној скупштини УН поднет 15.11.1999.

356
 Шта се у Уједињеним нацијама дешавало током рата у Босни и Херцеговини
непосредан сведок је професор историје, а извесно време и проректор на Илиноис
универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу "Вечерњим
новостима"711 под насловом "Чинимо исте грешке". Том приликом је рекао и следеће:
"Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија,
који ми је и дозволио приступ архиву.

Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која
указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из
Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које
је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су
стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности
употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи
написао712 да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага Ујединуених
нација у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде
дневног реда заседања".

Реч је о редовном извештају који је након годину дана командовања јединицама

УНПРОФОР-а Намбијар поднео Савету безбедности и у коме се, поред осталог, говори и
о злочинима босанских муслимана и Хрвата над српским становништвом. Никола
Моравчевић, такође, сведочи: "Мадлен Олбрајт је од Бутроса Галија захтевала да се
Намбијарови докази повуку. Иста је судбина и дела извештаја из Рачка, због кога је
бомбардована Србија."713 Рецепт примењиван током рата у Босни и Херцеговини био је
сасвим једноставан.

Извештаји о страдањима Срба и српским жртвама завршавали су у архиву и о

њиховом садржају јавност, бар преко Ујединуених нација, никада ништа није могла да
сазна. Насупрот томе извештаји о страдању муслимана, силовањима, прогонима или
убиствима, обично тајно и лажно допуњени са фалсификованим бројем страдалих,
стизали су на дневни ред Савета безбедности Уједињених нација. Последице су увек
биле исте: доношене су резолуције са новим, све оштријим казненим мерама против

711
Вечерње новости од 18.12.2006.
712
Никола Моравчевић, Светлости Запада, Просвета, Београд, 2003.
713
Исто.

357
 Срба с обе стране Дрине. Недуго затим на српска насеља су се сручили бомбардери и
крстареће ракете.714

6.7. ПАНИКА И СТРАХ МЕЂУ ЗЛОЧИНЦИМА

Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и

овом делу Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године настала је паника и страх и
међу њиховим цивилима и још више међу борцима. Највише су се плашили да им може
бити узвраћено истом мером. Тада се јавио моћан заштитник, који их је спасао од
коначног пораза и ослободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред
светском јавношћу претворио у недужне, гладне мученике, без крова над главом и
жељне хлеба.

Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског

лекара Симона Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно
умире 20-30 људи. То би значило на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила
заједно, нису имали муслимани од почетка рата до тих дана априла 1993. године. Чак и
Насер Орић у својој књизи наводи да су за две и по године имали само 1.912 мртвих.
Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица,
поменутог лекара је генерал Филип Морион, комадант УНПРОФОР-а, коначно морао да
удаљи из Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска
војска, а не становништво, пристала је да обустави своје оружане акције. Савет
безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819 и Сребреницу прогласио за
заштићену зону.

Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог

дана и председник Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ,
издао је наређење да се обуставе сва даља дејства Војске Републике Српске, по
Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани. Нажалост, слично наређење
никада није стигло ни од председника Босне и Херцеговине, ни од Главног штаба Армије
Босне и Херцеговине. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће

714
Текст: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Глас јавности (http://www.glas-javnosti.co.yy).

358
 поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла
канадска формација УНПРОФОР-а, јачине једне чете са 143 војника.715

715
Текст: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Глас јавности (http://www.glas-javnosti.co.yy).

359
 6.8. УЖАСНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

О ужасним зверствима над заробљеним Србима пише Борис Олијник, песник из

Полтаве, у свом делу "Сатанизација Срба, коме она треба?"716:

"Ја сам ипак приморан да наведем нека од њих, да би нагласио да Срби, као православци, чак и
убијајући своје заклете непријатеље, нису се упуштали у ритуално сакаћење људских тела. Ова се
својеврсна антропофагија вршила баш над њима...

... Наводим цитате из већ поменуете књиге 'Гласови Србије'717: 'Експерти Београдске
Војномедицинске академије (ВМА).. су издвојили 31 начин физичких тортура примењиваних на
заробљеницима... Помиње се ударање главом о зид, туча пендрецима, жичаним кабловима, кундацима
пушака... намештање електрода на зглобовима обе руке, у области врата, бутина и директно њихово
стављање на полне органе...

Заробљенике су газили и тукли чизмама, а да би показали како се Србима ваде очи, њима се грубо
улазило у очне дупље.

Помиње се везивање мушкараца са разведеним ногама и ударање по њиховим полним органима, а

у случају жена - вишедневно силовање у такозваној 'црној соби', при томе се жртвама фиксирале руке и
ноге... Гашење опушака у устима жртве, гурање опушака помешаних с мокраћом, везивање ланцима са
системом "лева рука до леве ноге', фиксирајући једном ногом врат, а другом – ударање по грудном кошу у
области срца, чупање и гурање косе у уста... Постоје примери сечења ушију са наредбом да жртва под
претњом клања полиже своју крв, засецање коже на леђима и сипање соли у рану...

Лекари ВМА посебно издвајају 'ноћне игре'... У првом су се делу 'игара' мушкарци скидали до
струка, а жене- од струка, а у другом . обрнуто, вероватно са циљем 'стимулациеје', после, чега су били
терани у 'црну собу', где би мучитељи силовали заробљенице, везујући им руке и ноге...

Младе мушкарце су приморали да ирумирају (сисају полни орган), а старије људе, жене – на
анални хетеросексуални чин са мучитељима, после чега су од њих захтевали ируманију и гурање сперме...

У групним мастурбацијама жена једног од заробљеника морала је да ирумира другог у присуству

свог мужа'.

716
Чланак је објављен у "Кијевским новостима", Издавач Српско-украјинско друштво, Београд, 1995.
717
Иван Пријма, Golosa Serbii, Sankt.Peterburg 1993.

360
 Морао сам, иако са муком, да напоменем ова ужасне чињенице, јер филм, који Американци,
изгледа, посредством својих амбасада шире по целом свету, искривљује ситуацију у бившој Југославији,
приказујући кривцима Србе, приказујући остале стране у светлим бојама...".

Заиста, монструозно718!. Мучно и читати, тешко онима који су ово

преживели!

6.9. ПРЕЋУТКУЈУ СЕ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА

Холанђани који желе да се сазна истина о страдањима Срба на просторима бивше

Југославије, догађајима у Сребреници јула 1995. и улози холандског батаљона у тим
догађајима, засад су поставили један веб сајт (www.dutchbat 3. NL.). А, заједничку
канцеларију за ове "послове" у Ајндховену имају Александар Гавриловић (22) и Марко
ван Хес (34).

Александар је рођен у Тилбургу, а родитељи су му из Чачка, Србија, још пре 25

година дошли у Холандију. Гавриловић је пре неколико месеци основао удружење
Српско истраживање и ускоро ће поставити свој сајт на Интернету.

Марко ван Хес је био припадник холандског батаљона, који је у својој земљи, а и
у свету окривљен за развој догађаја у Сребреници. Жели да спере љагу са 1.200

718
Овај аутор ова злодела и започиње описом злодела које је вршио Анте Павалић са својим усташама у
другом светском рату:
"... У своме светски чувеном роману 'Капут' Kurcio Malaparte помиње да је видео у кабинету Анте Павелића
корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од..."својих одснох усташа". По речима самог
Павелића, ових очију било је 20 килограма.
...Изасланик Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, Хрват Никола Павелић је поводом геноцида усташа
над српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине Хрватске Хрвату Ивану Шубашићу
писмо у којем између осталог, пише: 'Кад за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико
снажни да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских
градова продају се очи ископане Србима – 30 до 40 очију одједном".
Само монструми могу овако нешто чинити и само још већи монструми могу подржавати овако нешто и
прећуткивати истину оптужујући жртве и штитећи злочинце (прим. обрађивача).

361
холандских војника који су у три наврата, у оквиру мисије УН, били задужени да очувају
мир у овом делу источне Босне.

Уједно, као војник који је био на лицу места, не слаже се са наметнутом

медијском сликом у којој су муслимани проглашени за жртве, а прећуткује се страдање
Срба. То је спојило Александра и Марка.

- Моја је основна мисија да се сазна истина о страдањима Срба, не само у том

последњем рату, већ у читавом 20. веку - каже нам Александар Гавриловић. - За почетак
ће удружење превести на холандски језик књигу Миливоја Иванишевића, директора
Центра за истраживање злочина над српским народом "Сребреница, јул 1995, у потрази
за истином".
- Федерација Босне и Херцеговине је изгубила спор у тужби против Холандије због
наводних пропуста нашег батаљона - говори нам Марко ван Хес. - Они су нас тужили, а
док смо боравили на пунктовима око Сребренице и у њој, нико од муслимана није
страдао! То што је изгубљен спор, међутим, не значи да су војници добили било какву
сатисфакцију.

У конкретном случају, јул 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше
наоружаних, требало је да "брани" добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ,
која је бројала око 10.000 бојовника!

- Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а
нико Србе - наставља Хес. - Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима,
Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над
Србима.
Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје.
Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су
нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали... Па, нисмо ми криви што су они
изгубили битку. Наш задатак је био да их 'бранимо од Срба', а они су нас нападали.
Убили су једног нашег војника, неколико ранили!

- Пуно је проблема са муслиманима - рече изненада на српском Марко. - Са

Србима "нема проблема".

362
 Командант холандског батаљона, тада потпуковник Карреманс, јавно је рекао, па
због тога био критикован у Холандији, да је битка за Сребреницу "изванредно добро
изведена војна акција". Батаљон се повлачио из Сребренице 9, 10. и 11. јула. Тада се,
практично, ништа није ни догађало.

Шта би у корист Срба могли да сведоче Холанђани?

- Па, нико од војника холандског батаљона није ни видео ни чуо за случајеве

убијања муслиманских цивила, ни силовања - наводи Ван Хес. - Могли би да сведоче
војници који су били у аутобусима и превозили жене и децу из Поточара у Тузлу, да
потврде да никаквих ни ту није било злостављања ни убијања са српске стране. Они који
су били у Калиманићима могу исто тако да потврде да нису видели никаква убијања
муслимана. Било је криминала међу самим муслиманима у Сребреници...

Када је дошао у овај крај, Ван Хес је имао 90 килограма, изашао је са 75. Питамо
зашто је сама холандска влада оцрнила своје војнике?

- Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да

нас облати уз констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници - говори
Ван Хес. - Напала нас је Влада, све друге државне институције. Многи припадници
батаљона, најмање 100, тада су тотално - пукли! Полудели су. Неколико њих се убило!
Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак међу муслиманима.
Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од 90
одсто њих није завршило никакву школу пре одласка у Босну.

Ветерани из Сребренице сада туже државу Холандију, тражећи и сатисфакцију и

новчану помоћ. Засад им се удељује по 200-300 евра месечно, што је недовољно за
егзистенцију у овој земљи. И даље трпе понижавања. Марко каже да и девојке одбијају
да буду са војницима који су боравили у Сребреници. Сматрају да "нису успели".

Председник невладине организације "Историјски пројекат Сребреница" и члан

адвокатског тима, који истражује злочине на подручју Сребренице, Стефан Каргановић,
недавно је најавио тужбу против Уједињених нација и Холандије због страдања српског
становништва у заштићеној зони Уједињених нација.

363
 "Ако су одговорни за бошњачке жртве, онда су, по истом принципу, одговорни и
за српске жртве у одређеном периоду ратних збивања око Сребренице", казао је
Каргановић за бањалучки "Глас Српске".

*Муслиманска влада у Сарајеву одговорна је за развој догађаја у Сребреници, јер је још једном
покушала да употреби своју опробану тактику којом испровоцира сукоб са Србима, а онда покушава да у
тај сукоб увуче и међународну заједницу – констатује, 14.07.1995. године, новинар шведског лист "Дагенс
нихтер" Кристијан Палме. Лист истиче да су муслимани "герилским акцијама из Сребренице нападали
Србе, мада су знали да нису у стању да се одбране од узвратних удараца". "Све подсећа на ранију тактику
муслиманске владе да изнуди НАТО акције, или отворену војну интервенцију. Тај клише је већ виђен у
Горажду и у више других случајева", подсећа Палме.

Француски председник Жак Ширак је истог дана потврдио је да његов предлог да се војном
интервенцијом поново успостави зона безбедности и Сребреница "није наишао на позитиван одговор" код
француских партнера.

*Београдска "Политика"15.07.1995. године доноси цитате из књиге Лоре Адлер "Године одласка",
посвећене последњим годинама председничког мандата Франсоа Митерана. Према овој ауторки Митеран
је на седници француске владе 18. маја 1994. године рекао: "Пре неколико година господин Бутрос Гали ми
је рекао да су гранате које су пале на пијацу у Сарајеву од почетка биле муслиманска провокација. Истина
је да они (муслимани) траже од почетка сукоба интернационализацију, ако је потребно и путем
провокација".

6.10. ОЦЕНА КОМАНДАНТА ХОЛАНДСКОГ БАТАЉОНА

Командант холандског батаљона пуковник Томас Кареманс похвалио је,

25.07.1995. године, припаднике Војске Републике Српске за веома добро испланирану и
изведену акцију ослобађања Сребренице. Пуковник Кареманс је на конференцији за
штампу у Загребу, пред одлазак у Холандију, нагласио да је "та акција била усмерена
искључиво против муслимнских јединица, а никако против припадника 13. пешадијског
батаљона из Холандије, који је био стациониран у Сребреници". "Срби се вешто
надмудрили муслиманске војнике", закључио је Кареманс. Низ похвала на рачун српске
војске које је изрекао пуковник Кареманс шокантно је деловало на загребачке новинаре,
јер су они очекивали само оптужбе. На питање загребачких новинара да објасни своја
гледишта о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је
одговорио да су "муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили
становништво које је у њима живело".

364
 Сл. 6 СУСРЕТ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА И ПУКОВНИКА ТОМАСА
КАРЕМАНСА У БРАТУНЦУ

Пуковник Томас Кареманс посведочио је пред Хашким трибуналом да су у

пролеће 1995, када је он заповедао холандским батаљоном УНПРОФОР-а у Сребреници,
муслимански борци из енклаве провоцирали српску армију на околним положајима.
На суђењу официрима Војске Републике Српске Видоју Благојевићу и Драгану Јокићу,
оптуженима за злочин у Сребреници, Кареманс је потврдио да су припадници Армије
Босне и Херцеговине ноћу излазили из града и из близине посматрачких пунктова
УНПРОФОРа пуцали на српске положаје.

Док га је испитивао Благојевићев бранилац Мајкл Карнавас, Кареманс је

прихватио да је циљ таквих акција био да се испровоцира сукоб српских снага и "плавих
шлемова". Сведок је казао и да је ВРС због тога улагала "легитимне" протесте
УНПРОФОР-у који је покушавао да такве инциденте спречи, али са мало успеха.
Холандски пуковник је, међутим, негирао да је икада имао податке да се јединице
Армије Босне и Херцеговине у Сребреници припремају за било какву офанзиву.

На питање одбране да ли је знао да су муслиманске снаге под командом Насера

Орића чиниле злочине у околним српским селима и да је Орић страним новинарима
показивао лешеве, Кареманс је одговорио да је за тако нешто чуо, али да лично није
видео.
Он је потврдио и да су Орићеви људи у једном тренутку холандске војнике узели за
таоце, покусавајући да спрече слободно кретање УНПРОФОР-а по енклави.

6.11. КАКО СЕ ДОГОДИЛА СРЕБРЕНИЦА

Два холандска извештаја сликовито илуструју догађаје из јула 1995. године - Како
се догодила Сребреница.

Професор Ханс Блом са Института за ратну документацију, радећи по захтеву

холандске владе, истраживао је проблем Сребренице више од шест година. За то време
разговарао је са неколико стотина најразличитијих сведока, а дата су му на увид и
документа која иначе нису била доступна. Резултат је обимна студија од 7.600 страна

365
која је цео догађај посматрала кроз чисто историјске чињенице, без било какве
политичке оцене.

Аутор другог извештаја, који је такође рађен шест година, јесте Дион ван ден
Берг, представник невладиног Међуцрквеног мировног савета. Резултат његовог
истраживања је објављен у студији „Сребреница - геноцид који није био спречен".

У марту 1993. године француски генерал Филип Морион постао је талац грађана
Сребренице који су му дозволили одлазак из града тек након што је обећао да ће их
штитити "мировњаци" Уједињених нација. Као последица тога, одлучено је да се
Сребреница и још пет градова у Босни прогласе за „безбедне зоне" под заштитом
Уједињених нација. Професор Блом примећује у свом извештају да је од самог почетка
Сребреница била нежељено дете. Додатна несрећа била је то што је фокус међународне
заједнице био на фронту око Сарајева, док догађаји у источној Босни нису превише
погађали ни владу у Сарајеву ни међународну заједницу.

"Оно што се догађало након проглашења Сребренице за 'аштићену зону' је

Познато свима онима који су пратили судски процес у Хагу против Насера Орића
(рођеног 3. марта 1967. г. у Поточарима, бившег професионалног припадника ЈНА,
полицијског старешине који се обучавао у Земуну и Београду, полицајца који је
службовао на Космету, припадника личног обезбеђења Председника Србије Слободана
Милошевића и човека који је учествовао у хапшењу Вука Драшковића након
демонстрација 9. марта 1991. г.) – 'Сребреничког касапина'. Крваве екскурзије његове
солдатеске из 'заштићене зоне" у Сребреници по околним српским селима (Кравица,
Шиљковићи, Бјеловац, Факовићи и Сикирић) су оставиле неизбрисиву страницу
грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. г. Стога није далеко од памети да су
холандски 'плави шлемови', након ко зна којег по броју упозорења Орићевцима да
прекину ватру из вароши и да не излазе из ње ради купљења данка у крви коначно
дозволиле Ратку Младићу да уђе у варош. Другим речима, свакоме ко је до сада пратио
судске процесе у Хагу у вези са Сребреницом је јасно да су Холанђани ДОЗВОЛИЛИ
Војсци Републике Српске да уђе у Сребреницу а не побегли пред њеном офанзивом (до
које не би ни дошло без зеленог светла „плаваца"). Потсетимо се да је због ове дозволе
већ пала и једна холандска влада а колико ће их још пасти зависиће од сведочења

366
 великог броја холандских припадника УНПРОФОР-а који су најавили давање својих
исказа у Хагу у корист Ратка Младића и ВРС."719

Улога државних органа Холандије и њених војника у ономе што се дешавало у

заштићеној зони дуго је оптерећивала тамошњу јавност. Седам година касније, 2002.
године холандска влада је због овог догађаја поднела оставку, образлажући то као
високоморалан чин људи који прихватају и део своје одговорности за пропуштање да се
спречи злочин.

По налогу холандске владе догађаје у Сребреници пуних шест година истраживао

је и тамошњи Институт за документовање рата (НИОД). Историчари и други експерти
закључили су да одговорност за пад Сребренице и убиства муслимана подједнако деле
сви који су доносили одлуке, од УН до холандског војног врха. У извештају, сачињеном
на неколико хиљада страна, констатује се да је слика у медијима после пада Сребренице
потпуно црно-бела (Срби су злочинци, а муслимани жртве).

Траума у националној свести Холанђана додатно је подстакнута када се тамошња

јавност суочила са видео-снимцима својих војника како пију у Загребу после пада
енклаве, као и слика тадашњег команданта холандског батаљона Тома Кареманса како се
љуби са Младићем од којег је чак примио и поклон за супругу.

Пре него што је почело да се говори о масовним убиствима муслимана, Кареманс

је рекао да у Сребреници није било "ни добрих ни лоших момака", а за Младићеву војну
операцију заузимања Сребренице да је била "веома коректна". Истраживачи НИОД-а су
закључили да је он хтео да каже да "нису само босански Срби испољавали екстремну
агресију и насиље", што је поткрепљено тврдњом да су војници Армије БиХ претходних
година спалили 192 српска села и побили њихове житеље.

Холанђани су били гурнути у Сребреницу након што је канадска влада одлучила

да повуче своје трупе. Одмах по доласку нашли су се у чуду, јер је реалност била далеко

719
Владислав Б. Сотировић, Сребреница у Европи, Нова српска политичак мисао, 21.јануар 2009.

367
од онога што су очекивали: област није била демилитаризована, а трупе босанских Срба
нису се повукле. Речено им је да долазе у безбедну зону, а зона не само да није била
демилитаризована, него су стално долазили и нови контингенти оружја. Муслиманска
војска је редовно провоцирала српске снаге, нападали су њихова места и убијали српске
цивиле и често се дешавало да нападају са положаја у непосредној близини холандских
војника како Срби не би могли да одговоре, написао је професор Блом у свом извештају.

Прво размимоилажење два холандска извештаја тиче се важности састанка

одржаног 3. јула увече између команданта бошњачких снага у Сребреници Рамиза
Бећировића и команданта холандских трупа генерала Тома Кареманса, на коме је
договорена заједничка одбрана града у случају напада. Дион ван ден Берг каже да је до
састанка дошло на иницијативу Бошњака након што су тог јутра српске снаге заузеле
једно осматрачко место Уједињених нација. Ван ден Берг каже да се радило о
неформалном договору о коме је сазнао од преводиоца на том састанку и да не зна да ли
су за њега знали званичници Уједињених нација у Сарајеву или босанска влада. Када је
дошло до напада, Бошњаци су се одупирали, док су Холанђани остали у бази, чиме су
прекршили неформални договор. Генерал Кареманс је затражио од НАТО да бомбардује
српске положаје, али су Уједињених нација блокирале тај захтев јер су сматрале да
холандске трупе нису угрожене. Професор Блом, с друге стране, сматра да се овом
састанку давао превелики значај и да је он имао негативне последице по одбрану
Сребренице, јер су Бошњаци веровали да ће их Уједињене нације штитити. „Осим тога,
тај састанак се односио више на Горажде него на Сребреницу. Према нашим сазнањима,
Насер Орић, који је у то време већ био пребегао у Тузлу, обавештен је о састанку и био је
веома скептичан", каже професор Блом.

Читавој ситуацији погодовали су и лоши односи унутар холандског кампа. Када

су долазили, они су били веома срећни јер им је речено да ће бити укључени у
хуманитарну акцију, да ће помагати људима. Сусрели су се са суровом стварношћу. У
самој енклави владала је нетрпељивост која је кулминирала убиством холандског
војника Равива ван Ренсена од стране Бошњака. Све је то довело до незаинтересованости
Холанђана да се активније укључе у одбрану, каже Блом.

Нацрт плана за напад на Сребреницу направљен је 2. јула, а напад је почео 6. јула.

Циљ напада није био заузимање Сребренице, него пресецање коридора Сребреница -
Жепа и смањивање територије заштићене зоне, каже професор Блом. Први напад је био
успешан, а пошто отпор Армије БиХ стациониране у Сребреници није био јак, генерал

368
Младић одлучује да 9. јула крене даље и да види да ли је могуће да се заузме цела
енклава. Два дана касније, генерал Младић тријумфално улази у Сребреницу. Отпор
Армије Босне и Херцеговине је био неодговарајући и слаб, и 28. дивизија била је у веома
лошем стању и пре напада је са већим делом мушке популације напустила град у правцу
Тузле. Остатак популације склонио се у место Поточаре, у камп холандског батаљона
који по инструкцијама међународних представника у Босни није пружао отпор Војсци
Републике Српске.

Младић је по освајању Сребренице 11. јула предложио команданту холандског

батаљона Каремансу да Уједињене нацијеорганизују пребацивање 25.000 муслимана, и
мушкараца и жена, из Сребренице у Тузлу. Кареманс одмах одлази у Сарајево где
Младићев предлог износи генералу Николаију из Уједињених нација. Уједињене нације
су закасниле и нису дале одговор. На тај начин пропуштена је прилика да већина људи
буде безбедно пребачена у Тузлу, каже Дион ван ден Берг. Професор Блом каже да је
Младић заиста на почетку предлагао да Уједињене нације организују пребацивање
Бошњака у Тузлу, али да се касније предомислио.

Наиме, неколико сати по освајању Сребренице 11. јула, долази до непријатног

изненађења и за Младића и за холандске трупе. Групе мушкараца, супротно договору,
беже из Сребренице и одлазе у оближње шуме покушавајући да се пробију до Тузле. То
је веома разљутило Младића јер му је створило логистички проблем на северном делу
фронта, непосредно пре плана да се крене у заузимање Жепе. Управо тада, 11. јула увече
и 12. јула, он је одлучио да се сурово обрачуна са муслиманима из Сребренице. Блом у
свом извештају наводи да је у шумама око Сребренице у борбама погинуло око 1.500
муслимана, док је преко 4.000 заробљено и касније убијено. Младић је, поред тога,
Србима из околних места дозволио да дођу у Сребреницу и убију муслимане. Била је то
класична освета. Убијено је од 100 до 400 муслимана и то не насумично, него су тражени
баш одређени људи.

Иако је одлука о масовном погубљењу муслимана донета без претходног плана,

оно што се дешавало касније указивало је да није реч о освети која је испуштена из руку
- нађена су места где ће бити извршена егзекуција, обезбеђен транспорт, организоване
трупе које ће да изврше егзекуцију, наведено је у документу Института.

369
 Младић је у холандским документима представљен као човек који је одговоран за
масакр над Бошњацима, иако нису нађени никакви писани документи који би директно
указивали на то. У истом извештају се наводи да је тадашњи председник Републике
Српске Радован Караџић формално наредио акцију чији је циљ био да се прекине
коридор између Сребренице и друге муслиманске енклаве Жепе, али да је нејасно да ли
је унапред обавештен о акцији масовног убијања. Нису пронађени докази који би
указивали да су власти у Београду биле укључене у акцију око Сребренице.

Сребреница је била препуштена сама себи - и 200 холандских војника. Од 200

војника који су били у области, свега њих 100 је било операционално. С друге стране,
Младић је имао између 1.500 и 2.000 добро обучених, наоружаних и мотивисаних
војника. Холанђани су добили наредбу да не одговарају уколико не буду директно
нападнути. То је знао и генерал Младић који је строго пазио да приликом заузимања
Сребренице не дође у сукоб са холандским снагама. Холандске трупе бројчано нису биле
довољне ни за заштиту ни за одбрану, сматра професор Блом.

Једна од ретких разлика између два холандска извештаја тиче се улоге

холандских војника у раздвајању жена и мушкараца који су потом побијени. Професор
Блом наводи да холандски војници нису имали активну улогу у раздвајању, али да се
нису ни противили. Холандска команда је сматрала да људима у бази прети хуманитарна
катастрофа. На малом простору било је 25.000 људи, температуре су биле високе, није
било воде, хигијена на нули, могло је доћи до епидемије. Холанђани су сматрали да се то
мора избећи, али да у исто време не би требало провоцирати Младића. Холандске трупе
су сматрале да ће мушкарци који се одвајају бити ратни заробљеници и да ће се са њима
поступати по светским конвенцијама. Они су веровали да ће бити и бруталности, али
никако нису могли да верују да ће доћи до масакра. 720

6.12. СРЕБРЕНИЦА – ИСТОРИЈА САЛОНСКОГ РАСИЗМА

720
Милорад Ивановић, Блиц

370
 Швајцарац Александер Дорин, који се већ 14 година бави истраживањем догађаја
у Сребреници у мају 1995. године, у својој најновијој књизи, под насловом „Сребреница
– историја једног салонског расизма", коју је на немачком језику објавила , 10. децембра
2009. године у Берлину, издавачка кућа „Каи Хомилиус", бави се, како наводи,
„манипулацијом бројем погинулих муслимана у Сребреници".

„У вези са догађајем у Сребреници 1995. године и даље влада медијска

манипулација на Западу да је послије пада тог градића у српске руке убијено између
седам и осам хиљада муслиманских војника и цивила мушкараца, али истраживања људи
широм свијета показују да то нема никакве везе са истином", каже Дорин за Срну. Он
наводи да је, према подацима до којих је дошао, најмање 2 000 муслиманских војника
погинуло у току борби око Сребренице, те додаје да чињенице показују да ни цивилни
ни војни врх Републике Српске никада није наредио стријељање муслиманских војника и
заробљеника.

„То је отприлике број лешева који су хашки истражитељи до данас могли да

пронађу. Међутим, муслиманска страна је уз ту цифру додала и неколико стотина
муслиманских бораца, од којих је већина из страних земаља, који су неколико година
прије пада Сребренице погинули у Хан Пијеску и у Коњевић Пољу", тврди Дорин. Он
наводи да то доказују чак и муслимански документи које је српска армија могла да нађе.

„Војска Насера Орића се прије пада Сребренице повукла из овог градића и

оставила за собом око 25 000 цивила, али заједно са Орићевим борцима повлачио се и
један број цивила, од којих су неки имали оружје", каже Дорин. Српска војска, како
наводи, „није убила ниједног муслиманског цивила који су остали у Сребреници или
Поточарима, док су са Орићевом колоном, која се у неколико група пробијала ка Тузли,
вођене жестоке борбе.

„Нема ни говора о томе да је српска војска могла да ухапси седам или осам
хиљада муслиманских војника и мушкараца цивила и да их негдје стријеља, јер то
технички није било изводљиво", сматра Дорин, наводећи да за извођене таквог злочина
није никада било довољно српских бораца на располагању. Дорин је за своје тврдње
користио разне изворе, као што су изјаве муслиманских војника и командира, али и
изјаве холандских припадника УНПРОФОР-а, који су били тада у Сребреници. Он
наводи да је врло интересантну истрагу провео бугарски новинар Герминал Цивиков,

371
који је написао цијелу књигу о случају Хрвата Дражена Ердемовића, бившег припадника
Војске Републике Српске, који тврди да му је његов командир Милорад Пелемиш
наредио да он и неколико других војника стријељају између 1.000 и 1.200 муслиманских
заробљеника. Али, анализа тог случаја, наводи Дорин, доказује да је Ердемовић највећи
дио своје приче измислио, а можда чак и цијелу причу.

Дорин напомиње да је директор београдског Центра за истраживање ратних

злочина над Србима Миливоје Иванишевић анализирао спискове сребреничких жртава,
те да је дошао до сазнања да се на бирачким списковима годину до двије након пада
Сребренице појавило око 3 000 имена муслиманских мушкараца који су, наводно,
убијени 1995. године. Он додаје да, осим тога, постоје и многе наводне жртве 1995.
године које су већ дуго прије или послије пада Сребренице умрле, а којих, према
његовим подацима, има најмање око хиљаду. „Сасвим је јасно да су муслиманске
организације на списак жртава ставиле и све оне муслиманске борце који су погинули у
борбама послије пада Сребренице" – тврди швајцарски истраживач. Према његовим
ријечима, поједини западни новинари су још 1995. године писали да је један дио
становника Сребренице, послије њеног пада, отишао у неке друге земље, па је тако један
амерички репортер писао да је око 800 њих преко Србије отишло у иностранство.

„Али веће истраге није могуће водити зато што нико не може широм свијета да
трага за свим именима. Но, чињенице показују већ сада да су вршене огромне
манипулације", каже Дорин. Наводећи да посједује велики број фотографија
муслиманских бораца, сачињених приликом пробоја из Сребренице ка Тузли, које је
добио од муслиманских извора, Дорин наводи да се на тим фотографијама виде
муслимански борци у униформама, међу којима је доста рањених. „На тим
фотографијама може да се види доста повријеђених бораца, који су преживјели борбе
против српске војске. Муслиманска страна своје борце који нису преживјели рањавања
сада презентује као жртве стријељања", каже Дорин.

Према изворима овог истраживача, неколико муслимана признало је да је у току

борби погинуло најмање 2 000 војника. Дорин подсјећа и на изјаве муслиманских
политичара у медијима да је Алији Изетбеговићу тадашњи амерички предсједник Бил
Клинтон још априла 1993. године нудио „масакр у Сребреници", односно да „четничке
снаге уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана и да ће тада бити
организована војна интервенција". Он наводи да су холандски припадници УНПРОФОР-
а изјављивали и свједочили да је српска армија сасвим коректно поступала према

372
 муслиманским цивилима, али и да је вођа муслимана у Сребреници Насер Орић са
својим борцима у околини Сребренице годинама на најгрознији начин убијао српске
цивиле и уништавао њихову имовину. Дорин не вјерује да докази о томе шта се заиста
десило у Сребреници, и о томе да није ријеч о масакру, могу да оспоре хашке пресуде за
Сребреницу, наводећи да је тај „такозвани трибунал до сада без икаквих доказа осудио
разне људе због наводног масакра у Сребреници".

Он каже да је Србин Видоје Благојевић осуђен на дугогодишњу затворску казну

иако нема никакве везе са догађајима у Сребреници, док је „масовни убица Насер Орић
ослобођен одговорности за убиства Срба". „Тај суд редовно одбацује све оно што
доказује да Срби нису монструми – како их представљају. Тај трибунал има једну чисту
политичку функцију. Са правдом и истином то све нема никакве везе", оцјењује Дорин у
интервјуу Срни.

Дорин не очекује да ће својом књигом о Сребреници моћи да разбије стереотипе,

наводећи да је књига писана за оне људе који желе да сазнају истину о томе шта су
западни медији „продали" као „масакр у Сребреници" да би правдали рат против Срба.
Он додаје да су западни, углавном лијево оријентисани листови и организације, показали
интерес за његову књигу о Сребреници и да нуде сарадњу. Дорин закључује да је
планирано да његова најновија књига о Сребреници буде преведена и на српски и на
енглески језик.721

6.13. МАНИПУЛАЦИЈЕ СА БРОЈЕМ ЖРТАВА

Диана Јохнстоне је аутор више књига из области међународне политике, међу

којима се истиче Fools’ Crusade: Yugoslavia, NATO, and Western Delusions (Сулуди
крсташи: Југославија, НАТО и заблуде Запада).

Укратко, Сребреница, чије је српско становништво било протерано од стране

муслиманских трупа на почетку грађанског рата 1992, била је тачка окупљања за
цивилне избеглице босанских Муслимана, али и муслиманска војна база. Енклава је
живела од међународне хуманитарне помоћи. Муслиманске снаге цивилима нису

721
Борис Крљић, СРНА

373
дозвољавале да напусте Сребреницу с обзиром на то да је њихово присуство
обезбеђивало долазак хуманитарне помоћи, коју су контролисале војне снаге.

Када су снаге босанских Срба 11. јула 1995. запоселе град, цивили су захтевали да
оду из енклаве – веома разумљиво с обзиром на то да није постојао нормалан економски
живот. Истиче се да су Срби поделили становништво, обезбеђујући превоз за жене, децу
и немоћне како би их пребацили у Тузлу, а задржавајући мушкарце. У светлу свега што
је претходило, разлог раздвајања био је јасан: босански Срби су тражили починиоце
рација на српска села, како би им се осветили.

Ипак, у том тренутку био је задржан релативно мали број босанских муслимана
мушког пола и Познато је да су неки од њих преживели и да су на крају били размењени
за српске заробљенике. Када су српске снаге ушле у град са југа, хиљаде муслиманских
војника, у расулу због одсуства командног кадра, побегли су ка северу, кроз шумовита
брда, према Тузли. Јасно је да су побегли у страху од онога чега су се бојали сви који су
били свесни ситуације: српски војници би се осветили над мушкарцима које су сматрали
одговорним за убијање српских цивила и заробљеника.

Хиљаде тих мушкараца су заиста стигли у Тузлу и тихо су премештени на друге

положаје. Ово је потврђено од стране међународних посматрача. Али, власти босанских
Муслимана никада нису пружиле информацију о овим мушкарцима преферирајући да их
уброје у нестале, тј. међу масакриране. Велики, а непознат, број ових мушкараца био је
нападнут и убијен док су бежали – у општој паници. Ово је, значи, било она врста
„масакра" који се иначе дешава у рату када трупе у повлачењу бивају нападнуте од
стране јачих снага.

И тако долазимо до питања о броју. Питање је тешко како због саме

непоузданости која га прати, тако и због тога што се само указивање на ту непоузданост
одмах проглашава „ревизионизмом" и непоштовањем према жртвама. Овај приговор,
једноставно, није логичан. Жртве су жртве – било да их је неколико или много, и
поштовање према њима није у сразмери са њиховим бројем.

Питање о броју жртава је сложено; многи су покушали да га рашчлане до детаља,

а недавно је то покушала и независна Међународна сребреничка истраживачка група,
која ће своје закључке ускоро преточити у књигу.

374
 Довољно је само нагласити следеће:

(1) Покушај сакрализовања процењеног броја жртава. У многим, ако не и у

већини катастрофа, почетне процене жртава теже претеривању, из многих разлога, као
што је, на пример, више извештаја о једној истој несталој особи, али то се затим
исправља и смањује. Као и у случају Светског трговинског центра (Куле близнакиње у
Њујорку, прим. преводиоца), када је прва процена давала број од 10.000 жртава, који се
на крају свео на мање од 3.000, и као, уосталом, у многим другим случајевима. У случају
Сребренице број од 8.000 је потекао од стране Међународног комитета Црвеног крста
септембра 1995. који је, заправо, тражио око 3.000 људи који су били пријављени као
нестали и око 5.000 који су се расули по централној Босни.

Ниједна страна – ни страна босанских Срба ни страна босанских Муслимана –

није објавила податке које је имала, тако да се тај број од 8.000, понављао као утврђени
број „муслиманских мушкараца и дечака који су погубљени од стране српских снага".
Треба подвући да је тај број увек било процена, и то као сума две различите групе –
мањег броја заробљеника (чија би ликвидација сигурно представљала ратни злочин) и
већег броја војника који су се повлачили (чији би „масакр", док су бежали, било
уобичајена трагична последица једног огорченог грађанског рата). Свако ко познаје
механизам новинарства зна да постоји једна врста професионалне инерције која
условљава да новинари понављају цифре из претходних извештаја, без проверавања, и то
са упадљивом склоношћу да се прихвате што веће бројке. Та инерција је још израженија
у ситуацијама када нема званично потврђених података.

Што се тиче броја ексхумираних жртава, упркос упорним настојањима у

протеклих 10 година да се пронађу тела на подручју око Сребренице, ексхумирано је
мање од 3.000 тела, а међу њима су припадници оружаних снага, као и остали -Срби, као
и Муслимани - који су погинули у крвавим борбама током три године рата.
Идентификован је тек један мањи део жртава.

(2) Политичка жеља за што већим бројем. Поред поменуте новинарске инерције,
усвајање непроверених података жртава масакра у случају Сребреница очито је резултат
политичке воље две владе: босанске муслиманске владе Алије Изетбеговића и, још

375
 значајније, владе Сједињених Америчких Држава. Од момента када је Медлин Олбрајт
замахала сателитским снимцима за које је тврдила да су доказ српског масакра у
Сребреници (тај доказ био је тајан, с обзиром на то да су снимци били приказани на
затвореној седници Савета безбедности, и он је био посредан – јер су снимци
приказивали промене на земљишту које би могле указивати на масакр, али које саме по
себи нису доказ наводног масакра о којем је реч), САД је „Сребреницу" искористила за
постизање два јасна циља.

Први је био да се одврати пажња од хрватске офанзиве (коју су подржавале САД),

а којом је српско становништво протерано из Крајине, која је исто као и Сребреница,
требало да буде заштићена од стране Уједињених нација.

И, као друго, да се босански српски лидери уплету у "геноцид" са намером да се

на тај начин дисквалификују из будућих преговора око Босне и Херцеговине. (Америци
је одговарало да их у Дејтону замењује Милошевић, чија би жеља да се рат оконча могла
бити искоришћена да се извуку уступци које би босански Срби можда одбили).722

6.14. СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ИЗФАБРИКОВАНА

Сребреница као и многе медијске подвале свету је изфабрикована и третира се на

западу као највеће послератно масовно убиство 8000 муслимана. Сребреница још увек
окупира светске моћнике и сам Хашки трибунал у намери да се докаже истинитост о
злочину над муслиманским живљем. Многобројни контрадикторни извори и извештаји
светских медија побудили су пажњу светских аналитичара и стручњака да се позабаве
трагом извештаја о масакру у Сребреници. На основу свих тих анализа се закључује да је
Сребреница измишљена са циљем да се окриви српски народ као геноцидан народ и
подигне оптужница против српских лидера и генерала. Известаји ЦИА базирани су на
основу написа из штампе и као такви су презентирани Пентагону и Клинтону . Сви
покушаји да се масакри Сребренице докажу као стварност падају у воду. Судија
Трибунала Голдстон тражио је званичне извештаје од Пентагона и Уједињених нација на

722
Дајана Џонстон, Преиспитивање Сребренице, Двери, 25.08.2009, wwwdvertisrpske.com@2009. Dveri srpske.

376
основу чега се темељи злочин у Сребреници. Извештај ни са које стране није достављен
Голдстону. Тражио је и конскрип Младића и Милосевића о случају Сребренице. Тражио
је и снимке шпијунских авиона о масовним гробницама и наводним свежим хумкама у
којима су Срби преместили жртве близу стадиона у Сребреници.

Савет безбедности, портпарол Голдмен, извештава судију Хашког трибунала

Голдстена да подаци о Сребреници којим Пентагон располаже представљају војну тајну
и не могу се обнародовати пре 30-50 година. На основу чега се онда може темељити
оптужница за масакр Муслимана у Сребреници ако америчка администрација инсистира
на покретању оптужнице без конкретних доказа.

Вест о масакру Муслимана у Сребреници лансирала је Олбрајтова на основу

снимака шпијунских авиона и сателита да је у масовним гробницама Сребренице
покопано 7.500 цивила и војника Муслиманске националности. Та цифра је из дана у дан
расла у медијама и достиже цифру од 10.000.

На основу тих шпијунских снимака о масовним гробницама, приступило се

прекопавању терена како би се откриле те гробнице и идентификовали лешеви. Локације
гробнице су означене жутим заставицама. Када су се екипе америчких и светских
истраживача појавиле на терену, заставица више није било. Пуштена је у јавност вест да
су Срби преместили лешеве крај стадиона у Сребреници. Вест је темељена на основу
фришких хумки које су откриле шпијунске летелице. Ни овом приликом лешева у тим
хумкама није било. Никакви трагови лешева нису пронађени. Чини се нова медијска
подвала. Објављена је нова фамозна вест да су Срби попрскали лешеве керозином и
другим хемикалијама којим су уништени сви трагови лешева.

Тек 1996. детаљним претраживањем терена Сребренице откривено је свега 460

лешева у појединацним хумкама, без икаквих трагова масакрирања не идентифи
кованиих националности. Ако их је према ранијим извештајима у масовним гробницама
изгубило зивоте 7.500, или 8.000 или чак и 10.000 шта је са њима, где су нестали, ако су
већ нестали или побијени у освајању Сребренице од стране војске Републике Српске?
Неистине о Сребреници су и даље ширене у светским медијима. Шта је од свега тога
тачно није тешко закључити да су то све фабрикације и лажи подметане светској
јавности. Чињенице су да су се многи наоружани Муслимани пробили и прикључили се
Орићевом одреду у Тузли.Многи су напустили Сребреницу пре уласка Срба. Многи

377
стигли до Сарајева и наставили даље борбе против Срба. У одбрани Жепе бивши борци
Сребренице , по њиховим изјавама су се прикључили муслиманским формацијама.. Неки
су доспели заробљеништва и након ослобађања по Дејтонском споразуму прихваћени
као рефудзи од европских дрзава, Канаде Америке и Аустралије. Рањени су по српским
изворима пребачени у болницу на Кошеву.

Трагом тих информација, светска штампа и ТВ куће су манипулисале на свој

начин како њма одговара.

Пођимо трагом тих извештаја; Новинар Јонатан Хардли известава да је 30.000

муслиманских жена из Сребренице евакуисано аутобусима. На ту вест професор
Чикашког универзитета, Петар Махер, јавно пита Јонатана, чији су аутобуси и колико је
њих учествовало у евакуацији жена. Јонатан затечен питањем одговара да је у евакуацији
учествовало 30 аутобуса. Власник аутобуса није познат. Махер иде даље и пита колико је
жена трпано у аутобусе или колико тура су направљене да се 30.000 жена евакуишу из
Сребренице. Одговор је изостао, што ће на то Махер рећи , значи да је у сваком аутобусу
трпано по 1.000 жена, или направљено 500 тура.

На Аустралијској телевизији Рицај Карлстон изјављује да је било 20.000 жена. Где

је нестало 10.000 жена. Интернационални комитет Црвеног крста у извештају каже да је
3.000 Муслиманских војника заробљено. Трагом тих информација пронађено је 8.200
заробљеника и ни један мртав. На питање ста је са 5.000 жена које су напустиле
Сребреницу, по ранијем извештају доспеле у централну Босну одговора није било.

Њујорк Тајмс 15 септембра објављује да је 8.000 Муслимана нестало у

Сребреници. Црвени крст констатује да је 10.000 нестало у Сребреници а да је 5.000
Муслимана напустило Сребреницу пре уласка Срба. Средином септембра Црвени крст
потврдјује да су тих 5.000 муслимана стигли у централну Босну, да би се након три
године јос увек водили као нестали.

По извештају Уједињаних нација 3-4.000 Муслимана пробило је обруч и доспело

у централну Босну.

Лондон Тајмс 2. августа 95. године пише да су првобитни побијени Муслимани

стигли у Северну Ирску у Даблин.

378
 Црвени крст Зенице извештава да су 2.000 војника из Сребренице пришли
босанској армији. Босански ауторити нису дозволили проверу ових навода. Значи да су
тих 2.000 и потврђених од УН 3-4.000 војника и 5.000 несталих прикључени босанској
армији.
Њујорк Тајмс извештава да су нестали борци из Сребренице учествовали у одбрани
Жепе. Бивши борци Сребренице у Жепи изјављују да су своје породице оставили у
Сребреници. Рањени пребачени у болницу на Кошево а многи који су вођени као нестали
вратили се својим кућама.

Манчестер Гардијан 17. јануара 96. доноси вест да су Муслимани заробљеници из

Жепе стигли у Даблин. Они изјављују да је у српском заробљеништву јос 800 бораца
који ће бити по Дајтонском договору врло брзо ослобођени.

Мадлен Олбрајт је поновила да су Срби сакрили све трагове лешева

премештањем на друге локације а да су добар део уништили хемикалијама и керозином.
Ја пратим редовно шта се тамо дешава и о свему ћете бити извештени.

Како је било могуће да прелоцирање масовних гробница , или уништавање

трагова, није регистровано шпијунским сателитима и летилицама? То је питање које
Олбрајт дугује јавности.
Сви наведени извештаји о масовним гробницама у Сребреници остају без званичних
одговора оних који су их фабриковали. Општи је закључак да масакра у Сребреници није
било. Масакра српског живља у околини Сребренице је свакако било, али о томе се не
говори. Јавност и западни медији то не желе да знају. То је истина коју треба свету
показати. Милићи , Кравице, Зворник и друга места су жртве муслиманског терора. Како
је Морион, у изјави као сведок против Милошевица, рекао - Себреница је изнуђена. Срби
су кренули да заштите српски живаљ.

6.15. АДУТ У ПРОПАГАНДНОМ РАТУ

Понашање врха Странке демократске акције, пише Џон Р. Шиндлер у свом делу
"Несвети терор", током кризе било је, учтиво речено, чудно. Оног јутра када су Срби

379
заузели Сребреницу, партијски врх се састао са највишим официрима Генералштаба у
Сарајеву; енклава није била на днев ном реду. Истог дана, Мухамед Шаћирбеј, брбљиви
муслимански амбасадор у Уједињеним нацијама, био је у Стразбуру због састанка са
представником Европске уније за Босну Карлом Билтом. Чудновато, али када је Мо чуо
за пад Сребренице, изгледало је као да нема шта да каже. "Чинило се да је вест више
деловала на мене и да сам ја био више узрујан него он", сећао се ветеран шведске
дипломатије. "Његова мирна раекција и његово мирно резоновање спадају у, за мене,
још увек тајанствене мозаичке коцкице сребреничке драме". Билт је био посебно
уземирен Шачирбејевим хладним одговором на ову вест: "На неки начин овај догађај ће
поједноставити ствари."

Касније је Шаћирбеј гласно захтевао од Уједињених нација да испитају догађаје у

Сребреници, а потом једва да је сарађивао са истрагом. Тиме је Мо само опонашао свог
председника. Изетбеговић је искористио катастрофу – ово је најзад био доказ о
"геноциду" о којем је говорио скоро три године – али је одлучно одбио да одговара на
јасно постав љена питања о ономе што су босански муслимани учтиво називали
"нејасним околностима" које су окруживале пад Сребренице.

Постоје бројни докази о завери врха Странке демократске акције да жртвује

Сребреницу како би добио адуте у пропагандном рату. Свесно зверстава која су
починиле Орићеве снаге, Сарајево је знало да ће Младићева освета бити ужасна. Све што
је Изетбеговић требало да уради јесте да допусти да до ње дође. Многи су указивали на
прљаву улогу коју је иза сцене имао Мухамед Зилић, официр Армије Босне и
Херцеговине, шеф безбедности Другог корпуса у Тузли. Зилић је био непосредно
повезан са јединицама муџахедина и у њега је упрто прстом као у кривца за прикривање
Сребренице; згодно је то што су релевантни документи другог корпуса из јула 1995.
нестали, и што нису били доступни истражитељима ратних злочина.

Неки муслимански политичари су оптужили Изтебеговића за саучесништво у

сребренич ком злочину. "Сценарио за издају Сребренице свесно је припремљен", изјавио
је Ибран Мустафић, који је пре рата у том граду основао огранак Странке демократске
акције. Орићеви напади на Србе били су "свесно пружање изговора" за Младићеву
офанзиву. Мустафић је преживео несрећу, али покушаје да се обрати муслиманском
парламенту о дебаклу спречила је његова партија, што га је навело да закључи да се
Странка демократске акције "плаши преживелих становника Сребренице". После овог

380
искуства Мустафић више није имао илузија о Изетбеговићу и његовој партији зато што
"њихова верзија ислама заговара злочин, убитство, лажи, пљачку".

Више су узнемиравале оптужбе које је изнео Сефер Халиловић, бивши начелник

Гене ралштаба који је, на несрећу Странке демократске акције, преживео атентат
октобра 1993. године. Халиловић је тврдио да је Изтебеговић већ дуго планирао да се
отресе Сребренице – она би вероватно била изгубљена у сваком мировном договору,
зашто онда не извучи неки политички поен из њене тужне судбине? Генерал је подсетио
председника на тајни споразим из сетпембра 1993. године између Сарајева и вођа
босанских Срба, који је предвиђао поделу Босне на три етничке мини-државе: овим
спаразумом би Сребреница остала у Републици Српској. Тада је Изетбеговић тражио од
Халиловића да разоружа "безбедну зону", што је Генералштаб одбио тврдећи да ће Срби
поклати избеглице у граду. Одговор вођа СДА био је језив и пророчки: "Па, чак и да их
побију, нећемо ми бити одговорни". На основу овог разговора, Халиловић је извео
закључак да је од пролећа 1995. Сарајево обогаљило одбрану Сребренице премештајући
Орића и његов штаб и забранивши војсци да помогне енклави у време напада Војске
Републике Српске на Сребреницу. Сребреница је била посебан случај, и у томе су се сви
слагали. Суседна "безбедна зона" Жепа пала је пред Младићевим снагама недељу дана
каасије, али овог пута није било покоља. Халиловићева тврдња да су Странка
демократске акције и посебно Изетбеговић издали Сребреницу, имала је много
присталица код босанских муслимана, иако се мало западних новинара помучило да
пренесе те нимало ласкаве трдње...

... Упркод обећањима Странке демократске акције о истрази околности које

окружују пад Сребренице, ни после толико година није дошло ни до какве истраге.
Сребреница је била пропагандна победа за којом је Изетбеговић жудео; гарантовала је
америчку интервенцију као што је Бил Клинтион и обећао, и осудила је босанске Србе на
пропаст. За Сарајево, седам хиљада мртвих мора да је изгледало као мала цена коју треба
платити за одлучну и далекосежну политчку победу.

Изгледа да су многи аспекти приче о Сребреници осуђени на то да остану

прећутани. Једна до ружнијих страна несреће био је погром који су после Сребренице
муслимани извршили над хришћанима у областима под контролом Странке демократске
акције. Готово месец дана после освајања града, било је више од сто напада на српске
цивиле само у Тузли, укључујићи и убитство пред муслиманским полицајцем и нападе
на старије Србе. Куће су пљачкане и разаране док су власници били пребијани, у неким

381
 случајевима до смрти. Муслимани, од којих су неки преживе ли Сребреницу, светили су
се Србима и Хрватима где год су могли да их ухвате. Током страш ног повлачења 28.
дивизије напали су неколико српских села која су им се нашла на путу. То ја иста
балканска прича која је навела Младића да нападне Сребреницу, која се врти у наизглед
бесконачном кругу "мило за драго": По обичају, западна штампа није сматрала овакве
злочине муслимана над Србима вредним помена.723

6.16. ПОСЛЕДИЦА МАСАКРА НАД СРБИМА

У једној од далекосежних иронија босанског веома ироничног сукоба, прича о

Сребреници коју су Западу продали медији и владе које су подржавали Странку
демократске акције била је непотпуна, и тек донекле личила на оно што се стварно
одиграло у тој злосрећној варошици у долини Дрине јула 1995. године...

... Верзија приче која се обично износила, она коју је ад нонсеам емитовао
Си.Ен.Ен на коју се позивала Клинтонова администрација да би оправдала непосредну
војну интервенцију Сједињених Држава у Босни, имплицира да су босански Срби с
предумишљајем масакрирали недужне муслимане – ликвидација групе избеглица која
није представљала никакву претњу. То је био геноцид, чист и једноставан.

Но, да ли је био? Мада је Сребреница надахнула бујицу новинских чланака, као и

озбиљније литературе, већина извештаја се усредсређује на механизам самог масакра, а
не на корене несреће и разлоге због којих је до ње дошло. Свако подробно испитивање
Сребренице брзо открива чиненице које су несагласне са стандардном верзијом догађаја,
што доводи до приказа који је дубоко узнемирујући и дубоко критичан према свим
умешаним странама. Не нуди никакву моралну лекцију оне врсте који воле невладине
организације, новинари и борци за људска права, што су често исти људи под
различитим шеширима. Права прича о Сребреница јесте прича о цинизму који је
запањујући чак и по босанским мерилима.

723
Улога Босне у глобалном џихаду, Политика (Фељтон – из дела Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"),
наставак 21 и 22, 16-17. мај 2009.

382
 Дрински корпус Ратка Младића повео је напад на Сребреницу 6. јула, што су
назвали "Криваја 95", којем су се слабо одупрле муслиманске трупе 28. дивизије
смештене у граду. То није била велика операција, и у њој је учествовало само око 3.000
војника Војске Репулике Српске, и Дринском корпусу је било потребно пет дана борби
да би се остварили Младићеви циљеви. Зашто су Срби одлучили да нападну Сребреницу
и зашто Армија БиХ није успела да пружи озбиљнији отпор, кључна су питања. Избор
Сребренице за мету не би требало никога да изненади. ВРС је дуже од две године желела
да заузме град, из ваљаних стратешких разлога које је Сарајево добро схватало.
Муслиманска енклава је задирала опасно дубоко у српске линије, у близини Дрине и
саме Србије. Штавише, снаге Армије БиХ користиле су "безбедну зону" под заштитом
Уједињених нација као базу за бруталне нападе на српска села у долини Дрине још од
почетка рата.

Младићев план за освајање Сребренице био је мешавина стратешких прорачуна и

жеље за осветом. Док је Странка демократске акције свету успешно приказала
Сребреницу као "безбедну зону" под заштитом Уједињених нација у којој је уточиште
нашло око 40.000 муслимана избеглих из долине Дрине пред нападима Војске Републике
Српске, за босанске Србе град је био одскочна даска за терор Армије Босне и
Херцеговине над Србима.

Од почетка рата муслиманске снаге смештене у Сребреници, побиле су више од

3.000 босанских Срба, војника, али и око 1.300 ненаоружаних цивила. Да је гарнизон из
Сребренице побио преко три хиљаде Срба наводе чак и просарајевски извори. Српски
цивили, укључујући жене, децу и старце, које је побио сребренички гарнизон били су у
многим случајевима касапљени, мучени, клани, живи спаљивани или су им одсецане
главе. Није чудо што је Војска Републике Српске жудела за осветом над муслиманима из
Сребренице, нарочито над војницима одговорним за те злочине који су успели у
"етничком чишћењу" скоро целе сребреничке општине од Срба.

За масакре над Србима одговорни су војници и политичари повезани са Странком

демократске акције, али главни кривац је био Насер Орић, командант Армије БиХ у
Сребреници и један од најупечатљивијих учесника овог рата... Мишићави Орић био је
пуки разбојник, постављен на положај са стварном влашћу, и изгледао је и понашао се у
складу са тим. Његова служба команданта у Сребреници обележена је ужасним
зверствима над свима који му се нису свиђали. Орићеви злочини над српским цивилима
спадали су у најгоре злочине почињене у босанском грађанском рату, укључујући и

383
 многбројне безразложне покоље недужних жртава. Међутим, ни Орићеви поступци
према муслиманима нису били ништа бољи.724

6.17. РЕЧ ЈЕ О ГЛОБАЛНОМ ЏИХАДУ

Вратимо се конкретније Босанском рату чија ратна штета није у новцу него у
мржњи заснованој на лажи, мржњи међу људима и народима коју ће поколења да памте
и снују освете. На људску, нашу несрећу, Бошњаци, муслимани, Хрвати и њихови
страни штићеници – велике силе, имају краткорочан интерес да истине о Босанском рату
не надвладају лаж. Али ми Срби морамо да схватимо: од истине о разбијању Југославије,
ратовима који су вођени на њеном тлу, посебно од истине о Босанском рату, непосредно
је условљена будућност српског народа и његов људски лик у свету.

Да моје тврдње не поприме уобичајено србофобско тумачење, цитираћу вам

неколико уводних мисли већ поменутог Џона Шиндлера из његове књиге коју ће, до
лета, објавити „Службени гласник". Реч је, дакле, о глобалном џихаду, а не о одбрани
Изетбеговићеве некакве „цјеловите Босне и Херцеговине"; о Босанском рату који је у
искривотвореном тумачењу, како пише Шиндлер, „дуго био главна тема спољне
политике Европе и Америке: Босанска влада приказана је као мултикултурна, изложена
агресији радикалних националиста – Хрвата, а нарочито Срба који намеравају да униште
муслимане и њихово праведно друштво у Босни. Методи које су користили хришћани
против муслимана у Босни приказани су као крајње варварски, без преседана у том
региону. Злочини које су починили муслимани, ретко су саопштавани."... Констатујући
да Срби нису учинили скоро ништа да оповргну лажи о рату у Босни, Џон Шиндлер
поставља питање: да ли су Срби искључиво криви за Босански рат и злочине почињене у
њему и тврди: „Медији, владе и невладине организације учинили су све да истина о
Босанском рату остане у тами, односно у лажном приказу. Верски карактер рата је
скриван, а исламска природа власти у Сарајеву била је тема која се апсолутно није
спомињала. Није се хтело да уочи да владајућом муслиманском странком, која се
представљала мултикултурном и демократском, управљају радикални исламисти борећи
се за свој идеал – револуционарни Иран... Присуство хиљада светих ратника међу

724
Улога Босне у глобалном џихаду, Политика (Фељтон – из дела Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"),
наставак 21 и 22, 13. мај 2009.

384
 босанским мусли манима доведених на захтев Сарајева из свих делова исламског света
да пренесу џихад у Европу, једва да је помињано. Иако се Исламска интернационала и
њени муџахедини из Ал Каиде и сличних организација готово нису ни трудили да
прикрију своје присуство, Запад томе није придавао значај..." И даље пише Шиндлер:
„Чињеница која је потпуно занемарена јесте да је деведесетих година Босна имала
идентичну улогу у глобалном џихаду као Авганистан осамдесетих, послуживши као
погодно подручје за рат против неверника, а истовремено обезбеђујући уточиште и
полигон за обуку будућих генерација ратника. Зеница и Травник показали су се исто
толико погодним за свете ратнике Осама бин Ладена као Џалалабад и Кост неколико
година раније. Босна је махнула руком муџахединима широм света: дођите, видите,
убијајте, ширите се... Није случајно што се испоставило да је од средине деведесетих
узнемирујући број најтраженијих терориста стекао прво искуство у Босни..."725

6.18.ТВРДЊЕ БЕЗ ДОКАЗА

Одмах по уласку српских снага у Сребреницу започиње медијска кампања о злочинима

Срба у том граду. Међутим, једини официр УН у Братунцу у време наводног масакра,
холандски капетан Схутен у изјави од 27. јула 1995. сведочи: "Сви папагајски понављају
речи других, али нико не показује чврсте доказе. Примећујем да у Холандији људи желе
да по сваку цену докажу да је геноцид почињен… Ако је било егзекуција, Срби су их
онда врашки добро сакрили. Зато ја ништа од тога не верујем. Дан после пада
Сребренице, 13. јула, стигао сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да идем
куд год сам хтео…" Непосредно по паду Средбренице око тридесетак страних новинара
борави на том подручју не потврђујући приче о било каквом масакру. Особље УН које је
пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских
права не налази ниједно сведочење о злочинима из прве руке".

Извештај Међународне комисије Црвеног крста од 13. септембра 1995. указује на праву
судбину несталих из Сребренице. "Око 5.000 муслиманских војника из Сребренице
напустило је енклаву пре њеног пада. Муслиманска влада је признала да су ти војници
прекомандовани у друге јединице њихових оружаних снага. Чињеница да о томе нису
оба вештене њихове породице правдана је обавезама војне тајне."

Српска политика, Добрица Ћосић о стварању Републуке Српске, Демократске лажи о Балканском рату, 17.
725

фебруар 2009.

385
 Џонатан Рупер: "…до прве недеље у августу 1995. 35.632 људи је регистровано од
стране Светске здравствене организације и босанске Владе као расељена лица из среб
реничке заштићене зоне – другим речима, као преживели из Сребренице. Црвени крст је
такође видео и забележио да се ‘неколико хиљада’ наоружаних муслиманских
мушкараца из Сребре нице безбедно повукло иза муслиманских линија… да би затим
били прекомандовани на дру га ратишта ‘без обавештавања њихових породица’. А, као
што је горе наведено, око 700 војника из Сребренице је стигло до Жепе, да би после
безбедно изашли из тог града после његовог пада у српске руке јула 1995. Дакле, укупно
је било најмање 38 – 39. 000 пре живелих из Сребренице – што је цифра која се прецизно
подудара са проценама о броју људи у Сребреници од стране главних хуманитарних
организација из времена њеног пада."

386
 6.19.УБИСТВО ВОЈНИКА УСРЕД БОРБЕНОГ ДЕЈСТАВА ГЕНОЦИД

О пресуди генералу Радиславу Крстићу донетој у августу 2001 Тара Мекормак, са

лондонског Вестминстерског унверзитета, каже: "…суђење Крстићу је разоткрило
озбиљне недостатке у приказивању пада Сребренице као геноцида. Хашки трибунал није
био у стању да докаже да је командант јединице која је заузела Сребреницу имао икакву
намеру да почини било какво убиство, нити имао било какво сазнање о истим. Уз то, да
би се убиства сврстала у геноцид, Трибунал се одважио на једну компликовану
дефиницију геноцида која не зависи ни од броја људи који су у ствари побијени. Дакле,
по овој дефиницији, убиство неких лица, чак и војника усред борбених дејстава, рачуна
се као геноцид."726

6.20.НИЈЕ СЕ ДЕСИЛО "УБИТСТВО НАРОДА"

Амерички професор демантује тврдњу о 8.000 убијених муслимана. Апсурдне су

оптужбе да се десило "убиство народа" јер су жене и деца превезени на сигурно, каже
Едвард Херман.

Председник Групе за истраживање Сребренице амерички пензионисани професор

Едвард Херман рекао је да не постоје веродостојни докази за тврдњу да су Срби у
Сребреници убили 7.000-8.000 муслимана.

- Хашки трибунал је, због политичке калкулације, 27. јула 1995. године тужио
српско руководство због злочина над народом и то само три дана након што је шеф
истраживања за Босну Херберт Виланд саопштио да из сазнања на лицу места није
нашао ниједну једину особу која је могла да посведочи егзекуције - рекао је Херман.
Он је оценио да је политика САД угрозила људе у заштићеним зонама, јер није
демилитаризовала енклаве и додаје да се верзија масакра на основу темељног
истраживања доводи у питање.

726
Владимир Вељовић, Истина која се помаља, Нова српска политчка мисао, http://www.nspm.rs/prikazi/istina-
koja- ... alphabet=l

387
 Херман је оценио да је апсурд да се у Сребреници одиграло "убиство народа" и до
дао да су све жене и деца аутобусима превезени на сигурно и да је сам Хашки трибунал
признао да је непознат број несталих могао пасти у борбама.

Караџић крив као и Клинтон.

Едвард Херман је рекао да се Радован Караџић ни по чему не разликује од

осталих учесника рата и да га сматра знатно мање кривим за масовна убиства него Била
Клинтона, Медлин Олбрајт и Тонија Блера.
И Ричард Холбрук је, како каже Херман, лажов и лицемер.
- Он и сада, као и раније, шири преувеличани број од 300.000 мртвих у балкан ском рату
- истиче Херман.

- Када се сребренички масакр догодио у јулу 1995. у Босни је беснео рат већ три
године. Запад се већ рано ставио на страну муслимана и Србе проглашавао нитко вима.
Нарочито су Немачка, Аустрија, Ватикан, а затим и САД следиле сопствене интересе.
Демонизација Срба је била врло ефективна - како би њихово погрешно пона шање било
јединствено. Али и њихови етнички ривали су у том рату чинили страшне злочине.
Помислите само на главу муслиманске војске у Сребреници Насера Орића. Он се тада
пред Билом Вилером из "Торонто стара" хвалисао да је убијао српске цивиле. Тврдио је
да је у једној акцији убијено 114 Срба - прича Херман.

Он је додао да су муслиманске трупе имале наређење за провокативне поступке и

да су уместо да бране Сребреницу, јаке муслиманске трупе наредиле да 5.500 муш
караца напусти град.

- Немилосрдно фокусирање на Сребреницу коначно је натерало на етничко

чишћење Срба које је потпомагала Америка, а које се одиграло наредног месеца у
Хрватској (акција "Олуја") - закључио је Херман727

6.21. АМЕРИКА ТРАЖИЛА ПАД СРЕБРЕНИЦЕ

727
Едвард Херман, Лаж о масакру у Сребреници,Вести, 28.08.2008, http://www.novinar.de/ 2008/ 08/29/laz-o- ...
enici.html

388
 Ричард Холбурк728, државни подсекретар у првој Клинтоновој администрацији
изјавио је француском недељнику "Пари Мач" да су прве инструкције, које је
својевремено до био у време рата у Босни, биле "да се жртвују Сребреница, Горажде и
Жепа" и да му је те инструкције дао Тони Лејк, тадашњи саветник за националну
безбедност САД.
Холбрук додаје да је он ово одмах одлучно одбио. На питање "Пари мача" на шта се
односи реч жртвовање - на територију или на становништво, Холбрук је у мејлу од 25.
октобра одговорио: "На обоје".

Новинарка Силви Матон, аутор интервјуа са Карлом дел Понте, објављеног у

истом броју, пошла је трагом информације да је босанска телевизија " Хајат " објавила
19. новем бра 2005. године интервју са Ричардом Холбруком поводом десетогодишњице
Дејтон ског споразума у којем он каже: "Прве инструкције које су ми дате биле су да се
жртву ју Сребреница, Горажде и Жепа... и мислио сам да је то погрешно ". "Пари Мач"
дода је да на овај интервју нико није реаговао.

Недељник је уоквирен текст о Холбруку објавио у склопу интервјуа са Карлом

дел Понте која каже да није знала за ову изјаву бившег америчког подсекретара и да ове
ње гове речи "отварају врло важна питања ".

Дел Понтеова каже да поседује доказ који потиче из "друге руке" и потврђује да
су Милошевић, Караџић и Младић организовали напад на Сребреницу ". Тужитељка
Хаш ког суда тврди да исти доказ из "друге руке" говори у прилог томе да су
медународни актери за ово знали, "да су знали да се припрема велики масакр, да су о
овоме разговарали и да ништа нису учинили да то спрече".

Дел Понтеова каже да је то био званичан састанак и да свакако о њему постоји

записник. "да смо могли да употребимо овај доказ пред судом, сва истина о Сребреници

728
Овај доказани пријатељ муслимана и непријатељ Срба, у време преговора у Дејтону, 6. новембра 1995.
године даје интервју америчкој ТВ станици АБЦ, чувеном Тедију Копелу, у коме се укључује у демонизацију
Срба. Треба запамтити његове следеће речи: "Вијетконг су били посвећени идеолози, предати дуготрајној
борби. Ови момци, Срби, нису идеолози, они су само злочиначки дупеглавци".

389
 изашла би на видело", каже Дел Понтеова поводом чињенице да суд није прихватио дока
зе "из друге руке", односно оне који не долазе из директних извора.729

6.22. ИЗВЕШТАЈ О СРЕБРЕНИЦИ ФАЛСИФИКАТ

Међународна група за истраживање Сребренице730 отворено сумња у званичну верзију

догађаја око Сребренице. У њеном извештају се каже:

"Босански извештаји о масакру Бошњака у Сребреници су монтирани и

направљени пре него што је завршена истрага о борбама у овом граду. Уз то, ти
извештаји су политички пристрасни и зато фалсификовани, јер се у њему помињу
непроверени и знатно увећани бројеви страдалих".

То је теза коју покушава да докаже независна Међународна група за истражи

вање Сребренице, која ради у Њујорку, Лондону и Београду, а која, како смо сазнали од
Џорџа Богданича, члана овог тима, треба до 11. јула да оконча свој рад и објави праву
истину о Сребреници.

729
Ричард Холбрук, Америка тражила пад Сребренице, Српка дијаспора, инфо,http://www.srpska
dijaspora.info/vest.asp?id=7858
730
Групу за истразивање о Сребреници води професор Едвард Херман, са Универзитета у Пенсилванији.
Херман је, са Филом Хамондом, аутор серије есеја под називом "Деградирана способност: Медији и косовска
криза".
Џорџ Богданич је унук Ђорђа Богданића, књиговође хотела Палас у Београду, а рођен је у САД 1948. године.
По професији је слободни новинар, политички аналитичар, коментатор листа Чикаго трибјун и других
листова у САД. Почетком деведесетих радио је у Чикагу за "српску ствар". Аутор је и продуцент филма
"Југославија, рат који се могао избећи", у којем је показао праву улогу ЦИА у ратовима на Балкану. Његов
брат Волтер Богданич је, такође, новинар, и добитник две Пулицерове награде.
Остали чланови истраживачке групе су Џорџ Замуели, колумниста Њујорк Преса, Дајана Џонстон, аутор
"Крсташки рат будала: Југославија, НАТО и обмане Запада", затим Мајкл Мендел, професор међународног
права, Фил Хемонд, писац, истразивачи Дејвид Питерсон из САД, Тим Фентон из Лондона, Џорџ Памфри из
Немачке, др Милан Булајић, бивши директор Музеја геноцида,
и београдска професорка Вера Вратуша.

390
 Америцки новинар и филмски продуцент Џорџ Богданич, открива публицисти
Марку Лопушини да ће њихов извештај бити "сензационалан", односно да ће променити
досадашњу "слику о Сребреници":

- Многи млади муслимани, а реч је о 3.000 војника, који су побегли са 28-ом

дивизијом Армије Босне и Херцеговине према српској граници, били су убијени у борби
између муслиманских фракција. Босанска влада их је прогласила несталим особама.
Касније су те "нестале особе" урачунате у жртве борби у Сребреници. Ту превару
босанске владе пратила је јака пропаганда у Босни и Херцеговини и свету. Ја сам успео,
међутим, да дођем до званичних података НАТО и Организације Уједињених нација о
Сребреници и да раскринкам ову превару

- Професор Ед Херман треба ових дана да напише закључке нашег извештаја о

Сребреници. Као аналитичар, др Херман је направио приказ како су америчке
информативне агенције, под утицајем босанског лобија у САД, лажно извештавале о
Сребреници. Професор Мајкл Мендел, са Јорк универзитета у Торонту, писао је о
начину на који су документи Трибунала у Хагу коришћени да би се оправдале оптужбе
за геноцид, које су биле подигнуте много пре него што је урађено било какво озбиљно
истрживање о борбама за освајање Сребренице. Колумниста Џорџ Замуели је открио
како је лажно сведочење Дражена Ердемовића, Момира Николића и других хашких
сведока корисћено не само да се оправ дају босанске и хашке тврдње о геноциду, већ и
како су ови лажни сведоци за то били "плаћени" нагодбама са тужиоцима Трибунала.

- Наша истраживачка група је имала највише користи од сведочења званичника

Уједињених нација, као сто су генерал Филип Морион, затим Филип Корвин,
координатор УН за грађанске послове, Карлос Бранко, помоћник директора УНМО,
Седрик Торнбери, бивши помоћник генералног секретара УН, и Хјуберт Вејланд,
високи комесар Уједињених нација за људска права, затим Чарлс Бојд, некадашњи
командант НАТО, и потпуковник Џон Среј. Војни аналитичар Филип Корвин, који је био
највиши цивилни функционер у Босни у време освајања Сребренице, написао је
предговор за наш извештај.

Уосталом, и сведочења муслиманских вођа у Хагу била су веома важна за нас

извештај, јер они потврђују чињеницу да је велики број војника њихове 28-ме дивизије,
којима је наређено да праве војне провокације против босанских Срба, у ствари побегао,

391
уместо да се бори када су Срби кренули да освоје град. Генерал Халиловић је признао да
Сребреница никад није била демилитаризована, као што је то тражио споразум
Уједињених нација о сигурним зонама.

- Генерал Морион је потврдио да геноцида није било, јер се у Сребреници водио

рат. И да су све жртве, и муслиманске, али и српске, ратне жртве. Од 1992. до 1995,
дакле - пре масакра у Сребреници, више од хиљаду српских цивила побијено је од стране
муслимана приликом девастирања околних села.

Не треба заборавити да је и сам концепт "зона безбедности" у Босни и

Херцеговини био велика међународна превара. Наиме, како су зоне безбедности требало
да буду разоружане, то није урађено, уз пречутан пристанак Уједињених нација, да би их
муслимани користили, у Сребреници и другим градовима, за нападе на околна српска
села. Муслимански командант Насер Орић је, у пролеће 1994, поносно показивао
известачима са Запада снимке обезглављених Срба. Од 9.300 Срба, колико их је живело
на тим просторима, преостало их је мање од 900. Сведочећи пред Трибуналом 2004,
генерал Филип Морион, војни командант УН у Босни 1992. и 1993, изнео је своје
убеђење да је напад на Сребреницу био "директ реакција" на масакре Срба од страна
Насера Орића и његових снага.

- Филип Корвин, координатор за цивилне послове Уједињених нација и аутор

"Сумњивог мандата", дела у коме објашњава какав је био његов лични допринос
последње године рата, потврдио нам је да Сребреница, пре 11. јула 1995, није имала
46.000 становника, па према томе није имала ни 7.300 људи под оружјем и цивила који
су остали са војском, како тврде Босанци. Срби су помогли да се организује операција
сигурног проласка до Тузле за неколико хиљада становника Сребренице, који су се
определили да крену из суседних Поточара, где су били распоређени у аутобусе. До прве
недеље августа 1995, 35.632 особе су регистроване код Светске здравствене организације
и босанске владе као расељене, преживеле из Сребренице. Да је циљ Срба био геноцид,
не би било сигурног пролаза за цивилно становништво. Према његовим подацима са
лица места, на дан напада у Сребреници је било само 700 муслиманских војника. И да су
многи цивили страдали у обрачуну муслиманских фракција, које су се сукобиле око тога
ко хоће, а ко неће да се бори против Срба и да брани град.

392
 - Карлос Мартинс Бранко, португалски војни званичник, нам је посведочио да је
број жртава од 7.300 фаилсификован, да би био корисћен за пропагандне сврхе. Он је
1998. написао да "постоји мало сумње да је најмање 2.028 босанских муслимана
погинуло у борби са боље увежбаном и боље командованом Војском РС у три године
жестоког ратовања". Толико је тела, наиме, ексхумирано од стране експерата Хашког
трибунала у овом региону до 2001. Многа тела, каже Бранко, налазила су се у зони града,
и пре пада Сребренице 11. јула 1995.

- Процену од 8.000 жртава у Сребреници прво је изнео Међународни црвени крст.

Тај податак је био заснован на грубим проценама да је армија босанских Срба заробила
3.000 муслимана, а да је 5.000 муслимана пријављено као "нестали". Ти "нестали"
муслимани су дошли у Тузлу, а многи су и убијени у борбама, али су у Црвеном крсту
приказани као "погубљени". Ово је крунски доказ за политичко и пристрасно коришћење
ове међународне хуманитарне организације, која је пристала да буде увучена у велику
обману светске јавности. После је та цифра коригована на 7.300 наводно погубљених
муслимана. Управо то ми и демантујемо. Уосталом, Џонатан Рупер, бивши новинар
ББЦ-а, који је био на лицу места, а кроз низ званичних извештаја током више година
истраживао је догађаје који су следили после освајања Сребренице, директно ми је
рекао: "Претпоставка да су српске снаге убиле седам до осам хиљада људи никада није
била могућа". А према професору Манделу, тврдње Трибунала о геноциду који се
догодио у Сребреници нису поткрепљене чињеницама. Чак и закључак из суднице да су
"снаге босанских Срба убиле неколико хиљада босанских муслимана, а да је коначан
број вероватно измедју 7.000 и 8.000 ", није поткрепљен доказима.

- Постоје три чињенице о масакру у Сребреници о којима у САД досад није

расправ љано. Прва је да је масакр одговарао политичким потребама Клинтонове
администрације, босанских муслимана и Хрвата. Друга је да су, и пре и после 11. јула
1995, у Сребреници постојале жртве ратовања, којима се, ради обмањивања међународне
заједнице, манипулисало. И треће, број од 7.300 погубљених људи у Сребреници је
проблематичан, јер је заснован на нетачним подацима и на ратној пропаганди. Када је
први проблем у питању, могу да кажем да је Клинтон подржао босанске лажи о
Сребреници јер је тада био под политичким притиском медија и конгресмена Боба Дола,
да покрене енергичнију акцију против Срба. Деветог јула 1995, два дана пре но што су
босански Срби освојили град, Алија Изетбеговић је позвао Клинтона да спречи
'тероризам и геноцид' у Сребреници. И да пронађе оправдање за агресивнију политику
САД. Клинтонови званичници су зато појурили на место догађаја у Сребреници да

393
 потврде и објаве тврдње о масакру, као сто је и Вилијам Вокер урадио касније у Рачку,
1999.

- Судећи по скорашњој, политички искошеној резолуцији Конгреса САД, десет

година које су прошле од краја рата у Босни нису биле довољне да се тај сукоб стави у
одговара јући историјски контекст. Резолуција посебно наглашава и озбиљно надувава
злоупотребе појединих команданата босанских Срба, али истовремено игнорише
бруталне, велике војне операције Бошњака против српске популације, пре и после
Сребренице, и то баш у подручјима под заштитом УН. Уз то САД пречуткују прогоне
Срба у Западној Славонији и Крајини. Ова брутална етничка чисћење су спроводиле
хрватске снаге, које су биле наоружане и логистички подржане од стране САД. Дакле,
резолуција Конгреса САД је донета да би се оправдала употреба америчких снага против
Срба, а не да би се открила истина о рату у бившој Југославији и о страдању српског
народа.

- Многобројни званичници Уједињених нација, НАТО, Европске уније и

међународне заједнице последњих година незванично су стављали примедбе да се
масакр у Сребреници претерано користи у политичке сврхе, а да причу о 7.300 жртава не
прате и докази. Званични приказ догађаја у Сребреници оспорили су и званичници
НАТО и Уједињених нација који су били у Босни на месту догађаја. Пре свих, Чарлс
Бојд, бивши командант НАТО, заправо обавештајни директор НАТО у БиХ. Затим,
Карлос Мартинс Бранко, који је испитивао војне посматраче Организације Ујединејних
нација у Сребреници. Због тога је много пута незванично изражена бојазан да је
Сребреница, на један политикански начин, претворена у симбол континуираног
понижавања Срба и потчињавања Србије. На нама је да откријемо истину о Сребреници
и покажемо зашто међународна заједница пристаје на политичке преваре. Када буде
готов, наш извештај ће имати око 250 страна, а биће послат свим институцијама и
челницима међународне заједнице, каже за Нови Т (Нови телеграф) професор Едвард
Херман.731

731
24 Јул 2005 08:11:02 -0700. http://www.lopusina.com

394
6.23. ЛАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ПОДРШКА АГРЕСИВНОМ АНГАЖОВАЊУ ЗАПАДА

Светском јавном мњењу преношене су одабране информације, које је требало да,

без претходног, дефинитивног утврђивања истине, подрже агресивни војни ангажман
западних војних снага у бившој Југославији. И то су прозрели многи независни
посматрачи.

На пример, Едвард Херман, професор на једном од најбољих светских

универзитета, Универзитету Пенсилваније (САД), је 2005. написао: „Сребренички
масакр' представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима... То је симбол
српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања
Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну
окупацију Босне и Херцеговине и Косова."

Стела Џатрас је, пишући за амерички антиратни сајт „Antiwar", прозрела игру још
2000. године: „Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид.
Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о
масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с
демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још
незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и
Војводине".

Тара Мекормак са лондонског Вестминстерског универзитета је у енглеском

часопису „Спикед" 2005. написала: „Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се
истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у
конфликтним ситуацијама".

Џек Строу (тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је

правдао западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример
шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид
Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у
Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН

395
 Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због "лекција
из Сребренице, Сомалије и Руанде." 732

6.24. ПРИЛИКА ДА СЕ СКИНЕ БРЕМЕ НАЦИЗМА

Јирген Елзесер: Наводни српски злочини у Сребреници, у јулу 1995, великим

делом фабриковани су од стране немачке дипоматије, која је у стварању слике о новом
геноциду на тлу Европе, видела своју шансу да се коначно скине тешко историјско бреме
нацизма, које је од краја другог светског рата, висило над главом Немачке. Јер, у мојој
земљи је, све до Сребренице, постојало правило да немачки војници ни под којим
условима, дакле ни под заставом Уједињених нација, не учествују у операцијама у било
којој земљи гдје је некада харала нацистичка војска. Сребреница је била изговор да се то
промени, алиби за ангажовање немачких трупа у Босни и Херцеговини. Медијске
манипулације и лажи око српских злочина последице су те амбиције. Зато је Сребреница
престављена као нови Аушвиц.

Немаћки министар одбране Рудолф Сарпинг је из тих разлога изјавио да су Срби

у Сребреници убили 30.000 цивила, што је, наравно, обична лаж. Међутим, у Немачкој
нико није смео да му тражи да докаже те тврдње, јер би се тако, забога, одмах сврсртао
на страну Срба, који су већ портретисани као нови нацисти, војска геноцида, и шта све
не. Хитлер с краја 20. века је Србин...

... Треба речи, по заузимању Сребренице, српске снаге заузеле су и другу енклаву
под окриљем Уједињених нација – Жепу. Ту је затечено много рањених који су успели
да се извуку из Сребренице. Постоји изјава једног од њих, Садика Ахметовића, који је
касније пребачен у сарајевску болницу, да је у његовој групи било око 350 људи.
Неколико година касније откривено је да је 500 особа које су муслимани пријавили као
нестале, умрло пре него што су Срби заузели Сребреницу. Наводно несталих 3.010
муслимана из Сребренице појавило се на борачким списковима ОЕБС за 1997. Овоме
треба додати и бројку од 3.381 особе које се воде као нестале, а код којих није било
уписаног датума.733

732
Алеканадр Павић, Мрачне игре око Сребренице, Нова српска политичка мисао, 18. јануар 2010.
733
Сведок, број 297

396
 6.25. САМОТЕРОРИЗМОМ СУНАРОДНИКА БОШЊАЧКО РУКОВОДСТВО
ГРАДИЛО ПОЗИЦИЈУ ЖРТВЕ

Аутор Милован Милутиновић, новинар и публицист, пуковник у пензији је током

сукоба у БиХ био начелник Информативне службе Главног Штаба Војске Републике
Српске. У свом чланку "Самотероризмом сународника бошњачко руководство градило
позицију жртве" наводи низ ставова страних аутора о рату у Босни:

* О манипулисању свјетске јавност говори амерички стратег Јозеф Бодански у

студији "Офанзива на Балкан" када констатује: "Преко циничних манипулација западних
медија и издашног финансирања информативних служби, муслимани и њихови хрватски
савезници, били су у могућности да сатанизују Србе и искриве слику о борбама у БиХ..."

* До које су мјере медији манипулисали говори мировни посредник Европске

уније лорд Дејвид Овен, октобра 1995. године у телевизијској емисији ББЦ, посвећеној
самиту у Дејтону. Он је тада отворено оптужио муслиманску владу за медијске
манипулације и америчку администрацију која се на одређен начин противила окончању
босанског грађанског рата.

* По упутама америчке пропагандне агенције "Рудер и Фин" и других за снажнију

кампању Запада, Бошњаци су морали направили спектакл крви и страдања сународника
како би стравичне слике изазвале гнушање западне јавности. Убрзо је у Улици Васе
Мискина, у Сарајеву, 27. маја 1992. испаљена граната на грађане у реду за хљеб. Убијено
је 16, а рањено стотину људи. За злочин су без истраге истог дана оптужени Срби, који
су, наводно, са положаја око Сарајева испалили минобацачку гранату. УНПРОФОР је
повео детаљну истрагу.

*Генерални секретар Бутрос Бутрос Гали добио је Извјештај УНПРОФОР о

масакру у Сарајеву, у којем је наведена одговорност бошњацких снага за злочин.
Медутим, Извјештај је намјерно загубљен до 30. маја 1992. године док није донијета
Резолуција 757. о увођењу санкција према СРЈ. Касније извињење Бутроса Галија због
Извјештаја, без српске одговорности, није промијенило однос.

397
 *Француски генерал Пјер Мари Галоа у белгијском листу "Ла либр Белжик",
каже: "Србима је упућен ултиматум да би били кажњени за масакр..." Галоа напомиње,
да су прије масакра на људе у реду за хљеб, муслиманске власти затвориле улицу са обје
стране, а представнике медија држали спремне да забиљеже крвави спектакл. Новинарка
Моника Ридлер истиче да је овај ефекат подстакао Клинтонову администрацију да Србе,
као наводне злочинце, казни.

*Обмана свјетске јавности, без преседана, су конц-логори у Републици Српској,

августа 1992. године коју је покренуо амерички новинар Рој Гатман из "Њусдеја" (за
текстове је добио Пулицерову награду), а подржала га енглеска новинарка Пени Маршал
из ИТН. Срби су, након посјете међународних представника пустили неколико хиљада
заробљених бошњачких војника и затворили логоре, а нико од међународних
представника није обишао логоре у којима су били затворени Срби.

*На манипулације указује Жак Мерлино, у књизи "Нису све југословенске истине
за казивање". Он у интервјуу са Џејмсом Харфом, директором америчке агенције "Рудер
и фин", то описује и цитира га: "Појавили су се изрази етничко чишћење и
концентрациони логори и емотивни набој је био тако снажан да му се нико није могао
супроставити." Упитан, да ли схвата одговорност за то што ради, Харф је одговорио: "Да
није плаћен да моралише и додао, ако желите доказати да су Срби сироте жртве, само
напријед".

*Убрзо је улиједила нова велика обмана међународне јавности о масовном

силовању жена хрватске и бошњачке националности, коју је лансирао амерички новинар
Штефан Шварц, а здушно прихватили многи медији. Најангажованија новинарка била је
Александра Штиглмајер, која је вјероватно за такве заслуге била дугогодишњи
портпарол Високог представника у БиХ Волфганга Петрича.

Мартин Летмајер у листу "Ди Вохе" из Цириха, марта 1994. године истакао је да
је Александру Штиглмајер упознао у Међугорју. Она се прославила као аутор чланака о
масовним силовањима Бошњакиња. Први текст Александра је објавила у "Велтвохе" 5.
новембра 1992. године под насловом "Понижење као оружје: у Босни и Херцеговини
врше се систематска силовања како би се поткопао морал противника - тотална
деградација жене на ниво робе." Потом је допунила репортажу у Штерну", "Цајту" и "Зи
дојче цајтунгу", и ТВ што јој је донијело популарност а број наводно силованих попео на

398
стотину хиљада. Говорећи о "силовањима" њемачки генерал Махфред Опел, члан СДП,
изјавио је да су само три жене у Њемачкој тврдиле да су силоване а бројка се попела на
150.000. "Међутим - каже Опел - послије се утврдило да су и те три жене које су давале
изјаве медијима имале њемачке пасоше прије почетка рата у Босни и Херцеговини".

*Бошњачка страна је на сарајевској пијаци Маркале 5. фебруара 1994. године

исценирала експолозију гранате. Од њеног дејства убијено је 68, а рањено сто људи.
Драматичне сцене крви са пијаце пренијели су медији Запада, чије су екипе чекале
акцију у сусједним улицама. Главни штаб Војске Републике Српске је 7. фебруара
предложио специјалном изасланику Генералног секретара Уједињених нација Јасуши
Акашију да формира заједничку комисију и испита злочин, тврдећи да га нису починили
Срби. Приједлог је одбијен. За масакр су без икакве истраге осуђени Срби и по одлуци
команданта УНПРОФОР генерала Мајкла Роуза, бомбардовани.

Агенција "Франс прес" донијела је 8. фебруара 1994. године изјаву војног

експерта УНПРОФОР са истраге, који потврђује да Срби нису испалили гранату нити је
она дошла из минобацачке цијеви. Израелска новинарка Пазита Рабина је у листу
"Давар" (16. фебруара 1994) пренијела закључак израелских специјалиста за тероризам
који су истакли да је у питању бочна интелигентна мина какве постављају терористи
"Хезболах" и муџахедини из Афганистана.

*О планском самотероризму бошњачког руководства над својим народом

опширно пише генерал Мајкл Роуз у књизи "Мисија мира ".

Генерал Мајкл Роуз, главнокомандујући УН у Босни 1994. године, изнио је у

једном интервјуу, праћеном снимљеним материјалом, своје виђење рата у БиХ . Ту се
види Харис Силајџић, пред камерама ЦНН-а, како оптужује Роуза и Акашија за смрт
70.000 Муслимана у Бихаћу, при јесењој (1994.) контраофанзиви Срба у том подручју.
Боснаска влада је касније те губитке смањила на 14.000 (Роуз) а снаге УНПРОФОР су
верификовале само 1.000 жртава, углавном војника. Колико би жртава " масакра " над
Муслиманима имали данас, да је Бихаћ том приликом пао у српске руке без присуства
Роуза тешко је рећи али би се приближиле цифри на десетине хиљада?

*На истој пијаци Маркале у Сарајеву поновљена је експлозија 28. августа 1995. године

399
названа Маркале - 2. У експлозији је погинуло 33, а рањено 84 лица. Руски истражни
тимови из УНПРОФОР који су обишли Маркале утврдили су да је меду жртвама био
један број лешева раније погинулих. Међународни посматрачи су касније потврдили да
су тимови новинара са камерама и фотоапаратима чекали у сусједним улицама спремни
да забиљеже сцене масакра. Много су прије снимали него што су стигле екипе хитне
помоћи. Амерички обавјештајни потпуковник Џон Е. Шрај каже "Срби нису криви за
масакр на Маркалама у Сарајеву".

*Да би зауставио бомбардовање Републике Српске пуковник Андреј Демуренко

из команде УНПРОФОР је 2. септембра 1995. године на конференцију за штампу
појаснио догађај и показао копију извјештаја послатог УН-у за којег је рекао: "Овај
извјештај фалсификује догађај". Одмах послије масакра државни секретар САД Ворен
Кристофер изјавио је како "има утисак да су то урадили Срби", а Мадлен Олбрајт,
амбасадор у УН правдајући бошњачко руководство, изјавила је "да не може, да вјерује,
да неко може гађати свој народ". Детаљна истрага УН је за злочин оптужила Бошњаке а
Срби су опет бомбардовани.

*На основу изјава бивших команданата УНПРОФОР, Мекензија, Роуза, Брикмона

и других, бошњачко руководство организовано је током сукоба у БиХ проводило
самотероризам над својим сународницима, како би се представили свијету као жртве.
Како се у Сарајеву вршио самотероризам над цивилима пише подофицир канадске војске
Џејмс Дејвис, у књизи: "Канадски војник у југорату": "Није пуцано са српске стране.
Установљено је да су Бошњаци гађали своју децу.. Тог јутра сам лако могао да убијем
сваког припадника војске босанских муслимана. Овим људима ништа није било свето.
Понашали су се као животиње. То није био последњи пут да су босански муслимани
побили свој народ у добро изрежираним нападима. "

*Експерти УН су потврдили да је при "бомбардовање" људи у реду за хљеб (27.

маја 1992) највеци број страдалих Срби и да су злочин починили муслимански
екстремисти. Утврђено је да су "гађање" Дагласа Херда, током посјете Сарајеву (17. јула
1992) извршиле муслиманске снаге. За експлозију на гробљу у Сарајеву (4. августа 1992)
директно су, према извјештају Уједињених нација, одговорни муслимани. Убиство
америчког репортера, продуцента АБЦ телевизије, Давида Каплана, у Сарајеву (13.
августа 1992) било је плод активности муслиманских екстремиста. Муслиманске снаге су

400
обориле италијански војни транспортни авион Г. 222 на прилазу Сарајеву (3. септембра
1992.). У свим слућајевима, према извјештајима Уједињених мација, српске снаге биле
су изван домета, а оружје употребљено против жртава, није било оно, које су тврдили
муслимани.

* Присјетимо се да је након позива на "џихад - свети рат", од стране Алије Изетбеговића

и доношења фетве од Реис Ул улеме ефендије Мустафе Церића према писању турског
листа "Сабах" из Турске у Босну и Херцеговину организовано су кренуле група
муџахедина у "свети рат", напомињући да групе по 30 ратника стижу преко Љубљане у
БиХ. Лондонски "Тајмс" је 1. августа 1992. године написао: "Исхитрена исламска
солидарност за босанске муслимане, открива стратешки интерес блискоисточних земаља
да остваре исламско упориште у новом преуређивању Европе…муслимани желе нешто и
за себе на европском континенту."

"Јавна је тајна" - пише индијски лист "Хинду", крајем октобра 1992. – "да се на
страни муслимана у БиХ бори најмање 2.000 плаћеника из исламског свијета."
Министарство унутрашњих послова Словеније, октобра 1992. године тражило је истрагу
против словеначког авио-превозника "Адрија-ервејс" који је превозио муџахедине из
арапских земаља да се боре у Босни И Херцеговини. А сам Алија Изетбеговиц добио је
престижну награду Фонда "Краља Фејсала", за допринос развоју ислама у Европи. У
јавности је прећутан боравак бројних муџахедина (светих ратника џихада ције се бројке
крећу око 10.000) на простору БиХ и њихови злочини све до терористичког напада у
САД 2001. године.

*Лондонски мјесечни часопис "Defence Foreign Affairs - strategic Policy" успротивио се

манипулацијама медија против Срба објавивши фотографије српских жртава геноцида
по треци пут у 20. вијеку. То су фотографије одсјечених глава српских бораца на Црном
Врху код Тесли’а, септембра 1992. које су муџахедини из Саудијске Арабије звјерски
мучили и побили. Снимке муџахедина са одсјеченим главама сликали су злочинци и
дистрибуисани су преко Прес-центра у Бањалуци, али их јавност дуго није видјела .
Након посјете новинара турског недјељника "Икибине догру" Бањалуци, лист је објавио
фотографије и оптужио Турску и Запад за манипулације. Лист је замјерио свијету што
спречава да "српске жртве у Босни и Херцеговини", као "фотографије стољећа", види
свјетска јавност.

401
 *Манипилисање свјетском јавношцу од стране бошњачких кругова показује
следећи примјер. Француски листови су током априла 1994. године писали о нападу
Срба и злочинима у Горажду. Такве вијести подгријао је портпарол Високог
комесаријата за избјеглице у Сараје ву Питер Кеслер лансирајући дезинформацију о 1970
рањених и 700 убијених Гораждана, зах тјевајући хитну евакуацију.

И поред упозорења Војске Републике Српске да Бошњаци врше нападе из

Горажда, Јасуши Акаши, специјални изасланик Генералног секретара Органиyације
Уједињенх нација, је на приједлог команданта УНПРОФОР, генерала Мајкла Роуза, 11.
априла 1994. године одобрио бомбардовање српских положаја. Прије одобрења о
бомбардовању предсједника Била Клинтона, амерички часопис "Њусвик" објавио је
чланак о дјечаку из Горажда кога је ранила српска граната. Новинар није рекао да су
снаге Уједињених нација раније упутиле 15 оклопних возила ради евакуације угрожених
људи и рањеника али су акцију спријечили бошњачки команданти задржавајући своје
сународнике, као живи штит.
Кад су снаге УНПРОФОР за евакуацију стигле на лице мјеста, бројке су биле
минималне. Питер Кеслер је признао да је насјео бошњачким извјештајима из Горажда.
По окончању опсаде Горажда, британски генерал Мајкл Роуз рекао је америчком
сеНАТОру Џону П. Мурону, предсједнику Поткомитета за одбрану Конгреса САД:
"Босанске жртве око Горажда су у великој мјери преувеличане и ближе су бројци од 200
него 2000. како је обавјештена америчка јавност. "

* Обрачајући се учесницима Лондонске конференције, новембра 1994. године послије

напада 5. корпуса Армије Босне и Херцеговине из Бихаћа на српске територије,
копредсједник Међународне конференције за Југославију Дејвид Овен је упозорио:
"Досадашњи концепт тзв. заштићених зона Уједињених нација у Босни и Херцеговини је
неодржив, а једини начин да оне опстану је потпуна демилитаризација. Медутим,
бошњачке власти наставиле су користити заштиту снага УН за припреме нападе из тих
зона."..

*И генерални секетар УН Бутрос Бутрос Гали признао је то у извјештају 30. маја

1995. године: "У посљедњих неколико мјесеци снаге босанских муслимана подржане
извана су у великој мјери повећале своју активност у и око безбједносних зона, а многе
од њих, укључујући Сарајево, Тузлу, Бихаћ, биле су укључене у ширу војну кампању на
страни босанске владе. Главни штаб и логистика Петог корпуса босанске армије

402
смјештени су у граду Бихаћу, а Другог корупуса у Тузли... Влада држи одреден број
трупа у Сребреници, Горажду и Жепи чиме је повреден споразум о демилитаризацији,
док је у Сарајеву смјештена Врховна команда и друге установе а у Горажду је и фабрика
муниције..."

Познато је да је због незадовољства пристрасним односом неких међународних

кругова командант УНПРОФОР, белгијски генерал Франсис Брикмон поднио оставку
јануара 1994. године. Тим поводом Брикмон је за АФП рекао: "Муслимани користе зоне
под заштитом УН да би одатле вршили нападе на српске положаје… Потпуно је
евидентно да се Хрватска директно умијешала у босанске догађаје." У изјави "Дејли
Телеграфу", 22. јануара 1995. године британски генерал Мајкл Роуз је по одласку са
дужности истакао: "НАТО никада није ни требало да учествује у босанско-
херцеговачком рату… Муслимани су претворили Бихаћ у базу за офанзиве својих
јединица."

Реалну процјену стања у Босни и Херцеговини, дао је Карл Г. Јакобсен, професор

Карлтон универзитета у Канади: "Постоји обимна документација о пристрасности у
југословенској кризи. Трговински ембарго против Србије је правдан умјешаношћу
југословенске армије у Босни и Херцеговини иако је извјештај Уједињених нација
потврдио њено повлачење (извјештај је објављен тек након доношења резолуције).
Стално присуство Хрватске војске у Босни није изазвало никакве протесте.. Велики дио
те индустрије се налази и у зонама безбједности које су одредиле УН, чиме се објашњава
чињеница да је највећи број офанзива босанских муслимана покренут управо из тих
зона".

*"Вашингтон пост" у тексту бившег државног секретара САД Хенри Кисинџера

11. јуна 1996. године каже: "Рат у Босни је наставак вјековног сукоба муслиманских
завојевача са Србима и Хрватима. Тамо никада није постојала босанска нација. Тамо не
постоји препознатљива босанска култура и језик. Администрација Џорџа Буша је
страшно погријешила што је признала Босну као суверену државу. За разлику од
Словеније и Хрватске, Босна не испуњава историјске критеријуме да би се сматрала
европском националном државом."

*Након вишемјесечних злочина над српским становништвом услиједила је акција ВРС

403
усмјерена на заштиту становништва. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос
Гали, примивши вијест о 500 покланих бошњацких жена и дјеце изјавио је да не
искључује војну интервенцију затраживши од УНПРОФОР-а да заштити Сребреницу.
Француски генерал Филип Морион, командант снага Уједињених нација, одмах се
упутио у Церску како би провјерио вијест о масакру над Бошњацима али тамо није било
злочина. Париски "Монд" је 1993. године објавио текст: "Ни трага од масакра" - каже
генерал Филип Морион и наводи: "Ја сам стари војник. Мени је добро познат мирис
смрти, али га овдје у Церској нисам осјетио. Хвала Богу, изгледа да није било никаквог
ужаса... Напротив, српске оружане снаге су једну трудну жену, која није могла да
напусти село, пребациле у болницу... Можемо да потврдимо да није било ни трага о
масакру, нити смо наишли на неко тијело "..

*Снаге Уједињених нација прихватиле су обавезу демилитаризације Сребренице

коју је требао провести генерал Морион за 72 часа, али то није учињено. То значи да до
разоружања муслиманских снага није дошло. Лондонски "Тајмс" 1995. године
потврђује , да мировне снаге нису извршиле обавезе демилитаризације због чега су
настављене оружане активности и злочини муслиманских снага. Обзиром да
УНПРОФОР није провео демилитаризацију наставила је дјеловати 28. муслиманска
дивизија под командом Насера Орића вршећи нападе на српска села и злочине над
цивилима. Кроз затворе у Сребреници је током 1992. и 1993. године прошло више
стотина Срба и већина се воде несталим. Касније је генерал Морион у књизи "Речи
војника" написао: "Насер Орић и његови људи ишли су у серију крвавих напада на
околне српске крајеве. По његовом личном признању, Насер Орић је ликвидирао све
заробљене јер му другачије не дозвољавају закони вјере". ."

*Генерал Младић је одмах наредио обуставу борбених дејстава Војске Републике

Српске и обезбјеђење цистерни питке воде, хљеба и других прехрамбених артикала за
потребе становништва. Након збрињавања око 30.000 окупљених, они су аутобусима и
камионима пребачени до линије разграничења. Да је операција у Сребреници протекла
без проблема, потврђује захвалност ВРС од стране холандског генерала Николаја,
замјеника команданта УНПРОФОР, при одласку холандског батаљона из БиХ, аугуста
1995. године.
Само пар дана касније Републички штаб за здравство Републике Босне и Херцеговине је
16. јула 1995. саопштио да је 22.853 прогнаника из Сребренице прихваћено на подручју
тузланско-подрињског кантона уз напомену да се пар хиљада људи налази у пробијању

404
преко српске територије. Градоначелник Тузле Селим Бешлагиц потврдио је радију
"Врхбосна", 17. јула 1995. године да су на тузланско подручје пристигле избјеглице из
Сребренице а око 6.000 људи побјегли су пред Србима и уз борбу се пробијају према
Тузли, док се једна група пробија ка Жепи.

Новинару АР (11. јула 1995) портпарол УНПРОФОР у Сарајеву потпуковник

Гери Кауард потврдио је да су муслиманске снаге користиле заштићену зону Сребреница
за извођење напада на Србе. Поводом пада Сребренице на конференцији Странке
демократске акције у Зеници, 3. августа 1995. године Исмет Грбо изјавио је да је 1000 до
1600 Бошњака, који нису евакуисани, прешло преко ријеке Дрине у Србију гдје их је
прихватио МКЦК (Међунродни комитет Црвеног крста)..

Командант Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић на засједању

Скупштине Републике Босне и Херцеговине, 4. августа 1995. године каже: "Већи дио
јединице 28. дивизије успио је изаћи са тих простора и дио становништва. Ових дана
имаћете прилику да видите постројену 28. дивизију, тј. јединице које су изашле са тих
простора. Превасходно ћемо је употријебити тамо гдје је највећи степен мотивације.
Слична ствар је са припадницима јединице из Жепе..." Нешто касније, извршена је
смотра 28. дивизије у Зеници од стране генерала Расима Делића и највећи дио њених
припадника упућен је на ратишта.

*У Сребренице је у бази УНПРОФОР, остало 59 рањеника. У Тузлу је стигло 87

рањеника из Сребренице, како је 18. јула 1995. године саопштио МКЦК. Срби су одбили
евакуацију 18-орици људи из Братунца, који су задржани као ратни заробљеници, јер су
осумњићени за ратне злочине, саопштио је портпарол МКЦК у Женеви Тони Бурбенер.
Припадник 28. дивизије Самир Фехтић је написао: "Након пада Сребренице нашао сам
се у заробљеништву. Према нама су се понашали крајње коректно и хумано. Један дан је
лично дошао командант генерал Младић и питао да ли нас ко малтретира, дали нам дају
воду и храну као и да сви они који нису злочинци и убице биће пуштени да иду. Он је
својим људима забранио да нас било ко малтретира... Нешто касније сам пуштен и успио
сам да одем и спојим се са својом породицом у иностранству... "

Представник за штампу УНХЦР Сорен Петерсон (у Женеви) оптужио је 15. јула

1995. године бошњачку владу у Сарајеву да спречава пружање смјештаја избјеглицама
из Сребренице у Тузли и "да свјесно манипулише бројем људи који су остали окружени,

405
што га наводи на закључак да влада у Сарајеву од настале ситуације покушава да прави
спектакл". МКЦК је саопштио да нема података за 5000 људи који нису евакуисани. Под
притиском моћних кругова, Савјет безбједности је "Резолуцијом 1010", 10. августа 1995.
године оптужио Србе за злочине у Сребреници. Услиједио је одмах потом одлазак
представника МКЦК и истраживање оптужби. Након неког времена МКЦК је према
подацима 1997. године излистао 3.290 особа које води несталим.

*Према изјештајима Команде холандског батаљона УНПРОФОР, 10. јула 1995.

године у сребреничкој енклави живјело је измеду 30.000 - 40.000 људи. Бројка 50.000
била је плод манипулација, да би се добила већа хуманитарна помоћ, коју су локални
муслимански мочници продавали. Да се манипулисало бројем људи потврђује захтјев
Прелазног општинског вијећа Сребренице (објавила муслиманска средства
информисања 16. јуна 1995.) које од владе БиХ у Сарајеву тражи да, преко Комитета за
односе са УН обезбиједи "операцију падобран" ради снабдијевања 20.000 угрожених
становника Сребренице.
У списковима несталих води се 500 људи који су умрли или погинули прије јула 1995.
године. Према саслушању 460 холандских војника и пуковника Томаса Кареманса из
УНПРОФОР од 25.000 окупљених у бази Поточари уписано је 239 војноспособних
мушкараца и 60 оних који се нису хтјели дати податке јер су дошли по позиву на џихад
са других простора. У изјавама војника нису помињани злочини над муслиманима од
стране ВРС. Медутим, по налогу Команде НАТО министар спољних послова Холандије
Ханс ван Мирло затражио је преправку извјештаја који је након интервенције 30.
октобра 1995. године достављен Влади, што је било супротно од изјава холандских
војника и официра.
Лист "Ди Велт" 12. јула 1996. године пише о сукобу војног и државног врха Холандије
због пордшке НАТО верзији и тврдњи војног руководства да у Сребреници није било
геноцида. "Генерал Кузи јавно се упроставио министру одбране Ворхувеу твдрњом да по
паду Сребренице, српско-босанске трупе нису починиле геноцид над Муслиманима",
пише Велт. Слично износи Ибран Мустафиц у "Слободној Босни" да теза о пожудама
српских освајача за убијењем није разумна, јер су они чак и њега активисту Странке
демократске акције у енклави поново ослободили .

* У рјешавање ситуације око Жепе укључио се командант УНПРОФОР за Босну и

Херцеговину генерал Руперт Смит, који је два дана са генералом Ратком Младићем,
надгледао одлазак муслиманског становништва и тада одао признање Војсци Републике
Српске за коректан однос. Команди УНПРОФОР је речено да у Жепи има 16.000

406
становника, а не 20.000 како су тврдилили у Сарајеву, јер се добијала већа помоћ
УНХЦР. Палић је признао да се хиљаду бораца пробило из Сребренице у Горажде. Из
Жепе је меду задњима, изашао Авдо Палић, који се након телефонског разговора са
Алијом Изетбеговићем пожалио да му пријети војним судом.

Суд за ратне злочине почињене на тлу бивше Југославије, у јавности познатији

као Хашки трибунал, формиран је на изричит захтјев САД, притисак исламских кругова
и бошњачке стране. Поред тога, тајне оптужнице Хашког трибунала нису израз
демократије, већ тоталитарних режима, какви су били обиљежје инквизиције, фашизма,
стаљинизма и других познатих у историји. Трибунал користи методе средњег вијека, то
јест, да се осумњичени хапсе а потом годинама држе без оптужнице каже Жерар Бодсон
у тексту "Страдање невиних" о политичком карактеру Хашког трибунала. Управо због
свега, оптужни акт Голдстона и захтјеви за хапшење оптужених за "ратне злочине" је без
реалних основа, каже Бодсон.
Стални захтјеви тужилаца Луиз Арбур и Карле дел Понте за хапшење служе пропаганди,
"Трибунал за ратне злочине у Југославији, са сједиштем у Хагу, нема много везе са
правом. У ствари, он чак и не слиједи призНАТО међународно право. Особље Трибунала
су углавном намјештеници Вашингтона и служе као продужена рука политике САД у
Европи", написао је Дејвид Биндер.

*Истражни тим Уједињених нација који је обишао Сребреницу по налогу

Генералног секретара извјестио је 24. јула 1995. године да нису пронашли свједоке који
би потврдили злочине. Хјубет Виланд, лични изасланик Високе комисије Уједињнеих
нација за људска права, путовао је са истражним тимом у Сребреницу и Тузлу гдје је
разговарао са већим бројем Бошњака у избјегличким логорима и колективним
смјештајима и при том није пронашао ни једног свједока који би потврдио почињене
злочине.

*Кофи Анан, генерални секретар Уњедињених нација поднио је 15.новембра

1999. године извјештај о "Паду Сребренице 1995. ", на основу налога Генералне
скупштине, од децембра 1998. године. Ту се говори о 33 гробнице, са између 80 и 180
тијела, као и о приближно 2.000 ексхуминираних, од којих су око трећине
идентификовани (значи близу 700) . Број " погинулих " се изједначава са бројем "
несталих ", уз аргумент, да је судбина ових ријешена само у 117 случајева. Списак
несталих мења се у медувремену не само по броју већ и по именима! Било је и још има
ту и ранијих покојника или са списка оних који су Сребреницу напустили прије јула

407
1995. године чија се бројка креће око 5.000 становника .
Насер Орић је са својим друштвом вршио препаде и из енклаве на околна српска села.
Видео-снимке својих акција (пљачке, масакре, паљевине, спаљене куће, мртва тијела,
одсјечене главе итд.) приказивао је и страним новинарима Истраживачи Хониг и Бот
пишу о више од 1.300 убијених Срба до јануара 1993. године . О његовим злочинима
свједочи генерал Морион, предходник генерала Роуза у Босни у интервју у НИН-у .

*Изјаве представника МКЦК и ОЕБС да су се многи вођени као нестали из

Сребренице јавили породицама и гласали на изборима 1996. и 1998. године демантује
бошњачке бројке. По саопштењу Министарства унутрашњих послова Србије у Ужицу је
17. децембра 1995. године у присуству међународних представника организована
депортација 1.000 сребреничких муслимана, који су избјегли на простор Србије из
Сребренице. Сви они су одбили повратак у БиХ па су добили азил прекоокеанских
земаља па није искључено да се и они воде међу несталим?

Холандски Институт за ратну домументацију (НИОД) сачинио је, на захтјев

Владе Холандије, Извјештај о околностима које су довеле до заузмимања заштићене зоне
Уједињених нација Сребреница, под контролом холандског батаљона УНПРОФОР.
Извјештај се након петогодишњег истраживања Института појавио у јавности 10. августа
2002. и јасно поцртава да нема доказа да су наредбе за покољ стигле из Србије од
политичких челника, нити да је било ранијег планирања масакра над Бошњацима у
Сребреници. Извјештај показује да нису нађени докази о планирању и организовању
геноцида са којим се манипулише. Извјештај указује да је око Сребренице било злочина,
али су они појединачни и производ дјеловања појединих група а то се не може
квалификовати као геноцид.

*Група аналитичара сматра да је случај Сребренице намјерно подигнут на ниво

масовног злочина којег су починили Срби како би се изазвало гнушање јавности и рат
приводио крају. Сребреница је за вођења заједничке операције војних снага против
Републике Српске Крајине и Републиек Српске. У Сплиту је 22. јула 1999. године тим
поводом потписан Споразум о упућивању хитне војне и друге помоћи Босни и
Херцеговини у одбрани од српских напада. У складу са договорима Снаге за брза дејства
НАТО под командом генерала Мајкла Џексона укључиле су се у акције.
У књизи "Ратни злочини", њемачког истраживача и аналитичара Јиргена Елзнера
потврђује се манипулисање бројем жртава у Сребреници. Он подсјећа да је до 2002.
године у Подрињу ископано 1883 леша од којих је само 172 поименично

408
 индентификовано. Може се десити да су то и српске жртве. Он подјећа да бројка 4.600
неидентификованих у Тузли не може говорити као жртвама Сребренице већ ширег
подручја: "Број муслиманских жртава се инфлаторно повећава и треба оставити времену
и стручним екипама да то утврде ."
Случај Сребреница треба цјеловито истражити и скинути анатему одговорности са Срба
за геноцид. Неспорно је да су се у Сребреници догодили злочини и да починиоце треба
привести правди. Медутим, у Сребреници није било геноцида, што је доказао и Институт
за ратну документацију Холандије наводећи да у врху политике и војске РС није било
планирања злочина а навјећи број страдалих били су припадници 28. муслиманске
дивизије у току пробоја. У сваком случају бошњачким круговима и даље одговара
позиција жртве јер се тиме лакше остварују циљеве унитаризацији БиХ у којој ће имати
доминанту улогу.

6.26. СРЕБРЕНИЦА "КРУНСКИ СВЕДОК"

Џон Лафланд734, 17. 08. 2009.

Годину дана након избијања рата у Босни, 1993. године, Република Босна и
Херцеговина поднела је тужбу Међународном суду правде против Савезне Републике
Југославије, тврдећи да је та земља починила геноцид. Точкови међународне правде
спороходни су, а посебно они који покрећу Међународни суд правде (у питању је
арбитражни суд који нема моћ присиле, а са слабим надлежностима у међуна родном
кривичном праву), те је пресуда донета тек фебруара 2007. године. Суд је пресудио
против Босне а у корист Србије у скоро свакој тачки оптужнице, посебно по питању
главне тужбе да је Југославија на неки начин контролисала босанске Србе.

Пресуда Међународног суда правде је такође систематски отписала наводе

босанских Муслимана да су босански Срби покушавали да их истребе као нацију. Босна
се позвала на огромну количину материјала, од грозоморних до комичних. Нешто од тог
материјала се испоставило нетачним, као рецимо она чувена тврдња да је један босански

734
Аутор је директор студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу.

409
Србин, чувар логора, приморао једног Муслимана затвореника да одгризе другом
затворенику тестисе; и друге тврдње су редом биле апсурдне, као она да се геноцид
испољавао у ‘психичком болу’ који су босански Срби војници наносили Муслиманима
тиме што су их терали да се крсте (руком, прим.прев.).

Али чак и у оним случајевима где је суд установио да је било злоупотреба, није их
класификовао као геноцид – уз један чувени изузетак. Од стотина страна тужбе о
наводном вишегодишњем геноциду, поднетих од стране босанских Мусли мана 1993.
године (поднели су додатне тужбе 1996. године), остао је само масакр у Сребреници из
јула 1995. године. Он и само он је класификован као геноцид од стране Међународног
кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), а сходно томе и од стране Међународног
суда правде (који напросто прати пресуде МКСЈ-а).

Али какви су докази за тврдње да је у Сребреници почињен геноцид? Не

постављам ово питање онако како би га поставили (и дали одговор) истражитељи као
што су Џонатан Рупер. Моје питање је какви су докази били поднети суду у МКСЈ у
прилог поткрепљења ове уникатне оптужбе.

Герминал Цивиков је рођени Бугарин који живи у Хагу и Келну. Његова књига
„Сребреница: крунски сведок" (Беч: Промедиа, 2009) написана је јасним и често
духовитим стилом. А његови налази су поражавајући. Цивиков објашњава да се пресуда
МКСЈ да је у Сребреници почињен геноцид по налогу руководства босанских Срба,
заснива на сведочењу једног јединог сведока, извесног Дражена Ердемовића, који је
признао да је и сам починио један од масакара. Цивиково дијасецирање ‘крунског
сведока’ и његовог сведочења се чита као детективски трилер – у ствари, од тога би
требало направити филм.

Дана 21. априла 2010. године на Бајакову је ухапшен словеначки држављанин

Франц Кос под сумњом да је актер ратног злочина нд Бошњацима на подручју
Сребренице. Он има интересантну биогафију. Ратовао је за све три супростављене стране
у Босни и Херцеговини. "Слободна Далмација" је објавила разговор са његовим
адвокатом Душком Томићем, који је рекао да је Франц Кос пре Војске Републике Српске
био припадник Хрватске војске, а затим је прешао у Армију Босне и Херцеговине.

410
 "Регрутован је у логору Батковић, код Бијељине... Као припадник Армије Босне и
Херцеговине заробљен је и одведен у логор Батковић. Тада су тајне службе одрадиле
посао – заробљеницима су понудиле уговор, који су потписали сваки појединачно с
Генералштабом Војске Репулике Српске", каже Томић.

Томић тврди да је "у 10. диверзантском одреду "био и велики број Хрвата и
Бошњака", као шти је Бокшић, звани Мачак, који је Хрват, а ухапшен је у Америци због
Сребренице. И он је припадник 10. диверзантског одреда. А Живко Мичић је заправо
Зијад Жигић. Сви су регрутовани у логору Батковић и промењен им је идентитет".

Занимљиво је да је Франца Коса као једног од учесника ликвидације Бошњака код

Сребренице означио током свог хашког суђења за исти злочин Дражен Ердемовић, иначе
по националности Хрват.

До пре два месеца, Франц Кос је под именом Бранимир Манојловић мирно живео
у Бијељини, а када су тамо започела хапшења неких бивших припадника 10.
диверзантског одреда склонио се у Србију, одакле је кренуо аутобусом за Словенију и
ухапшен на граничном прелазу.735

Ердемовић се првобитно појавио 1996. године након што је у Југославији

ухапшен због ратних злочина. Ступио је у контакт са тужиоцем у Хагу јер је мислио да
ће добити имунитет од кривичног гоњења у замену за сведочење. Након што је пребачен
у Хаг, и сам је оптужен за злочине против човечности, за које се изјаснио кривим и
признао да је учествовао у масакру 1.200 цивила Муслимана од којих је стотинак лично
погубио. За овај чин масовног уморства, МКСЈ је Ердемовића осудио на 10 година
затворске казне, умањено на 5 на основу жалбе јер је тако добро сарађивао са тужиоцем.
Али никада није било никаквог суђења зато што се он изјаснио кривим, те сходно томе,
никада није било никаквог унакрсног испитивања. Пуштен је из затвора непосредно
након изрицања пресуде, пошто се сматрало да је већ био одслужио већи део своје казне,
и сада живи под заштићеним идентитетом у некој од северних западноевропских земаља.
Овај масовни убица би могао бити и у вашем комшилуку.

735
Политика, 23. април 2010.

411
 Цивиково интересовање за овај предмет подстакнуто је када је почео да
размишља о веродостојности Ердемовићевог сведочења. Затвореници су, тврдио је овај,
били убијани у групама од по десеторо. Довожени су аутобусима, извођени из аутобуса,
у пратњи су одвођени на место егзекуције у поље пар стотина метара даље, претресени
су и одузета им је имовина, и затим су стрељани. Свађе су избијале између џелата и
жртава; џелати су пили и свађали се; било је потресних сцена, као кад је Ердемовић
покушао да спасе једног старца али је на концу морао да га убије као и све остале.
Просто речено, резонује Цивиков, није могуће убити 1.200 људи на овај начин за 5 сати,
сем ако не узмемо да је за егзекуцију групе од 10 мушкараца било потребно око 2 и по
минута. И са читавих 10 минута, што је по себи постигнуће, било би потребно 20-так
сати да се погуби толико људи. Срачунајте сами и видећете да је у праву.

За све време током ових 13 година како Ердемовић препричава своју причу на 4
различита суђења, ниједан од судија МКСЈ се није сетио ове једноставне рачунице нити
посумњао у истинитост његовог описа. Управо супротно, Ердемовић је више пута
позиван да иступи из свог новог живота и да поново исприча своју причу. У више
наврата је он именовао седам својих су-починитеља. На једном од ранијих претреса,
судија је питао тужиоца да ли ће ови људи бити ухапшени и одговорено му је потврдно.
Али не само да канцеларија тужиоца никад није покушала да похапси или бар да приведе
на испитивање ове људе, него и један од њих (командир јединице) живи у Београду и већ
је давао интервјуе српским медијима, док је други ухапшен по другом основу у САД, а
да Хаг никада није поднео ниједан захтев за његово изручење. Као да је Тужилаштво
решило да онемогући да још неко дâ свој опис догађаја.

Сем признања учешћа у масакру, кључна ставка у вези са Ердемовићевим

сведочењем је да он твди да је његова јединица поступала у складу са нарадбама
руководства босанских Срба. А опет, Цириков са својом екстремном пажњом за детаље,
указује да су Ердемовићеве изјаве у вези са командном структуром његовог малог вода
самоконтрадикторне и неистините. Он тврди да је био принуђен да почини овај масакр и
да је наређење дао један од његових су-починитеља, Брано Гојковић. Али, као што
Цивиков доказује, и као што је и само Тужилаштво у једном тренутку морало да призна,
дотични Гојковић је био обични војник, који никоме није могао издавати наређења.
Управо супротно, показује даље Цивиков, сам Ердемовић је тај који је био наредник
(лагао је на суду тврдећи да су му одузели чин), док је други један починитељ био
поручник. Наравно, немогуће је да редов издаје наређења двојици официра и другим
војницима да почине ратни злочин. Али ако је ово сведочење погрешно, колико се онда

412
можемо поуздати у Ердемовићеву тврдњу да су Гојковићеви наредбодавци били
босански Срби са седиштем у Палама?

Ердемовић је и медијима себе представио као патетичну жртву рата у Босни.

Учинио је то што је учинио зато што је морао. Нека врста романа је чак написана о њему,
као и новински чланци, у којима се уздиже до статуса комплетне будале. Цивиков пак
износи доказе из читаве деценије, како би у ствари показао да је Ердемовић и патолошки
лажов и безосећајни убица. Он није био регрутован војник натеран на борбу, већ
плаћеник који се борио на све три стране у грађанском рату у Босни. Он није натеран,
под претњом смртне казне, да изврши масакр, као што је тврдио на суду. Супротно,
Цивиков показује да је његова јединица била на одсуству када је масакр почињен. Није
био жртва каснијег покушаја убиства како би био спречен да сведочи, што је такође
рекао на суду, већ је криминалац и разбојник који се са друговима убицама свађао око
новца и који је, по сопственом признању, склон нападима насиља и беса. Током времена
проведеног у другим босанским војскама (хрватској и муслиманској) очигледно је био
бескрупулозни ратни профитер који је узимао новац од људи у замену за безбедан
пролазак.

Цивиков ме је убедио да се следеће наведено стварно догодило. Ердемовић је

припадао плаћеничкој јединици која је била на одсуству после пада Сребренице. Дана
15. јула 1995. године неко је очигледно њему и другим плаћеницима на одсуству
понудио много новца (злата, наиме) да почине ратни злочин, у овом случају масакр
затвореника. Другим речима, власти босанских Срба нису имале ништа са тим – и одатле
комична прича о војнику који издаје наредбе. (Можда је он био тај који је имао новца).
Плаћеници су онда отели аутобусе са затвореницима који су били на путу да буду
замењени од стране власти босанских Срба – на ужас возача који нису ништа сумњали,
наравно и на ужас самих затвореника – и убили су их. Неколико дана касније, дошло је
до туче у кафани због новца и бивши другови су почели да пуцају један на другог:
Ердемовић је погођен у стомак и касније је на суду подижући мајицу сентиментално
показао ожиљак тврдећи да су покушали да га убију како би га спречили да сведочи.
Бежећи из ове ситуације побегао је у Југославију, где је неочекивано ухапшен од стране
југословенских власти од којих је успео да побегне обезбедивши трансфер до Хага, где
га је његов лични интерес за обезбеђивање блаже казне, комбинована са способношћу да
исприча невероватну причу, учинио савршеним сведоком Тужилаштва. Тужилаштво је
извукло победу из договора јер је добило „доказе" о геноциду и ланцу командне
одговорности – што му је омогућило да крене за „великом рибом" као што су Караџић и

413
 Младић из главних судских прогона – док је Ердемовић такође био на добитку, јер не
само што је ослобођен од одговорности за масовна убиства, већ му је дат и нови живот,
кућа и вероватно неки извор прихода. Понављам, ово је сведок на чијем сведочењу се
заснивају налази о геноциду у МКСЈ.

Остају нерешена питања. Ко је плаћеницима понудио новац и зашто? Цивикова

књига се базира на документованим доказима, а опет не постоје документовани докази
који би подржали јасан одговор на ово питање. Међутим, постоје шпекулације и
Цивиков их разматра. Као што је сам Милошевић рекао током узбудљивог унакрсног
испитивања Ердемовића – узбудљивог јер, кад код би се приближавао истини, судија
Ричард Меј би се умешао како би га спречио да настави са испитивањем – постојали су
извештаји у Србији о лажној јединици француске тајне службе која је деловала на
територији бивше Југославије и касније била укључена у планове да га збаце са власти,
позната под именом „Операција Паук". Такође је било извештаја да су ове особе биле
присутне у Сребреници. Подразумева се да је Западу „био потребан" велики злочин у
Сребреници, и заиста одмах након пада тог града – и углавном захваљујући притиску од
стране француског председника, Жака Ширака, који је преузео вођство за то питање –
НАТО је интервенисао и довео до краја рат у Босни. Док су бомбардовали мете
босанских Срба, Американци су помогли Хрватима да покрену „Операцију Олуја" током
које је више од четврт милиона Срба протерано из Крајине. Будући поражени и
маргинализовани као ратни злочинци, лидерима босанских Срба је забрањено присуство
на Дејтонској конференцији, на којој су Американци наметнули договор.

Чудно, али изгледа да су се недавно појавили докази да су хрватске власти

смислиле изговор за операцију Олуја. Да ли је то истина? Да ли се исто догодило и са
Сребреницом? Једно је сигурно: смишљање изговора за војне акције је најстарији трик.
Молим вас прочитајте Цивикову књигу ако знате немачки: изванредна је.736

6.27. ТЕХНИКА БОМАРДОВАЊА СЛИКАМА

Џин Тоски Марацани Висконти пише у својој књизи „Коридор": „Често су

коришћени ранији догађаји, који су чувани за одређену прилику. То је случај са
познатим заједничким гробницама у Сребреници, у којима се налазе ‘хиљаде’ тела. У

736
Српски сабор "Двери", 2009, интернет.

414
ствари, посебна истраживања никада нису обављена до краја, због недостатка новца и
због жестоког противљења владе САД-а да се бави ексхумацијом, без Хашког
трибунала". Током 1998. године, госпођа Такако Угаја, из јапанске амбасаде у
Југославији извршила је педантну истрагу о Сребреници за потребе своје владе и дошла
до закључка да је десет хиљада муслимана које су наводно стрељали Срби, могло
разумно да се сведе на бројку од 100 (Балканс Инфос, бр. 38, новембар 1999). „Питање
заједничких гробница често васкрсава уочи неког важног догађаја или значајног
хапшења. Пошто се нека вест лансира, исправке или демантији немају одјека.
Уобичајено деловање на убеђивању подстиче код јавности дубоку мржњу према објекту
комуникације, јер пројектује све своје снакодневне фрустрације, па зато благосиља
оружане интервенције, бомбе, не мислећи рационално на објективне узроке проблема и
умешаног становништва, на мушкарце, жене, децу, породице. У Босни је техника бомбар
довања сликама успешно примењивана од самог почетка рата…"

У писму Луки Растелу, директору Балканске осматрачнице (Оссерваторио

Балцани, писмо од 21.11.2009) Џ. Т. М. Висконти пише: „Изненадила сам се у мају 1996.
У Милићима су Американци из ИФОР-а ухапсили десет наоружаних муслимана за које
се сумњало да су масакрирали три Србина. Предати су српској полицији на Палама.
Пошто није било јасних доказа о њиховој кривици уведени су у картотеку и пуштени.
Тих десет људи, испоставило се потом, припадали су ‘Ластама’, групи екстремиста, а
имена осморице од њих су била на листама несталих у Сребреници које је Међународни
црвени крст предао Међународном суду у Зворнику. Имам копију документације".

6.28. МАСАКР ИЗМИСЛИЛИ ИЗЕТБЕГОВИЋ И КИЛИНТОН

Александер Дорин, аутор књиге „Сребреница – прича о салонском расизму",

швајцарски истраживач, који се већ 15 година бави догађајима у Сребреници, тврди у
једном интервјуу (ситоаурора.алтервиста.ор/Балканија54.хтм, 12.08.2009): „После
четрнаест година истраживања о догађајима у Сребреници из 1995. године, могу да
тврдим да у тој енклави није било никаквог геноцида над муслиманима – мит о масакру
над муслиманима су измислили умрли муслимански ратни лидер Алија Изетбеговић и
ондашњи председник САД-а Бил Клинтон". Наводећи да жртве нису били „деца" већ
одрасли борци убијени у борбама са војском Републике Српске, што није чин геноцида,
он каже: „У јулу 1995, у току српског освајања града, изгубило је живот око 2.000
муслимана – не око 8.000 како тврди муслиманска пропагандна машинерија уз подршку
извесних западних политичара и медија… Да би могли да тврде да је реч о геноциду, а

415
пошто нису имали довољно жртава да подрже првобитну тезу од око 8.000 убијених
муслимана, уврстили су у жртве Сребренице и бројне борце босанских муслимана који
су погинули у борбама пре освајања Сребренице и у другим борбама током грађанског
рата од 1992. до 1995. У листу наводних сребреничких жртава увршћена су и имена још
живих особа".

6.29. И СРБИ СУ МАСАКРИРАНИ

Филип Корвин, бивши цивилни коордиНАТОр Уједињених нација за Босну и

Херцеговину и блиски сарадник бившег генералног секретара Уједињених нација Переза
Куељара пише: „Било је егзекуција небораца у Сребреници, као у свим ратним зонама,
то је сигурно. Они који су то учинили треба да буду гоњени и кажњени. Свеједно да ли је
било 3, 30 или 300 убијених цивила, увек је реч о одвратном злочину. У том погледу
нема никаквог неспоразума. Али, у сваком случају чињенице изнете у извештају
Истраживачке групе су солидна тврдња да је бројка од 7.000 убијених, коју често
помиње међународна заједница, неодбрањиво претеривање. Реална бројка је ближа
цифри од 700."

Има такође доказа, у том тексту, да су Срби били масакрирани, прогањани,

мучени, силовани и понижавани током ратова у бившој Југославији. Међународна
заједница није сматрала корисним да упозна јавност са тим грозотама са једнаким
еланом с којим је евоцирала „масакр" у Сребреници. (Le dossier caché du ‘genocide’ de
Srebrenica).

6.30. ГЛАВНА ПРЕТЊА ЛЕГИТИМНИМ ПРЕКИДИМА ВАТРЕ

Два холандска новинара, Јан Виљем Хониг и Норберт Бот написали су у књизи
„Сребреница, прича о ратном злочину" (Srebrenica, Record of a WarbCrime): „Главна
претња свим легитимним прекидима ватре у Сребреници био је босански командант
сектора Насер Орић, коме је Сребреница служила као полазна база за убилачке нападе на
околна српска села… У очима Холанђана Насер Орић, војни командант и његова два
главна ‘команданта бригада’ Зулфо Туршуновић и Хакија Мехољић, били су ратни
профитери и обични гангстери који тероришу избегло становништво… Штавише,
Орићеви људи су имали покварену навику да заузму положаје поред Холанђана и да
отварају ватру на Србе, надајући се да ће их увући у међусобни сукоб (стр.132-133)".

416
 Друга два новинара, Лаура Силбер и Алан Литл, које нико и нигде не може
оптужити да су гајили симпатије према Србима, запажају у њиховој књизи „Југославија,
смрт једне нације" (Yugoslavie: mort d’une nation) да су 7. јануара 1993. године (на
православни Божић) Насерове снаге изненада напале српске положаје на северу
убијајући српске цивиле и палећи њихова села (стр. 265-266).

6.31. ЗАДАТАК ИЗАЗИВАЊЕ КРВОПРОЛИЋА

Наравно, нико се у западном свету није запитао како је једна тако велика војна
групација, као Орићева, могла да борави и дејствује у „заштићеној" зони под контролом
УН и како су Холанђани допуштали да Орићеви војници заузимају положаје крај њих и
отварају ватру на српске цивиле. Орић је у ствари имао задатак да изазове крвопролиће
како би се остварио план Клинтон - Изетбеговић да се створи пропагандна слика о
геноциду, и то искористи као повод за дејства против Срба. О томе говори Едвард С.
Херман с Универзитета у Пенсилванији у поменутом „Досијеу": „Муслиманско-босанске
власти изјавиле су да им је њихов шеф Алија Изетбеговић рекао да ће интервенција
уследити ако Срби убију више од 5.000 особа у Сребреници. Чињеница да је Сребреницу
напустила војна снага много већа од снага нападача, затим повлачење које је ту снагу
чинило рањивијом што је изазвало бројне жртве у борбама или у међусобним
обрачунима, омогућила је да се достигну бројке приближне Клинтоновим
критеријумима."

У прилог овој Хермановој тврдњи иде и документ „Пад Сребренице" (The Fall of
Srebrenica), А/54/549), Извештај генералног секретара уз Резолуцију Генералне
скупштине 53/35, 15. новембар 1999, § 115: „Преживели из делегације из Сребренице
изјавили су да им је председник Изетбеговић рекао да је НАТО интервенција у Босни и
Херцеговини могућа, али само ако Срби уђу у Сребреницу и убију бар 5.000 становника.
Председник Изетбеговић је категорички негирао такву изјаву". Али, Хакија Мехољић,
бивши шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је осам особа, поред њега (све живе у
том моменту) „могло да потврди" ту Клинтонову сугестију. (Дани, 22. јуни 1998).

Наравно, Изетбеговићево негирање договора са Клинтоном само наивнима може

бити уверљиво, јер је био склон великим лажима које су имале за узрок смрт хиљаде
цивила. На пример, Алија Изетбеговић је рекао Франсоа Митерану, у јуну 1992. године у
Сарајеву, да Срби имају концентрационе логоре у којима држе муслимане. То је изазвало

417
жестоку антисрпску реакцију у западном свету. Међутим, Бернар Кушнер, у својој књизи
„Ратници Мира" (издавач: Grasset et Facquelle, 2004), на страницама од 384-387, описује
његов и Холбруков последњи сусрет са Алијом, 2. децембра 2003. када Кушнер поставља
Изетбеговићу питање о постојању српских концентрационих логора. Подсећа га на
сусрет са Митераном и на оно што му је Изетбеговић тада рекао о логорима смрти:

„Ви сте то поновили пред новинарима. То је изазвало велико неспокојство у

свету. Франсоа Митеран ме је послао у Омарску, отворили смо и друге затворе. То су
била страшна места, али није било систематског истребљивања. Знате ли то?"

Одговор: „Да. Мислио сам да би моја „открића" могла да убрзају бомбардовање.

Видео сам реакцију Француза и осталих… Преварио сам се".

Умешао се Ричард Холбрук: „У Хелсинкију сте схватили да се председник Буш

старији неће мешати?"

Изетбеговић: „Да, покушао сам, али изјава је била лажна. Није било српских
концентрационих логора, ма како да су страшно изгледала та места."

Јасно је да је са таквим пакленим режисерима као што су Алија и Насер, свака

представа била могућа, па и да се жртвују муслимански и српски животи цивила из
Сребренице и Братунца.

6.32. ВЕЛИКИ БРОЈЕВИ СУ ПОТРЕБНИ РЕЖИСЕРИМА ГЕНОЦИДА

Велики бројеви су били потребни таквим режисерима да би се прешло на терен

геноцида, а о томе каква је веродостојност бројке од 8.000 цивилних жртава говори и ова
анализа западних извора: „Бројка од 8.000 није компатибилна ни са елементарном
аритметиком када је реч о Сребреници пре и после јула 1995. Особе измештене из
Сребренице – значи преживеле масакр – које су регистровали Светска здравствена
организација почетком августа 1995. и босанска влада достигле су бројку од 35.632 лица.
Муслимана који су могли да дођу до муслиманских линија ‘а да њихове породице то не
знају’ било је најмање 2.000, а око 2.000 је убијено у борбама. То је 35.632 преживелих
плус 2.000 погинулих у борбама, а заједно са 8.000 стрељаних значило би да је
Сребреница пре рата имала 47.000 становника, иако их је у стварности било од 37.000 до

418
40.000 (судија Међународног кривичног суда Патриција Валд је дала процену од 37.000).
Бројке се не подударају." (George Bogdanich, Politics of War Crimes, Rooper, chap.4, The
Numbers Game, Srebrenica Research Group).

6.33. ТВРДЊА ТРИБУНАЛА НИЈЕ ПОТВРЂЕНА ЧИЊЕНИЦАМА

Канадски генерал Луис Мекензи, први командант мировних снага Уједињених

нација у Босни, сведочи у поменутом Досијеу групе америчких истраживача: „У
највећем броју недавних извештаја, контекст и одговорност за катастрофу у Сребреници
нису описани. Више се волело најједноставније објашњење: црно-бели догађај у коме су
само Срби кривци… Пошто су муслимани временом постали боље опремљени и
увежбани, почели су да излазе из Сребренице и да нападају српска села и убијају њихове
становнике, а онда се брзо враћали у зону које су штитиле снаге Уједињених нација. Ти
напади су достигли врхунац 1994. и наставили се до почетка 1995, пошто је канадски
пешадијски контигент замењен јачим холандским контигентом… Елементи који су дати
Хашком трибуналу за ратне злочине доводе у озбиљну сумњу бројку ‘до’ 8.000
масакрираних босанских муслимана. Та бројка укључује ‘до’ 5.000 оних што су
регистровани као нестали. Више од 2.000 тела је есхумирано у Сребреници и околини и
међу њима су жртве све три године јаких борби у региону. Аритметика једноставно не
може да потврди бројку од 8.000 убијених."

Карлос Мартинс Бранко, професор на катедри за друштвене и политичке науке

Европског универзитетског института из Бадије Фијезолане пише у „Досијеу": „Да су
Срби имали претходно смишљени план геноцида не би напали само са једне стране
остављајући могућност бекства на север и на запад, већ би извршили опсаду и не би
никога пустили да побегне… Циљ у Сребреници је било етничко чишћење, а не геноцид,
за разлику од онога што се десило у Крајини, где је хрватска армија десетковала српска
(Д. М.) села у којима није било никаквог војног отпора… Допуштени пад Сребренице
може да се чини као нека макијавелистичка оркестрација, али јесте истина да је влада у
Сарајеву ту имала много да добије и то су каснији догађаји показали".

Мајкл Мандел, професор права на Универзитету у Торонту, каже („Досије"):

„Тврдња трибунала о геноциду у Сребреници није потврђена ни чињеницама, нити
призваним правом… На крају крајева, ова сложена мрежа аргумената служи да подвуче
да није било никаквог геноцида, нити било каквог геноцидног акта у Сребреници. Било

419
је ужасних ратних дела која нису ни мање ни више ужасна, без обзира на то да ли су
била легална или нелегална. Али за овакву врсту аката кривица мора да буде много шире
примењена него онај простор на који се жели применити дефиниција геноцида, шире од
директних криминалаца и свих локалних актера, да би се у њу укључили и други који су
одговорни за рат у Босни: Европљани који су због сопствених интереса запалили фитиљ
у бившој Југославији потврђујући њен распад, и Американци који су, због истих разлога,
потпалили пожар и то тако да га нико не може угасити пре њихових бомбардера. Не
треба заборавити ни Хашки трибунал који је био потпора и саучесник свег тог насиља
коме је давао оправдање…".

Професор Мандел наводи, у потврду својих ставова, и следећу изјаву Ели Визела,
коју је он дао, упркос томе што је био велики заговорник војне интервенције: „У мојим
очима геноцид је намера и воља да се уништи један народ. Холокауст је био смишљен да
уклони и последњег Јеврејина са планете. А може ли ико поверовати да су Милошевић и
његови саучесници озбиљно мислили да истребе све Босанце, све Албанце и све
Муслимане на свету?" (Elie Wiesel, The Question of Genocidi, Newsweek, 12. април 1999,
стр.37)

Бивши високи функционер УН Седрик Торнбери пише (Cedric Thornberry, Saving

the War Crimes Tribunal: Bosnia-Herzegovina, Foreign Policy, septembar 1996): „Став
извесног броја међународних либералних медија је да су Срби једини дивљаци…
Манипулација је била успостав љена, иако је била прећутна и инфилтрирана у односе
између влада, медија и трибунала. Она је допринела да се од масакра у Сребреници
начини симбол зла, уз помоћ ‘правде’ трибунала и подршку либерала и Међународне
кризне групе, ради давања оправдања за НАТО агресију и растурање Југославије, а још
шире за ‘хуманитарну интервенцију’. Може ли се више тражити од система
пропаганде?".

Два висока функционера Уједињених нација, група новинара и универзитетских

истраживача, као непристрасна и независна Група за истраживање о Сребреници
(Srebrenica Research Group) саставила је 2005. године извештај на 200 страница којим
озбиљно доводи у питање све „оно што је надувано у погледу броја жртава и оно што је
искривљена представа чињеница коју стварају владе, невладине организације и медији" у
вези са падом Сребренице 1995. године. Овај извештај је послужио као значајан део
књиге „Скривени досије о ‘геноциду’ у Сребреници" (Editions Le Verjus, Association
Verité et Justice, 2005.).

420
 У петнаест закључака извештаја написаног на основу хиљада докумената,
сведочења и личног увида на терену, Група констатује да су број жртава у Сребреници и
контекст догађаја извитопериле владе, невладине организације и нове организације,
односно да теза о убиству 8.000 муслимана нема никакво утемељење у доказима и реч је
о политичкој конструкцији. Евидентирају се манипулације Била Клинтона, под
притиском Боба Дола, да се исконструише слика потребна у геополитичке и економске
сврхе евроатлантиста. Изражава се уверење да су се муслиманске снаге повукле из
Сребренице, управо да би се створила слика масакра. Закључује се да се тражи осуда за
етничко чишћење само када је реч о Србима, а никако када они претрпе етнички изгон и
масакре. Жестоко и аргументовано се оспорава теза о геноциду и потпора коју јој је дао
Хашки трибунал. Разголићује се улога многих новинара и мас медија као инструмената
политичке пропаганде против Срба, без утемељења у чињеницама и праву.737

6.34. ИСТИНА ЈЕ САСВИМ ДРУГАЧИЈА

Један од некадашњих 1.200 холандских војника УНПРОФОР-а из Сребренице

Марко ван Хес за "Вести" каже да су он и његови саборци у својој држави проглашени
"лошим момцима", а да је Запад представио муслимане и Хрвате као једине жртве
последњег рата у Босни и Херцеговини.

- То није тачно, веће жртве су Срби - каже Ван Хес.

Овај Холанђанин је други пут боравио у Београду и, како каже, дошао је да

помогне Центру за истраживање злочина над Србима, јер жели "да се сазна истина, не
само о Сребреници".

- Почетком деведесетих био сам професионални војник, а мој батаљон, у саставу

мировних јединица УНПРОФОРа, добио је задатак да обезбеђује Сребреницу. О бившој
СФР Југославији и њеном распаду, односно ратовима, нисам знао много, осим да је то
нека држава на Балкану и да треба, на територији бивше Босне и Херцеговине да радимо
на очувању мира - прича Ван Хес, који је тада имао нешто више од 20 година.

"Младић био добар војсковођа"

737
Драган Мраовић, Истина о Сребреници – лош цемент за будућност, Печат, 4. фебруар 2010.

421
 - Када сам стигао у Сребреницу, врло брзо сам сазнао ко су Ратко Младић и
Радован Караџић. Младић је био добар војсковођа, а Караџић први председник
Републике Српске. Још и данас сам запањен како медији могу да искриве свест људи. У
крајњем случају, на сопственој кожи сам искусио специјалну врсту рата, односно
медијско ниподаштавање и анатемисање - каже Ван Хес.

Данас је отац двоје деце, с трећим на путу, и власник је агенције за високоризично

обезбеђење. Са службовањем у војсци опростио се после Сребренице, али овај период
свог живота, каже, није заборавио. И даље га прогони понашање холандске владе према
њему и његовим саборцима, као и медијско анатемисање Запада. Зато и данас покушава
да се избори са сопственом владом, и скине "љагу о наметнутој теорији" да су они "лоши
војници" и да су муслимани највећи страдалници.

- Истина је сасвим другачија. Оно што смо видели одмах по стизању у

Сребреницу, јесте да се са Србима може сарађивати. Срби су били љубазни, приступачни
и гостољубиви, баш као и данас, скоро две деценије касније у мирнодопском Београду.
Ипак, тада је био рат, а муслимани, на чију страну се ставио Запад, били су опасни и
потуљени. Њих нисмо могли да разоружамо, са њима није било никаквог разговора.
Једно обећају и договоре са нама, а ништа или, још горе, ураде све што су рекли да неће -
прича Ван Хес.

Војници психички оболели

- Неправда коју је тешко исправити, као и медијски притисци којима смо били
изложени по повратку у Холандију, довела је до тога да се већина разболела. Од здравих
људи преко ноћи су постали психички нестабилни, гоњени разним страховима и
неурозама, а велики број је завршио без основних средстава за живот, данас су социјални
случајеви од којих сви перу руке - прича Ван Хес.

Како каже, холандским војницима је тешко полазило за руком да остваре било

какав договор са муслиманима, нарочито када је реч о разоружавању.

- Стално су манипулисали и искривљивали истину. Наши претпостављени о свим

тешкоћама са којима смо се сусретали су уредно обавештавали своје надређене, односно
нашу владу, али никоме ваљда није одговарало да се сазна истина. Очигледно је да су
муслимани морали, по нечијем налогу, претпостављам, Запада, да буду приказани као

422
 жртве Срба, или ми бар све тако изгледа с ове временске дистанце - вели наш
саговорник.

Ван Хес се сећа како су се холандски војници кући вратили болесни и видно
мршави.
- А на све то и бројне критике наше владе која се правила да не зна каква је стварна
ситуација била у Сребреници и јавно проглашавање нашег лошег рада. То нас је све
докусурило - невесело признаје саговорник "Вести".

Као последица њиховог незадовољства и жеље за остваривањем права и истине

направљен је сајт бивших холандских војника УНПРОФОРа на коме се ових дана нашло
и питање: "Да ли бисте сведочили у корист Радована Караџића или Ратка Младића".

- До сада се нас 16 изјаснило да би сведочило. Уколико моје сведочење може

помоћи Радовану Караџићу, радо ћу бити његов сведок - каже Марко ван Хес, који је у
Београд дошао на позив Центра за истраживања злочина над српским народом, а
домаћин му је био један од оснивача Центра Миливоје - Бата Иванишевић.738

6.35. СТЕПЕНИЦА НА ПУТУ КА РУСИЈИ

"Кад се Србија баци на колена, ако то дозволите, само је степеница на путу према
Русији. Према мом мишљењу, у том смислу, област Кавказа ће постати централна
интересна сфера за атлантисте. Понуду чланства у НАТО пакт Украјини и Грузији,
наравно да Русија доживљава као својеврсну провокацију. Није искључено да Русија у
једном моменту буде присиљена и војно да реагује. Свој циљ Американци у Украјини
нису остварили до краја, али ни у Грузију. САД је правио исхитрене реакције у
Авганистану и сада у Ираку. Последице су вам познате. Русија себи неће дозволити да се
крвави сценарио прави у њеном суседству. Ипак треба имати на уму да су Американци
увек спремни да изазову ратне сукобе, јер једини излаз из њихове дубоке економске
кризе је рат. Стварају се сепаратистичке тенденције у Јужној Осетији, Абхазији,
Придњес тровљу. Американци су започели да спроводе пројект 'Велики Блиски исток' са
сукобима у Сирији, Либану, Ираку, а како ствари стоје уопште није искључена

738
Ј. Олујић, Повест бившег холандског "мировњака" у Сребреници - Праве жртве су Срби, Вести.

423
 могућност напада и на Иран. Американци неће стати са прекрајањем граница по свету.
Америку неко мора зауставити!"739

6.36. АПЕЛ ИЗ МОСКВЕ

Поштовани посланици Скупштине Републике Србије!

Центар за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске

академије наука Вам се обраћа у вези са питањем осуде злочина у Сребреници.

Данас је проблем Сребренице постао предмет политичке спекулације, у коју

увлаче Србе иако се појављује све више података да је Сребреница испланирана и добро
изведена операција западних специјалних слузби. Лаж о Сребреници се шири по свету
огромном брзином и борити се са њом постаје све теже. Муслиманску верзију жртава
нико и не покушава да провери, сви је прихватају као аксиом. Ипак, подаци о броју
жртава нису потврђени чињеницама, слика догађаја у јулу 1995. године остаје нејасна,
подаци противречни, а многе оптужбе – измишљене.

Ми смо у Институту организовали међународну конференцију посвећену

Сребреници. У раду конференције учествовало је више од 30 научника из разних земаља.
Први пут су правници, историчари, патологоаналитичари, демографи и истразивачи из
других области анализирали многе податке, пронашли многе противречности у
званичној верзији и приказали нову методологију истраживања броја жртава. Сви
догађаји су стављени у историјски контекст, отворени су нови аспекти догађаја који
мењају општу слику дешавања. То је дало могућност да се другачије гледа на проблем
Сребренице и да се почне са преиспитивањем официјелне верзије.

По нама, журити са признањем своје кривице и са извињењем не треба све до тада

док све околности везане за догађаје у Сребреници не буду разјашњене и не постану
опште добро јавности. Иначе ће то бити тежак терет и оптужба на плећима целог српског

Стефан Верноле, Неко Америку мора зауставити, Печат, 28.07.2008. Аутор је познати италијански
739

интелектуалац, публициста, др историје, уредник геополитичког научног часописа "Евроазија".

424
 народа, постаће потврда верзије НАТО-ваца о кривици Срба за све сто се догађало на
Балкану 90-их година и оправдање за бомбардовање 1999. године.

Нама се чини да је сада главни задатак испитати тај сложени период из рата у
Босни и Херцеговини, проверити све чињенице, показати нове податке, дати науци,
медицини и правној експертизи све обајављене чињенице, спровести анализу
докумената, обелоданити узрочно-последичну везу са претходним догађајима везаним за
уништавање српског живља и дати свету праведну слику догађаја у Сребреници. Још су
живи сведоци и учесници тих догађаја, проговорили су холандски миротворци,
објављују своја истраживања научници, измедју осталог и на Западу. Не треба српски
народ да сноси одговорност за то сто није урадио. Не треба руководство бесконачно да
се извињава, понижава, подривајући тако самопоштовање народа. После тога, сутра нико
неће поћи да брани Отаџбину, неће штитити своју земљу и борити се за њену
независност.

Центар за изучавање савремене балканске кризе Института Славјановеденија

Руске академије наука спреман је да уједини снаге са српским научницима и научницима
из других земаља да се проучи случај Сребреница.

Јелена Гускова, доктор историјских наука

Руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института

Славјановеденија РАН

Фонд стратешке културе, Москва740

740
Извор: Стандард.рс, 12. март 2010. године

425
 7. МУСЛИМАНИ СВЕДОЧЕ

Истина о монструозним злочинима муслиманских оружаних снага, али и

ненаоружаних цивила, тешко се пробија у светској јавности. Добро изрежирана
промуслиманска пропаганда у свету, посебно у државама које су носиоци утицаја на
развој догађаја на штету Срба, спречава сваки покушај продора истине и оптужби
муслиманске стране за ратне злочине и геноцид над српским народом у Босни и
Херцеговини, па и у Подрињу. Сваки покушај доказивања истине о развоју и току
догађаја који су довели до догађаја у јулу 1995. године и наглашавања узрока и
последица затирања српства у Подрињу током 1992. и 1993. године, па и након
проглашавања тзв. заштичених зона које никада нису демилитаризоване и које су
служиле као полазна основица за упаде на српске територије, убитства на њима и
паљевине, а онда повлачење под заштиту Уједињених нација стално оптужијући Србе,
данас завршава оптужбом за негирање ратних злочина и геноцида. Па, ево нека о тим
злочинима говоре сами муслимани, учесници у догађајима, неки и у злочинима, а некима
је почела да прорађује савест, време ће учинити да ће ових последњих бити све више.

7.1. ИБРАН МУСТАФИЋ, АУТОР "ПЛАНИРАНОГ ХАОСА"

*У књизи "Планирани хаос" Ибран Мустафић каже да му је Хамед Салиховић

Сало саопштио шокантну вест: "Добио сам депешу из ЦЈБ Зворник у којој пише да се на
простору Сапне догодила пљачка једне кафане, из које су отуђени покер апарати и
аутомобил џип кабриолет, а да је у пљачки директно учествовао Насер Орић"

Мустафић каже да се тих дана све више бавио набавком оружја за муслимане на
подручју општине Сребреница. Уз њега је готово нераздвојан Насер Орић. Као нека
врста конкуренције појављује се у Братунцу Нуриф Ризвановић, председник
Муслимансог националног вијећа. Насер се окреће и према њему, а Мустафић све то
тумачи мотивом уносног посла са оружјем.

"У том периоду по целом терену општине Сребреница и општине Братунац круже
приче о масовној допреми наоружања. Више се не прича о комадима, него и
шлеперима", пише Мустафић.

Сл. 26 ИБРАН МУСТАФИЋ

426
 *А Сребреница се те 1991. године све више пунила убојним направама. Мустафић
каже: "Једне вечери ме је Роко одвео у своју собу и показао неколико пушака
'пумпарица'. На питање одакле му, рекао ми је да углавном долазе из Сребренице, преко
нашег главног имама Хасиба Ковача..." Али, "за два дана дојурио је Ахмо Тихић из
Скелана. Прича да је Насер Орић долазио на Скелане, довезавши са собом две
'пумпарице'... Каже да су пушке биле намењене да се продају Србима!"...

... "И како је комплетно наоружање општинског штаба Територијалне одбране још
1989. године отела Југословенска народна армија", пише Мустафић, "у Фабрици
акумулатора је остало још око 4.000 цеви само пешадијског наоружања и један
противавионски топ...

...Више пута ме је Насер Орић упозоравао да би требало урадити нешто око овог
ПАТ-а (противавионски топ, аутори). Једну вечер отишли смо до фабрике акумутарора
када су на обе улазне капије били Муслимани дежурни портири. Њима сам рекао да
вечерас треба бити изнесен ПАТ из фабрике и да је њихов основни задатак да ништа о
томе не знају...

... Насер и Мирсад одмах су отишли до фабрике и одшлепали ПАТ у Горње

Поточаре. Те ноћи падао је први снег, тако да је камион оставио иза себе трагове који су
водили до Насерове куће. ПАТ су оставили у Насерову гаражу, и посао је био
завршен."741

*О "судјењу" Нурифу Ризвановићу у Коњевић Пољу, Ибран Мустафић је записао

оно што му је рекао Хамед Салиховић Сало, начелник Станице јаве безбједности
Сребреница:

"Мој Ибро, јебо ти народ! Народ ти је обична стока, која само зна за другим
халакати. Нурифу је пресудио народ. Кад смо ухапсили Нурифа Ризвановића и друге, у
Коњевић Пољу је доведено око три хиљаде људи. Када је Нуриф изведен пред народ на
бину и на питање са бине да ли треба издајника убити, сви углас кличу: 'Убити, убити'.
Народ ће те увек јебати. Када Зулфо (Турсуновоћ) удари тупим делом ножа у главу,

741
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 5. јун 2008.

427
 народ кличе. Нурифа и његове су у затвору убили на мртво име. Нуриф је на бину
изведен у лошем стању".

Хамед Салихивић Садо је рекао Мустафићу да је одмах после митинга у Коњевић

Пољу Насер Орић отишао у акцију на зворничку Каменицу, у којој је "ликвидрано
око120 четника, али знам да је на Каменици погинуло и неколико наших". Хамеда је
пред крај рата стигла смртна казна. Убијен је приликом покушаја атентата на
Мустафића.742

*Акцију пљачке у селу Чумавићи није извео Насер Орић. Зато је одлучио да
одмах предузме нешто слично. Са својом екипом одјурио је у селу Сијемово и издао
наредбу да се оружје преда сутра до 12 часова. Кад је у заказано време дошао да узме
плен, каже Мустафић, имао је шта да види. Сви становници Сијемова, који су
поседовали оружје, напустили су село. Остао је само старац Милош Зекић. Насерова
освета је била сурова. Зекић је убијен, село је опљачкано и спаљено. Сва пешница
завршила је код Насера и неког Екрема.

Шта се догодило после разоружавања Срба у Чумавићима? Мустафић у

"Планираном хаосу" каже:

"Поново је, нова екипа кренула тамо. Од Чумављана су запленили још неколико
пушака, а после су Чумављани колективно стерани у Поточаре. Пре него што су
Чумављани доведени у Поточаре, по Чумавићима су 'оперисали' Џони и Гармиш,
наводно скупљајући марке и злато. После транспорта наш хоџа Алија Јусић је постао
главни магационер, који се са трактором обрео у Чумавићима".

"Кренула је пљачка", пише Мустафић, "Осетио је хоџа да је рат бољи бизнис од

вере. Дошло је и до првих негодовања у 'екипи' око поделе плена. Кад су 'опухали'
Чумавиће, нашли су у једној кући керамичке плочице. Неко је хоџу упитао да ли да и то
товаре, на шта је хоџа узвратио потврдно да ће и плочице затребати. После пљачке
Чумавића и Сијемова, цела је Јоховача била пуна стоке. Насер је био незадовољан

742
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 7. јун 2008.

428
 расподелом плена. У препирци је хоџи осповао и Бога. Ипак је узео млин, трактор 'Томо
Винковић' и вола".743

*Како изгледа пљачка у којој учествују хорде из Сребренице, Мустафић описује:

"Неки нису гледали шта је, само да се узме. Цела Бегова њива била је прекривена
теписима, и Насерова тераса. Неки су упали у Фабрику акумулатора и масовно носили
портабле од компјутера, мислећи да су телевизори. Адем Хабибов је узурпирао теретни
'Мецедес' од Задруге, а његов брат Амир 'мерцедес' од Цинкаре. Адем се одмах бацио на
извлачење нафте из терминала 'Транспорта' и 'Експреса'. Насеров млин на нафту, који је
довукао из Чумавића меље брашно по целу ноћ"...

... Док је Насер јурио узурпираним црним "мерцедесом" , његови сународници су

пљачкали "ослобођене" Сасе... "На самом улазу у Сасе стање је хаотично, вашарска
атмсофера без музике. Народ је тутњао на све стране. Утакмица је почела, ко шта уграби,
успео је. Осмачани су били поред тенка Т-34. То је њихово! У близини, поред тенка
окупиле се две супростављене екипе. Између њих је стајало буре нафте. Један човек је
носио џак пун покланих кокоши", пише Мустафић.

"Кућа Бате Ранкића већ је горела... Један човек је НАТОварио пун шпедитер
столарије, двојица у свађи са упереним пушкама један у другог".

Опис пљачке Мустафић завршава закључком:

" У Сребреницу је доведен из Саса и један транспортер, мини ВБР (Вишецевни

бацач ракета), ПАТ-ова и ПАМ-ова је било више него што је требало. Брдски топ је био
одавно у функцији, пушкомитраљези М.58 нису били толико популарни и престижни,
као пушкомитраљези М.84. Миниобацача калибра 60 и 80 мм било је довољно".744

*На згради општине у Сребреници освануо је натпис: Пријеки војни суд!. Међу
судијама и Зулфо Турсуновић. За овог Насеровог заменика Ибран Мустафић каже:
"Зулфо је неписмен, 1970. и неке у Којиној кафани у Сребреници починио је двоструко

743
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 8. јун 2008.
744
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 8. јун 2008.

429
 убитсво. Био је најпре осуђен на смрт, па му је казна смањена за 20 година, а одлежао је
14 година робије".

Насер Орић је Зулфу предложио за одликовање "златни љиљан". У образложењу

је написао да је Зулфи надимак Бато и да је узорни сребренички домаћин. Ево још
неколико података о овом судији преког војног суда. Рођен је у Сућески, општина
Сребреница. Један је од команданата муслиманскиух банди овог краја, криминалац
оптуживан више пута за убитство. Био је организатор и предводник многих напада на
српска села. Поред осталих, напао је и спалио Осредак 14. маја 1992, Загоне 5. јуна 1992.
и Кравицу на Божић, 7. јануара 1993. године.

Сурово је злостављао цивиле у сребреничком затвору: После једне Зулфине

тортуре Љубица Гагић извршила је самоубиство, попила је камену соду. Зулфо је
опљачкао имовину многих Срба.745

*"Док по Сребреници глад и смрт харају, Насер ужива на све начине. Тако смо
једном дошли код њега у стан у Лемелама на Панђуришту, где су биле Шехида, удовица
убијеног Јакуба, и њена кћи Зијада... газда је у суседну собу зовнуо Зијаду да га, како
рече, мало измасира. Одгегао се Насер и Зијада је кренула са масажом. Имала је већ
петнаест година, тако да је већ била употребљива за масажу, али је проблем што се јадна
заљубила у газду... Сазнања да су неки 'јахали' девојчице за килограм брашна, којима по
годинама могу бити дједови, учинила, су ме јачим у ставу да никада нисам крочио на
било какво окупљалиште".

Описујући патње муслиманског становништва сребреничке општине, Мустафић

каже: "Ко је шта имао од стоке, клао је и мењао за брашно. Килограм меса је у почетку
био килограм кукуруза, али је цена месу падала. Кило меса за пола киле кукуруза. Неда
нико кукуруз за месо. Сто кила пшенице дошло је до 2.000 ДМ... Док је народ гладовао,
други су се богатили. За поједине команданте је радила вршалица, тако да је цена жита
била боља него икада... Поједини млинари су почели да носају златно прстење и златне
ланчиће, на Осмачама су жене давале прстење за прегршт кромпира".746

745
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
746
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.

430
 *Мустафић овако описује муслимански поход на Кравицу:

"Био је 6. јануар 1993. Бадње вече уочи православног Божића. Ујутро сам сазнао
да је раном зором кренула акција, на Кравицу. С рођаком Кемом кренуо сам и ја према
Кравици. На истуреном командном месту на Јаглићу нисмо нашли никога. Када сам
погледао према Кравици, талас дима кретао се према Братунцу. Било ми је криво што
нисам знао за акцију. Са Јаглића сам јурнуо према Кравици, из које је народ већ куљао
као да се враћао са вашара.

Нико није ишао празан, колона до неколико километара је иза себе вукла све што
је стигла. Највећи сретници били су они који су допрли до белог брашна, пшенице и
соли... Како је падао снег, а ноћу су били јаки мразеви, главно средство превоза били су
капци од шпорета на дрва "смедеревца". Када сам видео да један човек из Кравице,
узбрдо, по снегу вози бицикл, одлучио сам да се вратим. Могу да замислим да је неко
понео детерђент, ракију, па и суђе, али ми ни до данас није јасно да 7. јануара из Кравице
по дубоком снегу узбрдо вози бицикл".

Мустафић каже да се после пада Кравице конвоји са храном испред његове куће
према Сребреници дефиловали непрекидно три-четири дана. "Кравица очито није ни
очекивала напад, него лагодан дочек православог Божића. Занимљиво, тада је у акцији
на Кравицу рањен Веиз Шабић, који је командовао јединицом из Коњевић Поља. Није
чудо што је рањен, али је јако чудно што је рањен с леђа".

Мустафић записује и ово: "На путу из Јежестице сретох једног момка из

Шушњара са воловском запрегом. Кола су била пуна дасака од разваљене каце и још
понеких потрепштина. Видим, за неке је пљачка постала хоби... Један изнад цесте, други
испод, лежала су већ прилично опузла два тела српских бораца. Нису били ни укопани....
Кравица је делимично изгорела и девастирана, Сандићи порушени, Лолићи девастирани,
Первани изгранатирани...".

"На улазу у саму Кравицу", пише Мустафић, "сустигао нас је комби, који је ишао
из Коњевић Поља. Комби је био пун, тако да смо се једва угурали. Када смо стигли на
Авдагину њиву, комби стаде, јер се даље морало пешице. Са нама је изашло и троје

431
 заробљеника, које је требало пребацити у затвор у Сребреницу. До сада су били у
притвору у Коњевић Пољу. Била су два мушкарца и једна женска особа. Један Жућо,
кога су наши борци тако и називали, био је у мало бољем стању, а други мушкарац по
изгледу је био тек можда пунолетан, као и девојка. Њих двоје су били у катастрофалном
стању. Код овог другог мушкарца је врат био као у тукавца (ћурана), ваљда од глади.
Код девојке ноге су биле као чачкалице.

Кренула је колона пешице по каљуги, која је и способном била тешко савлададива

препрека. На ногама девојке биле су неке потпећене ципеле, које је једва вукла за собом.
Очито да се неко намирио на боље. После скоро два месеца питам шта је било са ово
троје спроведених. Не знам праву истину, али изгледа да су побијени – рече ми
Хамидовић Салих Садо".747

*Ибран Мустафић сматра да је Алија Изетебеговић главни кривац за судбину

Сребреничана, он га назива "гробаром народа". Он оптужује Алију Изетбеговића да је
био у дослуху са Србима како би се спречило да Сребреничани крену према Тузли.

"Након свега", пише Мустафић, "само менталном слепцу може бити нејасна улога
Алије Изетбеговића, човека који је доведен да заврши посао са Босном и Херцеговином
и остане забележен као њен последњи председник, који се од председника претворио у
обичног трговца бошњачким главама и доНАТОра босанкохерцеговачке груде...

... Агресија и рат, као вешто планирани хаос, додатно су Алији Изетбеговићу
послужили да проси по целом свету на патњи државотворног бошњачког народа, којег
треба свести на неку верску скупину, а свом принцу, принцезама и његовим женским и
мушким снахама коначно у вене убризгати плаву крв. Алија Изретбеговић, као највећи
гробар у повијести бошњаког народа и његове домовине, уједно се претворио у највећег
издајничког Ал Капоена, чији лик и дело, након што се упокојио, сија најсјајнијим
сјајем. Опстанак бошњачког народа једино могућ ако се његов сјај претвори у таму".748

*Страховладу локалне војне хунте, Мустафић овако описује:

747
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
748
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.

432
 "У Сребреници самовоља, иживљавање, малтретирање. Војна хунта је и власт и
полиција и тужитељ и суд и извршитељ. Како сам начуо да је Зулфо Турсновић
премлатио Хасана Бећировића на полумртво име. Једне прилике сам се задесио испред
Дома културе у Сребреници, када се један ФАП (назив камиона, сутори) нагло
зауставио, а из њега је излетео Зулфо Турсуновић. Дограбио је једну жену и муњевито је
претукао да није знала где се налази...

После многобројних апела да се народу помогне да не помре од глади, авиони

НАТО почињу да испоручују храну ваздушним путем. Најпре изнад Церске, а потом
изнад Сребренице спуштају се падобрани са храном. Муслимански војници напуштају
борбене линије и иду у потрагу за пакетима. Војна полиција је од раје отимала пакете и
наређивала да их предају Штабу. Муслимани покушавају да напусте Сребреницу и
околна села, према Тузли, али их њихово вођство држи као таоце.

Стекао сам дојам да би четници били у стању мало и зажмирити и пуштати народ
да полагано цури из Сребренице, али дојучерашњи хероји и букаџије су знали да би то
био њихов пораз, тако да је у том мементу најбоље било људе држати као атоце...
Комплетна Церска се покренула према Коњевић Пољу. Од непосредних сведока сам чуо
да су куће у Церској почеле да горе и пре продора четника из тих села, а као
потенцијални палиоци су се спомињали управо они који су из Сребренице дошли као
појачање".

Срби су тада кренули да поврате своја села и огњишта, а муслимани су пред њима
бежали у Коњевић Поље, па и у Сребреницу. Стиже генерал Морион. Мустафић каже да
су се "четници све више примицали небрањеној Сребреници, а Муслимани гинули по
околним селима, у хаосу и неорганизовани".

"Кад сам отишао до Сребренице", пише Мустафић, "видео сам како су убијеног
официра ЈНА НАТОварили на неки шпедитер и возали по граду, не би ли некако
додатно дали неки морал војсци, али катастрофи и поразу није било спаса. Четници су
навалили преко Прибићевца и Кварца на град Сребреницу. Прпа је ухватила 'хероје' и
парадере и већ је група са Газдом (Насер Орић) на челу спаковала своје основне ствари
и новац, те увелико правила план за бежање према Тузли...

433
 У Сребреници је настао општи хаос. Град пун људи, а гранате туку са свих
страна. Након свега, у Сребреницу улази генерал Морион, а људи својим телима
блокирају његов одлазак. И Фатиму Хусејновић су активирали да, као предводник,
изводи пионире на улице. Тако наше незајажљиве команданте и хероје, на крају, морају
да бране тела изнемогле деце. Док се народ смрзава на голој равни, Насерови
послушници у узурпираним становима бораве као најновија сребреничка аристократија...

... Донета је Резолуција Уједињених нација којом се Сребреница проглашава

заштићеном зоном. Ником није јасно шта је то. На сарајевском аеродрому генерали
Ратко Младић и Сефер Халиловић потписују Споразум о демилитаризацији. За то време
власт и 'хунта' напале су сребреничку робну кућу и магацине. Народ је сваким даном
бројао колико ће проћи њихових дуплих камиона... Увек је улазило између тринаест и
осамнаест камиона, који су довлачили у просеку по петнаест тона којечега... Након
толиког прилива хуманитарне помоћи, шверц и црно тржиште није ни престајао, само су
се укрупњавали. Сребреничка мафија се, поред бизниса са хуманитарном помоћи, бацила
на забаве, теревенке, ражњеве, уз пиће и музику. А народ гладује...

... У Сребреници посебан статус су имали 'насеровци', који су у град стизали са

свих страна. Станове су покупили и неки из месне заједнице Поточари, углавном сеоске
битанге, које су се привиле уз Насера, а које су до рата скоро били бескућници. Насерови
бојовници, који су били заштитни знак робне куће у Сребреници, постали су градска
елита".749

*Да би оставио што јачи утисак на Мустафића. Насер му је испричао како је

заклао судију Слободана Илића:

"У Тузли, вели Насер, сада важим за легенду, тако да сам постигао свој циљ! А
када смо ону екипу заробљених на Залазју и из затврора поново повели према Залазју и
када је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је
брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене у није проговорио ни ријечи. Извадио сам
бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртео ножем. Није ни запомагао.
Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено
речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао"

749
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 10. јун 2008.

434
 Мустафић је био убеђен да је Насер овом причом хтео да га добро заплаши, па му
је рекао: "Човече, знаш ли ти да је Савет безбедности формирао Хашки трибунал? Свако
ће за своја дела одговарати! Знаш ли да постоји Конвенција о ратним заробљеницима?
Како то смеш мени причати? Можда једног дана ја будем сведок!"

Насер му је одговорио: "Боли ме курац! Ја сам одлучио да се науживам док год

могу, а после шта год буде, апсолутно ме не занима!"

За друга зверства слична убитству Слободана Илића, Мустафић је сазнао од свог

стрица Ибрахима.

"Једног дана каже Ибрахим, дошао је Насер и рекао ми да се опмах спремим са

'заставом' пред затвор у Сребреницу. Кад сам тамо дошао, извели су све заробљене са
Залазја и наредили ми да их повезем према Залазју. Кад смо дошли до депоније,
наредили су ми да зауставим и паркирам камион. Измакао сам се на пристојну даљину.
Кад сам видео њихово дивљање и кад је почело клање, пребледео сам као крпа. Кад је
Зулфо низ груди саставио болничарку Раду750, при том је питајући где јој је радио-
станица, више нисам имао храбрости да то гледам. Пешке сам са депоније дошао у
Сребреницу, а они су после довезли камион. Каросерија је била сва крвава"751

*Напад муслимана на српско село Вишњицу, по Ибрану Мустафићу, представља

један од кључних момената у сребреничкој трагедији. Он то описује овако:

"Био сам шокиран вешћу на СРНИ која је гласила: 'Данас су јединице

сребреничких ектремиста упале на српске просторе и извршиле напад на српско село
Вишњицу, којом приликом је погинуло неколико српских цивила. Село је спаљено, а
након тога муслимански екстремисти су га опљачкали и вратили се у заштићену зону."

"Знао сам", пише Мустафић, " да су у тој акцији из Поточара, са позиција

командних места, учествовали Екрем Салиховић и Ибрахим Манџић Мрки. Одмах ми је

750
Рада Милиновић (55) је била ангажована као медицинска сестра у ТО Сребреница, у мају 1992. године
одједном је "нестала", њено тело није пронађено (Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић: Истрага о
злочинима над Србима на подручју регије Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића,
Нови репортер).
751
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 11. јун 2008.

435
 било јасно да је сребреничка мафија одлучила да заврши са Сребреницом и да се
комплетно станоништво сребреничке енклаве стави под четнички нож. Сутрадан, иако
сам се једва кретао, отишао сам у Поточаре и тамо затекао једну групу момака у
маскирним уноформама, а међу њима је био и Мрки. Почео сам на сав глас хистерисати:
"Јесте ли ви уопште нормални? Ви свесно стварате алиби четницима да нападну
Сребреницу! Ви нисте у Вишњици убили само две-три бабе, ви сте у Вишњици убили
муслимански народ!"

"Мрки је", каже Мустафић, " покушао да смири ситауцију рекавши: 'Нисмо ми
самоиницијативно ишли у акцију. Ми смо добили наређење из Сарајева!' Више нисам
имао дилеме. Ми смо жртвовани! Сарајево тражи преко својих издајника у самој
Сребреници алиби за напад на недужни народ заштићене зоне. Они директно стављају до
знања да Сребреница није демилитаризована. Након свега сазнајем у Сарајеву да је
наредбу за нападе око Сребренице потписао 'ђенерал' Енвер Хаџихасановић!752

У сарадњи са ФТН и фирмом AlfaNum

752
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 15. јун 2008.

436
 ОБУКА СПЕЦИЈАЛАЦА У ХРВАТСКОЈ

Странка демократске акције (СДА) деведесетих година прошлог века слала је

кандидате из БиХ на обуку за специјалце у Министарство унутрашњих послова
Хрватске, чиме су почеле озбиљне припреме за грађански рат, пише данашњи "Фокус".

Лист наводи да посједује документ, упућен 8. јула 1991. године из централе

Странке демократске акције у Сарајеву Министарству унутрашњих послова у Загребу, а
који садржи податке о 463 члана ове странке, који су из свих делова Босне и
Херцеговине отишли на обуку. Судећи по списку, будући специјалци, углавном старости
од 20 до 30 година, махом су били чланови Странке демократске акције.

Чланство у Странци демократске акције наведено је тако и испред имена

двадесетак младића из Сребренице, који су отишли у првој групи на обуку у Хрватску.
Заједно с њима, отишло је и седам чланова Странке демократске акције из Брчког, по
двојица из Братунца и Доњег Вакуфа, тројица из Власенице, по један члан тада водеће
бошњачке партије из Модриче, Кладња и Јајца, пише "Фокус". Испред имена осталих
младића са списка није наведена политичка припадност, односно одлазили су у Хрватску
на обуку без страначког обележја.

Члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма и

организованог криминала Џевад Галијашевић каже да је јасно да су сви они били
припадници паравојне, страначке војске, коју је Странка демократске акције почела да
формира "ни пола године после доласка на власт".

"На основу овог и осталих докумената из тог периода, јасно је да се Странка

демократске акције од самог доласка на власт спремала за крвави грађански рат у Босни
и Херцеговини, те да овој странци никада, па тако ни сада, није било стало до мирног
суживота са преостала два народа", навео је Галијашевић.

Према његовим речима, застрашујућа је чињеница да је тада млада и нова

политичка снага у Босни и Херцеговини била способна да развије паралелне
дипломатске односе, не само унутар Босне и Херцеговине, већ и у контактима с другим
државама, првенствено Хрватском.

437
 "У том периоду постојала је званична комуникација власти у Сарајеву с колегама
из суседних земаља, у којој се декларативно залагало за мирно решење и излазак из
кризе у Босни и Херцеговини. Међутим, ова документа нам показују да је постојала и
друга врста комуникације, не власти у Сарајеву, већ страначких органа с другом земљом,
с којом је спреман рат у Босни и Хењрцеговини", навео је Галијашевић.

Он је указао на чињеницу да су будући специјалци, по повратку с обуке у

Хрватској, у својим родним местима били задужени за организовање паравојних
формација и припрему за сасвим извесне сукобе са Србима.

Галијашевић је навео да су се кандидати Странке демократске акције обучавали у

базама Минситарства унутрашњих послова Хрватске у Ђакову и Јастребарском.

Други списак са именима нових кандидата Странке демократске акције за обуку у

базама Министарства унутрашњих послова Хрватске упућен је у Загреб седам дана
после првог. То је на крају првог списка обећао извесни Расим Мухаремовић из централе
Странке демократске акције у Сарајеву.753

Сведок Зарић Видоје у својој изјави о нападу на село Тегаре и догађајима после
њега каже да је "чуо да је Ахмин син Захид био у Збору народне гарде тадашње војне
формације које су деловале у ратним дејствима у Хрватској, те су се тамо обучавале".754

7.2. СРПСКЕ ГЛАВЕ У ТОРБИ

Послије напада на Јежестицу, Кемо из Пала донио у торби одсјечену главу у

Сребреницу, а причало се да је умијешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове
мајке, који су заклани у кући

- Избјеглица је било са свих страна. Све што је могло пристићи из Глогове и

Подчауша, било је овдје. Послије масовних ликвидација у Глоговој и Братунцу, све што
је могло стићи дошло је. Нису са собом имали ништа, па је главни проблем био како их

753
29. октобар 2009. СРНА
754
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

438
све прехранити. Код нас су дошли рођаци Ћатићи из Дугог Поља али су послије мјесец
нашли смјештај, јер није било теоретске шансе да бораве код својих кућа, иако смо тај
простор ми контролисали. Знаш да је Мефаил (Гаибијин брат) био рањен, али је, хвала
Богу, сада добро, иако је поред њега на каучу погинуло двоје, једно са лијеве, а друго са
десне стране. Како је цијела Јоховача била пуна стоке, почело се месо масовно клати и
дијелити.

Ја сам у почетку одбијао да узимам али када сам видио да узимају сви, онда сам и
ја почео. Окретали су се многи ражњеви. Вјеруј ми, поред оних оброка неколико пута
меса и неколико залогаја са ражња, у нашу кућу није ушло зрно туђе хране. Рекао сам
себи да у нашу кућу неће ући ништа. Када је настала пљачка, неки нису гледали шта је,
само да се узме. Вјеруј да је цијела Бегова Њива била прекривена теписима који су се
сушили послије прања. И тераса Насерове куће је била сва застрта тек опраним
теписима. Све је то довезено из Сребренице. Неки су одмах гледали на пљачку.

Није ми криво за оне који су остали без ичега али не могу да схватим оне који
нису из своје куће мрднули. У првим данима, када се овладало територијом, неки су
упали у Фабрику акумулатора и масовно носили портабле од компјутера, мислећи да су
телевизори. Адем Хабибов је одмах узурпирао теретног "мерцедеса" од Задруге, а његов
брат Амир "мерцедеса" од Цинкаре. Одмах се гледало гдје треба шта украсти. Адем се
одмах бацио на извлачење нафте из терминала "Транспорта" и "Експреса". Не знам да ли
је Насер у то уплетен али је, изгледа, опљачкан и сеф у којем је било злато и сребро
у "11. марту".

Сада су на реду трафои. Само човјек да стане са стране и да посматра. Услиједиле

су акције према Јежестици, из правца Бљечеве је извршен напад према Загонима, тако да
је Бљечева мало продисала. Гинемо и ми као снопље, али гину и они.

7.3. ИЗВРШИЛАЦ НАСЕРОВИХ ПРЉАВИХ ПОСЛОВА

Паљани су добри борци и што је за њих специфично, нико није главни. Довољно
је са мо рећи Паљани. Ни око било кога се не врти све али су их само оне највеће хуље
одмах напустиле и одјездили у град са Насером. На организацији је доста урадио Сенад
Голуб али је погинуо. Да ти право кажем, нису га могли смислити. Важио је као човјек
Ибрахима Голу ба и Нурифа Ризвановића. Да би Насер могао исконтролисати Паљане,

439
прво је за командан та на Пале послао Мирзу, а након тога Смају Манџу. Опасан је био
борац и Шемсин син из Локве али је погинуо у Сребреници на камиону код аутобуске
станице.

Дошло је до пуцњаве, а као један од његових убица спомиње се Кемо са Пала.

Кемо ти је читава будала али веома кваран и опасан. Подмукао као и увијек и стално је
уз Насера. Све прљаве послове одрађује за њега. Насер је око себе окупио већину
хохштап лера који су највећи страх и трепет за муслимане.

Након напада на Јежестицу, Кемо је у торби донио одсјечену главу и плашио

народ по Сребреници. Чак је плашио и болничко особље. Не знам тачно али се прича да
је умијешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и његове мајке. Цвиљели су, кажу, као
гује. Изгледа да су поклани, а Бато је остао у Сребреници послије четничког напуштања.
Овдје је прави хаос и не зна се ни ко пије, ни ко плаћа али је то изгледа неком и у
интересу да је такво стање.

440
 7.4. СИРОТИЊА РАТУЈЕ И ГЛАДУЈЕ, А НАСЕРОВ МЛИН РАДИ

Иако се до Сребренице не могу рањеници пребацити, јер нема горива, Насеров

млин на нафту, који је довукао из Чумавића, меље брашно по цијелу ноћ. Док сиротиња
ратује, други парадирају и богате се. Ја сам са неколицином наших момака ишао једном
у Коњевић Поље.

Дочекали су нас људи као цареве. Лијепо смо се обукли, сви у маскирне
униформе, а једва смо их искупили. Требало је у Коњевић Пољу оставити утисак да смо
ми војска и величати Насера, али, објективно да ти кажем, што се тиче њихове тадашње
организације, они су за нас били држава. Искупљају храну, лијекове, све функционише.

Они нису знали шта је продаја пшенице, брашна и других потрепштина, док ми
нисмо на њих проширили утицај. На Буљиму је наша пропусна рампа, тако да није било
могуће отићи до Коњевић Поља без њихова знања. Сидик са Шушњара контролише
"јацк поинт" на Буљиму. Ако би се неко залетио, не би било никакво изненађење да
налети на мине. Под крајње сумњивим околностима је погинуло неколико људи. Алија
из Брошевића, Фехимов брат, је погинуо налетјевши на мине, али се, изгледа, ради о
намјештаљки. Дакле, све је овдје сумњиво. Овај ти је врх дословно класична банда.

7.5. РАТ КАО ИГРА

По повратку из Коњевић Поља, свратио сам до куће. Морао сам се ту са Насером

порвати али је био изненађен када сам га оборио. Навалио да се порвемо, и Бог. Морали
смо одмах продужити даље јер су Осмачани прокукали на Брежанце да их ови
гранатирају из правца Брежани.

Осмачани не смију сами ни да мрдну, тако да ни Брежани нису могли проћи без
Поточараца. Насер ми рече да ћемо се поново порвати у Јадру, и продужили смо. Када
смо стигли у Јадар, подсјетио сам га да нисам заборавио али је очигледно ескивирао.
Продужили смо према Брежанима. Услиједио је напад. При нападу на Брежане имали
смо и минобацач. Прије него што смо кренули у пјешадијски напад, требала је обавити
минобацачку припрема. Минобацачлија је био Смајо Манџа. Када је почео шарати,
вјеруј да сам се ја увукао у жиле једне букве само да сачувам главу. Срећа, па нико не
погибе. Можеш замислити, Смајо испали гранату а онда гледају гдје је експлодирала, па

441
на основу тога окрећу цијев да виде гдје ће сљедећа. Смајо на минобацачу којег не зна
подесити, а Хазим из Воља вице, официр артиљерац, којем се не дозвољава да приђе
минобацачу. Они све могу и они би возили и авион. Насер рат сматра као играрију у
којој се представља као Рамбо, а другима главе одлијећу. Тако је било и у другом нападу
на Залазје.

7.6. РАМБО

Ми ухватили Залазје у обруч пречника двјестотињак метара, а Насер по Залазју

пуца као Рамбо из ПАМ-а, тако да је већа срећа преживјети Насеров ПАМ, него
четничку паљбу. Када сам код Залазја, заиста је Залазје било неопходно напасти, јер су
нас са тих позиција стално гранатирали. Два су напада извршена на Залазје. Залазје нам
је "појело" доста момака. Послије другог напада, када је и узето Залазје, погинуо је и
Хића, Фехо, Неџад Ћатић... Ја мислим да је Залазје однијело преко педесет момака.
Интересантно, док се лије крв на све стране, нисам се никада из акције вратио, а да већ
није процурила вијест да је "Насер остао у окружењу". Баш послије једног напада на
Залазје, враћао сам се крвав и знојав.

Наишао сам на Насера и екипу која је већ сједила за испеченим ражњем. Звали су
додуше и мене али сам их заобишао. Ја се тек из борбе враћам, а они испекли. Па, када
онда заклали?! Када сам кренуо према кући, вијест је већ била да је Насер остао у
окружењу. Неке су жене изашле испред мене да питају, очигледно оне које су прије него
ће акција кренути знале да ће "Насер остати у окружењу". Цинично сам им одговорио да
је остао у окружењу печених ражњева и да му фали само која жена. Он је тако развио
пропаганду да је имао само своје поданике који нису требали ни ратовати, само
муслимане плашити и о њему стварати легенде.

Неџаду је гелер од гранате подерао мишић на нози до кости. Донесен је у

болницу. Носила су била пуна крви. Умро је само зато што је искрварио. Хића је имао
прострелну рану са стране на стомаку. Имао је унутрашње крварење. Да је само отворен,
преживио би. Био сам тужан када сам дошао кући. Добио сам поруку да требам ићи у
болницу. Одмах сам се вратио у болницу и са Хићом провео цијелу ноћ. Само је сркнуо
неколико кашика супе и пред свитање издахнуо. На мом крилу. Цијелу сам ноћ код њега
пресједио причајући. Ибро, шта сам све са Хићом ту вече испричао, то је страхота. Боже,
шта смо све причали?!

442
 7.7. У АКЦИЈУ ГОЛОРУК

Иако је била тотална несташица, Саме (брат Ибрана Мустафића, пр. р.) је још
нешто имао дувана. Требало је штедјети и имати само када пригусти, али, како је
разговор одмицао, није се ни штедјело. Разговор није могао без ракије и цигарете, тако
да смо често прекидали да бисмо смотали по једну.

Саме је наставио:

"Када су одлучили да једну екипу пошаљу у Тузлу, јер им је, наводно, требало
наоружања, дошли су код мене и узели ми пушку, тако да сам остао разоружан. Након
тога услиједила је нека акција на Табљу. Није се знало којим поводом ни због чега.
Водио нас је Нурзет. Ја сам из принципијелних разлога кренуо у акцију. Без пушке,
голорук. Само ми је био циљ да им докажем да нисам кукавица и да могу у акцију и без
пушке. Ушли смо преко Обади дубоко у територију, а да нико није знао куда идемо.
Када смо се нашли у окружењу видио сам да је једини циљ акције да изгинемо. Рекао
сам људима шта је на снази и да нам је сада главни задатак да се извучемо. На вријеме
смо се почели извлачити, а да смо нападнути, нико живе главе не би извукао. Послије
тога сам им рекао да сам доказао да у акцију могу и без пушке и да они наставе.
Објективно, нека су ме разоружали, можда ми је и боље. Ја сам свој дуг дао, а са њима
даље нисам ни требао. Ми нисмо исти и ја свакако њима и не припадам. Ти знаш да сам
ја, поред свих, био јако близак са Сенадом Пелетом.

Одмах на почетку, иако је и Пеле био специјалац савезног Министарства

унутрашњих послова и Насеров дајиџић, дошло је до њиховог сукоба и препирки. Пеле
је добро видио ситуацију, покупио се и отишао. Звао је и мене али ја нисам хтио ни да
чујем. Не бих то, Ибро, урадио ни због тебе. Не бих могао дозволити да ме многе хуље
зову побјегуљом, јер сам знао да би једва дочекали, с обзиром на кампању која се против
тебе води. Али, када све видим, ипак би можда било боље да се ниси ни враћао. Када смо
у Поточарима чули да је у Коњевић Поље стигао Нуриф Ризвановић и да је са собом
довео око 450 људи под пуном ратном спремом, завладало је опште славље."

7.8. ХАЈДАРЕВИЋ ШУКРИЈА "АЛБАХАРИ" (46) ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

443
 Ја сам од самог почетка био у Сребреници. Распоређен сам у Територијалну
одбрану када су наше снаге заузеле Сребреницу, послије Горанове смрти и давао сам
само стражу на Ликарима и на Чаушу. Командир ми је био Сафет Мујић. Нисам дужио
никакво оружје него сам на линији, тј. у рову добијао пушку када бих долазио на смјену
страже.

У почетку је било више војски, тако да је једну водио Устић Акиф из Сребренице,
једну Хакија Мехољић, милиционер из Сребренице, једну Насер, милиционер из
Поточара, једну Зулфо Турсуновић робијаш из Сућеске, на Карачићима је био главни
официр Бектиц Неџад, у Скеланима Тихић Ахмо, на Осмачама је био главни Крџић
Атиф, милиционер, у Шушњарима Адемовић Сидик, милиционер, у Осатици Аљкановић
Бехајиа. Када је стигло наређење из Сарајева да се постави Насер Орић за команданта, он
је преузео команду над свим јединицама, ја не знам вријеме, али мислим да је било
прошло неколико мјесеци од почетка рата. Разлог за постављање команданта из Сарајева
је вјероватно сукоб између Хакије и Насера.

До тада свако од њих је самовољно организовао акције са својом војском, некад

се договарали и ишли заједно. Прво су нападали мања села и палили их а грађане у њима
убијали, заробљавали и протјеривали. Тако су попаљена села Гниона, Чумавићи,
Осредак, Прибићевац, Међе, Букова Глава, Ораховица, Виогор. Већину овим мањих села
попалиле су војске са тих подручја под командом њиховог команданта. Једино када су
нападали већа села удруживали су снаге и на њих нападали са добровољцима. Уз војску
су ишли и цивили који су палили и пљачкали села. Највише је ипак опљачкала и
попалила војска. Ја не знам ко је када попалио које село нити ко је у тим нападима
учествовао.

Од самог почетка цивилну власт у Сребреници је преузео Зулфо, а истовремено је

био и командант у Сућеској. Насер се бавио само војним стварима. Насер је и поставио
свог човјека Мирзу, не знам презиме, за командира војне полиције. Мирза је заједно са
Зулфом био главни за увођење реда у војсци, а Ахмо и Зулфо су били главни у затвору и
они су саслушавали затворенике, одлучивали о њиховој даљој судбини. Главни за тучу
затвореника били су војни полицајци који су и чували затвор заједно са цивилном
милицијом.

444
 На Петровдан су наши војници напали и заузели Залазје. Нападом је руководио
Насер, а учествовали су и други команданти са својим добровољцима. Са Залазја су
доведени заробљени српски борци, њих 8, медју њима је био Илиц Слободан, судија,
један од Ракића а имена других нисам сазнао. Они су затворени у затвору у Сребреници,
били су ту два до три дана и онда их је како сам чуо Зулфо одвео у Сућеску. Причало се
да су побијени, а чуло се да су размењени. Тада је са њима доведена и медицинска сестра
Рада и о њој не знам ниста више.

Нападом на српско село Јежестица командовали су Насер, Манџиц Ибрахим и

Адемовић Сидик. Не знам колико је убијено Срба и шта се тамо догађало. Знам само да
је Мехмедовић Кемал зв. Кемо са Пала послије тога носио једну одсјечену српску главу
са брадом. Ција је то глава и гдје је одсјечена мени није Познато. О Кеми се прича по
сјелима да убија све редом и ништа живо не оставља.

Сто се тиче засједе у Подосмачама у којој је убијено више цивила а међу њима и
Симо механичар из Зеленог Јадра. Чуо сам да су ту засједу поставили Осатичани и
Осмачани. Рамо зв. Хљебара, који је прије рата возио камион са хљебом, се у друштву у
којем сам и ја био хвалио да је он организовао ту засједу, да је Симо изашао из комбија и
дигао руке и молио их да не пуцају, јер је са њим појео доста хљеба, али су га они
заједно са другима ипак убили.

Све је ово било поодавно тако да се сада не могу ни сјетити детаља које сам знао,
а већину ствари и догадјаја нисам ни знао, за неке сам само сазнао из прича других, тако
да се прецизно не могу изјаснити о томе ко је гдје учествовао и ко је шта радио, а оно
што сам знао ја сам вам и рекао.

7.9. БЕЋИРОВИЋ ХАЛИЛ (29) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК

Као сто сам и раније изјављивао могу и сада да изјавим да сам послије пребјега у
Церску укључио се у војну формацију Босне и Херцеговине и био сам цијело вријеме
припадник ИИ пјешадијске чете Церанског одреда. Командир чете био је Аљукић
Бешир, наставник и рез. старјешина родом из Недјељишта, а радио је и живио у Церској.
Познато ми је да је главни командант био Ферид Хоџић, а његов замјеник Меканић
Бећир. У Церској је било још око 8 чета. Прва чета је била у Калдрмици, а командир је
био Шемсо Салиховић, друга чета је била моја, трећа чета је била на Гробићу са

445
командиром Велић Мехом, а касније га је замјенио Муминовић Шабан, четврта чета је у
Гобељама, чији командир је Фадил Гобељић, пета чета је из Роваса, а командир је био
Шабанија Хукић, шеста чета на Маћешима, а командир је био Фикрет коме не знам
презиме, седма чета је била у Толовићима, не знам ко је био командир, осма чета је била
у Скугрићима, а командир јој је био Мирсад "Скејо", не знам му презиме, али ми је
Познато да је стручан био за минирање и постављање мина и лично сам га познавао.
Била је још једна чета у Горњој Махали, чији командир је био Ејуб Дедић. Могу да
напоменем да је касније чету из Скугрића преузео Мурат Побуђак, док је Мирсад "Скејо"
прешао у команду код Ферида и Бећира.

Што се тиче моје групе у којој сам био и којом је командовао Аљукић Бешир, а
која је нападала на српске положаје у селу Рогосија, поред нас двојице били су и следећи
војници: Шиљковић Садиф, син Хасибов и носио је ПМ-53, Шиљковић Емин, син
Шабана - ПАП, Бећировиц Ређо, син Хасана - ПАП, Сиљковић Мурат, син Едхема - лов.
пушка сачмарица, Карић Смајо из Церске – АП (аутоматска пушка, аутори), учитељ
Хасан са ручним бацачем и Челебић Исан, син Алије из Церске. Сви смо учествовали у
нападу на српске полозаје из правца Мејтефа.

Такође ми је Познато да је село Рогосија попаљено прије случаја масакра над

Србима на Рогосији. Знам да је дошла наредба из команде да се изврши извиђање тог
села, а затим да се у исто уђе и да се попали. Групу је водио Коркутовић Ибрахим, син
Мехе зв. "Тајо", а поред њега су још били и Коркутовић Хамдија, Коркутовић Ибран,
Бећировић Хусеин, стар око 30 година, Бећировић Фадил, син Фехима, Коркутовић
Фадил син Суље, Коркутовић Суљо, син Реуфа, Коркутовић Неџиб, син Бећира,
Коркутовић Абид, син Бећира, и др. којих се не могу сјетити. Ја сам се тада налазио на
Дугој њиви. Лично ми је Познато да је Зоркину кућу запалио Коркутовић Ибрахим, зв.
Тајо, јер ми је он то и рекао, а из куће је однио брашно, кромпир и ракију. Тада су
изгорјеле и куће вл. Асчарића, и осталих мјештана из Рогосије.

Што се тиче паљења села Метаљке лично ми је Познато да је то урадила моја

Друга чета под командом Аљукић Бећира. Не могу се сјетити тачног датума, али знам да
је било негдје почетком ратних дејстава, и то послије подне. Ја сам се налазио изнад села
Метаљка у близини једне штале која се налази испод пута Метаљка - Медос. Једну
флашу с бензином носио је Сејменовић Џемаил из Церске. Паљење Метаљке је наредио
командир чете Аљукић Бећир. Поред Џемаила, Метаљку су запалили Мушкић Муниб,
Бећировић Мевлудин, син Расима, Бајрић Асим, Челебић Хасиб, Челебић Хамдија,

446
Хајдаревић Мирсад, Сејменовић Алија, Велић Чазим, Сејменовић Емин, Бајрић Шемсо и
Авдо, Курјак Асим. Наиме, било их је око 20 војника. Наши војници су прво мало
запуцали, а затим ушли у село и запалили све куће и штале, као и остало што је могло да
гори.

Почетком ове године када су нападнути сви српски положаји и на Илијином брду,
Рогосији, Метаљци и Вандзићима, Познато ми је да је на село Вандзиће групу водио
Бећировиц Шахбаз, син Рахмана, а са њим још Шиљковиц Ибро и Шабанија Хукић. У
тој групи Познато ми је да су били Аљукиц Ибран, који је носио ручни бацач, Бећировић
Сафет, син Незиров и Бећировић Мехмедалија, син Мехе и остали. Чуо сам од Бећировић
Шабхаза да су у тој акцији убили 7 четника од којих је једна жена. Када ми је описивао
једног што су га убили претпоставио сам да се ради о Марку Дошићу. Са Вандзића су
донијели једно 5 оружја, а сигуран сам да су донијели један ПМ и један пиштољ, који су
нашли у једној кући. Причали су ми да су наша двојица рањена и да су их мало извукли
и дали им 2 бомбе, те да су запалили село.

Што се тиче паљења кућа на Мељену у селу Неђељишта, такође знам да су то

урадили Бећировић Авдукадир и Авдурахман. Наиме, прво су запалили кућу Љубе
Продановића и из ње су однијели 50 килограма брашна и нешто соли. Кућу вл.
Продановић Цана и Радислава запалили су Бећировић Мујо син Мумина и Бећировић
Ибрахим, син Ибре, обојица из Неђељишта. Акцијом је руководио Бешир Аљукић, а
наредбу је издао Ферид Хоџић. Овом приликом запаљена је школа у Неђељиштима.
Познато ми је такође да их је са једног виса штитио пушкомитраљезом "Збројовка"
Бијелић Веиз. Тада су наши држали положаје на Рогосији и ту су из Недјељишта
доносили прасад и ту их пекли. Ово се догодило послије подне негдје око 14,00 цасова.

7.10. СУЛЕЈМАНОВИЋ МИРСАД, "СКЕЈО" РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК

Прије избијања рата налазио сам се у селу Скугрић на радном мјесту магационера
у откупном магацину а уједно сам био одборник у Скупштини општине Власеница.
Избијањем ратних дејстава у Церској се формирао кризни штаб на чијем целу је био
Ферид Хоџић, а ја сам био командир вода у Скугрићима. У воду смо имали око 40 цијеви
разних калибара од чега је било око 15 аутоматских цијеви. Церански одред се формира
по доласку Меканић Бећира из Сребренице, а чини ми се да је било крај августа или
почетак септембра. Ја сам тада постављен за командира треће чете - Скугрићи.

447
 Сто се тиче напада на колону Бокситових камиона који је изведен 27. 5. 1992.
године у Коњевић Пољу Познато ми је да је један од организатора био Шемсудин
Салиховић из Калдрмице, који је у сарадњи са Шабић Велидом организовао ову засједу.
Из Калдрмице су учествовали Османовић Мушан, Османовић Џемал, син Ибрахима,
Нукић Алија, син Саде, Мустафић Салим или је Тахир, Јашаревић Хусеин из Ражишта,
син Фејзе. Из Коњевић Поља је учествовао Дедић Фадил и Таранов брат звани Кобра,
док му име не знам. Такође напомињем да је у наведеном нападу учествовала и једна
група из Побуђа од којих су ми познати Мујчиновић Сулејман, Мухаремовић Хасан и
Омеровић Хамед. Познато ми је да је група са Побуђа тога дана заробила један комби
плаве боје док су једно лице убили и сахранили га у шљунку поред Јадра. Није ми лично
Познато ко је масакрирао леш, али тврдим да је урадила наведена група са Побуђа.

Такође ми је Познато да је тог дана убијено шест лица Срба који су били у тој
колони, док је један камион Бокситов запаљен, а запалила га је наведена група из
Коњевић Поља.

Напад на српско село Метаљка изведен је 2.6.1992. године, а у нападу су

уцествовали људи из Доње Церске и Горње Махале. Напомињем да је у том нападу
учествовала и моја јединица, то јест један дио који је предводио мој замјеник Дедић
Ејуб, наставник у Церској, док сам ја са остатком јединице био у Скугрићима, то јест у
Подгају да држим линију. Поред Дедића акцијом је руководио и Аљукић Бешир са
својом јединицом из Доње Церске, а све по налогу команданта Ферида Хоџића. У нападу
на српско село Метаљка учествовали су и следећи: Дедић Неџад из Горње Махале,
Дедић Нијаз, Дедић Кемал, Хусеиновић Хусеин, Дервишевић Хамдија, Дервишевић
Самир и Селимовић Заим и Едо. Знам да је на поменуто село учествовало од 30 до 50
људи, али се имена не могу сјетити. У паљењу села и рушењу надгробних споменика се
посебно истицао Рамо звани "Мрга" из Хакаласа коме не знам презиме и још њих три -
четири из истог села, али не знам имена.

Сви поменути били су под директном командом Аљукић Бешира из Неђељишта, а

радио као наставник у Церској.

Напад на српско село Вандзићи изведен је 8.2.1993. године у раним јутарњим

сатима, а извела га је јединица из Роваса и Интервентни вод из Церске. Јединицом из
Роваса је командовао Хукић Шабанија из Роваса, а Интервентним водом је командовао

448
Мехмедовић Рамиз, звани "Бјелац" из Роваса. У том нападу је ишло око 50 наших
војника под оружјем и око 20 без оружја. По повратку из наведене акције командир
Хукић Шабанија се хвалио да је убијено око петнаест Срба и да су Вандзићи спаљени.
Такође су рекли да су изгубили једног борца, док су двојица рањени и да су их свукли до
једне сламе испод села. У ту акцију ми је Познато да је ручни бацач носио Сејменовић
Ибро, звани "Инц" из Роваса. Такође ми је Познато да се посебно истицао Мехмедовић
Рамиз, који је носио са собом митраљез М-84.

Напад на српско село Рогосија изведен је крајем септембра 1992. године у коме
сам лично ућествовао. Извиђање су извршили друга чета под командом Аљукић Бешира.
Све припреме око напада радио је Бећир Меканић, који је уједно био и командант одреда
у Церској. У нападу је учествовало око 150 људи са оружјем, а без оружја је било 80 - 90
људи. Окупљање је било у Дугој њиви код Оштрог Врха и то на ноћ прије извиђања
напада. Увођење група је почело око два сата послије пола ноћи и трајало је до четири
сата ујутро. Командири група били су Велић Мехо из Горње Церске, ја (Сулејмановић
Мирсад), Мустафић Фикрет из Маћеха, Дедић Есад, из Нове Касабе и Аљукић Бешир из
Неђељиста, који је уједно командовао и комплет акцијом. Ја сам како рекох учествовао
са групом од двадесет пет људи. Група којом је командовао Аљукић Бешир напала је из
правца Мејтефа у Бећировићима, Дедић Есад са групом од Коркутовића, група Велић
Мехе напала је из правца Гробића, група Мустафић Фикрета напала је са леђа из правца
Тикварица, а ја сам држао засједу у Пантића гају на путу који води из Пајића луке на
Рогосију и задатак ми је био да спријечим долазак помоћи. Знак за напад је био кад се
испали граната из ручног бацаца који су носили Ејубовић Хасан и Муминовић Шахман.

По свршетку акције, односно када сам наишао видео сам много мртвих српских
војника без дијелова тијела, односно масакрираних, а поред цистерне видио сам једног
спаљеног, односно печеног српског борца. У причи сам чуо да је Амир Сиљковић из
Гобеље заклао једног рањеног српског борца. Познато ми је да су се у том нападу
посебно истицали следећи: Велић Мехо из Церске, Хукић Шабанија из Роваса,
Мустафић Фикрет из Маћеха, Рамо Мехмедовић из Роваса, Јахић Мухамед из Роваса,
Куртић Хасан, звани Бргула, Тајо не знам му презиме из Неђељишта, Бећировић Фадил
из Неђељишта, Бећировић Муниб из Неђељиста, Бећировић Шахбаз, Сиљковић Амир из
Гобеља, Дедић Есад из Нове Касабе, Бећировић Мујо из Неђељишта, Сејменовић Џемаил
из Роваса, Сејменовиц Лутво из Роваса. Могу да изјавим да је било доста мјештана из
Неђељишта и Горње Церске, али им се не сјећам имена. Ја сам учествовао у акцији на

449
Потајник у септембру 1992. године, затим на Шиљковић код Кравице 14. 12. 1992.
године, 8. 2. 1993. године на Илијино Брдо И 9.3.1993. такође на Илијино Брдо.

Напад на српско село Кравица је изведен 7.1.1993. године под командом Орић
Насера из Сребренице. У том нападу је учествовало око хиљаду наоружаних људи, а
јединице су биле из Каменице, Церске, Коњевић Поља, Побуђа, Глогове и Сребренице.
Комплет акцијом како сам већ рекао командовао је Орић Насер. Познато ми је да је
Чикарић Мухамед из Каменице водио око 10 људи, Салиховић Шемсудин је водио 130 -
150 људи из Церске, Мујчиновић Сулејман из Побуђа, затим Мехић Јунуз и Шабић Веиз
из Коњевић Поља и Голић Ејуб, звани Љубо, који је водио јединицу из Глогове. По
повратку из те акције причало се да су побили око педесет српских војника, међу којима
је било жена и стараца, то јест цивила. Такође се прча да су Насерови војници негде у
Кајицима ухватили пет до шест зивих Срба које су поклали. Када су се вратили наши
Церани причали су да су се посебно истакли Салиховић Шемсудин, Мустафић Фикрет,
Авдић Мурат из Скугрића, Јахић Мухамед, Дурић Мурат из Дурића код Власенице,
Бећировић Муниб, Шахбаз, Фадил, Бајро и Мевлудин, Муминовић Шабан, Османовиц
Мушан, Тајо из Неђељишта и Мехић Заим. Знам да је тога дана село Кравица комплет
спаљено и опљачкано и да је највише опљачканог плијена однесено у Глогову.

Негдје у јулу мјесецу 1992. године прављене су засједе на путу Заврш - Вандзици
у рејону Брезове Главице гдје је убијен један Србин, а у засједи је учествовао Авдић
Мурат, Салиховић Шемсудин, Јашаревић Хусеин, Османовић Мушан, Османовиц
Ђемил, Нукиц Алија, Хаџић Сафет, Мустафић Садо, Ахметовић Хајрудин и Ахмет,
затим Авдић Кадир, Заим и Мирсад. Знам да се ради о човјеку који је возио ладу
караванку када су га горе наведени убили из засједе.

Напад на српска села Садице, Лазаревице и Корита извеле су јединице из Церске

под командом Бећира Меканића који је и сам учествовао у том нападу. Села која сам
навео су спаљена и опљачкана, а у њима је убијено више мјештана, то јест цивила.
Лично сам видио тада Лазаревиц Милана из Садица кога су наши мртва донијели на
Гробиц, а коме је прст са бурмом одсјекао Мустиц Фикрет из Калдрмице. Групама су
командовали Велић Мехо и Масиљевић Есад из Градине. Ја сам био у групи са Бећиром
Меканићем и нападали смо на коту Потајник. Познато ми је да је Туранџић Шемсудин из
Роваса пустио двоје српске дјеце док им је претходно убио оца и мајку. У том нападу су
се нарочито истицали Велић Мехо, Салиховић Шемсудин, Авдић Мурат, Бргуља, Тајо,
Муминовић Шабан, Хукић Шабанија, Мустафиц Фикрет, Алић Мехо, Сиљковић Амир,

450
 Попић Расим, Гобељић Фадил, Бећировић Шахбаз, Бекташевић Сакиб, Шахмановић
Нијаз, Муминовић Шахман, Османовић Мушан и Мусић Фикрет.

Сто се тиче заробљених Срба који су доведени у Церску у затвор видио сам
Секулић Бранка, Илић Драгана, Јакова, Анђу и још један, чини ми се да се звао Мишо.
На почетку су их тукли, а највише Мусић Фикрет, Салиховић Шемсудин, Дедић Есад,
Мустафић Фикрет. Сви заробљени су у јануару мјесецу 1993. године одведени у
Сребреницу, наводно да иду на размјену. Такође ми је Познато да је жену Анђу силовао
командир затвора у Церској Вејиз Бијелић од Власенице који је касније отишао у Тузлу.
755

7.11. МЕМИШЕВИЦ НУРИФ (45) ИЗ БЉЕЧЕВЕ

Рођен сам 29.03.1948. године у селу Бљечева - Братунац, по занимању сам рудар,
инвалид рада, до избијања ратних сукоба примао сам пензију. Цијели свој живот
проживјео сам у родном селу Бљечева, те сам одувијек словио као поштен радник и имао
доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима, са комшијама Србима и међу
Србима из околних села српских као што су Загони, Магашици, Јежестица, Хранча и
шире. Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој
прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве
моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне
формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших,
муслиманских снага као цивил. Међутим, у селу Бљечева са засеоцима Мекотама и
Чизмићима формирана је јача војна јединица, а од припадника знам следеће:

Ђелић (Раме) Екрем, командир јединице; Осмић (Бајре) Захрудин, замјеник

командира јединице; Осмић (Раме) Рашид; Муратовић (Салке) Ћамил; Муратовић
(Ћамила) Самир; Муратовић (Идриза) Хидајет; Муратовић (Идриза) Абдулах;
Муратовић (Ибре) Хамед; Муратовић (Ејуба) Фахрудин; Ђелић (Фејзе) Сенад; Кошпић
(Расима) Латиф; Кошпић (Мустафе) Сенахид; Јашаревић (Мује) Фикрет; Орић (Несиба)
Бекир; Јашаревић (Мује) Рифо; Јашаревиц (Мује) Садик; Осмић (Мушана) Бајро и
Мешановиц (Незира) Неџиб.

755
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

451
 Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб
Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи,
Хранча, Јежестица, Магашици, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако
да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па ћу отворено
рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени
и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран.

Гвозденовић Ристо из Магашица доведен је као заробљеник у Чизмиће, те је

смјештен у куцу Муратовић Идриза, тако да је ту боравио 10 дана, а послије је одведен у
неПознатом правцу. Макар за мене неПознатом, а о томе мора сву истину знати
Муратовић Идриз и његови синови, као и Ејуб Голић и Сабрија Бабаји из Глогове.

Митровић Драгомир из засеока Пајићи, Хранча, заробљен је од стране Мурата из

Глогове, презиме му не знам, и Сабрије Бабајића. Доведен је и затворен у кућу
Муратовић Ћамила у Чизмићима а ту је учествовао и Ибрахимовић (Суље) Мујо из
Глогове, а о томе сву истину зна Ејуб Голић, командир јединице из Глогове, која је
смјештена у Чизмићима. Куда је даље одведен не знам.

Божић Милован из Магашића дошао је сам до повише села Чизмићи, пјевајући,

вјероватно пијан. О томе су ми причали Ибрахим Муратовић и Мустафа Јахић, из села
Чизмић, те да су Божић Милована одвели војници Зулфе Турсуновића негдје у правцу
Шушњара.

Видио сам Мићу Миловановића из Саса, он је заробљен у Глоговој, а провео га је

Химзо са Пала, син Арифов и заједно са Фикретом Јашаревићем, сином Мујиним из
Бљечеве, одведен је, предат команданту Орић Насеру. О даљој судбини његовој не знам.

Зекић Косану и његог сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић,
син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао
јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син
Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљечеве, те се о томе
хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио
викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца.

452
 Сина Боре Ранкића, Горана из Сребренице, убио је Голубовић (Мухамеда) Сенад
из села Пале, Сребреница, по занимању трговац, а Сабрија Бабајић из Глогове заједно са
Омеровић Салихом, сином Хакијиним исто из Глогове, палио је мртвог Горана, односно
његов леш са сламом.

Такође сам од пуно људи чуо да је Кемал Мехмедовић са Пала, Сребреница,

после напада на Јежестицу, донио главу неког Србина из Јежестице и носио је по селу
хвалећи се да је одсјекао главу, а овдје сам сазнао да је то глава одсјћена једном младићу
званом Бибо у Јежестици.

Крсмановиц Стојан из Реповца дошао је сам у село Чизмићи, те су га стражари

Ејуба Голића, односно из његове јединице, одвели у Сребреницу, те је предат
УНПРОФОР-у, послије чега је смјештен у болницу. Њега је у болници убио Халијовић
Емир, син Сафетов, из Поточарске Ријеке. Убио га је из пиштоља наводно из освете, како
би се осветио за погибију Емировог рођака који је погинуо у Скеланима. Емир је одведен
од стране УНПРОФОР-а у Тузлу, наводно да буде предат суду. Посебно могу јос да
кажем да сам чуо од Ејуба Голића, Сенада Голубовића, сина Мехмедовог, те Химзе
Хоџиц или Мујић, не знам му тачно презиме, сина Арифовог из села Пала, те од Мурата
из Глогове, да су у Загонима побили доста људи и заробили оружја, а Ејуб Голић је
лично причао да је побио неке жене, а посебно Раду Милошевиц. Те знам да су донијели
неко дијете и дали некој жени да га чува, а касније дијете размењено у Братунац.

Такође сам чуо од Орић Бекира, који је као војник у јединици код Насера, тражио
од Насера Орића да му да једног заробљеног Србина да би мијењао за свог брата, што
Насер није учинио, а Бекир ми тврди да има јос 17 живих Срба заробљених, да су негдје
у Сућеској, и које Насер чува за случај да му неко од команданата погине или буде
заробљен, па да врши размјену.

Иначе, од када сам овдје притворен немам примједби на понашање према мени.
Нико ме није злостављао, само ми буде тешко кад долази народ да ме пита за своје
сроднике, који су заробљени или побијени од стране муслиманских јединица.Па ја не
знам шта се десило са њиховим сродником, а они и ако сам ја заробљеник немају мржње,
већ ми неко донесе цигарете, неко ћарапе, неко донесе да једем, те мени буде тешко па
због тога плачем, јер не могу да разумијем то милосрђе и доброту што ми пружа народ
као муслиману, припаднику народа са којим тај исти народ ратује и од кога гине.

453
 Истине ради, ја сам спреман ову изјаву поновити пред било којим државним
органом или судом било које земље у свијету, па било којим међународним судом кад за
то дође вријеме, да се стане одговарати за почињене злочине, па ма ко да је починио
злочине, па ма ко да је жртва. Ја ову изјаву својом вољом дајем, без икакве принуде, те је
својим потписом и потврђујем.

7.12. ХАОС ЈЕ ПЛАНИРАН У САРАЈЕВУ

Уредница бошњачког магазина "Дани" Вилдана Смаилбеговић је интервјуисала

Ибрана Мустафића, аутора књиге "Планирани хаос". Између осталог он је ракао:

"... Планирани хаос на простору читаве БиХ, па и у самој Среберници, планиран је

у Сарајеву. И све наше голготе и све наше пропасти иду из Сарајева. Човјек који је
планирао хаос у БиХ зове се Алија Изетбеговић. Он је планирао хаос у Сребреници и, на
крају крајева, ја хоћу да живим, иако треба да будем нападан, али да свако зна да је
Алија Изетбеговић највећи гробар ове државе. Он је последњи предсједник
Предсједништва Републике Босне и Херцеговине, иако га воле звати 'првим'. Ја сам
убјеђења да је он један од највећих злочинаца над муслиманским народом у БиХ, а прије
свега над народом Подриња...

... У Сребреници је на најбруталнији начин убијен Нуриф Ризвановић. Он није ни

Бошњак ни Србин, он је Муслиман. Убијен је Хамед Салиховић, који није ни Бошњак ни
Србин, он је Муслиман. Ја сам само пуком случајношћу, само Божијом моћи, остао жив,
и ја сам Муслиман. Нисам ни Бошњак ни Србин. Ја сам само писао о злочинима над
невиним људима, јер је преко 40 убитстава било унутар Сребренице које је
документовала полиција и никада ниједна истражна радња око тога није направљена...

... Написао сам да је велика скупина официра из Сребренице, која је к'о фол
пошла на дошколовавање, прво у Зеници требала бити уписана у основну школу, да је
заврши... Кад је у питању Насеров одлазак из Сребренице, ја сам то написао и то је
истина, он није отишао својом жељом. Он је послат из Сребренице, међутим, стално се
прешућује оно на чему ја инсистирам: Сребреница је доживејела капитулацију 1993.
године и ми смо тада поражени. Након проглашења заштићене зоне, потписан је акт на
аеродрому, Младић и Сефер Халиловић су га потписали о демилтаризацији Сребренице.
Демилитаризација је била само процес за поткусуривање и за нове игре до завршног

454
геноцида у Среберници. Ја сам тад био у латентном сукобу и критички сам говорио,
рекао да смо доживјели капитуацију, да ћемо из губити рат. Они након тога у
Сребреници формирају Осму оперативну, у демилитаризованој зони, касније и 28.
дивизију. Они извлаче људе који требају заштитити и спасити, а шаљу наоружа ње
хеликоптерима, да би стигла наредба од Хаџихасановића да поједине групе изађу изван
демилитаризоване зоне и изврше напад ан Вишњицу и остала села, да направе низ
провокација мимо демилитаризоване зоне јер је њима требао алиби да четници имају
разлога да нападну Сребреницу. То је планирани хаос који се требао догодити."

7.13. СРЕБРЕНИЦА ПРОДАНА ЗА ПЕТ ХИЉАДА ГЛАВА

"Позив је дошао од предсједника Изетбеговића", каже Хакија Мехољић. "Ми смо

на састанку Ратног предсједништва опћине одредили делегацију која ће ићи у Сарајево.
Одмах смо имали неке слутње да ће се ту рјешавати крупне ствари, јер први пут
излазимо из Сребренице и обезбјеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је
нама сигуран излаз а за све вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам
могла доћи ниједна цивилна ни војна делегација. Било је предвиђено да иде и Насер
Ориц, али он није желио ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас транспортерима одвезли
пред "Холидаy Инн". Било је то вријеме одржавања Бошњачког сабора, на којем се
одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио предсједник
Изетбеговић и одмах након поздрава питао: "Ста ви мислите о замјени Сребренице за
Вогосћу?" Неко вријеме је била тишина, а онда сам се ја јавио и рекао: "Предсједниче,
ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља вратити пред
народ и прихватити терет те одлуке на нас…

…Ми смо то одбили без дискусије. Онда је он рекао: ‘Знате, мени је Клинтон
нудио у априлу '93. године (након пада Церске и Коњевиц Поља, прим.а.) да четничке
снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна
интервен ција’…

455
 …Најтеже ми је било на поласку из Сарајева, кад ми је колега Аднан Каровић
рекао: ‘Хакија, продани сте! Молим те, ако буде Сребреница падала - убиј моју мајку,
кунем те свачим, да не падне њима у руке!"756

7.14. ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ЗАРОБЉЕНИЦИМА

Најпотпунија и, свакако, најшокантнија је Мустафићева прича о злочинима над

српским заробљеницима који су побијени на простору села Залазје, након што су снаге
ТО Сребреница претходно то село попалиле и опљачкале. Мустафић сведочи како му је
у јесен 1992. године стричевић Мирсад Мустафић дао списак заробљених српских
бораца који су на Залазју ликвидирани. Међу њима су били Мирсадов школски друг
Бранко Симић и његов брат Перо, затим бивши судија Слободан Илић, аутопревозник из
Зворника Мијо Ракић и медицинска сестра Рада Милановић.

Мустафић се осврће и на још неколико злочина над Србима у Сребреници, о

којима се до сада мање-више знало. Мустафић наводи да је сазнао да је после напада на
Јежестицу „и Кемо са Пала носио по Сребреници неку одсечену главу и плашио људе".
„Не знам тачно али се прича да је Кемо умешан и у ликвидацију Бате из Сребренице и
његове мајке. Цвилели су, кажу, као гује. Изгледа да су поклани", записао је Мустафић.
Реч је о убиству Михаила и Анђелије Стјепановић, за које истражни органи РС терете
Кему Мехмедовића, блиског саборца Насера Орића, којег по злу помиње неколико Срба
који су преживели пакао сребреничког заточеништва, наводећи да их је застрашивао
доносећи им одсечену људску главу. Оно што се до сада мање знало јесте то да је за
убиство тешко оболелог Крсте Димитровског и његове супруге Велинке у Сребреници
одговоран лично Ејуб Голић, командант Самосталног брдског батаљона из села Глогова,
наводи Мустафић. Голић је, практично, ослобођен одговорности за тај злочин.
Интересантно је да се толерисање Голићевог терора, како имплицира и сам Мустафић,
заснивало на процени Насера Орића и "екипе" да би процесуирање Голића могло
иритирати његове војнике, који су већ били незадовољни након што је у сребреничком
затвору убијен њихов вођа Нуриф Ризвановић. За то убиство, као и за три атентата на
самог Мустафића, према његовим сазнањима, нису били одговорни "четници", већ
управо људи из Орићеве "екипе" које, иначе, Мустафић редовно описује као "војну

756
Дани број 78, 5.000 муслиманских глава за војну интервенцију, 22.јуни 1998.

456
 хунту" у Сребреници и као организовану групу криминалаца и трговаца хуманитарном
помоћи која стиже у енклаву.

Да читалац стекне праву слику о аутору "Планираног хаоса" треба да се упозна са изјавом
сведока Вујадиновић Михајла о његовом боравку у логору звани "Пилићарник" у Горњим Поточарима: "...
становнике села (Чумавића) су тог истог дана (09.96.1992) поново постројили на ливаду Борице и поново
пешке дотерали у село Бацуте и одатле камионом превезли до Горњих Поточара и затворили у бившу
фарму кока носиља чији је власник био Хаџовић Азем. У објекту је било прљаво... Изнад просторије где су
се налазили затвореници, налазио се штаб муслиманске војске и сведок каже да је кроз прозор виђао:
Орић Насера, Турсуновић Зулфу, Хакију Мехољића, Мустафић Ибрана, Ефендић Сабита, Орић
Абдурахмана, полицајца Бећира, који је био пратилац Тусруновић Зулфе. Из затвора је лично Турсуновић
Зулфо изводио Ђуричић Дејана и испитивао га нешто у вези Васић Душана. Једно вече је сведок видео како
су довели неко лице з Тегара, за које мисли да је био учитељ из Факовића и то Ковачић или Ковачевић
Божо, те га тукли и испитивали ко је командант у Тегарима. Тукли су га Ибран Мустафић, Орић Насер,
Хакија Мехољић, док су се становници Поточара скупили да виде 'четника'. Беживотно тело тог човека
су убацили у возило марке 'нива' и одвезли у правцу Милачевића..."757

Сведок Вујадиновић Милинко у својој изјави каже: "Док су чекали утовар у селу Бацута, пришао
им је Ибран Мустсфић који је говорио да је Босна ислсмдка земља и да ако мидле да живе у њој онда
морају прихватитии слам".758

Сазнања о терору над заробљеницима и заточеницима Мустафић је, како пише,

добијао и од свог блиског пријатеља Хамеда Салиховића, који је једно време као шеф
Војне полиције одговоран за српске заточенике, што је констатовано и у хашкој пресуди
Насеру Орићу. Једном приликом Мустафић је упитао Салиховића шта се десило са три
заробљеника, међу којима је била и једна девојка, који су требали да буду пребачени из
Коњевић Поља у Сребреницу. „Не знам ни ја праву истину, али, изгледа, да су
побијени", одговорио му је Салиховић. Поред тога, Салиховић му је поверио и да су
војници под командом Насера Орића у затвору „пребијали заробљене четнике". "Од
Фахре Алића сазнао сам да је један учитељ из околине Тегара заробљен и предат Војној
полицији, а онда у затвору убијен. Тако су прошла и три заробљеника који су из
Скендеровића пребачени у сребренички затвор", износи Мустафић своја ратна сазнања.
Ту је и опис Орићевог "освајања" села Сијемово након што је Орић мештанима дао
ултиматум да предају оружје. Када су се Орић и "екипа" вратили, наводи Мустафић, „сви
становници су са наоружањем напустили село, само је у кући остао стари Милош Зекић.

757
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
758
Исто.

457
Из срџбе, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоша, а
после пљачке су запалили село", пише Мустафић.

Међутим, ни ти, ни многи други детаљи Мустафићевог сведочанства нису се нашли у Хашком
суду, а сам Мустафић каже за "НР" да је имао два дуга сусрета са хашким истражитељима. „Након
тога сам дао и писану изјаву Хашком трибуналу. Ја сам уистину позван на свједочење пред Хашким
трибуналом као свједок оптужбе, и мислим да је требало да будем последњи свједок оптужбе. Након три
дана проведена на припремном поступку, дошло је до великих мимоилажења између мене и заступнице
оптужнице. Као прво, оптужница против Насера била је смијешна. Друго, оптуживан је за нешто за
што није ни крив, а није за оно за што је крив. Треће, Хашки трибунал интересују злочини према Србима,
Бошњацима и Хрватима, а не интересују га злочини против човјека као људског бића. Четврто, Хашки
трибунал није апсолутно исправним именом називао стране у сукобу. Пето, Хашки трибунал је све више
личио на парадерску приредбу Карле дел Понте, те је многе процесе довео до нивоа циркуса. Седмо,
највећа ми је увреда била кад су ми на стол бацили уцјену којом ми пријете затвором до седам година или
новчаном казном од 200.000 еура. Кад сам угледао тај папир, нисам више могао да трпим, те сам
тужитељици одбрусио: Па мој смисао сведочења и јесте да бих добио већу казну од Ердемовића, који је
награђен у Хашком трибуналу за признавање директног ућешћа у преко 140 ликвидација. Након свега, кад
сам дошао пред судницу, чекао сам два сата, али након другог заседања Судског већа, коначно су ми
саопштили да је Судско веће донело коначну одлуку да се ја не појављујем на сведочењу и да се могу
вратити из Хага", тврди Мустафић.

С друге стране, хашки тужиоци с правом се и данас жале на неразумевање које су

показале судије у првостепеном поступку. Током недавно одржаног жалбеног поступка,
тужиоци су покушали да укажу на то да је "ризик злостављања" српских заточеника у
Сребре ници произлазио из опште ситуације у Сребреници. "Након тога свакоме је
морала бити очигледна могућност да српски заробљеници буду изложени злостављању",
нагласила је тужитељица Мишел Џарвис. Она је покушала да укаже на то да је
Претресно веће погрешило када је "ужасне околности" у Сребреници узело као
олакшавајућу околност за Орића, дајући им превелику тежину. "Тиме је међународно
право кренуло опасним путем, на којем се злочини једне стране оправдавају њеним
‘исправним позицијама и борбом за праву ствар’", закључила је Џарвисова.

Штавише, ако би се у обзир узело Мустафићево сведочење, могло би се слободно

закључити да колико год да су "ужасне околности" у Сребреници погађале обично
станов ништво, толико су те исте околности погодовале Насеру Орићу и његовој
"екипи", баш као и свим оним командантима који нису хтели или нису смели да му се
супротстављају. Можда се баш у том "завету ћутања" потчињених и подређених Орићу и
крије тајна Орићеве одбране. Одбрана не само да и даље тврди да Орић није имао

458
"ефективну контролу" над Војном полицијом, него негира да је та формација уопште и
постојала у Сребреници, мада је и сам Орић потврдио њено постојање. Но, ту потврду
бранилац Џон Џонс приписује Орићевој "збуњености", а Орићеву повезаност са
злочинима и злочинцима - у намери да је сасвим обесмисли - описује британском
изреком: "Плесао сам са особом која је плесала са неким ко је плесао са принцом од
Велса"!?

Јадно је што се на тај начин покушавају обесмислити и сведочанства српских

заточе ника који су преживели тортуру у згради сребреничке Војне полиције. Јер, нити је
та зграда била плесна сала, нити је сребренички "Принц Таме" био толико млад да не
може да схвати раз мере свог утицаја. Напротив: он је, ако се послужимо оним што је
рекао Мустафићу, и у "ужасним околностима" био потпуно свестан да је "у Тузли постао
легенда и да је постигао што је хтео". У Хагу, нажалост, још нису свесни тога.

7.15.НАПАДИ ИЗ ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ

Када је Сребреница, после офанзиве Војске Републике Српске, крајем априла

1993. године проглашена за демилитаризовану зону и стављена под заштиту Уједињених
нација, Мустафић потврђује да је „четничких провокација било веома ретко". Ипак, како
описује, наочиглед холандског батаљона УНПРОФОР-а, око Сребренице су копане
траншеје а у "заштићену зону" је, уз хуманитарну помоћ, допремано и оружје.

Мустафић бележи и неколико заседа које су бошњачки војници из "заштићене

зоне" поставили, убијајући припаднике Војске Републике Српске. Износи и сазнање о
нападу јединица Екрема Салиховића и Ибрахима Манџића (иначе блиских Орићу) на
српско село Вишњицу, у којем су убили неколико цивила и спалили село. "Када сам
Манџићу рекао да таквим нападима свесно стварају алиби четницима за напад на
Сребреницу, одговорио је 'нисмо ми самоиницијативно отишли у акцију. Ми смо добили
наредбу из Сарајева", сведочи Мустафић, наводећи да је касније сазнао да је „наредбу за
нападе око Сребренице потписао генерал Енвер Хаџихасановић". „Јасно ми је било да се
зло тражи да би се решио проблем Сребренице", закључио је Мустафић.

7.16.ДОВЕСТИ ХАОС ДО КРАЈА

459
 У Сарајеву су на власти политичке олигархије са Странком демократскае акције и
Странком за Босну и Херцеговину (која подвала!) на челу, које су директно одговорне за
геноцид у Сребреници. Преживјеле жртве геноцида њима су терет који би они
докрајчили. Послије геноцида 1995, власти у Сарајеву извршиле су нови геноцид над
жртвама у сарадњи са ситним малим политичким патуљцима из Сребренице.
Послијератна послушничка, издајничка и политичка фукара из Сребренице има задатак
да пројекат планираног хаоса доведе до краја. Ниједном народу у Босни и Херцеговини
не смију се извинити представници било које власти и било које политичке партије, јер је
то нова увреда за жртве. Овдје страдалници треба да наступе јединствено и да руше
народне крвопије на власти. Устав Босне и Херцеговине и сам статус Сребренице правно
је питање које мора бити ријешено. Кад помињете обнову порушене стамбене
инфраструктуре, о томе је апсурдно говорити. Највећу добит на обнови стамбене
инфраструктуре остварили су они који су требали бити процесуирани пред судовима за
њихову девастацију. БиХ је „држава" са највише апсурда на земаљској кугли. То је
једина „држава" у којој је станарско право претворено у власничко право, а
неприкосновена приватна имовина третира се као колатерална штета. Такав државни
систем мора бити срушен, милом или силом. Боље милом, јер сила односи нове животе,
али сваки систем заснован на неправди не може бити одржив.

7.17.ЗАСЕДА У ЖУТИЦИ

Сведок Будић Хусеин севдочи о нападу и маскру цивилног становништва у

Жутици 21.05.1992. године. Док је са својим течом боравио у шуми званој Соколица чуо
је да је на путу Милићи – Рудник организована заседа од стране Муслимана и да је том
приликом нестао већи број цивилног станоништва српске нациналности. Од тече је
такође сазнао да су у заседи учезствовали: Јусуповић Џемо. Муратовић Есад, Османовић
Мухидин, Вејзовић Суљо. Од тече је сведок чуо и то да су учествовали неки Мислимани
оз Подгаја, Камањаче и Опетака чија имена му нису позната,док је сведок за претходну
четворицу сигуран да су били организатори маскара. Што се тиче напада на село Рупово
Брдо од стране усташких формација сведоку је Познато да су масакр над
становништвом, као и спаљивање комплетног села, који се доогодио 10.06.1993. године
извршили: Турсуновоћ Зулфо, Меканић Бећир, Адемовић Ибрахим, Бектић Мујо и
Вејзовић Суљо. За ова лица која је наброајао сведок каже да су вође усташких
формација, а Познато му је да је у Руповом Брду страдало доста недужних Срба, да је
село комплетно спаљено, а имовина опљачкана и однесена, Сведок је такође чуо да су
убитство над Жугић Коменом и његовим сином Тривком починили. Турковић Фадил,

460
 Јусуповић Џемо и Хемишевић Зулфо. За смрт Жугића сведок је чуо од Нуратовић Каде
која је прва испричала да је видела када су тројица наведених људи провели Комнена и
Тривка у правцу кањона Стедрић где су их највероватније и убили.759

7.18.САХА ЧОХАДАРЕВИЋ, Моћеши код Церске

"Рођена сам у Коњевић Пољу, а 1991. године удала сам се за Крџић Бекту, званог
'Беган' из села Моћеши код Церске и са њим живела невенчано. У Моћешу, односно
Церској, ме је и затекао рат у бившој БиХ. Овде сам остала све до 12. марта 1993. године,
када је муслиманско становништво са подручја Церске и других околних муслиманских
насеља било принуђено, пред офанзивом Војске Републике Српске, да се евакуише и оде
у Сребреницу. За ово време знам да је главни команднат оружаних муслиманских
јединица на подручју Церске био Салиховић Шемсудин, а једном од већих јединица
командовао је Мустафић Фикрет из Моћеша.

Ове оружане мислиманске јединице су, како сам чула, организовале нападе на
српска насеља на том подручју и то на Шадиће, Рогосију, Вандзиће, Метаљку и Кравице.
Могуће да је било напада и на друга српска села, али се тренутно не могу сетити.
Познато ми је да је једна од већих борби вођена и на месту званом Гробић. Лично ми је
Познато да су после напада вршене пљачке из српских села, конкретно из села Кравице.
Такође ми је Познато да је у Церској односно у Куртићима био и затвор за Србе, у коме
је било 10 заробљених Срба мушкараца и две заробљене жене Српкиње, али ја њихова
имена не знам, нити одакле су.

Ови заробљеници из Церске пребачени су у Сребреницу, непосредно пред пад

Церске. Затвор се налазио у штали Мује Куртића, ћија је ћерка Фатима била моја јетрва и
од ње сам чула да су ови затвореници били тучени и малтретирани од стражара и других,
чија имена ми нису позната. Колико је мени Познато у Церској није био убијен ни један
заробљеник. Познато ми је да је приликом напада муслиманских оружаних снага из
Церске на Рогосију једном од јединица командовао Мустфућ Фикрет и приликом овог
напада погинуо је и мој девер Заим Крџић.

759
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

461
 После овог напада причало се да је убијено око 80 српских војника, али се није
говорило о томе шта се дешавало са заробљеним и рањеним српским војницима.
Почетком рата, а колико се сећам крајем априла 1992. године, чула сам да су
муслиманске оружане јединице у Коњевић Пољу организовале напад на колону камиона
која се кретала у правцу Милића. Није ми Познато колико је ту било убијено цивила у
колони камиона, а чула сам да су организатори напада били Османовић Азир и
Османовић Хасим звани "Кобра", оба из Коњевић Поља. Заједно са цивилним
становништвом са подручја Церске у Сребреницу су се 12. марта 1993. године
евакуисале и муслиманске оружане јединице које су предводили командант Првог
церанског одреда Салиховић Шемсудин и Мустафић Фикрет. Убрзо по доласку у
Сребреницу Фикрет Мустафић је отишао у Тузлу, а Салиховић Шемсудин је остао до
краја у Сребреници, ставио се под команду Насера Орића и задржао своју командну
улогу над Првим церанским одредом.

Колико је мени Познато по нашем доласку у Сребреницу, муслиманске оружане

јединице нису вршиле нападе на околна насеља јер је био присутан УНПРОФОР који је
држао контролу у Среберници. Мађутим, јуна месеца 1995. године чула сам да је
Турсуновић Зулфо са својом јединицом отишао на подручје Жепе и да је тамо извршио
заједно са јединицом Авде Палића из Жепе, напад на српско село Вишњица. По повратку
јединице Турсуновића у Сребреницу чула сам да су они у Вишњици убили око 40
српских цивила и војника, а да је један муслимански војник погинуо, а двојица рањени.
Ја сам са мужем, својим свекрвом и заовом, у Среберници била смештена у једној старој
кући и Улици Реуфа Селманагића "Црног", у којој су се налазиле смештене још три
породице. Ја сам се бавила кућним пословима, а мој муж је био ангажован на стазама на
терену, али није учествовао ни у једној акцији.

Познато ми је да је у Сребреници главна личност по свим питањима био Насер

Орић. Начелник полиције био је Хакија Мехољић. Уз Насера најзначјније улоге имали су
Зулфо Турсуновић из Сућеске, затим лица којима имена и презимена не знам, а позната
су под надимцима "Миш", "Манџа Црни", "Кемо" из Пала и његов брат "Рефо". "Миш" је
био познат по томе што је у Сребренуици силовао и малтретирао жене, а у акцијама
приликом напада на српска села, да је клао заробљене српске цивиле и војнике За "Кему"
се слично причало, с тим што је он био познатији по томе да је масакрирао заробљене
српске цивиле и војнике приликом извођења акција. Исто се може речи и за "Манџу
Црног" и Кеминог брата Рефу.

462
 Такође, они су били познати и по томе што су мучили и физички злостављали
заробљене Србе у затворима у Сребреници. Они су такође били сурови и према
муслиманском становништву у Сребреници, а стрељали су један број оних који нису
хтели да се повинују њиховој вољи, а познат ми је случај да су стрељали неког
Ризвановића из села Глогове. Насер Орић је био познат и по томе што је одводио девојке
и жене из Сребренице по свом избору и неке од њих силовао, а знам за случај једне лепе
девојке по имену Злата, из Каменице код Зворника, коју је силовао.

Напред наведени "Кемо" са Пала је, колико се сећам априла месаца 1993. године,
напустио Сребреницу хеликоптером приликом евакуације рањеника у организацији
УНПРОФОР-а, за Тузлу и више се није враћао. По својој суровости приликом напада на
српска села, затим према заробљеним Србима, као и према муслиманским избеглицама у
Сребреници, био је познат и Зулфо Турсуновић. Он је тукао жене које су избегле у
Сребреницу, бацао их из камиона и слично, а знам да је једну жену бацио са камиона и
том приликом јој је поломљена кичма.

У Сребреници је било врло мало Срба, односно знам да је било четири старије
жене и један, колико знам, пореклом Хрват који је радио у Црвеном крсту. Није ми
Познато у каквим су условима они живели, међутим чула сам за скучај када је ухваћен
један рањени Србин, довезен у болници и у њој је био убијен од стране једног лица које
је Познато под надимком "Кезо". Чула сам да је у затворима у Сребреници било
заробљених Срба али нешто ближе о томе није ми Познато, изузев да су они били тамо
тучени и малтретирани. Друге детаље о томе на знам, јер нама цивилима у Сребреници
није био дозвољен приступ у близини затвора.

Говорило се о томе да су Насер Орић и Зулфо Турсуновић често обилазили ове

затворенике и тамо их вероватно тукли и малтретирали. Не сећам се тачно датума, али
вероватно је то било крајем маја или почетком јуна 1995. године. Насер Орић је са
"Мишом" и још десет људи отишао у Жепу, а из Жепе хеликоптером у Тузлу. Насер и
"Миш" су остали у Тузли, у Сребреницу се вратило само њих неколико из њихове групе..
По одласку Насера у Сребреници се, као његов заменик, појавио Рамиз из Поточара, чије
презиме не знам, који је преузео дотадашњу улогу Насера Орића у Сребреници.

По одлласку Насера Орића живот у Сребреници је текао уобичајено, изузев, као,

што сам напред рекла, одласка Зулфе Турсуновића са својом јединицом у акцију и напад

463
 на српско село Вишњицу. Иначе, живот у Сребреници био је веома тежак. Хуманитарну
помоћ, која је стизала у Сребреницу, држали су под контролом Насер Орић и његови
људи. Они су прехрамбену робу смештали у магацине у Поточарима на Клиси, у
Сућеској и у Петрићима. Ову храну нису делили народу, односно делили су минималне
количине - по килограм брашна на недељу дана по члану породице, а остало су
продавали по веома високим ценама. Тако на пример, килограм брашна продавали су по
5 ДЕМ, а килограм соли је достизао цену и до 75 ДЕМ. Због свега тога народ и војска су
гладовали и незадовољство је расло све више. Када су српске оружане снаге 11. јула
покренуле напад на Сребреницу, муслиманска војска на положајима је напустила исте
јер је била незадовољна постојећим стањем и гладовала, тако да је Сребреница без већег
отпора пала истог дана.

У општем метежу који је настао ја сам, заједно са мужем, свекрвом и заовом,

истог дана предвече, кренула у евакуацију према селу Јаглићима где је било и зборно
место тако да се на том месту те вечери окупиило око 12,5 хиљада лица која су кренула и
правцу према Тузли, преко Коњевић Поља. На челу колоне била је наша војска са
оружјем, а један број војника налазио се и у самој колони. Колона се кретала ноћу и
друге ноћи стигли смо на подручје села Сандића.

Ја сам се налазила у задњем делу колоне, када је пред зору, 13. јула 1995. године,
дошло до сукоба између наше колоне и српске војске, тако да се цела колона разбила и ја
сам се са групом од 150 цивила и нешто војника, вратила у Сребреницу. Приликом овог
сукоба погинуо је мој муж. У Сандићима сам се одвојила од заове и свекрве, а у
Сребреницу се вратила у напред наведеној групи. По повратку из Сандића крили смо се
у околини Сребренице десетак дана, после чега смо отишли на подручје Жепе и 31, јула
1995. године са већим бројем муслимана са подручја Жепе прешла преко Дрине на
територију СР Југославије. У овој групи сам ја једино била жеснко, а остали су све
мушкарци.760

7.19. МУРАТОВИЋ РИФАТ

760
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

464
 Овај муслиман, избеглица са подручја Сребренице, дао је изјаву властима
Републике Српске о злочинима које су починиле муслиманске формације на челу са
Орић Насером над српским цивилима на подручју регије Бурач. У изјави он каже да је из
свога краја кренуо у Соколицу одакле је касније отишао у село Поџепље, а после месец
дана одлази у село Бучиновуће, општина сребреница. После дужег боравка одлучио је да
са својом породицом иде за Тузлу, а затим у Љубљану. Приликом боравка на овим
теритроијама сусеро се са војском БиХ од којих је чуо за разна злодела која су вршена
над цивилним српским становништвом и припадницима Војске Републике Српске. Он
набраја нека од злодела муслиманске војске:

- Заседа на Жутици која се догодила 21.5.1992. године, када је убијено 9 цивила

који су се возили камионом. У злочину су учествовали Муратовић Есад, Ахметовић
Јусуф, Османовић Мухидин и Веизиовић Суљејман. Поменути су припадали групи коју
су водили Меканић Бећир и Турковић Фадил.

- Дана 31.5,1992. године организивана је заседа на раднике који су се враћали из

рудника Гуњаци. Он је чуо да је том приликом погинуо Симић Милоје, а касније је чуо
вест о погибији Радета Виторовића. Заседу је организивао Бектић Мујо.

- Напад аа српско село Рупово Брдо које је комплет спаљено и опљчкано, а том
приликом је погинуло више цивила српске националности које је Рифат познавао. Напад
су извели : Адемовић Ибрахим, Турсуновић Зулфо, Меканић Баћир и Турковић Фадил.
После напада Мемишевић Азем са хвалио како је убио Милинковић Грују и да је на
њему мртвом играо, међутим ради се о Милинковић Рељи. Рифат је чуо да су поменуте
јединице спалиле тело Милинковић Владе, а друга верзија приче је да га крије неки
муслиман. За Жугић Тривка и Комљена каже да их је пресрела група муслимана када су
бежали из села, коју је предводио Јусуповућ Џемо за кога се тврди да их је побио, а тела
спалио.

- У јуну месецу 1992. године, четверочлана група у саставу Јашаревић зв. Грбо,
Османовић Ибро, Мемишевић Зулфо и Јусуповић Џемо, починили су убисттво над
Кипић Ненадом који је чувао овце надомак села. Убитство је извршено из ловачке
пушке.

465
 - Рифат је чуо да је крајем августа 1992. године Турковић Фадил с групом људи
организовао заседу на путу Рупово Брдо – Купусна, том приликом су заробили зглобни
тарктор, а возача убили. Испитаник такође прича о другим заседама које је Фадил
организовао као што је заседа код Кривог Моста, као и на Палежу. У тим заседама су
грешком убили Зухрић Бајру и Мујичић Мехмеда.

- Испитаник у својој изјави говори о заседама које су извеле јединице под

комадном Ахметовић Авдулаха, Мехољић Хакије, Габељић Амира, Бегић Бега, у којима
је страдало више људи, а између осталих Маринковић Урош и Лаловић Боро. У
Разговору са Гобељић Амиром Рифат је сазнао да су патроле при обиласку код села
Жедањско пронашле два или три леша који су били у фази распадања.

- Крајем месеца септембра 1992. године изведена је шира акција под командом
Орић Насера, и том приликом је извршен масакр над радницима рудника Боксита, који
су вршили обезбеђење рудника на Брачану и српског села Подравање где је побијено,
масакрирано, нестало више мештана, а село је комплет опљачкано и спаљено. Сутрадан
од Бектић Мује Рифат сазнаје да су у згради рудника нађена два лица и ликвидирана,
један од њих је Гордић Славко. Из прича учесника акције испитаник сазнаје да је у
акцији на Брачан учествовао и тзв. Миш, у тој акцији је сррадало више особа које су
после ликвидације газили тенком. За Миша сазнаје да је познати кољач и да после
напада његове групе нико не остаје жив. У акцији на Брачан је учествовао и Зулфо
Турсуновић са својом јединицом. По завршетку акције на Брачан јединице крећу у напад
на Подравање. Том приликом је заробљено више цивила српске националности, а Рифату
је познат Шарац Веселин, а убијени су том приликом Томић Гојко, Николић Јања, шумар
који је држао тај рејон који је сахрањен поред пута за Кутузеро. Испитаник то сазнаје из
приче двојице момака по презимену

Габељић, који су се хвалили у селу да су у Дому омладине у Подравању убили

четворицу људи и да су запалили дом и људе у њему.

- У нападу на села Васиљевићи и Ерићи убијено је више мештана тих села, а у

овим акцијама су учествовали Бектић Мујо, Мехемдовић Авдулах и једно лице које је
радило на аутобуској станици у Милићима. Испитаник наводи да му је Познато да су
диверзантске акције на овим просторима изводили синови Назифа из Саставака, један је
лични пратилац Зулфе, а други је радио у кафани код Бијелић Јеле у Дервенти.

466
 Испитаник наводи да му је позната акција постављања мина на путу по Штедрићу и то је
радио Рамић Хајрудин и још један човек из Жепе. Испитаник наводи заседу у Јоховачи
коју је извео Бећировић Енвер, који се лично похвалио да је убио Витић Божу и да је
једно лице ранио, а заједно са њим су учетвовали Вејзовић Авдулах и Алија зв. Лимбур.
Алија је учесник свих акција и увек се враћао са пленом, углавном стоком. Испитаник
каже да се у јануару 1993. године срео са Бећировић Хасаном који је причао да је
учествовао на Книнском ратишту као и код Зворника, а саде је у Сребреници. У
разговору са Ахметовићем Јусуфом испитаник сазнаје да је у потоку код Кравице
убијено око 20 Срба, а поред пута је виђено више масакрираних лица.

Рифат каже да су у Познатом масакру у Кравици учествовали, под командом

Насера Орића, са својим јединицама : Турсуновић Зулфо, лице зв. Миш, лице зв.
Поручник, Мехољић Хакија, Мустафић Кемо, Мурат из Коњевић Поља. Један од
Муслимана који је масакрирао лешеве и иживљавао над њима је Реџо из Врсиња, иначе
зет Муниба Мемишевића, Људи који су вршили пљачку по Кравици су причали да су
наилазили на срспке лешеве без појединих делова тела, док је на неким одсечена глава, а
уместо људске стављена свињска глава. У причи са Бећировић Далијом испитаник
сазнаје да сребреничке власти нису дозвољавале помоћ заробљеним Србима, и сам
Далија је хтео да помогне Поповић Коју, али је био претучен од сребреничке полиције,
на чијем је челу био Мирзет из Поточара, који је познат по силовању девојака и
пљачкању, при чему није поштедео ни муслимански народ.761

7.20. КОНАЧНО ПРИЗНАЊЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ ЖРТВАМА

На презентацији " Босанског атласа ратних злочина ", директор сарајевског

Истраживачко-докуметационог центра Мирсад Токача, изјавио је да се на списку
страдалих сребреничих Бошњака налазе имена 500 особа за које је утвтрђено да су
живи. Он је рекао и да је у Меморијалном центру Поточари сахрањено 70 људи који у
јулу 1995. године уопште нису били у Сребреници..

" Током истраживања пронашли смо око 500 живих људи, Сребреничана, током
истраживања нашли смо и друге живе људе, који су вођени као нестали или погинули ",
рекао је Токача.

761
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf

467
 Уву изјаву прокоментарисао је вршилац дужности директора Републичког центра
за истраживање ратних злочина Републике Српске Јанко Велимировић : " И ми смо
раније дошли до сличних података, али они сада, пошто их је обезбедио Истраживачко-
документациони центар из Сарајева, имају већу специфичну тежину. Сви подаци у вези
са догађајима у Сребреници и око ње у јулу 1995. године непроверени су, али су, ипак,
послужили Хашком трибиналу и Међународожном суду правде за доношење пресуда о
геноциду над сребреничким Бошњацима. Истина ће, сигуран сам, изаћи на видело, али је
питање колико ће нам помоћи да отклонимо штету која нам је већ нанесена... Права
ситина ће се сазнати тек када буде објављен списак Сребреничана који су у јулу и
августу 1995- године дошли у Тузлу, Калесију и друга места у Федерацији Бое и
Херцеговине. Попис становника Сребренице који су дошли на ‘слободну територију’
радили су органи Федерације Босне и Херцеговине и међународне организације. Тај
списак до данас није објављен, јер су бошњачке власти свесне да би демаскирао
званичну верзију о страдању сребреничких Бошњака. Ми ћемо учинити све да се истина
о Сребреници сазна, јер је она од капиталног интереса за Републику Српску ".

Изјава директора Истраживачко-документационог центра из Сарајева је још један

доказ да су оправдане сумње да бошнајчка страна манипулише својим жртвама, с циљем
да ненесе што већу штету Републици Српској.762

762
Политика, 2. април 2010, стр.4.

468
 8. СРБИ СВЕДОЧЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВО У
ПОДРИЊУ

"За масовне злочине над муслиманским цивилима у Сребреници и околини у

овим нашим последњим дивљачким балканским грађанским верским ратовима судило се
и суди великом броју оптужених (војника и политичара из Републике Српске и Србије)
пред Хашким трибуналом, пред Специјалним судом за ратне злочине у Србији и
судовима Босне и Херцеговине763. О њиховој кривици и злочинима редовно пишу сви
светски и наши медији.

Насупрот томе, страдања православног становништва на овом простору, изгледа,

никог не занимају, ни судове ни медије. Један од ретких оптуженика који су уопште
изведени пред суд за ову врсту злочина, Насер Орић, већ је одавно слободан човек који
весело шета са званичном потврдом од суда да оно што је учинио и није злочин, скоро се
може рећи позивницом од међународне заједнице да и убудуће он и свако ко пожели
само изволи и убија православце без страха од последица.

А убијено их је неподношљиво много на неподношљиво окрутан начин.

У Сребреници и околним општинама Милићи, Братунац и Скелане у периоду од

1992.-1995. убијено је хиљаде цивила, међу којим велики број жена, деце и стараца.
Муслиманске оружане снаге су организовано систематски и редовно празниле Источну
Босну од православаца. У овом периоду за православно становништво готово да није
било мирне недеље. Метод је увек био исти: села би била изненадно нападанута,
опљачкана, запаљена, цивили су пребијани, рањавани, сакаћени, убијани, живи
спаљивани, одвођени, жене силоване, богомоље скрнављене, разрушаване и спаљиване,
понекад заједно са верницима заточеним у њима.

И о њима ћемо морати да проговоримо пре или касније, ако не желимо да

зверства из '90 буду образац који ће се циклично понављати и у будућности. Неће бити

До 20. априла 2010. године Хашки трибуинал је осудио: 27 Срба на 598 година затвора и једног на
763

доживотну казну; Хрвати су осуђени на 153 године; Бошњаци су осуђени на 55 година.

Пред судом у Босни и Хрецеговини осуђена су 44 Србина на 826,5 година, 11 Хрвата на 153 године и 4
Бошњака на 55 година затвора.
Блиц. 20. април 2010.

469
 лако изговарати и описивати све ове ужасе, знам, али мораћемо. Сад је већ потпуно јасно
да нико други неће."764

Најверније преживели сведоче о недаћама које су их снашле.

8.1. ОРИЋЕВ КРВАВИ ПИР

Становници Подриња сјећају се крвавог пира у Кравицама на Божић 1993. године

када су хорде Насера Орића на свиреп начин убиле 49 цивила и раниле 86.
- Када су ушли у село само се чуо јаук и врисак људи. Убијали су ножевима, одсијецали
главе и остале дијелове тијела, скидали скалпове убијеним људима, а посебно су патили
да одсијеку уши убијенима. Чак нису ни мртве остављали на миру, вадили су ковчеге из
гробова и скидали одјела с мртвих, а њихове голе лешеве комадали - прича за "Фокус"
преживјела Кравичанка која је у покољу Орићевих вандала остала без супруга, брата и
сина. - Никада нисмо пронашли Невенку Ђукановић, Видосаву Тришић и Радомира
Јовановића, а од мог супруга остао је само џемпер и пола вилице за коју сам др Зорану
Станковићу рекла да не припада мом мужу. Сакупили смо све то у једну кесицу од супе
и сахранили, а ко зна чији дио тијела почива под именом мог супруга - јада се несрећна
Кравичанка.

Поред тога што су убијали све пред собом, Орићеви злочинци имали су посебан
вод који је ишао по кућама и пљачкао, присјећају се Кравичани.

- Пошто је био Божић по кућама је било доста печеница спремљених за ручак, али
и њих су са ражњева скидали Орићеви злочинци - сјећају се свједоци најкрвавијег
злочина у Подрињу.

Преживјели становници покоља у Кравици кажу да када је крваво божично пиро

вање комшија из Сребренице завршено и када у Кравици више није било живог српског
увета, командант је овјековечио тренутак сликајући се са "својим јунацима" испред
запаљеног Задружног дома.

764
Миловоје Иванишевић, Сребреница из другог угла (са интернета).

470
 Срби из Подриња кажу да не вјерују да се злочин неће поновити, када су својим
очима видјели самог врага и његово звјерство, осјетили његову суровост и бестијалност,
а данас га гледају како побједоносно ликује док они страхују од његовог поновног
пировања.765

8.2. "БЕБА" АЛАХОВ РАТНИК

Између 25. маја и 2. јуна 1992. године мог стрица Миладиновић Петка и његову
жену Милеву, око 10 сати ујутро напала је једна група муслимана из сусједног села
Пирића.

Претукли су стрица и стрину, којом приликом су им нанијете повреде па су били

у болници у Лозници о чему има медицински налаз. Стриц и стрина су ми причали да су
препознали Хасановић Шабана, син Едхема из Пирића и старијег сина Шахмановог, али
све те нападаче стриц и стрина знају добро, па ће о томе они више да кажу.

Четвртог јуна 1992. године око 15,30 часова група муслимана из сусједног села
Пирића и Положника упала је у село Лозницу и напала са оружјем кућу мога брата
Миловановић Срећка и његове жене Јоване. Овом приликом док су чували овце
ухватили су ми брата и изболи га ножем. Ја сам увече видио да је имао велику рану у
пределу врата испод лијевог уха, те рану на грудима. Обе су биле нанете ножем. Снајка
Јована је имала више рана у пределу стомака и груди. О свим ранама може се добро
изјаснити Станојевић Милко и Рончевиц Божо. Покушавали смо из села да помогнемо
моме брату и снајки који су дозивали упомоћ, али смо стигли касно. Снајка је још била
жива, али ништа није могла проговорити и тако је одмах умрла, док сам брата нашао у
потоку гдје су га после бодења ножем бацили у трње, а нашао сам и мјесто гђе је
нападнут, јер је све било од крви. Док смо их другу вече сахрањивали, муслимани из
сусједног села Положника пуцали су по гробљу па смо под ватром на брзину загрнули
гробове, а касније довршили у току ноћи закопавање.

На Видовдан 28.6.1992. године муслимани из сусједног села Пирићи и Положник,

напали су нас послије подне око два сата са свих страна. Опколили су село и прве куће
су одмах запаљене. Од шумског растиња нисам никога могао препознати, али чујем да
вичу: "Алаху егбер, удрите Србе мајку им јебемо. Хватајте жива Васу Петровића". Прва

765
С. Мишљеновић, Фокус.

471
 жртва кога су муслимани убили код његове куће био је Лукић Радован. Ја сам рањен на
месту које ми зовемо Крижевац, а ту је рањен и Филиповић Звонко, Станојевић Милош и
Миловановић Ђорђије, његов брат Радо, Вучетић Драго и Дамјановић Бобан. Тако
рањени допузали смо до првих кућа наших комшија те су нам тек ту пружили прву
помоћ. Видио сам кад гину Лукић Радован, Дамјановић Милоје, Вучетић Светозар,
Филиповић Ђорђо, Рончевић Милорад и Николић Миленко. Нисам видио кад су
погинуле Јела и Верица. Мени је причала Лукић Крстина из села Лозница, кад ме
посетила у болници, да је имала прилику изблиза да види Синановић Решида жену, коју
знамо по имену "Беба" која је учествовала у нападу на наше село. Крстина је погинула у
Бјеловцу 14.12.1992. године.766

8.3. БОЛ И СУЗЕ СРПСКЕ МАЈКЕ

"Не треба се мени нико извињавати, само нека ми дају кости мог сина"

Исповест Марије Јеремић: Марија Јеремић свој живот мери од Петровдана до

Петровдана. Између два празника, живот јој пролази у тишини испрекиданој плачем и
безброј пута поновљеним питањима. "Где су ми Маркове кости? Хоће ли мајка дочекати
дан да га сахрани поред брата Радована, гроб му на Петровдан обиђе и свећу упали?",
пита на почетку своје исповести за "Нови репортер" Марија Јеремић. Одговора на њена
питања још нема и не зна се да ли ће их бити. Можда и зато што они који одговоре
можда знају, никада нису хтели да их упуте.

Ова несрећна жена мучила се целог свог живота. Са 25 година остала је удовица,
у поодмаклој трудноћи и са два малолетна сина. Подизала их је, каже, радећи најтеже
послове и верујући да ће они имати бољи живот од ње. Али, све њене наде распршио је
рат.
На Петровдан 1992. године Марија је изгубила два сина Марка и Радована, када су
муслимански војници предвођени Насером Орићем напали српско село Залазје.
"Мислила сам да ћу синове спасити када смо на Ђурђевдан избегли из нашег села
Осредак. Успели смо побећи у Залазје, а камо пусте среће да ме тада убише и муке
скратише. Нисам тада ни слутила да ћу остати жељна својих синова и да ћу их гледати
само до Петровдана. Јер, они су ми стално говорили: ‘Не секирај се мајко, ми ћемо те
чувати’. А мајка њих није могла да сачува... Радована ми одмах убише, а Марка
одведоше из Залазја", прича Марија плачући.

766
Сведочење једног од преживелих, Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла, интернет.

472
 Испод јастука извлачи Маркову личну карту. Не одваја се од ње: врховима
прстију нежно прелази преко фотографије, као да очекује да ће њен нестали син са слике
проговорити.
"Донели су ми је наши из Орићеве куће 1995. године кад су ушли у Сребреницу. Зато
знам да ми је Орић Марка на Петровдан из Залазја одвео... Орић мора да зна где су
Маркове кости. Надала сам се да ће се открити у Хагу, али зликовца пустише. Орићу, где
си ми сина убио, јеси ли га мучио, где си ми га закопао?", по ко зна који пут упућује
Марија питање на које јој одговор до сада нико није дао. Ни Насер Орић, ни било ко
други.

"Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за кости не
знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни правде. Бол и сузе нас, српских
мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји синови згрешили да ми их и мртве комадају?
Не треба се мени нико извињавати, само нека ми дају кости мог сина. Боже, само ми дај
да га сахраним пре него што очи заклопим", моли Марија Јеремић.

Веру у живот пружа јој трећи син Радивоје, рођен уочи рата. Оца није запамтио,
јер је преминуо пре него што се родио, а ни своју браћу није имао кад да упамти.

"Клето срце неће ни да пукне, а и ја га понекад бодрим, све се пуста надам да ће

ми наћи Марка. Борим се да издржим и због мог сина Радивоја. Само ми је он остао, да
ми га Бог сачува. Он је једино светло у мом животу. И да кажем још нешто: лажу сви они
који кажу да време лечи све ране. Не лечи. Не могу се овакве ране залечити, за њих нема
мелема", тим речима завршава Марија Јеремић своју горку исповест.767

8.4.ОСТАЛО МИ ЈЕ САМО ДА ГОВОРИМ

Исповест Иванке Ранкић: Иванка и Боро Ранкић имали су два сина, Предрага и
Ненада. До почетка рата живели су скромно, као и свака радничка породица у
Сребреници.

"Већ у другој половини 1991. године почели смо да слутимо да се Србима у

Сребреници спрема зло. Неке наше комшије Бошњаци увелико су као добровољци
одлазили у Хрватску. Те године око 400 Сребреничана прешло је хрватску границу. Нису

767
Слободан Дурманивић, Исповести српских мајки Сребренице, Нови репортер.

473
ни крили где иду. С временом почели су и нама да прете. Сећам се када нам је комшијин
малишан рекао: 'Мој бабо каже да ћемо побити све Влахе у Сребреници за седам
минута’. Много сам се уплашила", каже на почетку своје исповести за "Нови репортер"
Иванка Ранкић.

Убрзо ће ратно лудило захватити и подручје Сребренице. Када је 8. маја 1992. из

заседе убијен сребренички судија Горан Зекић, један од најугледнијих Срба у том
градићу, Иванка, њен супруг и синови решили су да напусте Сребреницу, уверени да
само тако могу да спасу своје животе.

"Побегли смо у Братунац, али 26. маја ударише они из Сребренице. Ненад је био
на линији, са осталом војском и борио се. Ту су га живог заробили. С брда изнад
Поточара наши борци видели су Ненадово тело, осветљено рефлекторима у колицима.
Мој Предраг појурио је ка брату, али су га другови зауставили. Касније су заробили
једног Орићевог војника и потом га разменили за Ненадово изгорело тело… Нису ми
дали да га видим. Био је затворен у сандуку. Сахранили смо га 1. јуна, на четврту
годишњицу његовог брака", прича Иванка.

Тек касније сазнаће како је њен син страдао.

"Једног дана затекла сам супруга Бору да гледа неку видео-касету. Крајичком ока
угледала сам како гори нечије тело. Око ватре коло су водили и подврискивали: ‘Пеци
Влаха, мајку му’. Тада ми је Боро рекао само то да је то неки наш војник, али да не зна о
коме је реч. Тек на самрти, позвао ме Боро и рекао Иванка, на оној траци био је наш
Ненад. Њега су мучили… Хтела сам да умрем истог часа, али морала сам да погледам ту
касету после, нешто ми није дало мира. Три пута је Ненад, испуштајући душу, дозивао
мајку да му помогне, а мајка му помоћи није могла... Чини ми се да сам тада умрла први
пут", прича Иванка, укоченог погледа и скамењеног лица.

Али, брутално убиство сина био је тек почетак трагедије коју проживљава ова
жена.
"Још ни ожалила Ненада нисам, а остала сам без братанца Ратка Цвјетиновића. Имао је
само 21 годину. Убили су га на кућном прагу. Зашто, кад ни Ненад, ни Ратко ни мрава
нису згазили", јауком пита Иванка и док стиска главу између шака, кроз јецаје додаје: "И

474
 ја сам мајка Сребренице, а не само оне друге. И мени је тешко, зар моја мука није равна
њиховим?"

За само десет дана Иванка је поред сина Ненада и братанца Ратка сахранила и
брата Милована Цвјетиновића, такође убијеног на кућном прагу, као и сестриног мужа
Рајка Маринковића, иза кога је остало четворо сирочади. "Не могу никоме описати како
ми је било. Страховала сам да ћу полудети", бришући сузе каже несрећна жена.

Од тада је, каже, живела да дочека да злочинци буду осуђени, али нови шок је
наишао када је у Хагу ослобођен Насер Орић.

"Хашки трибунал опростио је Насеру Орићу више од три хиљаде српских живота,
а међу њима и паклено страдање мога Ненада... Остало ми је још само да говорим, да
растеретим душу и кажем свету шта се десило", каже на крају Иванка Ранкић.768

8.5. ДЕЧАК СВЕДОК ЗЛОЧИНА

Брано Вучетић (27), младић који је 14. децембра 1992. године у нападу муслиманских
снага на село Бјеловац, остао без оца и брата, а затим је 56 дана провео у затвору у
Сребреници, ових дана живи са надом да ће злочинце стићи каква-таква казна.
Тужилаштво Босне и Херцеговине покренуло је истрагу против Насера Орића, кога је
Хашки трибунал ослободио командне одговорности за страдање око 3.000 Срба из
Сребренице и околине. Сада Брано верује да ће га босанскохерцеговачки суд позвати да
сведочи о ономе што је видео и преживео.

Имао је девет и по година, када су снаге Насера Орића напале његово село.
- Када је Насер ослобођен у Хагу био сам очајан и понижен. Та неправда ме и данас пече
- вели овај младић.

- Контактирали су ме својевремено хашки истражитељи. Дао сам неколико изјава.

Почетком 2006. све је било договорено да отпутујем у Хаг и пред судом кажем шта сам
видео и доживео. Управо захваљујући представницима Трибунала, власти у РС су ми у
кратком року издале пасош, а један од представника Трибунала ме позвао телефоном и

768
Слободан Дурманивић, Исповести српских мајки Сребренице, Нови репортер.

475
рекао да будем спреман, јер ћу најкасније за два-три дана морати за Сарајево и одатле у
Холандију. Међутим... нисам отишао.

- У Бјеловцу није било ни ровова, ни српских војника, а муслимани су тог 14.

децембра потпуно сравнили село. Када је напад почео побегао сам код комшинице Мире
Филиповић и са њено двоје деце се сакрио на таван. Муслимани су у кућу бацили бомбу
од које и сада у глави имам двадесетак гелера.

Из куће су њега и преостале Филиповиће извели војници који су се међусобно

ословљавали као Манџа и Миш и у наредна два месеца он је био њихово лично
власништво. Брано је тек после рата сазнао да су ова двојица муслимана живи, да се
налазе у Тузли и да се тамо потпуно слободно крећу и раде

- Када су нас извели из куће Филиповића, свуда око мене видео сам мртва тела
људи и животиња. Између мртвих свиња угледао сам тело Драгољуба Филиповића, а у
мом дворишту момка кога смо сви звали Цале. На огради нашег воћњака лежало је
наслоњено тело мог брата. У дворишту Стеве Филиповића такође су лежала мртва тела
међу којима сам само његово успео да препознам. Толико је било побијених, да, док су
нас водили из села, били смо принуђени да газимо преко мртвих... Ту сам видео и једну
девојку. Била је масакрирана. После сам сазнао да су муслимани тада убили 109 људи -
присећа се ужасних слика Брано Вучетић о којима жели да пред лицем правде сведочи.

Ништа му лакше није било ни у заробљеништву у Сребреници.

- Не знам да ли ми је било горе кад су ти муслимански војници били трезни или

пијани. Сваког дана су ме тукли, а на саслушањима шамарали, ударали војничком
чизмом и обећавали да ће ме заклати или сунетити. На једном од тих испитивања сам
видео и Насера Орића.

Орића је први пут видео управо када је био заробљен у центру Сребренице. Док је
лежао у колима, његови џелати Манџа и Миш су десетак минута разговарали са Орићем.

Размењен је у Скеланима за тела пет мртвих муслиманских војника.

476
 У 56 дана, колико је провео у затвору у Сребреници, Брано се ни једном није
пресвукао или окупао. На трпези је по правилу имао ражани хлеб. За то време га нико
није прегледао или медицински збринуо. Како је заробљен - тако је и пуштен. У
дуксерици коју и даље чува.

- Неколико пута су ме пуштали у двориште те куће, али сваки пут бих добио тако
јаке батине од својих муслиманских вршњака да после нисам желео да излазим - вели
Вучетић. 769

8.6. НЕСРЕЋА ЈЕ МОЈЕ ДРУГО ИМЕ

И данас жалим што нисам умро, али је ваљда било суђено да после толико година
ћутње коначно проговорим о мучилишту војника Армије БиХ, каже бивши становник
Скелана.

Живот 33-годишњег Милуна Николића из Скелана трагично је обележен чак и

пре него што је закорачио снагом своје младости у њега. Није имао ни 16 година када је
освануо у мучилишту затвора у Сребреници. За несрећну судбину због које му више од
деценије сан не долази на очи криви крвави рат у Босни и Херцеговини! Његова
трагедија почела је 5. јула 1992, када је војска Армије Босне и Херцеговине убила
његовог брата Небојшу у Сребреници. Месец дана касније Милун је са својим рођаком
Златком Васићем пошао брату на гроб, када су их муслимански војници изненада
заробили и одвели у један од казамата где су за само 30 дана преживели најстрашнија
мучења. Када су их разменили, мислио је да сања своје спасење. Ипак, трагични усуд
овог младог човека као да нема намеру да се оконча.

- Моји отац и мајка полако су умирали од туге за братом Небојшом. Нису могли
да преживе његову смрт, нити свирепо посмртно иживљавање над његовим телом. Мој
боравак у муслиманском казамату био је за њих последња кап. Срца им нису издржала,
умрли су једно за другим у размаку од годину дана. Ја сам, нажалост, преживео. Несрећа
је моје друго име! Од толико батинања и мучења данас ми полако отказују органи, сваки
час завршим на некој од операција, а досад их је било пет - прича овај бивши становник
Скелана.

769
Перица Васовић, Вечерње новости, 02.05.2009.

477
 - У флашу која је стајала у ћелији морали смо да мокримо. Када смо питали
тамничаре где да проспемо урин, рекоше нам да га чувамо кад ожеднимо. Данима нам
нису давали воду, а потом су нас терали да пијемо оно што смо измокрили - прича наш
саговорник.

Тог кобног 5. августа, Милун и његов рођак Златко кренули су на Небојшин гроб.
Један део пута водио је кроз шуму где су их заробила петорица војника.
- Знао сам их одраније, били су старији од мене, нисам се дружио са њима, али пред рат
већ нису крили своју мржњу према Србима. Везали су нам руке канапом и уз ударце
праћене псовкама, угураше нас у камион. Тројица су отишла да траже, како рекоше,
"четнике", а двојица су остала да нас чувају. Пред вече, она тројица се вратише без
"улова", па кренусмо пут Сребренице, преко у Михољевине, где им је било главно
упориште. На путу смо наилазили на војнике, старце и децу, сви су нас гађали
каменицама, псовали и добацивали: "Убијте четнике!" Када смо коначно стигли у
Михољевине, извукоше Златка и мене из камиона. И почеше да нас ударају оружјем,
рукама, ногама... Потом нас одведоше у неку кућу где су нас наредних седам дана
испитивали и батинали - сећа се саговорник "Вести".

- Кад смо кретали из шуме у којој су нас ухватили, војници Армије БиХ тражили
су да певамо њихове песме о "љиљанима". На свако наше не знамо, следили су ударци
кундацима. Морали смо да певамо, а они су у жару лудила крвнички ударали по нама.

- У соби за испитивање дочекао ме чувени сребренички мучитељ Даут Тихић.

Имао сам таман толико времена да видим по поду, плафону и по зидовима свежу крв.
Подишла ме језа, а већ следећег тренутка осетио сам ударац пендрека у леђа. Несносни
бол оборио ме на под. Тако опруженог по патосу Тихић је наставио да ме пендречи и
шутира. Као кроз маглу сам чуо како ми прети... После једног сата, убацили су ме у
ћелију свог натеченог и модрог... Бол је било једино што сам осећао. Онесвестио сам
се ...

Колико је била велика мржња тих муслиманских војника, Милун је сазнао тек
трећег дана када су му за време новог батинања, с пуно уживања причали како су
мучили и убили његовог брата Небојшу!

478
 - Говорили су ми: "Чуј, Милуне, онако мртвом одсекли смо Небојши прво уши, а
потом и главу. А све смо у танчине испричали и твојој мајци кад смо је видели како
плаче на мосту. Нек зна како јој је син скончао, а ти ћеш ускоро..." Тек тада сам схватио
да њихова мржња према Србима нема границе. Освестио сам се поново у ћелији. Чекао
сам наставак... Дошао је са следећим отварањем врата. И тако свих седам дана колико
смо били у Михољевини - прича Милун и показује нам бројне ожиљке по свом телу, уз
тврдњу да ни најизопаченија машта не би могла да смисли толико начина мучења.

Милун је рођен у Бајиној Башти, али се са родитељима као 11-месечна беба и две
године старијим братом братом Небојшом преселио у Скелане. Рат му је однео брата,
родитеље и ближе рођаке. Живи сам од 1995. у Београду, где ради у једној грађевинској
фирми као ноћни чувар. У Скелане не одлази. После преживљеног сребреничког пакла,
плаши се да му се страхоте не понове, тврди Милун.

- Тих првих дана добио сам толико батина да сам Бога молио да оконча моје муке,
да ме брзо узме, да ме већ једном убију. Ипак, смрт није дошла по мене и дан-данас
жалим због тога. Каква ме сила одржала у животу, не знам. Ваљда без судњег дана нема
смрти - уморно каже Милун који је са рођаком Златком пребачен после седам дана
испитивања у сребренички затвор, где су их чекале нове муке и још грђе батине и где су
схватили да и од горег има горе.

- Ћелија је била сабласно празна, ни кревета, ни ћебета. У углу је стајала једна

флаша, рекоше да је то наш тоалет. Спавали смо на патосу. Зидови плафон и под су били
црвени од сасушене крви. У соби за испитивање, у коју су ме одвели одмах по доласку у
Сребреницу, видео сам увијену, три центиметра дебелу, бакарну жицу. Била је крвава.
На појединим деловима видели су се остаци људског меса. Следио сам се! Знао сам шта
ме чека.

- Златко и ја смо игром судбине преживели ово мучилиште, размењени смо за

заробљене муслиманске војнике. Дуго година сам ово све носио у себи, нисам имао
храбрости да јавно испричам своју голготу. Тек када сам видео да је Сребреница
оличење само муслиманског страдања, да се о српским жртвама у том граду не прича,
проговорио сам. И стојим на располагању свакоме ко жели да чује да ратна Сребреница
има два лица. Велики и моћни одлучили су, кад је реч о Сребреници, да се сме причати
само о муслиманским жртвама! Ако је интерес света да се чује истина, нека се зна и о

479
страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико
истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић,
осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у Хагу
- злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види - пита се
данас Милун, човек чија нога више није крочила међу бивше комшије, ни у Скелане.

8.7. ТРАГИЧНА СУДБИНА ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊЕГ ДЕЧАКА

Цветка Ристића из села Кушићи код Скелана сви су заборавили и препустили

судбини, која се 16. јануара 1993. године сурово обрушила на нејака плећа
четрнаестогодишњег дјечака.
Нико се више, нажалост, не сјећа јединог преживјелог у породици Ристић, којем
је војска Насера Орића тог дана, на кућном прагу, убила оца Новака, мајку Иванку, брата
Мићу и сестру Митру. Више од десет година Цветко је морао да зарађује кору хљеба по
Србији и Црној Гори, а када је свјетска економска криза уздрмала и те просторе Балкана,
морао је да се врати кући.
- Свуда је криза и нема посла. Радио сам као конобар, возач, кондуктер, на
грађевини... Нисам бирао шта ћу радити, јер знам да морам од нечега живјети - каже
Цветко.
Вратио се почетком ове године у недовршену породичну кућу, коју му је
дјелимично обновила једна међународна организација. Унутрашњост је уређена тек
толико да је могао да смјести кревет и шпорет. Вратио се из бијелог свијета с намјером
да на свом имању заоре прву бразду и засије њиву, у коју нико није ушао од јесени 1992.
године.
- Распитивао сам се у Сребреници да ли бих могао узети неки кредит па да
започнем производњу воћа или поврћа. Могао бих и да таксирам, али немам ауто. Тешко
је кад немаш никог свог да гарантује да ћеш то отплаћивати, очајан је Цветко.
Каже да му је, кад је остао без породице, помогло неколико пријатеља покојног оца и
београдски новинар Миодраг Попов, који му је налазио послове у Србији и Црној Гори.
Завршио је, каже, Саобраћајну школу док је живио у ужичком сиротишту "Петар
Радовановић".
- Нисам ја просјак, нешто ћу радити и од нечега живјети, али боли ме то што су
ми злочинци убили све што сам имао, запалили кућу, а ја остао сам и препуштен
судбини - истиче Цветко.
Боли га и то што ниједан свједок у Хагу није доказао да је за смрт његове
породице крив Насер Орић, ратни командант Сребренице. Ужаснут је чињеницом да је

480
Хашки трибунал "зажмурио" над трагичном судбином четрнаестогодишњег дјечака из
сребреничког села Кушићи.
Туга и бол у души бацила је, прије шеснаест година, тамну сјенку на лице дјечака
који је одрастао у тихог и скромног младића по сиротиштима и туђим домовима.
Убили су Цветку све што је имао. Двије године старијег брата Мићу никад није
пронашао. На скеланском гробљу стоји заједнички споменик, подигнут несрећним
Ристићима. На њему су уклесана имена: Новак (42), Иванка (43), Митра (19) и Мићо (16).
- Док сам радио у Србији нисам долазио кући. Не знам како, али, направио се
неки рачун за струју и био сам међу првим неплатишама у Скеланима који су остављени
у мраку. Није поштено да нико не разумије моју ситуацију - вели Цветко.
Кристина Ћирковић

Деса Стојановић из околине Зворника није могла да преболи смрт сина

8.8. МАЈЦИ СРЦЕ ПРЕПУКЛО

Једанаестогодишњи Слободан усмрћен 1992. на најсуровији начин, а убица и

даље на слободи.

Отац каже да су дечаку руке одсечене до лаката.

На вечно почивалиште, у хумци поред свог сина Слободана, отишла је и Деса

Стојановић из Дрињаче код Зворника. Испратили су је супруг Илија, ћерка Слађана,
родбина, комшије...Слободан је под земљом дуже него што је по њој ходао. Убили су га
на најсвирепији начин 1992. када је имао само 11 година. Чак би се могло рећи: издахнуо
је 1992, а убијали су га свих ових 14 година, и њега и његове родитеље.

- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце, а и ја не знам како
сам жив. Отишла је у великим мукама, болу и патњи за сином. Лечење у Београду и сва
пажња лекара нису јој помогли, каже Илија.

ОНА ЈЕ ЖИВА

481
 На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила
ћерка шумара Рахмана из Власенице.

Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али
нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфета жива.770 А мој син је већ 14 година под
земљом – каже Илија.

Слободанов убица Елфете Весели, Албанка из Власенице, живи на слободи,

далеко од правде која, изгледа, нема намеру да је тражи. Елфета је имала 32 године када
је масакрирала Слободана. Он је покушај да спаси свог пса платио животом.

- Живели смо у Доњој Каменици – прича Илија. – Муслимани су у овом селу били
већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се
спрема Србима. Био је четвртак, 4. јуна 1992. године, када смо у зору уграбили прилику
и некако се кришом извукли. Повели смо и четири-пет коза. Уточиште смо нашли у
засеоку Џенарике код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо
стигли, Слободан ми рече: "Тата, тата остао ми Леси на ланцу."

Слободан се отргао из мајчиних руку и отрчао према селу. Волео је неизмерно

свог љубимца Лесија. Растанак никако није могао да преболи.

- Последњи пута сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао у
томе спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да
нам врате дете. Наша власт и војска нудили су размену. Ништа нисмо могли да урадимо.
А онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим
тај датум – 16. јуна 1993. Препознао сам сина – каже Илија.

- Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене – наставља отац. – На

стопалима није имао ниједан прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен

770
Та жена данас има 45 година и живи у Швајцарској код свог брата Мухамеда Веселија. Никада до сада
нико од истражних органа у Федерацији БиХ није затражио њено испитивање у вези са масакром малог
Слободана Стојановића а ни самом Насеру Орићу никада није падало на памет да казни починиоце тог
злочина. Није, такође, Познато ни да је ико у БиХ до сада тражио изручење Елфете Весели од швајцарских
власти.
http://www.serbianvoice.eu/modules.php?name=News&file=article&sid=1603

482
 ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи три метка од једне до друге стране
слепоочнице.

Илију мучи питање: шта злочинце одржава у животу, шта им омогућава да живе
са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним кад им се изриче казна?771

8.9. СТРАДАЊА У ЛОГОРИМА И ЗАТВОРИМА

Страдање у логорима и затворима: Од самог почетка оружаних сукоба 1992.

године па до јула 1993. године, на подручју које су контролисали припадници ТО
Сребреница под командом Насера Орића и Хакије Мехољића у неколико затвора-логора
држани су ухапшени и заробљени српски цивили и војници.
Кроз те објекте након хапшења или заробљавања прошло је на стотине људи,
већина је преживела неки од видова психо-физичке тортуре, али су неки касније
преминули од последица, док су неки остали инвалиди. Неколико десетина их је
страдало у самим логорима.
Подсећања ради Насер Орић проглашен је одговорним за убиства шест
заточеника у логорима-затворима у Сребреници, иако постоје докази да је само у тим
објектима смртно страдало најмање десет особа услед мучења и нечовечног поступања:
Љубица Гагић, Драган Илић, Јаков Ђокић, Бранко Секулић, Драгољуб Кукић, Милисав -
Мићо Миловановић, Костадин - Којо Поповић, Миломир Ђукић, Богдан Живановић и
Стојан Крсмановић. Орић је, међутим, само једна од одговорних особа за убиства и
нечовечно поступање у тим и другим случајевима у логорима под контролом ТО
Сребреница.
Навешћемо само неке од најупечатљивијих примера, укључујући и нека убиства у
затворима за које је Орић већ осуђен у Хагу и за које ће, судећи према сведочењима
преживелих заточеника, морати да одговара још најмање неколико особа, међу којима су
најистакнутије Зулфо Турсуновић и Хакија Мехољић.
Прво масовно заточење Срба догодило се почетком маја у селу Чумавићи. Међу
34 становника који су држани у изолацији око месец дана била су и деца у доби од три
до 13 година и више старих и изнемоглих лица. Они су, по личној наредби Насера
Орића, предали ловачко оружје које су имали, али ни то их није спасло од малтретирања

771
П. Васовић, Вечерње новости, 2. септембар 2006. године.
http://www.serbianvoice.eu/modules.php?name=News&file=article&sid=1603

483
које је уследило. Да би застрашили мештане, Орићеви саборци нису презали ни од
претњи убиством деце. Тако је, према сведочењима мештана Орићев саборац Хајро
Бешић изводио из строја трогодишњу Љиљану Вујадиновић и, стављајући јој нож под
грло, претио њеном оцу Радомиру да ће заклати девојчицу. Сам Радомир је и физички
мучен, а од последица нечовечног третмана преминуо је убрзо након размене. Остали су
имали више среће јер су били потребни Орићу и Мустафићу за размену, па су
премештени у зграду „Пилићарник" у Горњим Поточарима, преуређену у логор. Према
сведочењима двојице заточеника, једног дана испред логора доведен је Божидар Ковачић
(53), учитељ родом из братуначког села Тегари: "Испред логора Ковачић је био
испитиван и тучен, а затим је уведен у једну од просторија у "Пилићарнику" одакле су се
ускоро зачули његови јауци. Након тога јауци су утихнули", испричао је један од
заточеника. Тада или нешто касније Божидар Ковачић је убијен, а његово тело до данас
није пронађено. Има озбиљних назнака да је и у тај „нестанак" упућен Насер Орић. "Док
сам боравио у затвору у Сребреници Насер Орић је једном приликом дошао и упитао ме
да ли знам Божидара Ковачића, учитеља из Факовића, а онда ми рекао да се Божидар
обесио о кваку врата затвора у Сребреници", сведочио је Славољуб Жикић (57), један од
заточеника. Жикић је и сам у више наврата тешко претучен, а био је сведок и тортуре
над још неколико заточеника. Међу онима који су га мучили и тукли, Жикић је
препознао и Сабахудина Омеровића, који је данас запослен у Јединици ДГС-а БиХ у
Сребреници.

Ништа боље нису прошли ни заточеници у згради Основног суда у Сребреници.

Након што је десет мештана села Међа заробљено приликом напада на то село, најпре су
их затворили у једну кућу у муслиманском селу Гребен. Месец дана касније Неџад
Бектић одводи у Сребреницу заточенике Даницу, Милеву, Анђу, Љубицу, Петра и
Цвијетина Гагића, те још четири мушкарца. Сви они били су заједно затворени више од
два месеца у истој просторији величине два и по са два метра, без основних хигијенских
услова. "У просторији није било лежаја, па смо спавали на поду без покривача.
Подвргнути смо били физичком злостављању и нехуманим поступцима стражара,
односно других лица уз помоћ стражара.

У просторију је долазио лично и Насер Орић и Зулфо Турсуновић, а један од

стражара био је Нурија Ђозић. Турсуновић је у логору физички злостављао и тукао
Велимира Симеуновића, старца од 71 године, као и Петра и Цвијетина Гагића. Љубицу
Гагић је једном приликом ухватио за косу и њеном главом ударао у зид затворске
просторије, услед чега је задобила повреде на глави које су крвариле. Након физичког

484
злостављања у логору Љубица је извршила самоубиство, тако што је из своје торбе
извадила есенцију и попила.

Наступиле су тешке телесне повреде у организму, по њеном лицу и по грудима,

па смо ми остали заточеници од стражара тражили да јој се укаже лекарска помоћ. Али,
никаква помоћ није дата, услед чега је Љубица Гагић наочиглед свих присутних
преминула у нашој просторији. Сутрадан су дошли стражари и рекли да по наредби
команде носе Љубичино тело да га сахране на Градском гробљу у Сребреници", описао
је током истраге стравичне догађаје један од заточеника.

Дана 26.1.1993. из тог логора заменик команданта оружаних снага ТО Сребреница

Зулфо Турсуновић преузео је петоро заточеника и са својим војницима лично их спровео
у затвор-логор у згради полицијске станице Сребреница, а потом у зграду бивше ТО
Сребреница иза зграде Основног суда. У наведеном логору било је још заточеника који
нису имали ништа боље услове него што су постојали у Ровашима. Напротив. Према
њиховом сведочењу од последица тортуре у логору у Сребреници умрли су заточеници
који су ту доведени из Роваша: Јаков Ђокић, Бранко Секулић и малолетни Драган Илић.
До размене у марту 1993. године преживели су само Радо Пејић и А.О.

У импровизованим логорима у Сребреници нестао је и Миломир Ђукић (21),

полицајац који је рањен и заробљен у нападу Орићевих јединица на Кравицу на Божић.
Према више сведочанстава, Ђукић је прво лечен у болници у Сребреници, а затим је
затворен у један од логора али му се убрзо изгубио сваки траг. Штавише, током 1993.
породица тог младића ступила је у контакт радио-везом са Насером Орићем тражећи
размену, али, упркос Орићевој потврди да је Миломир Ђукић заробљен, до размене
никада није дошло. Његови сапатници у сребреничким затворима уверени су да је
младић одведен из логора и убијен.

На истим местима биле су заточене и заробљене жене и мушкарци са подручја

Скелана. Стана Митровић (17) из Кушића, Миленија Митровић (43) из Жабоквице, Илија
Ивановић (31) из Костоломаца и Милија Обрадовић (61) преживели су психичку и
физичку тортуру. Старац Богдан Живановић (63) из Скелана умро је у логору од
последица батињања, а његово тело до данас није пронађено. Ништа боље није прошао
ни 66-годишњи Стојан Крсмановић из Реповца код Братунца. Тај несрећни човек

485
оштећеног слуха крајем јула 1993. буквално је залутао на подручје под контролом ТО
Сребреница.

Чим је Стојан заробљен одмах је и претучен а потом пребачен у сребреничку

болницу. Међутим, само два дана касније, тачније 27. јула у три часа изјутра убијен је
хицем из пиштоља док је лежао у болничком кревету. Према исказима сведока, за то
убиство директно се сумњичи припадник ТО Сребреница Емир Халиловић.

8.10. СИЛОВАЊЕ
У зони непосредне одговорности Територијалне одбране Церска у месту Роваши
основан је импровизовани логор. Била је то, према опису преживелих заточеника, обична
штала од бетонских блокова прилагођена за затварање људи. У логору је од последица
батинања умро Душан Честић (55) из села Корјен код Шековића. У штали су били још
заточени Радо Пејић (46) из Гобеља код Власенице, Бранко Секулић (25) из Дубочког
код Милића који је заробљен као рањеник, те Јаков Ђокић (20) из Калабача код
Шековића, као и малолетни Драган Илић (17) из Вукшића код Милића и
тридесетшестогодишња А.О. из околине Зворника.

Та жена је већ прошла пакао логора који су држали припадници муслиманске ТО

Бајрићи у истоименом селу код Зворника. Реч је, заправо о подруму једне приватне куће
која се налазила недалеко од команде ТО Бајрићи. А.О. је ту била заточена од 18.
септембра до 4. октобра 1992., а за то време била је силована више пута, чак и упркос
томе што је команди ТО Бајрићи било познато да је у трећем месецу трудноће. За
силовање ове Српкиње директно се сумњичи Адем Костјеревац из зворничког села
Јошаница, који данас има 45 година и стално је настањен у једном граду у САД. Услед
силовања, А.О. је имала побачај а приликом њега није јој пружена медицинска помоћ,
иако је имала јако крварење.

Крварење је зауставила тек уз помоћ неких крпа које јој је донела једна мештанка
муслиманка. Њу је у логору често испитивао Џевад Демировић звани Гумени. За време
једног испитивања Демировић је ударао њеном главом о дрвено коље због чега је
задобила више повреда у пределу главе. Са том женом у логору једно време био је
заточен и Ненад Лукић (30) из села Рашево: "Доведен је са рукама завезаним жицом, у
цивилном оделу и без обуће на ногама, након што су га заробили припадници ТО
Церска. У том затвору провео је два дана а онда су га три војника ТО Церска са

486
 упереним пушкама извели и у непосредној близини тукли. "Слушала сам његове јауке
све док нису утихнули негде око поноћи. Питала сам стражара шта је било са Ненадом
Лукићем, а стражар је одговорио да је он завршио и при том почео да повраћа вероватно
од призора који је видео", сведочила је А.О.

Крај њеним мукама није се назирао ни када је 10. октобра пребачена у логор у
Ровашима. Према сведочењима преживелих заточеника, ту жену је један од стражара
једном приликом ошамарио и ударио ногом у стомак услед чега је изгубила свест. "Сви
заточеници су свакодневно тучени, а највише је тучен рањени Бранко Секулић, и од
страказивања преживелих жртава казивања772казивања преживелих

8.10.1. ГВОЗДЕНОВИЋ БОЖАНА из Загона

Ми смо добро живјели са нашим комшијама муслиманима из Бљечеве и Чизмића.
Ишли смо једни другима и на весеља и на жалости. Кад је почео рат ми нисмо више
контактирали јер смо почели свако око свога села чувати страже. Они су повремено
отварали ватру из пушака на наше страже али није било напада на село.

Дана 5.07.1992. године била сам у кући и радила свакодневне послове. У 13

часова позвала ме јетрва Деса да купимо сијено у њиви зв. "Милановача" која је на
страни брда према Бљечевој. На купљење је дошло нас шест жена и два старија
мушкарца. Кад смо ушли у њиву из Бљечеве и то из куће Муратовић Мујчина и Зејнабе
на нас је припуцао митраљез. Ми смо се мало склонили а кад је он престао пуцати
почели смо купити сијено. Радили смо око један сат и скупили смо заједно сијено а онда
смо сјели у хлад да се одморимо и попијемо воде. У том тренутку из исте куће на нас је
поново пуцано из митраљеза. Видјела сам на прозору двојицу мускараца али их нисам
могла познати. Истовремено су са Пала почели гађати минобацачима и топом свуда по
селу и по нашим положајима. Пало је пуно граната и ја их нисам ни бројила. Ми смо
почели бјежати према нашем гробљу гдје су наши држали стражу. Из Бљечеве су почели
викати: "Вуците их у ријеку, ватајте их живе". Видјела сам да из потока према нама иду
двојица са пушкама и жутим тракама око руке. Знала сам да су усташе јер се наши
војници нису обиљежавали. Ми смо наставили бјежати и кад сам дошла до нашег рова
питала сам мужа Радоја за нашу дјецу јер нам је кћер Рада рођена 1973. године остала у
кући, а за синове Татомира и Драгана нисам ништа знала. Радоје ми је рекао да идем и да

Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992. године и касније, Српски форум уједињења,
772

1997.

487
видим шта је са њима, а он мора остати да организује одбрану јер су усташе нападале са
свих страна и чула сам их да вичу: "Јурис на четнике, недајте им на Каолин, живе их
ватајте". Међу њима сам познала Муратовић Муриза из Бљечеве који је са мојим сином
Драганом ишао у школу и заједно су отишли у војску. Он је са још једним, којег нисам
познала, дошао до Весине штале у засеоку Јелах, а ја и Деса смо се склониле под шупу
код те штале, па му је онај рекао:

"Запали Весину шталу". Он је мало размислио а онда рекао: "Ајмо их ватати

живе, ено их трче низ њиве, па ћемо се вратити касније", и они су отишли према мјесту
одакле се чуо плач и врисак жена. Одатле сам отишла до моје куће и ушла у кућу, али
Раде није било у кући, па сам се вратила Васиној кући сакрила се под веранду са Десом,
а када је наишао мој муж Радоје нас троје смо посли према "Папратници", одакле је он
отишао даље да види шта је са осталим, а ја и Деса смо отишле на Каолин. На Каолину је
већ била стигла наша војска из Братунца па су потиснули усташе назад у Бљечеву. Док је
стигла помоћ усташе су у селу на раскрсћу убили моју кћерку Раду, а у селу још око 10
људи и жена, запалили су скоро све куће, остале су само четири, убијали су стоку, из
кућа су износили све вредније ствари, а након тога их попалили, а све то вријеме су
вриштали, пуцали и псовали. Спремна сам ову изјаву дати пред било којим судом или
међународном организацијом.

8.10.2. ВАСИЋ ВЕЛИСАВ (30) из Радошевића

Послије пада Сребренице те заузимања и уништења многих српских села од
стране муслимана, нашао сам се у селу Залазју као избјеглица. Као и остали сељани
придружио сам се одбрани последњег српског села на подручју бивше општине
Сребреница.

Дана 8.06.1992. године око 5 сати и 15 минута из околних муслиманских

упоришта муслимани су нас напали са свих страна. Одбрана села трајала је до 3 сата
послије подне. Одбранили смо се и одбили напад, али је било 6 мртвих и 12 рањених
сељака који су учествовали у одбрани села. Тај дан муслимани су успјели да освоје један
дио села и да га попале, али смо их ми након тога успјели да потиснемо из села. Након
борбе, други дан скупили смо 5 мртвих муслимана, извршили замјену за сељаке из
спаљеног српског села Чумавића. Послије овог напада на село, претходница
муслиманске војске из околних села у чијем саставу је било 5 наоружаних муслимана и
двије жене напали су нашу стражу на Залазју и том приликом сам рањен.

488
 Након санирања рана вратио сам се поново у село Залазје да помогнем одбрани
села.

12.07.1992. године на наш велики православни празник Петровдан, око 9 часова

ујутру, муслимански фундаменталисти су нас напали са свих страна. Село је бранило 47
припадника села са кухарицом Радинком Цвјетиновић. На почетку напада одмах су
погинули: Гиљевић Жељко из Сребренице, иначе Хрват, који се придружио са
породицом у одбрану села Залазје, те Ракић Момчило из Залазја. Читав дан је трајала
борба. Увеће око 7 часова нестало нам је муниције, а људи су онда почели масовно да
гину. Пет људи је успјело да дође до возила и да се спасе и 2 нису успјела да уђу у
возило и они су били убијени. Возило је сво било изрешетано. У возилу су битку под
ватром успјели да напусте: Грујичић Ненад, Пајић Гавро, Пајић Славко, Јеремић Томо и
Станојевић Бранислав. Гледао сам када наших 6 људи заробљавају и то: Ракић
Миодрага, Симић Бранка и Перу, Брацу, Илић Милисава, Илић Слободана, судију из
Сребренице и Тубић Миладина. Ми смо били на супротној страни нашег возила и нисмо
се могли повучи. Пошто нас је остала 6-орица попели смо се у поткровље једне нове
куће.

Муслимани су већ упали у село и почели да пале преостали дио кућа, те да

убијају браниоце села који су остали рањени. Од нас шесторице, 5 је било теже рањено,
док је само један био здрав, неко дијете чини ми се да се зове Милан Јеремић и да су му
тај дан погинули један брат и два брата од стрица, те доста његове фамилије Јеремића.
Кућу у којој смо се сакрили у поткровљу, муслимани су најприје опљачкали а затим
запалили. У тако запаљеној кући, пошто је почео да гори и кров, око 10 сати ноћу
помоћу неког кабла који смо ту нашли спустили смо се на земљу и упутили смо се у
Сасе. Пут од 3 км од запаљене куће до Сасе прешли смо за 9 сати.

Док смо боравили на већ запаљеној кући гледали смо заробљавање наших људи,
пљачку имовине, слушали разне погрдне псовке на рачун Срба, гледали паљење кућа,
дивљање по селу и на крају постројавање непријатељске војске испред куће гдје смо ми
били. У поткровљу куће са мном су били: Лазаревић Миломир, Јевтић Гојко, Јеремић
Милан и још двојица одатле из села чијих се имена не могу сада сјетити.

Непријатељска војска се је постројавала пред Орић Насером, милиционаром из

Сребренице кога добро знам. У току борбе и послије постројавања непријатељске војске

489
имао сам прилику да добро видим да су претходници у масакрирању српског живља
били: Зулфо Турсуновић, Хакија Мехољић, милиционар из Сребренице, Мехмедовић
Амир, звани "Геза", Сенахид, милиционар из Братунца, а чујем да га неко од
милиционара зове и Нурија, мршав, црн.

Ови су постројавали сваки своју чету, а са њима је своју чету цигана предводио
један циганин из Казана, кога знам по надимку "Хаке". Као борце муслиманских
јединица који су нападали Залазје и извршили невиђени масакр, препознао сам и: лице
по надимку "Бено", радник Рудника цинка и олова "Сасе", иначе родом из Сребренице;
једно лице по надимку "Мијац" из Сребренице; једно лице које се зове "Креја", такодје
из Сребренице; једно лице које се зове "Ђули" из Сребренице; Велид Делић из
Сребренице; Сарија Мулалић из Бајрамовића; општина Сребреница; Шукрија Ћело из
Поточара, који је радио у "Акумулаторима"; једно лице које је играло фудбал а такодје га
зову "Ћело" из Сребренице; Хусиц, не знам му презиме звани "Хаке" из Сребренице,
инаце наставник из Поточара.

Након лијечења у болницама од нас 5-орице, који смо били рањени, двојица су
преживјела тежак нервни слом и потпуно су неспособни за живот.

8.10.3. БОЖИЋ ВИНКА (55) из Магашића

Дана 20.07.1992. године била сам у својој кући. Око 11,45 часова започела је јака
пуцњава са свих страна, али ја нисам одмах схватила да се ради о нападу усташа на наше
село, па сам изашла из куће и Крстина ми је рекла да су усташе напале на село. Потрчала
сам и прво се сакрила у Бојин свињац, а послије када сам чула галаму усташа, искочила
сам из свиња и ускочила у остругу и жару недалеко од њега и одатле сам све добро
видјела и чула. Чула сам да је Османовић Хајро, син Ибрахима псовао своје људе
говорећи им: "Хајде брже, ако им дође помоћ изгинућемо сви". Видјела сам га добро, био
је обучен у цивилно одјело и носио је пушку, али не знам коју. Из правца Дероњића
наишла је једна група усташа коју је водио Османовић Шабан, син Јунуза из нашег села,
засеок Мочила, са њим су били Османовић Неџад, син Муниба из нашег села засеок
Шуманићи и његов брат звани "Цврко" и синови Хакије Османовића, један звани
"Тузло" а други звани "Цицо". Шабан им је наредио да иду у мој засеок Божиће и да из
кућа покупе све што могу, а онда све попале, па су они и ушли у село, покупили из кућа
што су могли, а онда су све попалили и куће и амбаре и све пратеће објекте. Када су
завршили чула сам да их Шабан псује што су попалили амбаре, прије него што су из њих
повадили жито. Видјела сам међу усташама и Османовић Меху, син Јунуза из засеока

490
Мочила, Авдић Сенахида син Идриза из Глогове. Код њиховог гробља скупили су се и
било их је много. Чула сам и познати Шабанов глас, када је рекао да иду на Авдагину
њиву да све побију и попале, али кад су кренули из правца шуме зване "Кланчић" чула се
пуцњава, па је Шабан рекао: "Ово су Кајићи и Кравичани, брже се повлачите", па су се
они послије тога почели повлачити према Крчевини и даље премо Бљечевој.

Братунац, 24.10.1992. године

8.10.4. БОЖИЋ РОСА (43) из Магашића

Дана 20.07.1992. године била сам на жетви код Јовановиц Радојице. Око 11 часова
почела је јача пуцњава на брду зв. "Столица" па сам ја упитала Радојицу да није случајно
напад и он ми је одговорио да није јер се пуца сваки дан и ми смо наставили радити.
Радојица је узео да пакује косу а ја сам жела. Убрзо је пуцњава постала јача и од засеока
Дероњићи и ја сам се окренула и видјела да од њиховог гробља иде група усташа коју је
предводио Османовић Шабан, син Јунуза из засеока Мочила. Један из његове групе
водио је краву Дороњић Марка. Шабан их је пожуривао и у једном тренутку је
Смајиловић Мехидину, сину Асима рекао: "Што не запалисте Лукину шталу", па је
Мехидин довикнуо: "Позадино заждите Лукину шталу". У тој групи још сам видјела
Ибрахимовић Ахму званог "Хепа", сина Ибрахима из Мочила, Османовић Меху, сина
Јунуза који је био го до појаса јер није имао кошуљу и носио је пушкомитраљез,
Ибрахимовић Осму, сина Омера који је носио полуаутоматску пушку и једног унука
Ибрахимовић Хавке не знам да ли је Ибрин или Назифов. Са њима су била јос тројица
које нисам најбоље видјела нити познала. Све ово вријеме ја сам била сакривена у
пшеници и видјела сам их добро. Видјела сам да су прво запалили Лукину шталу, па
онда Бојину и све куће у Божицима, Дероњићима и Илићима. Кад су све то попалили
почели су се преко Присоја повлачити у Мочила а одатле према Столицама.

У Братунцу, 7.11.1992. године

8.10.5. БОЗИЋ МИЛКА (46) из Магашића

Када је био напад на Магашиће била сам код куће и када сам чула да су усташе
напале на наше село, попалили Илиће и да нападају из правца Дероњића, ја сам потрчала
према путу који води Авдагиној њиви и на путу сам срела Смиљу Илић и њеног сина
Марјана, који су такође трчали према Авдагиној њиви. Испред њих трчале су Илић
Миленија, Илић Зора, Илић Љубинка, Илић Љиљана и Поповић Невенка. Смиља је

491
почела плакати говорећи: "Јој шта ћу, оста Златко сам у селу, убиће га", мислећи на свог
другог сина, а Марјан је само њу пожуривао и убрзао трчање, тако да је дошао на чело
свих тих жена које су бјежале, вјероватно у намјери да их заштити, јер је код себе имао
пушку. Када смо дошли близу куће Поповић Милисава, иза једне јабуке из оструге, на
пут је искочио један мушкарац у плавим фармерицама и црној мајици, којег ја нисам
тада могла препознати, и одмах је почео пуцати из пушке, па је прво погодио Марјана,
након чега смо се све ми окренуле и почеле бјежати назад путем, а овај мушкарац је
стајао на путу и пуцао у нас, па је тако пуцајући у леђа убио Миленију, Зору, Љиљану и
Љубинку. Мене је Поповић Невенка повукла под пут у жару, тако да смо нас двије
преживјеле, а касније сам сазнала да је преживјела и Смиља, јер је заостала зато што није
могла трчати. Тог човјека који је пуцао видјела сам добро, нисам га могла познати, а због
тога што сам била страшно уплашена, нисам сигурна да бих га и сада могла препознати.

Братунац, 24.10.1992. године

8.10.6. ИЛИЋ РАДОМИР (54) из Магашића

Ми смо са својим комшијама муслиманима из засеока Мочила живјели годинама
добро и добро смо се слагали. Када је избио рат на овом простору, ми смо једно вријеме
живјели заједно, али су односи били поремећени, јер смо сви ми чували страже око
својих села. У мају мјесецу, не знам сада тачно датум, сви муслимани из засеока Мочило
су напустили своје куће, поздравили су се са нама, сви су плакали и отишли су према
Бљечевој и Чизмићима. Ми их том приликом нисмо узнемиравали и они су самовољно
без икаквих проблема, а и без икаквог видног разлога напустили своје куће.

Све до 20.07.1992. године наше село није нападато већим војним јединицама, али
је било свакодневних провокација из правца Чизмића, одакле су они отварали пушчану и
митраљеску ватру по положајима које су држали наси грађани. Дана 20.07.1992. године
ми смо били код својих кућа и радили смо свакодневне послове у њивама. Око 12 часова
изненада и са свих страна, јаке снаге су напале на наше село, пуцајући из свег оружја по
свему сто се креће. Ми смо почели да бјежимо покушавајући да се извучемо према
Авдагиној њиви. Мој син Марјан је повео моју супругу Смиљу, Илић Миленију, Илић
Зору, Илић Љубинку, жену Љубисава и Илић Љиљану према Авдагиној њиви, путем, а ја
сам побјегао у један поток и сакрио сам се у остругу. Код себе нисам имао никаквог
оружја, јер нисам био наоружан.

492
 Из тог потока, на око 20 метара испред себе, видио сам нашег дојучерашњег
комшију Османовић Меху, син Јунуза, који је био го до појаса и у рукама је имао
пушкомитраљез звани "шарац" и из њега је пуцао, а кретао се према засеоку Божићи.
Самном у потоку била је и Божић Милојка, која га је такође видјела. Мехо је пуцајући
викао: "Држите их, држите". У том тренутку видио сам да су запаљене куће у засеоку
Божићи и Дероњићи. Када је дошла наша војска и потиснула муслиманске снаге према
Чизмићима, сазнао сам да су недалеко од Авдагине њиве муслимански екстремисти
убили мог сина Марјана, снаху Зору и Љиљу и супругу нашег комшије Љубисава
Љубинку Илић. Тада сам сазнао и да су у засеоку Поповићи у подруму заклани Поповић
Благоје и његова жена Љепосава, а да је убијена и Љубица Милановић жена Владимира.
Божић Винка је причала да је међу нападачима на насе село препознала и нашег комшију
из Мочила Османовић Шабана, син Јунуза, а Божић Милка жена Драге је причала да је
видјела да је Миленију, Марјана, Зорку, Љубинку и Љиљу са својом групом убио
Хасановић Ћамил, син Мехмеда из Глогове. Моја супруга Смиља је случајно избјегла
погибију јер није могла да трчи са овом групом, па је остала у једном потоку.

Братунац, 15.10.1992. године.

8.10.7. ЈОВАНОВИЋ РАЈКО (60) из Јежестице

Ја сам Јовановић Рајко од оца Милована, рођен сам 1932. године у Јежестици и у
том селу које је чисто српско живио сам од рођења па све до 8. августа 1992. године, кога
дана је то село уништено паљењем од стране усташких јединица. До наведеног дана,
односно негдје до априла мјесеца цијело моје село је живјело у доста добрим односима
са становништвом сусједних села, сусједне општине Сребреница, а та села су Јаглићи,
Брезова Њива, Шушњари и Бабуљица. Јежестица припада братуначкој општини. До
мјесеца априла смо живјели у прилично добрим односима као сусједи и постојала је
некаква равнотежа у тим нашим односима која је постигнута током времена, обзиром да
је за вријеме Другог свијетског рата моје село Јежестица било спаљено од стране усташа
из поменутих муслиманских села која с нама граниче.

У прошлом рату главне злочинце, кољаче и паликуће на страни муслимана наш

народ је препознао у члановима породице Каменица коју је предводио Каменица Бекто,
као и у члановима породице Алиспахић. Међутим, посебно је занимљив случај и
породице Зукића јер је у прошлом рату Зукић Мухарем један од предводника у
Јежестици побјегао у Бијељину и промијенио презиме Нукиц, па се након тога поново
вратио овамо у село Брезова Њива и опет је био Зукић. Међутим, 8.августа 1992. године

493
као да се историја поновила, опет су чланови истих породица предводили крволочну
усташку јединицу, односно 200 људи, те су негдје око поднева у току дана напали
Јежестицу. У Јежестици је било негдје око 150 цивила и десетак наоружаних бранилаца
села.

Напад је уследио тако што су усташе зашле иза леђа селу и из правца Кравице низ
ријеку одакле их нисмо очекивали сишли и почели са бјесомучним нападом, тако што су
прво из ручног бацача гађали кућу Млађеновић Драгана и ранили га а његовог брата
Анђелка су убили, а такође су ранили Млађеновиц Савку њихову мајку. У групи која је
то извршила били су сестрићи Бекте Каменице, Муниб, Рамиз и Џемаил, синови Идриз
Каменице из Јаглића. Такође је ту био и његов син Авдо, затим синови Алиспахић Омера
из Јаглића, као и синови близанци Алиспахић Хамдије из Јаглића, а ја сам њих видио а
познајем их из виђења и знам чији су, али овим мало млађим не знам имена али добро
знам чији су. Сви они заједно су се иживљавали над Драганом Млађеновић коме су
ушицама од сјекире живом сломили лобању и тако га дотукли, у Савку су још једном
пуцали док су Анђелку одсјекли главу и однијели са собом, при том вриштећи и
галамећи. Ја сам за то вријеме био сакривен у шуми на удаљености око 40 метара и све
сам то добро видио, а њих сам препознао по гласу јер су нас звали по имену да изађемо
да нас побију. Знам да је тога дана погинуло још петоро из Јежестице и то Ранковић
Срећко, Ранковић Милан, Стјепановиц Милосав, Стјепановић Савка, Богичевић Војин, а
било је и рањених, као и Ђурић Србо који је од задобијених рана изумро у болници.

То Након првог напада и кад су побили све те људе, почела је прво пљачка хране
и осталог што је вриједило као и стоке, а затим су почели палити све одреда и мислим да
је запаљено око 55 кућа је трајало све док нам није стигла помоћ послије око сат-два
времена, након чега су се повукли а ми смо дошли у Братунац да тражимо смјештај јер
нам је имовина опљачкана а куће попаљене, тако да нисмо имали ништа. И данас сам
избјеглица.

Ову изјаву дајем својом вољом као свједочанство злочинима становништва

Јежестице и спреман сам ову изјаву поновити пред било којим органом или
организацијом како код нас тако и свијету.

Братунац, 16.08.1992. године.

494
 8.10.8. СТЈЕПАНОВИЋ РАДЕ из Јежестице
Јежестица је једно од највећих српских села братуначке општине која се целом
својом дужином од истока све до југозапада граничи са муслиманским селима
сребреничке општине и планином Буљим, а равницом за асфалтни пут Братунац -
Кравица.

Због таквог положаја Јежестица је важно стратегијско мјесто које је било

нападнуто и у Другом свијетском рату. И тада, пре 50 година Турци, те верне комшије до
темеља су попалили село и у једном дану убили и масакрирали 182 недужна лица, међу
њима највише дјеце. Главни вођа и кољач сигурно се зна био је Каменица Бекто.

Па ево и сада 8. августа послије 50 година, али сада Бектини синови и унуци
Муниб, Рамиз и Џемал, њихови рођаци Алиспахић Енвер и Хамдија, Ђукић Мустафа и
Јусо са синовима и други усташки крволоци направише незапамћен злочин. На кућном
прагу убијају мајку Савку Млађеновиц и њена два сина Драгана 1962. годиште и
Анђелка 1966. годиште, коме још док је лежао рањен Турци сијеку главу до рамена само
зато што је Србин и што је имао лепу црну браду. Цео призор беспомчно су посматрали
и мајка и брат поклекли тешким ранама убода од турског ножа. Затим недужне жртве су
Богичевић Војин, који се храбро и тешко борио поред великог крварења и на време
неуказане помоћи подлеже ранама, Милосав и Савка Стјепановић, Ранковић Милан и
Сретен уз једног лакше рањеног Драгу Ђурића и два тешко рањена борца Србу Ђурића и
Радомира Ђокића, који се налазе на лечењу у Београду.

Поред овако стравичног злочина Турци успевају да запале 54 куће и све пратеће
објекте, да однесу велике количине хране, отјерају око 15 крава, неколико коња и више
стада оваца.

Напад на село Јежестицу почео је у 12 часова муњевитом филигрански

испланираном акцијом усташа, који су са оближњег брда које раздваја село на два дела,
обасули са гранатама ватром из пама и митраљеза. Добро су штитили своје људе док су
улазили у село тукући по нашим положајима. Борба је била жестока, прса у прса. Било
их је много и ишли су као лудаци и најљуће звери не осврчући се ни на губитке када су
за циљ имали уништити село и узети плен. Када смо видјели да се око нас стеже обруч

495
великог броја усташа морали смо се повући на друго брдо иза нас гдје смо сачекали
помоћ, која нам је, на жалост, дошла са великим закашњењем од деведесет минута. И тек
тада смо кренули у велики јуриш и брзо потиснули усташе, који су се разбјежали
остављајући и плен за собом и пале жртве. Тек тада смо дошли до наших мртвих и
рањених, нажалост слике су биле стравичне када смо нашли мртва два брата и мајку
Млађеновиц Савку, Драгана и Анђелка коме су усташе одсекле главу до рамена само
зато сто је имао браду. Затим смо нашли мртве Стјепановић Милосава и Савку,
Богичевић Војина, Ранковић Милана и Сретена, затим тешко рањеног Ђурић Србу и
Ђокиц Радомира и лакше рањеног Драгу Ђурића.

У Братунцу, 30.08.1992. године

8.10.9. ТОМИЋ ДРАГИЊА из Подравања

До избијања рата ја сам, као домаћица, живјела са својом породицом у селу
Подравање, а дио рата сам, такође, провела у селу све до 24.9.1992. године. Околна села
око Подравање, као сто су Кутузеро, Бучје, Бијело Поље, Жедањско и др. села су
претежно муслиманска села. До избијања рата живјели смо у добрим комшијским
односима, јер нас српски народ је опростио што је у Другом светском рату од стране
мјештана из наведених муслиманских села попаљено Подравање и побијено много
народа.

У моју кућу су често долазили муслимани, најчесће шумски радници, који су с

мојим мужем радили заједно у сјећи шуме и увијек сам им ја сушила и прала одјећу, када
је требало, те их угошћавала као добронамјерне комшије. И ја сам понекада у њихове
куће улазила и нису ме лоше примали као госта. Све је то трајало до избијања рата, а
несретног 24.9.1992. године, у цетвртак ујутро око 9,15 часова, исте те комшије, усташе,
поново су напали на Подравање, а било их је страшно много, те су наилазили са свих
страна, од правца: Брачана, Кутузера и Бучја, те Бијелог Брда, од Јадра и Жедањска.
Пуцали су из свих оружја, а село је имало слабу одбрану, тако да су упркос томе
браниоци села пружали отпор, али ништа није вриједило, јер их је било далеко више.
Пуно људи је изгинуло и рањено, а неколико група је успјело да се извуку. Међу
браниоцима села је и мој погинули муж Михаило, јер је остао рањен, али је касније
пронађен спаљен. Само дио тијела је нађен, а тако су прошли и многи други. Док је нас
неколико бјежало преко Лучице у правцу Гуњака, видјела сам изгинуле Душана, и
Митра Шарца, као и једног младића из Дервенте, крај њих је била и Петровић Милева,
домаћица, затим ту је лежао Раде Лазаревић, и Раде Маринковић, те Радова мајка

496
Дикосава, затим Мира Шарац. Њих није имао ко носити, па су остали на руднику, а
касније су их муслимани похватали и нађени су поклани и исјечени на комаде, а мислим
да је то гледала Душанка Петровић, домацица из Подравања, коју су били заробили, па
сутрадан пустили не знам из којих разлога. Истог јутра је, одмах на почетку напада,
погинуо Милован Маринковић и пар младића које не знам, те су их наши довезли у Дом.
А када смо се повлачили није имао ко да их носи, тако да су мртва тијела муслимани
исјекли на комаде и попалили. Како је напад текао гледала сам својим очима како једна
по једна кућа гори, а чуло се блејање стоке, коју су пуштали да би могли попалити штале
и стоку отјерати. Тога дана је Подравање спаљено тотално, а прије тога све што је
вриједило покупили су и опљачкали, тако да смо остали без игдје ичега. Само моје
домаћинство је бројало у погледу стоке четири грла рогате стоке, 7 свиња, 10 оваца,
кокошке и пуни трапови кромпира, пасуља, зоби, пшенице, кукуруза и свега што једно
домаћинство може имати на плодној земљи. Сада више немам ништа и избјеглица сам,
живим од помоћи Црвеног Крста што није довољно, мучим се и злопатим под старе дане.
Много је народа изгинуло, мислим око 50, односно педесет и четири погинулих, има
пуно несталих. Зато ја ову изјаву дајем, истине ради, да се не заборави, не би ли
злочинци једног дана били кажњени.

8.10.10. ШАРАЦ ВЕСЕЛИН (54) из Подравања

Од рођења сам живео у селу Подравање, општина Сребреница, где сам имао и
кућу, а био сам запослен као физички радник у руднику боксита Милићи. У близини
мога села се налазе муслиманска села Бијело Поље, Кутезеро и Бучје. Све до прије
годину дана ми смо са муслиманима радили скупа, а нисмо имали никаквих сукоба нити
проблема друге врсте до избијања рата. На примјер, сви муслимани из наведених села су
мога сина Душана волили и цијенили као радника док су скупа радили. Настанком
страначких избора и повлачењем југословенске војске из Босне, ми смо у селу осјетили
да муслимани почињу на одређен нацин да се дистанцирају од Срба. То је почело да се
осјећа и на послу. На примјер, пословођа при издавању задатака финије послове је почео
да повјерава муслиманима, и сл.

Иначе, 24.9.1992. године када је нападнуто моје село Подравање од стране

наоружаних муслимана у селу су се налазили цивили, тј. жене, дјеца, старци, а било је
нешто и бранилаца села, односно људи који су чували село како муслимани не би упали
у село, побили људе и село запалили. Но и поред тога нисмо очекивали да би наши
дојучерашњи сусједи могли починити у Подравању ово што су починили.

497
 Дана 24.9.1992. г. ја сам се налазио сам у селу када је око 06,00 сати почела
пуцњава са свих страна око нашег села. И ја, а и моје комшије, убрзо смо схватили да је
село нападнуто од муслимана. Обруч око села муслимани су стезали, пуцајући из
пјешадијског оружја по нашем селу и скоро голоруком народу. Пар бранилаца села се
није могло одупријети мноштву муслимана који су били наоружани, а који су у позадини
водили много цивила чији задатак је био пљачка српске имовине, убијање и паљење
наших кућа. Напад на село је трајао такорећи цијели дан. Нешто даље у селу је тај дан
погинуо мој син Душан и мој брат Милан, рођен 1929. иначе пензионер. Наши мјештани,
видећи да ће изгинути, почели су напуштати село ка руднику Гуњаци у правцу Милића.
Муслимански напад на Подравање је био највећи из правца рудника, али је већ пао
сумрак па су мјештани кроз мањи пролаз почели напуштати село спасавајући се. Могло
је бити око 17 часова када сам ушао у моју приземну кућу да се пресвучем и узмем
нешто најосновније, те да напустим село. Када сам изашао из куће зачуо сам мушки глас
са наредбом: "Стој, руке у вис." Муслиман - младић је био мени иза леђа са
калашњиковим у рукама. Нисам га познао. Други муслимани који су наоружани стајали
пар корака даље су говорили: "Фатај га жива, немој га убити." Онај који је наредио да се
предам је потом затражио да му предам сав новац који поседујем. Извадио сам из џепа ту
на лицу мјеста у селу 103 милијарде и дао им. Потом су тражили брашно. Ја сам им дао
свих 50 килограма брашна, колико сам имао у кући. Никога од њих нисам познавао, а не
би их могао ни препознати. Рекли су ми да ми кућу неће палити у мом присуству. Око 17
часова су ми везали руке са ел. каблом. Тада сам препознао на сеоском путу у
Подравању, тј. близу моје куће Ибрић Меху из Кутезера. Био је без оружја наслоњен на
ограду и са извученом кошуљом преко панталона. Ради се о човјеку рођеном 1937.
године. Раније је радио на шумарници рудника као физички радник. По везивању, мене
су 4 муслимана повели за Сребреницу, тј. према копу " Шумарица ". Уз пут из шуме је
излазило још муслимана у групама. Било је наоружаних са калашњиковима, а било је и
цивила. На шумарници су ме смјестили на каросерију ФАП-а жуте боје, а био је пун
муслиманске војске. Ту се нашло јос 4 заробљена Србина, а које ја нисам одмах видио и
препознао на пуном камиону све до Сребренице. На камиону ме неко пуском пар пута
ударио у леђа.

Камионом око 19 сати сам довезен у Сребреницу и смјештен у затвор који се

налази у згради СУП-а Сребреница. У затвору је бетонски под и на њему сам лежао. Ту
су смјестили Бранковић Зорана, Невенка, Радић Недељка из Милића и још једног младог
Србина кога су кроз пар дана убили на саслушању. Мислим да је он био из Инђије и код
неке родбине у Подравању. После пар дана у затвор је доведен и старији човјек

498
Јовановиц Драго, или слично, а знам да је постар у Факовићима, презиме нисам сигуран.
Био је проћелав, воли, како каже, попити и причао је да су га заробили док је брао
кукурузе у Факовићима.

Сутрадан су једног по једног водили на испитивање. Испитивано је на спрату

СУП-а, а највише испитује Мирзет, начелник СУП-а. Мирзет је млађи, а могуће је да је
са Будака или Поточара код Сребренице. Било је и цивила који су испитивали, а Мирзет
је главни у томе. Тукао ме рукама и ногама и то ноћу. Око 5 - 6 пута сам испитиван.
Дању ријетко туку. Када испитују буде их и по 10, како у униформи, тако и у цивилној
одјећи. Знам да се ословљавају именима Дуле, Бели, Кемо. Кемо носи браду и он је из
села Пале. У затвору ме и Кемо тукао и ногама и рукама, исто тако и лица са именима, тј.
надимцима Дуле и Бели. Углавном нас туку непознати. Љекару нисам вођен. Кроз пар
дана је убијен младић из Инђије. Тачно се сјећам када су ме повели у Подравање
26.9.1992. да им покажем гдје је оружје, мада оружја није било у овом селу, тог јутра су
код копа Шумарица на камион убацили леш младића из Инђије, јер су га већ били раније
убили и са камиона су га бацили нешто даље под пут тј. код саме шумарнице. При
бацању леша заробљеног младића један муслиман је у мртво тијело пуцао из пушке.
Одвели су ме у засеок Шарци у Подравању - оружја није било, па су ме вратили опет у
затвор у Сребреницу. У затвору сам тучен ноћу. У затвору сам остао до 16.10.1992.
године када сам размјењен. У затвору су често тражили да дигнемо два прста у вис, а
потом би по ребрима добијали ударце ногама, рукама или облим дрветом. Тјеран сам
рукама да чистим... У затвору смо јели парче проје са чајем скоро стално и то обично
једном, ријетко два пута на дан.

Једно веће три мушкарца из моје собе су одвели на спрат, а онда су дошли по
мене. Кад сам усао нашао сам сва три како леже на поду претучени и водом поливени.
Ту су и мене сломили ударајући. Јос се лијечим након размене од добијених прелома у
болници Милићи. Послије ове веће туче сутрадан су нас увели у WЦ кад смо мало
дошли себи, тражили су да се умијемо, саопштавајући да идемо у размјену. У затвору ме
једном ударио песницом у слепоочницу Насер, добро знам Насера, јер ме питао да ли
знам Устић Акифа, његовог замјеника. Наравно то лице ја нисам знао. Дуле и Кемо у
затвору највише туку. Чуо сам да је пре два дана из овог затвора пуштена Петровић
Душанка, жена Саве из Подравање, која је такође била од муслимана заробљена. Сјећам
се да смо у затвору Сребреница затекли неког младица из Зенице, а исти је био у неком
другом затвору, тј. просторији, а не са нама. У ствари кратко (2 сата) сам га познавао, а
чуо сам да је исти из затвора пуштен.

499
 Последице ударања цу имати дуго, јер сам јос у болници. Познато ми је да су
муслимани попалили све куће у Подравању, то се види са оближњих мјеста, мада понеко
од Срба и уђе у пожаром од муслимана уништено село. Већина мјештана је имала новије
куће, сигурно 50% су нове куће на спрат или да су приземне, јер су Подравањци добро
живјели јер су већином били запослени.

8.10.11. МАРИНКОВИЋ МИЛОЈКА (24) из Подравања

Дана 24.09.1992. године око 08.30 часова налазила сам се у својој кући у селу
Подравање, засеок Маринковићи, а са мном је била и моја мајка покојна Дикосава, те се
у једном моменту огласила само једна пушка и одмах сам изашла из куће, те је тада
дошло до опште пуцњаве, јер је село цијело било окружено јаким усташким снагама.
Кренула сам одмах према рововима - положајима гдје се чувала стража за одбрану села.
Тада је дошло до опште пометње међу мјештанима села, а усташе су се већ биле мучки
припремиле и дошле у ровове наших бораца у којима су исти држали страже, те је мој
брат Милован пошао према рову да би се заштитио и бранио остале нас. Али је њега, с
леђа из пушке, не знам каква је била, погодио усташа тако да је метак прошао кроз плућа
и када сам пришла он је већ био мртав, гдје сам видјела да му је лијева страна одјеће
комплет крвава, а из отворених уста цури крв. Ми мјештани смо се скупили и покушали
се бранити, међутим како је усташа било много принуђени смо били да се повлачимо
према школи, те сам се ја поново повратила да бих извукла свога брата. У међувремену
је погинуо још неко од грађана села, те док сам ја дошла до њега видјела сам да ми је
тијело мртва брата измасакрирано, глава разбијена тупим предметом преко пола, руке
обије поломљене и истог смо донијели школи измасакрираног. У међувремену су нам
усташе убиле јос два мјештана села који су били испод групе грађана са мном, те су оба
измасакрирана. Како је напад и даље трајао ту ми је рањен и други брат Раде и тетка
Мирјана, те смо Мирјану довукли до школе, док ми је брат Раде био рањен у обе ноге, те
је пак дшао до школе. Напад на село је трајао све до 18,00 часова, те како су им стигле
јаке снаге појачања и почели село палити са свих страна, међу нама је дошло до панике и
мјештани, као и ја међу њима, бјжао је куда је ко стигао да спасе себе. Тако су усташе
запалиле школу и у школи је изгорјело четири цивила, који су претходно измасакрирани.
Како смо били принуђени ми способни и живи да се повлачимо, остали су већина
рањеника који нису могли сами да бјеже. Тако су усташе измасакрирале све лешеве,
одсјекли главу свима, те ломили трупове, руке и ноге, те сјекли прсте и друге дијелове
тијела. Ја знам да су нас напале некадашње комшије из села Кутузеро, Бијело Поље,

500
Бучје, Ђиле, и др. села, а сигурна сам да их је ту предводио Орић Насер из Сребренице,
некадашњи радник СУП-а из СР Србије, "Цакура" из Ђила, Хамед из Кутузера, Адем,
бивши начелник СУП-а у Братунцу, родом из Коњевић Поља, који је сам тада имао са
собом групу од 200 људи из Коњевић Поља.

Како су грађани села Подравања бјежали према руднику на Гуњацима тражећи

спас свак' себи, а били смо окружени са свих страна од стране усташа, тако да је
постојала мала вјероватноћа да ће неко од нас који смо се тог дана затекли у Подравању,
остати жив. Али нас је ипак доста мјештана кроз кишу метака успјело побјећи на
Гуњаке, гдје смо стигли и након више дана, јер смо спавали по шуми и нисмо знали ни
да ли су на Гуњацима наше снаге.

Приликом напада на село Подравање, како рекох, усташе су убиле око 30 грађана
- цивила, које су, како рекох, све измасакрирали, палили, сјекли и иживљавали се, а
поготово су се иживљавали над рањеним лицима и женама, гдје је њих доста убијено и
са истих је скидана и цијепана одјећа.

Ја сам приликом напада усташа на село Подравање изгубила оца Милоша, рођен
1935. године, браћу Милована, рођен 1955. год. и брата Рада, рођен 1961. године и мајку
Дикосаву, рођену 1938. године, стрица Радована, рођен 1935. године, тетку Мирјану
Шарац, рођена 1948. године, првог рођака Шарац Душана, рођен 1964. године, рођака у
другој линији Шарац Митра, рођен 1961. рођака Петровић Миломира, рођен 1950.
године, тако да сам од преће родбине остала сама.

8.10.12. ШАРАЦ ВОЈИН (68) из Подравања

Ја, Војин Шарац, рођен 1924. у Подравању, запамтио сам и други светски рат,
доживљавајући те страхоте рата у коме је са подручја тадашњег Подравања живот
изгубило 270 људи, желим да опишем и овај рат. Међунационални рат који нам је
наметнут од стране муслимана и Хрвата и њихових спољних помагача. Рат на подручју
Мјесне заједнице Подравање почео је у априлу 1992. године од стране муслиманског
народа постављањем разних препрека и барикада на појединим пунктовима у
муслиманским селима званим Јадар, Крагиводе, Осмаче, Ђиле, Жутица и другим селима.

501
 Народ српски из Подравања, такозваног Осата, у коме има велики број села и
засеока српске националности, Ораховице такође, у којој исто има велики број села и
засеока, те сусједног села Рупово Брдо, није могао да трпи ово муслиманско
малтретирање. Срби из поменутих села и засеока су покушали мирним путем да уразуме
Алијине вође и следбенике, рекавши им да је боље живјети и радити у миру као и до
сада. Међутим, муслимани су и даље наставили са барикадама и засједама и тако су, ако
се добро сјећам, 20. маја 1992. године пале прве жртве села Подравања.

У засједи на Жутици погинули су Војислав Шарац, Миља Обрадовић, Слободан

Зечић, Мићо Лазаревић, Обренија Илић, Млађо Петковић, Миленко Ковачевић, Недељко
Кандић, а четворо је било рањених. После тог злочиначког чина муслимани су наставили
и даље да нападају на српско становништво.

Тако је 6. јуна нападнут и запаљен засеок Јасенова, гдје је учествовало око 300
Алијиних екстремиста против десетак бораца српске одбране. У тој неравноправној
борби живот је изгубио Весић Радивоје, а рањена су три борца.

Следеће село Рупово Брдо нападнуто је, попаљено и опљачкано 10. јуна, у чему је
учествовало око 300 до 400 муслимана, а на страни српских бранилаца било их је свега
око 30 људи и жена. У тој неравноправној борби Срби су платили крвави данак,
погинуло је и масакрирано седмеро људи, а као несталих води се двоје.

Муслимани су даље наставили свој ратни поход, па су тако 23. јуна напали,
попалили и опљачкали Прибијевиће (10 кућа), на чијој страни се борило 12 српских
бораца и 4 жене, а на муслиманској страни било је око 300, под вођством Мемић Османа.
У тој борби погинуо је Остојић Грујо, а рањено је још двоје.

Пошто је на сребреничкој општини муслимански вођа Насер Орић, попљачкао и

попалио сва српска села и засеоке, остало му је још главно село Подравање, па га је 24.
септембра напао са свију страна.

У нападу на Подравање учествовало је око 2000 - 2500 муслиманске војске из

више општина бивше БиХ. Тако су учествовале муслиманске хорде са општина
Сребреница, Скелане, Власеница, Рогатица (ту се подразумева село Жепа) и Зворник.

502
 Зворничке муслимане водио је Адем Палиц из Каменице, бивши учитељ који је
радио у Подравању. Од осталих вођа, поред Палића, главни командант био је Насер
Орић и Зулфо Турсуновић. У нападу на Подравање погинуло је 52 што бораца, жена и
стараца. На страни бранилаца било је 20 способних бораца, а осталих 10 били су стари и
жене. Све жртве овог напада били су зверски мучене, а после тога убијене. У селу
Подравању попаљено је 87 кућа са свим пратећим објектима. Опљачкано је око 800 грла
крупне стоке, око 1000 комада оваца, око 400 комада свиња и осталога. За време Другог
свјетског рата ово село је такође било попаљено и опљачкано од стране тадашњих
непријатеља, Нијемаца и њихових помагача муслиманских усташа.

Наводим, такође да ја Војин Шарац из Подравања, инвалид из Другог свијетског

рата, доживим и сада у овом међунационалном рату да ми изгоре три куће, три стаје за
стоку, двије помоћне зграде и остали пратећи објекти. Опљачкана ми је сва покретна
имовина, пољопривредне машине и алати. Опљачкане су ми три краве, 35 комада оваца,
3 свиње, живина и много још тога. А у Подравању је било много већих газда од мене.
Било их је као и ја, а било их је и сиромашнијих од мене. У просјеку код сваког
домаћинства остало је по 10 хектара земље, плус земљиште под воћем и шумом. Ово је
био кратак опис мога виђења и доживљавања, паћења и мучења села Подравања.

8.10.13. ПЕРЕНДИЋ МИОДРАГ (39) из Подравања

Ја сам од рођења живио у селу Подравању, а последњих шест година сам био и
предсједник Мјесне заједнице Подравање у чијем саставу, поред Подравање, су били и
села муслимана Бијело Поље, Бучје и Кутузеро. Годинама смо живјели заједно, радили у
истим фирмама и нисмо имали било каквих проблема све док нису почели страначки
избори. Од тада се примјећивало одвајање муслимана, што је на крају скупо коштало
моје село. Прије избијања рата покушавали смо се договорити са представницима
муслимана из села Бијело Поље, Бучје, Кутузеро, како не би дошло до страдања народа
на нашем подручју, дјеце и стараца. Лично сам нудио своју дјецу у залог Делић Шабану
из Бијелог Поља, а да исти Шабан своје дијете остави код мене, па ако му било шта фали
нека он убије моју дјецу. Тада сам видио да они не теже миру, јер нису прихватили било
какав договор нити разговор.

Моје село је бројало око 73 куће, односно око 290 становника, а по избијању
ратних дејстава имали смо и избјеглица из спаљених српских села са подручја општине
Сребреница. Дана 24.09.1992. године око 08.30 часова муслимани су окружили село
Подравање са свих страна, а чула се и прва пушка, испаљена из правца села Бучје на

503
засеок Маринковиће, којом приликом је погинуо један цивил - Шарац Мирјана. Касније
се ватра отворила са свих страна. Личило је на прави пакао и настала је пометња међу
становништвом, а примјетио сам да већ гори кућа Ерић Раденка у засеоку Илићи. Ту је
погинуо Миладин и Спасенија Перендић, који су у својој кући копали кромпир.

Из правца Палежа усташе су дошле са једним тенком одакле су почели

дејствовати по селу и становништву и ту је запаљена и моја кућа, а док су артиљеријску
подршку имали из правца Осмача. Наводим да су усташе имале и један троцјевац који је
немилосрдно тукао по збјегу жена и дјеце, а већ је и цијело село било у пламену. Тога
дана је страдало око 27 становника Подравања, а било је случајева да је гинула и цијела
породица, као што је случај породице Маринковић, гдје су погинули отац, мајка и два
сина, док је само преживјела кћи Милојка, која је била тада рањена.

У овом злочину учествовале су наше прве комшије муслимани из горе наведених

села, а неке сам и лично препознао, као што су Адемовић Осман из Ђила, који је по селу
јурио Зору Перендић и којој је викао чекај Зоро нећу те убити, већ ћу те живу ухватити, а
она је већ била рањена од ловачке пушке, односно сачме. Тај исти Осман убио је
Перендић Станку, Васић Милију, а ја сам био рањен. Такође сам препознао Турсуновић
Зулфу, зв. Турсун, који је именом звао покојног Томислава Перендића, затим Ајић
Сабрију из Кутузера, те Сабита Ајсића, Делић Рамиза из Бијелог Поља, Хиркић Алију,
званог Киљара, Делић Ибру и још неке којима се не могу сјетити имена. Сви поменути
су били иза једне камаре дрва и звали су ме по имену и псовали ми кћерку. Знам да је
овом акцијом командовао Орић Насер из Сребренице. Међу њима сам познао неке са
Осмача, као сто је Ислам и његов брат, али им не знам презиме. Ту је уцествовала и
јединица из Љесковика, од којих сам познао Османа, званог Цимоња, који се посебно
истицао по командовању, а знам да су под његовом командом заклани браћа Светозар и
Војин Јовановић, јер сам чуо када су их заробили викали су Османа,: "Шта ћемо са
њима", а он је одговорио: "Кољите их иза врата, шта ће нам српска ђубрад".

Око пљачке и паљења куће истицали су се мјештани из села Ђиле, Бучје, Бијело
Поље, а такође сам видио и Бегић Меду из Слаповића са своја три сина. Када су усташе
стигле до центра села, односно до основне школе у Подравању, видио сам Адемовић
Ибрахима, звани Цакура, који је имао око врата неки завој и викао је предајте се биће
вам лакше.

504
 У нашем селу је прије рата радио учитељ Адем Палиц, из Кривача, општина Хан
Пијесак, а касније је отишао у Коњевић Поље, да би на нас довео око 200 људи, јер сам
га препознао по говору, када је звао Ђорђу Миросављевића, хајде да играмо карте.
Пошто смо видјели да не можемо село одбранити ми смо се договорили да се разбијемо
у мање групе и да покушамо пробој, односно да се извлачимо према руднику Гуњаци,
што смо и учинили рачунајући да ће бар неко успјети да преживи.

Тако смо до рудника стизали по пар дана, а било је случајева да је Роса Петровић
стигла тек двадесет други дан и ако је село од Гуњака било удаљено само четири
километра. Како сам већ навео наше село је комплет спаљено и опљачкано, а доста је
изгинуло немоћних и старих. Напомињем да је било заробљених као сто је Шарац
Веселин и Петровић Душанка. Поред приватних кућа у Подравању је спаљена и основна
школа, продавница, Дом омладине, затим зграде власништво рудника, као што су
радионица на копу Шумарница, затим управна зграда и нешто од рударске механизације,
коју нисмо могли отјерати нити заштитити.

Наша сва покретна и непокретна имовина је опљачкана и као што сам већ рекао,
спаљена захваљујући нашим дојучерашњим комшијама муслиманима из поменутих села.
Сва погинула лица у том нападу, који је трајао увече негдје до 20,00 часова, су била
масакрирана и унакажена, а које смо налазили послије неколико дана, па чак и мјесеци.

Тог дана сам лично изгубио око 23 члана ближе и даље фамилије.

8.10.14. ЖИКИЋ "ДРАГО" из Факовића

Дана 5.10.1992. године ја сам се налазио у близини војске са женом и свастиком.
Негдје око можда 12 сати напали су са свих страна. Није се могло знати одакле се пуца.
Само је пиштало и фијукало око главе. Бјежали смо кроз кукуруз и дошли до једне старе
куће поред пута према Скеланима. Ту се налазила близу стража, која је страдала
комплетна, а ја сам до тада био на тој стражи.

Покушао сам да прикупим снагу и да улетим у кућу, међутим око нас је све
праштало и нисам могао, те сам продужио путем низ кукуруз у заједничку кућу. Ту смо
чекали једно 15-20 минута да бих прикупио снагу и да бих се одморио. Са свих страна је
тукло. Они су били на свим странама по косама, можда једно седам-осам километара.

505
Одакле све туку то се уопште не зна. Факовићи су у једној котлини доле је Дрина а са
свих страна опасани косом.

Чекали смо једно пола сата, а онда сам рекао женама, мојој жени и свастики,
пошто је до Дрине било једно десетак метара да пузећи сиђу под обалу. Прво је отишла
свастика, а затим моја жена и мало после сишао сам и ја. Њима сам рекао да иду низ
Дрину према чамцу да се доле сакрију јер није било другог излаза, а ја сам ријешио да
видим ста ће даље бити. У моменту док су оне ишле доле низ Дрину наше је оружје вец
затајило, још је тукла она моја кућа.

Кад је затајило оружје ја сам се шуњао испод магацина оружја и пришао сам
њима испод неког чардака на тридесет метара. Они су обијали магацин на коме су била
гвоздена врата. То је тукло, тукло, тукло. Кад су се врата развалила, ја сам потрчао
пошто је магацин миниран да дођем до упаљача да окинем. Нисам хтио прије да дигнем
сам магацин, чекао сам да уђу сви у магацин. Међутим кад сам потрчао било је до
упаљача једно десетак метара, око мене се појавило стотину. Они су били сакривени
чували су са те стране магацин. Зграбили су ме, носили, тукли и однијели ме горе преко
пута пред кућу а кућа ми гори. Знали су ко сам и шта сам и рекли "ево ти управниче,
палимо ти кућу". Свезали су ми неком шпагом руке позади да их водим кроз Млечванску
Ријеку. Иако сам мјештанин Факовића, то је мој терен, моје поште, никад нисам ишао
горе, јер сам имао своје достављаче, али сам био принуђен, знао сам гдје се то налази да
кренем. Ишли смо, бојали су се минских поља да није минирано. Ишао сам а они ми
нису вјеровали. Ваљда су схватили да нисам скренуо да умјесто себе побијем и њих. Кад
би наишли гдје је сумњиво нису ни мени дали да идем. За мном је на једно десетак
метара путовао Турчин назовите га како хоћете, усташа, Зулфо се зове, одакле је не знам,
висок, старији човјек, црн, има бркове, нос мало дужи. Чуо сам да се презива
Турсуновиц. Ишао је на бијелом коњу. Питали су ме: "Знаш ли ти ко је ово?". Ја сам
рекао не знам. "Знаш мајку ти четницку јебем". Тукли су ме позади, стезали руке
шпагом, тукли су ме кундаком. Онај стари каже немојте старца тучи хватајте млађе
људе.

Путовали смо једно 7-8 километара. Кад смо наишли кроз једно село навраћали су
дјецу да ме туку камењем. Сретали смо људе из свих крајева који познају мене. Једног су
човјека питали, знаш ли овог човјека? - У, како не бих знао, то је наш поштар Драго.
Какав је то човјек? - Милина од бога. Онда га је један одвалио шамаром и он је пао под
пут. Шта је с њега било ја не знам. Затим смо даље путовали и наишли на једну жену.

506
Питали су је, знаш ли овог човјека? - Наш Драго поштар како га не бих знала. Какав је то
човјек? - Кад дођем у пошту не треба нигдје ништа да се обраћам све ми он уради што
год треба. Јебо ти он Сурфу, Зурфу, кога ли ја то не знам. Тако редом дошли смо до неке
воде. Питају мене јесам ли жедан. Двојица су ме држала, посто сам био везан,
прихватили су ме да ми дају воде, али се један успротивио, каже: "нећу да пијем из
чутуре из које влаше пије", а један је рекао дај ти ту чутуру да човјек пије воде. Пио сам
воде. Пошли смо уз неку узбрдицу и тамо сам видио десетак трактора. Све су неки
велики трактори, окренути према Факовићима.

Убацили су ме у камион и довезли у Сребреницу у коју зграду ја то не знам.

Убацили су ме у затвор. Тамо су била јос четворица. Ноћ је била и нико ме није те ноћи
тукао. Сутрадан сам дао изјаву Мирзету начелнику. Он ми је рекао да је боље да све
говорим. "Ми све знамо боље ће теби бити". Мучио ме је и ударао. Вратио ме је поново у
затвор. Кад сам дошао моји су ме питали је ли ме тукао, а ја сам рекао да јесте. Сутрадан
сам отишао код другог. Он је цивил само ради за војску и он ме је саслушао. Све сто ме
пита и одговорио не одговара. Ако ћутиш удара, ако проговориш лажеш. Захтијева да
кажем да сам тукао из "84". Онда почне ударати једног по једног. Њих је било 7-8. Тукли
су нас једног по једног. Један удари са једне стране, други дочека са друге стране таман
да паднеш. Тај Мирзет, ја сам то рекао, отприлике то може само каратиста да уради.
Мени каже дигни руке увис, док ја дигнем руке, његова нога је већ ударила у плечку. Не
бих рекао да сам горе прошао од осталих, јер су остали падали у несвјест. Најгоре је шта
нам се дешава кад дођу са терена. Дођу увече пијани, узму од стражара кључ, уђу унутра
и почну ударати. Обратио сам се једном стражару који је био из Братунца, а ја сам га
познавао. Знате шта, ја разумијем ако команда нареди саслушање, али да нас овако туку
то није нормално. Он је одговорио да није знао и да це видјети. Неки Бели уђе унутра,
узме палицу, каже мени да приђем до решетке и удари ме палицом по глави. Једном ме је
ухватио за косу, привукао себи и онда ме ударио. Ћутати се мора. Сваки дан кад уђе у
ходник само каже овој четворици, а највише оној двојици из Подравања удри маторог
четника. Њима то није лако. Ја сам их молио удрите, боље је него да он туче и мене и
вас.

Последње вечери њих су изводили два пута. Малог Смедеревца док сам ја био
четри пута се онесвјестио у соби. Они дођу и питају је ли жив. Колико сам добио
удараца у главу ни сам не знам. Има она народна да је мачку теско убити, од данас
тврдим да је човјека тезе убити. За вријеме док сам био код њих примио сам више
удараца у главу и браду него један обичан боксер. Ниједном ми се није десило да сам пао

507
у несвјест. Јесам падао, али сам устајао. Три дана пред размјену на сву несрећу пала је
граната пред и у затвору је ранила стражара. Чуло се да су повикали Саша. Послије тога
су упали бијесни и газили, тукли. Вече прије пуштања позвали су прво Смедеревца.
После су њега вратили једног од оне двојице. Тукли су га можда висе од сат времена.
Кад су га вратили неко је повикао следећи. Стао сам уз врата и рекао ја. Он је извадио
кључеве из џепа и каже - управниче нећес излазити док сам ја овде, ја тебе знам, ти мене
не знаш, никад нећес ни сазнати није ни важно. Закључао је врата и отишао. Све се то
десило што је изгинуло њихових двадесетак међу њима и Акиф.

Акиф је са мном обавио пар пута разговоре без икакве пријетње. Причао ми је
нешто да ми имамо несто заједничко у животу, да су Срби и муслимани једна крв, да се
то зове овако или онако. А знаш ли управниче ко је теби запалио кућу? Казе ја сам је
запалио. Видио сам да ви нисте вашим комсијама запалили, а и да вама комшије не би
палиле, ја сам дошао са стране. Твоја кућа је на слово Г. Било ми је жао, али је потреба
изискивала.

Ујутру негдје око 9-10 сати дошли су унутра и пошто смо сви били крвави
наредили су да се оперемо да се не познаје крв, јер ако се не средимо неће наши
прихватити размјену. Кад смо се средили дошао је камион за размјену и неко је изашао
пред камион и рекао: - Поштар силази са камиона. Кад сам сишао са камиона одвели су
ме у једну канцеларију и саслушали ме. Све иста прича. Знас ли тога, знам. Знас ли тога.
Како не бих знао кад имају списак. Саслушавао ме је једно петнаестак минута и рекао
можеш бити слободан. Онда је позвао малог Смедеревца. Задржали су га мање од пет
минута, попели су га на камион и неко је поново рекао Смедеревац. Задржали су га око
минут. Био је сав крвав. Језик му је био подвучен. Бацили су га на камион. Мене је један
шутнуо и рекао: - Видите да вам човјек умире и да због тога нећемо моћи извршити
размјену. Мислили смо да је већ мртав. Кад смо кренули прошли смо поред сељака који
су викали: - Турчин је уз чибук јебавао ваше жене и родио вас и зато сте ви
најпокваренији на свијету јер сте укрштени. Ви немате своје расе.

Пут је био блокиран. Камион је исао преко неких њива. Дошли смо до мјеста
размјене. Нисам никад очекивао да ћу то доживјети.

Акиф ми је једном рекао да је он командовао кад је био напад на Подравање и

Факовиће.

508
 8.10.15. САВИЋ ИКОНИЈА из Факовића
Узроци избеглиштва су ратна дејства и геноцид над становништвом суседних
села, где су поклани и одведени у усташке логоре Сребренице и Поточара. Па због тога
да исто не дође у наша села, морали смо побећи док су се борбе водиле и под сталном
пуцњавом. Морали смо побећи са дјецом, а синови су остали да бране кућу и имање. На
жалост један син ми је погинуо на бранику домовине. И још пуно других је погинуло.
Погинуо је Раде Јовановић. Стојан Стјепановић је заклан на свом прагу и измасакриран.
Такође Славко Петровиц и многи други, чија имена не могу стати на овај мали папир.
Сто се тиче бјежања, бјежао је како је ко могао побјећи преко Дрине.

Проблеми са којима се сусрећемо су недостатак хране, огрева, превоза, лечења,

одеће, обуће, становања. Налазимо се код човека без земље. И он живи од једне плате.
Услови немогући за живот. Сто се тиче остављања у завичају, остало је све: 2 куће,
радња, пратећи објекти уз кућу. Остало је два трактора, једна кола, прикључне машине
за пољопривреду. За сада не видимо могућност враћања тамо, јер та села држе усташе
муслимани и Хрвати и плаћеници са стране. А куће су изгореле и све остало. Сто се тиче
останка овде, немамо никаквих могућности ни средстава за будућност, јер смо побјегли
без игде ишта.

8.10.16. ИГЊАТОВИЋ СТАНКА из Факовића

Сада у мом селу нема цивилног становништва. Факовици се налазе поред Дрине
између Братунца и Скелана. Факовићи су пали и извршен је геноцид у октобру. Само у
Факовићима је тада погинуло двадесет двоје. Сва села српска су попаљена: село
Сикирић, Бољевиц, Радијевићи, Тегаре, СтаНАТОвићи, Боровац, Поповићи,
Вранешевићи, Ратковићи, Млечва... сва села у општини Братунац. Ту у овим селима нема
цивилног становништва. Многи пријатељи су ми изгинули и многи из фамилије моје.
Попаљено ми је све: кућа, штала, сви помоћни објекти, сва покретна и непокретна
имовина. Муслимани су имовину што су могли однели, сада то подручје је под њиховим
ратним операцијама. Моја фамилија живи у Србији привремено смештена. Не живимо
сви скупа, одвојени смо једни од других на два три места. Сад засад сам овде код
пријатеља.

509
 8.10.17. ЈОКИЋ ДУШИЦА из Факовића
Избјегли смо зато што смо протјерани са нашег огњишта. Све нам је попаљено:
куће и остале зграде. На дан 12. октобра био је напад, тада су изгинули многи народ и
војска, тада су нам куће спалили све. После тога прихватили су нас познаници да
станујемо привремено. Тад кад су нас протјерали једва смо успјели да извучемо живу
главу. Успјели смо да се преко Дрине пребацимо чамцем. Да нам није било чамца
морали би скакати у Дрину. Имала сам са собом малу бебу. Тад је спаљено пет села гдје
смо се ми налазили: Бољевићи, Факовићи, Поповићи, Грабовачка Ријека...

8.10.18. СЛИЈЕПЧЕВИЋ МАРКО

Село Гниона налази се на два километра од Солоћуше, или на пет километара

било од Поточара или Сребренице. Припада мјесној заједници Гостиљ. Сусједна села
почев од Сребренице су: Фојхар, Јошева, Борковићи, Боцута, Поточари, Студенац. Као
што се види све су то села у којима живи муслимански народ, сем Поточара и Студенца
у којима има неколико породица српске националности. Све до марта 1992. године
никаквих проблема између мјештана околних села и Гнионе није било. Живјело се у
добрим комжинским односима. Једни су друге помагали како у пољопривредним
пословима, тако и у осталим видовима сарадње два или више села. Ишло се на сијела,
свадбе, славе, испраћаје, итд. Почетком априла почела се примјећивати нека нервоза и
уплашеност код народа. Муслимани су све мање навраћали, сем кад се морало проћи или
нешто затражити на зајам. Од 19. априла када су у Поточарима убијена 3-4 човјека
српске националности, преко Гнионе су данима пролазиле колоне људи, жена и дјеце,
који су ишли у Јошеву, Борковиће, Бацуту. Наравно ријеч је о муслиманском народу. И у
Гниони се осјећала све већа уплашеност и несигурност уз обавезно држање стража током
цијеле ноћи. Примјетили смо да и муслимани држе страже на Липи изнад Бацуте према
Чумавићима. Ту су два - три пута засретали људе из Чумавица, претресали их и водили у
шуму и малтретирали. То су радили муслимани из Поточара и Бацуте. Из такве
"контроле" једва се извукао Ђуричић Радомир из Чумавића, који је посао у Гниону на
орање.

Звали су нас на разговоре на Липу и ту нас убјеђивали да нас нико не смије

дирати и све нам обећавали, а то исто од нас тражили. Ту је нађено рјешење и добиле се
гаранције да више неће бити никаквих контрола пролазника преко Липе. Међутим, то је
потрајало до 6. маја 1992. године. До тог дана сви муслимани који су хтјели из Поточара,
Капетанове Ћуприје, Полигона, прешли су преко Гнионе и нико их није ни пипнуо, већ

510
су били почасћени кафом, соком, ракијом, итд. Поменутог дана на Ђурђевдан око 17
цасова и 15 минута зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и слиједила је
следећа порука: "Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да
сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не
урадите нећете побјећи, јер сте опкољени и бићете побијени." Посто се тог дана у
Гниони у неколико кућа славио Ђурђевдан, народ је одмах скочио и почео бјежати
наниже према Солочуши. Нико ништа није узео сем што се затекло у рукама и на себи.
Остало је све, па чак и упаљене свијеће на столовима оних који су славили. Зачули су се
рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и
букава. Пуцало је са свих страна укруг, само је било мало пролаза према Гостиљу, тј.
Солоћуши. Тог дана је у Гниони био и Лазо Симић из Студенца и он је пошао према
Солоћуши. Њега су сачекали близу Солоћуше код Бегановића Луке и ту га убили.
Гниончани су дошли до Лука у кућу Гојка Петровића који је прије годину дана ту
направио кућу и сишао из Гнионе доле близе Солочуши. Ту су преноћили уз велику
стрепњу да их увече не запале у кући. Пошто се сви нису могли истог дана извући из
Гнионе, њих неколико је преноћило у Гниони по потоцима и видјели су како им
дојучерашње комшије пале куће. Прво из куће износе шта им се свиди, а онда запале.

Сутрадан су и они успјели сићи на Солоћушу, а онда заједно сви на Гај (Гостиљ)
и на Залазје. Дошли су после боси и голи, а оно мушкараца што је било држали су пушку
у руци и то им је једино пошло за руком да понесу. Остало је 2-3 комада паповки, јер
појединци нису успјели доћи до куће да узму пошто су били на слави.

На Залазју и у Гостиљу остали су људи и прикључили се мјештанима све до

страдања и Гостиља и Залазја. Ту су погинула петорица Гниончана и то: Вујадиновић
Бошко и Васо, Петровић Рајко, Симић Бранко и Перо. Иначе у Гниони је било само око
12-13 способних мушкараца, па се није ни могло очекивати да се могу супроставити
Поточарима. Гниона је прво село које је запаљено у сребреничкој општини, а то сам
могао и очекивати, јер је једино она одвајала Поточаре од Сућеске. Паљењем Гнионе
Поточари су добили слободан пролаз према Јошеви, преко Јошеве у Кутлиће и
Бајрамовиће и Сућеску.

Истог дана у Гниони је погинуо један човјек Милосевиц Радојко, стар 68 година.
Он је тај дан славио и није могао побјећи јер је био мало попио, а иначе и не види баш
најбоље и њега су запалили у кући његовој.

511
 Ето, то би било укратко о страдању Гнионе, једног засеока Гостиља, а по мом
виђењу тога дана.

8.10.19. ВУКАДИНОВИЋ МИЛАДИН из Гнионе

Био је 6. мај, Ђурђевдан. Славили су Симићи. Још ујутро док су људи из
сусједног села Чумавици пошли на славу у Гниону причали су да су у путу од Чумавица
до Гнионе пролазили кроз неку шуму коју су звали Врхови, видјели су неке људе које
нису познавали, како некуда журе и када их је Михаило Вукадиновић поздравио ништа
му нису одговорили.

У току дана на муслиманима се није могло ништа примјетити, осим да се не крећу

као раније, код њихових кућа нико се није могао видјети, а ми нисмо знали што.

Шестог маја послије подне у 5:30, извршен је напад на Гниону.

Са мегафоном прво нам се обратио Насер и рекао: "Гниончани предајте оружје за

15 минута у кућу Пере Симића. Нећемо никог дирати, али ако не предате оружје живе
ћемо још похватати" и то је рекао 2 пута. Када су то цули Гниончани поцели су искакати
из кућа кроз врата и прозоре и бјежати према шуми.

Насер није чекао ни 2 минута одмах су отворили жестоку паљбу из свих врста
оружја на нас.

Ми смо за 2-3 минута били већ у шумама, а они су трчали за нама и одмах су
запалили 5-6 кућа.

Број људи који су нас напали нисмо знали, али их је било много. Гниона је било
окружена људима на која су се муслимани стационирали јос у току јутра, а можда и
раније, а ми за то нисмо знали.

Тада је у Гнионој погинуло 2 човјека Симић Лазар (55) из сусједног села

Студенац и Радојко Милошевић (75) из Гнионе.

512
 Симић Лазар је погинуо на путу према Солоћуши, а Милошевић Радојко је
запаљен у кући, јер је био стар и није могао да побјегне и о томе свједочи његова жена
која је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој. Становници села Гнионе су
отишли према Залазју неки у току ноћи, а неки рано ујутро. Након 2-3 дана у Гнионој
ништа није стајало усправно све су запалили.

Куће које нису могле да изгоре биле су миниране.

8.10.20. ПЕТРОВИЋ МИЛОЈЕ из села Опарци

Ми сељани села Опараца напустили смо село дана 12. 05. 1992. године, те прешли
у сусједна села Брађевину, Врањешевиће и Сикириће. Послије смо се, повремено,
враћали у своје село, да би пренијели своје ствари, те претјерали стоку у села гдје смо се
настанили.

Дана 1. 6. 1992. године у селу су се затекли Петровић Цвијетина Живојин,

Петровић Драга Милорад, Петровић Драга Дикосава, Илић Момчила Ратко, Илић
Момчила Угљеша и Илић Драгутина Драгић, па су сви тога дана били побијени у селу.
Сем њих у селу је била и Петровић Љепосава, жена пок. Живојина, која је преживела
напад. Напад су извршили мјештани села Мочевића, Скендеровића, Брезовица, Запоља и
Пирића, муслиманске националности, које је предводио као командант Устић Акиф, те
Салиховић Хусо и Халихоџић Хајрудин из Мочевића, Фахрудин из Брезовица, чијег
презимена се не сјећам, Алић Абдулах "Дуле" из Брезовица, Бегић Севдалија из Пирића
и неки по надимку "Бјелац" из Пирића. Такође међу поменутим био је и Хусић Велказ,
још од раније познат као велики муслимански екстремиста.

Послије напада на село, негдје око 06.06. ја сам заједно са још 15 српских бораца
отишао у село Опарци, односно покушао ући у село, да би извукли мртве, јер смо од
преживеле Петровиц Љепосаве сазнали да су муслимани цијело село попалили и побили
горе поменуте мртве. Када смо дошли до првих кућа села, већ смо наишли на лешеве
Живојина и Дикосаве. Њихове смо лешеве прегледали и установили да је Живојин
погодјен из ловачке пушке у груди и по лицу, а Дикосава је заклана ножем испод грла.
Нисмо могли детаљније лешеве прегледати, јер смо журили да би пронашли и остале
лешеве, те да све покупимо и пренесемо у Ратковиће - Брађевину. Када смо пошли даље

513
у село, наишли смо на групу од око 20 људи. У први моменат мислили смо да су наши
људи, обзиром да смо се договорили са једном нашом групом да такође дође у Опарце из
правца Сикирића, ми смо дошли из правца Брађевине, па је један од нас Петровић
Стојан, пошао да види ко је тамо. Када је дошао близу њих на око 20 метара, међу њима
је препознао Хусић Велказа, Бегић Севдалију и Бекира из Сикирића, који су му рекли да
баци пушку и да се преда. Они су одмах отворили ватру на нас, па смо и ми узвратили.
Настала је жестока борба, па смо ми морали да се повлачимо, пошто смо били нападнути
са разних страна, те нисмо успјели да видимо остале погинуле, нити да понесемо лешеве
Живојина и Дикосаве.

Видио сам да су све куће изгориле, сем једне викендице, а било их је 22. Такође и
сви помоћни објекти су изгорили. Викендицу која није изгорила користе као своју
кухињу, а то смо сазнали од њихових заробљеника. Иначе у село од тада нико више није
ушао.

8.10.21. ЖУГИЋ АЛЕКСИЈА (43) из Рупова Брда

Рупово Брдо су муслимани спалили 10. 06. 1992. год. под командом Меканић
Бећира, родом са села Жутица, у задње време био је председник опстине Власеница.
Нападао је од Штедре са 250 муслимана.

Друга група од 200 муслимана под командом Турсуновић Зулфе досли са

Жедањаска, нападали од Дубоког Дола.

Трећа група од Ђила од 200 муслимана вршили напад са Рудог Брда под
командом Адемовић Ибрахима, звани Цакура, и Турковић Фадила, пред рат био
командир милиције у Скупштини општине Власеница.

Четврта група муслимана нападала је од Карауле на Глигоре и Жугић Комлена са

150 муслимана. Овој групи вођа није познат.

Напад је био жесток, почео је у 5 часова ујутро и трајао је до 15 часова.

514
 У овом нападу проузрокована је велика материјална штета у потпуности. Један
дио села је остао, што је бранило 10 бораца, али је попаљен и тај дио трећи дан, у
потпуности, када су се поново повратили да докрајче и униште. Ово село је бројало 37
нумера.

Муслимани су га у потпуности уништили, опљачкали и спалили. Отерали су

стоку, говеда, овце и осталу покретну имовину. Погинуло је 8 људских живота: 1)
Милинковић Војко, убијен пред кућом, Милинковић Мирјана, убијена на вратима. Обоје
спаљени. Милинковић Радоје, убијен испред своје куће; Милинковиц Реља, убијен
испред своје куће; Жугић Ковиљка, убијена пред својом кућом; Жугић Комлен, син
Милоша; Жугиц Тривко, син Комленов; Милинковић, Мила, Владо, нешто и не зна се за
њега. Ови подаци су тачни.

8.10.22. МИЛИНКОВИЋ МИЛОЈКА из Рупова Брда

Напад на Рупово Брдо био је у сриједу изјутра у 4.50 цасова. Тога дана сам
спавала са Мирјаном у њеној кући. Тог јутра Мирјана када је излазила из куће убијена је
на прагу, ја сам чула пуцањ и одмах сам устала да видим шта је. Видила сам Мирјану
како лежи преко прага. Вратила сам се у собу, узела пушку и муницију и полако пузећи
изашла поред Мирјане напоље. У том моменту када сам изашла, дош'о је Војко,
Мирјанин човјек са страже. Покуш'о је да дигне Мирјану, јер смо мислили да није мртва.
У моменту је осуо жесток напад на који смо узвратили ја и Војко. Усташе су нам веома
близу пришле, па је и Војко погођен. Ја сам се одатле повлачила пузећи једно 30 метара
до куће Радоја Милинковић. Ту је био Радоје Милинковић, Драгомир Жугић и његов син
Здравко. Ту смо нас четворо били у заклонима код Радојеве куће, тако да су нам Турци
прилазили са све жесћим нападом и тада нам је убијен и Радоје. Тада смо се нас троје
повлачили, придружио нам се и Славољуб Жугић и рекавши нам да је Реља Милинковић
погинуо у првом нападу. Док смо се ми повлачили из села усташе су упадале у наше
куће, пљачкали и палили. Гледали смо како пале наше куће. Ми смо гледали, али смо
били немоћни. Нас четворо, јер нам је четворо погинуло, а Владо Милинковић је нестао.
Нас је било укупно у том насељу 8 од ко'и' 6 мушкараца и нас двије жене. Били смо
о'сећени усташама од насеља Жугић, тако да смо били приморани да се повлачимо у
шуму. Да спасимо главе, уз велики бол и тугу за нашим погинулим и несталим и за
нашим кућама пуним свега сто смо годинама стјецали са великом муком и трудом. Стока
нам је сва остала у шталама коју су усташе живу палили док није војска стигла у помоћ.

515
 8.10.23. ПРОДАНОВИЋ ЗАРЈА (60) из Ратковића
Дана 16.06.1992. године нападнуто је моје село Ратковићи код Факовица. Напале
су га комшије муслимани. Препознао сам Мартиц Беају и Османовић Андрију. Рањен
сам успео да се дочепам шуме где сам остао неко време сакривен.

Страшан злочин су починили над мојим селом. Убили су ми жену, моју домацицу
Продановић Зору. Убијени су: Станојевић Раденко, Станојевић Никола, Павловић
Милан, Ранкић Видоје, Ранкић Милутин, Ранкић Ранко, Станојевић Десанка, Станојевић
Станимир, Богичевић Обрен, Максимовић Ратко, Максимовић Драгомир, Милановић
Борка, Ђурић Радосава, Ђурић Ружа.

Гледао сам како села горе, гледао сам како моја кућа гори. Тако рањен
препешачио сам 10 км до Факовића одакле су ме пребацили до Бајине Баште, а одатле за
Ужице, па за Београд.

Када су ми лекари прегледали руку која је била рањена запрепастили су се јер је

рука била пуна црва.

Највише окривљујем муслиманске фамилије: Поздановиће, Медиће, Подкорјенце,

Мартиће, Османовиће...

Убијене мјештане међу којима је била и моја жена сахранили су наши војници,
али нису имали много времена па су их сахранили плитко. Мислим да су животиње
разнеле лешеве. (Изјава дата на Ортопедској клиници у Београду.)

8.10.24. СТЕВИЋ ДРАГИНА из Ратковића

До 28. 06. 1992. године живјела сам у селу Ратковићи, општина Сребреница, када
сам због великог притиска морала да пребегнем са једном групом мештана у Србију. Са
собом сам повела и своје двоје деце, сина од 15,5 год. и ћерку од 7 година. Мој муж је
остао да брани село са осталим житељима села који су били за то способни.

516
 Од моје ближе породице погинули су ми (убијени) три рођена стрица, две сестре
од стричева и њихови мужеви. Од фамилије мога мужа убијена је стрина. Како од дана
доласка у избеглиштво немам контакта са остатком фамилије не могу речи да ли има
затворених у логорима.

... Остала сам без игде ичега. Тамо сам имала кућу са економским зградама, 4
говеда, 5 ком. свиња и приличан број живине. У овом тренутку не знам да ли је од тога
шта у животу, једино знам да је кућа до темеља спаљена заједно са економским зградама.

Што се тиче мога повратка или останка сигурно је да бих без обзира на све ово
што сам навела ипак волела да се вратим тамо где сам и до сада живела, јер тамо ми је
(што нисам навела) остало око 6 хектара земље и шуме.

Такође нисам навела имена погинулих од моје и мужевљеве фамилије: Стричеви

се зову Ранкић Видоје, Ранкић Ранко и Ранкић Милутин. Сестре од стричева (не знам
презимена) Цуба и муж јој Драган, Рада и муж јој Новица, Својак Станоје, стрина мога
мужа Стевиц Вида.

8.10.25. РАНКИЋ РАДОВАН из Ратковића

Ратна дејства у Сребреници су почели 15. 05. 1992. г. Грађани српске
националности смо били мањинско становништво у општини Сребреница. Узрок нашег
избеглиштва је што смо били окружени са свих страна од усташке војске. Прве жртве
села Ратковића у коме смо ми живјели пале су 15.05.1992. г. Пала су и три моја брата
Видоје, Ранко и Милутин и још 10 ближе фамилије. Над тим палим жртвама извршен је
масакр. Те жртве нисмо успјели ни све сахранити, јер су их усташе поклале и попалили.
Да не би и ми који смо то већ преживели дочекали у селу Ратковицима, да се над нама
иживљавају, ми смо покушали давајући отпор другој страни. Једва смо се извукли и
дошли у Републику Србију. Село Ратковићи је уништено и попаљено. Моје две куће и 5
хектара обрадиве земље, и 2 хектара шуме, 5 комада крупне стоке, 8 свиња. Моја
породица у Србију је дошла појединачно, зато што нисмо сви истог момента могли да се
извучемо из обруча. Пошто смо остали без ичег и тешко се сналазимо, јер нисмо успели
да изнесемо ни једну кашику, а камо ли нешто више од тога. Проблема нормално да има,

517
јер тешко је кад човек данас има све, а сутра остане без ичега свога. Немамо услова за
живот. Битно је да смо се само извукли живи...

8.10.26. ПАВЛОВИЋ ОБРЕН (57) из Црквина

Живио сам у Црквинама, општина Братунац, а у близини је било муслиманских
села и то Поздановићи, Михољевине и Осмаче. У ствари, моје Црквине су биле
окружене са наведеним муслиманским селима, док је моје село чисто српско. Раније ни
ја ни моје комшије нисмо имали проблема са муслиманима, а пред сам рат 1992. г.
обећавали су нам да нам се ништа не смије догодити, те да смо сигурни што се њих тиче.
Али ето како су нам тврдили када су 15. 5. 1992. г. муслимани упали у наше село и знам
да су тада, мада ја нисам био у селу, отјерали мога рођака Павловић Борисава и његову
супругу Десанку, обоје стари око 50 година, па су на периферији села пуцали у Борисава
који је рањен пао ту и остао, нису га "докусурили" јер су мислили да је мртав. Супругу
Десанку су му ту убили, а Борисав када је дошао себи, а муслимани - убице отишли,
Борисав је сишао у село Подкорјен гдје је срео неколико муслимана којима се пожалио,
па су они отишли у Црквине, нашли Десанку и сахранили. Муслимани су тај дан после
подне запалили наше село Црквине.

Ја се тај дан нисам налазио у Црквинама већ у селу Ратковићи, јер сам се био
склонио, бојећи се муслимана, а кришом сам одлазио и стоку хранио, јер шталу ми нису
били запалили у Црквинама. Одмах сам схватио да је на наше подручје стигло више
муслимана, тј. њихове војске, а која је из других мјеста.

У недјељу 21.6.1992. г. око 03.00 часова спавао сам у Ратковићима у кући мога
пријатеља Милоша Станојевића кад се зачула пуцњава. Мој зет Миленко Станојевић из
Ратковића ме позвао ријечима: "Устај дједе". Скочио сам, а пушчана зрна су тукла по
вратима и прозорима, срећа нисам погођен.

Била је магла. Пуцњава је била од Полимаца и др. правца - не можеш се

оријентисати, али видим да су Ратковићи нападнути. Док су се муслимани приближавали
селу, са свих страна пуцајући из пушака, ја сам се налазио испред Миркове куће. Наишао
је Божо говорећи ми: "Бјежи Обрене, готово је село, ено моја кућа гори". И заиста је

518
убрзо село почело да гори и то Зарина кућа, а затим Милованова и Средојева - сви из
Ратковића.

Овом приликом муслимани су при упаду у Ратковиће убили Зарину зену Зору,
затим Милована Павловића, Раденка и његову мајку Десанку Станојевић. Овом
приликом муслимани су напали и Полимце, Калудру, Дворишта, Дучиће и Рачиће. Знам
да су погинули и Никола Станојевић из Ратковића, Живан Продановић, Зарин братић из
Ратковића. Знам да је тада од стране муслимана убијен Видоје Ранкић из Полимаца и
његова браћа Ранко и Милутин, све старији људи и цивили. Николина жена је рањена, а
мислим да се зове Раденка, а и Петрова жена. И Божо је рањен. И у другим селима је
било убијених Срба тај дан, али ја те људе не знам.

Ја сам се спасио бјежањем у правцу села Врањешевићи. Бјежеци са пола пута смо
видјели да насе куће горе - запаљене су биле. У нападу на Ратковиће препознао сам
Мехмеда званог "Кадић", мајка му је Када из Дедића, општина Сребреница и Османовић
Хајрудина из села Подкорјен - Сребреница. Остао сам без ишта, а наведена села
паљењем уништена.

8.10.27.МИЛОВАНОВИЋ СТАНОЈЕ (27) из села Лозница

Између 25. маја и 2. јуна 1992. године мог стрица Миладиновић Петка и његову
жену Милеву, око 10 сати ујутро напала је једна група муслимана из сусједног села
Пирића. Претукли су стрица и стрину, којом приликом су им нанијете повреде па су
били у болници у Лозници о чему има медицински налаз. Стриц и стрина су ми причали
да су препознали Хасановић Шабана, син Едхема из Пирића и старијег сина
Шахмановог, али све те нападаче стриц и стрина знају добро, па ће о томе они више да
кажу.

Четвртог јуна 1992. године око 15.30 часова група муслимана из сусједног села
Пирића и Положника упала је у село Лозницу и напала са оружјем кућу мога брата
Миловановић Срећка и његове жене Јоване. Овом приликом док су чували овце
ухватили су ми брата и изболи са ножем. Ја сам увече видио да је имао велику рану у
пределу врата испод лијевог уха, те рану на грудима. Обе су биле нањете ножем. Снајка
Јована је имала више рана у пределу стомака и груди. О свим ранама може се добро

519
изјаснити Станојевић Милко и Рончевић Божо. Покушавали смо из села да помогнемо
моме брату и снајки који су дозивали упомоћ, али смо стигли касно. Снајка је још била
жива, али ништа није могла проговорити и тако је одмах умрла, док сам брата нашао у
потоку гдје су га после бодења ножем бацили у трње, а нашао сам и мјесто гдје је
нападнут, јер је све било од крви. Док смо их другу вече сахрањивали, муслимани из
сусједног села Положника пуцали су по гробљу па смо под ватром на брзину загрнули
гробове, а касније довршили у току ноћи закопавање.

На Видовдан 28.6.1992. године муслимани из сусједног села Пирићи и Положник,

напали су нас послије подне око два сата са свих страна. Опколили су село и прве куће
су одмах запаљене. Од шумског растиња нисам никога могао препознати, али чујем да
вичу "Алаху егбер, удрите Србе мајку им јебемо. Хватајте жива Васу Петровића". Прва
жртва кога су муслимани убили код његове куће био је Лукић Радован. Ја сам рањен на
месту које ми зовемо Крижевац, а ту је рањен и Филиповић Звонко, Станојевић Милош и
Миловановић Ђорђије, његов брат Радо, Вучетић Драго и Дамјанович Бобан. Тако
рањени допузали смо до првих кућа наших комшија те су нам тек ту пружили прву
помоћ. Видио сам кад гину Лукић Радован, Дамјановић Милоје, Вучетић Светозар,
Филиповић Ђорђо, Рончевић Милорад и Николић Миленко. Нисам видио кад су
погинуле Јела и Верица. Мени је причала Лукиц Крстина из села Лозница, кад ме
посетила у болници, да је имала прилику изблиза да види Синановић Решида жену, коју
знамо по имену "Беба" која је учествовала у нападу на наше село. Крстина је погинула у
Бјеловцу 14.12.1992. године.

8.10.28. ВУЧЕТИЋ ВИТОМИР из села Лозница

Поводом напада муслимана на српско село Лозницу на Видовдан, 28.06.1992.

године, где су муслимани убили 8 цивила и 7 ранили. Уочи нашег православног
празника Видовдана мјештани села Лознице организовали су сеоске страже, ради
евентуалног напада муслимана на село. На сам празник Видовдан, ја сам на стражи био
до 11 часова у друштву са Вучетиц Зораном. Није се примијетило ништа необично. Тада
смо отишли кући да се одморимо. Тек што сам заспао пробудила ме жена Драга и каже
устај село је нападнуто. Скочио сам из кревета и чујем пуцњаву из више праваца.
Муслимани су нас напали из правца Цјепала, Пирића, Долива и Брда. Ја сам одмах почео

520
да пуцам са прозора по пределу који се зове Шумерице, јер ме отуда засипала ватра из
пјешадијског оружја. Видим, да заселак села Лознице који се зове Цјепала сав гори,
муслимани су попалили куће и све што је могло да гори. Ту у мојој близини рањени су
Миловановић Ђокан и Стојановић Милош, па смо их превили. Мјештани села Цјепале
већ су се повукли према мени и заједно са нама пружају отпор муслиманима. Преко пута
моје куће видим много муслимана, који вичу: "Алаху егбер". А из правца Пирића видим
на удаљености од мене око 300 метара од штале Ређе судског извршиоца виче Фахрудин
Хасановић, син Едхема, иначе мој школски друг: "Срби је ли вам мило", и провикује се.
Из Положника, Синановић Рахман, иначе стари трговац из Бјеловца, узео мегафон и
казе: "Усташе треба ли вам помоћ". Њега препознајем по гласу. У исто време, са брда
Пирићи, Алија звани Курта, раније прије рата радио у Сасама као минер, зове своје
муслимане и казе: "Хватајте ми Васу Петровића жива и узмите му минобацач". А иначе
он и Васо Петровић су радили заједно у Сасама. Већ смо били потпуно окружени и туку
нас непрекидно, од 2 сата после подне до 6 сати навече, када нам је пристигла помоћ из
Братунца. Овом приликом живот су ту непосредно поред мене изгубили: Дамљановић
Милоје, Вучетић Светозар, Рончевић Милорад, Филиповић Ђорђе, Миленко Николић и
Радован Лукић. Код куће Андрић Богомира повлачећи се према цести и пуцајући из
оружја изгинуле су Филиповиц Верица стара 17 година и Станојевиц Јелена стара око 40
година.

Када сам се повукао са рањеницима према цести, око 6 часова навече, пошто сам
предао рањеника вратио сам се у село да покупим мртве наше комшије и фамилију. Том
приликом сам затекао да ми тек почиње да гори куца. Било је изгорјело само два кауча и
витрина, те смо остало спасили на тај начин сто смо угасили ватру.

Све куће у селу су биле већ попаљене и нису се могле гасити јер су догоријевале.
Само нису стигли попалити три куће.

Заборавио сам да кажем, када сам скупљао мртве комшије и фамилију, нашао сам
мог рођака мртвог Лукић Радована убијена, а у устима му ставили златни крст који је
имао око врата претходно скинувши му чизме са ногу. У овом нападу рањени су:
Миловановић Станоје, Вучетић Драган, Филиповић Звонко, Миловановић Раде и Ђокан,
Стојановић Милош.

521
 8.10.29. ФИЛИПОВИЋ ЗВОНКО из села Лознице
Ја сам се 28 јуна 1992. године на Видовдан налазио у селу Лозници, заселак
Цјепале где сам се са осталим мјештанима мога села налазио у одбрани наших кућа и
имања. Пошто је то мали заселак села Лознице, у одбрани села било нас је 7 мјештана,
сви земљорадници. Наше жене и дјеца углавном су били у избјеглиштву.

Нисмо нападали ниједно сусједно село муслиманско, нити смо за то давали било
каквог повода. Повремено су из села Пирићи и Положник, те Биљаче припуцавали
муслимани, али нису упадали у наше село јер смо одбијали нападе.

Међутим, на Видовдан, негде око два сата по подне напали су нас са свих страна.
Падала је велика киша и град, па је и то отежавало одбрану села. Били смо се од
невремена склонили у куће, али када смо видели да је запаљена кућа Лукић Милована и
да су муслимани упали већ у село и почели да нас опкољавају, договорили смо се да се
повучемо. Муслимани су нас напали из свих праваца, а тукли су нас са свим
расположивим оружјем, тако да ока нисмо могли отворити од кише метака који су
падали око нас. Ту смо се бранили око два сата и тако се повлачили према реци Дрини.
Из правца села Пирића, видим да надиру муслимани и да вичу: "Алаху егбер", али слаба
је видљивост, шума и зеленило, те брда, нису дозволили да некога препознам. Само по
гласу препознајем једног муслимана кога ми зовемо "Курта" и кога чујем да виче
муслиманима: "Хватајте жива Васу Петровића".

Отворена је ватра из пјешадијског оружја из правца Пирића и тог момента већ

смо сишли са Цјепала до мјеста које ми сељаци зовемо Крижевац. Од велике ватре ту
сам рањен, а мало даље од мене рањени су Милановић Радо и његов брат Ђокан, моје
комшије. Тако рањени помажући један другоме допузали смо до куће Дамјановић
Милутина, где су нам пружили прву помоћ. На Цјепалима је погинуо бранећи своју кућу
Лукић Радован, а рањен Миловановић Ђокан, кога је рањена према Дрини одвео
Филиповић Ивко. Док ми је пружао прву помоћ у кући Дамјановић Милутина, сазнао
сам да је изгинуло много мјештана ту у непосредној близини. Вид'о сам лично мртву
Стојановић Јелу и дјевојцицу Филиповић Верицу. Одатле сам пребачен у болницу у
Лозницу, где сам од фамилије која ме обилазила чуо да је тај дан, тј. Видовдан, изгинуло
6 мештана мојих комшија и жена Јела, са дјевојчицом Филиповић Верицом. Неки од њих
су били много измасакрирани.

522
 Ову изјаву спреман сам дати било где и било када, јер су нас муслимани напали
без разлога и повода.

8.10.30. МИЛАДИНОВИЋ МИЛЕВА из села Лозница

Уочи Првих тројица 1992. године, сјећам се била је субота, копала сам у башти,
када ми је муж Петко дошао са сеоске страже и замолио ме да скухам кафу јер је уморан.
Ушла сам у кућу и скухала нам кафу и тек што сам насула кафу у шољице, у нашу куцу
су упала тројица наших комшија муслимана и то: Хасановић Шабан, син Едхема из
Пирића, Хасановић Мевлудин, зв. Кико, син Едхема, Пирићи, Бегзадић Мехмедалија,
син Шахмана, Пирићи

Шабан је одмах физички напао на мужа Петка и почео га тући, наиме ударио га је
пушком по глави тако да је Петко пао. Ја сам почела кукати, па Шабан, ухватио мене за
уста и ударио кундаком од пушке изнад левог ока те ми нанио повреду. Шабану је
помагао његов брат Кико, док је то све посматрао Бегзадић Мемхедалија.

Затим су сва тројица излетјела из куће и однели пушку коју су отели од мога
мужа, те побјегли у правцу ријеке.

Након овога случаја, моје комшије су нам помогле да одемо до Дома здравља у
Братунцу, а одатле у болницу у Лозницу, где је Петко остао 4 дана, а ја сам лечена 7 дана
од ране које су нам нанијели наше комшије муслимани у нашој рођеној кући. Погубили
смо у овоме рату сву документацију о лечењу, али има у болници.

14.12.1992. године у нападу на Бјеловац, муслимани су ми убили два сина и то:

Миладиновиц Мирка и Чеду.

8.10.31. МАРЈАНОВИЋ МИЛОРАД из Брежана

О нападу на село Брежане 30. јула 1992. године, којом приликом је убијено 19
мештана српске националности. Од пада Сребренице изгорела су и попаљена сва српска
села Ораховица, Јасенова, Радошевићи, Ратковићи и ми смо остали усамљени, јер је
најближе српско село од нас било удаљено око петнаестак километара. Пошто смо били
усамљени, отпремили смо у Факовиће жене, децу и старце да би њих спасили. Било их је

523
око 35. У селу је остало око 60-65 мускараца, а способних за борбу било је око 30. Уз то
је било и петнаестак жена које су одржавале хигијену, кувале и бринуле о стоци. Били
смо у врло тешкој ситуацији, слабо наоружани, а све што нам је требало добављали смо
коњима из Факовића, а пут је водио кроз шуму. Најтеже је било за лекове и санитетски
материјал, а медицинског особља уопште није било. Тако смо око 3,5 месеца провели без
медицинске помоћи. Уз то имали смо и три душевна болесника. Били смо без цигарета, а
за мушкарце пушаче је то било горе него да су били без хране. Последње две недеље
пушили су орахов лист. Стално смо водили борбе са муслиманима из Осмача и Букове
Главе. Једно време смо размишљали да се преко Осмача пробијемо до Факовића али је
већина мислило да можемо одбранити село.

Седам дана пре напада, био је један младић Крстајиц Новак који је одлучио да сам
крене до Факовића и да донесе цигаре. Муслимани су га ухватили живог и тако су
дознали колике су нам снаге. До тада смо их ми обмањивали тако сшо смо и у
напуштеним кућама ложили ватру и по мало припуцавали са разних страна, али се после
хватања Новака ситуација променила. Муслимани су се озбиљно спремали за напад,
псовали нам четничку мајку, претили нам и почели са копањем ровова. Напад је био 30.
јула ујутру у 15 минута до 5 сати. Ударили су прво из правца Осмача - скоро из 10 села.
Ноћу су пришли близу и ујутру су почели тучи минобацачима. Њих је било најмање
1.000 људи. Појављивали су се и одатле одакле их нисмо могли очекивати. После
огорчене борбе они су почели заузимати и наше ровове, а нама је понестајало муниције и
ми смо почели да се повлачимо. У повлачењу смо се разбијали. Једни су побегли према
Факовићима, једни према Подравању, а ја са старцима и женама према Липату.
Способних за борбу је било десетак, а свега нас је у тој групи било 27-оро. Ми смо ушли
у шуму а муслимани су кренули за нама и викали су: "Ајмо даље за њима, па ста Бог да".
Тада су они ипак одустали, али су пуштали за нама ловачке керове да нас открију. На
путу према Чичевцима су нас сачекали, патролирали и путем како би нас сачекали. Њих
је на путу било много. Ми смо били испод пута, чак је и њихов пас био близу нас. Нисмо
смели да се макнемо, скоро ни да дишемо када су прошли ми смо се пребацили изнад
пута и у једном потоку смо сједели од 12. ч. до 22. ч. ноћу. Тада смо кренули шумама. У
шуми је и поред све наше пажње све пуцало и тада смо одлучили да изадјемо на пут. Том
приликом се изгубио Јовановић Обрен и од тада се за њега ништа не зна. Кренули смо
путем према Шпату. Изнад Шпата смо хтјели да чекамо зору, јер нисмо били сигурни да
ли Срби држе Шпат па смо сачекали да запјевају пјетлови, јер ако њих чујемо знамо да
су Срби ту, пошто би муслимани покупили све испред српских кућа. Кечевић Живко и ја
смо кренули први да извидимо и проверимо минска поља и Живко је затегао силк

524
кундаком пушке и осјетио је да је ту мина. Срећом смо прошли и спасили се у задњи
моменат. После тога смо отишли у Сасе, а затим у Братунац. Тада је било 10 жртава и до
данас нико није сахрањен. Знам да су погинули: Стевановић Миломир, Лазић Видоје,
Лазић Достана-мајка, Лазић Крстина- сестра, Крстајић Милош, Крстајић Перо, Крстајић
Новак, Драгичевић Миленко, Петровић Радован, Новаковић Милош, Стјепановић
Драган, Митровић Миливоје и син Митровић Станоје, Милошевић Станко и његов унук
Милошевиц Видоје, Јосиповић Љубомир-дечак, ВИИИ разред основне школе коме је
рафал скинуо горњи део лобање. Он се после тога кретао 500 метара и затим је пао,
Ранкић Милисав и његова два сина Мирко и Драгослав, Јовановић Обрен.

Лазић Крстина је убијена и запаљена у куци, а била је слепа и уз то и дусевни

болесник. Лазиц Видоја су разапели на крст а затим су га запалили те је умро на великим
мукама. Тада су му запалили мајку, сурака и сестру. На Ранкић Милисава су ставили
сламу и тако га запалили. Милошевић Видоје је сам био у окружењу и када су му
пришли активирао је бомбу те је убио и себе и муслимане који су му пришли.

Нападачи злочинци су викали: "Тако, мајку ти ј... гдје сте да видиш кућу како
гори."

Хусо Халиновић је водио Скендеровиће, Јахић Вехбија исто из Скендеровића.

Отац Салкица му је био усташа у прошлом рату. Јатић Афик је командовао од моје куће,
Хакија Мехољић је водио 140 Сребреничана. Наше село је потпуно опљачкано 43
домаћинства а затим је све попаљено, сва стока је одведена. Било је само 200 крава у
селу.

У Братунцу, 8.11.1992. године

8.10.32. Инг. МАРЈАНОВИЋ МИЛИСАВ (31) из Брежана

Сто се тиче напада на село Брежани, тј. моје родно место и место живљења,
истичем да ранијих година није било конфликтних ситуација између мјештана села
Брежани са муслиманима из оближњих муслиманских села. Село Брежани су чисто
српско село, тј. са српским живљем. Ја сам био запослен све до овог догађаја, односно
све до настанка рата, у сребреничком Средњошколском центру као просвјетни радник.

525
Дана 30.6.1992. године налазио сам се у Брежанима код родитеља, а истина је да сам са
мојим комшијама учествовао у сеоској стражи, односно да смо обезбеђивали село. Ово
из разлога јер је рат већ трајао око нас и у другим мјестима у Босни. Тај дан око 04, 40 ч.
пробудио сам се на спавању код куће, а можда пет минута иза тога зачула се пуцњава,
односно гранатирање нашег села Брежани. Заправо, одмах је било видљиво по паду 3 - 4
гранате да минобацач дјелује по центру нашег села, а из правца муслиманског села
Осмаче. Одмах су се потом чули и рафали из митраљеза и то у првом моменту митраљез
је "радио" из правца тзв. Поклец, а онда из правца старе школе у Брежанима и од тзв.
Маркове воде. У истом моменту у правцу села, али са свих страна настаје и пушчана
паљба по нашем селу, а и митраљеска, па се више тешко распознаје, шта је шта у
пуцњави. Ми у селу убрзо смо се почели скупљати, схватајући да су наши Брежани
опкољени са свих страна. Видјели смо да у дјелу села које се зове Примилац горе прве
куће које су муслимани запалили у овом нападу. Дио мјештана (жене и старији) су се
почели повлачити из села у намјери да спасу голи живот. Наше село је доста велико и
развучено је и броји око 70 кућа. У засеоку званом Гајић биле су четири жене, три су ту
живјеле, а једна је избјегла прије пар дана из села Турија у насе село. Ту су била и два
старца, оба из Турије и то Јовановић Обрен и Аксић Боривоје. Од поменуте четири зене,
једна је Лазић Достана, старица са својих преко 80 година, њена снаха Радојка, затим кћи
Крстина, звана Ђула и унук Милисав рођен 1967. године. Истичем да је Ђула слијепа и
глувонијема, а стара је око 40 година и као болесница никада није напуштала кућу нити
се могла удаљавати из села. Четврта жена о којој говорим је била Јовановић "Мица",
старица од око 60 година. Све жене сем Ђуле су кренуле бјежати у правцу куће
Маријановић Милинка у Брежанима. Међутим, до ове куће су дошле "Мица" и Радојка.
Моја мајка Зорица и стрина Маријановић Брена су скупа са Радојком и "Мицом" отишле
према шуми и расаднику, да се бјежањем спасу. Штитили смо њихово бјежање пуцањем,
али обруч око села се стезао. Муслимани су убрзо упали у кућу Лазић Достане, гдје се
налазила болесна и непокретна Ђула. Чуо сам кад је један од њих рекао: "Сенаде, убиј то
маторо ђубре, шта чекаш." Одмах се чула два пушчана пуцња - тада је вјероватно Ђула
убијена. Старије мјештане нашег села смо упућивали да се повлаче, а ми који смо за то
вријеме бранили село смо се повлачили из села. Муслимани су из правца Борића бацали
динамит у правцу куће Маријановић Ивана. Нашим уласком, тј. напуштањем села видио
сам да су муслимани стигли и до моје куће, видио сам како динамитом разваљују улазна
врата на мојој кући. Овладали су селом које су касније и попалили. Видио сам да засеок
Примилац увелико гори. Испустио сам напоменути да послије првих јутарњих
муслиманских рафала у нашем селу Лазић Видоје из нашег села виче: "Милинко,
Милинко, погибе Миломир". Уствари ово дозивање је чуо Милорад Маријановић, син

526
Ивана из села. Овај је одговарао: ако погибе он, ти бјежи и спасавај се. Мој отац се
повратио кући јер није знао да ли сам ја отишао, па се повратио да види има ли мене, но
око нашег дворишта су били муслимани. Отац се повратио назад, а и идући ка мјесту
Крусчица срео је наше комшије Драгана Петровића и Драгана Стјепановића. Ту су чули
када муслимани прилазе кући Видоја Лазића, разваљују врата на кући. Тада је Видоје
који се налазио пред својом кућом рекао: "Немојте лупати, ево вам кључеви, ако хоћете и
запалите, ако има шта горети". Видоје је стар 54 године. Видоје је то говорио вјерујући
муслиманима да му неће ништа, јер је са њима радио годинама, са муслиманима из
Осмача и био је сигуран да га неће дирати, јер ни он њима никад није правио неке
проблеме - сав живот је провео са муслиманима у предузећу "Дрина", Сребреница. Нико
више у наше село није ишао све до краја марта ове године када је наше село ослобођено
(1993). Доласком у село затечено је исто сво запаљено, многе куће су миниране или
полупане, што није изгорело полупано. Све сто су могли муслимани у овом случају су и
опљачкали, чак и дрвену ограду и жицу и саднице, итд. итд.

На примјер у Митровића Радивоја и Миливоја су из земље почупали младе калеме

и однијели вјероватно својим кућама у Осмаче и др. села. Сви споменици на гробљу су
поломљени и изобарани. Гроб Петровић Славољуба, који је сахрањен у селу 2. маја 1992.
године је затечен откопан, а леш са сандуком је однесен из гробнице.

Никога од извршилаца овог масакра нисам препознао. Мислим по гласу да је

Акиф, наставник са презименом Устић, командовао нападом на наше село, а он је
касније погинуо, колико сам чуо. Поменутом приликом је 18 лица страдало. Још једном
истичем да смо по ослобођењу села нашли остатке запаљених Лазић Видоја и Миломира
Стевановића и то испод куће Лазић Видоја у селу. Ове остатке је прегледао судски
љекар. Нађени су запаљени Ранкић Милисав, син му Мирослав, други син Драгосав,
затим Видоје Милошевић и Миливоје Митровић. Остали су нађени тамо гдје су и
погинули, тј. њихови остаци.

8.10.33. ГВОЗДЕНОВИЋ МИЛАДИН из Загона

Ја сам од рођења живио у Загонима, селу близу Братунца, које је чисто српско
село. Добро памтим и прошли рат. У том рату Загони су били попаљени али су то
урадиле усташе које су дошле из Братунца. Од муслимана из сусједних села Бљечева,

527
Чизмићи, Мекоте, ми нисмо имали никаквих проблема јер смо се крили код њих кад су
наилазиле усташе, а они код нас кад су наилазили четници. Послије тог рата ми смо са
њима живјели добро све до 1990. године када су они почели да нас Србе провоцирају на
разне начине. Као примјер само да наведем Мемишевиц Шаћира, сина Нурије из
Бљечеве, који је 18.05.1990. године у аутобусу хтјео да поцијепа моју шајкачу коју сам ја
одувјек носио и до тада му није сметала. Исто тако хтјео је да поцјепа шајкачу Млађи из
Братунца, заборавио сам му презиме, па је он због страха почео носити качкет. 1991.
године када су убијени они муслимани у Кајићима, из Бљечеве је ноћу било
припуцавања на наше село, па смо ми око села морали организовати страже. Послије
тога смо се самоиницијативно почели и ми наоружавати, како је ко могао и знао. Кад је
почео прави рат скоро свакодневно су из Бљечеве и са Пала пуцали према нашем селу
док смо ми обрађивали имања, а наше страже су им на те провокације одговарале.

Дана 5.07.1992. године био сам сам код куће у Загонима. Око 11 часова отишао
сам код брата Рајка. Било је мирно али сам ја у ваздуху осјећао неку опасност. Око 15
часова отишао сам кући да слушам вијести. Тада су по селу почеле да падају гранате и то
гранатирање трајало је око 10 минута. Истовремено је почела пуцњава из пјешадијског
оружја са Пала и из Бљечеве. Убрзо је почело да се пуца са свих страна, од Каолина и са
Лађе. Цула се вика, галама, лупање у шерпе. Улетјели су са свих страна у село. Ја сам
покушао да нађем излаз из села и кријући се дошао сам до куће мога сина Радоја, и на
раскршћу изнад куће нашао сам мртву Радојеву кћер Раду. Пошто је нисам могао
извлачити, узео сам њен шкорпион и некако се успио извучи из обруча. На раскрсћу
изнад "Папратнице" видио сам да горе наше куће у селу. Чуо сам и по гласу познао
Милошевић Раду, жену Миленка, како вришти и када се све завршило насли су је мртву
у селу а дијете старо четири године је нестало па смо ми мислили да је и оно убијено и
бачено у ватру. Међутим, послије двије седмице дијете је замјењено живо и здраво јер су
га муслимани тога дана одвели.

Ја сам тога дана видио пуно људи који су нападали село, али никога од нападача
нисам могао препознати.

Тога дана они су све куће опљачкали а онда их попалили. Свиње су побили по
авлијама, а другу стоку су отјерали.

528
 У селу су тада убијени: Гвозденовић Рада, кћи Радоја, Гвозденовић Драгољуб, мој
син, Гвозденовић Благоје, син Милорада, Гвозденовић Рајко, мој брат, Милошевић
Милош, син Јована, Димитрић Мирко, син Митра, Димитрић Милева, сви из Загона.
Чедо и његова жена Душанка, Маловић Мијо из Братунца, Милошевић Љубица је
рањена али је умрла у амбуланти у Братунцу, рањен је и професор Јасински који је умро
у болници и Гвозденовић Радојка, жена Рајка, која је преживила.

Спреман сам ову изјаву поновити пред било којим судом или организацијом.

У Братунцу, 9.2.1993. године

8.10.34. ГВОЗДЕНОВИЋ ТАТОМИР из Загона

Ја сам са родитељима живео у нашој кући у Загонима. Прије избијања рата, ми
смо се добро слагали и са комшијама из Бљечеве и Ћизмића. Из тих села ја сам имао
доста пријатеља с којима сам се дружио и ишао у школу. Кад је почео рат ми смо чували
страже око нашег села. Честе су биле провокације муслимана из Бљечеве, Чизмића и са
Посо јер су они пуцали према нашим положајима и то са пјешадијским наоружањем и ми
смо им узврачали али никад није било већег напада. Дана 5.07.1992. године ја сам ујутро
отишао у Братунац да испратим младу војску. Кад је војска отишла, ја сам се са братом
Драганом вратио у Загоне око 13 часова. Брат је одмах отишао на положај. У кући смо
били ја, моја сестра Рада и кум Стојић Горан са Студенца. Око 15 часова по селу су
почеле да падају топовске и минобацачке гранате са Пала и за десет минута пало је 30. Ја
сам одмах узео пушку и пошао на положај да браним село, јер сам знао да ће они после
граната напасти пјешадијом. У кући је остао Горан да пробуди Раду која је спавала, па је
по договору он требао да иде на положај а Рада да се извлачи према Богуновцу. Док сам
ја стигао до положаја, изнад моје куће са свих страна отворена је пушчана ватра. Чуо сам
како са косе зване Лађа вичу: "Алаху егбер" и пуцају, а исто тако чуо сам јаку пуцњаву и
из правца Јелова па сам схватио да су село опколили са свих страна. Истовремено је из
правца Будака и Бљечеве кренула група муслимана лупајући у серпе и вичући:
"Ухватите Зиру ено га у Дубовима под Међом, ено двојице у Ициним странама на путу",
итд. Међу нападачима сам препознао Муратовић (Нурије) сина званог Штица који је
ишао са мном у школу у Бљечеву иако сам име заборавио препознао сам и Муриза
Муратовића из Чизмића који је викао: "Фатај Драгана живог, јебем му сестру". Муриз је

529
иначе са мојим братом Драганом ишао у школу. Нисам више никога могао познати јер су
били необријани са брадама, и били су обучени у униформе и цивилна одијела, ишли су
у групи од по петнаестак, били су наоружани аутоматским оружјем (аут. пушке
"томпсони" и по нека ловачка пушка). Тако у групама упадали су у куће, износили из
њих вриједне ствари а онда куће палили, прво запалили кућу мога чиче Љубе, онда чиче
Благоја, Саве, Рајка, Илије, Милоша, Неђе, Митра, Неге итд. Ја сам све ово гледао са
сусједног бријега званог Крушке, је сам се успио извучи из обруча и био сам од њих
удаљен око 300 метара али сам све могао добро видјети. Убрзо је стигла наша војска и
потиснула непријатеља. С војском сам ушао у село и ја. Прво сам наишао на мртвог чичу
Драгу, а мало даље лежала је и моја сестра Рада. Помогао сам приликом извлачења
погинулих и знам да су погинули: Гвозденовић Драго, Гвозденовић Рада, Гвозденовић
Благоје, Милошевић Радинко, Милошевић Љубица, Димитрић Милева, Гвозденовић
Рајко, Мијо Ноговић, Јосински Матија, Милошевиц Милош, Димитрић Мирко.

Тога дана нису запалили све куће јер је брзо стигла помоћ. Цјели напад је трајао
око један сат. Све ово спреман сам изнијети пред било којим судом или организацијом.

У Братунцу, 5.2.1993. године

8.10.35. КРСТИЋ ГОРАН из Лознице

Истина је да сам се налазио оба пута у мјесту Загони, општина Братунац, када је
ово село нападано, када су убијени недужни грађани - цивили и када су српске куће
попаљене. Добро се сјећам да се први случај догодио дана 5.07.1992. године и то негдје
око 14 ч. Знам то јер сам био за ручком када су почеле на село Загоне да падају гранате
са муслиманских положаја. Чим сам истрчао из куће у којој сам се налазио на ручку
нашао сам два младица, за које сам сазнао касније да се зову Драган и Раде, а презиме
истина не знам. Могуће је да се презивају Гвозденовић.

Драган ми је казао да му је погинула сестра Рада Гвозденовић. Ја сам Раду

познавао само из виђења, а чим ми се Драган на то пожалио ја сам отишао ту у близини
на раскршћу и то у шуму. Десно са раскршћа се скреће за село. Ту крај раскршћа Рада је
лежала мртва. Видио сам да је Рада убијена из пушке. Пола главе јој је било разнесено,
тј. није било. Правац гдје је нађена је од њеног села, види се, а одмах сам ту на мјесту од

530
грађана чуо да је Рада бјежала из свога села те да су је муслимани стигли близу
раскрснице и убили. Видио сам нешто даље муслимана у униформи, а викао је у правцу
мене: "Немојте пуцати своји смо". Ми нисмо ни пуцали на њега нити смо уопште били у
ма каквој борби против муслимана. Село је било нападнуто од муслимана. Док сам се
налазио на раскршћу гледајући мртву Раду, село Загони је почело да гори. Куће су се
димиле, а убрзо и посве претварале у пламен.

Неки грађани из села Загона су успјели да се спасе бјежањем. Чула се вриска

српског народа у бјежању и паници из њиховог села које је било нападнуто од
муслимана који су били наоружани, а који су са собом водили и више жена које су
пљачкале српске куће након што је становништво убијано, а и куће паљене. Био сам
присутан и послије 5-7 дана када је село Загони било по други пут нападнуто од стране
муслимана.

Нисам никога од муслимана препознао нити сам чуо њихова имена при дозивању,
па се не могу тачно изјаснити на ове околности. Село сам напустио сутрадан јер сам
отишао за другим пословима. Такођер нисам чуо да је неко препознао нападаче Загона,
нити знам њихову бројност.

8.10.36. ГВОЗДЕНОВИЋ ДРАГАН (21) из Загона

Са својим комшијама муслиманима из околних села Бљечеве, Чизмићи, Мекота,
Пала и Дугог Поља живјели смо у добрим односима све до пред само избијање рата на
нашим просторима. После избијања рата све је постало другачије. Почело је
препуцавање тако да смо морали да организујемо страже око свог села Загона, а сигурно
и они око својих села. Почињу и провоцирања од стране комшија муслимана.
Провокације су биле из пјешадијског наоружања. На ситне провокације нисмо
одговарали, док нису почела припуцавања на нше жене које су радиле на нашим њивама.
Од тада смо и ми узвраћали на њихову ватру. На наше село није било већих напада до
5.7.1992. године. Тог дана у јутарњим сатима отишао сам трактором у Братунац да
повезем храну за наше село. Када само дошао из Братунца отишао сам до своје куће да
се мало одморим. Код куће била је моја сестра Рада, брат и дјед Миладин. Негдје око 15
часова чула се јака детонација. Моја сестра Рада истрчала је ван да види шта је. Изашао
сам и ја и видео да је погођена кућа Саве Гвозденовића. Кућа је била погодјена гранатом.

531
Видео сам да нешто није у реду. Рекао сам сестри да заједно са Радомиром и Татомиром
оде у мали подрум наше куће, јер сам сматрао да је ту најсигурније од граната. Тако сам
пошао у село да видим шта је у питању. Гранате су и даље погађале наше куће. Нисам
бројао гранате, али пало је око 10 - 12 граната. Када је престало гранатирање зачула се
јака пуцњава из пјешадијског оруђа из правца Лађе, Бљечеве и Будака. У том тренутку
зачула се галама, ја још нисам знао ста се дешава у самом селу јер нисам успео отићи до
наше страже. Зачули су се узвици: "Алаху егбер - за дзихад свети хватај четника жива".
Прво сам помислио да се зеза наша стража. Када сам дошао на раскршће видео сам да је
наше село нападнуто, јер сам видео два непозната човјека у зеленим тренеркама са
жутим тракама око леве руке. Када су ме приметили рекли су: "Ено једног, хватај га
жива." Збуњен од овог што се дешава, јер нисам могао замислити да су муслимани
напали на моје село, побјегао сам за међу. Када су запуцали за мном био сам тек тада
свестан да смо нападнути. Одговорио сам на њихову ватру и они су нестали. У тренутку
дотрчао је мој млађи брат и питао ме шта је ово брате. Рекао сам да смо нападнути, а он
да иде доле кући да јави осталим мјештанима. Ја сам се упутио у село до наше страже,
али је пуцало са свих страна. Када сам се пребацио до центра села видео сам групу
војника пред кућом Благоја Гвозденовића, мислећи да су то наши викнуо сам: "Мићо, ста
то радите." Када су чули мој глас, ови су се нагло окренули, одмах сам видео да то нису
наши, јер сам познао свог школског друга Муриза Муратовића из Мекота и Орић Меху
из Бљечеве. Муриз је повикао: "Ено Драгана, хватајте га зива." Тад сам легао у жито и
припуцао. Видео сам групу људи у њиви званој Крчевина. Звао сам: "Чића, чича, могу ли
горе, јер су већ ушли Турци у село". На мој позив непознат цовјек рекао је: "Хајде,
хајде". Па ми псује мајку четницку. Видео сам да није чича - Љубо, вец Турци. Од тог
трена сам потрчао кроз кукурузе да бежим ка Каолину, јер сам видео да Турци пале наше
куће. Чуо сам плач малог дјетета и вриску жена са свих страна. Само вичу: "Хватајте их
зиве". Када сам стигао на раскршће чуо сам најмлађег брата Татомира да је погинула
Рада - наша сестра и стриц Драгољуб. Тог, нама сељанима из Загона најцрњег дана
5.7.1992. год. погинуло је 10 недужних људи. Сви они су изгинули од наших комшија
муслимана, а до тог дана заједно смо делили зло и добро. Долазили они нама, ишли ми
њима и на жалост и на весеље. Али су они, те наше комшије прешли преко свега тог и
тако заувјек избрисали сва наша пријатељства и наше заједничке комшинске односе.

532
 8.10.37. МАЛОВИЋ ДРАГОСЛАВА из Брежана
Свој дом сам напустила 12. јула 1992. године, послије погибије мужа на ратишту
Загони - недалеко од Братунца. Дјеца су напустила град 06. 04. 1992. г. Јер, чим је била
проглашена независна дрзава, живот са муслиманима је био немогућ. Ја имам двије
дјевојке од 18 година и 16 година, покојни муж се плашио силовања од стране
муслимана па смо кћерку из Тузле превели на школовање у Земун, а другу у Љубовију.
Живјела сам до јула у страху, јер су непријатељи упадали у станове, одводили дјецу,
убијали мушкарце, пекли их, масакрирали. То су били дани пакла и ужаса. Пошто сам
остала сама, а рат је све више буктао, морала сам напустити кућу, оставити град мога
мужа и кренути у Србију која нам је једина сигурност. Сада сам смештена у
Бадовинцима, код фамилије. Добро сам примљена, али једва чекам да се вратим кући.
Цијела породица ми је угрожена. Моји дјевери и њихови синови су на првим борбеним
линијама око Братунца. Од заове ми муж погинуо, син је од 19 година на фронту.
Свакодневно гранате падају по граду. Али мржња према непријатељу, храброст српских
војника, жеља за слободом у нашој Српској републици, побједиће све досадасње боли,
тугу, патњу.

8.10.38. ПЕРИЋ ВИДОСАВА из Факовића

Ја Перић Видосава сам напустила домаћинство са снајом и двоје унучади од
претњи и терора комшија муслимана и то 1.8.1992. са само личном одећом на себи.
Остало нам је две куће и остали пратећи објекти са свом комплетном опремом у кући и
ван куће. Мој муж и два сина остала су на ратишту да бране своја огњишта која нису
могли одбранити под најездом многобројнијег непријатеља. Дана 5.10.1992. изгорело је
све што поседујемо до темеља од стране муслиманских усташа.

8.10.39. РИСТИЋ РАДОВАН из Бољевића

Живели смо лепо, супруга, снаха, син и двоје унучади. Напали су у 12 сати у
подне. Мало нас је било у одбрани села, свега двадесет. Одступали смо према Дрини.
Упали су и палили све куће редом. У Братунцу су убили 22 (двадесетдвоје) људи, у
нашем засеоку 5 (пет): Владана Васића и жену му Станију, Милутина Ристића, Зарију
Ристића и Петра Продановића. Сви су побијени у бекству.

533
 Имао сам две куће, обе су изгореле. Изгорео је чардак, магазе, шупе, штале,
сушаре, свиње.

Бранили смо се, али узалуд. Били смо на брисаном простору и у мањини.
Склањали смо се за шашу и тако некако преживели. Село су бранили претежно старији
људи. Млађег света, мушкараца било је мало. Млађи су отисли по послу у Босну, Србију,
иностранство.

Напали су српска села сва истовремено. Страдала су сва, а највисе Факовићи, ту је

највише жртава било.

У нашем селу није било муслимана, али су околна села муслиманска: Жањево,
Јошева, Јагодња, Миљевина, Тегаре, Вољавица. Отуда су нападали, мада не знам никога
посебно.

Моје село је сада пусто. Нападају сада сваки дан на Бјеловац, Сикирић и
Братунац. Концентрисани су у Сребреници. Тамо има логор. Снажни су јер им помажу
Хрвати и муџахедини. Добили су орузје и то кроз хуманитарну помоћ. Народ је био
зауставио помоћ, али је наређено да прође. Чим добију помоћ одмах нападају жесће и
чесће.

Жена ми је из Скелана, тамо се држе наши, али им је све теже. Потиснути су до

Дрине. Српска су села сва спаљена.

Пре рата смо били изложени притиску. Организовали смо одбрану, чували
стражу, скоро 6 месеци и нисмо одолели. Притисак је био отворен и бруталан. Уроша
Јовановића из Факовића су ухватили двадесетак дана пре напада на наше село, тукли,
бубреге одбили. Човек је умро у болници. Промучио је муке Исусове. Са њим су
ухваћена јос тројица и они су побијени на лицу места.

8.10.40. СТОЈАН ЂОКИЋ (68) из Бољевића

Ја сам 5. октобра 1992. године избегао, сећам се да је био понедељак, тада је био
незапамћен покољ у селима као сто су Факовићи, Тиовићи, Радијевићи и Бољевићи. Сам

534
сам радио као чамџија на Дрини, превозио сам људе, жене и децу, првенствено, и нисам
веровао да ће се иста догодити. Међутим, 5. октобра у 12,00 часова, опколили су нас са
свих страна и све су побили. Тада је настрадало 22 људи, то је било и жена, деце, војске,
као сто су Поповићи, Дучићи, ту су Рачићи, Полимци, Вранешевићи. Наши људи су
пружали отпор али нису могли ништа да ураде, јер је то била читава сила муслимана.
Најгоре су биле жене и деца, која су викала хватајте Србе, мајку им јебем. Та су села сва
попаљена, нигде нема крова. Од моје фамилије је настрадало 13 људи и то: Срејо Дјокић,
рођак мој коме су одсекли главу, то је урадио, измедју осталих, Мамутовић Насир и
Ибрахим Мујкић и Арис Риђић; затим су ми убили његовог сина Светозара Ђокића, коме
су живом вадили очи, руке исечене и кастрирали га, то сам ја видео очима, јер сам га ја
окупао, Милована Ђокица, исто мог рођака, који су живели у једној кући, он је убијен,
жена му је рањена, али сам је ја превео преко Дрине у Србију.Ђјоко Ђокић, синовац мој
убијен. Славка Марковић убијена. Марковић Радоје, исто, убијен. Божић Љубиша,
Божић Радосав, Десанка Божић, Драгиња Ђокиц рањена, Ђукиц Радован, Ђукиц Видоје
и његов син убијени. Стевановић Владан и његова жена, Милутин Ристић, мој добар
пријатељ. Зарија Ристић, Стјепановић, звана Цуба, која је тешко рањена.

У једној кући је убијено 8 људи у Факовићима.

Пре овог напада од стране муслимана су стизале поруке да сви они који буду
избјегли у Србију више се немају где вратити, а они који буду остали, да ће их све
поклати као што се и обистинило.

Мени је тамо изгорела кућа поврсине 110 м2 и сви остали пратећи објекти, 4,5
хектара обрадиве земље. Ја имам жељу да се тамо вратим, на своје огњиште, али
никаквих могућности за сада нема.

Ову изјаву сам дао добровољно, нека се зна и види шта су урадили муслимани са
нама Србима, и ако за све нас окривљују.

8.10.41. ПЕТРОВИЋ НЕЂО (40) из Сикирића

У недељу 14.12.1992. налазио сам се од 24 - 03,00 ц на стражи чувајући село
Лозничку Ријеку, општина Братунац. Послије завршетка страже отишао сам кући мога
комшије Недељковић Љубисава на спавање. То јутро тј. 14.12.1992. око 06.00 ч. чуо сам

535
пуцњаву у селу. Устао сам, па по изласку напоље срео сам мога познаника Љубисава
Недељковића како трчи према мени и говори да је нападнуто село. Пуцњава се чула са
свих страна тј. из правца муслиманских села, а највише из правца Пирићи и Сикирића тј.
муслиманског засеока званог Скела. Видио сам кад је једна група муслимана долазила из
правца Бјеловца према нашем селу. Били су у маскирним униформама, а било је и мало
цивилно обучених. Било је 17 у групи, од тога броја 2 су била без оружја. Нису ништа
викали. Наиласком на једну групу муслимана испод Јовановића док смо кренули ка
Бјеловцу срели смо другу групу 10-12 муслимана на око 20 м од нас и исти су носили
оружје и говорили: "Одите нама ми смо наши". Са мном је био Митровић Срећко
крећући се ка Дрини уз Дрину у намјери да се спасимо и он се од мене одвојио и нешто
даље је и погинуо. Ја сам прескочио грмље по сретању задње групе и сјео код Дрине
скидајући се да пливам у Србију. Низ Дрину обалом сам одлучио да идем до Бјеловца и
уз пут сам срео Танасића Милоја. Пушку коју сам имао сам бацио у грмље. Сакрили смо
се у обалу до мрака лежећи у ствари до 13 ч. а онда је убрзо од муслиманског Залужја
наишла јос једна група Муслимана и отишла у правцу Јовановића, могло је бити око
нешто прије 13 ч кад је та група непријатеља посла ка Јовановићима. Чамцем сам навеће
прешао у Србију. У групама које сам сретао нисам никога препознао. Чуло се од стране
муслимана који су у село упали да су викали: "Фатајте их живе".

Тврдим да сам у довикивању препознао глас "Кокана", а који је син од Едхема из

села Пирићи, а који је некад радио са мном у руднику Сасе око 15 година. Кокан је
говорио: "Фатајте их живе јебем им мајку четничку".

Друге околности нисам видио нити су ми познате јер сам село напустио на описан
начин.

8.10.42. ПЕТРОВИЋ СТОЈА (44) из Лозничке Ријеке

Ја сам мјештанка Лозничке Ријеке, Скупштина општине Братунца, ту живим од
рођења па све до 14.12.1992. године када је то село од стране муслиманске војске -
усташа нападнуто и спаљено. У близини Лозничке Ријеке има доста села са мјешовитим
саставом становништва, као и села са житељима претежно са муслиманима тако да ја све
одрасле становнике околних села познајем, било српска било муслиманска јер смо прије
рата били у прилично добрим комшијским односима па смо се прилично посјећивали.
Од избијања ратних сукоба на нашем подручју ја сам боравила у Л. Ријеци и за то
вријеме је више пута село нападано од стране усташа, али су мјештани, браниоци села
успјевали да одбију напад. Међутим, 4.12.1992. године са великим снагама усташе су

536
напале село, на тај начин сто су привукли ноћу те опколили са свих страна село и, негде,
око 6,30 ч. ујутро зачула се пуцњава са свих страна, те сам ја пробудила мужа који је, као
бранилац села узео пушку и бранио се из куће, а ја сам изашла напоље и видјела да из
правца Дрине надире маса усташа па сам, пошто су око мене звиждали меци, утрчала у
кућу Мике Дамњановића и попела се на подкровље, одакле сам гледала како нападају са
свих страна, а сат два касније пошто се разданило видјела сам да су нападачи, углавном,
наше комшије из околних села, тако да сам ја препознала у нападачима Даубашић
Рифета, рођеног у Брезовицама, касније се доселио у Бјеловац, те Даубашић Хасана,
сина Рифетовог исто из Бјеловца, Ибрић Алију, зв. "Курта" из Пирића, браћа Малагић
Мирсад и Медо од оца Мује из Л. Ријеке и њихов стриц Малагић Хајрудин, Бегзадић
Хајрудин, син Хакијин из Пирића, затим Синановиц Муриз и Решид, браца од оца
Рахмана, Синановић Сеад, од оца Сафета, Синановић Неџад од оца Сафета и Синановић
Џевад од оца Сафета сви из Бјеловца, односно из Сикирића, те синови Хасановић
Адхема из Пирића, Бахрудин звани "Бјелац", Шабан, те јос два брата зв. "Кокан" и
"Кико". Поред наведених лица било је ту и жена које су пуцале на народ, мислим на
муслиманке, а ја сам препознала двије то су Есма Киверић, учитељица из Бјеловца, као и
Сенада Синановић, супруга Решида Синановица која је заједно са Решидом пуцала по
народу са аутоматском пушком, а била је једна трећа млада зена касније сам чула да је
ћерка неког Ибрахима из Подложника и да је погинула.

Наредбе је издавао Бајро зв. "Миш" из Вољевице, презиме му не знам. Напад је

трајао до 18 ч. поподне и том приликом побијено је доста бранилаца села, те пуно њих
рањено, убијено је неколико жена и дјеце међу којима су сестре Снежана и Гордана
Матић, мој син Мирко, те Јовановић Злата, Јовановић Раденка, Петровић Слободан,
Миленко Вучетић, те Слободан Недељковић, те Славомир Дамјановић, и низ других. Кад
смо се предвече који смо преживјели повукли, усташе су запалиле село и почели
пљачкати. За вријеме напада истицао се и Хасановић Хајрудин зв. "Бјелац" из Пирића
који је иначе командир јединице пријетећи да ће нас све похватати и поклати називајући
нас четницима.

Могу јос рећи да је приликом напада побијено око 80 мјештана Лозничке Ријеке,
углавном стараца, жена и дјеце а и неколико бранилаца села.

Ову изјаву казујем као своју и као истиниту спремна сам је и под заклетвом
поновити пред било којим органом или судом како код нас тако и у свијету, јер желим да
се сазна истина о злодјелима усташа над српским народом.

537
 8.10.43. НЕДЕЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (29) из Сикирића
Понедељак 14.12.1992. г у раним јутарњим сатима налазио сам се на спавању у
мојој кући у Сикирићу. Кући су ми били отац и брат. Око 6 ч. је почела пуцњава у селу.
Изашао сам одмах у двориште и видио како муслимански митраљез туче из правца
Бегзадић Салкове куце, а Бегзадићева куца је у Сикирићу око 300 м далеко од моје.

Позвао сам оца говорећи да се бјежи ван јер је наше село нападнуто од
муслимана. Док је отац напуштао кућу испуцао сам око 10 метака у циљу застрашивања.
Пуцњава је била све жесћа и није престајала, а долазила је са свих страна, па и од куће
Десимира Матића, а то је из правца муслиманског села Пирићи.

Пошао сам на моје стражарско мјесто гдје сам чувао село наишао је Петровић
Мирко из Бјеловца (колонија) трчао је ка мени говорећи да му неће камион упалити и да
трчи тразити помоћ из Бјеловца. Иза овога је трчао Симић Милован рањен на два мјеста
говорећи да га је метак погодио говорећи да су "Турци" ушли у српске куће ту у
Сикирићу, а из правца куће Бегзадић Салке.

Отишао сам под асфалтни пут, где су ми дошли отац и брат и Митровић Миливоје
"Мико". Видио сам велику групу муслимана која је долазила према нама низ Дрину од
правца куће Бегзадић Салке. Били су близу нас 100-200 метара далеко. Ту сам видио кад
је убијен Радо Митровић, а рањена Недељковић Драгица која се сада лијечи у Ваљеву у
болници. Муслимани су били у маскирним униформама, а и у цивилним одјелима. Нису
ништа викали. Нисам никога препознао због даљине и јутра. Ту сам видио кад је
Митровић Миливоје код Дрине рањен. Повукли смо се ка селу Бјеловац напуштајуци
село. Ту наредну ноћ смо прешли ријеку Дрину, а до ноћи смо били у обали кријући се.
Друге детаље не знам. Чуо сам гласове муслимана са асфалтног пута како "јебу четничку
мајку, идемо на Братунац".

Док смо исто вече 14.12.1992. пребацили рањене (заправо у дану око 10 ч) на
србијанској обали, док су рањеници били дакле на десној обали Дрине на њих су пуцали
муслимани из Босне из пјешадијског орузја. И тада је у Србији рањено 5 лица као и
Недељковић Млађен и Илић Видоје оба из Сикирића као возачи чамца. Имена рањених

538
ја не знам. Навече тј. ноћу смо се остали пребацили чамцем у Србију, јер смо прво
рањене збринули.

8.10.44. МАТИЋ ГВОЗДЕНИЈА (54) из Сикирића

Дана 14.12.1992. године налазила сам се код моје куће у Сикирићу, када је у 05,50
часова у селу почела пуцњава. До тада сам спавала на спрату куће и силазила сам у
приземље, улазећи у кухињу за мном је ишао мој муж Десимир. Десимир је иначе
земљорадник и сво вријеме смо живјели у нашем селу. По моме уласку у кухињу,
упалила сам свјетло, одједном је ушао метак кроз прозор из правца Лозничке Ријеке и
ударио у шпорет у кухињи. Ја и Десимир смо изашли - истрчали напоље пред кућу.

По излазу пред кућом пуцњава је била јос већа, а ја и Десимир смо запазили
велику групу муслимана како иду у наше двориште прескакајући преко зида у наше
двористе. По мом мишљењу било их је око 100. Било је и цивила а и мушкараца у
шареним униформама који су носили оружје. У тој групи било је око 100 муслимана,
међу њима било је и жена, дјеце, дјеце већег узраста који су на себи носили џакове у
циљу пљачкања наших кућа. Иначе у Сикирићу су претежно на том дјелу гдје ми
живимо били су сами било је и ненаоружаних мушкараца који су на леђима носили
руксаке. Ја сам побјегла у свињац, док је мој муж отишао на другу страну куће и њега су
одмах убили. Ја сам била сакривена у свину - међу свињама, а када су убили мога
Десимира чула сам како говоре "Спавај Дејо, спавај Дејо". У нашој кући за сво то
вријеме се налазила сестра мога мужа по имену Остојиц Божана. Она није успјела да
побјегне из куће, јер чим је устала муслимани су је убили. У ствари њу су убили док је
била подвучена под сто у кухињи гдје се крила - ту је нађена мртва. Сакривена у свињу,
свињу је пришао један муслиман са пушком на рамену, млађи је црн, (око 25 година) у
шареној униформи и сада га не би могла познати. Пошто је мене видио у свињу, руком
ми је показивао да чучнем, и питао ме је имам ли гдје брашна. Истом сам одговорила да
у кући имамо свега, да све купе али да ме не коље. Иза њега је ушао други муслиман у
цивилној одјећи исти је из Брезовице, знам га да се ради о мушкарцу по имену Решид и
ушао је са русаком на леђима у други мој свињ. Била сам сакривена и он ме није видио.
Када су се ова два повукла из свиња, бојеци се да не будем откривена попела сам се у
кров међу рогове свиња, и лежала на греди. Касније их је сигурно близу 100 завиривало
у мој свињ. Овдје на описани начин сам остала до 21 сат тога дана. Око 10 часова пред
мој свињ су дошла 4 муслимана, међу којима је био и онај први који ме је међу свињама

539
нашао, и ја сам га из крова чула када је оној двојици објашњавао како је мене ујутру ту
наш'о и како ме нема. Други из ове групе је казао: "Чекам ја њу овдје има 2 сата, она није
могла изаћи од нас". Послије краћег времена поново је дошло 4-5 муслимана да кољу
свиње и 7 свиња су поклали, сво месо су изрезали на комаде и спаковали на комаде и
тако однијели. Чула сам док сам се налазила на тавану свиња, како ови мушкарци говоре
неком међу њима следеће: "Едо или Медо", што ја нисам разумјела, "ти си овдје био
близу свињца и знаш како се исте кољу", нашто је он одговарао да је био ту али никада
није клао свиње. Мислим да се ради о Еди са Осмача СО Сребреница који се доселио у
Сикирић прије пар година. Била сам и даље на свињу, када су око 19,30 часова ови што
су поклали свиње попалили обје куће и обје штале, а прије паљења штале одвели су ми
краву и коња. Медју муслиманима који су попалили наше село и убијали Србе
препознала сам Ибрић Алију из Пирића, а био је у цивилном одјелу и није имао пушку,
препознала сам Бегзадић Хајрудина из села Пирићи и био је у шареном одјелу,
препознала сам Меху из Бајрића и његове двије кћери, а препознала сам и Киверић Есму
учитељицу из Сребренице и добро сам чула како Есма говори: "Идите од врата до врата,
чекајте их на вратима и убијајте, када их поубијате онда их пљачкајте". Видјела сам када
је Ибрић Алија, узео нашу канту са ракијом, из куће изнио меса и сјео на балкон наше
куће говореци: "Да си Десимире сада жив, да наздравиш, добру си ракију купио".
Видјела сам када је Алија обио и моју сушару. Чула сам да је у засеоку Јовановићи био и
Синановић Решид из Бјеловца, те да је он убио Милоша тога засеока тј. из Лознице.
Препознала сам у групи муслимана најмлађег сина Јусуфа и његову снаху. Дакле
Јусуфов и син и снаха, препознала сам Меху и његове двије кћери, а он је из Бајрића,
препознала сам Рукину кћерку, она је Јусуфова снаха. Препознала сам и Мирсу Единог
брата са Осмача. Десимира су убили и његову сестру Едо и Мирсо оба са Осмача, јер су
они први ускочили у насе двориште. Око 21 сат је стигао транспортер Српске војске на
Лознички мост и тада сам чула како муслимани говоре: "Хајдемо бјежати, пробили су се
из Братунца, могу нас побити, опколиће нас". Из свиња сам прешла у притке и сакрила
се када је наишло једно 6 муслимана и носили су опљачкану робу из српских кућа,
бјезали су бојећи се Српске војске, јер је вјероватно Српска војска сазнала да су
муслимани побили цивилни живаљ, опљачкали и попалили све у нашем селу. Из притки
сам низ њиву сишла према Дрини у правцу према Бјеловцу. Прелазећи жичану ограду
стала сам на леш по мраку а сутрадан сам чула да је ту убијена Грозда и њезин син
Златан. Златан је занатлија. Била сам присутна када су из транспортера извлачили Божу
Тодоровића из Лознице и Вукшиц Новака из Лознице и када су оба умрли, ту док смо
чекали да их чамац пренесе у Србију и у Љубовији им се укаже прва помоћ. На Дрини је

540
чекало доста повређених за превоз у Србију ради даљег спасавања. Чамцем сам и ја
прешла на подручје Србије.

8.10.45.РАНКИЋ СЛАВОЉУБ (41) из Сикирића

На дан 14.12.1992. године, налазио сам се у властитој кући у селу Бјеловац. Могло
је бити око 06 сати када сам се налазио на спавању и када се у селу зачула пуцњава.
Одмах сам устао и на брзину се опремио, заправо спавао сам обучен бојећи се да нам
непријатељ односно муслимани не би изненада упали у село и побили нас као што су то
учинили у многим околним селима на подручју Братунца. По изласку из куће помислио
сам да је моје село нападнуто из правца муслиманског села Пирићи. Међутим, напад је
био како од Пирића тако и са лијеве обале Дрине, а која је иначе у близини нашег села.
Муслиманске формације како сам ја видио, а добро сам видио јер се радило у близини,
отварале су жестоку ватру из стрељачког наоружања по мом селу и одмах је погинуло
два лица која су се кретала око куће не знајући шта се догађа и одакле је село нападнуто,
то је жива истина сто ја причам. Погинуле су моје комшије Филиповић Стево и
Тодоровић Божо, и то у близини кућа. Убрзо је дотрчала жена Филиповић Стеве, по
имену Даринка која је у том моменту у ногу рањена, и у ствари она је и нама казала да
муслимани пуцају у село са обале Дрине из мјеста званог Шљункара. Чули смо када су
муслимани дозивали Даринку ријечима: "Даро, хајде овамо ево ти мужа код нас". У
ствари хтјели су да је преваре и привуку како би им жива пала у руке. За то вријеме Дара
је трчећи ка мојој кући говорила да муслимани село нападају од Дрине. Пошао сам у
правцу Дрине у циљу извлачења рањених људи које сам већ казао да су рањени па сам
исте извукао ван домета ватре. Указао сам прву помоћ, а тражио сам помоћ да се исти
пребаце у болницу. За то вријеме све већи број муслимана је надирало у наше село тј. ка
кућама наших комшија. Били су муслимани у маскирним униформама, а било је и оних у
цивилној одјећи. Знам да су на леђима носили велике русаке, а на главама су носили
црне капе и наранџасте траке преко чела. Никога нисам познао од нападача по имену или
сл. Почели смо колико је то могуће да се заштитимо тј. село колико толико одбранимо.
Било је маса нападача, које смо покушали одбити односно да се спасимо од напада.
Уљетали су у поједине куће и исте су одмах палили. На примјер прва је почела да гори
кућа од Филиповић Стеве кога су прије тога убили како сам већ казао. Потом су
запалили кућу Драгољуба Филиповића и његову цијелу породицу уништили сем његовог
једног сина који је у међувремену отишао у село да тражи помоћ јер је село нападнуто те
да извуче његову жену и двоје дјеце. У ствари, Филиповић Славољуб је сем жене имао 2

541
дјеце од којих је једно мушко старо 7 мјесеци, а женско старо 3 године. Имао је оца
Драгољуба и мајку Достану. Овом приликом су погинули родитељи односно убијен је
отац по имену Драгољуб и брат му Драган, док му нема супруге Мире и 2 дјеце нити му
мајке Достане. Лешеви нису нађени до данас. Прича се сада да су му супруга и дјеца
отишли у Дрину или су пак заробљени као таоци тј. од стране муслимана. Овом
приликом у селу су убијени Вучетић Радован и синови му Миленко и Брано. Брано је
стар 10 година и до данас није нађен. Ту у селу овом приликом муслимани су упадом у
кући убили и Матић Радивоја и 2 његове кћери Снезану и Гордану, док су се налазиле у
кући. Кћерки Гордани су одрезали дојке. Једноставно су их масакрирали, а мислим да је
то и ТВ снимила. Муслимани су у Радивојеву кућу бацили бомбу гдје се налазила и Илић
Богдана која је рањена и остала жива. Богдана је у болници лечена. По паљењу једног
броја кућа муслимани су се задржали у кући нашег комшије Милоша до ноћи и отале
пуцали. Тако је све у ноћи престало. Рањене и погинуле по ноћи смо покупили.

8.10.46. МАТИЋ СЛАВКА (47) село Лозница

Ја сам била у Бјеловцу у школи, обављајући одређене послове када је око 6 сати
ујутро почео напад муслимана на Бјеловац. У поменуто вријеме почела је пуцњава са
свих страна, и то од Дрине, као и испод брда Куњерац, односно из правца муслиманских
села Пирићи и Биљача. Видјела сам, да се ради о великој групи муслимана и то
наоружаних пушкама. На глави су имали плетене капе, на леђима ранце, са плавим
одијелима и наранџастим тракама око главе. Нисам могла доћи до моје куће која је
далеко око 1 км од школе, а у кући су ми била дјеца и муж. Овом приликом муслимани
су убили мога мужа Матиц Радивоја и кћерке Снежану стару 27 година и Гордану стару
25 година.

Моју кућу су покусали запалити, а прије тога у кућу су убацили три бомбе, мада
су ми пре тога породицу поубијали. По убијању народа у нашем селу, муслимани су
одмах запалили и наше куће. Нисам препознала никога јер сам била удаљена, па је
препознавање отежано. Моју дјецу је покушала да спасава Илић Гордана, жена Милана
из села Бојна из Сребренице, па су муслимани ранили, али је она овом приликом борећи
се за голи живот, убила једног муслимана који је побио моју породицу. Видјела сам
рањена Вучетић Радосава који је био испод једног сијена. Поред њега је била Петровић
Борка, али не знам ко их је ранио. Видјела сам када су Цвијетка Лукића водили рањеног
према Дрини да му укажу прву помоћ, али тамо су већ били муслимани који су

542
дочекивали наше рањенике и убијали их док им је указивана помоћ. Ту су убили Илић
Милисава, ранили Илић Стојана, док је превозио рањенике. Али пошто је ту био и Илић
Илија, он је успио да отвори ватру и да одбије муслимане за кратко. Отварајући
стрељачку ватру из правца муслиманског села Биљача са места званог Бунареви на
десној обали Дрине у Југославији рањени су Вучетић Миливоје и још пет наших цивила,
али не знам која су то све лица. Знам да су у чамцу док им је пружана прва помоћ
рањени Илић Видоје из Сикирића, Симић Милован из Сикирића и Недељковић Млађен
из Сикирића.

Братунац, 21.12.1992. године

8.10.47. СИМИЋ ЈАЊА (43) село Лозница

Ујутро, 14.12.1992. године, спавали смо ја и муж у својој кући у нашем селу
Лозници, кад нас је пробудила експлозија двију бомби.

Устали смо из кревета, и мој муж је пошао напоље носећи у рукама пепељару од
пећи како би заложили ватру. У моменту када је изашао напоље и затворио врата за
собом, зачуо се рафал који га је убио. Наиме, два пута нас је звао да му пружимо помоћ,
али нисмо могли изићи од ватре из пјешадијског наоружања која је отварана из правца
муслиманског села Биљаче.

Када ми је муж погинуо било је око пола седам ујутро, и већ тада су муслимани
почели да пуцају на све стране по нашем селу. У том моменту мој син Зоран стар 22
године изашао је напоље, неко од муслимана га је дозивао да се преда. Боље је да се
преда јер ће га дати у замену. А то је била варка. Јер су одмах отворили ватру на Зорана
где су га ранили.

Мој син Зоран је познао по гласу Салиховић Мидхата, па га је питао: "Мидхате

јеси ли то ти", на шта је он рекао: "Јесам, дођи да попијемо. Ако нећеш доћи, ухватићемо
те па ћемо те жива на колац набити. Да знаш како Турчин знаде на колац да натакне".

У том моменту, звала ме Зукић Мулија, раније моја комшиница: "Хајде Јањо да
попијемо кафу", псујући ми четничку мајку. Дјевер Лазар Симић ми је рањен тада, а

543
њега је неко дозивао, чини ми се да је Салиховић Рифет, који је рекао: "Предајте се
четници, нема вам помоћи. Наши људи са муџахединима су у Вољавици има их 1.500,
јебаћемо вам мајку". Неко је био рањен и тражио је помоћ, а Мидхат Салиховић каже:
"Чекај сада ћемо ми да кољемо Србе".

Видела сам неку групу људи муслимана, око 20, имали су маскирне униформе,
викали су да се предамо јер Бјеловац гори. Нисам могла никога препознати. Вец тада су
били рањени: мој син Зоран, Стојановић Миленко, Симић Лазар, Горан Лукић. А
погинули су ми муж Ратко, док је у кући Ковачевиц Вујадина погинуо Савић Митар и
Зоран Тришић, а Алекса Ковачевић рањен.

У први сумрак, чула сам да се муслимани довикују: "Хватајте Јању живу,

опколите с леве и десне стране". А неко је дозивао наше мјештане на брду Куњерац,
говорећи: "Хајте, носите ове ваше мртве све смо их побили". Када се спустио мрак прва
сам изашла напоље, а затим су за мном изашли мој син и Стојановић Анђелко, те смо
отисли у Бјеловац до Дрине, гдје смо се чамцем пребацили у Србију и тако остали живи.

Док сам се повлачила у Бјеловац, чујем како се муслимани веселе вичуци: "Живио
Панић, чекајте Срби док он дође на власт, нигде вас неће бити, Шиптари це онда поћи са
Косова".

Остали смо живи захваљујуци сто смо се сакрили у подрум, јер је горњи дио куће
сав срушен ручним бацачима.

Братунац, 16.12.1992. године

8.10.48.МИЛАНОВИЋ МИЛЕНА из Кравице

Прије избијања рата живјела сам и радила у општини Братунац, мјесто Кравица,
заједно са мужем и двоје дјеце. Живећи и боравећи у друштвеном стану, градили смо
породичну кућу. У општини већински народ били су муслимани, док је наша мјесна
заједница Кравица била етнички чиста, то јест српска. Окружени са свих страна
муслиманима, те нам је одмах претила опасност од геноцида. После првих сукоба
зараћених страна наложено нам је од стране ратног штаба евакуација дјеце и нејачи.
Двоје дјеце сам морала довести код пријатеља у Клење, а ја иако трудна, у априлу сам се

544
вратила да помогнем свом народу, пошто сам по струци медицинска сестра. Радила сам
са борцима на положају у свом месту до августа. Због опасности од усташа дошла сам у
Љубовију, код пријатељице где сам се и породила 30.10.1992. Затим сам прешла код
дјеце у Клење гдје сада боравим са троје дјеце без икаквих материјалних примања. Муж
ми је остао у свом мјесту до 7.1.1993. када су усташе напале са бројно већим снагама и
све нам спалили и уништили. На дан напада погинуло нам је око 56, исто толико рањено.
А многи цивили су нестали.

8.10.49. НИКОЛИЋ МИЛОРАД (58) из Оправдића

Пошто су муслимани 07.01.1993. године на нас православни празник Божић
напали и попалили село Кравицу, којом приликом су побили доста српске нејачи, жена
дјеце и стараца, ја сам са мојом супругом Милосавом да не би пао муслиманима у руке,
пошто сам стар и немоћан, а исто је то и са мојом супругом, отишао у село Зелиње.

Други дан тј. 08.01.1993. године вратили смо се поново у село и негдје око 10
часова били смо у нашој куци. У село се са мном вратили и моје комшије Николић
Митар и његова жена Радојка и др. У село смо се вратили да би прославили нашу крсну
славу Стјепањдан. Пошто смо попили кафу у кући, отишао сам са супругом да
нахранимо стоку у шталу која је од куће била удаљена око 300 до 400 метара. Када сам
са женом дошао у непосредну близину штале из правца Мандића и брда Мраковац,
почела је пуцњава из стрељачког оружја. Тргла ме је пуцњава и видио сам на удаљености
око 200 метара од себе ваздушном линијом, стрељачки строј муслимана, који су
отворили ватру по нама из оружја. На све стране око нас је прштала муниција у смрзнуту
земљу. Супруга је потрчала према кући узбрдо, а ја сам остао ту да бих покушао да је
заштитим док се она извуче према кући. У то вријеме већ чујем да муслимани пуцају и
око наших кућа. Пошто ми је жена отишла кући, потрчао сам горе да видим шта се
дешава и чујем како се муслимани довикују и да се хвата жива, а чујем и ту негдје око 50
метара од мене иза кућа да одјекују пуцњи. Од стрељачке ватре нисам могао видјети ста
се дешава око кућа, него сам се морао извлачити према шуми да би се извлачио односно
извукао жив. Ту ми се губи сваки траг моје жене, која је иначе била јако болесна и скоро
се једва кретала. Други дан чујем од комшија да су као немоћно лице убили Симић
Новака, старог 60 година и Милановић Витомира, старог 48 година. Код мјештана који
су извлачили мртва тјела ове двојице распитивао сам се да ли случајно нису пронашли и
моју жену мртву, али су ми рекли да нису јер је сав терен претражен. Тај дан када су ми

545
муслимани ухватили жену, попалили су ми кућу и све пратеће објекте око куће, отјерали
су један пар волова и и једну јуницу и 18 оваца, а прије тога, према згаришту се види да
су претходно опљачкали што се могло понијети и одвезли су то на мојим колима. Такође
су попалили и остале куће мојих комшија који су живи или изгинули.

Братунац, 05.02.1993. године

8.10.50. НИКОЛИЋ РАТКО (47) из Оправдића

Ја сам рођен у селу Оправдићи, општина Братунац, које је чисто српско село, ту
сам све вријеме живио. Војску нисам служио јер сам проглашен трајно неспособним,
нисам био војни обвезник па зато нисам ни у рату био ангажован као припадник ТО и
нисам дужио никакво оружје.

Заробљен сам 12.01.1993. године у мом селу Оправдићи од стране муслиманске

војске а у тој групи је било око 25 војника, никог од њих нисам познавао, били су у
маскирним униформама и сви су имали аутоматске пушке. Појавили су се изненада и
одмах пуцали на мене и ранили ме у ногу, иако сам ја био у цивилном одјелу,
ненаоружан и нисам бјежао. Стјерали су ме у Перване а онда убацили на неки ТАМ-ић.
Тада је из Коњевић Поља наишао Насер са Турсуновић Зулфом, па сам са њима и
њиховом војском дошао до Јежестице одакле сам пјешице одведен у једно муслиманско
село а одатле возилом у Сребреницу. Затворили су ме у затвор у станици милиције. Ту
сам затекао Поповић Костадина зв. "Којо", који је био заробљен у Кравици на Божић,
Мићу којем не знам презиме али сам сазнао да је из Саса и да је радио у флотацији и
једног старог из Јежестице, којем нисам сазнао ни име ни презиме јер је био претучен и
то вече је умро у том затвору па су га сутрадан однијели и негдје сахранили. Сутрадан,
сјећам се била је сриједа, одвели су ме на спрат код једног у маскирној униформи. На
столу испред њега видио сам један велики бајонет, у једној тацни соли и пиштољ. Он ме
питао за име и презиме, које сам оружје дужио, колико имам дјеце и гдје су ми дјеца и
гдје су остали од моје ближе фамилије. После тога ме упитао знам ли зашто служе нож и
со и кад сам му рекао да со служи да се посоли храна а нож се може користити у
различите сврхе он је рекао да није тако него да нож служи за цртање крстова по тијелу,
а со да се они посоле. Ниста више ме он није питао, није ме тукао и дежурни милиционер
ме вратио у затвор. После тога су дежурни милиционари по двојица-тројица улазили у

546
затвор и све нас тукли рукама, ногама и шипкама свуда по тијелу док се не онесвјестимо.
Тако су нас тукли неколико пута у току дана и ноћи, како је која смјена долазила. При
томе су нам псовали четничку мајку и друго. Ја те милиционаре нисам познавао, по
имену никог не знам јер су се у нашем присуству дозивали српским именима као Бато,
Зоран и слично. У том затвору сам био до 16. јануара када су напали Скелане. Тога дана
су нас тројицу пребацили у затвор иза суда у Сребреници. У једној просторији смо били
нас тројица а у другој преко пута нас биле су затворене жене. Те исте вечери из Скелана
су довели и са нама затворили јос шест мушкараца из околине Скелана и тим
мушкарцима не знам имена. Почетком фебруара су из Побуђа, из једне штале гдје су их
до тада држали, довели Анђу којој не знам презиме, знам да је из неког села код
Зворника и да је радила у Везионици у Зворнику, младића старог 17 година по имену
Драган, који је заробљен у мају 1992. године у Касаби, Секулић Бранка који је рањен и
заробљен на Рогачу такође у мају 1992. године, Илију, не знам му презиме заробљен у
Скеланима и Јакова из Поповића који је ухваћен у Коњевић Пољу и заробљен када се
враћао из војске и једног Зеничанина којем не знам ни име ни презиме а који је рањен и
заробљен у Кајићима на Божић приликом напада на Кравицу. У том затвору смо били
све вријеме. За то вријеме по неколико пута су нас у току дана а нарочито ноћи тукли
свим и сваћим, и стражари и други које су они пуштали. Два или три пута долазио је
Турсуновић Зулфо и питао нас ко нас је тукао, ми смо говорили да нас туче ко стигне а
после његовог одласка они су нас поново тукли исто као и прије. Понекад су изводили
појединце, посебно Коју и тукли и онако у несвјести убацивали га у затвор. За све то
вријеме није нам ни једанпут долазио љекар у затвор али су нас једном одвели до
болнице као на преглед. Љекар нас није ни прегледао, само смо му ми рекли гдје нас
боли и он нас је вратио у затвор, није нам дао никакве лијекове. Од свакодневне туче у
затвору је умро Поповић Костадин, умро је и Мићо, и један из околине Скелана који је
био стар око 63 године. Када је умро Костадин они су престали да нас туку, а Мићо је
умро неколико дана иза Костадина. Њих тројицу су изнијели из затвора и како сам чуо
сахранили су их на гробљу у Сребреници. За све ово вријеме боравка у заробљеништву,
нисмо се купали, добијали смо на 2 до 3 дана кантицу воде за пиће. Јели смо само једном
и знам да сам 43 пута јео пасуљ и 2 пута кромпир, све је то било некувано, неслано и
незапржено. Уз то смо добијали по једно мало парћенце хљеба од зоби и 3 или 4 пута од
кукурузног брашна. Нисмо имали на што лећи нити се чиме покривати.

Дана 18.02.1993. године у затвор је ушао један без лијеве руке до лакта и рекао
који први устане ићи ће у размјену, па пошто сам ја први устао одредили су да ја будем
размјењен. Два пута смо ишли на размјену и враћани, ја и Илија који је у то вријеме због

547
убоја био у болници. Тек смо трећи пут 26.02.1993. године размјењени на Језеру. Пошто
сам био претучен, сломљена су ми ребра, био сам смршао 25 килограма, одмах сам
упућен у болницу у Зворник гдје сам био на лијечењу и опоравку 15 дана, о чему
посједујем и медицинску документацију коју ћу вам доставити.

Ја сам спреман ову изјаву поновити пред било којим судом или међународном
организацијом.

У Братунцу, 03.04.1993. године

8.10.51. НИКОЛИЋ МИЛОСАВА из Оправдића

Била сам у Зелињу у избеглиштву послије напада муслимана на Кравицу 7.1.1993.
године. Вратила сам се у село 8.1.1993. године уочи моје славе Стјепањдана ради славе.
Дошла сам у село око 8 сати и било је све у реду. Наложила сам ватру, скувала каву и
ракију једну попила, те поткувала хљеб за славу. Затим сам отишла говедима у сталу.
Срела сам Милановић Миливоја и Иву те им дала свој кључ, да покушају да са истим
откључају своју кућу. Мој муж Милорад је био од мене удаљен око 50 метара када је
запуцало. Муж се негде смакао више га нисам видела а ја сам се вратила до штале
Голуба Јанковића. Већ не знам шта је са мужем. Вратим се у село али чујем галаму
муслимана, вичу: "Ура, удрите Србе". Сакријем се у један јарак, и видим иде неко
Јовикиној кући и штали те пушта овце. А други стоји, сви имају оружје. Кренем, и видим
да гори кућа Николић Бола. Спазили су ме и почели да гоне. Један ме стигао, и пита:
"Знаш ли ти мене?". Знам га из виђења, али не знам име и презиме. Кућу су ми вец
запалили и натераше ме да уђем у кућу да изнесем цигаре. Онај што ме препознао, пита:
"Где су цигаре дај их овамо", водимо те команданту. Довели су ме до команданта,
препознала сам Незира из Глогове родом са Авдагине њиве, раније шверцовао стоком.
Ту ме хтјела убити једна жена која носи митраљез, псује ми мајку четничку. Псују ми
мајку српску, хоће да ме убију, а брани ме Галиц Фатима, Назир и Гајчиновић Ахмета
братић, не знам му име. Када сам кренула од куће која је догоријевала, Назир ми је дао
свој ранац да га носим. Палили су све пред собом. Нисам видела када су убили, али од
њих чујем да су убили Новака Симића и Виту комшију, старије људе. Назир наређује
шта да се пали. Када сам сишла у Кравицу, видела сам Охрановог сина звани Хусо и
Шабана Мусића сина који су радили са мојим комшијом Николић Павлом.

548
 У селу Кајићима, Незир командант ми каже: "Ајде да видиш твоје Србе". Тамо
сам затекла четири леша мушкараца и једну жену на носилима, сви су мртви. Јасно сам
препознала, био је то Горан Николић син Цвијетина. Један од мртвих мушкараца нема
главе никако. Према Незировој прици жена је била рањена па је умрла.

Довели су ме у Глогову у штаб, који је био смештен у кући Србина Николића, не

знам му име. Ту сам преноћила. У току ноћи хтеле су ме три жене убити. Ујутро, један
Ибишевиц баца нож према мени и нож се забоде у врата, захтевајући да кажем да волим
Алију Изетбеговића.

Тај Ибишевић тврди да је он убио Рашу Милошевића и друге у Глоговој љетос,

тврди да је радио у Глоговој у продавници. Бранила ме Голић Фатима када ме нападају, а
њен брат ми каже: "Мајку ти српску јебем ја би те убио али ми не да сестра". У
Сребреницу ме водила Голић Фатима са сином Хајром и ћерком. Наиме, Фатима је као
војни полицајац. У Сребреници сам предата у станицу милиције (бивши СУП) у дежурну
службу, а ту сам затекла Достану из Бјеловца не сећам се презимена. Испитивали су ме
Зулфо Турсуновић, Нурија командир. Касније смо одведени у затвор у суд. Улазе нам
стално у затвор и малтретирају. Прислоне пиштољ на чело, псују српску мајку, или уђу у
затвор и са нем и каже кога прво да кољемо. Један из Братунца ми ставља нож под грло и
каже: "Твој Гавро је заклао моју мајку". Са мном у затвору је била Митровић Анђа из
Петковаца Зворник, која ми је причала да је силована у Коњевић Пољу и да је трудна,
чак зна и са ким. Неким Хусеином из Церске, где је била у затвору. Крџа муслиман ми је
причао да је у затвору умро Драго из Сребренице.

Повремено сам видјела комшију Ратка Николића који је заробљен у Кравици, али
је био сав модар и гледа само предасе. Знам да су са њим били у затвору: Мићо
Миловановић из Саса, Бранко не знам му презиме из Зворника, Мишо и Драго из
Зворника или некако другачије и ја добро не памтим, те неки Нешо или Стево, сви су
углавном заробљени у Церској, у мају прошле године. Испред дежурне службе један дан
је био Габељиц Ешреф, раније инспектор Скупштине општине кога сам познавала и који
ми каже: "Неће те твој Гавро да узме". Био је у цивилном оделу, али наоружан и чувао је
све затворенике. У дежурној служби сви себе називају српским именима, али ми знамо
да су то муслимани. Једног зову Упи, а ту су били неки Салко, Осман и Хасан, крупан
плав. Ово што је записано спремна сам све поновити пред било којим судом.

549
 8.10.52. ДОШИЋ СРЕТЕН из Вандзића
Дана 08.02.1993. године око 06,00 часова ја сам дошао кући, јер сам се претходне
ноћи налазио на стражи у селу Вандзићи. Тек што сам стигао кући и изуо сам чизме и
сјео поред пећи да се огријем, зачуо сам неку галаму у селу, чула се и псовка. Када сам
погледао кроз прозор примјетио сам већи број људи да улази у село кроз баште. Тада сам
видио да се ради о муслиманима, јер је отварана ватра из аутоматског оружја по кућама у
селу, а прве куће у селу су почеле да горе. Дим се помало назирао, јер је тог јутра била
велика магла, па је се тешко снаћи ко је и шта је. Како рекох схватио сам да је село
нападнуто од стране муслимана, то јест од наших дојучерашњих комшија из оближњих
села Шиљковица, Бећировића и Скугрића. Тог дана у селу су изгорјеле куће Дошић
Марка, који је тог дана убијен заједно са својом супругом Мирјаном, Дошић Томе,
Рељић Славојке, Цестић Миливоја и Дошић Живојина. Поред уништених кућа које сам
набројао муслимани су у селу запалили штале, свињеве, сијена и већи број стоке
отјерали, и што се могло опљачкати они су и опљачкали.

У том нападу познао сам муслимане из горе наведених села и то Аљукић Ибрана,
јер је неко од њих повикао "гађај Ибране из бацаца" и тад је на моју кућу испаљена
граната из ручног бацача, што се види и остећење на кровној конструкцији, а затим сам
познао Шиљковић Ибру, сина Буљкана из Недјељишта и још других.

Како сам већ рекао тога дана у селу је страдао брачни пар Дошић Марко и
Мирјана, који су убијени на прагу своје куће од стране поменутих муслимана које сам
познао и којих јос не могу да се сјетим.

Мени су тог јутра из куће успјели да однесу пиштољ који сам имао под дозволом
већ дуже вријеме, то јест берету 7,65 мм. и лична документа, док су ми из штале отјерали
овце и говеда и нешто кошница пчела, док су од мог брата Николе отјерали око 40 оваца
и 12 коза.

8.10.53. ДУКИЋ МИЛАН из Дубнице

Дана 27.05.1992. године враћали смо се из Новог Сада, гдје смо возили руду
боксита на луку. У колони је било око 29 камиона власништво Боксита ДД Милићи. Из
Зворника за Милиће кренуло нас је 13 камиона док је у колони било још неких аута

550
приватних од којих се сјећам комбија којим је управљао покојни Ђорђе Мијатовић, кога
су тај дан убили. Ја сам са камионом мерцедес вл. Боксита био негдје десети по реду у
колони, док је осталих 16 остало у Каракају. Заједно са мном у кабини биле су двије
жене које сам повезао из Србије, Новаковић Милица и Рада. Када смо стигли код
магацина, то јест на раскрсницу у Коњевић Пољу, један дио колоне је већ прешао
мостић, а ја сам примјетио испред себе три камиона да иду упоредо. Тог момента зачуо
сам рафале из аутоматског оружја и видио један камион да слеће са пута. То је био
Вујадиновић Миле који је том приликом био рањен у леђа док је ауто остало испод моста
у Јадру кога су муслимани запалили и налази се и дан данас доље. Испред мог аута је се
испријечила приколица камиона којим је управљао Шушић Новица и који је тада
погинуо, док сам ја искочио из камиона и оне двије жене које су биле са мном.

Када сам искочио из камиона примјетио сам човјека који је претрчавао из

Таранове кафане, а на глави је имао црвену капу, те по фаци рекло би се да је мој бивши
колега Мусић Исајбег из Калдрмице. Тада сам ја побјегао у Јадар, јер сам био голорук, а
одоздо сам примјетио колегу Ђурић Велимира који је био иза Новициног камиона да
кука и зове у помоћ, јер је био рањен у лијеву руку из Томсона, а кога сам примјетио код
бившег колеге Исајбега. Тада сам притрчао и Велимира свукао до Јадра гдје смо нашли у
једној рупи: Вујадиновић Мирка, Петка Петковића, затим оне три жене, рањени Миле
Вујадиновић и Велимир, а једном моменту сам осјетио као да ме нешто спржи по лијевој
нози. Ту смо превили рањене и кренули смо Јадром према Калдрмици. Пошто је вода
била велика ја сам водио оне три жене и још је био Јовановић Горан из Дрињаће, док су
она тројица нам измицала напријед. Мико, Велимир и Миле В. су изашли на једну њиву
према асвалту и нас шесторо је окренуло узбрдо према Мачешима. Ту смо се практично
и растали рачунајући ко се спаси спаси.

Ја, Петко Петковић, Обрадовић Горан, Симић Винка и Рада и Милица Новаковић
смо ишли уз једну шуму не знајући гдје ћемо изаћи. Ми смо се уставили у једној боровој
шумици одакле смо гледали прави пакао у Коњевић Пољу, а у нашој близини на око
стотињак метара чули су се жамори и приче муслиманске војске.

Када је престала пуцњава у Коњевић Пољу ми смо кренули према српском селу
Умац и тада сам видио велики дим из Коњевић Поља, то јест да гори камион. На Умац
смо стигли послије четири до пет сати пјеаћења и ту сам познавао Србе који су нас
примили. За око пола сата у српско село Умац досла су два муслимана од којих једног
знам, звао се Ахметовић Авдо, бивси милиционер из Зворника. Он је тражио да

551
мјештани села предају нас мускарце који смо стигли, а оне три жене су већ заробили.
Почели су викати, опкољени сте, немојте бјежати, предајте се. Јер су они село већ
ставили у окружење. Ми смо почели бјежати у правцу Кушлата низа стијене не би ли
стигли у Лијешањ. У путу до Лијешња смо налетили пар пута на наоружане муслимане
који су носили аутоматско оружје, али смо успјели побјећи и стићи у село Лијешањ
негдје око један сат послије пола ноћи.

Знам да су оне три жене заједно са Обрадовићем исто успјеле побјећи и тек су
други дан стигле у Лијешањ.

8.10.54. ИЛИЋ РАДОМИР из Милића

У мају мјесецу прошле године, то јест 1992. године налазио сам се на обезбјеђењу
рудника у Гуњацима. Дана 21.05.1992. године враћао сам се са поменутог обезбјеђења са
још пар колега да би негдје око 14,30 цасова наишао тамић зелене боје са церадом који
смо стопирали на каменолому у Гуњацима и сјели испод цераде. Камионом је управљао
Петковиц Млађен из Милића који је и власник камиона, а исти је превозио жене и дјецу
из Подравање до Милића. Испод цераде сједили смо ја, Кандић Недељко, Казаревић
Мићо, Шарац Војислав, Зечић Слободан, Обрадовић Миљана, док су у кабини сједили
возач Петковиц Млађен, Ковачевић Миленко и Илић Обренија, и још је под церадом
сједило двоје дјеце Илић Миле и Обрадовић, не сјећам се имена. Када смо наишли у
насеље Жутица на тамића је отворена ватра из аутоматског оружја са свих страна. Тада
је настала општа вриска и кукњава те сам ја у једном моменту повикао Кандић Недељка
да искачемо из камиона, јер је камион већ био стао. Када смо искочили ја сам помислио
да је возач побјегао из кабине, јер сам претходно чуо да су се врата отворила, али како
рекох, када смо изашли видио сам возача Петковића да лежи испод диференцијала
камиона и да је мртав. На другој страни је лежао такодје мртав на асвалту Ковачевић
Миленко, док је у камиону остала Обренија, која је такође већ била убијена и видио сам
да је имала рану на челу. После све те пуцњаве на камион је бачена некаква експлозивна
направа, тако да су поједини били масакрирани већ под церадом камиона. Чим смо
изашли из камиона истог момента је погођен и Кандић Недељко и видио сам да му из
леђа цури крв. Ја сам покушао да бјежим, али сам у једном моменту зачуо глас "Предајте
се и руке у вис" што сам и учинио. Видио сам једног који ми је наслонио пушку на леђа
и командовао да легнем на асвалт, што сам и учинио. Ја се не могу сјетити који је то био
нити сам га препознао, а исти је натјерао и поменуто двоје дјеце да легну. Дјеца су тада

552
почела да вриште и плачу, а ја сам већ био рањен у предјелу главе, док ми је експлозија
откинула пола малог прста са руке. У једном моменту неПознато лице се удаљило од нас
за око тридесет метара и звао је некога да га пита шта да ради са нама. Овај му је
одговорио: "Убијај шта ће нам" и ја сам у том моменту гурнуо дјецу са асвалта и почео
да бјежим кроз једну шумицу. Они су тада за нама отварали ватру, а ја сам успут бјежао
док сам мање дијете носио, а оног већег сам гурао испред себе. Из тог пакла успјели смо
се извући ја, Илић Миле и дјечак презимена Обрадовић, док су сви остали у камиону, то
јест њих осам поубијани и масакрирани.

8.10.55. ЂЕНАДИЋ ЛЕПОСАВА из Сребренице

У тренутку избијања сукоба ја нисам била у Сребренци. Дошла сам пре тога у
Лозницу, јер ми је умро од рођене сестре син. После сахране остала сам још у Лозници,
као и у Клењу. И у међувремену су избили сукоби. Док се још могло разговарати путем
телефона моје комшије су ме саветовале да не долазим. Ја сам иначе болесна, јер пре 17
година сам имала тешку операцију тумора на мозгу. Сазнала сам од пријатељице која је
избегла из Сребренице да је мој стан опљачкан. Имала сам комплетно намештен
једнособан стан са уређајима (шпорет, машина за прање веша), као и телевизор,
касетофон, телефон, као и све остало што је потребно домаћинству. Нико ми то никада
не може надокнадити, а нарочито повратити у првобитно стање, те мислим да и не вреди
све набрајати. Уколико ипак некада буде постојала ситуација да ми се то надокнади,
било би то и пожељно.

Сто се тиче докумената, ја немам никакву документацију којом може да се

потврде горњи наводи.

Ја сам становала у Сребреници у улици Црни Губер бр. 1. Радила сам некад у
Ком. банци. Разведена сам. Стан смо добили мој бивши муж (који је давно отишао у
САД) и ја. Раније ме нико није малтретирао. У суседству сам имала и муслиманске
породице са којима сам се лепо слагала. Чула сам цак да се једна од те две комшинице
после избијања сукоба и обесила, док је друга отишла у иностранство. Колико је све ово
тачно ја не знам.

553
 Једна од избеглих сусетки ми је пре два месеца донела моју пензију за месец 8.
динара 7.000. Више од тада нисам ништа добила из БиХ - а, а задња пензија ми је
послата за јануар 1992. г.

Ја се више не бих враћала у Сребреницу. Имам 57 година и болесна сам. Уколико

постоји могућност да добијем неку гарсоњеру у Лозници ту бих се настанила. Смештена
сам у кући мојих покојних родитеља, која припада породици мога покојног брата, тј.
његовој супрузи, сину и кћерки. Смештај није подесан у односу на моје здравствено
стање, јер кућа је стара, просторије велике и у кући нема санитарних уредјаја, нити воде.
Грејем се дрвима. За мене је највећи проблем са којим се тренутно а и од почетка
суочавам је тај што се тешко долази до лекова, а и што се нађе мора да се плати, а
материјалних средстава немам, осим што ми по нешто новца дају моји рођаци. Од њих
такодје добијам и намирнице.

8.10.56. ЂУРИЧИЋ ЈЕЛА из Сребренице

Моје претходно пребивалиште било је Сребреница, град у североисточној Босни,
у долини Дрине. Национална структура у општини је била таква да су муслимани
чинили велику већину (око 72%). Све важније активности, привредни и друштвени
живот на неки начин контролисали су они јер су били на већини руководећих места.
Истовремено са познатим догађајима распада СФР Југославије и увођењем
вишестраначког система у оваквој средини избила је у први план Странка демократске
акције са својим фундаменталистичким идејама и све већим чланством. Притисци који
су постојали од ИИ рата, па наовамо били су прикривени, мање интензивни и
малобројнији, појачали су се и постали отворени. Лично сам јос пре рата сама то
осетила, приликом додељивања једног слободног стана у Основном суду где сам радила
од 6. 4. 1981. године па све док нисам побегла 4. 4. 1992. год. Иако прва на бод листи,
моје колеге муслимани нису могли да се помире да добијем стан, желели су по сваку
цену да га дају жени која је имала изграђену куцу. Хусо Поробић, судија, отворено је
говорио да ја не могу добити стан јер сам Српкиња. После много мука и разноразних
активности с моје стране, добила сам одлуку Р. З. али по наговору мојих колега и
начелника Секретаријата унутрашњих послова у стан се насилно усељава милиционер
Салиховић Сенад. Иселио је тек пошто сам се обратила Служби јавне безбједности Тузла
и Министарству у Сарајеву. (Све сам то морала тајно, преко телекса, јер су ми сва врата
у Сребреници била затворена.) Тада сам постала свесна колика је мржња према Србима и

554
колика је њихова жеља да нас иселе са тих простора. Непосредно пред рат ситуација у
граду је била ужасна, напета. Сваку ноћ се пуцало, а колале су разне приче по граду. Сва
пријатељства су постала усиљена, неискрена и отворено се причало само са
припадницима своје националности. Говорило се о наоружавању муслимана и о томе да
их Насер Ориц, садашњи њихов вођа, а бивши специјалац у Београду и лични пратилац
Слободана Милошевића, а који је био милиционер у Сребреници и Аднан Каровић,
такође бивси специјалац, обучавају припаднике Странке демократске акције у
Поточарима. Тада се само о томе шушкало, а данас се показало истинитим. А тада је као
круна свег тога ужаса уследила јавна изјава Ибрана Мустафића, председника Странке
демократске акције и председника Извршног одбора Скупштине општинеСребренице на
збору радних људи "Зеленог Јадра" да ће за свој верски празник Бајрам (6.4.1992)
расчистити са Србима. На збору нисам била, али су сви Срби причали о томе, јер их је
неколико било присутно. Та претња је схваћена озбиљно и дошло је до масовног бежања
из града српских породица, посебно жена и деце, у Србију. Сви су се склањали пре тог
дана, јер је у граду било тако мало Срба да нису постојале сумње у намере муслимана.
Тих ноћи спавали смо обучени, са припремљеним торбама и у очекивању најгорег,
спремни да бежимо преко брда до Дрине, док су у ноћима мушкарци, чланови СДС,
дежурали. Град је опустео, затворене су многе радне организације, а у некима су
муслимани завели радну обавезу, али је мало Срба то прихватило. Групе Зелених
беретки окупиле су се испред зграде суда, одржавали састанке у просторијама странке.
Вођство наше Српске демократске странке настојало је да склони жене и децу и у таквој
ситуацији са дететом и две путне торбе напустила сам Сребреницу. Сама, дошла сам
аутобусом. Било нас је пуно избеглица и мислила сам брзо ћу се вратити. Али уследила
су врло брзо ратна дејства, и сад трају, а о жестини борби, мржњи муслимана и
злочинима сви слушамо сваки дан у вестима.

8.10.57. ИВАНОВИЋ ИЛИЈА (31) Костоломци

Заробљен сам дана 16.1.1993. године око 15 часова у мјесту званом Малташи...
Након тога ја сам дигао руке и рекао немојте пуцати ја ћу се предати. Послије тога
пришли су ми непознати људи, носили су црвене траке око главе, касније сам сазнао да
су из Поточара, било их је око 50, нисам никога препознао, један од њих ми је пришао и
ударио ме шаком.

По доласку у Сребреницу мене је испитивао неки човјек са дугим капутом, сиједе

косе. Питао ме је уопштене ствари. Гдје је Марко, Цано, Стево, а највише за неког Мићу.

555
Ја сам рекао да Марка зову Мићо. Питали су за Васиљевића, јер сматрају да је он
командир милиције. Питали су сша ја знам за Буцу и његово пљачкање по Сребреници.
Рекли су да је он однио ултра звук и покварио рентген за снимање.

Такође су питали ко је и одакле је мајор који је смијенио Марка, рекли су да су

Маркову главу одсјекли и да ће је проносати по Сребреници. Питали су ко су Црвене
беретке и одакле су. На сва њихова питања одговарао сам да не знам, а када сам
оцијенио да одређени податак није повјерљив ја сам и потврдно одговарао, нпр. је ли
Марко био командант, одговорио сам да јесте.

У суду ме испитивао човјек средњег раста, нема косе на темену, носи беретку,
војну вјетровку, панталоне цивилне. Питања су била уопштена, тако да нисам скоро
давао никакве одговоре. Највише се задржавао на питањима за фамилију Љесковица.
Била је и нека зена за машином, али ја нисам ништа потписивао нити су ми нудили.
Нешто касније дошао је један човјек који је имао браду и одмах ме ударио песницом у
предјелу ока тако да ми се око затворило. Затим је извадио нож и убо ме нозем у
предјелу плечке. Почела је да тече крв низ тијело, али нису дали да се обришем. Послије
тога дошао је Зулфо и јос неки младић са њим. Тај младић ме ударио ножем тупим
дијелом по глави. Претпостављам да је лице које ме испитивало са нашег подруцја, али
не знам име. Сјутрадан увеце досао је на врата затвора Зулфо и рекао ми да је онај сто ме
је јуце тукао погинуо у нападу, са заљењем је рекао волио сам да је и Ахмо Тихиц
погинуо.

У затвору су били Секулић Бранко, Ђокиц Јаков, Ђукић Миломир, Коста, зв. Којо
из Братунца, неки Мићо из Саса. Када је била размјена њихових девет мртвих и један
живи, тај је дао изјаву да су га у Братунцу мучили, да је јео сланину превише посољену,
да је био у блату до кољена, да су му уши засјецане ножем, да је врућим жељезом пржен
по тијелу и да је тјеран да једе блато.

Послије ове изјаве нама у затвору је био пакао. Тукли су нас немилице,
једноставно газили ногама и од тих удараца у току ноћи изумрли су Богдан и Којо, ја сам
био на ивици смрти и живота. Претходно су нас скинули до појаса, а када нас онесвјесте
онда посипају водом. Срећа је да сам ставио одијело у један чошак па није уквашено,
иначе би се смрзо јер нема у затвору гријања.

556
 Од повреда имам сломљена два ребра, носну кост, убод ножа у лијеву плецку, по
надлактицама запарано више пута ножем, видљиви ожиљци. Неки Будо из Добрака је
највише тукао и полицајци војни, имају палице и месингане шипке, које се савијају и да
би их исправили они поново ударају по тијелу. Једном су нас тукли наизменично 5,5
сати.

8.10.58.ПРЕЖИВЕО 1943, АЛИ НИЈЕ 1992.

Тада је убијено четрдесет петоро у породици Ракић. "Мој брат Миладин

преживио је 1943. године, али су га комшије из сусједних бошњачких села Поточари и
Ликари убили на Петровдан 1992. године. Мог другог брата Станка тешко су ранили, а
двојицу његових синова убили су на кућном прагу. Рођак Благоје преживио је као тек
рођена беба помор Срба. Нашли су га на грудима заклане мајке, али на жалост последњи
рат није преживио, јер су га 12. јула 1992. године убили у близини кућног прага. Његова
супруга Стојанка каже да су потомци некажњених злочина из Другог светског рата
упали у село и убили 43 мјештанина..."

Готово исти сценарио догодио се пола века касније. Жртве су поново били Срби,
али овога пута џелати су били муслимани, који су 1992. године напали Залазје и засеоке
Ободи, Радоњићи и Азлице. Ова места муслимани су напали у два наврата - 8. јуна и 12.
јула 1992. године. Села су уништена до темеља. У више породица - Јеремић,
Вујадиновић, Ракић... изгинули су готово сви мушкарци, бранећи своје породице и куће.
Срби који су похватани, рањене и старије особе, никада нису пронађени.

8.10.59.РАДОВИЋ АНЂА, Петковци (општина Зворник)

"Муслимани су ме заробили 17.9.1992. године у Новом Селу код Дрињаче,
налазила сам се код војске ТО Зворник на мјесту главне куварице. Након заробљавања
мене су довели до села Бајрића код Новог Села, послије два дана одвели су ме у Церску
и ту сам била у једној штали са Пејић Радом, рођен 1956. год, из Гобеља, Ђокић Јаковом
рођен 1972. године у Калабачама општина Шековићи, Секулић Бранком рођен 1967.

557
 године у Прибинићима, који је тешко рањен и Илић Драганом рођен 1975. године у селу
Лукшићи. Вријеме од дана заробљавања па до 26.1.1993. године била сам у Церској.

Командир затвора који је имао кључ звао се Вејиз Бјелић мислим да је из Церске
је у октобру дошао у затвор и мане одвео у неку колибу, затим је рекао да легнем
запријетивши да ће упоријебити нож, пиштољ или пушку, а затим ме почео тући
шамарима. Након тога ухватио за руку и оборио на земљу, а затим силовао, била сам
немоћна да било шта учиним а нисам од страха смјела викати, он ми је ставио руку на
уста. У овом времену тј. октобру је увијек долазио у вечерњим сатима и мене изводио у
колибу, тако да сам остала у другом стању, јер последњи менструални циклус је био 2.
октобра 1992. године. Ово сам све испричала Јакову, Ради, Бранку и Драгану, који су
били у штали. Вејиз је у октобру долазио око 5 ноћи, касније нисам бројала. Ја нежелим
родити његово дијете, па ћу настојати да се јавим одговарајућем доктору ради прекида
трудноће.

У Сребреницу смо дочли из Церске 26.1.1993. године, тако да су нас раздвојили

посебно мушки затвор, а посебно женски, нису нас малтретирали нити тукли, једино су
тукли способне мушкарце јер се добро чуло како јаучу у суседној соби…"773

773
Изјава у Станици јавне безбједности Скелани, број 01-18-02-12/93, 7.2.1993. године.

558
 9. ПРИКРИВАЊЕ ЗВЈЕРСТАВА МУСЛИМАНСКИХ ВОЈНИКА

Звонимир Трајковић, ратни савјетник Радована Караџића, тврди да је Сребреница

актуелизована да би се прикрила звјерства муслиманских војника која су починили над
српским цивилним становништвом.

- На подручју источне Босне три године су се водиле борбе са муслиманским

снагама, и све своје погинуле војнике као и цивиле у том периоду Муслимани су
сахрањивали на том скученом простору, често и у групним гробницама, па се сада то
откопава као наводне жртве геноцида. Пар мјесеци послије заузимања Сребренице, наши
патолози су на челу са генералом Зораном Станковићем и заједно са западним
патолозима у свим масовним гробницама пронашли 1.284 леша, која је требало
идентификовати методом ДНК и осталим познатим методама. Та истраживања су трајала
све до средине 1997, и управо тада је са Запада стигла наредба да се даља истраживања
зауставе јер се сматрало да је то оквирно и коначна бројка жртава - тврди Трајковић.

Он је додао да и послије пет година интензивног трагања КФОР-а и хашких

истражитеља на подручју Сребренице није пронађено више од 1.700 лешева у свим
гробницама заједно.

- Непосредно послије завршетка војне операције послат сам у Сребреницу ради

обезбјеђивања аутобуса и камиона за превоз муслиманских цивила до тузланског
региона. Ништа није указивало на такав масакр, нити су на то упућивали војници
Уједињених нација, који су се тамо налазили све вријеме извођења операције. Тада они
нијесу дали ни једну изјаву или коментар који би указивао да је дошло до било каквог
масакра. Тек касније, по инструкцијама својих команди, они почињу са изјавама да је
било убијања цивила и масовних

Поставља се и питање како то да код толиког наводног масакра није страдао ни

један од команданата муслиманских јединица под командом Насера Орића, већ су се сви
безбједно извукли до Тузле - тврди Трајковић.

Он је, објашњавајући како су текла ратна дејства на поменутом подручју, казао да

је операција у Сребреници вођена и планирана у облику потковице, намјерно

559
остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према
Тузли.

http://www.trajkovic.rs/slike/102-1-v.jpg- То је удаљеност од око 36 километара и терен

који може препјешачити сваки човјек са просјечном кондицијом. Такав начин извођења
операције је спроведен да би било што мање жртава у борбеним дејствима, јер су
Муслимани на тај простор довукли озбиљне војне снаге. Ако би их херметички
затворили, дошло би до жестоких борби у којима би и Војска Републике Српске имала
озбиљније губитке, па се стога прибјегло плану потковица. Све ово се види на америчкој
карти повлачења муслиманске војске, с тим да код Снагова није прављена никаква
засједа, већ је главнина муслиманске војске планирала да се инфилтрира у Зворник и
створи нови градски проблем Војсци Републике Српске. Сукоби код Нове Касабе у
Коњевић Пољу су настали због муслиманске блокаде магистралног пута Београд–
Зворник-Власеници–Хан Пијесак–Сарајево, односно Пале. Према подацима Војске
Републике Српске, у тој операцији је настрадало између 600 и 700 муслиманских бораца,
који су покушавали да на појединим тачкама пробију обруч потковице како би се
спојили са неким својим дислоцираним дјеловима јединица. Главнина муслиманских
снага као и дио цивила отвореним планинским путевима прешао је у Тузлу - прича
Трајковић.

Он тврди да је у Сребреници и Жепи, енклави у којој су се Муслимани задржали

скоро три године, било између 6.500 и 7.000 хиљада муслиманских војника, који су под
заштитом снага УН из те заштићене енклаве стално истрчавали и нападали околна
српска села.

- Том стратегијом сталних препада у околини Сребренице потпуно је уништено

128 српских села и убијено око 2.400 српских цивила. Оваква муслиманска стратегија
држања бројних снага у Сребреници и Жепи имала је више циљева - да значајан дио
српске војске веже ради одбране тог подручја од сталних муслиманских препада, те да се
та српска војска не би могла пребацити на сарајевско ратиште и појача опсаду Сарајева.
Осим тога, по савјету хрватско-западних стратега, требало је Републику Српску одвојити
од граница са Србијом како би њено касније уништење било олакшано. Зато су и
Уједињенух нација створиле заштићене енклаве дуж Дрине као Сребреница, Жепа и
Горажде. Осим тога, снажном пропагандом о хиљадама побијених требало је држати
тензију свјетске јавности и потпуно у заборав потиснути муслиманска звјерства у

560
 Братунцу, Кравици, Скеланима и другим спаљеним српским селима око Сребренице, у
којима су страдали искључиво српски цивили.

На првим изборима послије Дејтонског споразума, због муслиманске

неопрезности и жеље њихових странака да постигну што бољи изборни резултат, на
биралиштима широм Босне и Херцеговине појавило се на хиљаде "стријељаних" из
Сребренице и Жепе. Касније су сви ти људи експресно добијали нова документа са
другим именима како би се ова фарса о Сребреници могла и даље експлоатисати -
испричао је Трајковић.774

774
Дан, 11. јуни 2005.

561
 10. ИЗВЕШТАЈ ВЛАДЕ СРЈ
*Почетком септембра 1992. године, супруг сведокиње Ђокић Сретен је, док је у
близини куће брао шљиве, био нападнут и ударен неким замахнутим предметом у
потиљак од чега је пао и изгубио свест. После тога је био одвезен на лечење у болницу у
Ужицу. Сведокиња је сазнала да су га напали муслимани и да су, мислећи да су га убили,
оставили.

05. октобра сведокиња је са супругом, после његовог повратка из болнице, била

код куће и у једном моменту Сретен је пошао према штали да нахрани краве, када је
сведокиња чула пуцњаву и син јој је довикнуо "паде тата". Тада је видела супруга да
лежи непомично на 5 м од куће према штали.

На 50 м даље видела је Хасановића са пушком који јој је опсовао мајку четничку

и наредио да изађе из куће у коју се она повукла са сином. Убрзо је у кућу убачено неко
запаљиво средство које је изазвало пожар, па су почели да се гуше. Њен син је искочио
кроз прозор, а сведокиња је чула пуцњаву и видела је да су нападачи отрчали за њеним
сином, па је побегла на другу страну у оближњу шуму.

Два дана касније - 07. октобра тела погинулих у Дивовићима су предати Србима.
Сведокиња је тада видела тело свог сина Светозара коме је десно око било извађено,
десна рука поломљена, имао је рану на десној страни грудног коша, а на мајици коју је
носио приметила је већи број рупа које су настале, како претпоставља, ударцима ножа.

Тело њеног супруга предато је без главе и без десне руке. На врату је висио део
коже са косом са темена главе. Његова глава и рука нису пронађени и леш је сахрањен
без њих.

Извршиоци: Хасановић Изет, Риђић Харис, од оца Муниба, Махмутовић Едем,

стар око 60 година, кога је сведокиња видела како из њене штале, за време напада,
изводи краву и козу.

562
 Доказ: Записник о саслушању сведока Ђокић Савке од 31. августа 1994. године
који се налази у документацији Комитета под бројем 378/94-6 и лекарска
документација (др Станковић).775

*Пошто је сведок био заробљен, Турсуновић му је ножем направио рез по

грудима од чега му је остао видан ожиљак. Након тога је био доведен у затвор у згради
СУП-а у Сребреници, где је био подвргнут саслушању. Том приликом су ставили му цев
од пиштоља у уста, па је Кољевић повукао обарач, али како метак није био у цеви, чуло
се само шкљоцање пиштоља.

После тога су сви почели да га туку, па пошто су га претукли позвали су на

саслушање Кукић Драгољуба кога су оборивши на под тукли, па је овај у једном
тренутку реаговао тако што им је опсовао мајку усташку, на шта је Ахметовић узео
цепаницу, која се налазила поред шпорета, и са њом тукао Кукића по грудима све док
није издахнуо. После тога су Кукићево тело однели и бацили негде код Подравања на
депонију.

Сведока су након тога тукли истом цепаницом, па му је Ахметовић тада избио

зуб. Касније су му у тучама избијени сви преостали зуби, а ребра су му поломљена на 14
места. По ногама су му гасили цигарете од чега су му остали ожиљци. Мокрили су му у
уста. Вешали су га за ноге на плафон тако што су му ноге везали и закачили за неке шине
испод плафона на којима је био један котур, па су на тај котур провукли конопац којим је
сведок био везан.

Због оваквог нехуманог понашања и слабе исхране сведок је за 21 дан боравка у

овом затвору смршао 30 кг, тако да је приликом изласка на слободу имао 62 кг.

У тучама затвореника учествовао је и Орић Насер.

Извршиоци: Турсумовић Зулфо, Кољевић Мирзет, начелник СУП-а, Ахметовић

Кемал, звани "Кемо", "Бели", стражар, Орић Насер, командант муслиманске војске у
Сребреници

775
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ (предмет И-188).

563
 Доказ: Записник о саслушању сведока, који се налази у документацији Комитета
под бројем 378/94-14.776

*Митровић Драган, рудар у пензији, рођен 1929. године, из села Доњег

Магашића, био је тежак инвалид и ходао је уз помоћ два штапа.

16. јуна је у непосредној близини своје куће чувао стоку када су му пришли
Бабајић, Рамић и Ибрахимовић из села Глогове и насилно га одвели у муслиманско село
Чизмићи и затворили у кућу Ћамила Муратовића. Том приликом су га тукли по телу.

Синови Митровића су се 25. јуна налазили на брду званом "Чука", у непосредној

близини Чизмића, када су почели да их дозивају муслимани који су Митровићевим
синовима предложили да преговарају у вези са разменом Митровића.

Ови су условљавали да им покажу оца, па су га они извели испред штале Ћамила

Муратовића. Митровић се једва кретао помоћу штапа, па им је довикнуо да је жив и да
се добро осећа.

За Митровића су тражили да им дају 5 тона брашна или 5 сандука муниције да би

га вратили, што они нису имали. После су им довикнули: "Пошаљите мајку Јованку.
Немамо шта да јебавамо, па ћемо вам вратити оца".

Овакав поступак су Митровићи оценили као понижавајући, па су у очајању

тражили од својих другова да убију оца како га муслимани не би даље мучили и
понижавали, али су ови то одбили.

Митровић је након тога био спроведен у затвор у Горњем Поточару, где га је

управник затвора Бешлић свакодневно тукао и ударао му главу у зид, па када је пао,
дотукао га је чизмама, од чега је овај умро. Његов леш је потом бачен у Поточанску реку,
да би после тога био одвезен на неком камиону у неПознатом правцу.

776
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИИ-073).

564
 Извршиоци: Бешлић Хајро из Братунца, управник затвора у Горњем Поточару;
Голић Ејуп, бивши ауто-превозник, из села Глогова; Бабајић Сабрија, од оца Мехмеда, из
села Глогова; Рамић Мурат, од оца Османа, из села Глогова; Ибрахимовић Мујо, од оца
Суље, из села Глогова; Муратовић Ћамил, из Чизмића; Бабајић Рефик, од оца Раме, из
Глогова.

Доказ: Записник о саслушању Митровићевог сина Јована, који се налази у

документацији Комитета под бројем 560/94 и спис Основног суда у Зворнику Ки. 70/93,
који се налази у документацији Комитета под бројем 266/1-94.777

*Сведок, који је стар 70 година, са супругом је живео у Сребреници где је и

рођен, у својој породичној кући као пензионер. Када је велики број Срба побегао из
Сребренице, у којој је до рата живела трећина српског становништва, сведок је сматрао
да је то стање пролазно и да ће се живот нормализовати. Тако је у Сребреници на крају
остало свега 21 лице српске националности.

Живот за Србе је био тежак. Свакодневно су били изложени разним

малтретирањима, најчешће од стране избеглица муслимана који су бацали камење на
куће Срба и демолирали их, упадали у њихове куће и пљачкали.

Сведоку су два пута вршени претреси од стране муслиманске Војне полиције.

Приликом првог претреса одузели су му сву храну коју је имао у кући, као и
лекове и све вредније ствари. Приликом другог претреса од патроле полиције у којој су
били Хајруш и Сафет из Вољевице, прегледали су шта има у стану и увече дошли и
однели на силу одећу, доњи веш супруге сведока, чарапе, средства за хигијену и многе
друге ствари. Ова двојица су наставила то да чине и наредних шест вечери. У кућу су
улазили насилно па су том приликом и поломили улазну капију.

Због оваквих поступака, сведок се жалио Војној полицији, па му је командант

Крџић рекао да ће предузети "одговарајуће мере".

777
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ( предмет ИИ-083).

565
 Због убистава појединих Срба и сталних малтретирања, сведок није смео да
излази преко дана из своје куће, па је то чинио ноћу, а супруга, да се не би приметило да
је Српкиња, морала је облачити дугачку хаљину као муслиманке.

Уз помоћ Црвеног крста, сведок је на крају са супругом напустио Сребреницу

због свог тешког здравственог стања и неопходности да се подвргне операцији.

У Сребреници је оставио сву непокретну имовину, кућу каја се састоји од

приземља и спрата величине 11 џ 8 м, са плацем и воћњаком.

Извршиоци: Крџић Атиф из Осмача, који је пре рата био милиционар, командант
Војне полиције у Сребреници; Меховић Хакија, командант Војне полиције у
Сребреници; Мустафић Хидајет из околине Скелана, припадник Војне полиције; Сафет и
Хајруш, оба из Вољевице код Братунца, припадници Војне полиције.

Доказ: Записник о саслушању сведока, од 30. августа 1994. године, који се налази у
документацији Комитета под бројем 378/94-3.778

*Сведок је ухапшен у својој кући у селу Подравање приликом напада

муслиманске војске и одведен у затвор у Сребреницу.

Смештен је у ћелију величине 2 џ 2.5 м, у којој није било лежаја, нити покривача.
У ћелији није било никаквог намештаја нити ствари. Нису могли да легну, јер их је у тој
ћелији било шесторо, а стражари су бетонски под стално поливали водом, тако да су све
ово време проводили стојећи или чучећи.

Сведок и остали Срби били су изложени свакодневним тучама. Сведока су тукли

чизмама, од чега су му поломљена ребра. То је чинио Кољевић који је имао чизме које су
по утиску сведока биле специјално намењене за тучу јер су биле ојачане шпицастим
сарима тако да је од туче овим чизмама често губио свест.

778
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИИИ-062).

566
 Туче су биле нарочито ноћу. Обично су у 22 часа почињале, а завршавале се у 4
часа ујутру.

Сведок је био тучен и електричним кабловима, сајлама, металним цевима, а

посебно је тешко подносио када су му пекли руке цигаретама које су биле направљене од
ораховог лишћа.

Кољевић му је једном приликом наредио да се скине го, па му је пекао цигаретом

полни орган. Од тога је изгубио свест.

Приликом туча избијено му је 7 зуба - пет у горњој и два у доњој вилици. Поред
Кољевића тукли су га и стражари Кемо, Бели и Дуле.

Стражари су често намерно запушавали клозет тако да су сведок и други

затвореници морали да завлаче руке у отвор клозета, па су том приликом били умазани
фекалијама.

У ћелију у коју је био смештен сведок, неколико пута су доводили жене и децу из
града који су их пљували и вређали.

Ниједанпут им нису дозволили да се окупају нити да се умију, а када би тражили

да иду у клозет, најчешће би од воље стражара зависило да ли ће им дозволити. Ако би
им се то дозволио, онда би морали сви заједно изаћи, при чему су их у ходнику чекали
стражари који су их тукли. Због тога су морали да избегавају одласке у клозет.

За храну, коју су добијали углавном два пута дневно, добијали су отпатке од

хране коју су јели стражари. Повремено су добијали чај без шећера и парче хлеба
величине кутије цигарета.

Како им нису дозвољавали да се умивају и перу, дешавало се да су морали

узимати хлеб рукама на којима су били остаци фекалија од чишћења клозета.

Извршиоци: Кољевић Мирзет, начелник Секретаријата унутрашњих послова;

Орлић Насер, командант муслиманске војске у Сребреници, који је сведока тако снажно

567
 тукао и том приликом ударио у лево око које му је од тога оштећено; Стражари Кемо из
Пала код Сарајева, Бели и Дуле из Осмаче код Сребренице, Ћемо из Сућеске.

Доказ: Записник о саслушању сведока, који се налази у документацији Комитета

под бројем 378/94-1.779

*Приликом напада муслимана на Србе у селу Кушићи сведокиња, која је у то

време похађала други разред средње школе, била је на школском распусту, хранила је са
мајком стоку, када је рањена у леви кук. После тога су њу и њену мајку заробили,
муслимани и повели их. Али како она није могла да хода због ране мајка ју је носила два
километра, да би је потом натоварили на воловска кола којима је превезена у
Сребреницу и смештена у затвор који се налази између општине и суда.

У овом затвору је боравила од 16. јануара до 6. фебруара 1993. године. Лежала је

на носилима и уопште није могла да хода. За то време само једном су јој превили ногу и
дали неколико неких таблета.

Није вођена у болницу која постоји и која је у то време радила у Сребреници.

Храну је добијала само једанпут дневно као и остали затвореници: по парче хлеба
и чорбу од пасуља. Воду су им давали у минималним количинама, зависно од воље
стражара.

Није им било омогућено да се умивају, нити да се купају.

У суседној ћелији су били затворени мушкарци и често су се чуле псовке

стражара и кукњава и јауци затвореника које су тукли.

Због последица рањавања и неблаговременог пружања лекарске помоћи, након

размене, четири месеца је провела у болници а нога јој је остала краћа 5 цм.

Извршиоци: Турусовић Зулфо, командир затвора у Сребреници.

779
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИV-141).

568
 Доказ: Записник о саслушању сведокиње од 30. августа 1994. године, који се
налази у документацији Комитета под бројем 378/94-5. 780

*Муслиманска војска је у септембру 1992. године заузела село Рогосију код

Власенице. Том приликом је муслимански војник Амир Шиљковић из Прве чете Првог
Церанског одреда убио неидентификованог рањеног српског војника. Првом четом
командовао је Шабан, чије је утврђивање осталих поступака у току.

Извршиоци: Шиљаковић Амир, из села Гобеља, општина Власеница,

муслимански војник; Шабан, командант Прве чете Првог Церанског одреда муслиманске
војске.

Доказ: Записник о саслушању сведока, који се налази у документацији Комитета

под бројем 440/94-31.781

*Први Церански одред муслиманске војске под командом Салиховића, је у

августу 1992. године заузео српско село Корита и попалио куће у овом селу.

Акцијом је руководио Бећир Меканић. Паљење српских кућа извршено је без

икакве војне потребе, у време када у кућама није био нико од становника села који су
били избегли.

Извршиоци: Салиховић Шемсудин, из Церске, општина Власеница, командант

Првог Церанског одреда муслиманске војске; Меканић Бећир, из Власенице.

Доказ: Записник о саслушању сведока Сулејмановић Мирсада који се налази у

документацији Комитета под бројем 440/94-31.782

Опште карактеристике изјава преживелих Срба су: тврдња да су Срби прешли

преко злочина које су муслимани из околних села извршили над њиховим прецима у

780
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет V-046).
781
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет V-055).
782
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет VИИ.046).

569
другом светском рату; због тога је између Срба и муслимана владао привидан мир и
слога уз међусобно помагање и дружење; након вешестраначких избора односи су
захладнели и почеле су провокације муслимана, прво на послу и у граду, а онда и не
терену; кретање Срба било је ограничено; после појединачних провокација и напада
почели су напади на српска насеља, прво на мање засеоке, а потом на већа села; уследио
је прави погром српског становништва, које је било слабо наоружано и малобројно;
уследили су злочини равни онима који су над Србима чињени у средњем веку - клање,
паљење у кућама, одсецање глава, руку, ногу, кастрирање и силовање; војску су пратиле
хорде пљачкаша и све оно што се није могло однети уништено је рушењем и паљањем.
Српска села су нестајала у пламену, а Срби су протерани са својих огњшта тражили спас
бежећи пред разјареним србомрсцима. Из сваке речи преживелих виде се страхоте које
су преживели, жал за изгубљеним сродницима, својим родним огњиштем и жеља да се
врате на своје. Сваки случај је прича за себе, сваки је драматичан на свој начин и сваки
би требао бити забележен.

ПРИЛОЗИ
1. Становништво Босне и Херцеговине према попису становништва 1991. године.
2. Становништво општине Сребреница према попису становништва 1991. године.
3. Становништво општине Зворник према попису становништва 1991. године.
4. Становништво општине Власеница према попису становништва 1991. године.
5. Становништво општине Рогатица према попису становништва 1991. године.
 Списак ратних злочинаца познатих команди 1. братуначке лаке пешадијске
бригаде,који су вршили ратне злочине на подручју општина Братунац,
Сребреница, Милићи, Власеница и Скелани, за које постоје индиције да се налазе
у Сребреници.
 Командни кадар 8. Оперативне групе "Сребреница" Армије Републике Босне
Херцеговине до 07. марта 1994. године.

570
  Погинули Срби у Подрињу.
 Учесници у злочинима над Србима у Подрињу
 Мађу сахрањенима у Поточарима преживели, они који су погинули пре догађај
Сребреници и они који су чинили злочине
 Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других
црквених објеката у рату 1991-1993. године у Зворничко-тузланској епархији
карта.783

Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991 – 1993, Музеј српске православне цркве – Привредне вести
783

"Еуропублиц", Београд, 1994.

571
****Прилог бр. 1

СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Попис становништва 1948. године:
УКУПНО становника:2.565.277
Етничка структура Срби: 1.136.116 (44,29%) Муслимани: 788.403(30,73%) Хрвати:
614.123 (23,94%) Русини и Украјинци: 7.883 Словенци: 4.338 Црногорци: 3.094 Чеси:
1.978 Руси: 1.316 Немци: 1.174 Италијани: 964 Албанци: 755 Македонци: 675 Мађари:
532 Роми: 442 Словаци:274 Бугари: 94 Турци: 80 Румуни: 71 Власи: 1 остали и
неПознато: 2.964 У број Срба је укључен и број од 71.125 лица која су се тада изјаснила
као Срби-муслимани, у број Хрвата је укључен и број од 24.914 лица која су се изјаснила
као Хрвати-муслимани, Муслимани у време пописа нису били признати за нацију па је
било предвиђено да се Муслимани југословенског порекла изјасне као: Срби-муслимани,
Хрвати-муслимани, Црногорци-муслимани, Македонци-муслимани итд. или као
"неопредељени муслимани", тако да број број Муслимана исказаних у резултатима
пописа означава само оне кои су се изјаснили као "муслимани неопредељени".
Религијска структура православни: 1.067.728 муслимани: 890.094 католици: 580.970
Попис становништва 1953. године:
УКУПНО становника: 2.847.790 Срби: 1.264.372 (44,40%) Муслимани: 891.800 (31,32%)
Хрвати: 654.229 (22,97%) Русини и Украјинци: 7.473 Црногорци: 7.336 Словенци: 6.300
Роми: 2.297 Македонци: 1.884 Чеси: 1.638 Албанци: 1.578 Пољаци: 1.161 Мађари: 1.140
Немци: 1.111 Руси: 951 Италијани: 909 Турци: 435 Словаци: 314 Јевреји: 310 Бугари: 108
Румуни: 91 Аустријанци: 87 Грци: 26 Власи: 2 остали: 876 неПознато: 1.362
Попис становништва 1961. године:
УКУПНО становника: 3.277.948 Срби: 1.406.057 (42,89%) Муслимани: 842.248 (25,69%)
Хрвати: 711.665 (21,71%) Југословени: 275.883 (8,42%) Црногорци: 12.828 Русини и
Украјинци: 6.136 Словенци: 5.939 Албанци: 3.642 Македонци: 2.391 Турци: 1.812
Мађари: 1.415 Чеси: 1.083 Руси: 934 Пољаци: 801 Италијани: 717 Роми: 588 Јевреји: 381
Немци: 347 Словаци: 272 Бугари: 231 Румуни: 113 Грци: 77 Аустријанци: 42 Власи: 8
остали: 453 неПознато: 1.885
Попис становништва 1971. године:
УКУПНО становника: 3.746.111 Муслимани: 1.482.430 (39,57%) Срби: 1.393.148
(37,20%) Хрвати: 772.491 (20,62%) Југословени: 43.796 (1,17%) Црногорци: 13.021
(0,35%) Украјинци: 5.333 (0,14%) Словенци: 4.053 Албанци: 3.764 Македонци: 1.773
Роми: 1.456 Мађари: 1.262 Чеси: 871 Пољаци: 757 Јевреји: 708 Италијани: 673 Руси: 507

572
Турци: 477 Немци: 300 Бугари: 284 Словаци: 279 Румуни: 189 Русини: 141 Власи: 52
Грци: 48 Аустријанци: 44 остали: 174 неизјашњени: 8.482 неПознато: 9.598

Попис становништва 1981. године:

УКУПНО становника: 4.124.008 Муслимани: 1.629.924 (39,52%) Срби: 1.320.644
(32,02%) Хрвати: 758.136 (18,38%) Југословени: 326.280 (7,91%) Црногорци: 14.114
Роми: 7.251 Украјинци: 4.502 Албанци: 4.394 Словенци: 2.753 Македонци: 1.892 Мађари:
945 Чеси: 689 Италијани: 616 Пољаци: 609 Немци: 460 Словаци: 350 Јевреји: 343
Румуни: 302 Руси: 295 Турци: 277 Бугари: 180 Русини: 111 Аустријанци: 52 Власи: 49
Грци: 36 остали: 629 неизјашњени: 17.950 регионално опредељени: 3.649 неПознато:
26.576.
Попис становништва Босне и Херцеговине из 1991. године је био последњи пре рата
у Босни и Херцеговини.
Подаци су прикупљени током последње недеље у марту те године. Било је 109 општина,
од којих 10 је било у Сарајеву.

Национални састав становништва Босне и Херцеговине, по општинама, према попису из 1991.

општина укупно Муслимани Срби Хрвати Југословени остали

4.377.033 1.902.956 1.366.104 760.852 242.682 104.439

укупно
(100,00%) (43,47%) (31,21%) (17,38%) (5,54%) (2,38%)

Град Сарајево 527.049 259.470 157.143 34.873 56.470 19.093

* Вогошћа 24.647 12.499 8.813 1.071 1.730 534

* Илијаш 25.184 10.585 11.325 1.736 1.167 371

* Илиџа 67.937 29.337 25.029 6.934 5.181 1.456

* Нови Град 136.616 69.430 37.591 8.889 15.580 5.126

* Ново
95.089 33.902 32.899 8.798 15.099 4.391
Сарајево

* Пале 16.355 4.364 11.284 129 396 182

* Стари Град 50.744 39.410 5.150 1.126 3.374 1.684

573
* Трново 6.991 4.790 2.059 16 72 54

* Хаџићи 24.200 15.392 6.362 746 841 859

* Центар 79.286 39.761 16.631 5.428 13.030 4.436

Бановићи 26.590 19.162 4.514 550 1.928 436

Бања Лука 195.692 28.558 106.826 29.026 23.656 7.626

Бијељина 96.988 30.229 57.389 492 4.426 4.452

Билећа 13.284 1.947 10.628 39 222 448

Бихаћ 70.732 46.737 12.689 5.580 4.356 1.370

Босанска
59.974 15.851 35.753 3.417 3.311 1.642
Градишка

Босанска
31.606 6.440 21.728 488 1.851 1.099
Дубица

Босанска
58.320 43.104 13.841 139 708 528
Крупа

Босански
34.138 4.088 11.389 13.993 3.664 1.004
Брод

Босански
41.665 14.040 25.101 403 1.557 564
Нови

Босански
15.621 3.288 11.694 48 366 225
Петровац

Босански
32.960 2.233 13.628 14.731 1.755 613
Шамац

Босанско
8.311 12 7.888 226 135 50
Грахово

Братунац 33.619 21.535 11.475 40 223 346

Бреза 17.317 13.079 2.122 851 1.001 264

574
Брчко 87.627 38.617 18.128 22.252 5.731 2.899

Бугојно 46.889 19.697 8.673 16.031 1.561 927

Бусовача 18.879 8.451 623 9.093 510 202

Вареш 22.203 6.714 3.644 9.016 2.071 758

Велика
52.908 48.305 2.266 740 993 604
Кладуша

Високо 46.160 34.373 7.471 1.872 1.464 980

Витез 27.859 11.514 1.501 12.675 1.377 792

Вишеград 21.199 13.471 6.743 32 319 634

Власеница 33.942 18.727 14.359 39 340 477

Гацко 10.788 3.858 6.661 29 84 156

Гламоч 12.593 2.257 9.951 184 118 83

Горажде 37.573 26.296 9.843 80 789 565

Горњи Вакуф 25.181 14.063 110 10.706 158 144

Градачац 56.581 33.856 11.221 8.613 1.436 1.455

Грачаница 59.134 42.599 13.558 132 1.530 1.315

Груде 16.358 4 9 16.210 5 130

Дервента 56.489 7.086 22.938 21.952 3.348 1.165

Добој 102.549 41.164 39.820 13.264 5.765 2.536

Доњи Вакуф 24.544 13.509 9.533 682 593 227

Дрвар 17.126 33 16.608 33 384 68

Жепче 22.966 10.820 2.278 9.100 546 222

575
Живинице 54.783 44.017 3.525 3.976 2.130 1.135

Завидовићи 57.164 34.198 11.640 7.576 2.726 1.024

Зворник 81.295 48.102 30.863 122 1.248 960

Зеница 145.517 80.359 22.433 22.510 15.654 4.561

Јабланица 12.691 9.099 504 2.291 581 216

Јајце 45.007 17.380 8.663 15.811 2.496 657

Какањ 55.950 30.528 4.929 16.556 2.554 1.383

Калесија 41.809 33.137 7.659 35 275 703

Калиновик 4.667 1.716 2.826 17 46 62

Кисељак 24.164 9.778 740 12.550 600 496

Кладањ 16.070 11.621 3.952 36 277 184

Кључ 37.391 17.696 18.506 330 579 280

Коњиц 43.878 23.815 6.620 11.513 1.358 572

Котор Варош 36.853 11.090 14.056 10.695 745 267

Крешево 6.731 1.531 34 4.714 251 201

Купрес 9.618 802 4.864 3.813 67 72

Лакташи 29.832 408 24.176 2.565 1.530 1.153

Ливно 40.600 5.793 3.913 29.324 1.125 445

Лопаре 32.537 11.990 18.243 1.263 583 458

Лукавац 57.070 38.080 12.169 2.159 3.424 1.238

Љубиње 4.172 332 3.748 39 19 34

Љубушки 28.340 1.592 65 26.127 227 329

576
Маглај 43.388 19.569 13.312 8.365 1.508 634

Модрича 35.613 10.375 12.534 9.805 1.851 1.048

Мостар 126.628 43.856 23.846 43.037 12.768 3.121

Мркоњић
27.395 3.272 21.057 2.139 593 334
Град

Невесиње 14.448 3.313 10.711 210 123 91

Неум 4.325 190 207 3.792 90 46

Нови Травник 30.713 11.625 4.097 12.162 2.132 697

Олово 16.956 12.699 3.193 642 285 137

Орашје 28.367 1.893 4.235 21.308 626 305

Оџак 30.056 6.220 5.667 16.338 1.147 684

Посушје 17.134 6 9 16.963 26 130

Приједор 112.543 49.351 47.581 6.316 6.459 2.836

Прњавор 47.055 7.143 33.508 1.721 1.757 2.926

Прозор 19.760 7.225 45 12.259 100 131

Рогатица 21.978 13.209 8.391 19 186 173

Рудо 11.571 3.130 8.150 5 106 180

Сански Мост 60.307 28.136 25.363 4.322 1.247 1.239

Скендер
19.418 1.071 13.263 4.770 169 145
Вакуф

Соколац 14.883 4.493 10.195 19 83 93

Србац 21.840 940 19.382 140 811 567

Сребреник 40.896 30.528 5.308 2.752 1.203 1.105

577
Сребреница 36.666 27.572 8.315 38 380 361

Столац 18.681 8.101 3.917 6.188 307 168

Теслић 59.854 12.802 32.962 9.525 3.465 1.100

Тешањ 48.480 34.941 3.071 8.929 1.047 492

Томиславград 30.009 3.148 576 25.976 107 202

Травник 70.747 31.813 7.777 26.118 3.743 1.296

Требиње 30.996 5.571 21.349 1.246 1.642 1.188

Тузла 131.618 62.669 20.271 20.398 21.995 6.285

Угљевик 25.587 10.241 14.468 56 290 532

Фојница 16.296 8.024 157 6.623 407 1.085

Фоча 40.513 20.790 18.315 94 463 851

Хан Пијесак 6.348 2.543 3.674 7 68 56

Цазин 63.409 61.693 778 139 430 369

Чајниче 8.956 4.024 4.709 5 77 141

Чапљина 27.882 7.672 3.753 14.969 1.047 441

Челинац 18.713 1.446 16.554 76 377 260

Читлук 15.083 111 19 14.823 17 113

Шековићи 9.629 326 9.030 10 129 134

Шипово 15.579 2.965 12.333 31 155 95

Широки
27.160 9 148 26.864 20 119
Бријег

578
Извор:
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама" -
хттп://www.фзс.ба/Подаци/национ%20по%20мјесним.пдф

579
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА
Становништво
По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Сребреница
имала је 36.666 становника, распоређених у 81 насељу.
Национални састав:
Муслимани - Бошњаци - 27.572 (75,19%)
Срби - 8.315 (22,67%)
Хрвати - 38 (0,10%)
Југославени - 380 (1,03%)
остали - 361 (1,01%)
Национални састав 1971. године, био је сљедећи:
укупно: 33.357
Муслимани - 20.968 (62,85%)
Срби - 11.918 (35,72%)
Хрвати - 109 (0,32%)
Југославени - 121 (0,36%)
остали - 241 (0,75%)
Извор
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
Насељена мјеста
Бабуљице, Бајрамовићи, Бешировићи, Блажијевићи, Бостаховине, Божићи, Браковци,
Брезовице, Брежани, Бучиновићи, Бучје, Бујаковићи, Црвица, Чичевци, Димнићи,
Добрак, Доњи Поточари, Фојхар, Гај, Гладовићи, Гођевићи, Горњи Поточари, Гостиљ,
Калиманићи, Карачићи, Клотјевац, Костоломци, Крњићи, Крушев До, Кутузеро,
Лијешће, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Мала Даљегошта, Међе, Михољевине,
Милачевићи, Моћевићи, Ногачевићи, Обади, Опетци, Ораховица, Осатица, Осмаче,
Осредак, Пале, Палеж, Пећи, Пећишта, Петрича, Подгај, Подосоје, Подравно, Постоље,
Познановићи, Прибидоли, Прибојевићи, Прохићи, Пусмулићи, Радошевићи, Радовчићи,
Рађеновићи, Ратковићи, Сасе, Скелани, Скендеровићи, Слатина, Сребреница,
Староглавице, Сућеска, Сулице, Шубин, Токољак, Топлица, Урисићи, Велика
Даљегошта, Виогор, Жабоквица и Жедањско.
Град Сребреница (1991.)
укупно: 5.746

580
Муслимани - 3.673 (63,92)
Срби - 1.632 (28,40)
Хрвати - 34 (0,59)
Југославени - 328 (5,70)
остали - 79 (1,39)
Национални састав по насељеним мјестима, 1991.
Апсолутна етничка већина:
██ Муслимани
██ Срби

Национални састав становништва опћине Сребреница, по насељеним

мјестима, према попису из 1991.

насељено
укупно Муслимани Срби Хрвати Југославени остали
мјесто

Бабуљице 456 403 52 0 0 1

Бајрамовићи 432 419 9 0 0 4

Бешировићи 551 543 6 0 0 2

Блажијевићи 284 151 131 0 1 1

Бостаховине 495 479 8 0 0 8

Божићи 150 0 150 0 0 0

Браковци 221 217 0 0 0 4

Брезовице 533 467 64 0 0 2

Брежани 276 5 271 0 0 0

Бучиновићи 386 380 4 0 2 0

Бучје 76 76 0 0 0 0

Бујаковићи 174 7 166 0 0 1

Црвица 473 0 469 0 2 2

581
Чичевци 241 61 180 0 0 0

Димнићи 265 265 0 0 0 0

Добрак 392 392 0 0 0 0

Доњи
1,147 981 147 0 15 4
Поточари

Фојхар 460 455 0 0 0 5

Гај 437 252 182 0 0 3

Гладовићи 528 526 0 0 0 2

Гођевићи 36 0 36 0 0 0

Горњи
896 896 0 0 0 0
Поточари

Гостиљ 148 35 113 0 0 0

Калиманићи 397 105 292 0 0 0

Карачићи 410 410 0 0 0 0

Клотјевац 308 299 9 0 0 0

Костоломци 235 0 234 0 0 1

Крњићи 124 11 113 0 0 0

Крушев До 408 407 0 0 0 1

Кутузеро 285 284 0 0 0 1

Лијешће 524 377 97 0 9 41

Ликари 589 567 20 0 0 2

582
Липовац 173 173 0 0 0 0

Лука 599 591 0 0 0 8

Љесковик 538 536 0 0 0 2

Мала
353 320 33 0 0 0
Даљегошта

Међе 217 87 130 0 0 0

Михољевине 148 144 1 0 0 3

Милачевићи 744 732 10 0 0 2

Моћевићи 321 321 0 0 0 0

Ногачевићи 173 112 58 0 0 3

Обади 590 130 453 3 1 3

Опетци 186 185 0 0 1 0

Ораховица 423 95 327 0 0 1

Осатица 465 447 13 0 3 2

Осмаче 948 941 6 0 0 1

Осредак 196 0 195 0 0 1

Пале 313 280 33 0 0 0

Палеж 0 0 0 0 0 0

583
Пећи 572 569 0 0 0 3

Пећишта 817 757 49 0 7 4

Петрича 136 0 136 0 0 0

Подгај 297 287 7 0 0 3

Подосоје 87 87 0 0 0 0

Подравно 413 0 412 0 0 1

Постоље 104 0 104 0 0 0

Познановићи 450 447 0 0 0 3

Прибидоли 479 421 58 0 0 0

Прибојевићи 125 0 125 0 0 0

Прохићи 405 404 0 0 0 1

Пусмулићи 448 395 52 0 0 1

Радошевићи 215 8 207 0 0 0

Радовчићи 643 568 10 0 0 65

Рађеновићи 510 510 0 0 0 0

Ратковићи 338 1 337 0 0 0

Сасе 538 442 82 0 3 11

584
 Скелани 1,123 950 160 0 7 6

Скендеровићи 249 249 0 0 0 0

Слатина 339 330 9 0 0 0

Сребреница 5,746 3,673 1,632 34 328 79

Староглавице 102 101 0 0 0 1

Сућеска 338 338 0 0 0 0

Сулице 712 710 0 1 0 1

Шубин 154 154 0 0 0 0

Токољак 567 558 0 0 0 9

Топлица 267 13 254 0 0 0

Урисићи 327 326 0 0 1 0

Велика
323 321 0 0 0 2
Даљегошта

Виогор 131 32 98 0 0 1

Жабоквица 681 52 571 0 0 58

Жедањско 306 305 0 0 0 1

укупно 36,666 27,572 8,315 38 380 361

Извор:
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.

585
586
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ЗВОРНИК
Општина Зворник је општина у Босни и Херцеговини. Налази се у Републици Српској.
Општина заузима површину од 387 км².
Сједиште општине је насеље Зворник. На подручју општине Зворник по посљедњем
попису живело је око 80.000 становника. Општина има 43 мјесне заједнице. Поред града
Зворника већа насељена мјеста су: Козлук, Каракај, Пилица, Локањ, Тршић, Дрињача,
Челопек, Роћевић, Ораовац, Улице, Брањево, Економија, и др.
Насељена мјеста
Андровићи, Баљковица, Баљковица Доња, Бошковићи, Буложани, Челопек, Дивич, Доња
Пилица, Доњи Локањ, Дрињача, Дуги Дио, Ђевање, Ђулићи, Глоди, Глумина, Годуш,
Горња Пилица, Горњи Локањ, Грбавци Доњи, Грбавци Горњи, Гуштери, Јардан,
Јасеница, Јусићи, Каменица Доња, Каменица Горња, Каракај, Кисељак, Китовнице,
Клиса, Костијерево, Козлук, Краљевићи, Крижевићи, Кучић Кула, Кула Град, Лијешањ,
Малешић, Маричићи, Међеђа, Мехмедићи, Незук, Ново Село, Пађине, Паљевићи,
Петковци, Поточани, Растошница, Роћевић, Рожањ, Сапна, Скочић, Снагово, Снагово
Доње, Снагово Горње, Сопотник, Шепак Доњи, Шепак Горњи, Шетићи, Табанци,
Трновица, Тршић, Угљари, Витиница, Врела, Засеок, Зелиње и Зворник.
Послије потписивања Дејтонског споразума најевећи дио општине Зворник ушао је у
састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушла су насељена мјеста: Годуш,
Краљевићи, Међеђа, Растошница, Рожањ и Сапна, те дијелови насељених мјеста:
Баљковица, Кисељак, Незук, Витиница и Засеок. Од овог подручја формирана је
општина Сапна, а у саставу садашње општине Зворник формирана су три нова насеља -
мјесне заједнице: Економија, Улице и Брањево чији житељи српске националности
избјегли са територије Федерације БиХ.
Становништво
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Зворник је
имала 81.295 становника, распоређених у 67 насељених места.

Национални састав по насељеним мјестима, 1991.

Апсолутна етничка већина:
Муслимани
Срби

587
Национални састав становништва опћине Зворник, по насељеним мјестима, према попису из 1991.

насељено мјесто укупно Муслимани Срби Хрвати Југославени остали

Андровићи 319 0 314 0 1 4

Баљковица 595 141 451 2 0 1

Баљковица Доња 342 50 289 1 0 2

Бошковићи 583 61 517 1 2 2

Буложани 241 0 241 0 0 0

Челопек 1.896 119 1.763 2 8 4

Дивич 1.388 1.360 4 4 7 13

Доња Пилица 1.304 3 1.282 2 6 11

Доњи Локањ 1.407 0 1.401 0 1 5

Дрињача 238 199 33 1 5 0

Дуги Дио 342 341 0 0 0 1

Ђевање 340 20 305 0 14 1

Ђулићи 1.043 1.022 17 0 0 4

Глоди 1.260 1.177 46 0 4 33

Глумина 2.399 2.249 123 0 6 21

Годуш 1.150 1.143 0 0 2 5

Горња Пилица 1.104 0 1.096 3 0 5

Горњи Локањ 901 0 898 1 0 2

Грбавци Доњи 1.058 846 206 1 2 3

588
Грбавци Горњи 939 261 667 0 0 11

Гуштери 777 338 430 0 1 8

Јардан 1.532 493 1.024 0 14 1

Јасеница 950 0 928 0 0 22

Јусићи 500 427 73 0 0 0

Каменица Доња 1.391 1.354 22 1 13 1

Каменица Горња 1.609 1.291 306 0 9 3

Кисељак 580 16 532 0 10 22

Китовнице 621 91 527 0 2 1

Клиса 617 617 0 0 0 0

Костијерево 1.230 804 417 0 3 6

Козлук 3.017 2.565 302 3 76 71

Краљевићи 1.288 1.232 6 0 6 44

Крижевићи 2.310 2.272 34 0 1 3

Кучић Кула 970 657 305 1 6 1

Кула Град 1.120 1.118 0 1 0 1

Лијешањ 300 0 296 0 0 4

Малешићи 736 69 664 0 0 3

Марчићи 197 197 0 0 0 0

Међеђа 1.078 1.077 0 0 0 1

Мехмедићи 238 236 1 0 0 1

Незук 989 901 83 0 5 0

589
Ново Село 1.262 1.066 186 0 7 3

Пађине 560 0 553 1 1 5

Паљевићи 355 343 12 0 0 0

Петковци 877 871 6 0 0 0

Поточани 344 325 17 0 0 2

Растошница 2.335 6 2.314 2 1 12

Роћевић 1.235 0 1.222 0 1 12

Рожањ 401 14 384 0 0 3

Сапна 1.807 1.722 46 6 14 19

Скочић 554 412 107 0 1 34

Снагово 496 97 391 0 2 6

Снагово Доње 800 798 0 0 0 2

Снагово Горње 1.238 1.194 37 0 0 7

Сопотник 258 189 68 0 0 1

Шепак Доњи 449 0 446 0 1 2

Шепак Горњи 1.964 1.924 18 2 14 6

Шетићи 741 656 82 0 2 1

Табанци 1.180 113 1.050 0 6 11

Трновица 1.033 1 1.026 1 1 4

Тршић 2.097 586 1.490 3 13 5

Угљари 609 65 506 2 18 18

Витиница 3.116 2.900 204 1 5 6

590
 Врела 127 0 127 0 0 0

Засеок 1.445 1.219 209 4 9 4

Зелиње 529 0 524 0 4 1

Зворник 14.584 8.854 4.235 76 944 475

укупно 81.295 48.102 30.863 122 1.248 960

Извор:
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама" -

591
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ВЛАСЕНИЦА
Општина Власеница је општина у Босни и Херцеговини. Налази се у Републици Српској.
Сједиште општине је насеље Власеница. По последњем службеном попису
становништва из 1991. године, општина Власеница је имала 33.942 становника,
распоређених у 92 насељена места.
Послије потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине Власеница ушао је у
састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста
Туралићи.
Послије рата у Босни и Херцеговини, подручје општине Власеница је подијељено. Из ње
су издвојена 54 насељена мјеста од којих је формирана општина Милићи, која је
постојала до 60-тих година 20. вијека, тако да данас општина Власеница има 39
насељених мјеста.
Насељена мјеста
Бакићи, Брда, Церска, Цвијетањ, Драгасевац, Друм, Дураковићи, Дурићи, Џемат, Гобеље,
Грабовица, Градина, Јасен, Кљештани, Којчевина, Козја Раван, Кулина, Куљанчићи,
Мајсторовићи, Мишари, Мршићи, Неђељишта, Оџак, Пешевина, Пијуке, Плакаловићи,
Подцрквина, Пустоше, Рача, Рашића Гај, Рогосија, Симићи, Шадићи Доњи, Шадићи
Горњи, Тикварићи, Тугово, Туралићи, Власеница и Врли Крај.
Национални састав 1991.

Становништво општине Власеница

година пописа 1991. 1981. 1971.

Муслимани 18,727 (55,17%) 15,337 (50,28%) 12,881 (48,38%)

Срби 14,359 (42,30%) 13,531 (44,36%) 13,431 (50,44%)

Хрвати 39 (0,11%) 44 (0,14%) 42 (0,15%)

Југословени 340 (1,00%) 889 (2,91%) 17 (0,06%)

остали и неПознато 477 (1,40%) 697 (2,28%) 252 (0,94%)

укупно 33,942 30,498 26,623

592
Када је реч о данашњем подручју општине Власеница (гледано без дела од којег је
формирана општина Милићи), општина Власеница је 1991. године имала 17.904
становника, распоређених у 38 насеља, а национални састав је био сљедећи:
укупно: 17.904
Муслимани - 10.922 (61,00%)
Срби - 6.428 (35,90%)
Хрвати - 32 (0,17%)
Југословени - 272 (1,51%)
остали, неопредијељени и неПознато - 250 (1,39%)
Национални састав по насељеним местима, 1991.
апсолутна етничка већина
Муслимани Срби
Национални састав становништва општине Власеница, по насељеним местима, према
попису из 1991.

насељено место укупно Муслимани Срби Хрвати Југословени остали

Бачићи 502 0 500 0 2 0

Бакићи 116 0 116 0 0 0

Бешићи 390 388 0 0 1 1

Бијело Поље 25 0 25 0 0 0

Бишина 54 0 54 0 0 0

Брда 71 0 70 0 0 1

Буковица Доња 139 30 109 0 0 0

Буковица Горња 178 178 0 0 0 0

Буљевићи 220 43 177 0 0 0

Церска 1,409 1,389 12 0 6 2

Дервента 324 1 308 1 5 9

593
Доње Врсиње 327 262 62 0 0 3

Драгашевац 239 1 219 0 0 19

Друм 724 589 43 2 5 85

Дубачко 81 0 81 0 0 0

Дубница 195 0 195 0 0 0

Дукићи 48 0 46 0 2 0

Дураковићи 119 119 0 0 0 0

Дурићи 309 309 0 0 0 0

Џемат 351 344 1 0 0 6

Ђиле 288 287 0 0 0 1

Ђурђевићи 161 0 161 0 0 0

Герови 262 260 0 0 0 2

Глушац 87 0 87 0 0 0

Гобеље 227 216 11 0 0 0

Голићи 84 0 82 0 0 2

Горње Врсиње 252 233 19 0 0 0

Грабовица 537 0 528 1 3 5

Градина 755 754 0 0 1 0

Гуњаци 1 0 1 0 0 0

Јасен 134 0 134 0 0 0

594
Јеремићи 50 0 50 0 0 0

Кљештани 82 0 82 0 0 0

Којчевина 171 0 163 0 4 4

Кокановићи 108 0 107 0 0 1

Копривно 169 0 169 0 0 0

Кострача 82 0 81 0 0 1

Козја Раван 44 0 44 0 0 0

Крајчиновићи 196 0 194 0 2 0

Кулина 132 0 132 0 0 0

Куљанчићи 249 247 1 0 0 1

Лукавица 94 0 94 0 0 0

Лукићи 224 0 223 0 0 1

Маћеси 687 680 5 0 0 2

Мајсторовићи 125 0 121 0 0 4

Милићи 2,414 107 2,229 3 28 47

Мишари 232 2 229 0 1 0

Мишићи 247 4 239 1 1 2

Мршићи 98 98 0 0 0 0

Неђељишта 738 618 119 0 0 1

Нова Касаба 1,042 814 76 0 11 141

595
Нурићи 241 241 0 0 0 0

Оџак 56 0 55 0 1 0

Павковићи 127 0 127 0 0 0

Пешевина 224 126 95 0 1 2

Пијуке 186 186 0 0 0 0

Плакаловићи 53 0 53 0 0 0

Подбирач 111 0 110 0 1 0

Подцрквина 257 0 255 0 0 2

Подгора 106 0 106 0 0 0

Помол 459 458 1 0 0 0

Пустоше 552 491 56 0 1 4

Рача 104 0 104 0 0 0

Рајићи 170 0 170 0 0 0

Рашево 464 331 133 0 0 0

Рашића Гај 218 151 66 0 0 1

Рашковићи 79 0 79 0 0 0

Ристијевићи 56 0 56 0 0 0

Рогосија 34 0 34 0 0 0

Роваши 1,236 1,236 0 0 0 0

Рупово Брдо 125 8 116 0 1 0

596
Себиочина 332 332 0 0 0 0

Симићи 204 0 200 3 1 0

Скугрићи 1,144 1,067 67 0 1 9

Супач 132 0 131 0 1 0

Шадићи Доњи 505 447 58 0 0 0

Шадићи Горњи 236 0 224 0 2 10

Штедра 168 168 0 0 0 0

Тикварићи 165 0 161 0 0 4

Тољевићи 93 0 93 0 0 0

Тугово 98 3 91 0 4 0

Туралићи 462 397 65 0 0 0

Вишњица 79 12 65 0 0 2

Витићи 41 0 41 0 0 0

Власеница 7,909 4,800 2,743 26 242 98

Врли Крај 98 7 91 0 0 0

Врточе 579 5 561 1 11 1

Вуковићи 219 0 218 0 1 0

Вукшићи 218 0 217 1 0 0

Забрђе 83 0 83 0 0 0

Заграђе 89 0 89 0 0 0

597
 Заклопача 437 288 146 0 0 3

укупно 33,942 18,727 14,359 39 340 477

Извори
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама" –

598
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ РОГАТИЦА
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Рогатица је
имала 21.978 становника, распоређених у 119 насељених места.
Национални састав

Становништво општине Рогатица

година пописа 1991. 1981. 1971.

Муслимани 13,209 (60,10%) 14,020 (58,97%) 15,096 (59,19%)

Срби 8,391 (38,17%) 8,877 (37,34%) 10,208 (40,02%)

Хрвати 19 (0,08%) 32 (0,13%) 45 (0,17%)

Југословени 186 (0,84%) 724 (3,04%) 62 (0,24%)

остали и неПознато 173 (0,78%) 118 (0,49%) 90 (0,35%)

укупно 21,978 23,771 25,501

Национални састав по насељеним местима, 1991.

апсолутна етничка већина
Муслимани Срби

Национални састав становништва општине Рогатица, по насељеним местима, према

попису из 1991.

насељено место укупно Муслимани Срби Хрвати Југословени остали

Агаровићи 161 0 161 0 0 0

Бабљак 142 26 112 0 2 2

Бећи 55 0 55 0 0 0

599
Бегзадићи 103 21 82 0 0 0

Бехећи 77 0 77 0 0 0

Берковићи 109 66 43 0 0 0

Бјелогорци 153 96 48 0 3 6

Блажујевићи 128 0 128 0 0 0

Борач 37 12 25 0 0 0

Борика 244 17 226 0 0 1

Боровац 147 145 1 0 0 1

Боровско 54 46 8 0 0 0

Божине 54 0 54 0 0 0

Бранковићи 181 0 181 0 0 0

Брчигово 198 195 3 0 0 0

Брда 40 40 0 0 0 0

Брезје 97 60 37 0 0 0

Булози 22 0 22 0 0 0

Бурати 85 68 16 0 0 1

Чадовина 49 49 0 0 0 0

Чавчићи 265 264 0 0 0 1

Чубрићи 67 61 6 0 0 0

Добраче 65 63 2 0 0 0

600
Добрашина 92 38 54 0 0 0

Добромеровићи 60 21 38 0 0 1

Доброушчићи 52 10 39 0 0 3

Дробнићи 160 0 158 0 2 0

Дуб 103 103 0 0 0 0

Думањићи 90 35 55 0 0 0

Ђедовићи 43 36 7 0 0 0

Феризовићи 59 0 54 0 5 0

Газије 79 79 0 0 0 0

Годомиље 103 72 31 0 0 0

Голубовићи 21 15 6 0 0 0

Гривци 58 0 57 0 0 1

Гучево 140 0 137 1 2 0

Гуждељи 99 0 99 0 0 0

Јаровићи 42 15 27 0 0 0

Јасенице 58 40 16 1 0 1

Камен 49 0 49 0 0 0

Карачићи 59 59 0 0 0 0

Копљевићи 103 103 0 0 0 0

Ковањ 487 381 103 0 0 3

601
Козарде 57 57 0 0 0 0

Козићи 105 91 11 0 0 3

Крамер Село 229 216 7 0 0 6

Крвојевићи 37 0 36 0 1 0

Кујунџијевићи 90 62 27 0 1 0

Кукавице 486 456 15 1 5 9

Кусуци 37 0 37 0 0 0

Лађевине 108 0 108 0 0 0

Лазе 178 158 20 0 0 0

Лепеница 140 104 36 0 0 0

Лубардићи 66 65 0 0 0 1

Љубомишље 98 97 0 0 1 0

Махала 46 39 7 0 0 0

Маравићи 31 0 31 0 0 0

Медна Лука 31 29 2 0 0 0

Месићи 96 17 79 0 0 0

Мислово 80 0 80 0 0 0

Мргудићи 30 29 0 0 0 1

Нахота 34 34 0 0 0 0

Обртићи 46 0 46 0 0 0

602
Округло 131 95 36 0 0 0

Орахово 65 65 0 0 0 0

Осово 318 149 169 0 0 0

Отричево 46 46 0 0 0 0

Пашић Кула 95 72 17 0 2 4

Павичина Кула 113 13 99 0 0 1

Пешурићи 34 0 34 0 0 0

Пијевчићи 94 0 92 0 0 2

Плање 37 10 27 0 0 0

Пљеско 97 0 97 0 0 0

Пљешевица 454 25 426 0 1 2

Подгај 73 0 73 0 0 0

Покривеник 54 54 0 0 0 0

Прибошијевићи 90 29 61 0 0 0

Припечак 250 244 0 0 0 6

Просјечено 57 57 0 0 0 0

Пуртићи 354 352 0 0 0 2

Радич 65 64 0 0 0 1

Рађевићи 57 11 46 0 0 0

Ракитница 170 170 0 0 0 0

603
Рибиоц 79 79 0 0 0 0

Рогатица 8,916 5,681 2,971 16 140 108

Русановићи 45 0 45 0 0 0

Сељани 474 155 314 0 5 0

Сјемећ 42 4 38 0 0 0

Сјеверско 100 0 100 0 0 0

Слап 80 80 0 0 0 0

Сочице 59 56 3 0 0 0

Стара Гора 221 64 157 0 0 0

Старчићи 125 59 64 0 2 0

Стари Брод 48 0 48 0 0 0

Стјенице 56 29 27 0 0 0

Стоп 73 73 0 0 0 0

Стрмац 151 121 29 0 1 0

Судићи 35 0 35 0 0 0

Суровићи 20 20 0 0 0 0

Шаторовићи 112 112 0 0 0 0

Шена Крена 53 26 27 0 0 0

Шетићи 137 110 26 0 1 0

Шљедовићи 46 46 0 0 0 0

604
 Шљивно 26 26 0 0 0 0

Штавањ 55 0 55 0 0 0

Трново 65 40 24 0 0 1

Варошиште 212 137 71 0 2 2

Враголови 179 161 18 0 0 0

Вратар 278 278 0 0 0 0

Вражалице 75 22 53 0 0 0

Врело 96 95 0 0 0 1

Врлазје 88 37 51 0 0 0

Загајеви 14 3 11 0 0 0

Загорице 30 0 30 0 0 0

Закомо 179 30 146 0 3 0

Зиличина 37 0 37 0 0 0

Жепа 462 450 3 0 7 2

Живаљевићи 94 69 25 0 0 0

Живаљевина 47 0 47 0 0 0

укупно 21,978 13,209 8,391 19 186 173

Извори
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама"

605
606
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ БРАТУНАЦ
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Братунац је
имала 33.619 становника, распоређених у 50 насељених места.
Национални састав

Становништво општине Братунац

година пописа 1991. 1981. 1971.

Муслимани 21,535 (64,05%) 17,349 (57,19%) 13,428 (50,64%)

Срби 11,475 (34,13%) 12,055 (39,74%) 12,820 (48,35%)

Хрвати 40 (0,11%) 41 (0,13%) 50 (0,18%)

Југословени 223 (0,66%) 545 (1,79%) 15 (0,05%)

остали и неПознато 346 (1,02%) 343 (1,13%) 200 (0,75%)

укупно 33,619 30,333 26,513

Национални састав по насељеним местима, 1991.

апсолутна етничка већина
Муслимани Срби

Национални састав становништва општине Братунац, по насељеним местима, према

попису из 1991.

насељено место укупно Муслимани Срби Хрвати Југословени остали

Абдулићи 327 325 0 0 0 2

Бањевићи 39 0 39 0 0 0

Биљача 655 629 17 1 7 1

607
Бјеловац 290 59 231 0 0 0

Бљечева 609 532 71 0 4 2

Бољевићи 415 0 415 0 0 0

Брана Бачићи 263 0 262 0 0 1

Братунац 7,695 4,311 3,037 32 159 156

Дубравице 388 0 386 0 0 2

Факовићи 162 33 122 0 6 1

Глогова 1,913 1,901 6 1 4 1

Хранча 701 542 152 0 1 6

Хрнчићи 1,226 1,222 0 0 0 4

Јагодња 286 284 0 0 0 2

Јакетићи 102 0 101 0 0 1

Јелах 24 0 23 0 0 1

Јежештица 503 0 497 1 0 5

Јошева 231 231 0 0 0 0

Коњевићи 998 975 8 0 4 11

Красановићи 532 358 153 0 5 16

Кравица 363 0 357 0 0 6

Липеновићи 226 0 223 0 3 0

Лозница 156 22 132 0 2 0

608
Магашићи 646 291 353 1 0 1

Михаљевићи 391 375 5 0 0 11

Млечва 200 0 195 0 4 1

Мратинци 288 70 218 0 0 0

Оћеновићи 50 0 49 0 0 1

Оправдићи 441 0 439 0 0 2

Пирићи 505 505 0 0 0 0

Побрђе 246 50 196 0 0 0

Побуђе 2,359 2,347 1 0 3 8

Подчауш 702 578 65 1 0 58

Полом 436 0 432 0 0 4

Раковац 537 278 258 0 0 1

Реповац 504 45 458 1 0 0

Сикирић 442 240 201 0 0 1

Слапашница 542 86 453 1 0 2

СтаНАТОвићи 206 0 206 0 0 0

Суха 988 849 127 1 11 0

Шиљковићи 91 0 90 0 0 1

Тегаре 605 383 222 0 0 0

Урковићи 1,095 1,091 0 0 0 4

609
 Витковићи 346 146 200 0 0 0

Вољавица 1,379 1,375 2 0 0 2

Вранешевићи 216 0 213 0 2 1

Загони 588 103 483 0 1 1

Залужје 624 621 0 0 2 1

Запоље 708 678 1 0 3 26

Жлијебац 380 0 376 0 2 2

укупно 33,619 21,535 11,475 40 223 346

Извори
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама".

610
Прилог број

СПИСАК РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА ПОЗНАТИХ КОМАНДИ 1. ЛАКЕ БРАТУНАЧКЕ

БРИГАДЕ, КОЈИ СУ ВРШИЛИ РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНА
БРАТУНАЦ, СРЕБРЕНИЦА, МИЛИЋИ, ВЛАСЕНИЦА И СКЕЛАНИ, ЗА КОЈЕ
ПОСТОЈЕ ИНДИЦИЈЕ ДА СЕ НАЛАЗЕ У СРЕБРЕНИЦИ

ФУНКЦИОНЕРИ И РУКОВОДИОЦИ

Адемовић Мулин, Церска.

Адемовић Ибрахим, Ђиле, Милићи.
Аљукић (Бече) Бешир, 1960, Неђељишта, Власеница.
Ахметовић (Мује) Муниб, 1969, Скугрић, Власеница
Бабјић (Омера) Рамо, 1936, Глогова, Братунац.
Бакар Бекир, Сребреница.
Бегић Азем, Сребреница.
Бегић (Азема) Хајрудин, Сребреница.
Бегић (Азема) Незир, Сребреница.
Бегић Садик, Лука, Сребреница.
Бегић др Сабит, Сребреница.
Беговић Изет, Глогова, Братунац.
Бектић Јусуф, Сребреница.
Бечировић (Бешира) Џемал, 1960, Братунац.
Гушић (Хамеда) Џевад, 1960, Братунац.
Гушић (Сулејмана) Изет, 1955, Братунац.
Даутбашић Исмет, Братунац.
Даутбашић Фајко, Власеница.
Дубучић (Салчина) Нијаз, 1948, Братунац.
Ђелиловић (Хамеда) Алија, 1957, Урковићи, Братунац.
Ђиндо Хасан, Власеница.
Ђожић Абид, Пусмулићи, Сребреница.
Ефендић (Бесима) Мурат, Сребреница.
Ефендић Хамед, Поточари, Сребреница.
Зубовић Сакиб - Кибо, Власеница.
Ибишевић Бесим, Добрак, Сребреница.
Ибрахимовиц (Раме) Хасиб, 1952, Бљечева, Братунац.

611
Имамовић Мустафа, Власеница.
Кавазбашић (Хусеина) Мирсад, 1954, Братунац.
Казић Ахмед, Сребреница.
Каровић Аднан, Поточари, Сребреница.
Коркутовић (Мехмедалије) Садо, Неђељишта, Власеница.
Коркутовић (Хамеда) Хамдија, Неђељишта, Власеница.
Кустура (Хусеина) Бахрет, 1950, Братунац.
Кубат (Смајила) Енвер, 1943, Братунац.
Махмутовић (Мује) Месуд, 1956, Абдулићи, Братунац.
Мемишевић (Хајдара) Нурија, 1966, Сасе, Сребреница.
Мемишевић Шачир, Сребреница.
Мујикић (Сејфулаха) Сабит, 1957, Братунац.
Мустафић Ибран, Поточари, Сребреница.
Мустафић Садик, Шушњари, Сребреница.
Османовић (Адема) Адил, 1960, Коњевића.Поље, Братунац.
Патковић Хусо, Власеница.
Пашагић Мурадиф, Сребреница.
Поробић Нурија, Сребреница.
Поробић Хусо, Сребреница.
Реџић Шабан, Каменица, Зворник.
Рустанбеговић Мухамед, Сребреница.
Салиховић Хамед, Поточари, Сребреница.
Салиховић Нусрет, Сребреница.
Селманагић Ризо, Сребреница.
Синановић Мевлудин, Братунац.
Сиручић (Нурије) Муниб, 1935, Братунац.
Смајловић Садик, Сребреница.
Суљић Раиф, Друм, Власеница.
Табаковић (Ибре) Омер, 1947, Братунац.
Тепић Мујо, Сребреница.
Турковић (Халила) Фадил, 1953, Назда, Милићи.
Устић (Енеса) Мехо, Сребреница.
Ферхатбеговић (Ибрахима) Мустафа, 1952, Братунац.
Хасанбеговић Мевлудин, Власеница.
Хасановић Фадил. Поточари, Власеница.
Хасановић Хамдија, Поточари, Сребреница.

612
Хасановић (Хасана) Хабиб, 1946, Братунац.
Хаскић Есад, Каменица, Зворник.
Хаџић (Ахмета) Сулејман, 1934, Братунац.
Хаџић Хусеин, Сребреница.
Хоџић (Сулејмана) Сенад, 1961, Братунац.
Џанић (Амира) Азем, 1941, Братунац.
Џанић (Изета) Неџад, 1960, Братунац.
Џанић (Хамдије) Нурија, 1944, Братунац.
Џанић(Хамдије)Салчин,1941,Братунац.
КОМАНДНИ САСТАВ
Авдић Џевад, Сребреница.
Адемовић Сидик, Шушњари, Сребреница.
Аљкановић Бехаија, Осатица, Сребреница.
Бајрамовић (Хасана ) Мујо, 1965, Власеница.
Барјактаревић Бего, Пусмулићи, Сребреница.
Барјактаревић Бешир, Пусмулићи, Сребреница.
Бектић Мујо, Осмаче, Сребреница.
Бектић Неџад - Поручник, Карачићи, Сребреница.
Велић Мехо, Осмаче, Сребреница.
Голић (Мустафе) Ејуб, 1958, Глогова, Братунац.
Дедић (Рамиза) Ејуб, 1957, Скугрић, Власеница.
Дедић Ибро, Скелани.
Дедић (Хасана) Фадил, 1961, Побуђе, Братунац.
Делић (Авде) Шабан, Кутузеро, Сребреница.
Ђожић Незир, Бајрамовићи – Пусмулићи, Сребреница.
Зебрић Незир, Глогова, Братунац.
Зукић (Салиха) Садик, 1955, Биљача, Братунац.
Ибрахимовић (Назифа) Идриз, 1947, Тегаре, Братунац.
Јашаревић (Фадиал) Илијаз, Власеница.
Јусуфовић Нурија, Сребреница.
Јусуфовић (Мухарема) Џемал, 1970, Коњевића Поље, Братунац.
Крџић Сакиб(или Атиф), Осмаче, Сребреница.
Кутловић др Исмет, Власеница.
Маљишевић (Расима) Есад, Градина, Власеница.
Меканић (Јакупа) Бећир, 1957, Бешићи, Власеница.
Мерџић (Шевке) Мустафа, 1957, Коњевића Поље, Братунац.

613
Мехољић (Хусеина), Хакија, Сребреница.
Мујић Сафет, Солоћуша, Сребреница.
Мујчиновић Сулејман.
Муминовић (Фахре) Велид, 1969, Коњевића Поље, Братунац.
Муминовић (Мумина) Мустафа, 1957, Коњевића Поље, Братунац.
Муминовић (Суље) Хамид, 1963, Урковићи, Братунац.
Муминовиоћ (Авде) Хасиб, 1968, Урковићи, Братунац.
Муминивић (Суље) Хашим, 1964, Урковићи, Братунац.
Муминовић (Шабхаза) Шабан, Урковићи, Братунац.
Мустафић Садик, Поточари, Сребреница.
Омеровић (Османа) Адил, 1963, Власеница.
Омеровић (Бајре) Сафет - Миш, Вољавица, Братунац.
Орић (Џемаила) Насер, Поточари.
Османовић Ибро – Били, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Јунуза) Мехо, 1960, Магашићи, Братунац.
Османовић (Јунуза) Шабан, 1956, Магашићи, Братунац.
Рамић (Салке) Исмет, 1947, Хранча, Братунац.
Салиховић (Авде) Бесим, 1957, Биљача, Братунац.
Салиховић (Авде) Хидан, 1968, Биљача, Братунац
Салиховић Хусо, Мочевићи, Сребреница.
Салиховић (Смајкана) Шемсудин, 1964, Мачеши, Власеница.
Синановић (Рахмана) Зихнија, Бјеловац, Братунац.
Синановић (Рахмана) Решид, 1949, Пирићи, Братунац.
Сирчо Атиф, Власеница.
Сулејмановић (Шабана) Мирсад, Скугрић, Власеница.
Сулејмановић Нусрет, Скелани.
Суљић Хајро, Гостиљ, Сребреница.
Тупковић(Мехмеда) Омер, Сребреница.
Турсуновић Зулфо, Сућеска, Сребреница.
Устић (Енеза) Акиф, 1948, Сребреница.
Хабибовић Адем, Сребреница.
Халиловић (Реџе) Рашид, Тегаре, Братунац.
Хасановић (Едхема) Бахрудин – Бјелац, Пирићи, Братунац.
Хоџич (Авде) Ферид, 1959, Друм, Власеница.
Хубалић Азем, Скелани.
Хукић (Хусе) Халид, 1967, Запије, Братунац.

614
Чикарић Мухамед, Каменица, Власеница.
Шабић (Вехбије) Веиз, 1966, Урковићи, Братунац.
Шабић (Вехбије) Велид, Урковићи, Братунац
НЕПОСРЕДНИ ИЗВРШИОЦИ
Авдић (Идриза) Сенахид, 1963, Глогова, Братунац.
Алиспахић Енвер, Јаглићи, Сребреница.
Алиспахић (Хамеда) Хамдија, Јаглићи, Сребреница.
Алић Абдулах – Дуле, Брезовица, Сребреница.
Алић (Ибрахима) Кадир, 1972, Тегаре, Братунац.
Алић Мехмед, Мочевићи, Сребреница.
Алић (Адема) Муниб, 1963, Мачеши, Власеница.
Алић (Мушана) Мехо, 1960, Мачеши, Власеница.
Аљукић (Сулејмана) Ибро, 1954, Неђељишта, Власеница.
Алић (Фазлије) – Циле, Тегаре, Братунац.
Арифовић (Хусеина) Изет, 1960, Хранча, Братунац.
Арифовић (Хусеина) Реџо, 1951, Хранча, Братунац.
Ахметовић (Орхана) Јусуф – Јука, 1960, Власеница
Ахметовић (Шабана) Сафет, 1965, Рашево, Власеница.
Ахметовић Харис – Хари, Братунац.
Адемовић (Адема) Осман, 1937, Ђиле, Власеница.
Ајшић Сабрија, Кутузеро, Сребреница.
Адемовић (Беге) Хасан, 1937, Ђиле, Власеница.
Адемовић (Хасана) Неџад, 1979, Ђиле, Власеница.
Ахметовић (Шерифа) Шефик, Глогова, Братунац.
Бајрић (Бајре) Шемсудин, 1967, Церска, Власеница.
Бегић Ахмо, Сребреница.
Бегић Бекир, Сребреница.
Бегић Идриз, Сребреница.
Бегић Медо, Сребреница.
Бегић Севдалија, Пирићи, Братунац.
Беговић Изет, Глогова, Братунац.
Бегзадић (Алије) Хајрудин, 1969, Пирићи, Братунац.
Бегзадић Салко, Сикирић, Братунац.
Бегзадић (Шахмана) Мехмедалија, Пирићи, Братунац.
Бечировић Салих, Неђељишта, Власеница.
Бечировић Мујо, Неђељишта, Власеница.

615
Бечировић (Мешана) Алага, 1966, Помол, Власеница.
Бечировић (Незира) Сафет, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Мехе) Мехмедалија, 1970, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Расима) Мевлудин, 1971, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Хабиба) Халид, 1964, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Рахмана) Шабхаз, 1966, Неђељишта, Власеница.
Бечировић Хасан, Сребреница.
Бечић Хајко, Поточари, Сребреница.
Бешић (Мехмеда) Хајрудин, 1960, Подчауш, Братунац.
Вејзовић (Суље) Сулејман, Јоховача, Милићи.
Велић (Ћамила) Чазим, 1971, Церска, Власеница.
Гобељић Ешреф, Братунац.
Геровић Алија, Глогова, Братунац.
Геровић Мевлудин, Глогова, Братунац.
Геровић Муса, Глогова, Братунац.
Геровић Рамиз, Глогова, Братунац.
Геровић Рамо, Глогова ,Братунац.
Геровић Хасан, Глогова Братунац.
Геровић Хусо, Глогова, Братунац.
Голић Мустафа, Глогова, Братунац.
Даутбашић (Раме) Јусо, Тегаре, Братунац.
Даутбашић Рифет, Бјеловац, Братунац.
Даутбашић (Рифета) Хасан, Бјеловац, Братунац.
Дедић (Хамдије) Неџад, 1961, Скугрић, Власеница.
Дедић (Незира) Нијаз, 1972, Стугрић, Власеница.
Дедић (Хамдије) Кемал, 1969, Скугрић, Власеница.
Делић (Селме) Сеад, 1966, Глогова, Братунац.
Делић (Алије) Смајо, 1960, Глогова, Братунац.
Дервишевић (Халида) Хамдија, 1952, Скугрић, Власеница.
Дервишевић (Шабана) Самир, 1972, Скугрић, Власеница.
Делић Рамиз, Бијело Поље, Сребреница.
Делић Ибро, Кутузеро, Сребреница.
Делић Бајазит, Солоћуша, Сребреница.
Делић Кирам, Солоћуша, Сребреница.
Дудић Мирсад, Осмаче, Сребреница.
Ђукић Самир.

616
Ђулак Суљо, Солоћуша, Сребреница.
Екмић Хајро.
Екмић Мидхат.
Екмић Џевад.
Екмић Рамиз.
Зукић Мулија.
Зукић (Мухарема) Мустафа, Поточари, Сребреница.
Зукић Осман, Биљача. Братунац.
Зукић Сабит, Биљача, Братунац.
Зукић Хусо, Поточари, Сребреница.
Ибишевић Есад, Глогова, Братунац.
Ибрахимовић (Ибрахима) Ахмо – Хепа, 1970, Мочила, Братунац.
Ибрахимовић (Бекте) Бего – Аустрија, 1959, Сребреница.
Ибрахимовић (Назифа) Идриз, 1947, Тегаре, Братунац.
Ибрахимовић (Омера) Осмо, 1962, Магашићи, Братунац.
Ибрић (Мује) Алија – Курта, 1947, Пирићи, Братунац.
Јахић (Салкице) Вехбија, Скендеровићи, Сребреница.
Јашаревић(Фејзе) Хусеин, 1964, Маћеши, Власеница.
Јусуфовић (Хусеина) – Грбо
Јусуфовић (Омера) Џемаил, 1966, Маћеши, Власеница.
Каменица Бекто, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Муниба) Авдо, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Муниб, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Рамиз, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Џемаил, Јаглићи, Сребреница.
Карић Смајо.
Киверић (Ибиша) Есма, 1951, Бјеловац, Братунац.
Курјак (Мује) Асим, 1975, Церска, Власеница.
Малагић Мујо, Лозничка Ријека, Братунац.
Малагић (Мује) Мирсад, Лозничка Ријека, Братунац.
Малагић (Хилме) Хајрудин, 1945, Осмаче, Сребреница.
Мамутовић Насир.
Мандић Ибрахим, Поточари, Сребреница.
Мартић Бехаија.
Мемишевић Алија.
Мехмедовић Амир – Геза.

617
Мехмедовић (Мустафе) Кемал – Кемо, Пале, Сребреница.
Мехмедовић Харис – Хари.
Муратовић (Рашида) Есад, 1961, Нурићи, Милићи.
Муратовић (Нурије) - Шпицо, Бљечева, Братунац.
Мехмедовић (Мурадифа ) Рамиз, 1967, Маћеши, Власеница.
Мустафић (Салке) Селим, 1971, Скугрићи, Власеница.
Мујчиновић (Ибре) Сулејман, 1957, Побуђе, Братунац.
Мухаремовић (Хусеина) Хасан, 1967, Побуђе, Братунац.
Мушкић (Хусе) Муниб, 1954, Церска, Власеница.
Мехмедовић (Хакије) Рамиз, 1971, Роваши, Власеница.
Муратовић (Омера) Џемо, Нурићи, Власеница.
Малнић Мевлудин.
Мемишевић (Мехмеда) Зулфо, 1968, Бешићи, Власеница.
Мемишевић (Махмута) Азем – Фаца, 1957, Бешићи, Власеница.
Маловић (Емина) Ифет, 1967, Ђиле, Власеница.
Маловић (Емина) Рифет, 1967, Ђиле, Власеница.
Мујић Асим, Солоћуша, Сребреница.
Мујић Ибрахим, Сребреница.
Мујкић Реуф, Солоћуша, Сребреница.
Мемић Јунуз, Коњевића Поље, Братунац.
Мујкановић Бехадин, Сребреница.
Мујкановић Ибро, Сребреница.
Мујкановић Сенад, Сребреница.
Мукић Нисвет.
Мулалић Сарија, Бајрамовићи, Сребреница.
Муратовић Мујчин, Загони, Братунац.
Муратовић Зејнеб, Загони, Братунац.
Муратовић Муриз, Бљечева, Братунац.
Мустафић Фикрет, Братунац.
Мехмедовић Исмет.
Мусић Фикрет, Каменица, Зворник.
Нукић (Саде) Алија, 1968, Скугрић, Власеница.
Османовић (Мехе) Мушан, 1967, Маћеши, Власеница.
Османовић (Сафета) Осман, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Реџо (или Џевад), Гостиљ, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Џемал, 1965, Скугрић, Власеница.

618
Османовић (Дервиша) Хамед, 1961, Побуђе Братунац.
Османовић (Синана) Ибро, Нурићи, Власеница.
Османовић (Османа) Мухидин – Брацо, 1963, Штедрић, Власеница.
Омеровић Смаил – Феро.
Омеровић Мевлудин – Пики.
Омеровић Мујо, Каменица, Зворник.
Омановић Мехмедалија, Солоћуша, Сребреница.
Орловић Абид.
Османовић Сеад, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Хајрудин, 1962, Магашићи, Братунац.
Османовић (Муниба) Неџиб, 1969, Магашићи, Братунац.
Османовић (Муниба) – Цврко.
Османовић (Хакије) - Тузло
Османовић (Хакије) . Чичо.
Османовић Андрија (?)
Отановић Мидхат – Мијач, Сребреница.
Омеровић Медо, Каменица, Власеница.
Омеровић- Цртан, Каменица, Власеница.
Опмеровић Шаћир, Каменица, Власеница.
Османовић (Ибрахима) Хајро.
Орић Мехо, Бљечева, Братунац.
Палић (Шабана) Адем, 1950, Кивача, Хан Пијесак.
Ризвановић Нуриф.
Риџић Ариф.
Салиховић Авдо, Братунац.
Салиховић (Авде) Адил, 1960, Биљача, Братунац.
Салиховић (Раме) Едхем, 1945, Биљача, Братунац.
Салиховић Јусо, Братунац.
Салиховић (Рифата) Кирам, 1972, Биљача, Братунац.
Салиховић (Едхема) Мидхат, 1969, Биљача, Братунац.
Салиховић Рифет.
Салиховић Сеад.
Салиховић (Едхема) Фикрет, 1970, Биљача, Братунац.
Салчиновић (Беурета) Ибрахим.
Салчиновић (Абдурахмана) Мурат.
Сејменовић (Алије) Џемал, 1961, Роваши, Власеница.

619
Сејменовић (Шабана) Алија, 1960, Роваши, Власеница.
Сејменовић (Алије) Емин, 1957, Роваши, Власеница.
Селимовић (Џемала) Едо, 1971, Скугрићи, Власеница.
Селимовић (Џемала) Заим, 1968, Скугрићи, Власеница.
Синановић (Сафета) Зијад, 1969, Пирићи, Братунац.
Синановић (Рахмана) Муриз, 1963, Лозница, Братунац.
Синановић (Сафета) Неџад, Бјеловац, Братунац.
Синанови Рахман, Лозница, Братунац.
Синановић (Сафета) Сеад, 1956, Братунац.
Синановић (Мехмеда) Сенада – Беба, Братунац.
Синановић (Едхема) Хајрудин, 1965, Пирићи, Братунац.
Синановић (Сафета) Џевад, 1961, Пирићи, Братунац.
Синановић Шухра, Бјеловац, Братунац.
Смаиловић (Ибрахиам) Кемо, Тегаре, Братунац.
Смаиловић (Хашима) Мехидин, Јаглићи, Сребреница.
Смаиловић(Бекте) Мирсад, Јошева. Братунац.
Сулејмановић (Мује) Вахид, 1966, Урковићи, Братунац.
Сулејмановић (Мује) Ибрахим, 1954, Глогова, Братунац.
Сулејмановић (Шабана) Ибро , 1957, Роваши, Власеница.
Сулејмановић Мевлудин, Братунац.
Сулејмановић (Мује) Муниб, 1953, Урковићи, Братунац.
Сулејмановић Јусуф, Братунац.
Сулејмановић Шефкет.
Суљић Авдо.
Суљић Јусуф.
Суљић Мидо.
Суљић Мирсад.
Сиљић Насир.
Суљић Рефик, Гостиљ, Сребреница.
Суљић Садик – Словенац, Пале, Сребреница.
Суљић Сабахудин, Сребреница.
Суљић (Хусеина) Сулејман.
Суљић Фадил.
Суљић Фахро.
Суљић Фикрет.
Суљић Хамдија.

620
Хајдаревић (Мехмедалије) Мирсад, 1974, Неђељишта, Власеница.
Хајдаревић Невзет, Солоћуша, Сребреница.
Хајдаревић Мехмед, Солоћуша, Сребреница.
Хакић Шабанија, Грабић, Власеница.
Халиловић (Ибре) Осман, 1963, Тегаре, Братунац..
Халиловић Реуф, Гостиљ, Сребреница.
Халиловић (Хасана) Салих, 1938, Тегаре, Братунац.
Халиловић (Мехмеда) Севдалија, 1971, Тегаре, Братунац.
Халилхоџић Хајрудин, Мочевићи, Сребреница.
Халиловић Хусо.
Халиловић (Едхема) Мевлудин – Кико, 1963, Пирићи, Братунац.
Хасановић Мирза, Сасе, Сребреница.
Хасановић (Мехмеда) Хамед, Бучје, Сребреница.
Хасановић (Едхема) – Кокан, Пирићи, Братунац.
Хасановић Хасан, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Рифет, 1970, Пирићи, Братунац.
Хасановић Мешо, Солоћуша, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Сабахудин, 1938, Пирићи, Братунац.
Хасановић Суад, Солоћуша, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Фахрудин, 1965, Пирићи, Братунац.
Хасановић Хајрудин, Мачеши, Власеница.
Хасановић (Мехмеда) Ћамил, 1947, Глогова, Братунац.
Хасановић (Едхема) Шабан, 1958, Пирићи, Братунац.
Хиркић Мехо, Кутузеро, Сребреница.
Хиркић Алија- Киљара, Кутузеро, Сребреница.
Хурић Зулфо, Д. Садићи, Власеница.
Хиркић (Махмута) Хасан, Кутузеро, Сребреница.
Хоџић Мулага, Бабуљице, Сребреница.
Хусеиновић Аљо – Колошчура, Глогова, Братунац.
Хусеиновић (Хашима) Хусеин, 1963, Скугрићи, Власеница.
Хусић Веказ.
Челебић (Мује) Хасиб, 1958, Церска, Власеница.
Челебић (Хамеда) Хамдија, 1962, Церска, Власеница.
Ћосић Мехо.
Шаћировић (Идриза) Салих, 1961, Хранча, Братунац.
Шаћировић (Захида) Мујо, 1957, Хранча, Братунац.

621
Шаћировић (Емина) Мујо, 1949, Хранча, Братунац.
Шиљковић (Буљкана) Ибро, 1966, Неђељишта, Власеница.Братунац, 12.07.1995.

622
 ***
Прилог број
КОМАНДНИ КАДАР 8. ОПЕРАТИВНЕ ГРУПЕ "СРЕБРЕНИЦА" АРМИЈЕ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ДО 07. МАРТА 1994. ГОДИНЕ784

КОМАНДА 8. ОПЕРАТИВНЕ ГРУПЕ "СРЕБРЕНИЦА"

Јединица постоји од 20.05.1992. године под називом Штаб територијалне одбране
Сребреница – односно Штаб оружаних снага Сребреница, која је легализована Одлуком
Штаба Врховне команде оружаних снага Босне и Херецеговине, стр. пов. Бр. 14/76-8 од
03.10.1993. године. Под називом 8. оперативна група "Сребрениац" је од 01.01.1994.
године (наредба Штаба Врховне команде оружаних снага Репулике Босне и Херцеговине
стр. Пов. Бр. 14/75-156/93 од 01.01.1994. године). Командно место у Сребреници.
Орић Џ. Насер, командант од 20.05.1992.
Устић Е. Акиф, заменик команданта од 20.05. до 13.10.1992.
Турсуновић С.Зулфо, члан Штаба од 20.05.1992. до 14.10.1992. и заменик команданта од
14.10.1992...
Тичић М. Ахмо, члан Штаба од 20.05. до 1992. до 29.04.1993.
Фејзић Х. Хамдија, члан Штаба од 20.05.1992. до 14.10.1992.
Ђозић С. Шефкет, члан Штаба од 20.05.1992. до 14.10.1992 и начелник за морално-
политчки рад, информисање и верска питања од 15.07.1993. године.
Богиловић Бећир, члан Штаба од 20.05.19992. до 14.10.1992. у начелник за обавештајно-
безебдносне послове од 16.04. 1993. до 29.04.1993. године.
Крџић О. Атиф, члан Штаба од 26.05.1992. до 10.01.1994. и референт безебдности од
10.01.1994.
Бектић Р. Неџад, члан Штаба од 26.05.1992. до 29.04.1993. и начелник за обаештајно-
безбедносне послове од 29.04.1993. до 10.01.1994. године и помоћник команданта за
безбедност од 10.01.1994. године.
Табаковић Ш. Сенахид, члан Штаба од 26.05.1992. до 29.04.1993. године.
Османовић С. Осман, начелник Штаба од 03.09.1992. до 05.02.1993. године.
Бечировић О. Рамиз, руководилац ресора за мобилизацију и регрутне послове од
17.09.1992. до 14.10.1992, начелник за оперативно-наставне послове од 14.10.1992. до
05.02.1993. и начелник Штаба од 05.02.1993. године.

784
Прилог за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговине, Команда 8. ОГ "Сребреница"стр. пов.
бр. 69/94, 07.03.1994.

623
Смајић Х. Ибрахим, начелник за позадину и материјално-техничка средства од
17.09.1992. до 10.01.1994. и помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године.
Машић А. Нијаз, начелник за морално-политички рад, информисање и верска питања од
17.09.1992. до 16.04.1993., референт општих послова од 16.04.1993. до 10.01.1994. и
помоћник команданта за морал, информативно-пропагандни рад и верска питања од
10.01 1994. године.
Алић Х. Хамед, руководилац ресора за везу од 17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Мујкановић Недрет, руководилац ресора за медицинску и социјалну заштиту од
17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Мухић Р. Адил, руководилац ресора за оперативно-наставне послове од 17.09.1992. до
14.10.1992. и начелник за везу од 14-10.1992. до 10.01.1994. године.
Салиховић М. Хамед, начелник за обавештајно-безбедносне послове од 17.09.1992. до
16.04.1993. године.
Џановић Б. Хазим, начелник за инжињерију од 17.09.1992. до 10.01. 1994. године.
Хабибовић М. Неџиб, референт општих послова од 17.09.1992. до 10.01.1994. и референт
за логистику од 10.01.1994. године.
Салиховић М. Мустафа, записничар од 17.09.1992. до 30.04.1993. године.
Салиховић Х. Фахрудин. начелник за морално-политички рад,информисање и верска
птања од 16.04.1993. до 15.07.1993. године.
Сулејмановић К. Садик, записничар од 30.04.1993. до 10.01.1994. и референт општих
послова од 10.01.1994. године.
Мехмедовић Х. Амир, помоћник начелника за оперативно наставне послове од
16.04.1993. до 10.01.1994. и референт за оперативно-наставне послове од 10.01.1994.
године.
Манџић И. Смајо, начелник за оперативно-наставне послове од 05.02.1993. до
10.01.1994. и помоћник начелника за оперативно.наставне послове до 10.01.1994.
године.
Салиховић М. Екрем, помоћник начелника Штаба за обавештајне послове од 10.01. 1994.
године.
Дудић Ш. Мирсад, начелник инжињерије од 10.01- 1994. године.
Јахић С. Сенахид, начелник ВИКГ од 10.01.1994. године.
Османовић Н. Хазим, ваздухопловни официр за навођење од 10.01.1994. године.
Ризвановић М. Амир, ваздухопловни официр уа везу од 10.01.1994. године.
Халиловић М. Зулфо, начелник АБХО од 10.01.1994. године.
Бечировић О. Ибрахим, начелник везе од 10.01.1994. године.

624
Салиховић С. Шемсудин, референт за оперативно-наставне послове од 10.01.1994.
године.
Мујчиновић И. Сулејман, помоћник команданта за попуну и персоналне послове од
10.01.1994. године.

280. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА

Јединица настала од ранијег Територијалног одреда Поточари, касније Бригада Поточари

по Олдуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов.
бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Дана 01.01.1994. године у њен састав улазе чете
Солоћуша и Бајрамовићи из састава Самосталниг батаљона "Сребреница" и
диверзантско-извиђачки вод, који су постојали по одлуци од 03.10.1993. до 01.01.1994.
Назив 280. источнобосанска лака бригада добила је 01.01.1994. године наредбом
Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-
156/93. Локација – Поточари.
Орић Насер, командант Територијлног одреда Поточари од 17.04.1992. до 20.05.1992.
године.
Салиховић Екрем, заменик команданта Територијалог одреда Поточари од 17.04.1992. до
20.05.1992. године и командант Територијалног одреда Поточари од 20.05.1992. до
14.10.1992. године. и командант Бригаде Поточари од 14.10.1992. до 08.12.1992. године.
Манџич Смајо, заменик команданта Територијалог одреда Поточари од 20.05.1992. до
14.10,1992. и командант Бригаде Поточари од 08.12.1992. до 05.02.1993.године.
Хасановић Хајрулах, командант Бригаде Поточари од 05.02.1993. до 05.03.1993. године и
помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994. године
Манџич Ибрахим, командант Бригаде Поточари од 05.03.1993. до 10.01.1994 и
командант 280. источнобосанске лаке бригаде до 10.01.1994. године.
Адемовић Сидик, помоћник команданта за морал од 02.12.1992. године
Пашалић Салих, помоћник команданта за безбедност од 02.12.1992. до 24.03,1993.
године.
Пашић Хазим, помоћник команданта за безбедност од 24.03.1993. до 10..01.1994. године.
Шабановић Назир, помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994. године
Хидић Ћамил, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године
Јусић Алија, помоћник команданта за морал од 10.01.1994. године.
Малић Суад, помоћник команданта за попуну и персоналне послове од 10.01.1994.
године.
281. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА

625
Настала је од раније јединице Територијалног одреда "Сућеска", односно Бригаде
"Сућеска" и чета Липовац и Кутузеро из Самосталног батаљона "Зелени Јадар", које су
постојале по Одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине
стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Под овим именом формирана 31.01.1994.
године.
Бечировић Рамиз, командант Територијалог одреда "Сућеска" од 17.04.1992. до
02.05.1992. и заменик команданта Територијалног одреда "Сућеска" од
02.05.1992. до 17.09.1992. године.
Авдић Хајрудин, командант Територијалног одреда "Сућеска" од 02.05.1992. до
01.07.1992. године и помоћник команданта за морал, информативно-
пропагандне послове и верска питања.
Турсуновић Зулфо, командант Територијалог одреда "Сућеска" од 01.07.1992.
до 14.10.1992. и командант Бригаде "Сућеска" од 14.10.1992. до 10.01.1994. и
командант 281. источнобосанске бригаде од 10.01.1994. године.
Бектић Мујо, заменик команданта Територијалног одреда "Сућеска" од
17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Хусејиновић Авдо, заменик команданта Територијалне одбране Сућеска од
18.01.1993. до 10.01.1994. године и 281. источнбосанске бригаде од 10.01.1994.
године..
Салиховић Зулфо, помоћник команданта за безбедност од 10.11.1992. до
10.01.1994. године.
Бектић Енез, помоћник команданта за попуну и персоналне послове.
Ахметовћ Абдулах, помоћник команданта за безбедност.
Бектић Ферид, помоћник команданта за логистику.

626
 282. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА

Јединица је формирана у Сребреници 01.01.1994. године по наредби

Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине
стр.пов. бр. 14/75-156/93. Насатала је од ранијих јединица: Бригада "3.
мај" Крагљивода, Самостални батаљон "Зелени Јадар", Батаљон "5. јули"
Токољаћи, Самостални батаљон "Осмаче" и чете "Казани" из
Самосталног батаљона "Сребреница" и диверзантско-извиђачких
оделења, које су постојале по одлуци Врховне команде оружаних снага
Републике Босне и Херцегобине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993.
године. Седиште у Сребреници.
Територијална одбрана и Бригада "3.мај" Крагљивода
Бектић Неџад, командант Територијалног одреда "Крагљивода"и и
Бригаде "3.Мај" Крагљивода од 03.05.1992. до 14.10.1992. године.
Манџић Шефик, заменик команданта од 03.05.1992. до 05.10.1992.
године
Дудић Ибро, заменик команданта од 05.10.1992. до 14.10.1992.и
помоћник команданта за оперативно-наставне послове од 24.03.1993. до
10.01.1994. године.
Бектић Расим, помоћник коаманданта за позадину од 03.05.1992. до
10.10.1994. године
Османовић Хазим, командант Бригаде "3. мај" Крагљивода од 14.10.1992.
до 10.01.1994. године.
Манџић Ибрахим, помоћник командант за морал од 14.10.1992. до
10.01.1994. године.
Јусуфовић Азем, помоћник команданта за безбедност 15.11.1992. до
10.01.1994. године.
Сулејмановић Нусрет, референт општих послова од 14.10.1992. до
10.01.1994. године
Авдић Един, помоћник команданта за везу од 11.11.193. до 10.01.1994.
године.
Самостални батаљон "Зелени Јадар"
Суљић Сулејман, командант од 26.01.1993. до 10.01.1994. године.
Хиркић Незир, заменик команданта од 26.01.1993. со 10.01.1994. године.

627
Бајрактаревић Хајрудин, помоћник команданта за морал од 26.01.1993.
до 10.01.1994. године.
Самостални батаљон "Осмаче" и Територијални одред "Осмаче"
Крџић Атиф, командант Територијалног одреда "Осмаче" од 17.04.1992.
до 13.10.1992 и командант Самосталног батаљона "Осмаче" од
14.10.1992. до 22.11.1992. године.
Дудић Мирсад, замениик команданта од 17.04.1992. до 14.10.1992 и
командант Самосталног батаљона "Осмаче" од 22.11.1992. до 29.04.1993.
Делић Ејуб, командант од 29.04.1993. до 10.01.1994. године.
КрџићНазиф, помоћник команданта за морал од 14.10.1992. до
10.01.1994. године.
Самостални батаљон "5. јули" Токољаћи
Селимовић Теуфик, командант од 08.12.1992. до 06.03.1993. године.
Смајловић Мухамед, команадант од 06.03.1993. до 19.03.1993. године.
Мустафић Мурат, командант од 19.03.1993. до 18.04.1993. године .
Чивић Вејсил, командант од 18.04.1993. до 10.01.1994. године
Смајић Хамдија, помоћник за морал од 08.121992. до 10.01.1994. године.
Команда 282. источнобосанске лаке бригаде
Дудић Ибро, командант од 10.01.1994. године.
Суљић Сулејаман, заменик команданта од 10.01.1994. године.
Авдић Един, начелник Штаба од 10.01.1994, године.
Крџић Назиф, помоћник команданта за попуну и персоналне послове од
10.01.1994. године.
Смајловић Суад, помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994.
године.
Бектић Расим, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године.
Барјактаревић Хајрудин, помоћник команданта за морал, информативно-
пропагандну делатност и верска питања од 10.01.1994. године.

283. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА

Формирана је наредбом Врховне команде оружаних снага Репулике

Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93 осд 01.01.1994. године.
Настала је од ранијих јединица: Самостални батаљон "Скендеровићи",
Самостални батаљон "Бијјег", Самостални батаљон "Вољавица" и чете
"Сребреница" и "Стари Град" из Самосталног батаљона "Сребрениац",

628
које су постојале по одлуци Врховне команде оружаних снага Републике
Босне и Херцеговине стр.пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Седиште
у Сребреници.
Самостални батаљон и Територијални одред "Скендеровићи"
Алић Фахрудин, командант Териоријалног одреда "Скендеровићи" од
29.04.1992. од 06.05.1992. године.
Хасановић Алмаз, командант Територијалног одреда "Скендеровићи" од
06.05.1992. до 19.05.1992. године.
Табаковић Сенахид, командант Територијалног одреда "Скендеровићи"
и Самосталлног батаљона "Скендеровићи" од 19.05.1992. до 29.04.1993.
године.
Хасановић Незир,вршилац дужности команданта "Самосталног батаљона
"Скендеровићи" од 16.011993. до 27.02.1993. године.
Салиховић Хусо, вршилац дужности команданта Самосталног батаљона
"Скендеровћии" 27.02.1993. до 29.04.1993. и команданта од 29.04.1993.
до 10.01.1994. године.
Ибрић Јусо, помоћник команданта аз морал од 14.10.1993ж2. до
10.01.1994. гдоине.
Самостални батаљон и Таериторијални одред "Биљег"
Тихић Ахмо, Командант Територијалног одреда "Биљег" 21.05.1992. до
14.10.1992. и командант Самосталног батаљона "Биљег" од 14.10.1992.
до 29.04.1993. године.
Тихић Даут, командант Самосталног батаљон "Биљег" од 29.04.1993. до
10.01.1994. године.
Манџић Несиб, помоћник команданта за морал од 14.10.1992. до
29.04.1993. године.
Хрустановић Хазим, помоћник команданта за морал од 29.04.1993. до
10.01.1994. године.
Самостални батаљон "Вољавица"
Џанановић Хазим, командант од 11.12.1992. до 14.01.1993. године.
Салиховић Мидхат, командант од 14.01.1993. до 16.02.1993. године
Омеровић Сафет, командант од 16.02.1993. до 10.01.1994. године.
Алић Зајко, помоћник команданта за морал од 11.12.1992. до 14.01.1993.
године.
Нусић Мухарем, помоћник команданта за морал од 14.01.1993. до
16.02.1993. године.

629
Цврк Фикрет, помоћник команданта за морал од 16.02.1993. до
01.06.1993. године.
Омеровић Мирзет, од 01.06.1993. до 10.01.1994. године.
Команда 283. источнобосанске лаке бригаде
Салиховић Хусо, командант од 10.01.1994. године.
Мујкић Азмир, заменик команданта од 10.01.1994. године.
Џанановић Хазим, начелник Штаба од 10.01.1994. године.
Тихић Бего, помочник команданта за попуну и персоналне послове од
14.10.1994. године.
Кулаглић Амир, помоћник команданта за морал, информативно-
пропгандну делатност и верска питања.
Сулејмановоћ Незир, помоћник команданта за логистику до 14.01.1994.
годне.
Алић Зајко, помоћник команданта за безбедност од 14.01.1994. године.

284. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА

Формирана је 10.01.1994. године Одлуком Врховне команде оружаних

снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93 од
01.01.1993. године. Насатала је до ранијих јединица:114.
источнобосанска бригада, Први церански одред и Шести одред
"Камениц", које су верификоване по Одлуци Врховне команде оружаних
снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993.
године. Седиште у Сребреници.
Теритроијални одред "Коњевић Поље" и 114. источнобосанска бригада
Шабић Велид, командант Територијалног "Коњевић Поље" од
09.05.1992. до 14.05.1992. и командант 114. источнобосанске бригаде од
14.05.19192. до 21.01.1993. и од 10.04.1993. до 10.01.1994. године.
Шабић Веиз, командант 114. источнобосанске бригаде од 21.01.1993. до
10.04.1993. године.
Ибрахимовић Енес, командант Првог одреда 114. источнобосанске
бригаде од 15.07.1992. до 10.11.1992. и помоћник команданта за
безбедност од 15.07.1992. до 10.01.1994. године
Мехић Мехмедаија, командант Првог одреда 114. источнобосанске
бригаде од 10.11.1992. до 10.01.1994. године.

630
 Мујчиновић Сулејман, командант другог одреда 114. источнобосанске
бригаде од 15.07.1992. године785.
Омеровић Асим, начелник везе од 15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Ибрахимовић Велид, помоћник команданта за оперативно-наставне
послове од 15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Мујановић Смајо, начелник санитетске службе од 15.07.1992. до
10.01.1994. године.
Мујановић Исмет, помоћник команданта за позадину од 15.07.1992. до
10.01.1994. године.
Дедић Есад, помоћник команданта за морал, и верска питања од
15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Велић Зејнил, референт за опште послове од 15.07.1992. до 10.01.1994.
године.
Територијални одред "Власеница " и Први церански одред
Хоџић Ферид, командант Територијалног одреада "Власеница" од
22.04.1992. до 09.02.1993. године.
Меканић Бечир, командант Првог церанског одреда од 27.071992. до
27.10.1992. године.
Салиховић Шемсудин, командант Првог церанског одреда од 27.10.1992.
до 10.01.1994. године.
Сулејмановић Мирсад, заменик команданта Првог церанског одреда од
27.10.1992. до 13.03.1993. године.
Мехмедовић Незир, помоћник команданта за морал и верска питања
од27.10.1992. до 10.01.1994. године.
Дурмић Мевлудин, начелник полиције од 27.10.1992. до 06.02.1993.
године.
Адемовић Мумин, начелник безбедности од 27.10.1992. године до
06.02.1993. године.
Увалић Хусеин, начећник санитетске службе од 27.10.1992. до
15.05.1993. године.
Берибић Ибро, референт за материјално-техничка средства од 27.10.1992.
до 10.01.1994. године.

785
У документу "Подаци за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговиен" стоји
да је у исто време био и начелник Штаба у 114. источнобосанској бригади.

631
Авдић Мурат, референт техничке службе од 27.10.1992. до 10.01.1994.
године.
Авдић Велид, референт за опште послове од 27.10.1992. до 13.03.1993.
године.
Кичић Енес, реферет интенданстке службе од 27.10.1992. до 06.02.1993.
године.
Теритоеијални одред "Каменица " и Шести одред "Каменица"
Реџић Шабан, командант територијалног одреда "Каменица" од
06.04.1992. године до 28.07.1992. године.
Хаџиавдић Санахудин, команадант Шестог одреда "Каменица" од
28.07.1992. до 25.09.1992. године.
Мехмедовић Есад, командант Шестог одреда "Каманица" од 25.09.1992.
до 18.10.1992. године.
Чикарић Мухамед, команданат Шестог одреад "Каменица" од 18.10.1992.
године до 29.01.1993. године.
Суљић Касим, командант Шестог одреда "Каменица" од 29.01.1993. до
10.01.1994. године.
Мехмедовић Рифет, заменик команданта од 20.10,1992. до 10.02.1993.
године.
Селимовић Нуриз, заменик команданта од 10.02.1993. до 10.01.1994.
године.
Салиховић Сеад, помоћник команданта за оперативно-наставне послове
од 10.02.1993. до 10.01.1994. године.
Мехедовић Рифет, помоћник команданта за морал од 10.02.1993. до
10.01.1994. године.
Бајрамовић Ахмо, помоћник команданта за позадину од 10-02.1993. до
10.01.1994. године.
Команда 284. источнобосанске лаке бригаде
Шабић Веиз, командант од 10.10.1994. године.
Суљић Касим, заменик команданта до 10.01.1994. године.
Дедић Ејуб, начелник Штаба до 10.01.1994. године.
Мајсторовић Ибрахим, помоћник команданта за попуну и персоналне
послове.
Бечировић Џемаил, помоћник команданта за морал, информативно-
проагандну делатност и верска питања од 10.01.1994. године.
Дедић Фадил, помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994. године.

632
Бајрамовић Ахмо, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994.
године.

САМОСТАЛНИ БРДСКИ БАТАЉОН "СРЕБРЕНИЦА"

Формиран 10.01.1994. године у Сребреници по наредби Врховне команде

оружаних снага Републике Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 17/75-
156/93 од ранијих јединица: Самостални батаљон "Глогова", Самостални
батаљон "Лука" и део 16. муслиманске бригаде, које су верификоване по
одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године.
Самостални батаљон "Глогова"
Голић Ејуб, командант од 14.12.1992. до 19.01.1994. године.
Јунузовић Реџо, заменик команданта од 14.12.1992. до 27.01.1993.
године.
Мерџић Незир, заменик команданта од 27.01.1993. до 10.01.1994. године.
Територијални одред и Самостални батаљон "Лука"
Хабибовић Самир, командант од 09.05.1992. до 08.06.1992. године.
Дураковић Мутафа, командант од 08.06.1992. до 14.10.1992. године.
Зејниловић Шефик, заменик команданта од 09.05.1992. до 14.10.1992. и
помоћник команданта за морал од 14.10.1992. до 10.01.1994. године.
Хабибовић Хамдија командант батаљона од 14.10.1992. до 10.01.1994.
године.
Команда Самосталног батаљона "Сребреница"
Голић Ејуб од 10.01.1994. године.
Омеровић Сафет, заменик команданта од 10.01.1994. године.
Ајкановић Хусеин, помоћник команданта за морал, идеолошко-
пропагандну делатност и верска питања до 10.01.1994. године.
Ибрић Јусо, помоћник команданта за обавештајно-извиђачке послове до
14.01.1994. године.
Мерџић Незир, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године.
Голић Азмир, помоћник команданта за обавештајно-безедносне послове
од 10.01.1994. године.

633
634
 Прилог број

МЕЂУ САХРАЊЕНИМА У ПОТОЧАРИМА ПРЕЖИВЕЛИ,

ОНИ КОЈИ СУ ПОГИНУЛИ ПРЕ ДОГАЂАЈА У СРЕБРЕНИЦИ
И ОНИ КОЈИ СУ ЧИНИЛИ ЗЛОЧИНЕ786

Необориве чињенице

Неупоредиво су веродостојнији подаци који се налазе у документацији о

ексхумираним телима из више масовних гробница. Посебно су значајне
примарне масовне гробнице, које је за потребе Трибунала истраживао
Дин Менинг. По њему то су: Церска (150 тела), Нова Касаба 1996. има 4
гробнице (33 тела), Ораховац: лажета 1 (130) и лажета 2 (243), Брањево
(132), Нова Касаба 1999. (57), Глогова 1 (191) и Глогова 2 (139) Козлук
(340), Коњевић Поље 1 (9) и Коњевић Поље 2 (3), Брана код Петковаца
(234), Липље 2 (158).
Укупно су у наведеним гробницама, према овим подацима пронађени
посмртни остаци 1824 тела. У експертизи Дина Менинга ексхумирано је
1.883 тела. Од откопаних тела утврђено је да је мушкараца 1.656. А само
једна женска особа. За остале није утврђен пол. У истој експертизи је
утврђено да су масовна убиства извршена у Церској, Кравици, Ораховцу,
Брани код Петковаца, војној економији Брањево, Пилици и Козлуку.
У тужбама Трибунала те бројке су знатно другачије и веће. Тако је по
Тужилаштву на истим локацијама убијено између 4.900 и 6.700
муслимана (у Кравици је наводно убијено 1.000-1.500, Брањеву 1.200-
1.500, Ораховцу, обе лажете 1.000, Брани код Петковаца 1.000, итд).
Према изјавама њихових сведока, муслимана, који изјављују да су
видели и преживели егзекуцију, број жртава се повећава. По њима
убијено је 2.500 лица више од највеће цифре Трибунала. То значи око
9.200 стрељаних, што чак ни Тужилаштво трибунала није могло да
прихвати.
Како изгледају те диспропорције видећемо у три следећа случаја. На
објекту војна економија Брањево стрељање је извршено у недељу, 16.

786
Извод из дела: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице (http://www.glas-
javnosti.co.yy)

635
јула, између 10 и 15 часова. Један преживели сведок муслиман процењује
број жртва на 1.000-1.500, Тужилаштво прихвата процену Дражена
Ердемовића, који је и сам учествовао у стрељању тих заробљеника, и
наводи 1.200, а у примарној гробници нађени су посмртни остаци само
132 особе.
Претпоставља се да се део тих жртава налази и у претежно секундарној
гробници Чанчарски пут 12 (толико је на том путу гробница са укупно
174 тела ). Па и поред тога остаје велика разлика. Следећи случај је
локација Ораховац за коју неколико сведока муслимана тврди да је
стрељано 2.000-2.500, Тужилаштво се определило за 1.000 стрељаних, а у
примарној гробници (обе лажете) откопано је 373 тела. Трећи случај је
Брана код Петковаца, за коју муслимани наводе бројку од 1.500-2.000,
тужилаштво 1.000, а откопана су 234 тела.
У свим наведеним масовним гробницама, не само у ове три, налазе се и
тела бораца који су погинули приликом пробоја кроз српску територију и
у међусобним сукобима. Приликом асанације терена, поготово лети за
време великих врућина, када се тела брзо распадају, скупљани су лешеви
који су се налазили у полупречнику од по неколико километара и
закопавани у стандардне, може се рећи војничке, масовне гробнице. На
крају, како проценити колико је ту жртава из борби, а колико стрељаних.
Из свега тога треба изузети заробљенике из магацина Задружног дома у
Кравици. Ту је дошло до побуне муслиманских затвореника, коју нико не
помиње, у којој је убијен српски полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић,
рођен 1965. године из Скелана, а рањен, сада такође покојни, Раде
Чутуровић са надимком Официр.
Стража, њих око 30 бораца, бранила се свим оружјима, па и ручним
бомбама. Тужилаштво прећуткује побуну и наводи да је било 1.000-1.500
стрељаних. У две примарне гробнице, у суседном селу Глогова, у којима
су закопани побуњени муслимани нађена су тела 330 особа. Међутим,
независно од тога укупан број стрељаних муслиманских заробљеника
тешко да може да износи мање од 407 лица. Толико је пронађено повеза
за руке и 270 повеза за очи. (Једна особа може да има оба повеза.) Тим
поводом мора се поставити питање где је око сто српских заробљеника
који су предхдно били заробљени у Сребреници.
Сигурно да ни српске заробљенке муслимански војници нису
спроводили одвезаних руку. Можда су раније поубијани и нису били у

636
овим муслиманским колонама. НеПознато је откуд у тим гробницама
посмртни остаци и лица српске националности. У примарној масовној
гробници Ораховац (лажете 2) Гојко Тодоровића, Биљана Матић и
Војислав Милошевић. У секундарној масовној гробници Чанчарски пут 3
(веза примарна гробница Козлук) Станко Даниловић.
У време ексхумације идентификован је веома мали број откопаних тела
(Церска 9 од 150, Брањево 13 од 132, Ораховац 21 од 373, итд.), ни 5
одсто од укупног број ексхумираних. О посмртним остацима
идентификованих упознаћемо се на основу спискова лица чија су тела
покопана у Меморијалном центру-мезарју Поточари.
Прва укопавања у овом муслиманском спомен- обележју почела су 31.
марта 2003. год. Од тада до данас укупно је укопано 2.442 тела. То је 559
тела више него што је откопано из масовних гробница. Могуће је
претпоставити да је, у међувремену, било и више појединачних или
мањих групних укопа и да је саопштени број нешто већи. Укупно је, уз
одговарајући верски ритуал, обављено шест групних укопа.
У првој групи укопаној 31. марта 2003. налазили су се посмртни остаци
600 идентификованих лица. У другој групи укопаној 11. јула 2003.
налазило се 282 лица. У трећој групи укопаној 20. септембра 2003.
налазило се 107 лица.У четвртој групи 11. јула 2004. укопано је 338 лица.
У петој групи 11. јула 2005. године укопано је 610 лица. У шестој групи
11. јула 2006. године укопано је 505 лица.

Злоупотреба мртвих

1. У списковима покопаних жртава из јула 1995. год. налази се велики

број лица која су била регистрована као бирачи општине Сребреница за
изборе наредне 1996. године. Располажемо њиховим именима, али овом
приликом даћемо само бројчани преглед. Од имена наведених у првом
укопу наводних жртава њих 271 било је у бирачком списку за 1996
годину, у другом укопу 85, трећем 31, четвртом 140, петом 252 и шестом
укопу 135. То је 914 лица или нешто изнад 37 одсто од укупног броја
укопаних. Логично је претпоставити да су то лица која су умрла
природном смрћу у раздобљу од јула 1995. до јула 2006. године, када је
извршен последњи укоп, а не жртве Сребренице страдале приликом
повратка Срба у тај град. Да су у питању жртве потврђује и чињеница да

637
је организатор избора Оебс, имао на располагању више од годину дана да
их брише из списка сребреничких бирача. То није учињено. Има
индиција да је слична ситуација и са општином Братунац, па и Власеница
и Зворник.
2. Други споран случај односи се на лица за која постоје судска решења
да су умрла природном смрћу. Нажалост нисмо у могућности да
остваримо макар површан увид у већину матичних књига умрлих у
Сребреници, Братунцу, као и у осталим суседним општинама из којих су
регрутовани борци Осме оперативне групе Армије БиХ. У том случају
овај списак би био вишеструко увећан. Но, и без тога није спорна
чињеница да је и на овај начин покушано да се што више повећа број
наводних муслиманских жртава Сребренице "страдалих" у "масакру",
приликом повратка Срба јула 1995, и покопаних у Меморијалном центру
и мезарју Поточари. Од око сто имена дајемо само неколико примера:
Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. - умро 15.12.1996. г, Сребреница.
Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. - умро 2.5.1992.г, Залужје. Махо
(Суљо) Ризвановић, 1953.г. - умро 3.1.1993.г, Глогова. Мефаил (Мехо)
Демировић, 1970.г. - умро 10.5.1992.г, Красановићи. Реџић (Ахмет)
Асим, 1949.г. - умро 22.4.1992.г, Братунац.
3. У мезарје су, у циљу стварања неистините слике о великом броју
недужних цивилних муслиманских жртава, преношени посмртни остаци
како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз
верске обреде, покопавани. И овом врстом обмане јавности обухваћено је
неколико стотина лица. Дајемо десетак конкретних имена. У првом
укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја
Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића
(1940-1982). Реч је, као што видимо, о лицу које је умрло двадесет година
пре почетка рата. Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја
пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог
борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија
(Смајо) Мемишевић (1966-1993). Из петог укопа обављеног 11. 7. 2005.
поново су покопани: Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хашим)
Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993), Хајрудин
(Исмет) Цврк (1974-1992).
4. За једну групу војника Армије БиХ покопаних у меморијалном центру
није Познато где су и када изгинули и где су раније били сахрањени, али

638
је извесно да ни то нису жртве "сребреничког масакра" јула 1995, и да су
животе изгубили пре 11. новембра 1993. године, када је написан
документ да су њихове породице стамбено и социјално збринуте. У тој
групи се налазе војници Армије БиХ: Ћеримовић (Мустафа) Мујо -
12.4.1938, Себјочина-Власеница, Хасановић (Мујо) Хамед - 9.7.1966;
Малић (Ибрахим) Рамиз- 1970. Хере-Власеница; Омеровић (Алија)
Хамед - 1939, Глогова-Братунац; Омеровић (Мехмед) Адем - 1976.
Вршиње-Власеница; Омеровић (Нурко) Нурија- 1953. Урковићи-
Братунац; Хасим (Ћамил) Селимовић, 1950; Рамиз (Суљо) Алић, 1942;
Јусуф (Сафет) Османовић, 1947; Рамиз (Хакија) Алић, 1979; Муниб
(Мујо) Алић, 1962; Јусуф (Јусо) Омеровић, 1962; Мехо (Мехмед)
Османовић, 1942; Сеад (Осман) Салкић, 1960; Сафет (Шабан)
Коркутовић, 1960, Омеровић (Хабиб) Азиз- 1.5.1965, Сикирић-Братунац.
5. У раније помињаном документу у коме се траже подаци за израду
хронике Армије БиХ наведена су и имена неколико стотина бораца који
су погинули пре 07.03.1994. И у овом случају то нису ни жртве неке
егзекуције ни погинули борци приликом борби за Сребреницу јула 1995.
И у овом случају дајемо, само као илустрацију, неколико десетина имена,
по неколико из појединих бригада 8. оперативне групе, а потом 28.
дивизије Армије БиХ То су:. Мујић (Ризван) Ибро- 1952, Сућеска-
Сребреница, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960; Хафизовић (Ибрахим)
Хајрулах - 1973, Опетци-Сребреница Исмет (Шахмин) Хусеиновић, 1947;
Мујо (Авдо) Ахметовић, 1970. Поточари, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960.
Поточари, Шаћир (Омер) Малић, 1945. Поточари, Амир (Омер)
Омеровић, 1974, Кадрија (Есед) Османовић, 1956. Поточари; Јусуф (Јусо)
Јусић, 1941. Поточари. (Припадници 280. источнобосанске лаке бригаде
Армије БиХ.) Мехмед (Омер) Авдић, 1966; Адил (Реџо) Хасановић, Мехо
(Мехмед) Ахметовић, Адил (Шећан) Хасановић, Хусеин (Ибро)
Мехмедовић; Омер (Шахин) Ахметовић-Бибо, 1946. Мујо (Авдо)
Клемпић, 1959. Сребреница; Абид (Мехмед) Зухрић, 1961. Мехо (Ахмо)
Дураковић, 1967; Сафет (Химзо) Хоџић; Манџић (Даут) Јусуф - 1938,
Скелани-Сребреница. (Припадници 281. источнобосанске лаке бригаде
Армије БиХ.) Неџад (Муниб) Османовић, Рамо (Омер) Авдић, Енвер
(Хамед) Ибрахимовић, Изет (Идриз) Салкић, Џевад (К) Суљић, Хасан
(Мујо) Бегановић, Реџо (Авдо) Суљић, Омер (Осман) Смајловић,
јединица "5. јули" Токољак, милиционер Бајро (Хасан) Селимовић из

639
чете Казани; Кадрија (Ибрахим) Авдић, 1965. (Припадници 282.
источнобосанске лаке бригаде.) Авдић (Хусеин) Мехмед - 1943,
Паљевине-Сребреница, Авдић (Шемсо) Мехмед, 1954, Пирићи-Братунац,
Бегић (Шаћир) Мирсад, 1955, Лука-Сребреница, Салиховић (Хасан)
Хасиб- 1945, Сућеска-Сребреница, Суљо (Синан) Омеровић, 1922.
Сребреница; Мехмедалија (Сулејман) Хасановић, 1955. Сребреница
(Припадници 283. источнобосанске лаке бригаде), Муниб (Мујо)
Мустафић, 1960, нестао 13.3.1993; Салко (Мухамед) Хоџић, 1959. (борац
284. источнобосанске лаке бригаде.)

Комаданти и војници из озлоглашених догађаја

6. Овом приликом дајемо имена муслиманских војних руководилаца и

војника, за које не постоје прецизни подаци како су и где страдали. Зато
је могуће да су они жртве стрељања, као што је могуће и да су погинули
приликом пробоја линија српске одбране. Не би требало да буде спорно
да су били припадници Армије БиХ и да су живот изгубили јула 1995.
Међутим, скоро сви они, или већина њих, до времена погибије или
стрељања учествовали су у многим оружаним акцијама против мештана
српске националности и сносе одговорност за почињене злочине над
цивилним становништвом, разарања села, прогон и пљачку.
Ту је и један број чланова разних команди и заслужних бораца, који су
предложени за разне награде и одликовања. Њихова имена се налазе и у
кривичним пријавама поднетим надлежним правосудним институцијама
за злочине почињене на подручју Сребренице и околних општина. И
овом приликом дајемо у односу на расположиву грађу ограничен број
таквих случајева.
Ту су чланови Главног штаба 8. оперативне групе Армије БиХ: Садик
(Рамо) Сулејмановић, село Лука, општина Сребреница, Бего (Јусуф)
Тихић, рођ. 1960. год. Сребреница, Шевкет (Сеид) Ђозић, 1951. год.
Сребреница, Неџиб (Абид) Хабибовић, Сребреница, Осман (Шериф)
Османовић, Хамед (Хамид) Алић, Амир (Махо) Ризвановић, Сенахид
(Абдулах) Табаковић, Зулфо (Муниб) Халиловић и Ахмо (Мујо) Тихић,
Сребреница. Они су били на разним командним дужностима, а из исте
формације су и одликовани борци Хамдија (Ахмет) Хасановић, Неџиб
(Абид) Хабибовић, Хајрудин (Салих) Малагић, Мустафа (Зулфо)

640
 Сточевић и Мехмед (Суљо) Малић. Заједничко им је учешће у оружаним
акцијама против српских насеља Гниона, Бљечева, Осредак, Виогор,
Бибићи, Ораховица и друга насеља у непосредном окружењу самог града
Сребренице, маја 1992. год. (у наведеним селима убијено 13 мештана
српске националности). Наредног месеца предводили су акције на села
Опарци (6 жртава), Обади и Шпат (9 жртава), Ратковићи ( 17 жртава),
Брежане 30. јуна (19 жртава). У јулу: Залазје, Сасе и околина (47 српских
жртава),у августу Јежестица (општина Братунац, 9 жртава), септембра
Подравање (32 жртве), октобра Факовићи (општина Братунац, 17
жртава), новембра Каменица (општина Зворник, 53 жртве), децембра
братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), јануара 1993. села
Јежестица, Кравица и Шиљковићи (46), Скелани (61 жртва). То чини
укупно 389 Срба који су убијени у акцијама наведених муслиманских
предводника.

ЛИТЕРАТУРА787

НОРМАТИВНИ ДОКУМЕНТИ
- Закон о поступању са заробљеним лицима, Службени гласник српског
народа у БиХ, број 9/ 13. јуни 1992, стр. 335-337.
- Закон о примени Закона о Влади Републике Српске за време
непосредне ратне опасности или ратног стања; Закон о примени Закона о
министарствима за време непосредне ратне опасности или ратног стања;
Закон о примени Закона о Војсци у условима непосредне ратне
опасности или ратног стања, Закон о примени Закона о унутрашњим
пословима за време непсредне ратне опасности или ратног стања:
Службени гласник Републике Српске, посебно издање - број 1/ 29.
новембар 1994., стр 1-4.

Део докумената наведен је у фуснотама овог дела и у војној експертизи "Зворничка

787

пешадијска биогада у операцијама "Криваја '95" и "Ступчаница '95".

641
КЊИГЕ И ЧЛАНЦИ
-Зоран Петровић Пироћанац, Рат у Босни – Почело је крећење града,
Интервју,
21.07.1995.
-Дрински – лист Зворничке пешадијске бригаде број 1, 2, 3, 4,5, 6, 7, 8, 9,
10,
14, август 1994, новембар 1994.
-Подриње је коначно слободно, Српска војска, 25.08.1995.
-Часну борбу довести до краја, Српска војка 28.12.1995.
-Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, хттп://www.глас-
јавности.цо.yу.
-Радислав Крстић – Нападна операција ВРС за коначно ослобођење
Подриња
(дипломски рад у Школи националне одбране).
-Сребреницу су издали Холбрук, Билт, Жанвије и Акаши, Политика, 4.
септембар
2008.
-Саопштење Главног штаба Војске Републике Српске бр. 04-12/973 од
5/06..08.1995- године упућено Народној скупштини Републике Српске и
Предсједнику Републике Српске, Крајишки војник, август 1995, стр. 20.
-Асанација, НИН, хттп://www.нин.цо.yу/2002-08/08/24416.хтмл .
-Милитарy санатион ун тхе пресент Wар, Тхе Америцан Јоурнал оф
Оублиц Хеалтх,Грешка! Неважећа референца
хипервезе..
-Били смо професионалци,а не плаћеници, Независне новине .
-Јирген Елзесер, Ратне лажи од косовског сукоба до процеса
Милошевићу, Јасен,
Београд, 2004, стр. 37-59.
-Александар Павић, Забрањена истина о Сребреници, Легенда, Чачак,
2006.
године, стр. 14-15.
-Боро Марић, Крваве руке муџахедина, Политика, 15.01.2009. године.
-Скриван масакр над Србима, Новости, 16.01.2009, стр.
-Добрица Ћосић, О "Стварању Републике српске" и њеном писцу,
Политика: 22.
23, 27, 28, 29, 30 и 31. октобар; 1, 2 и 3. новембар.

642
-Српска трагедија из бошњачког угла, Политика, 3. април 2008.
-Претегао хашки тег, Новости, 14. јуни 2007.
-Муслимани бежали преко Србије, Правда 16. јул 2007.
-Сарајевске скривалице, Политика, 7. мај 2006.
-База радикалног ислама у БиХ, Политика, 22. јун 2007.
-Не нападати Сребрницу, Правда, 18. новембар 2008.
- Масакр је био део плана, Новости, 22. август 2006.
- Пустош иза Дудаковића и Среберинца има два лица. Новости, 25.
август 2006.
- Кривична пријава против Силајџића за ратни злочин, Политика, 7.
фебруар
2009., стр. 4.
-Добрица Ћосић, Демократске лажи о босанском рату, Политика, 14.
фебруар.
-Љиљана Булатовић, Сребреница . планирани хаос (фељтон), Новости, 2-
15. јуни
2008.
-Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991-1993, Музеј српске
православне
цркве – Привредне вести "Еуропублиц" Д.О.О, Београд, 1994.
-Норвешка помаже Караџићу, Политика , 12. октобар 2009, стр .2.
-Улога Босне у глобалном џихаду (фељтон - наставак 21 и 22), Политика
16-17.мај
2009. стр. 2-
-Хронологија 1990 – 1995, Документациони центар Републике Српске,
Бања Лука, март 2002.
-Борис Олијник, Сатанизација Срба, коме она треба?, Киевские новости,
27.август 1993. – Издало на српском и руском језику Српско-украјинско
друштво, Београд, 1995. године.
-Џенана Каруп-Друшко, Теорија замке за геноцид, Дани, број 615, 27.
март 2009.
-Боро Марић, На списку страдалих и 500 живих Сребреничана, Политка,
2. април 2010.
-Р. Арсенић, Франц Кос био и у хрватској и бошњачкој војсци, Политика,
24. април 2010.

643
 ДОКУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА
ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ
-Друга консолидована измењена оптужница (предмет ИТ-05-88-ПТ).
.Оптужница , 4. август 2006.
-Рицхард Ј. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција
"Криваја 95".
-Рицхард Х. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребрениви (ревизија) –
операција "Криваја 95"..
-Рицхард Ј. Бутлер , Извешатј о командној одговорности Главног штаба
ВРС.
-Рицхард Ј. Бутлер, Извјештај о командној одговорности у корпусу ВРС.
-Рицхард Ј. Бутлер, Извјешатј о командној одговорности у бригади ВРС.
-Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу.
-Генерал-поптуковник Слободан Косовац, Функционисање Војске
Републике Српске - војна експертиза.
-Радован Јовић – Организациона структура и командни однос у
оружаним снагама Републике Српске током операције "Криваја 95" -
експертиза.
-Бранислав Ристивојевић, Преглед и анализа прописа и докумената
везано за надлежности, овлашћења и поступање припадника оружаних
снага Републике Српске – експертиза.
-Миладин Ковачевић, Експертски извештај о броју несталих у
Сребреници јула 1995. године.
-Бошко Антић, Зворничка пешадијска бригада у операцијама "Криваја
95" и "Ступчаница 95" - војна експертиза са прилозима (карте, филм и
слике
-Нестали из Сребренице, Тужилаштво МКСЈ, Хаг, 29. новембар 2007.
-Изјава Карла Билта, 19. и 20. септембар 2002. и 22. децембар 2003.
-Забелешка истражитеља Рандала приликом интервјуа са господином
Карлом Билтом, септембра 2002. године.
-Извештај - забелешка истражитеља Рандала са интервјуа са господином
Карлом Билтом, 23. децемебра 2003
-Пресуда Хашког суда у случају Р. Крстић, интернет стр. 98-101.
-Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка
кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије

644
од 1991, Информативни извештај Брентона Рандала о разговору са
Рупертом Смитом, командантом УНПРОФОР-а за БиХ. 3 стр.
-Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка
кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије
од 1919, Изјава сведока Хусић Рамиза. – 8 стр.

ОСТАЛИ ДОКУМЕНТИ
-Миливоје Иванишевић, Допис упућен Комитету за ратне злочине –
Београд,
10.10.1994.
-Команда 2. војне области, стр. пов. бр. 10/36-1940, 02.04.1992. године.
-Изјава Рамић Саде, , Бијељина, 11.08.1995.
-Списак спаљених српских и расељених села у зони одговорности 2.
П1пбр.

ДОКУМЕНТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА – УНПРОФОР

- Извештај базиран на дебрифингу о Сребреници, Ассен, 4. октобра
1995.
-Извештај мајора Дудлеy-а – Сребреница 222030, март 93 (ТАЦСАТ) и
мајора ТУЦКЕРА-а – Сребреница 222100, март 93.(ХФ). 4 стр.
-Штаб команде БХ и Кисељаку, За Штаб УНПРОФОР-а у Загребу -
Конвој за Сребреницу, број 182230А, март 1993. 4 стр.

ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ПРЕДСЕДНИШТВО, ВЛАДА И СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
-Записник са 16. сједнице Скупштине српског народа у Босни и
Херцеговини одржане 12. маја 1992. године у Бања Луци.
-Достављање оригиналног долкумента, број 02/1-773-128/02, 20.02.2002.
године.
-Хронологија 1990 – 1995, Документациони центар Републике Српске,
Бања Лука, март 2002.

ВРХОВНА КОМАНДА
-Упутсгво о контактима са међународним орагнизацијама, стр. пов. бр.
о1-2391/94, 05.12.1994.

645
-Наређење о успостављању режима безбедности и контроле територије...,
стр.пов. бр. 01-509-1/95, 21.03.1995.
-Наређење о ангажовању јединица полиције у борбеним дејствима, стр.
пов. бр. 01-715-1/95, 22.04.1995.
-Наређење у увођењу највиших мера борбене готовости..., пов. бр. 01-
1118/95, 16.06.1995.
-Одлука о именовању цивилног комесара за општину Српска
Сребреница, број 01-1350/95, 11.07.1995.
-Наређење о формирању Станице јавне безбедности Српска Сребреница,
стр. пов. бр. 01-1351/95, 11.07.1995.
-Одлука о проглашењу ратног стања у општини Сребреница – Скелани,
број '1-1372/95, 14.07.1995.
-Указ број 01-1369/95 од 14.07.1995. о постављењу по ратној формацији
генарал-мајора Крстића на дужност командаанта Дринског корпуса.

СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ЗВОРНИК

-*Одлука и оснивању општине Зворник; Привремени пословник
Скупштине општине Зворник; * Одлука о проглашењу ратног стања на
подручју Српске општине Зворник; *Одлука о увођењу полицијског часа
на подручју Српске општине Зворник; * Одлука о формирању
привремене Владе Српске општине Зворник; *Наредб о општој
мобилизацији; * Одлука о привременом уступању бензинских пумпи у
Каракају, Дивичу и Дрињачи; * Одлука о формирању специјалне
јединице Територијалне одбране; * Одлука о формирању Команде ТО
Српске општине Зворник; * Одлука о престанку радног односа; * Одлука
о именовању комисије за преговоре; * Одлука о разрјешењу чланова
Команде ТО Српске општине Зворник; *Закључак о одложном дејству
одлуке о формирању специјалних јединица Територијалне одбране; *
Одлука о формирању и именоивању команданта јединицве
војнотериторијалне коман де Српске општине Зворник; * Одлука о
формирању ратног војног суда; * Одлука и давању сагласности за
именовање начелника одсјека Министарства одбране Српске општине
Зворник; * Приједлог о именовању војног тужиоца.
-Одлука о увођењу оабвезне приправности за чланове ратног председ
ништва, Ратно председништво општине Зворник, 01.08.1995. -

646
 СКУПШТИНА СРПСКЕ СРЕБРЕНИЦЕ
-Изјава представника цивилних власти енкалве Сребреница у вези са
реализацијом
договора о евакуаицији цицилног становништва, број 07-27/95,
17.07.1995. године.

МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

-Служба јавне безбједности Скелани, Записник о извршеном увиђају,
број 01-18-02-
45793/22.5.1993.
-Обавештење Председнику Републике Српске о упућивању снага на
обезбеђење комуникација, број К/П-273/95. 23.03.1995. године.
-Допис упућен МУП-у Србије и Црне Горе, број К/П – 1- 2999/95.
17.06.1995. године.
-Обавештење МУП РС РДБ Сарајево о нападу на село Вишњицу, број 05-
1789/95, 27.06.1995. године.
-Информација о ангажовању ПЈП ЦЈБ Зворник и проблемима који су
актуелни, број 01-16-02/1-232/95, 28.7.1995. године.
-Записник о прикупљању изјава од лица – Ристић Лазар, Станица јавне
безбједности Зворник, 26.08.2003. године.
-Службена забиљешка о сазнањима о извршеним злочинима на подручју
општине Братунац и Сребреница, Полицијска станица Братунац, број----
/04, 09.04.2004. године.
-Службена забелешка о информативном разговору са Радовић Анђом,
Станица јавне безбедности Скелани, број 01-18-02-12/93, 7.2.1993.
године. 2 стр.

7. ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ГЛАВНИ ШТАБ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
-Формација број 140.909 – Команда Дринског корпуса, сп број 30/16-17,
16. јун 1992. године.
-Информација о паравојним формацијама на подручју Српске Републике
БиХ, стр. пов. бр....., 28.07.1992.
-Експозе о оствареним резултатима на фронту, стању Војске СР,
проблемима И задацима у наредном периоду, септембар 1992.

647
-Привремени прописи о служби у Војсци Српске Републике, август 1992.
године.
-Смјернице за одређивање критеријума кривичног гоњења, Војно
тужилаш тво при Главном штабу ВРС.
-Извештај Предсјееднику Републике Српске... о стању на територији
општине Зворник, стр. пов. бр. 02/2-1, 01.01.1993. године.
-Прекид ватре и поступак око Сребренице, пов. бр. 03/8-9, 18.04.1993.
године.
-Упутство о поступању јединица Војске Републике Српске приликом
обиласка логора ратних заробљеника и војних истражних затвора, пов.
бр. 18/28-205, 28.05.1993. године.
-Успостава режима безбедности и контрола територије, стр. пов. бр.
12/46-211/95, 19.03.1995. године.
-Наређење о дефинисању захтева за ангажовање и употребу јединица
МУП-а, стр. пов. бр. 01-715-1/95, 22.04.1995. године.
-Борбено наређење за ослобођење Жепе и Горажда, стр. пов. бр. 02/2-402,
01.05.1993. године.
-Борбено наређење за ослобођење ширег рејона Горажда, стр. пов. бр.
02/2-436, 22.05.1993. године.
-Реорганизцаија, попуна, опремање и обука извиђачко-диверзантских
јединица и јединица војне полиције, стр. пов. бр. 12/45-605, 29.05. 1995.
године.
-Сребреница – муслимански џокер, 17801-06, 10. јуни 1995.
-Извођење борбених дејстава око Сребренице, стр. пов. бр. 17/46-501/95,
09.07.1995.
-Спречавање проласка муслиманских група ка Тузли и Кладњу, стр. пов.
бр.___, 14.07.1995. године.

КОМАНДА ДРИНСКОГ КОРПУСА

-Редовни борбени извјештај, стр. пов. бр. 2-29, 06.11.1992. године.
-Асанација бојишта, пов. бр. 20/22-479, 03,12.1992. године.
-Информација о потреби придржавања међународних норми у рату, пов.
бр. 2-160, 18.12.1992- године.
-Поступање са ратним заробљеницима, стр. пов. бр. , 15.06.1993. године.
-Извештај ТГ-1, стр. пов. бр. 59, 21.06.1993. године.

648
-Обавештеље органа безбедности о контактима са непријатељем, стр.
пов. бр. 17/141, 11.02.1995. године.
-Хапшење и спровођење РЗ и других лица - инструкција, стр. пов. бр.
17/450, 15.04.1995. године.
-Оделење безбедности, стр. пов. бр. 17/469, 20.04.1995.
-Оделење безбедности, Обавештење о сазнањима о наређеном убитству
команданта
Главног штаба генерал-пуковника Ратка Младића, стр. пов. бр. 17/469,
20.04.1995.
-Активност Пангић Шемсудина, стр. пов. бр. 17/596, 18.05.1995. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 17/608, 20.05.1995. године.
-Упозорње на могуће присуство америчке обавештајне службе, стр. пов.
бр. 17/613, 22.05.1995. године.
-Поступак са припадницима УНПРОФОР.а, стр. пов. бр. 17/683,
31.05.1995. године.
-Ствари одузете од припадника УН, стр. пов. бр. 17/676, 01.06,1995.
године.
-Извештај о раду 5.бВП за мјесец јун 1995. године, стр. пов. бр. 18/115-4,
07.07.1995. године.
-Извештај о протесту УНПРОФОР-а, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995.
године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 11/95, 10.07.1995. године.
-Посебна порука команданта корпуса генерала Живановића, стр. пов. бр.
04/156-10, 11.07.1995. године.
-Извештај о заробљавању једног непријатељског војника, стр. пов. бр.
17/895, 12.07.1995. годиие.
-Изјава Бектић Изудина, стр. пов. бр. 17/896, 12.07.1995. године.
-Извештај о евакуацији муслиманског становиштва, стр. пов. бр. 08-444-
10, 13.07.1995. године.
-Примо-предаја дужности команданта корпуса, пов. бр. 05/2-293,
13.07.1995.
-Спречавање пролазака муслиманских група ка Тузли и Кладњу, стр. пов.
бр. 03/156-11. 13.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-38/1, 15.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-37/2, 15.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-37/3, 15.07.1995. године.

649
-Информација о муслиманским формацијама – извештај, стр. пов. бр.
03/157-6, 15.07.1995. године.
-Мобилизација нераспоређених в/о, стр. пов. бр. 05/1-241, 15.07.1995.
године.
-Захтев за мобилизацију в/о, стр. пов. бр. 06/1-242, 15.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-218, 16.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-222, 18.07.1995. године.
-Поступак са екипом новинара, стр. пов. бр. 17/916, 18.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-221, 18.07.1995. године.
-Наређење о мобилизацији, стр. пов. бр. 01/159-2, 29.07.1995. године.
-Преглед имајућег бројног стања у јединицама Дринског корпуса за
месец јули 1995.. године.
-Упозорење приликом преузимања помоћи од разних спонзора, стр. пов.
бр. 17/959, 14.08.1995. године.
-Поступак са припадницима УНПРОФОР-а, стр.пов. бр. 17/1048,
30.08.1995.године.
-Поступање са новинарима, стр.пов. бр. 17/1067, 05.09.1995. године.
-Смена 2. длпр у з/о 2. КК, стр. пов. бр. 638/94-143, 09.09.1995. године.
-Заробљавање Мушкић Рамиза, стр. пов. бр. 17/1103, 16.09.1995. године.
-Изјава Вукичевић Небојше – судбина архиве Дринског корпуса,
14.мај.2004. године.

БРИГАДЕ ДРИНСКОГ КОРПУСА

ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА
-Обавештајне информације, стр. пов. бр. 04/177, 22.04.1993. године.
-Ратни дневник (књига бр. 5 . период од 12.05. до 15.10.1995. године
-Оперативни дневник од 12.02.1995. до 02.01. 1996. године
-Обавештајне информације, стр. пов. бр. 17/271, 5.5.1994. године
-Извјештај за период од 25.08.1994. године до 27.09.1994. године,
стр.пов. бр. 17/ , 27.9.1994. године.
-Спречавање дезертерства и неконтролисаног одлива војника из
јединице, стр. пов. бр. 01-62, 18.03.1995. године.
-Биљежница дежурног оперативног од 29.05. до 27.07.1995. године
-Биљежница дежурног оперативног од 27.07.1995. до 29.10.1995. године.
-Извјештаји дежурног касарне од 05/06.07.1995. до 20/21.01.1996. гдоине

650
-Преглед активности ЗвПбр у кључном периоду о рад команданта
бригаде.
-Експертиза "Начин организовања и функционисања Зворничке
пешадијске бригаде".
-Заштићена зона Сребреница – операција "Криваја 95".
-Обавештајне информације, стр. пов. бр. 04/177, 22.04.1993. године.
-Рушење водоторња у Зеленом Јадру, стр. пов. бр. 02/5-309, 31.05.1993.
године.
-Подаци о ДТГ, стр. пов. бр. 02/5-346, 21.6.1993. године.
-Информација број. 57, стр. пов. бр. 431-1, 11.11.1993. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 12/375, 05.12.1994. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 17-381, 17.12.1994. године.
-Реферисање о стању борбене готовсти Зворничке пјешадијске бригаде за
период од 01.01.1994. до 31,12,1994, гдоиа, стр. пов. бр. 02-10/
27.01.1995.
-Поштовање принципа субординације и основна правила понашања у
Војсци – наређење, стр. пов. бр. 02-37, 15.02.1995.
-Обавештење о претњама Србима у Швајцарској, стр. пов. број 17/504,
29.04.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06/ , 12.07.1995. године.
-Редовни борбени ивештај, стр. пов. бр. 06-216, 14.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај (писан руком), стр. пов. бр. 06/217-1,
15.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-218, 16.07.1995. године. .
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 08-222, 18.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. бр. 17/104, 18.07.1995. године.
-Акт упућен 4. д1пбр, стр. пов. бр. 01-261, 18.07.1995. године.
-Обавештајни извјештај, стр. пов. број 17/104, 18.07.1995. године.
-Извјештај, стр. пов. бр. 01-272, 21.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-229, 22.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-230/1, 23.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-231, 24.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-232, 25.07.1995. године.
-Сарадња са нерпијатељем, стр. пов. бр. 17/94, 26.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. 06-233, 26.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-234, 27.07.1995. године.

651
 -Увјерење о погибији Симић Гојка, број 05/3-75/95, 27.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-235, 28.07.1995. године.
-Извештај, стр. пов. бр. 01-372, 25.08.1995.године.
-Истражне радње против заробљених у Жепи, стр. пов. бр. 17/1110,
20.09.1995. године.
-Обавештење, стр. пов. бр. 17/1-1307, 25.12.1995. године.

БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА

-Братуначка лака пешадијска бригада (историјат).
-Списак ратних злочинаца познатих Команди 1. лаке пешадијске бригаде,
који су вршили ратне злочине на подручју општина Братунац,
Сребреница, Милићи, Власеница и Скелани за које постоје индиције да
се налазе у Сребреници..
-Заповест за активна б/д Оп. бр. 1., пов. бр. 439-2, 05.07.1995. године.
-Поступак са ратним заробљеницима, стр. пов. бр. 04-987-2/93, 17. јули
1993. године.

ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНА
НОРМАТИВНА ДОКУМЕНТА
-01-1/91, 4. априла 1992. године.
-*Уредба о измјенама назива Социјалистичке Републике Босне и Херце
говине; *Уредба о укидању досадашњег Републичког штаба
територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине; *Одлука о
проглашењу непосредне ратне опасности; Одлука о завођењу радне
обавезе: Службени лист Републике Босне и Херцеговине број 1/9. април
1992, стр. 1-2.
-Уредба са законском снагом о одбрани, Службени лист РБиХ број 4/ 20.
мај 1992. године, стр. 142, 145-146.
-*Уредба са законском снагом о допуни Уредбе са законском снагом о
оружаним снагама Републике Босне и Закључци са седнице
Предсјеништва Социјалистилке Републике Босе и Херцеговине, Д.Т.;
*Одлука о образовању државне комисије за контролу законитости
поступања припадника Терито ријалне одбране и полиције; *Одлука о
проглашењу ратног стања; *Наредба о проглашавању опште јавне

652
мобилизације на територији Босне и Херцеговине: Службени лист
Републике Босне и Херцеговине број 7, 20. јуни 1992, страна 233-235.
-Уредба са законском снагом о војној обавези, Службени лист РБиХ, број
11/1. август 1992. године, стр. 279.
ПРЕДСЈЕДНИШТВО РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА
Наредба за обдрану суверенитета и територијалног интегритета
Републике Босне и Херцеговине, ПР. бр. 02/340.1249, 05.09.1992. године..
Закључак о мобилизацији јединица територијалне одбране свих општина
и
града Сарајева, ДТ 01.1/91, 4. април 1992. године.
Одлука о објеињавању свих наоружаних снага на територији Републике
Босне
и Херцеговине, број 01-011-306/92, 09.04.1992. године.

ВРХОВНА КОМАНДА
-Наређење о попуни 1. муслиманске подрињске бригаде, стр. пов. бр.
02/227-1, 10.02.1993. године.
-Одлука о одобрењу и легализацији организацијско-форамцијског
устројства ОС општине Жепа, стр. пов. бр. 05/155-19-2, 23.02-1994-
године
-Наређење ОГ-8 Сребреница за извиђање, стр. пов. бр. 01/КЗ-4954/94,
04.10.1994. године.
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
-Извјештај о раду Секретаријата за одбрану Сребренице од 01.08. до 31-
12-1994. године, број 03-10/95, 04.01.1995. године.
-Списак лица које потражује Дрински корпус, Окружни секретаријат за
одбрану Тузла, стр.пов.број 6-11-24/95, 25.01.1995. године.
-Допуна плана оперативне реализације 0И "910" број Н-6254, Центар
службе безбедности – Сектор службе државне безбедности, број /863,
10,10.1995. године.

ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА
-Наредба о општој мобилизацији у општини Сребреница, 25.06.1992.
године.
-Одлука о коснтитуисању и именовању чланова Ратног предсједништва
општине Сребреница, број 01-14/92, 1.7.1992. гдоине.

653
-Апел за помоћ Ратног предсједништва општине Сребреница, број
176/93, 22.01.1993. гдоине.
-Протест Прелазног општинског вијећа Сребреница, број 01-92/95,
21.02.1995. године.
-Процјена политичко безбједнсоне ситуације на подручју
демилитаризоване зоне Сребреница, Предсједништво општине
Сребреница, број 01-265/95, 26.04.1995. године.
-Информација радне групе о малверзацијама..., Предсједништво
општине, 70/94, 12.03.1994. године – стр.3
-Образложење, Предсједништво општине Сребреница, број 01-88/94,
21.03.1994.- стр. 1.
-Обавјештење и захтјев за верификацију Предсједништва општине
Сребреница, Општина Сребреница, број 01-183/94, 13.05.1994. – стр. 2.

ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

ШТАБ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ - ГЕНЕРАЛШТАБ

-Наређење 2. корпусу, стр. пов. бр. 001/167-61, 18.03.1993. године.
-Наређење – Организацисјке промјене . формирање РЈ у з/о 2. корпуса,
стр. пов.
број 14/75-156/93, 01.01.1994. године.
-Приједклог организацијских промјена – појашњење, стр. пов. бр. 05/155-
7-1,
07.02.1994. године.
-Основна замисао за итвршење задатка, број 02-1/1394-1, 09.11.1994.
године.
-Одлука о одобрењу и легализацији организацијско-форамцијског
устројства ОС општине Жепа, стр. пов. бр. 05/155-19-2, 23.02.1994.
године.
-Наређење ОГ-8 Сребреница за извиђање, стр. пов. бр. 01/КЗ-4954/94,
04.10.1994. године.
-Одговор на акт Команде ОГ-8 Сребреница, број 01-32/95, 27.01.1995.
године.
Ограничење кретања снага УНПРОФОР-а, број 01-19/95, 28.01.1995.
гдоине

654
-Одговор на акт – придржаавње преузетих обавеза према УНПРОФОР-у,
број 1-1/171-1, 29.01.1995. године.
-Обавјештење и расподјела ТМС, број 1-1/224-1, 07.02.1995. године.
-Обавјештење, тражи, стр. пов. бр. 03-123, 07.02.1995. године.
-Одговор на акт Команде 28. дивизије, број 1-1/262-1, 13.02.1995. године.
-Подаци за даљу употребу, Обавештајна управа, стр. пов. бр. 04/10-47,
17.02.1995. године.
-Предузимање мјера на подизању б/г јединица, број 1-1/280-1, 17.02.1995.
године.
-Примљена МТС, број 01-38/95, 17.02.1995. године.
-Наређење о прихвату хеликоптера и распореду ТМС, број 1-1/289-1,
20.02.1995. године.
-Наређење о извештавању о добијеним ТМС, број 1-1/288-1, 20.02.1995.
године. .
-Достава података о проблемима са УНПРОФОР-ом, број 1-1/595-1,
09.04.1995. године.
-Припреме за извођење офанзивних борбених дејстава, број 1/825-84,
17.06.1995. годиие.
-Ванредни извјештај Предсједнику Предсједништва Републике Босне и
Херцеговине, стр. пов. бр. 1/825-1104, 12.07.1995.
-Организацисјко-формацијске промјене, стр. пов. бр. 4/43-62, 19.08.1995.
године.
-Завршна анализа рада ваздушног моста за Сребреницу и Жепу, Команда
РВ и ПВО, стр. пов. бр. 08/896.1, 17.02.1996. године.
-Извјештај о дотуру УБС и МТС у енклаве Жепа и Сребреница, стр. пов.
број 1-1/7-169, 28.05.1996.
-Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995. године – уводно излагање
команданта
Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине на Скупштини
Босне и Херцеговине, стр. пов. бр. 1/1-941/30.07.1996.
-Извјештај о дотуру УБС и МТС у енклаве Жепа и Сребреница, број 1-
1/5-169, 28.05.1996. године.
-Попуњен образац "Одбрана и пробој из Сребренице" - део научног
пројекта "Анализа борбених дејстава Територијалне одбране, односно
Армије Р БиХ 1992-1995. године", 07.05.1998.

655
 ДРУГИ КОРПУС
-Достава УБС ОГ-8/2.К, стр. пов. бр. 02/1-1517/3, 03.09.1994. године.
-Наређење о реорганизацији АРБиХ у з/о 2.К, ДТ број 01/1093-2,
01.11.1994. године.
-Споразум о прекиду непријатељстава, стр. пов. бр. 02/1-1969/4,
02.01.1995. године
-Рјешавање проблема насталих са УН-ом, стр. пов. бр. 01/129-2,
30.01.1995. године.
- Приједлог за расформирање јединице, стр. пов. бр. 03/63-46-1,
05.02.1995. године.
-Иструкција и задаци ОГ-8, стр. пов. бр. 02/1-192/1, 15.02.1995. године.
-Инструкција о регулисању статуса припадника илегалних формација,
пов. бр. 03/4-1/72, 04.04.1995. године.
-Провјера безбједносних сазнања о нарушеној политичко-безбједносној
ситуацији, сп. 06-05-97/95, 09.04.1995. године.
-Сазнања добијена на ПЗТ, сп. 06-05-109/95, 28.04.1995. године.
-Обустваљање радова на инжињеријском уређењу осматрачница УН, стр.
пов. бр. 02/1-486/2, 29.04.1995. године.
-Упутство за даље поступање поводом намјере УНПРОФОР-а да
инсталира ОС у Сребреници, стр. пов. бр. 08/285-1, 29.04.1995. године.
-Обезбјеђење доминантних објеката и осмтрачница УНПРОФОР.а, стр.
пов. бр. 02/1-592/3, 03.06.1995. године.
-Наређење о запоседању незапосееднутих и напуштених осматрачница
Холандског батаљона, стр. пов. бр. 08/592-4, 04.06.1995. године.
-Достављање извјештаја о напуштању Жепе, стр. пов. бр. 02/1-670/1,
23.06.1995. године.
-Честитка за успјешно изведена диверзанстка б/д, стр. пов. бр. 02/1-670/4,
28.06.1995. године.
-Обавештење о емисији француске ТВ екипе "Канал 2", Оделење
безбједности, сп 06-05-176/95, 01.07.1995. године.
-Текст о информисању у рату и о рату, стр. пов. бр. 04/1-105-600,
01.07.1995. године.
-Повећање будности на л/о, стр.пов. бр. 02/1-693/1, 05.07.1995. године.
-Наређење за одржавање савјетовања у к-дама дивизија, пов. бр. 04/1-
20/56, 06.07.1995. године.

656
-Информсиање о борбеним резултатима једиица и команди 28. дКоВ, стр.
пов. бр. 04/1-105- 603, 08.07.1995. године.
-Наређење о евакуацији тела погинулог војника "ДАЦЦ бат-а", стр. пов.
бр. 02/1-709/1, 09.07.1995. године.
-Околности рањавања војника Холандског батаљона, стр. пов. бр. 02/1-
09/205, 09.07.1995. године.
-Изузимање наоружања под контролом УН, стр. пов. бр. 02/1-710/2,
09.07.1995. године.
-Заповјест за напад, стр. пов. бр. 02/1-01/95-КЗ, 14.07.1995.
-Достава података добијених РИ, стр. пов. бр- 01/8-01-1303, 14.07.1995.
године.
-Достава података добијених РИ, стр. пов. бр. 02/8-01-1309, 15.07.1995.
године. - Прихватање и довођење бораца и становништва Сребренице,
стр. пов. бр. 02/1-727/51, 22.07.1995. године.
-Хронологија догађаја пробоја 28. д КоВ, стр. пов. бр. 02/1-727/68,
27.07.1995.
-Предлог организацијских промјена, стр. пов. бр. 03/13-1/116, 22.07.1995.
године.
-Предузимање мјера, стр. пов. бр. 02/1-727/81, 05.08.1995. године.
-Команда 2. корпуса - Оделење безбедности, Изјава бораца 28. д. КоВ,
број: СП 06-101-160-8/95, 10.08.1995.
-Попис б/д изведених у з/о 2. корпуса од 1992. до 1995. године.
-Састанак са Кен Бисером, ванредни извештај, Команда 2. корпуса А
БиХ, стр. пов. бр. 02/1-1876/1, 09.12.1994. године. 4 стр.

ОСМА ОПЕРАТИВНА ГРУПА "СРЕБРЕНИЦА" / 28. ДИВИЗИЈА КоВ

-Ратни злочин, стр. пов. бр. 06-07/95, 19.05. 1993.године.
-Извјештај о евиденцији артиљеријског наоружања, број 35/94,
02.02.1994. године.
-Устројавање оперативне евиденције рода АРЈ ПВО – извјештај, стр. пов.
бр. 36/94, 03.02.1994. године.
-Оперативни извјештај, стр. пов. бр. 80/94, 16.03.1994. године.
-Седмични оперативни извјештај, број 130-24-1/94, 19.03.1994. године.
-Извештај о петоколонашима..., број 130-01-82/94, 23.03.1994. године.
-Приједлози за додјеле признања, број 130-13-02/94, 25.03.1994. године.
-Обавјештајни подаци, број 130-24-02/94, 26.03.1994. године.

657
-Поздравни телеграм, број 130-28-27/94, 15.04.1994. године.
-Извјештајо постављењу борбених осигурања, стр. пов. бр. 130-24-09/94,
24.04.1994. године.
-Ванредни извјештај, број 13-05-03, 11.01.1995. године.
-Обавјештани извјештај, стр. пов. бр. 02-06-08, 26.04.1995. године.
-Достава упутства, стр. пов. бр. 01/17/95, 28.04.1995. године.
-Извјештај, стр. пов. бр. 01-18/95, 29.04.1995. године.
-Подаци о врсти ПАМ 12,7 мм, стр. пов. бр. 130-31-3, 01.05.1995. године.
-Формирање мјешовитих комисија, број 130-27-34, 02.05.1994. године.
-Редовни извјештај о стању логистике, број 130-п-1/94, 11.05.1994.
године.
-Извођењњ б/д, стр. пов. бр. 130-01-23/94, 25.05.1994. године.
-Извјештај за мјесец мај 94 о стању борбеног морала, број 130-28-72/94,
05.06.1994. године.
-Замисао дејства за извршење задатака, стр. пов. бр. 01/130-204/94,
30.10.1994. године.
-Извештај о раду на припреми операције, стр. пов. бр. 01/130-204,
03.11.1994. године.
-Основна замисао за извршење задатака, стр. пов. бр. 01/130-125,
15.11.1994. године.
-Подаци и предлози о осматрчницама УНПРОФОР-а, број 01-2/95,
03.01.1995. године.
-Ванредни извјештај, број 13-05-03, 11.01.1995. године.
-Списак кандидата за школовање, број 01-24/95, 30.01.1995. године.
-Спријечавање илегалних напуштања з/о 8. ОГ Сребреница, број 13-05-
12, 30.01.1995. године.
-Мјесечни извјештај о б/д и стању б/г АРЈ ПВО, стр. пов. бр. 02/10-
003/02,05.02.1995. године.
-Информација о спровођењу наређења о организацијским промјенама,
стр. пов. бр. 01-31, 10.02.1995. године.
-Наређење о подизању борбене готовости Жепске бригаде, број 01-41/95,
18.02.1995. године.
-Спецификација потребних дијелова и алатки, број 07-01/95, 21.02.1995.
године.
-Извјештај о примљеним и потребним МТС , стр. пов. број 01-45/95,
22.02.1995. године.

658
-Извештај о промљеним и потребним материјалним МТС, стр. пов. број
01-48/95, 25.02.1995. године.
-Приједлог за додјелу стимулативних мјера у поводу обиљежавања треће
годишњице Армије Р БиХ, стр. пов. бр. 04-20/95, 03.04.1995. године.
-Требовање МТС за потребе АРЈ ПВО, стр. пов. број 02/10-002/4,
24.04.1995. године.
-Примљена МТС, стр. пов. ,27.04.1995. године.
-Извештај о поступку у вези са обустављањем радова на инжињеријском
обезбеђењу осматрачице УН, стр. пов. бр. 01-18/95, 29.04.1995. године.
-Обавештење од 285. ИБлбр о пристизању новог терета, стр. пов. бр. 08-
20-514/95, 30.04.1995. године.
-Попуњеност пионирских водова, број 130-17-02/95, 28.05.1995. године.
-Упутсво за поступање према снагама УН-а, стр. пов. бр. 01-81/95,
05.06.1995. године.
-Извештај, стр. пов. бр. 01-86/95, 07.06.1995. године.
-Извештај у непреузимању оружја од УНПРОФОР-а, стр. пов. бр. 01-
93/95, 09.06.1995. године.
-Борбени извештај, стр. пов. број 01-96/95, 10.06.1995. године.
-Предузимање мјера на спријечавању напуштања демилитаризованих
зона цивилним и војнм лицима, стр. пов. бр. 01-114/95, 17.06.1995.
године.
-Извештај 285. ИБлбр о спречавању илегалног изласка са слободних
простора Сребренице и Жепе, стр. пов. број 08-01/95, 19.06.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-137/95, 22.06.1995. године.
-Мјесечни извјештај, стр. пов. бр. 13-05-92/95, 23.06.1995. године.
-Оперативни извјештај, стр. пов. бр. 04-114/95, 30.06.1995. године.
-Обајештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-50/95, 03.07.1995. године.
-Нека појашњења команданта 286. ИБ1пбр, стр. пов. број 08-02-142/95,
04.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-163/95, 06.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-54/95, 06.07.1995. године.
-Ванредни борбени извјештај, број 02-06-53/95, 06.07.1995. године.
-Службена забиљешка у вези упућивања извиђачке групе на ПЗТ, стр.
пов. бр. 13-05-108, 07.07.1995. године.
-Дневни извјештај, број 13-15-108, 07.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-165/95, 07.07.1995. године.

659
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-166/95, 08.07.1995. године.
-Информација о борбеним резултатима јединица и команди 28. дКоВ,
стр. пов. број 04/1-105-603, 08.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-167, 09.07.1995. године.
-Пигибија Холандског војника – извјештај, стр. пов. број 01-168,
09.07.1995. године.
-Извештај Жепске бригаде (део), 09. јули 1995. године.
-Ванредни извјештај, стр. пов. број 01-170/95, 10.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-57/95, 10.07.1995. године.
-Допис Насера Орића Рамизу Бечиревићу (3Х5Ј750.ТXТ).
-Допис Насера Орића Рамизу Бечиревићу (УХ8ЛВ35.ТXТ).
-Проналажење, прихват и довођење бораца и становништва Сребренице,
стр. пов. бр. 01-41/95, 26.07.1995. године.
-Анализа и хронологија догађаја у Жепи од 11.07. до 20.07.1995. године
(није наведен обрађивач).
-Подаци о кадровима, Команда 8. ОГ "Сребреница" - Оделење
безбједности, број 00-13/94, 02.03.1994.
-Прилог за водич хронике А Р БиХ, Команда 8. ОГ "Сребреница: број
69/94, 07.03.1994, год.
-Команда 8. ОГ Сребреница", број 130-01-82/94, 23.03.1994. године. –
стр- 1.
-Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13.18/94, 10.05.1994. – стр. 1
-Списак несталих лица, Команда 8.ОГ "Сребреница", број 130-29-21/94,
13.05.1994.
-Извјештај о стању борбеног морала за мјесец јануар 95, Команда 8. ОГ
"Сребрениц", број 04-16/95, 05,02,1995.. године.
- Посебан извјештај, Команда 282. бригаде, број 05-77, 16.02.95.
-Извјештај о стању борбеног морала за мјесец март, Команда 28.
дивизије, 05.04.1995. године
-Организацијске промјене, сторнирање наређења, стр. пов. бр. 03/13-1/34,
28.04.1995. године.
-Седмични извештај, Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13-75/94,
09.09.1994. године.

660
 ТЕКСТОВИ И ДОКУМЕНТИ СА ИНТЕРНЕТА
-Зоран Шапоњић, Докази о злочинима над Србима око Братунца и
Сребренице 1992– 1995. године.
-Вилдана Селимбеговић, Ибран Мустафић – "Планирани хаос" - АЛИЈА
ИЗЕТБЕГОВИЋ ГРОБАР СРЕБРЕНИЦЕ И ПОДРИЊА
-Слободан Дурмановић, Исповести српских мајки, Нови рпоротер.
-Миливоје Иванишевић, Злочини над српским становништвом
Сребренице...
-Масакр у Сребреници.
-Радован др Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери,
25.08.2009.год.
-Истина о Сребреници.
-С. Мишљеновић, Орићев крвави пир, Фокус.
-Звонимир Трајковић, Сребреница, лажи и медијске игре.
-Масакр у Кравици, Википедија – слободна ециклопедија.
-Милорад Вукашиновић, Истина и помирење – Пресуда Насеру Орићу и
планирање хаоса, 10.јул 2008..
-Љиљана Булатовић, Генерал Младић.
-Foreword by Philip Corwin, New York City, јулy 2005.
-Масакр у Сребреници, Википедија. Слободна енциклопедија.
-Мекензи: У Сребреници није било геноцида.
-Рат у Босни и Херцеговини, Википедија, слободна енциклопедија..
-Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethnivally
Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers, 19. септембар 2004.
-Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице.
-Џенана Каруп – Друшко, Теорија замке за геноцид, Дани, број 615, 27.
март 2009.
-Перица Васовић, Дечак сведок злочина, Вечерње новости, 02.05.2009. –
1 стр.
-Милун Николић жртва сребреничког казамата.
-Кристина Ћирковић, Судбина Цветка Ристића.
-Документа 285. источнобосанске лаке бригаде.
-Сведочење генерала Мориона пред француским парламентом, СЕНСЕ,
12.01.2001. - Сведочење генерала Мориона пред Хашким Трибуналом.
-Сатиш Намбијар, Суштинске фаталне грешке НАТО интеревнције у
Југсолавији.

661
-Цртеж на насловној страни часописа "Нови вокс".
-Оштећени, порушени и спаљени правсославни верски објекти у
Зворничко-тузланској епархији.
-Обрен Максимовић, Диана Џонсон, Чујте бели Французи, мртви Срби
вам говоре!
-Д. Момић, И мртви би да гласају, Прес РС, Сребреница, 11.09.2008.
-Луис Мекензи, Сребрреница и српска гробница.
-Сребреница и српска гробница.
-Цивили нису мета, Глас јавности, 8. мај 2008.
-Наређења Радована Караџића.
-Невидљиви заштиитник. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Незадовољство Сребреничана. Глас јавности, 8. мај 2008
-Одлазак муслимана. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Споразум Младић – Халиловић. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Сребренички муслимани се повлаче. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Страдање Срба до априла 1993. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Тајна порука К. Анана. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Емир Шуљагић, Хронологија пропасти , Дани, 7. јун 2000.
-Олег Велицкиј, Рат у Југославији (на руском)
-Владо Азиновић, Контарверзе сведока Мајкла Роуза, Време бр. 438, 13.
март 1999.)1).
-Владо Азиновић, Контраверзе сведока Мајкла Роуза (2)
-Игор М. Ђурић, Пјер Анри Бинел, Политика, 23, март 2008.
-Страни новинари о Ратку Младићу.
-Марко Лопушина, База у Кисељаку, 1997.
-Марко Лопушина, Новинарске патке, 1997.
-Марко Лопушина, "Орао" јави се, 1997.
-Марко Лопушина, Ричард Холбрук у акцији, 1997.
-Слободан Кљакић, Архитекта Ворен Кристофер, Политика, 27.11.2008.
-Марко Лопушина, Тајни агент Харис, 1997.
-Марко Лопушина, Убитсво у Сарајеву, 1997.
-Марко Лопушина, АИД минира Маркале, 1997.
-Марко Лопушина, "Делта" хвата Караџића, 1997.
-др Предарг Симић, Последњи рат у двадесетом веку.
-Марко Лопушина, Смрт на језеру Градина, 1997.
-Марко Лопушина, Сребреничка подвала, 1997.

662
-Марко Лопушина, Ричард Холбрук у акцији, 1997.
-Чарлс Инграо: постојао усмени договор Холбрук – Караџић, БИРН. –
-Данијел Шифер, Фељтон - Оживели мртваци из Сребренице, Вечерње
новости, 31. мај 1997. -
-Данијел Шифер, Фељтон - Да су ме послушали рата не би било,
Вечерње новости, 1. јун 1997.
-Данијел Шифер, Фељтон - Мобилизација је била повод рату, Вечерње
новости, 2. јун 1997.
-Данијел Шифер, Фељтон - Одбрана путем медија, Вечерње новости, 3.
јун 1997.
-Одломак из књиге Семира Халиловића "Државна тајна", Википедија.
-Боро Марић, Документима против сребреничких фалсификата,
Политика он лине, 05.09.2008.
-Годишњица страдања српског села Јежестица, ТАНЈУГ, 09.08.2008.
-Славиша Сабљић, Сребреница је била после, 05.10.2009.
-Боро Марић, Српске трагедије из бошњачког угла, 03.04.2008.
-Драган Цицић, "Плави шлемови" чекају септембар, WЕБ, 12. јули 1995.
-Масакр у Сребреници, Википедија.
-Венс Овенов план, Википедија – слободна енциклопедија.
-Јелена Церовина и Слободан Кљакић, Оптужбу смо срушили, Политика,
4. март 2007.
-Од Карингтона до Ахтисарија, Време, 8. фебруар 2007.
-Разбијање Југославије – Немачка кажњава Србе за узгубљене артове,
Свет број 1003, 13.05.2009.
-Не заборавимо ни друге Бајдене.
-Мира Бехам, Приватизација дипломатије.
-Почеци рата у Босни и Херцеговини, објављено у књизи "Исповести"
(1995), аутора Љ.Б.
-Рат у Босни и Херцеговини, Википедија – слободна енциклопедија.
-Напад на колону ЈНА у Сарајеву, Википедија - слободна енциклопедија.
-Напад на колону ЈНА у Тузли, Википедија . слободна енциклопедија.
-Бил Клинтин: ЕУ није жељела муслиамснку државу у Европи .
-Алексанад Дорин, Сребреница – историја једног салонског расизма.
-Марко ван Хес – војник Холандског батаљона.
-Милован Милутиновић, Самотероризмом сунардоника бошњачко
руковдоство градило позицију жртве, Београд, 20. август 2004.

663
-Хронологија дејстава НАТО на простору РС.
-Извештај о стању људских права.
-Манојло Миловановић, Масакр на Маркалама починили су муслимани,
Блиц. .
-Онемогућавање помоћи.
-Милан Булајић, У Сребреници није било геноцида,02.сеп.2003.
-Жак Маше, Наши драги ратни злочинци.
-Да ли је Ширак предлагао Клинтону ликвидацију Караџића и Младића
(с француског превела Олга Милошевић).
-Милорад Ивановић, Како се догодила Сребреница.
-Хашки трибунал – Муслиамни из Сребренице нападали српску војску,
Код Сребренице ексхумирано тело старице.
-Александар Васовић, Улога холандских трупа у Сребреници – ДОБРИ.
РУЖНИ, ЗЛИ, САТ, 04.нов. 1995.
-Смрт Југославије: Крај игре- "Будимо прагматични", Чишћење мапа,
23.02.2006.
-Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета
Републике Босне и Херцеговине, Сарајево, 25.2.1992.
-Досије НАСЕР ОРИЋ.
-Босанско-херецеговачка патриотска странка – саопштења, анализе,
`коментари, Дани број 119, 10. септембар 1999.
-Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима: против
човечности и међународног права: Припреме муслимана и Хрвата у БиХ
за насилно одцепљење од СФРЈ и организовани карактер геноцида према
Србима у Сарајеву, Београд, јануар 1998.
-Борис Крљић, На Западу је и даље присутна манипулација о
Сребреници, СРНА.
-Миливоје Иванишевић, Не подлежем притисцима – У Сребреници није
било геноцида – Сребреница како "димна завеса".
-Џевад Галијашевић, СДА се у старту спремила за рат, СРНА, 29.октобар
2009.
-Дијана Џонстон, Преиспитивање Сребренице (1), Двери, 25.08.2009,
www.дверисрпске.цом.
-Миловоје Иванишевић, Сребреница јул 1995 – И трагању за истином,
Видовдан, 16.01.2010, хттп://www.видовдан.орг/архива/артицле738.хтмл.

664
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 2,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. – Гвозденовић Божана, Васић Велисав,
Божић Винка, Божић Роса, Божић Милка, Илић Радомир, Јовановић
Рајко, Стјепановић Раде, Томић Драгиња, Шарац Веселин, Маринковић
Милојка, Шарац Војин, Перендић Миодраг, Жикић Драго, Савић
Иконија, Игњатовић Станка и Јокић Душица.
-Мајке бацале живу децу у Дрину.
-Пљачке и убитства у Сребреници, Изводи из књиге Ибрана Мустафића
"СРЕБРЕНИЦА: планирани хаос", 31.03.2008.
-Слободан Дурманивић, Првостепена пресуда Насеру Орићу – злочинац
и обзирни кућепазитељ.
-Злочинци проглашени жртвама, Глас јавности, 20.06.2008.
-Слободан Дурмановић, Случај Насера Орића - нови прилози, 21.апрул
2008.
-Страдања Срба, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy
Цонгресс, 1997.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 1,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. - Слијепчевић Марко, Вукадиновић
Миладин, Петровић Милоје, Жугић Алексија, Милинковић Милојка,
Продановић Зарја, Стевић Драгиња, Ранкић Радован, Павловић Обрен,
Миловановоћ Станије, Вучетић Витомир, Филиповић Звонко,
Миладиновић Милева, Марјановић Милорад, Марјановић Милисав,
Гвозденовић Миладин,Гвозденовић Татомир, Крстић Горан, Гвозденовић
Драган и Маловић Драгослава.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 3,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Перић Видосава, Ристић Радован, Ђокић
Стојан, Петровић Неђо, Петровић Стоја, Недељковић Предраг, Матић
Гвозденија, Ранкић Славољуб, Матић Славка, Симић Јања, и
Миладиновић Милева.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 4,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Николић Милорад, Николић Ратко,
Николић Милосава, Досић Сретен, Дукић Милан, Илић Радомир,
Ђенадић Лепосава, Ђуричић Јела и Живановић Илија.
-Казивања непријатеља, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Хајдаревић
Шукрија "Албахари", Бећировић Халил, Сулејмановић Мирсад "Скејо" и
Мемишевић Нуриф.

665
-Јовановић Чедомир, Истина о Сребреници, 30.12.2004.
-Идејне вође, функционери и организатори, Сербиен Унитy Цонгресс.
1997.
-Командни састав, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997.
-Непосредни извршиоци, Унитy Цонгресс, 1997.
-Пљачкаши, Унитy Цонгресс, 1997. -
-Уништена лична имовина и материјална добра, Унитy Цонгресс, 1997.
-Избеглице, Унитy Цонгресс, 1997.
-Хуманитарна помоћ, Унитy Цонгресс, 1997.
-Масакрирана лица, Унитy Цонгресс, 1997.
-Жртве страдале изван територија ових општина или наПознатог дана,
Унитy Цонгресс, 1997 .
-Уместо некролога, Унитy Цонгресс, 1997.
-Привремени списак жртава муслиманског терора над српским народом
жртве1992. године.
-Привремени списак жртава муслиманског терора над српским народом
жртве 1993. године.
-Љиљана Булатовић, Београд, 6.јуна 2008., Невероватан "случај
Сребреница", Београд, 6. јуни 2008.
-Џон Шиндлер, несвети терор – највеће злочине починила је војска
Насера Орића, Глас српске, 03.09.2009.
-Диана Милошевић,Истина о трагедији у Сребреници почиње да се
открива 13 година касније – Намерно жртвовали муслимане.
-Катхрин Сцхтз, Сребреница је део једне велике трагедије, разговор са
Филипом Корвином (превела Мелита Стокућа), Шпигл.
-Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној
Босни (у општинама Братунац, Скелани и Сребреница) противу српског
становништва, до априла 1992. до априла 1993. године", Коментари
Петра Макаре.
-Филип Корвин, Не браним зчочинце, већ истину, Вести.
-Џорџ Богданич, Сребреница и политика ратних злочина, објављено у
"Дефенса & Фореигн Аффаирс Специал Абалyсус, волуме XXИИИ, Но.
62 Фридаy, јуне 17, 2005.
-Интервју - Јурген Елзесер, Хаг неће српске сведоке.
-Џулија Горин, Сетите се Сребренице, Јеwисх Wорлд Ревиеw, Превод
Љиљана Никшић, Корени.

666
-Убијање Срба у Сребреници, хттп://www.јасеница.орг.
-Миливоје Иванишевоћ, Нечасна улога К. Анана у сребреничком случају.
-Одломак са НАТО конференције за штампу, одржане 17. маја 1999...
Изјава, www.сребреница-пројект.цом/ср/ДОWНЛОАД/вицтем .../Изјаве-
2.пдф
-Општина Милићи
-Сребреница – пад по наређењу.
-Сава Видановић, Да ли је прича о Среберници измишлљена?, 17. август
2004.
-Генерал Николаи, Одбрана среренице је била немогућа.
-Александар Дорин, Сребреница врхунац антисрпске прапаганде,
Геополитика, број 32, 01. новембра 2009.
-Француска: Извештај Сребреница . Агресор је на српској старни, Архива
Дани 235.
-"Муслиманима је био боље у СФРЈ", Дани.
-Наталија Алексејевна Нароћницкаја, Горки плодови антисрпских фобија
Запада, Текст припремило уреднишгво Српске политике (превела Сава
Росић).
-Јирген Елзесер, Злочине у Сребреници измислила немачка дипломатија
да би скинула историјско бреме нацизма и геноцида, Сведок број 297.
-Никола Живковић, Холбрук о дејтонским данима – Време компромиса,
Лист "Погледи" број 221, 1. децембар 1998.
-Саопштење Епархије – Немачко кукавичије јаје, 22. јануар2008,
www.српска.ру
-Ко је подвалио ЦИа-и, Архива дани 254.
-Марко Лопушина. Творци агресивне политике, Српски конгрес
уједињења, 1997.
-Сабрина П. Рамет, ЦИА предвидела рат у СФРЈ
-СДА као организатор рата у БиХ 1991. (сведочења)
-Владо Азиновић, Напад на Сребреницу – епизода 2, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Прислушкивање – епизода 3, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Фотографије – епизода 4, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Накнада сазнања – епизода 5, Праг, 18. јуни 2005..
-Владо Азиновић, Коме је одговарао пад Сребренице? – епизода 6, Праг,
18. јуни 2005..

667
-Владо Азиновић, Сребреница – обавјештајни пропуст – епизода 7, Праг,
18. јуни 2005.
-Сабрина П. Рамет, Босна као други Вијетнам.
-Хакија Мехољић – 5000 муслиманских глава за војну итервенцију, Дани
број 78, 22. јуни 1998.
-Ратковићи: хронолгија ужаса, Сребреница историјски пројект.
-Слободан Дурмановић, Истрага за злочине над Србима на подручју
регије Бирач пред оргаима у БиХ (2), Нови репортер, 4.10.2006.
-Миливоје Иванишевић, Страдање мештана, Српски конгрес уједињења,
1997.
-Миливоје Иванишевић, Заседе, Српски конгрес уједињења, 1997.
-Миливоје Иванишевић, Затвори у Сребреници, Српски конгрес
уједињења, 2007.
-Коментар пресуде Насеру Орићу.
-Емил Влајки, Ментални геноцид над Србима, Независен новине.
-Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против
човечности и међународног права, Београд.
-Видео записи муслиманских злочина над Србима .
-Слободан Дурмановић, Сведочење Ибрана Мустафића – Прилог
кривичној биографији Насера Орића.
-Злочини, масакри над Србима у биХ 1992-1995 (125), Документација
Комитета за прикупљање података број 293/95-27.
-Злочини, масакри над Србима у биХ 1992-1995 (129), Документација
Комитета за прикупљање података.
-Сребреницом правдају злочине над Србима, Дан, 11. јуни 2005.
-Бесмртност рогосијске епопеје, www.јовановици.објецтис.нет/неwс/
олдерсуммарy _виеw .
-Фељтон Несвети терор, Глас спрске 24.08.2009.
-Демократске лажи о Босанском рату, Српска политка, 17. фебраур 2009.
Саопштење поводом сплетки римске курије око Босне и Херцеговине,
Иформативна служба Светосавске омадинске заједнице Брчко.
-Тајни досије: Београдски дани Мадлен Олбрајт
-Хронологија пропасти, Дани 162, 7. јули 2000.
-Владимир Вељковић, Нова српска политичка мисао, 21. фебруар 2009.
-Др Милан Булајић, Геноцид Срба над муслиманима није доказан, Фонд
за истра живање геноцида.

668
-Хаг слеп на Орићева зверства, Новости, 1.јули 2006. .
-.Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ.
-Џон Лафланд, Крунски сведок у Паризу, 11.05.2009.
-Елфета Весели још увек у Швајцарској на слободи. 22. јануар 2010.
-Драгомир Анђелковић, Сребреница - књучни сведок хашких превара,
Печат, 13. март 2010.
-Страдање села, заседе и затвори у Сререници,
хттп//www.веритас.цом.yу.
-Владислав Б. Сотировић, Сребреница у Европи, Српска политичка
мисао, 21. јануар 2009.
-Слободан Дурмановић, Истрага о ратним злочинима над Србима у
регији Бирач (3).
-Слободан Костић, распадање Косова.
-Драган Маровић, Истина о Сребреници – лош цемент будућности,
Печат, 4. фебруар 2010.
-Повест бившег холандског "мировњака" у Сребреници – Праве жртве су
Срби.
-Зашто је 2002. пала влада у Холандији?
-К. Ћирковић, Ратна прошлост Хакије Мехољића.
-Пети извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ.
-Борис Субашић, истина одавно не станује у Америци, Недељни
телеграф.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 1 део, Корени –
лист Срба у расејању, xttp://www.koreni.net/broj 47/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 1 део, Корени –
лист Срба у расејању, http://www.koreni.net/broj49/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 2 део, Корени –
лист Срба у расејању , http://www.koreni.net/broj51/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 3 део, Корени –
лист Срба у расејању , http://www.koreni.net/broj53/hronologija.htm.-
Лицемјерно свједочење Филипа Мориона у функцији одбране Караџића,
Билтен Сребренице, хттп://www.сребреница.ба/билтен/19/БИЛТ-
СР9.ЈПГ.

669
-Мирослав Антић, Генеарл Мајкл Роуз: Мисија у Босни, хттп://www.мал-
арцхиве.цом/син@антиц.орг/мсг02183.хтмл.
-Босанска прича генерала Роуза, НИН, 10. децембар 1998.
-Бомба на пијаци Марале и ултиматум НАТО-
хттп://www.цамо.цх/сј_питање.хтм.
-Радомир Вукчевић и Милан Петковић, Шпијунски рат без примирја(18)
– Сценарио за Југославију – фељтон.
-Истина о Сребреници, Тхе Глобе анд маил (Цанада), 14. јули 2005.
-Руперт Смит, "Лоша процена" ситуације у Сребреници.
-Манојло Миловановић, Масакр на Маркалама починили су муслимани,
хттп://www.стормфронт.орг/форум/схоwтхреад.пхп?+=178228.-
-Сребреницу су издали Холбрук, Билт, Жанвије и Акаши, Политика он
лине, 13, јануар 2010, хттп://www.политика.рс/рубрике/Свет/Сребреницу-
су-изда...
Кривичне пријаве и изјаве...,
-Изјава Муратовић Рифата, www.сребреница-
пројект.цом/ср/.../Изјаве_Муратовић_ Рифат.пдф.
-Сведоци за пројекат Сребреница: Петровић Лука,, Симић Миодраг,
Милошевић Миле, Мемишевић Нуриф, Вујадиновић Милош, Ристановић
Миладин, Вујадиновић Михаило, Вујадиновић Милинко, Вујадиновић
Симо, Вујадиновић Невенка, Вујадиновић Винка, Вујадиновић Горан,
Ковачић Милка, Зарић Видоје, Васић Слободан, Васић Мира, Васић Јела,
Зекић Максим, Васиљевић Бранислав, Гвозденовић Стана, Петровић
Сретен, Илић Богдан, Савић Десимир, Петровић Миленко, Јевтић Милан,
Гагић Петар(4 изјаве), Суботић Млађен (3 изјаве), Гагић Даница( 2
изјаве), Гагић Цвијетин, Суботић Видоје, Симеуновић Радојка,
Симеуновић Велимир и Гагић Милија.
-Љиљана Булатовић, Невероватни "случај Сребреница",
хттп://народнипокретсрбије. орг/цмс/?п=57
-Страдање српских села у Сребреници (1),
хттп://соколац.славицнет.цом/соколац /соколац _сребреница
-Срећна због Косова,
хттп://www.вести.рс/сеарцх.пхп?Срецна+због+косова&дн.
-Зоран Петровић Пироћанац, Две године после Сребренице, НИН, 04. јул
1997.
-Америка тражила пад Сребренице,

670
хттп://www,српскадијаспора.инфо/вест.асп?ид=7858
-Писмо Радована Караџића амбасадору Кутиљеру; Писмо Радована
Кардажића Сајрусу Венсу; Наредба председника Републике Српске од
30. јула 1995. године; Телеграм генерала Здравка Толимира од 9. јула
1995. године; Одлука председника Републике Српске од 11. јула 1995.
године; Наредба Председника Републике Спске од 11. јула 1995. године;
Наредба председника Републике Српске о заштити јавног реда и мира и
приемна женевских конвенција у Сребреници, стр. пов. број 01-1351/95,
11. јула 1995. године; Одлика председника Републике Српске од 14. јула
1995. године; Одлука о именовању ратног председништва општине
Сребреница – Скелани, стр. пов. број 01/1371/95. 14. јула 1995. године
хттп//www.карадзић-одбрана.цом/ратна-писма/
-Генерал Слободан Праљак, Ратна документа, Директива Главог штаба
Патриостке лиге за одбрану суверенитета Републике Босне и
Херцеговине, www.слободан праљак.цом/-Хрватска
-Проф. Др. Сц. Јосип Јурчевић, Експертиза запотребе МКСЈ: Босна и
Херцеговина 1990-1995 – теза "Муџахедини Ал-Qа'иде у БиХ"(ИТ-04-74-
Т), www.слободан праљак.цом/-Хрватска

671
Задња страна корица
Преко слике 35 исписати овај текст.

Сл. 35

"Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за
кости не знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни
правде. Бол и сузе нас, српских мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји
синови згрешили да ми их и мртве комадају? Боже, само ми дај да га
сахраним пре него што очи заклопим".
Марија ЈЕРЕМИЋ.
"Једног дана затекла сам супруга Бору да гледа неку видео-касету.
Крајичком ока угледала сам како гори нечије тело. Око ватре коло су
водили и подврискивали: ‘Пеци Влаха, мајку му’. Тада ми је Боро рекао
само то да је то неки наш војник, али да не зна о коме је реч. Тек на
самрти, позвао ме Боро и рекао Иванка, на оној траци био је наш Ненад.
Њега су мучили… Хтела сам да умрем истог часа, али морала сам да
погледам ту касету после, нешто ми није дало мира. Три пута је Ненад,
испуштајући душу, дозивао мајку да му помогне, а мајка му помоћи није
могла... Чини ми се да сам тада умрла први пут… Још ни ожалила
Ненада нисам, а остала сам без братанца Ратка Цвјетиновића. Имао је
само 21 годину. Убили су га на кућном прагу. Зашто, кад ни Ненад, ни
Ратко ни мрава нису згазили… И ја сам мајка Сребренице, а не само оне
друге. И мени је тешко, зар моја мука није равна њиховим?"
Иванка РАНКИЋ

672