Professional Documents
Culture Documents
ЗА ИЗДАВАЧА
ПРИРЕЂИВАЧИ
Бошко Антић
Јанко Велимировић
Цвјетко Савић
САРАДНИЦИ
Бошко Антић
-
Горан Антић
ЛЕКТОР
ШТАМПА
ЗА ШТАМАРИЈУ
ТИРАЖ
Библиотека
Ратни злочини
________________________________________________________
Књига
СРЕБРЕНИЦА
ВЕЛИКА ОБМАНА
РАДНА ВЕРЗИЈА
БАЊА ЛУКА, 2010
"И стојим на располагању свакоме ко жели да чује да ратна Сребреница има два
лица. Велики и моћни одлучили су, кад је реч о Сребреници, да се сме причати само о
муслиманским жртвама! Ако је интерес света да се чује истина, нека се зна и о
страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико
истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић,
осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у Хагу
- злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види - пита се
данас Милун, човек чија нога више није крочила међу бивше комшије, ни у Скелане."
УВОД 17
1. МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 23
2. ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА 48
2.1.НАСТАНАК И РАЗВОЈ 48
2.2. ОРГАНИЗАЦИЈА И СНАГЕ ПРЕД ДОГАЂАЈЕ 68
У СРЕБРЕНИЦИ И ОКО ЊЕ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ 68
СНАГЕ АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРЕБРЕНИЦИ У ЛЕТО
1995. ГОДИНЕ 70
2.3. ЏИХАД ПРОТИВ СРБА 79
3.ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 88
3.1. ФОРМИРАЊЕ И РАЗВОЈ 88
3.2. СНАГЕ ОДБРАНЕ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА 93
3.2.1.СРЕДЊЕ ПОДРИЊЕ 93
3.2.2. ДРИНСКИ КОРПУС 100
3.2.3. ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 104
3.2.4. БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 109
3.3. СНАГЕ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА 115
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ 115
4. СРПСКА СЕЛА СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА У ПЛАМЕНУ 119
5. ОПЕРАЦИЈА "КРИВАЈА -95" 191
5.1. ИЗНУЂЕНИ ПРОТИВУДАР СРПСКИХ СНАГА 194
7
5.2. ЗАШТИЋЕНА ЗОНА 198
5.3.1. ОДНОСИ ИЗМЕЂУ РЕПУБЛИЧКИХ И ОПШТИНСКИХ ВЛАСТИ 230
5.3.2. ОДНОСИ УНУТАР СРЕБРЕНИЦЕ 235
5.3.3. ОДНОСИ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ СА УНПРОФОР-ОМ 249
5.4. ОБОСТРАНИ РАСПОРЕД СНАГА 256
5.5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИПРЕМА 263
5.6. ОДНОС СНАГА И БОРБЕНЕ МОГУЋНОСТИ 267
5.7. ИЗВОЂЕЊЕ 268
ДЕЈСТВА НА ПРАВЦИМА ДЕЈСТАВА ОСТАЛИХ БРИГАДА 290
5.8. ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 293
5.8.1. ПРОБОЈ МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ ОКРУЖЕЊА 293
5.8.2. ЕВАКУАЦИЈА СТАНОВНИШТВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 313
5.9. БОРБЕНА ДЕЈСТВА ПРОТИВ СНАГА 28. ДИВИЗИЈЕ И ДРУГОГ КОРПУСА
АРМИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 320
5.10. ОТВАРАЊЕ КОРИДОРА 328
5.11. ДОГАЂАЈИ НАКОН ОТВАРАЊА КОРИДОРА 334
5.12. ПРЕТРЕС ТЕРЕНА 336
АНГАЖОВАЊЕ БРАТУНАЧКЕ ЛАКЕ БРИГАДЕ 340
5.13. АСАНАЦИЈА БОЈИШТА 341
6. ИНОСТРАНИ ИЗВОРИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ 346
- ПОДВАЛЕ, ОБМАНЕ, МАНИПУЛАЦИЈЕ, ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД
СРБИМА… - 346
6.1. У СРЕБРЕНИЦИ СЕ НИЈЕ ДОГОДИО ГЕНОЦИД 346
6.2 ИСТИНИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ СЕ ИСПРЕЧИЛА СРБОФОБИЈА 349
8
6.3. РЕАКЦИЈА НА ЗЛОЧИНЕ НАД СРБИМА 350
6.4. ПРЕДСТАВНИЦИ ВИСОКОГ КОМЕСАРИЈАТА УН ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ НИСУ
РЕГИСТРОВАЛЕ НИКАКАВ ГЕНОЦИД 352
6.5. ЦИЉ ОПЕРАЦИЈЕ НИЈЕ БИО ИЗГОН МУСЛИМАНСКЕ ВОЈСКЕ, А
ПОГОТОВО НЕ ЦИВИЛА 353
6.6. ОБМАНЕ У УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА 355
6.7. ПАНИКА И СТРАХ МЕЂУ ЗЛОЧИНЦИМА 358
6.8. УЖАСНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 360
6.9. ПРЕЋУТКУЈУ СЕ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА 361
6.10. ОЦЕНА КОМАНДАНТА ХОЛАНДСКОГ БАТАЉОНА 364
6.11. КАКО СЕ ДОГОДИЛА СРЕБРЕНИЦА 365
6.12. СРЕБРЕНИЦА – ИСТОРИЈА САЛОНСКОГ РАСИЗМА 370
6.13. МАНИПУЛАЦИЈЕ СА БРОЈЕМ ЖРТАВА 373
6.14. СРЕБРЕНИЦА ЈЕ ИЗФАБРИКОВАНА 376
6.15. АДУТ У ПРОПАГАНДНОМ РАТУ 379
6.16. ПОСЛЕДИЦА МАСАКРА НАД СРБИМА 382
6.17. РЕЧ ЈЕ О ГЛОБАЛНОМ ЏИХАДУ 384
6.18.ТВРДЊЕ БЕЗ ДОКАЗА 385
6.19.УБИСТВО ВОЈНИКА УСРЕД БОРБЕНОГ ДЕЈСТАВА ГЕНОЦИД 387
6.20.НИЈЕ СЕ ДЕСИЛО "УБИТСТВО НАРОДА" 387
6.21. АМЕРИКА ТРАЖИЛА ПАД СРЕБРЕНИЦЕ 388
6.22. ИЗВЕШТАЈ О СРЕБРЕНИЦИ ФАЛСИФИКАТ 390
6.23. ЛАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ПОДРШКА АГРЕСИВНОМ АНГАЖОВАЊУ
ЗАПАДА 395
9
6.24. ПРИЛИКА ДА СЕ СКИНЕ БРЕМЕ НАЦИЗМА 396
6.25. САМОТЕРОРИЗМОМ СУНАРОДНИКА БОШЊАЧКО РУКОВОДСТВО
ГРАДИЛО ПОЗИЦИЈУ ЖРТВЕ 397
6.26. СРЕБРЕНИЦА "КРУНСКИ СВЕДОК" 409
6.27. ТЕХНИКА БОМАРДОВАЊА СЛИКАМА 414
6.28. МАСАКР ИЗМИСЛИЛИ ИЗЕТБЕГОВИЋ И КИЛИНТОН 415
6.29. И СРБИ СУ МАСАКРИРАНИ 416
6.30. ГЛАВНА ПРЕТЊА ЛЕГИТИМНИМ ПРЕКИДИМА ВАТРЕ 416
6.31. ЗАДАТАК ИЗАЗИВАЊЕ КРВОПРОЛИЋА 417
6.32. ВЕЛИКИ БРОЈЕВИ СУ ПОТРЕБНИ РЕЖИСЕРИМА ГЕНОЦИДА 418
6.33. ТВРДЊА ТРИБУНАЛА НИЈЕ ПОТВРЂЕНА ЧИЊЕНИЦАМА 419
6.34. ИСТИНА ЈЕ САСВИМ ДРУГАЧИЈА 421
6.35. СТЕПЕНИЦА НА ПУТУ КА РУСИЈИ 423
6.36. АПЕЛ ИЗ МОСКВЕ 424
7. МУСЛИМАНИ СВЕДОЧЕ 426
7.1. ИБРАН МУСТАФИЋ, АУТОР "ПЛАНИРАНОГ ХАОСА" 426
7.2. СРПСКЕ ГЛАВЕ У ТОРБИ 438
7.3. ИЗВРШИЛАЦ НАСЕРОВИХ ПРЉАВИХ ПОСЛОВА 439
7.4. СИРОТИЊА РАТУЈЕ И ГЛАДУЈЕ, А НАСЕРОВ МЛИН РАДИ 441
7.5. РАТ КАО ИГРА 441
7.6. РАМБО 442
7.7. У АКЦИЈУ ГОЛОРУК 443
7.8. ХАЈДАРЕВИЋ ШУКРИЈА "АЛБАХАРИ" (46) ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 443
7.9. БЕЋИРОВИЋ ХАЛИЛ (29) РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК 445
10
7.10. СУЛЕЈМАНОВИЋ МИРСАД, "СКЕЈО" РАТНИ ЗАРОБЉЕНИК 447
7.11. МЕМИШЕВИЦ НУРИФ (45) ИЗ БЉЕЧЕВЕ 451
7.12. ХАОС ЈЕ ПЛАНИРАН У САРАЈЕВУ 454
7.13. СРЕБРЕНИЦА ПРОДАНА ЗА ПЕТ ХИЉАДА ГЛАВА 455
7.14. ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА ЗАРОБЉЕНИЦИМА 456
7.15.НАПАДИ ИЗ ЗАШТИЋЕНЕ ЗОНЕ 459
7.16.ДОВЕСТИ ХАОС ДО КРАЈА 459
7.17.ЗАСЕДА У ЖУТИЦИ 460
7.18.САХА ЧОХАДАРЕВИЋ, МОЋЕШИ КОД ЦЕРСКЕ 461
7.19. МУРАТОВИЋ РИФАТ 464
7.20. КОНАЧНО ПРИЗНАЊЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ ЖРТВАМА 467
8. СРБИ СВЕДОЧЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВО У
ПОДРИЊУ 469
8.1. ОРИЋЕВ КРВАВИ ПИР 470
8.2. "БЕБА" АЛАХОВ РАТНИК 471
8.3. БОЛ И СУЗЕ СРПСКЕ МАЈКЕ 472
8.4.ОСТАЛО МИ ЈЕ САМО ДА ГОВОРИМ 473
8.5. ДЕЧАК СВЕДОК ЗЛОЧИНА 475
8.6. НЕСРЕЋА ЈЕ МОЈЕ ДРУГО ИМЕ 477
8.7. ТРАГИЧНА СУДБИНА ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊЕГ ДЕЧАКА 480
8.9. СТРАДАЊА У ЛОГОРИМА И ЗАТВОРИМА 483
8.10. СИЛОВАЊЕ 486
8.10.1. ГВОЗДЕНОВИЋ БОЖАНА ИЗ ЗАГОНА 487
8.10.2. ВАСИЋ ВЕЛИСАВ (30) ИЗ РАДОШЕВИЋА 488
11
8.10.3. БОЖИЋ ВИНКА (55) ИЗ МАГАШИЋА 490
8.10.4. БОЖИЋ РОСА (43) ИЗ МАГАШИЋА 491
8.10.5. БОЗИЋ МИЛКА (46) ИЗ МАГАШИЋА 491
8.10.6. ИЛИЋ РАДОМИР (54) ИЗ МАГАШИЋА 492
8.10.7. ЈОВАНОВИЋ РАЈКО (60) ИЗ ЈЕЖЕСТИЦЕ 493
8.10.8. СТЈЕПАНОВИЋ РАДЕ ИЗ ЈЕЖЕСТИЦЕ 495
8.10.9. ТОМИЋ ДРАГИЊА ИЗ ПОДРАВАЊА 496
8.10.10. ШАРАЦ ВЕСЕЛИН (54) ИЗ ПОДРАВАЊА 497
8.10.11. МАРИНКОВИЋ МИЛОЈКА (24) ИЗ ПОДРАВАЊА 500
8.10.12. ШАРАЦ ВОЈИН (68) ИЗ ПОДРАВАЊА 501
8.10.13. ПЕРЕНДИЋ МИОДРАГ (39) ИЗ ПОДРАВАЊА 503
8.10.14. ЖИКИЋ "ДРАГО" ИЗ ФАКОВИЋА 505
8.10.15. САВИЋ ИКОНИЈА ИЗ ФАКОВИЋА 509
8.10.16. ИГЊАТОВИЋ СТАНКА ИЗ ФАКОВИЋА 509
8.10.17. ЈОКИЋ ДУШИЦА ИЗ ФАКОВИЋА 510
8.10.18. СЛИЈЕПЧЕВИЋ МАРКО 510
8.10.19. ВУКАДИНОВИЋ МИЛАДИН ИЗ ГНИОНЕ 512
8.10.20. ПЕТРОВИЋ МИЛОЈЕ ИЗ СЕЛА ОПАРЦИ 513
8.10.21. ЖУГИЋ АЛЕКСИЈА (43) ИЗ РУПОВА БРДА 514
8.10.22. МИЛИНКОВИЋ МИЛОЈКА ИЗ РУПОВА БРДА 515
8.10.23. ПРОДАНОВИЋ ЗАРЈА (60) ИЗ РАТКОВИЋА 516
8.10.24. СТЕВИЋ ДРАГИНА ИЗ РАТКОВИЋА 516
8.10.25. РАНКИЋ РАДОВАН ИЗ РАТКОВИЋА 517
8.10.26. ПАВЛОВИЋ ОБРЕН (57) ИЗ ЦРКВИНА 518
12
8.10.27.МИЛОВАНОВИЋ СТАНОЈЕ (27) ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 519
8.10.28. ВУЧЕТИЋ ВИТОМИР ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 520
8.10.29. ФИЛИПОВИЋ ЗВОНКО ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦЕ 522
8.10.30. МИЛАДИНОВИЋ МИЛЕВА ИЗ СЕЛА ЛОЗНИЦА 523
8.10.31. МАРЈАНОВИЋ МИЛОРАД ИЗ БРЕЖАНА 523
8.10.32. ИНГ. МАРЈАНОВИЋ МИЛИСАВ (31) ИЗ БРЕЖАНА 525
8.10.33. ГВОЗДЕНОВИЋ МИЛАДИН ИЗ ЗАГОНА 527
8.10.34. ГВОЗДЕНОВИЋ ТАТОМИР ИЗ ЗАГОНА 529
8.10.35. КРСТИЋ ГОРАН ИЗ ЛОЗНИЦЕ 530
8.10.36. ГВОЗДЕНОВИЋ ДРАГАН (21) ИЗ ЗАГОНА 531
8.10.37. МАЛОВИЋ ДРАГОСЛАВА ИЗ БРЕЖАНА 533
8.10.38. ПЕРИЋ ВИДОСАВА ИЗ ФАКОВИЋА 533
8.10.39. РИСТИЋ РАДОВАН ИЗ БОЉЕВИЋА 533
8.10.40. СТОЈАН ЂОКИЋ (68) ИЗ БОЉЕВИЋА 534
8.10.41. ПЕТРОВИЋ НЕЂО (40) ИЗ СИКИРИЋА 535
8.10.42. ПЕТРОВИЋ СТОЈА (44) ИЗ ЛОЗНИЧКЕ РИЈЕКЕ 536
8.10.43. НЕДЕЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (29) ИЗ СИКИРИЋА 538
8.10.44. МАТИЋ ГВОЗДЕНИЈА (54) ИЗ СИКИРИЋА 539
8.10.45.РАНКИЋ СЛАВОЉУБ (41) ИЗ СИКИРИЋА 541
8.10.46. МАТИЋ СЛАВКА (47) СЕЛО ЛОЗНИЦА 542
8.10.47. СИМИЋ ЈАЊА (43) СЕЛО ЛОЗНИЦА 543
8.10.48.МИЛАНОВИЋ МИЛЕНА ИЗ КРАВИЦЕ 544
8.10.49. НИКОЛИЋ МИЛОРАД (58) ИЗ ОПРАВДИЋА 545
8.10.50. НИКОЛИЋ РАТКО (47) ИЗ ОПРАВДИЋА 546
13
8.10.51. НИКОЛИЋ МИЛОСАВА ИЗ ОПРАВДИЋА 548
8.10.52. ДОШИЋ СРЕТЕН ИЗ ВАНДЗИЋА 550
8.10.53. ДУКИЋ МИЛАН ИЗ ДУБНИЦЕ 550
8.10.54. ИЛИЋ РАДОМИР ИЗ МИЛИЋА 552
8.10.55. ЂЕНАДИЋ ЛЕПОСАВА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 553
8.10.56. ЂУРИЧИЋ ЈЕЛА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ 554
8.10.57. ИВАНОВИЋ ИЛИЈА (31) КОСТОЛОМЦИ 555
8.10.58.ПРЕЖИВЕО 1943, АЛИ НИЈЕ 1992. 557
8.10.59.РАДОВИЋ АНЂА, ПЕТКОВЦИ (ОПШТИНА ЗВОРНИК) 557
9. ПРИКРИВАЊЕ ЗВЈЕРСТАВА МУСЛИМАНСКИХ ВОЈНИКА 559
10. ИЗВЕШТАЈ ВЛАДЕ СРЈ 562
ПРИЛОЗИ 570
СТАНОВНИШТВО БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 572
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА 580
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ЗВОРНИК 587
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ВЛАСЕНИЦА 592
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ РОГАТИЦА 599
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ БРАТУНАЦ 607
СПИСАК РАТНИХ ЗЛОЧИНАЦА ПОЗНАТИХ КОМАНДИ 1. ЛАКЕ БРАТУНАЧКЕ
БРИГАДЕ, КОЈИ СУ ВРШИЛИ РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ НА ПОДРУЧЈУ ОПШТИНА
БРАТУНАЦ, СРЕБРЕНИЦА, МИЛИЋИ, ВЛАСЕНИЦА И СКЕЛАНИ, ЗА КОЈЕ
ПОСТОЈЕ ИНДИЦИЈЕ ДА СЕ НАЛАЗЕ У СРЕБРЕНИЦИ 611
КОМАНДНИ КАДАР 8. ОПЕРАТИВНЕ ГРУПЕ "СРЕБРЕНИЦА" АРМИЈЕ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ДО 07. МАРТА 1994. ГОДИНЕ 623
14
282. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА 627
283. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА 628
ЛИТЕРАТУРА 641
НОРМАТИВНИ ДОКУМЕНТИ 641
ДОКУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА 644
ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ 644
ОСТАЛИ ДОКУМЕНТИ 645
ДОКУМЕНТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА – УНПРОФОР 645
ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 645
ПРЕДСЕДНИШТВО, ВЛАДА И СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 645
ВРХОВНА КОМАНДА 645
СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ЗВОРНИК 646
СКУПШТИНА СРПСКЕ СРЕБРЕНИЦЕ 647
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА 647
7. ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 647
ГЛАВНИ ШТАБ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 647
КОМАНДА ДРИНСКОГ КОРПУСА 648
БРИГАДЕ ДРИНСКОГ КОРПУСА 650
ЗВОРНИЧКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 650
БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА 652
ДОКУМЕНТИ ДРЖАВНИХ ОРГАНА ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА 652
НОРМАТИВНА ДОКУМЕНТА 652
ПРЕДСЈЕДНИШТВО РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА 653
ВРХОВНА КОМАНДА 653
15
ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА 653
ДОКУМЕНТИ ВОЈСКЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ 654
ШТАБ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ - ГЕНЕРАЛШТАБ 654
ДРУГИ КОРПУС 656
ОСМА ОПЕРАТИВНА ГРУПА "СРЕБРЕНИЦА" / 28. ДИВИЗИЈА КОВ 657
ТЕКСТОВИ И ДОКУМЕНТИ СА ИНТЕРНЕТА 661
ИЗЕТБЕГОВИЋ ГРОБАР СРЕБРЕНИЦЕ И ПОДРИЊА 661
16
У В ОД
17
припадници Уједињених нација, као и други страни аутори који указују на реалну слику
о Сребреници.
* Да је, након заузимања српских села и егзодуса српског народа јануара 1993.
године када су пали Скелани и група српских села у Кравици, престао сваки облик
живота српског народа у ужем делу средњег Подриња.
18
* Да је стање у средњем Подрињу било неприхватљиво за Србе. Српски народ је
морао донети стратешку одлуку да се то стање измени.
19
* Да до напуштања Сребренице није дошло услед развоја догађаја на бојишту,
него због одлука руководства Сребренице, уз прећутну сагласност руководства
Федерације, да то учини из других разлога.
20
Придржавајући се постављених циљева у делу су обрађене узроци који су довели
до изнуђене операције "Криваја 95" и догађаја за време њеног извођења, као и после
ослобађања Сребренице до којег је дошло због неочекивано слабог отпора снага 28.
дивизије и, практично, њиховог напуштања енклаве из много неразјашњених разлога. Ти
разлози у делу презентирају сами муслимански извори и извори страних медија кроз
коментаре истакнутих политичких и војних личности.
21
одбрану оптужених за догађаје у Сребреници и текстова са интернета.1 Посебно су били
корисни документи које је на интернету објавио хрватски генерал Слободан Праљак
(http//www.slobodanpraljak.com).
1
Детаљније види у списку литературе и фуснотама.
22
1. МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА И РАТ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
2
Водеће европске земље и САД су вођене сопственим интересима изазвале кризу, а њом су, углавном,
управљале Немачка и САД.
Немачка је подстицала конфликтну ситуацију од самог почетка убрзаним признавањем нових држава,
искористивиши при том језик либералног европеизма да би достигла националне циљеве. Уједињена Немачка
претендује на водеће место у политичком и економском животу у Европи. Своју политику на Балкану је
спроводила неупадљиво, опрезно, али упорно. Постепено је повећавала своје учешће - члан Контакт групе,
учешће у Снагама за брзо реаговање, намесник у Мостару...
Стратешки циљеви Немачке на Балкану предпостављају укључење Хрватске и Словеније у зону њених
економских интереса за овладавање међународном раскрсницом путева, обезбеђивање директног изласка на
Дунав, Јадранско и Средозрмно море, а такође и добијање најповољнијег статуса код арапских земаља, које
производе нафту и гас. Да би се остварио последњи циљ планирано је међународно признање Босне и
Херцеговине као муслиманске националне државе. За постизање својих стратешких циљева Немачка се
користила својом економском моћи. Немачка није дозволила стварање јединствене српске државе, јер би она
сметала остварењу ових циљева. Вељко Кадијевић наводи податке да је Немачка помоћу својих агената
темељито припремала будуће догађаје, између осталог и увредљиве изјаве њеног војног аташеа на рачун Срба
(В. Кадијевић, Моје виђење распада, Политика, Београд, 1993, стр. 25-26), а Кристофер је у интервјуу
америчким новинама „USA Today“изјавио да Немци сносе посебну одговорност за то што је Европска
заједница пристала на признање бивших југословенских република (ИTAR TASS-SerИja „SE“, 21.јун 1993,
стр.16).
САД имају политику као плод јасне оцене одређених кругова, а не "грешке". То су: (1) тежња да се успори
процес европске интеграције, стабилизује политичка улога САД у Европи, учврсти у свести Европљана
лидерска улога САД о питањима европске безбедности; (2) делатност, усмерена на ширење НАТО на Балкану,
као полигона за потврђивање доминантне улоге НАТО у Европи и његову незамењивост у Европи. Управо
кроз ту организацију САД покушавају да своје повремено присуство у Европи претворе у стално.; (3) жеља да
се распад бивше Југославије искористи за распад бившег СССР-а; (4) путем подршке босанско-херцеговачким
муслиманима тежња да се докаже да САД нису априори антимуслимански оријентисане.
Амерички новинар "New York TИmes" Дејвид Бајндар наводи да су "САД разрадиле стратегију политичке,
економске и војне изолације Србије. Та концепција укључује и војну сарадњу с босанским муслиманима...
Људи из окружења Abberta Gora, можда Клинтон и, рецимо Лејк, били би срећни, ако би свели Србију на
пољопривредно друштво".
(Према реферату Јелене Гускове под насловом "Криза на Балкану, Срби и ислам у плановима великих држава"
на Међународном научном скупу одржаном 11-13.децембра 1996. године на тему "Ислам, Балкан и велике силе
(XИV-XX век)"- објавио Историјски институт САНУ у Београду 1997. године, стр.557-559).
23
Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаје на Балканском полуострву, у
Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Републици
Босни и Херцеговини, почетком деведесетих година двадесетог века, неопходно је
имати на уму америчку студију "Интегралне дугорочне војне стратегије САД до 2010.
године" под називом "Селективно одвраћање", која је објављена средином јануара 1988.
године3.
3
Израђена је по наруџби Министарства одбране САД. Израдила ју је комисија од 13 чланова, истакнутих
бивших и тадашњих политичара, војних руководилаца и научника (Fred Иkle, Albert Wohlsteter, Henri
Kissinger, Zbigniew Bzezinski, William Clarc, John Vessey...).
У тези "Сукоби у ‘Трећем свету’ и интереси САД", стоји да је "основна карактеристика `америчког
ангажовања у трећем свету неслагање око америчких интереса", па у томциљу наводи се да "употреба
борбених јединица у сукобима у трећем свету треба да се сматра изнимком", а да "у пажљиво одабраним
ситуацијама, где се могу обезбедити важни амерички интереси и где америчка помоћ може допринети
повољним резултатима, САД треба да помажу антикомунистичке побуњеничке снаге. Тим снагама је, по овој
студији, "потребна обавештајна и позадинска подршка, као и помоћ у обуци". При том је неопходно да се
"регулише однос према средствима јавног информисања", као и да "улога САД остане у тајности".
Још јаснија основа ове старатегије је обрађена у тези "Ратови на совјетској периферији". Кад се пажљиво
проучи ова студија онда је јасан развој догађаја у Авганистану, Перзијском заливу и на Балканском
полуострву. Сваком професионалном војнику је јасно како се у оваквој стратегији изазивају кризе и како се
њима управља.
(Превод штампала Друга управа Генералштаба Оружаних снага СФРЈ, мај 1988. године.)
4
О улози Турске и других исламских земаља види детаљније у тези "Џихад против Срба".
5
О улози Сједињених Америчких држава и Ватикана у југословенској кризи почетком 90-их година прошлог
века видети интервју Вељка Кадијевића, бившег министра одбране у Влади Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије, под називом "Газде су тражиле крвави разлаз", објављен у НИН-у број 2963 од
11.10.2007. године; Извод из стенограма разговора генерала Вељка Кадијевића и амбасадора Сједињених
Америчких Држава у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији Ворена Цимермана, 1990. и 1991.
године.
24
"Мислим да ће Југославија остати целовита земља". Међутим, према тврђењу
италијанског министра иностраних послова Ђанија де Микелиса6 амерички економски
експерт Џефри Сакс, у својству специјалног саветника Анте Марковића, тадашњег
председника владе СФР Југославије, 1990. године је саветовао Словенији да се ослободи
Београда како би ушла у Европу. То је по његовом мишљењу пресудно утицало на
словеначко определење7.
"Дошао је Ворен Цимерман", каже Филиповић, "и држао хушкачке говоре против
Срба и Слободана Милошевића. Рекао сам му да ће независност Босне и Херцеговине
значити рат и питао хоће ли нас Вашингтом подржати, на што је он рекао да хоће, али не
оружјем већ аспиринима и декама, док ми гинемо", нагласио је академик.
"Тада сам на телевизији рекао да ће бити рата", каже Филиповић, "и да ће он бити
веома крвав, да би сутрадан Алија изишао пред народ и изјавио да ‘грађани Босне и
Херцеговине могу спавати мирно и да ја причам небулозе’, рекао је он, додајући да је
тада назвао Изетбеговића и одбрусио му: ‘Немој, болан давати такве небулозне изјаве.
Тко ти је рекао да је за рат потребно двоје, за рат је потребан само један идиот, па ти сад
изабери’", присјетио се Филиповић.8
О улози Уједињених нација у рату у Босни најбоље сведочи поступак са извештајем кога су
Уједињене нације објавиле јуна 1993. године на 132 стране под насловом: "Меморандум о ратним
злочинима и злочинима геноцида у Источној Босни (у општинама Братунац, Скелани и Сребреница)
6
Он је 19.09.1991. године изјавио да "Југославија више не постоји".
7
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 106.
8
Дани, 30. март 2007.
25
почињеним над срспким становништвом од априла 1992. године до априла 1993.године"9. Овај
Меморандум Југословенске владе предао је амбасадор Драгомир Ђокић 2. јуна 1993. године. Треба уочити
да је почетак рата у Босни април 1992. године. Овај документ је у Секретаријату Организације Уједињених
нација прикривен и постао је недоступан јавности и не може се наћи ни у једном извору. Овај документ је
после више од шест година прикрио и пречутао и Кофи Анан у свом извештају који је о сребреничким
збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године.Међутим, Јаред Исраел је на
Интернету објавио овај документ у оригиналу на енглеском језику10. Тиме се желело прикрити од јавности
све оно што су Срби хтели да објаве о злочинима над српским становништвом у источној Босни.
9
Документ је Генералној скупштини достављен 2. јуна 1993. године, са потписом амбасадора
Драгомира Ђокића и заведен под бројем А/48/177 и С/25835., http://empores-clothes.com/s/c/s-zasto.htm.
10
www.tenc.net.
26
Ворен Цимерман саопштава да "САД подржавају младу демократију у Хрватској и
интерним каналима шаљу поруку да Сједињене Америчке Државе неће подржати
ангажовање Југословенске народне армије у Хрватској"11. Индијски генерал Сатиш
Намбијар у писму Савету безбедности каже: "Портретисање Срба као злих, а свих
других као добрих није само контрапродуктивно већ и нечасно. По ономе што сам ја
видео, све три стране су подједнако криве, али само Срби признају да нису анђели док
други и даље инсистирају да јесу. Ја нисам био сведок никаквог геноцида осим убитстава
и масакра на свим странама који су типични за овакве конфликте. Мени је сасвим
логично то да ако су Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се одцијепе од
Југославије, онда и Срби из Босне и Херцеговине имају исто право да се отцијепе. Један
од највећих проблема на терену до сада је одбијање америчке администрације да види да
Срби у Босни имају валидна права и оправдане жалбе..."12.
11
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 39.
12
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 245.
13
Алија Изетбеговић је посетио Курта Валдхајма и Ватикан, а потом Турску и Иран, без одлуке
Председништва БиХ.(Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 62)
О овим посетама Алија Изетбеговић говори у својој књизи "Сјећања - аутобиогарфски запис", ТКД
Шахинпашић, Срајево, 2001, стр. 87-88.
На стр. 88 он наводи: "У Ирану чије ће војне испоруке у току рата одиграти важну улогу у одбрани Босне од
агресије, био ми је приређен изузетан дочек. На техеранском аеродрому тог мајског дана 1991. биле су
постројене велике јединице три рода иранске војске, пјешадије, морнарице и ваздухопловства, а дуги ред од
преко педесет дипломатских представника и других званичника стајао је на врелом подневном сунцу".
14
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 41.
27
У време распламсавања рата укинута је економска помоћ Србији. Европска
економска заједница и Сједињене Америчке Државе увеле су санкције Србији.
Своје виђење улоге САД у рату у Босни, генерал Мајкл Роуз, командант снага
УНПРОФОР-а у Босни у Хереговини, је у својој књизи "Мисија у Босни"16 дао неколико
својих виђења:
"...Током трајања рата у Босни, постављало се питање улоге Америке у том сукобу. Била су
уочљива два дивергентна правца америчке политике: прво, продужавање рата и налажење "праведног"
решења било је предоминантна преокупација САД и друго, требало је рат што пре завршити. Све до јесени
1994. године, администрација САД је веровала да Босна може да се реконституише у јединстевну државу у
оквиру историјских граница. Било је очигледно да се то не може постићи без присуства мировних снага,
све док УНПРОФОР буде у могућности да врши висок војни притисак на Србе. Ако Уједињене нације не
би биле спремне за то, настала би фаза названа "дижи се и нападај". То је значило повлачење мировних
снага и укидање ембарга на увоз наоружања од стране Организације уједињених нација, на захтев
Америке, да би се умањили ефекти напада српске босанске војске. Таква политика је имала јака упоришта
у САД, посебно у Републиканској странци, међу званичницима Сената и у једном делу медија. Та струја је
желела да "српски агресори" буду кажњени војном силом, што је подразумевало претходно повлачење
мировних снага пре отпочињања било какве војне акције. У одговору на те притиске, председник Клинтон
је изградио нову политику и концепцију употребе мировних снага без повлачења, што је подразумевало
15
Др Мухамед Филиповић, Био сам Алијин дипломата И, Делта, Бихаћ, 2000, стр. 106-107.
16
Генерал Мајкл Роуз, Мисија у Босни, Тетра ГМ, Београд, 2001, http://www.mail-
archive.com/sin@antic.org/msg02183.html.
28
постепено повећање борбене готовости тих снага ојачавањем борбеним средствима и снагама НАТО-а,
које би сукцесивно долазиле у Босну. При томе су припадници мировних снага "остајали и опстајали" на
месту; анализирајући проблем, могло се одмах уочити ризиковање живота војника не подразумева
ризиковање живота америчких војника јер је био у питању само политички ризик. Амерички војници би
дошли на терен тек кад би се све стишало. Као војска која ће контролисати мир. У ствари, требало је да
неко други обави прљави део посла уместо њих...
...Хтео сам да изменим ситуацију. Између осталог, имао сам у плану да зауставим утицај
негативне пропаганде на јавно мњење јер је она утицала на срозавање угледа мировне мисије у очима
света. Хтео сам да се прича подједнако о свим учесницима тог рата, и то онако и на начин како се стварно
и дешавало на терену.
Можда бих и успео да Американци нису били преокупирани доказивањем своје силеџијске
политике...
... Америка није хтела да испусти могућност да апсолутно контролише ситауцију у Босни.
Вероватни имајући то у виду, током једне дебате у Савету безбедности о проблему Босне, Мадлен Олбрајт
је цитирала речи Карла фон Клузевица, "уосталом рат је наставак политике другим средствима". "Да
Мадлен", одговорио јој је Дејвид Хени, амбасадор Велике Британије, "то је тачно оно што је Клаузевиц
рекао. Ало он је био Немац и Немци су га слушали. Погледај шта се десило двапут у историји". То,
међутим, није оставило утисак на ратоборну Американку...
... Многи утицаји људи у америчкој администрацији и неки од високих војних команданата
америчког ваздухопловства су просто горели од жеље да бомбардују Србе. Успоставили смо и добре везе
са обавештајним бирооом НАТО-а у штабу у Напуљу и са командантом ваздухопловства, генералом Џоом
Есијем из америчког ваздухопловства, који је често слао свој лични авион из Напуља по нашег
обавештајног официра да би се лично договорио с њим о неком питању. Али: "Незгода је у томе што ја
знам једино да бомбардујем копилад" - говорио је често генерал Еси..."
29
Сл.115 БИЛ КЛИНТОН И МАДЛЕН ОЛБРАЈТ, АНТИСРПСКИ ДВОЈАЦ17
... Нико тада није мислио да су до прекида преговора довели људи који су били
екстремисти и који су, без икаквих разлога, вјеровали или мислили да ми муслимани
можемо са Србима да се играмо како нам је воља, да уопште не поштујемо њихове
интересе..."19.
17
Мадлен Олбрајт је 12. фебруара 2010. године у Москви рекла да је "својим највећим достигнућем шефа
америчке дипломатије" означила "спровођење етничког чишћења на Косову", а када је салом одјекнуо
громогласна протест исправила се и рекла "највеће достугнуће прекид етничког чишћења на Косову". Мржња
према Србима је у подсвести надвладала дипломатско искуство ове потврђене жене – србомрсца.
18
Хронологија 1990-1995, Републички документациони центар, Бања Лука, 2002.
19
Исто, стр. 107-108,
30
Говорећи о погрешној стратегији Странке демократске акције, Мухамед
Филиповић каже:
У већ поменутом писму Савету безбедности генерал Сатиш Намбијар каже: "...
Тај утисак је да је југословенска трагедија скоро искључиво произведена од стране
медија. Западни медији виде међународне кризе у црно бијелој техници,
сензационалишући инциденте сасвим произвољно за јавну потрошњу и понављајући без
икакве провјере све што им се из хрватских и бошњачких центара сугерише"21. Ово
Намбијарово писмо, као и многа друга сличне садржине, није ни изнето пред Савет
безбедности Уједињених нација.
20
Исто, стр. 122-124.
21
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 42¸
22
Каква је то била држава говори украјиснки песник Борис Олијиник у свом делу "Сатанизација Срба, ‘Коме
то треба?"(чланак је објављен у "Кијевским новостима", Издавач на српском језику Српско-украјинско
друштво, Београд, 1995:
"... У своме светски чувеном роману 'Капут' Курцио Малапарте помиње да је видео у кабинету Анте
Павелића корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од..."својих оданих усташа". По речима
самог Павелића, ових очију било је 20 килограма.
...Изасланик Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, Хрват Никола Павелић је поводом геноцида усташа
над српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине Хрватске Хрвату Ивану Шубашићу
писмо у којем између осталог, пише: 'Кад за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико
31
фашистичкој творевини у Другом светском рату, 1941-1945. године. Свако подсећање на
прошлост је код Срба изазивало страх, па су емоције попримиле драматичне размере.
Нико не може поверовати да моћне државе Запада нису знале шта је за српски народ,
посебно за онај део западно од Дрине, значила изјава хрватског председника Фрање
Туђмана да је Независна Држава Хрватска "повијесне тежње хрватског народа" и изјава
Далибора Брозовића23 о "побијању" хрватских застава на Дрину, исцртавајући источне
границе Независне Државе Хрватска.
- Нису само Ватиканска банка, Opus dei, Малтешки витезови и САД активно
учествовали у разбијању друге Југославије. То је са подједнаком жестином учинила и
Савезна Република Немачка, која је и пре Титове смрти радила на томе да се Југославија
уништи.
снажни да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских
градова продају се очи ископане Србима – 30 до 40 очију одједном".
Само монструми могу овако нешто чинити и само још већи монструми могу подржавати овако нешто и
прећуткивати истину оптужујући жртве и штитећи злочинце (прим. обрађивача).
23
На формирању Хрватске демократске заједнице у Босни и Херцеговини (Хрватска заједница Херцег Босна
формирана у Грудама 18.11.1991.) представник Хрватске демократске заједнице Хрватске Далибор Брозовић
је говорио о хрватским заставама на Дрини. (Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр.
28).
Далибор Брозовић је, такође, рекао: "Хрватска ће се бранити на Дрини" - изјављено приликом поздравног
говора на годишњој скупштини Странке демократске акције, 26.05.1990. године. (Алија Изетбеговић,
Сјећање, стр. 78.)
32
Унутар политичких руководећих структура на Западу многи Немци су били
антијугославенски оријентисани, каже Хусон, а пре свих, Франц Јозеф Штраус, Хелмут
Кол и Ханс Дитрих Геншер. Штраус као репрезентант немачких националиста је сматрао
да је Југославија вештачка творевина и посебно политички неподобна зато што је била
плод версајског споразума. Кол и Геншер су прихватили ову тезу, јер је одговарала
њиховом мишљењу да је Титова Југославија направљена мимо политичких интереса
Немачке. И настојали су да је сруше по сваку цену. То доказује стручњак за немачку
тајну службу БНД, професор Ерих Шмит Енбон, који је 1995. године обелоданио
извештај БНД да је званични Бон, чим је Устав СФР Југославије из 1974. усвојен,
искористио југославенску децентрализацију да би учврстио своје политичке веза са
Хрватском и подстакао њено одвајање.
33
Чудно је да су Француска, Италија, Велика Британија и друге европске земље
поклекнуле пред немачком уценом, јер је почетком деведесетих Немачка позиција на
Старом континенту била доста слаба. Немачка је тада, док се рвала са својим проблемом
уједињавања са источним делом земље, баш на случају Југославије желела да директно
провери колико је јака и какав је њен утицај у Европи. И успела је на распаду СФРЈ да
подигне свој углед и повећа политички утицај у свету. У свему томе, Немачка имала
скривену подршку Вашингтона.24
"У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није
издржала, већ је на почетку кризе федерације у Југославији нагло активирала везе са
Хрватима и Словенцима. Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске
и Словеније од стране Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и
Паризу. Многе је то подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део
Балкана увек био у орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци
преузели иницијативу. Главну шансу Западу да доврши линију од Балтичког до
Средоземног мора могло је пружити само увлачење Југославије и Јадрансог приморја у
војно-стратешки ареал. Рат у Босни и ‘косовска криза’ уклопљени су у опште планове
приширења НАТО".25
Ричард Холбрук у својој књизи "Окончати један рат" каже да је немачка месецима
вршила притисак на САД и Европску унију да признају Хрватску. "Венс и Карингтон
жилаво су се супростављали немачкој позицији. Обојица су ми касније казали да су
упозорили Геншера да признање Хрватске уводи у рат и Босну. Геншер је игнорисао ово
упозорење. Да ли је немачка одлука да призна хрватску упалила рат у Босни? Ово
питање је компликовано. Немачка одлука је вероватно убрзала избијање рата у Босни -
када се има на уму немачка историја у тој регији – нацистичко савезништво са
Независном државом Хрватском током Другог светског рата и логори смрти у Хрватској,
где су заједно страдали Јевреји и Срби...".
24
М.Л., Разбијање Југославије, Свет, Торонто, број 1003, 13. мај.2005.
25
Наталија Алексејевна Нарочницкаја, Горки плодови антисрпских фобија Запада, Текст припремило
Уредништво "Српске политике"(превела Сава Росић).
26
Никола Живковић, Холбрук о дејтонским данима, Погледи број 221, 1. децембар 1998.
34
Врхунац тих стрепњи изазвали су ставови "Исламске декларације", најбоље
осликани у делу Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер
Халиловић у својој књизи "Лукава стратегија":
"Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће
муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака,
односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им
иначе, као националним мањинама, по вежећим међународним конвенцијама припадају;
муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на Исламу, исламским
вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, али садржајима западноевропске
провенцијенције који нису у супротности са горе наведеним; муслиманске идеологија
бити ће уграђена у комлетан грађанско-правни сустав будуће муслиманске државе, од
државних и националних симбола, преко владајуће националне политике, до школства,
социјалних и привредних институција и, дакако, муслиманске породице, ћелије цијеле
државе итд"27.
27
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево 1998. стр. 162.
Проф. Др. Мирољуб Јевтић у свом чланку "Џихад као средство циљева ислама", објављеном у Војном делу
број 2/1996 (стр. 22-30), наводећи цитате из исламских информативних новина "Препород" од 1. октобра 1991.
године (стр.10), каже: "Дакле, још 1991. године, пре избијања рата у бившој југословенској републици БиХ,
исламска верска заједница је припремала муслиманску популацију проповедајући јој да је џихад прописан и
да се састоји у томе да се ислам прошири на све немуслимане, било да прихвате веру, било да постану зими,
тј. грађани са ограниченим политичким правима. Према томе је деловала и Исламска заједница, али и СДА,
као политичка странка. Они су били свесни да у постојећим међународним односима не могу проповедати
џихад и добити одговарајућу подршку међународне заједнице, па су изабрали други, за свет прихватљивији
пут. Одлучили су се за стварање независне БиХ, с муслиманском доминацијом... Стога је поглавар
муслиманске заједнице на светском савету за џамије у Меки, у фебруару 1992, тражио да исламске земље
врше притисак за признавање независности БиХ, да се Шиптарима на Космету обезбеди право на отцепљење,
да Рашка област добије аутономију и да се Македонци приморају да поделе свој суверенитет са муслиманима.
35
- Тако, Индијски лист "Патриот" објавио је, 18. августа 1992. године, коментар у
којем се истиче да се Србима у Босни мора признати право на независност, јер је то исто
право признато и дато и Хрватима и Словенцима. "Не може постојати један закон за
Хрвате, Словенце и Босанце, а други за Србе", истиче се у коментару и наглашава да је
решење кризе у Босни и бившој Југославији једино могуће ако се Србима у Хрватској и
Босни, као и Хрватима и Босанцима, дозволи да имају своју независну "државу".
- Москва је први пут, 22. новемра 1992. године, јавно опоменула Турску да њена
улога у рату у Босни и Херцеговини "није незапажена". Анкари је пребачено да се веома
активно определила за политичко, материјално и свако друго помагање муслиманима.
36
међуконфесионални и антиинтревен ционистички, али никако није грађански". По
мишљењу Владимира Макарова, "пошто се почетком јуна 1994. године на простору
бивше Босне и Херцеговине образовала Федерација Босне и Херцеговине, са
перспективом њеног прикључења Хрватској, сукобљене стране више нису грађани једне
езмље. Пупчана врпца легитимитета постојања босанских Турака и Хрвата на српској
земљи је прекинута". Итересантан је, по "Правди", национални састав становништва на
простору бивше Босне и Херцеговине које се састоји од староседелаца босанских Срба,
од досељеника Хрвата – колониста, до босанских.
- Лист Министарства одбране "Краснаја звезда", 17. августа 1994. године, пише
да је мировна улога Уједињених нација у бившој Босни изопачена и да су се оне сврстале
на једну од страна у конфликту. Данас ни за кога није тајна, каже лист, да су Уједињене
нације стале на страну оних западних сила које се, пропагирајући тезу о наводној српској
агресији, отворено непријатељски односе према једној од страна у конфликту. Није због
тога случајно да се поједини посматрачи Уједињених нација, како наводи лист, кроз
прсте гледали на зверства муслиманских фанатика и хрватских усташа, прикупљајући у
исто време податке о димној завеси Уједињених нација иза које се муслимани у Босни
наоружавају. Лист цитира америчке изворе према којима је прошле године за
наоружавање муслимана дато 15 милиона долара, које су наводно исламске земље
прикупиле на име хуманитарне помоћи. Лист Министарства одбране Русије закључује да
се из рата у Босни мора извучи поука да се људи не могу силом натерати да живе
заједно, као што се силом не могу раздвајати.
Српском народу на овом простору престоји још једна одлука, можда највећа у
његовој досадашњој историји. Да ли рећи "ДА" мапама такозване светске Конгтакт-
групе и изгубити заувек вековна огњишта, издати своју српску браћу која живе на тим
просторима у име неког планираног мира или пак рећи "НЕ" и преузети на себе
одговорност за све оно чиме нам прете светски моћници. Запад је понудио "решење".
Сачинио је нове границе, енклаве за српски народ у окружењу. Индустрију, плодно
земљиште, вековна српска огњишта, они су доделили хрватима и муслиманима. Запад је
заборавио да о промени граница одлучује народ.
37
- Тринаестог октобра 1994. године, после затворене седнице Савета безбедности
Уједињених нација, руски представник у Уједињеним нацијама Васил Сидров је у изјави
новинарима рекао да је Русија осудила Савет безбедности због примене двоструких
стандарда у Босни и Херцеговини. "Савет безбедности је спреман да осуди једну страну,
српску страну у Босни и Херцеговини, али није спреман, како показује најновији пример,
да адекватно раегује када снаге Владе у Сарајеву, крше демилитаризовану зону", рекао је
он, осврћући се на масакр српских бораца 6. октобра на Игману.
- Бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер изјавио је 10. марта 1993.
године да је међународна заједница учинила велику грешку признавши независност
Босне и Херцеговине. "Ако Срби, Хрвати и муслимани нису могли да живе заједно у
релативно великој Југославији, како онда да живе у малој Босни? Већ на Берлинском
конгресу у прошлом веку, европске силе нису знале шта да се ради с Босном, јер Босна у
ствари и није држава", изјавио је Кисинџер.
Два месеца касније, Хенри Кииснџер у чланку у торинској "Стампи", 16. маја
1993. године. нагласио да је једино мудро и праведно решење "одвајање три етничке
целине у Босни и Херцеговини државним границама".
"Главни проблем у Босни је у томе што не постоји ниједан добар план", изјавио је,
13. октобра 1993. године. Хенри Кисинџер. "Увек сам заступао мишљење да није требало
да Босна и Херцеговина буде створена у садашњим границама" рекао је Кисинџер и
додао да би "било боље да је пре пет година била подељена према националном кључу с
областима за муслимане, јер Босна историјски никад није постојала". Југославија, према
његовим речима ипак није била "добар пример" кризе која би могла угрозити безбедност
38
у Европи. У Југославији је реч о етничким сукобима из далеке историје који би се,
међутим, лакше решавали да су Европска унија и НАТО били дугачије организовани.
- Постоји у најмању руку "сумња" да САД заиста желе мирни споразум у бившој
Босни – изјавио је француски министар иностраних послова Ален Жипе. Сумња у праве
намере Вашингтона мора се јавити након што је Америка одлучила да више не поштује
ембарго на испоруку оружја босанским муслиманима, а и када се у "конгресу покреће
дебата о америчкој војној помоћи" Изетбеговићевој влади.
- Први канал француске независне телевизије "ТФ-1" објавио је, 18. фебруара
1994. гдоине, у свом дневнику да су за масакр на сарајевској пијаци "Маркале"
одговорни босански муслимани. По репортеру овог канала, УНПРОФОР је званично
потрдио одговорност муслимана за злочин и извештај о томе је достављен генералном
секретару Бутросу Галију.
- Француски медији су, 27. априла 1994. године, саопштили шокантне податке о
броју мртвих и рањених у Горажду, којих има бар три пута мање него што су извештачи
јављали. Портпарол Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице. Петер
Кеслер рекао је да је давао погрешне податке, јер су информације добијене од
бошњачких власти, а цифре нису провераване.
39
- Босански муслимани преговарају о миру, али су им праве намере наставак дугог
рата, пише париски "Монд" 1. јуна 1994. године..
- Француски генерал Пјер Мари Галоа упутио је 14. деценбра 1994. године писмо
председнику Републике Српске др Радовану Караџићу у којем поздравља победе српске
војске на подручју Бихаћа и наставак борбе за јединство српског народа. "Српска
храброст и самоопределење још једном су победили. Колико нас је муслиманска
офанзива, под окриљем Уједињених нација, западне медије и добро плаћене пропаганде,
била забринула и ожалостила, толико нас је обзнана ваше победничке контраофанзиве
утешила и окрепила, наглашава се у писму.
- Председник САД Бил Клинтон упозорио је, 12. априла 1994. године, муслимане
у Босни да не користе ситуацију после ваздушних напада на Србе како би ојачали
сопствену позицију у овом рату.
40
- Национални комитет америчких пилота, који је за време другог светског рата,
спасио генерал Дража Михаиловић, писмено је, 12. јуна 1994. године, апеловао на
председника САД Била Клинтона и на америчку дипломатију да престану с притисцима
на српски народ и подрже његову борбу за слободну и самосталну државу. "Било би
трагично, окрутно иронично и сломило би наша срца када би на такав пријатељски гест
српског народа, амерички војници данас одговорили бомбардовањем Срба и стављањем
на страну оних који су и за време другог светског рата пуцали на америчке пилоте и
предавали их Немцима", "Верујемо", стоји на крају апела, "да би амерички народ и
чланови Конгреса требало да имају у виду ове чињенице пре предузамања било каквих
акција у разрешењу конфликта у бившој Босни и Херцеговини и Југославији".
41
- Командант снага УНОРОФОР-а за Босну и Херцеговину генерал Мајкл Роуз
изјавио је, 12. априла 1994. године, да су муслимани испаљивали минобацачке гранате на
српске положаје око Горажда, иако нису били ничим изазвани.
Генерал Мајкл Роуз потврдио је, 20. септембра 1994. године, на Палама, после
састанка са председником Републике Српске Радованом Караџићем, да су за последње
сукобе на подручју Сарајева, искључиви кривци муслимани. "На основу података радара
који детектује минобацачку ватру, напад је започет из града, са муслиманске територије,
и тачно су лоцирана места са којих је отварана ватра. То је неизбежно водило одговору
српске стране", објаснио је генерал Роуз.
42
се већ дуже времена не слажу који је најбољи начин за решавање кризе у бившој Босни и
Херцеговини, јер се њихову ставови из основа разликују и нема изгледа да ће бити лако
решени".
43
У даљем излагању Столтенберг је, говорећи о креирању мапа на тлу бивше Босне и
Херцеговине, истакао да би границе требало повући на основу реалности. "Реалност је да
Срби контролишу 70% територије у бившој Босни и Херцеговини", нагласио је
копредседник Конференције, преноси "Јунге Велт".
- Бивши мировни посредник Европске уније лорд Дејвид Овен оптужио је, 30.
октобра 1995. године, муслиманску владу за медијске и манипулације сопственим
становништвом и садашњу америчку администрацију која се, практично, противила
окончању босанског грађанског рата. У специјалној емисији телевизије ВВС поводом
престојећих мировних преговора у Охају лорд Овен је директно оптужио
администрацију Била Клинтона за досадашње "минирање" мировног процеса у бившој
Босни", указујући на америчку подршку муслиманској влади и њеним ратним
амбицијама.
44
пренесем онима који су имали најјачи утицај на њену судбину - Геншеру и Папи. Са
Геншером сам се сусрео чак три пута. Он ми је омогућио контакт са Светом столицом.
Папа и Гнешер сложили су се са потпуним разбајањем СФР Југославије" тврди Месић.
- Либијски лидер Муамер ел Гадафи изјавио је, 24. јанаура 1995. године, да је
апсолутно убеђен да је истински интерес босанских муслимана да живе у југословенској
заједници.
45
Изјаву која најбоље одражава однос међународне заједнице и њених
представника према српској страни у рату у Босни Херцеговини, изговорио је Карл Билт
у својој изјави коју је дао истражитељу Међународног кривичног суда за гоњење особа
одговорних за тешка кршења међународног права почињених на територији бивше
Југославије до 1991. Бретону Рандалу, у присуству заступника оптужбе Камил Бајбл и
главног заступника оптужбе Џефри Најса, коју је дао 19. и 20. септембра и 23. децембра
2003. године.
О састанку наредног дана, Карл Билт каже: "Део нашег циља био је да
искористимо Младића да би ослабили Караџића. Вођство у Сарајеву је било свесно ових
наших намјера."
46
47
2. ОРГАНИЗАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА
2.1.НАСТАНАК И РАЗВОЈ
Сл.118 УСТИКОЛИНА
28
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 21¸ Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
29
Алија Изетбеговић, Сјећање, стр. 76.
30
Биљана Плавшић, Сведочим, стр 29.
31
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
32
Рјешење Вишег суда у Сарајеву број: Р-И-23/90 од 6. рујна 1990. године.
48
Према муслиманским изворима, прва муслиманска паравојна јединица у Босни и
Херцеговини формирана је у Устиколини33, 02. августа . 1990. године34. Тог дана њих "18
се заклело на Ку'ран", пише Шефко Хоџић наводећи речи Халида Ченгића Хаџије35, "да
ћемо се борити за своју вјеру, за свој народ, за своју државу и да наћемо један другог
издати".36
33
Устиколина се налази на путу који води из правца Сарајевско-романијске регије и западне Србије пре ко
Горажда и Србиња (Фоче) у Источну Херцеговину. Налази се на левој обали Дрине, између Горажда и
Србиња (Фоче) у непосредној близини границе Србије и Босне и Херцеговине.
34
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998. стр. 248.
35
Халид Ченгић Хаџија је крајем априла 1992. године отишао у Високо, јер је, каже, у Високом, као
представник предсјдника Алије Изетбеговића, радио његов син Хасан. Поред Хасана, ту су још били, или
нешто касније дошли, Расим Делић, Рашид Зорлак, Сенахид Мемић, Асим Џамбасовић, Фахира Фејзић, Сејо
Дураковић, Рамиз Шувалић, Мухамед Лемеш, Митхат Лимо, Митхат Хаџимаховић, Салих Лемеш, Хамдо
Сушић, Мустафа Полутак.
У муслиманском логору у Високом почињени су страшни злочини над ухапшеним Србима. Другог маја 1992.
године, на дан напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, из Високог је организована акција за
деблокаду Сарајаве, која је била неуспешна.
36
Исто.
37
Стенограм магнетофонског снимка 4. Заједничке сједнице Вијећа Скупштине Социјалистичке Републике
Босне и Херцеговине, одржане 27. фебруара 1991. године. Обраћање Алије Изетбеговића посланицима у 3-ој
тачки дневног реда: "Информација Алије Изетбеговића, председника Пред сједништва Социјаслитичке
Републике Босне и Херцеговине о закључцима са сједнице Предсједништва Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије", одржане 22. 02.1991. године у Сарајеву".
Транскрипт инсерта бр. 23 са заједничке седнице Скупштине Босне и Херцеговиене од 24/25. јануара 1992.
године.
38
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 63.
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 82.
49
Сл. 121 АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ, ОСНИВАЧ ПАТРИОТСКЕ ЛИГЕ
Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило
Странке демократске акције - Патриотску лигу39. У време формирања Патриотске лиге у
Сарајеву су постојале још две сличне аутономне организације: "Зелене беретке"40, на
чијем челу је био Емин Свракић и "Босна", на челу с Керимом Лончаревићем. Фебруара
1992. године ове две групе прикључују се Патриотској лиги41.
39
"Познато је да је Патриотску лигу формирала Странка демократске акције. Да су на челу политичког, дакле,
главног дијела, стајали Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, који су војном дијелу Патриотске лиге
постављајли задатке". (Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 18.) Муниб Бисић, Ослобођење,
13.09.1992.
40
Идеју о формирању организација за физичку заштиту и одбрану муслиманског народа, дао је средином
марта 1991. године Алија Изетбеговић и она је у Сарајеву одмах прихваћена. На савјетовању делегата из
Босне и Херцеговине које је СДА одржала, 10.јуна 1991.године у Дому милиције, у Сарајеву, ова идеја је
конкретизована и реализована.
На састанку ће организатор организације "БОСНАЕ" гдин Емин Швракић саопштити податак да је већ успио
организовати и наоружати 465 добровољаца у граду Сарајеву што је за присутне био велико изненађење.
Организовањем организације Босне "Зелене беретке" и других организација те развојем борбених група
широм Републике БиХ, успоставиће се мрежа организованих група-јединица бошњачког народа.
41
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.
42
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 248.
43
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 9-12.
44
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Матица, Сарајево, 1998, стр. 148.
45
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 19.
50
Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета
Укупне снаге непријатеља су: Југословенска армија: шест корпуса Копнене војске (сарајевски,
бањалучки, тузлански, бихачки и дијелови книнског и титоградског корпуса), вјероватне јачине 2-3
корпуса Копнене војске и један ојачани Ваздухопловни корпус; снаге Српске демократске странке-а
(јачине 80.000-120.000 људи); екстремне снаге Хрватске демократске закеднице (јачине једна до двије
бригаде).
Основни циљ дејства ових снага је подјела територије Босне и Херцеговине и прикључивање
матичним (националним државама). Остваривање овог циља тежит ће да остваре у двије етапе: у првој
етапи стварање националних конфедералних јединица у БиХ, а у другој прикључење истих Великој Србији
и Великој Хрватској.
46
www.slobodanpraljak.com/-hrvatska.
51
2. Наше снаге су организоване у Патриотску лигу Босне и Херцеговине у формације од вода до
одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи
прилив добровољаца, припадника Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине, припадника
Југословенске армије, као и снага муслиманског народа ван територије Босне и Херцеговине, што би
повећало јачину наших снага на око 150.000 људи. Основни задатак снага Патриотскле лиге Босне и
Херцеговине је заштита муслиманског народа, очување интегритета и цјеловитости Босне и Херцеговине,
како би се обезбиједио и убудуће даљи заједнички живот свих народа и народности на државној
територији Босне и Херцеговине. Са отпочињањем борбених дејстава извршити заштиту становништва и
истовремено затварање главних праваца који воде на територију Босне и Херцеговине, уз масовну
примјену рушења, запречавања, а унутар Републике одреденим снагама, брзим и енергичним дејствима
блокирати и заузети војне објекте (складишта наоружања, муниције и Минско-експлозивних средстава и
касарни), а потом што прије наоружати формиране јединице, даље наставити планирана дејства, у циљу
стварања што већих слободних територија и обезбједење функционисања легалних органа власти. Посебну
пажњу поклонити извлачењу и обезбједењу становништва из угрожених подручја.
4. Одлучио сам, уз ангажовање свих снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине, у садејству са
сусједима, брзим и енергицним дејствима затворити главне правце који излазе на територију Босне и
Херцеговине, а посебно из долине Дрине и Сутјеске. Истовремено по унутрашњим правцима, извршити
запречавање и посједање погодних положаја за одбрану народа Босне и Херцеговине, са тежиштем на
правцима који воде из ширег региона Бање Луке и источне Херцеговине. Одреденим снагама, брзим и
енергичним препадним дејствима заузети складишта и магацине муниције, Минско-експлозивних
средстава и наоружања Југословенске армије, блокирати касарне, спречавати продоре и ширење
непријатељских дејстава на цјелокупном простору Босне и Херцеговине. По стварању повољних услова
прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања непријатеља са
територије Босне и Херцеговине. Главне снаге имати у Централној Босни, а помоћне у цазинско-
приједорском и региону Тузле..."
52
У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена "Резолуција 84"47. Формирано је
Вијеће националне одбране муслиманског народа48. У прогласу са скупа је речено да се
приступи организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета
националне одбране муслимана49. Тиме је објелодањено покровитељство Странке
демократске акције над Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су
Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, а челни људи војног крила били су Мехо
Каришик Кемо, Сефер Халиловић, Сулејман Врањ Суле, Атиф Шароњић, Муниб Бисић
Брко, Мутафа Хајрулаховић Талијан, а саветници Рифат Билајац Чича и Зићро Суљевић
Стари.50 Општински штабови Патриотске лиге формирани су почетком 1991. године, а у
септембру је почело формирање паравојних формација ранга батаљона51 и већ се у
"Директиви за одбрану суверенитета БиХ", коју је Главни штаб Патриотске лиге донио
на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године наводи да Патриотска лига
располаже "формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи"52, а
према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант Главног штаба
Територијалне одбране Босне и Херецеговине, "24. априла 1992. године у јединицама
Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца", без података
за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу53. Тог дана тврди Хасан Ефендић "у
оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца"54.
47
У Дому милиције у Сарајеву, 10. јуна 1991, одржан је скуп муслиманских интелектуалаца и званичника на
којем је усвојена ова Резолуција. О том "тајном састанку у Храсници" пише Шефко Хоџић у својој књизи
"Босански ратници" на стр. 13.
48
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
49
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 13.
50
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 18.
51
Шефко Хоџић у својој књизи "Босански ратници" на стр. 10 наводи да је Главни штаб Патриотске лиге за
Босну и Херцеговину формиран почетком октобра 1991. године.
52
Исто, стр. 18-19.
53
Исто, стр. 27.
54
Исто.
53
(1992) ПЛ је изашла са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спрјечила
стратегијска операција извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје".55
4. април 1992.
ХИТНО
Управо се налазимо пред грађанским ратом и ситуација је крајње драматчна. Нисмо сигурни да
ћемо моћи бити и даље са Вама у контакту.
Молимо Вас да, ако имате могућности да утичете на г. Изетбеговића у правцу очувања мира,
одмах то и учините
Искрено Ваши,
Мр Момчило Крајишник
55
Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.
56
Председништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, Д.Т. 01-1/91, Сарајево, 4. априла 1992.
године.
54
Др Радован Караџић
Доставити
Лорду Карингтону
Већ почетком августа 1992. године, како пише Сефер Халиловић, "на територији
Р БиХ је било формирано: 28 бригада, 138 одреда, 16 самосталних батаљона, један
оклопни батаљон, два артиљеријска дивизиона. Укупно, око 170.000 бораца"58.
57
http://www.katadzic-odbrana.com/ratna pisma...
58
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр. 151.
59
Исто, стр. 150.
55
одслужење војног рока у Југословенској народној армији60, успостављање стварне
контроле над општинским центрима за обавештавање, успостављање контроле над
општинским штабовима Теритроријалне одбране, достављање поверљивих информација
председнику Странке демократске акције Алији Изетбеговићу, и извршење тајне
мобилизације и обезбеђивање нарастања бројног стања Патриотске лиге61.
Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору
формирала Вијеће националне одбране муслиманског народа62. Као одговор на овакву
политику уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине63 у
којима су Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине,
Сарајевско-романијске области, Подриња и Семберије64. Касније су те заједнице, као
одговор на муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области.
Уместо заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја 1991. године је
муслиманска параполиција "Зелене беретке" интервенисала у Радиотелевизији Сарајево.
Од тада су информативну политику ове информативне институције водиле екстремне
муслиманске снаге. Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању
Радиотелевизије Бања Лука.
60
Влада БиХ је својом одлуком 23. августа 1991. године одлућила да се до даљњег одложи одлазак
септембарске партије регрута из ове републике, односно да се не примењују измењени и допуњени Закони о
војној обавези и општенародној одбрани.
61
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.
62
Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.
63
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 24¸
Договор о удруживању у Заједницу општина Босанске Крајине, Бања Лука, мај 1991. године .
64
Дванаестог новембра 1991. године формирана је Хрватска заједница Босанска Посавина са осам општина, а
одмах затим, 18. новембра, и Хрватска заједница "Херцег - Босна" са 30 општина, као политичка, привредна и
културна заједница Хрвата у Босни и Херцеговини.
Алија Изетбеговић у књизи "Сјећање", на стр. 106, такође, каже: "Двадест шестог октобра 1991. СДС доноси
одлуку о наоружавању српског становништва у Босни и Херцеговини..."
65
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25; Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
56
Југословенске заједнице"66. Српска демократска странка је оценила да су: "У ноћи
између 14. и 15. октобра 1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом
опозиције, покушале државни удар доносећи, методом политичког терора противуставне
одлуке, којима су жељели поништити традицију заједничког живота Срба, Муслимана и
Хрвата. Тиме је озбиљно угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и
равноправности конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос"67. Као
контрамера и као одговор на прихватање "Декларације о суверенитену Босне и
Херцеговине", без присуства српских посланика, 25. октобра 1991. године,
конституисана је Скупштина српског народа Босне и Херцеговине68.
66
Службени лист Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине број 32 од 16. 10.1991. године, стр. 985-
986.
67
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
68
Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, Службени гласник српског народа у
Босни и Херцеговини, број 1 од 15. јануара 1992. године, стр.1.
69
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 92.
70
Исто, тр. 90.
71
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25¸
57
Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград, Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде,
Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и Равно.72.
72
Одлука о успостави Хрватске заједнице Херцег - Босне; Хронологија 1991-1995, Документациони центар
Републике Српске, Бања Лука, 2002.
73
Текст одлуке у Бриселу - Деклерација ЕЗ, Политика, 18. децембар 1991, стр.2.
74
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.
75
Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Службени гласник српског
народа у Босни и Херецеговини број 2 од 27. јануара 1992. године, стр. 14-15.
76
Од почетка је руководству Странке демократске акције било изузетно важно да у долини Дрине обезбеди
апсолутну превласт, прекине везе босанско-херцеговачких Срба са својом матицом и обезбеди директну
просторну повезаност Подриња са муслиманским насељима у Рашкој области у Србији. Тако је настала идеја
о "Зеленој трансферзали", која је требала да повеже Босну и Херцеговину, Рашку област, Косово и Метохију,
Македонију, Бугарску и Турску, стварајући тако коридор за продор ислама на Балкан и даље ка Европи.
58
Алија Изтебеговић покушава да завара јавност предлогом о југословенској
асоцијацији шест независних република, јер већ 17. јануара тражи да се распише
референдум о самосталности Босне и Херцеговине. Тај референдум је Скупштина Босне
и Херцеговине расписала 25. јануара 1992. године77. Заказан је за 29. фебруар и 1. март
1992. године. И то је учињено без српских посланика. И пре референдума, Турска је 6.
фебруара признала Босну и Херцеговину.
"Јесте, дефиниција агресора је тачна, али нема, а није ни могла имати један
додатак кога ћу формулисати у облику питања: Да ли је агресија Србије, Црне Горе и
Југословенске народне армије била могућа без подршке босанских Срба? А босански
Срби су сувласници Републике Босне и Херцеговине!"
"Рекао сам: ‘нема такве државе’. То је заблуда на коју сте сви ви свјесно пристали
рачунајући да ћете на тој заблуди остварити свој политички циљ. То међународно
признање нема државно-правни карактер, то је само политичко признање. Та држава
нема ни јединствене територије, ни јединстене власти, ни јединственог народа и као
таква не може бити међународно-правни субјекат јер је морају увијек потписивати
тројица - то су дакле три државе. Неко се је, господине, поиграо с вама и створио вам
илузију о цјеловитој држави, а зашто је то урадио - можемо се досјећати. Нпр. разлог
томе могао би бити разумљив страх Европе од једне муслиманске-исламске државе па да
би то онемогућила залаже се за фиктивну муслиманско-српску-хрватску државу
намјерно предвиђајући да таква држава не може опстати јер ће бити срушена из истих
разлога због којих је срушена и Југославија. Зашто би се Срби и Хрвати сложили у
59
Босни, а нису могли у Југославији? Или: Рат у Босни могао би бити рат Запада против
Србије и Црне Горе, посљедњег простора којег треба ставити у западну интересну сферу
наспрам земаља бившег СССР. У том рату ви Мислимани сте најјефтинија западна
војска која кошта нешто хуманитарне помоћи." 78
А каква би то била држава? У Часопису "Нови вокс", који излази у Сарајеву, засту
пани су најекстремнији муслимански ставови о судбини Срба у тој држави, отворено је
пропа гиран геноцид према српском народу.
Тако је у броју 3 "Новог вокса", од октобра 1991. године на страници 40, у рубрици
"Документи" објављен чланак под насловом "Шта са Србима у муслиманској Републици
Босни и Херцеговини", у коме се, између осталог, наводи:
"1. Сваки појединац Србин мора бити свијестан одговорности цјелокупног народа за
његове неконтролисане поступке. Казна за учињена злодјела биће колективна - за једну
срушену муслиманску кућу биће срушено десет српских, за једног мртвог муслимана
78
Тузла лист, 31.12.1993; пренео часопис "Дрински"бр. 2, стр. 25
79
Та идеја је заснована на некада постојећој подели Турске Царевине на вилајете у којој је Босански вилајет
приказан ка карти у прилогу бр.1 . Приложену карту Босанског вилајета као једног од вилајета Османског
царства, израдио је Јохан Роскијевич, официр аустријског генералштаба на служби у аустријском конзулату у
Сарајеву. Карта је израђена 1865. године у Војногеографском институту у Бечу. Границе на њој нису ни
историјске ни етничке већ административне.
Верска структрура срановништва је изражена у процентима: православних 47,76%, муслимана 34,60%, а
римокатолика 15,08%. У границама Босанског вилајета са Рашком структура је била: православних 51,25%,
муслимана 32,83% и римокатолика 14,25%.
На карти у прилогу 2, коју је израдила аустроуагарска управа у Босни и Херцеговини крајем 19. века, показана
је верска и етничка струкрура са тенденцијом пораста римокатоличког становништва због насељавања
Немаца, Мађара и становника других римокатоличких народа.
На карти у прилогу број 3. приказано је стање после пописа становништва 1910. године, када је у Босни и
Херцеговини живело 43,49% српско-православних, 32,25% муслимана и 22,87% римокатолика.
Дакле, број православног становништва је после сваке окупације, рата (првог и другог светског рата) и
доминације другог народа (у време Аустроугарске и Независне Државе Хрватске) знатно смањиван. Отуда
страх Срба од претњи стварања исламске државе или изласка Хрватске на Дрину
(Карте су из књиге "Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена"
у издању Историјског института САНУ, Београд, 1995).
60
биће ликвидирано 100 Срба. За једног рањеног муслимана овисно о тежини ране 10 до 50
Срба.
2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плате су им сразмерне лојал
ности свих запослених и у правилу су за 30% ниже од плата муслимана на истом радном
месту…
80
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 27; Алија Изетбеговић у књизи "Сјећања", на стр.
109, каже: "Добро у лисабонским преговорима било је што се потврђује опстанак БиХ у садашњим границама;
лоше, што се спомиње могућност више ентитета"; Изјава о начелима о новом уставном поретку Босне и
Херцеговине.
81
Председавајући Међународне конференције о БиХ.
82
Копредседник Конференције о миру у БиХ.
83
Лични изасланик генералног секретара УН за Југославију.
84
Копредседник Конференције о миру у БиХ.
85
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.
61
је јавно саопштио да су покренуте муслиманске одбрамбене снаге за одбрану
муслиманског народа. Дошло је до бројних провокативних акција према Србима. У
Језеру код Јајца муслимани тог места су 21. марта 1992. године пуцњавом из наоружања
и повицима "Излазите напоље четници - поклаћемо вам дјецу"86, узнемирили Србе у
овом крају. Истог дана дошло је до напада на мешовити пункт Ступно на путу Језеро -
Шипово. Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у
Бихаћу. Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод. Хрватско-
муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац код
Брода извршили масакр над Србима87. Војска Хрватске и паравојне групе домаћих
Хрвата су око 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су
извршили покољ у селу Малован88. У том селу и околним местима убијено је 59 српских
цивила. Снаге српске Територијалне одбране и делови Југословенске народне армије
дочекали су их код Злосела, зауставиле и ослободиле Купрес. У то време муслиманске
екстремистичке групе покушале су смену власти у Бијељини89, што је довело до сукоба.
Неколико дана касније сукоби су почели и на подручју Требиња.
86
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸ Хронологија 1991-1995, Документациони
центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
87
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 127-129.
88
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230.
Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 132-134.
89
У Бијељини је формирана "Ханџар дивизија", у Зворнику "Муслиманска гарда", у Братунцу " "Дринска
дивизија...
90
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230; Мухамед
Филиповић, Био сам Алијин дипломата, Делта, Бихаћ, 2000, стр. 150; Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 108;
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
91
Интервју Карла Билта дат Brettonu Randallu 19. и 20. септембра 2002. године, стр. 20..
92
Муслимански и хрватски посланици у Скупштини Босне и Херцеговине су још 15. октобра 1991. године
направили корак у правцу проглашавања суверене Босне и Херцеговине - што је представљало акт изласка из
62
Српску Републику Босну и Херцеговину. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било
50.000 војника93, тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је
границе Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као
колонијалну творевину94. Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску95
која је 1939. године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је
обухватала територију данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.
тадашње СФР Југославије, а чиме је српски народ западно од Дрине требао бити одвојен од своје матице.
Затим су се 10. септембра 1991. године Срби из Босне и Херцеговине на референдуму изјаснили за останак у
Југославији. Муслиманско-хрватска коалиција је била упорна да испуни свој циљ и 29. фебруара 1992. године
организовала је свој референдум и на тај начин, без воље српског народа, донела прелиминарну одлуку о
осамостаљивању Босне и Херцеговине. Та иста коалиција је 26. марта 1992. године позвала Хрватску да
пошаље своју војску у Босну и Херцеговину да се угуши политичка одлука Срба да остану у саставу СФР
Југославије. Та војска је 6. априла прешла Саву између Славонског и Босанског Брода извршивши невиђени
масакр над српским народом у бродској општини, а посебно у селу Сијековац. Слике тог масакра су обишле
свет. Нажалост, Савет Европске заједнице је 6. априла 1992. године признао Босну и Херцеговину, а Савет
безбедности је 30. маја 1992. године увео санкције Југославији. (Српска војска. 11.05.1997,стр.5.)
93
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.230.; Јово Блажановић,
Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29; Оптужница против Готовине и Блашкића;
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.
94
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29. (цитат из "Ферал Трибјун",
Стенограми са сједнице Врховног државног вијећа Хрватске 8. јуна 1991. године, објављени марта 2004.
године).
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.229.
95
Исто.
96
Француски генерал Филип Морион, командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини ће, касније, на
суђењу Слободану Милошевићу као сведок тужилаштва изјавити да је злочин у Сребреници из јула л995.
године последица злодела које су над Србима две године раније починиле снаге Насера Орића, команданта
снага Армије Босне и Херцеговине у Сребреници.
(Александар Апостоловски, Божић у кафићу "Цунами", Политика, л0. јануар 2005, стр.2).
97
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 105.
63
изјавио: "Мада нисмо били дипломате, сви ми у униформи били смо сигурни да ће борбе
избити свуда око нас, чим признање буде објављено"98.
Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је "Директива за одбрану
суверенитета и независности Босне и Херцеговине"103 и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1
од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су "снаге територијалне
одбране Српских аутономних области и Југословенска народна армија"104. Већ 14.
априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним
командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице
Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар
унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и
јединице.
98
Исто.
99
Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 22.
100
Исто, стр. 23-24.
101
Одлука број 01-011-306/92, 09.04.1992.
102
Исто.
103
Исто, стр. 37.
104
Исто.
64
одлуку: "Успоставља се ТО Српске Републике Босне и Херцеговине као оружана снага
Српске БиХ".105
105
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
106
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180.
107
Вечерње новости, 4. мај 2010, стр.4 поводом првог обележевања годишњица страдања војника
Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву.
108
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.
109
Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180-181.
Ни после више од 14 година након злочина у Добровољачкој улици и у Тузли нико није одговарао пред
Међународним кривичним судом за бившу Југославију. У Београду је воден кривични посту пак пред
Окружним судом - оделење за ратне злочине против окривљеног Илије Јуришића.
Постоје оригинални снимци о овим догађајима.
110
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
65
Нема дилеме, Срби су првобитно хтели останак Босне и Херцеговине у једној
држави, са Србијом и осталима који то желе. Није спорно ни да су Хрвати у Босни и
Херцеговини желели да бар територије са већинским хрватским народом на неки начин
буду уклопљене у састав Хрватске. Муслимани су упорно говорили о целовитости Босне
и Херцеговине. Каква би то била Босна и Херцеговина, на најбољи могући начин,
илуструју речи из Изетбеговићеве "Исламске декларације", у којој се каже: "Исламски
поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је
садржина а друга форма исламског поретка. Исламско друштво без исламске власти је
недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или
насиље".111. Пред седник Скупштине општине Сребреница је команданту Тузланског
корпуса поручио да на подручје те општине јединице Југословенске народне армије не
могу ући. Образложење је било следеће: "Овдје је пожељна војска само са зеленом
звијездом и полумјесецом на капи"112. Он је Алији Изетбеговићу поставио питање: "Да
ли смијемо напасти јединице Југословенске народне армије ако заиста крену на
територију сребреничке општине"? Изетбеговић му је одговорио: "Ако имате довољно
наоружања и ако мислите да се можете одбранити нападните их"113.
111
Алија Изетбеговић, Исламска декларација, Издавачко предузеће "Босна", Сарајево, 1990, стр.19.
112
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, стр.56.
113
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 35.
114
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 57.
66
Посебан страх за Србе била је чињеница да су узор код формирања и
организовања војске под контролом муслимана 1991. године биле, по злу чувене,
муслиманске фашистичке дивизије "Ханџар" и "Кама", превасходно намењене геноциду
над Србима у другом светском рату.
На насловној страни часописа "Нови вокс" бр. 3 од октобра 1991- године који
излази у Сарајеву, пола године пре него што је у априлу 1992. године пре него што је
проглашена такозвана Република БиХ уз најаву "Спрема се Ханџар дивизија" дат је
цртеж у боји наоружаног муслиманског војника испод кога се налазе одсјечене главе
српских руководилаца Караџића, Кољевића, Милошевића и Шешеља, с тим што
муслимански војник држи једну подигнуту ногу на Караџићевој одсјеченој глави.
67
2.2. ОРГАНИЗАЦИЈА И СНАГЕ ПРЕД ДОГАЂАЈЕ
У СРЕБРЕНИЦИ И ОКО ЊЕ У ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ
115
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр.152.
116
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига - Комерц, Београд, 2004, стр.244.
117
Команда 8. ОГ "Сребреница", Прилог за водич хронике Армије Републике Босне И Херцеговине, стр. пов.
бр. 69/94, 07.03.1994. године.
118
Врховна команда ОС Р БиХ, стр. пов. бр. 14/76-8, 03.10.1993. године.
119
Под појмом "Босна и Херцеговина"подразумева се део под контролом муслиманских снага.
120
Одлука Председништва Републике Босне и Херцеговиме, ПР. број 02-8-84/94 од 24. октобра 1994.
68
бригаде (Гардијска бригада, 10. брдска бригада и диверзантско-извиђачка бригада
"Црни лабудови").
Армија Босне и Херцеговине је 1995. године имала око 270.000 људи. Имала је
шест корпуса, 112 бригада и 45 самосталних батаљона. У свом саставу је имала 20
тенкова, 80 оклопних транспортера, 340 артиљеријских оруђа већих калибара, 90
вишецевних бацача ракета (од чега четири типа "Оркан", Срби су имали само један), 800
минобацача 80 мм, 450 противавионских топова, 200 протиавионских ракета, 370
противоклопних ракета и 6 транспортних хеликоптера."121
121
Интервју Бретону Рендалу 19 - 20. септембра 2002. године у Стокхолну.
122
Армија Босне и Херцеговине бројала је 1995. године око 270.000 људи. Сврстана је била у шест корпуса,
112 бригада и 45 самосталних батаљона. У свом саставу имала је 120 средњих тенкова, 80 оклопних
транспортера, 340 артиљеријских оруђа већих калибара, 90 вишецевних бацача ракета (од чега четири типа
"Оркан", с Срби су имали само један), 1.800 минибацача 120 мм, 450 противавионсих топова, 200
противавионских ракета, 370 противоклопних ракета и 16 транспернбих хеликоптера.
123
Наређење о реорганизацији Армије Републике Босне и Херцеговине - организацијске промјене РЈ у з/о 2.
Корпуса, Генералштаб армије, стр. пов. број 4/19-2 од 12.01.1995. године.
124
Исто.
69
СНАГЕ АРМИЈЕ РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У СРЕБРЕНИЦИ У
ЛЕТО 1995. ГОДИНЕ
125
Бесим Ибишевић, Сребреница 1987-1992, Холандија 1999, стр. 65. Аутор је био активни учесник свих
догађаја и страначки лидер СДА у Сребреници. Након избора 1990. године обављао је функцију председника
Скупштине општине Сребреница све до 18. априла 1992. године, када је отпутовао у иностранство.
70
укључују у борбена дејства у Хватској, а потом се распоређују у полицијске станице у
Босни и Херцеговини.126
Друга група дошла је средином шестог мјесеца или на почетку која је бројала 32
ћовјека који су након 15 дана обуке отишли у Боронгај. Одмах је дошла још једна група
од 30 људи, а након десет дана и трећа група од 40 људи који су били у "ХОС-у"
(Хрватске оружана снаге): Ја сам осигуравао смјештај, исхрану и обучавање. Ове три
подгрупе спојене су у једну и са водичима послате преко Слуња у Босну и Херцеговину.
126
Исто, стр. 129-130.
71
Почетком 7 мјесеца јединица "Ханџар дивизија" која се налазила на Посавскон
ратишту тражила је од мене да им осигурам прелазак у БиХ. Ја сам им осигурао смјештај
на Пљешевици преко 3. ОЗ Загеб. На Пљешевици је било 150 људи који су са собом
донијели наоружање, а истовремено је у Здарчину дошла група од 350 људи коју је довео
Енес...".127
127
http://www.slobodanpraljak.com
128
Списак VИ течаја полицајаца приправника (1 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-285, 08.08.1991.,
http://www.slobodan praljak.com
129
Списак VИ течаја полицајаца приправника (2 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-303, 08.08.1991.,
http://www.slobodanpraljak.com
130
Списак VИ течаја полицајаца приправника (3 батаљон), ОЦ МУП РХ, редни број 1-276, 08.08.1991.,
http://www.slobodanpraljak.com
131
Списак VИ течаја полицајаца приправника који са напустли обуку, ОЦ МУП РХ, рени борј 1-98,
19.08.1991.. http://www.slobodanpraljak.com
132
Република Босна и Херцеговина – Оружане снаге Босне и Херцеговине – Повјереништво за Хрватску –
Загреб, број 8, 03.08.1992., http://www.slobodanpraljak.com
72
Мустафа из Сребренице, Мусић (Даута) Нермин из Сребренице и још 14 кандидата из
Сребренице.133
133
http://www.slobodanpraljak.com
134
Исто, стр. 130.
135
Српска општина Братунац – Кризни штаб, Наредба бр. 01-6-92. 13.април 1992. године.
136
Српска општина Братунац – Кризни штаб, Одлука о разоружању грађана који посједују оружја на
подручју општине Братунац, бр. 01-09/92, 19. април 1992. године.
73
Од почетка непријатељстава у сребреничко-братуначком подручју 1992. године
муслиманска страна је у организацијском смислу прошла кроз неколико фаза. До 20. маја
1992. године постојало је више самоорагнизованих јединица, а тог датума су стављене
под заједничку команду Општинског штаба Територијалне одбране Сребреница.137
Већ 1. јула 1992. године Ратно председништво општине Сребреница је, на основу
Одлуке Председништва Босне и Херцеговине о проглашењу ратног стања, донело одлуку
о конституисању и именовању чланова Ратног председништва општине Сребреница, у
којој је за команданта Штаба оружаних снага именован Орић Насер.138
За догађаје око Сребренице најважније су 24. и 28. дивизија, јер су српске снаге
Подриња биле у непосредном додиру са њиховим снагама.
137
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике Српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремљен за предмет ИТ-05-88 (Љубомир Боровчанин),
стр. 1-10.
138
Ратно председништво општине Сребреница, број 01-14/92, 1.7.1992. године.
Дана 17. априла 1992, у Поточарима је основана Територијална одбрана, а Насер Орић је постао њен
командант. Командна зона Територијалне одбране Поточари обухватала је мјесне заједнице Поточа ри,
Ликари, Чауш, Залажје и Ажлица.
Дана 20. маја 1992. године, чланови Кризног штаба ТО-а Сребренице именовали су га за коман данта. Дана
27. јуна 1992, Сефер Халиловиц, начелник Штаба Врховне команде Армије Републике Босне и Херцеговине
званично је потврдио именовање Насера Орића за команданта Штаба ТО-а Сребреница. Насер Орић је
командовао свим јединицама потчињеним Штабу ТО-а Сребреница. Дана 8. аугуста 1992, именовање Насера
Орића на положај команданта Штаба ТО-а Сребреница пот врдило је и Предсједништво Републике Босне и
Херцеговине. Дана 3. септембра 1992, Штаб ТО-а Сребреница преименован је у Штаб Оружаних снага
Сребреница. Насер Орић је остао на положају команданта.
Кад је 1. јула 1992. у Сребреници основано Ратно предсједништво, Насер Орић је постао његов члан. На ту
функцију је именован у својству команданта Штаба ТО-а Сребреница.
Командне дужности Насера Орића проширене су кад је почетком новембра 1992. године именован за
команданта Здружених оружаних снага подрегије Сребреница. Под његовом командом је било географско
подручје које је обухватало територије неколико општина: Сребренице, Братунца, Власенице, те Зворника у
источној Босни.
Дана 1. јануара 1994, све јединице под командом Насера Орића преименоване су у Команду 8. оперативне
групе "Сребреница" Армије Републике Босне и Херцеговине.
Дана 12. јула 1994, Насер Орић је унаприједен у чин бригадира.
Поцетком 1995. године, 8. оперативна група "Сребреница" постала је 28. дивизија 2. корпуса Армије РБиХ.
Насер Орић је остао на положају команданта те јединице све док у аугусту 1995. године није изашао из
Армије. Насер је напустио Сребреницу у мају 1995. године.
74
Двадесет осма дивизија, настала је од 8. оперативне групе "Сребреница"139. Са
приштапским јединицама имала је седиште у Сребреници. У свом органском саставу је
имала: Команду (40 припадника), чету војне полиције (114 припадника), вод за
противелектронску борбу (37 припадника), извиђачко-диверзантску чету (126
припадника), 280. источнобосанску лаку бригаду (1.020 припадника), 281.
источнобосанску лаку бригаду (1.007 припадника), 282. источнобосанску лаку бригаду-
командно место у Сребреници (1.007 припадника), 283. источнобосанску лаку бригаду
(1.007 припадника), 284. источнобосанску лаку бригаду (1.007 припадника), 285. лаку
бригаду-досадашња Жепачка лака бригада, са командним местом у Жепи (1.105
припадника), 28. брдски батаљон "Сребреница" (521 припадник) и Команду мјеста Жепа
(13 припадника). Укупно бројно стање крајем маја 1995. године је било 7.004
припадника.140 Додајући овом броју већи број војних обвезника преведених у резервни
састав и 1.000 уведених у војну евиденцију 1994. и 1995. године, може се извести
закључак да су енклаве Сребреница и Жепа у мају 1995. године располагале са око
18.000 војних обвезника141. Ову тврдњу потврђуеје и чињеница да је у пробој према
Тузли кренуло око 12.000 војника.142
Сл. 45 СОЛОЋУША
139
Исто.
140
Команда 28. дивизије, Извештај о попуни РЈ 28. дивизије, стр. пов. бр. 03-183-231, 01.јул 1995. године.
141
То је збир припадника 28. дивизије, оних из радне обавезе, резервног састава и тек уведених у војну
евиденцију. При том треба имати у виду да су мобилисани сви војно способни мушкарци од 16 до 60 година
и све војно способне жене од 16.до 55 година (Одлука Ратног председништва Сребренице о општој
мобилизацији од 25.06.1992.).
Одјелење Министарства одбране Сребреница, извјештај о броју уведених војних обавезника, у војну
евдиенцију, рођених 1978. и 1979. године, стр. пов. бр. 03-11-4/95, 18. април 1995; Одјелење Министарства
одбране Сребреница, Извјештај о броју уведених в/о у војну евиденцију, бр, 03-2-1/95, 18. април 1995;
Одјелење Министарства одбране Братунац, Преглед регрута за регрутовање у 1995. години (образац бр. 2),
стр. пов. бр. 04-03-02/95, 19. април 1995.
142
Изјава коју је Рамиз Бећировић, начелник штаба 28. дивизије, дао Одјелењу службе војне безбједности 2.
корпуса, дана 11. августа 1995. године, у склопу истраге о узроцима пада Сребренице.
75
одлуци од 03.10.1993. до 01.01.1994. Назив 280. источнобосанска лака бригада добила је
01.01.1994. године наредбом Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Хер
цеговине стр. пов. бр. 14/75-156/93. Локација – Поточари.
Сл. 92 СУЋЕСКА
76
Самостални брдски батаљон "Сребреница" формиран 10.01.1994. године у
Сребреници по наредби Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 17/75-156/93 од ранијих јединица: Самостални батаљон
"Глогова", Самостални батаљон "Лука" и део 16. муслиманске бригаде, које су
верификоване по одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и
Херцеговине стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. У фебруару л995. године
расформиран је 28. самостални брдски батаљон
143
Наређење Генералштаба Армије Босне и Херцеговине стр. пов. број 4/43-10-1 од 10.01.1995. године.
144
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 03/13-1/34, 28.04.1995. године.
145
Документ заведен код Комисије за истраживање догађаја око Сребренице од 10 до 19. јула 1995. године,
број 104-2004, 27.05.2004.
146
Организацијске промјене РЈ у з/о 2. Корпуса, Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 4/19-2 од 12.01.1995.
147
Секретаријат за одбрану Сребренице са седиштем у Тузли, број 03-10/95, 04.01.1995. године.
77
Жепе", кога је сачинио Сектор сугурности и обавјештајних послова Федералног
министарства одбора не Федерације Босне и Херцеговине148.
Дуго времена је трајао сукоб ставова које је, с једне стране заступао Хакија
Мехољић, начелник Станице јавне безбедности Сребреница и, с друге стране, Насер
Орић. Због тога је дошло до поделе одговорних људи из војног и политичког
руководства Сребренице. Овај сукоб је започео на самом почетку рата. Мехољић је
тражио да се не пале српска села и куће и да се заштите цивили свих националности, а
заговарао је и отварање коридора од Сребренице ка слободној територији. Орић је имао
супротне ставове и заговарао другачији начин ратовања. Сукоб ове две истакнуте
личности је кулминирао након формирању војне полиције при Команди 28. дивизије,
након чега долази и до сукоба у надлежностима војне и цивилне полиције.
Догађаји који су касније уследили, као што су покушај убиства Хакије Мехољића,
убиство Хамида Салиховића, бившег председника Странке демократске акције и
начелника Станице јавне безбједности Сребреница и тешко рањавање Ибрана
Мустафића, посланика у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, 19.05.1995. године
под неразјашњеним околностима, те посебно неефикасне мјере војне полиције на
проналажењу извршилаца ових кривичних дјела, довели су до немира и ширења гласина
међу становништвом Сребренице о могућим извршиоцима убиства и "следећој
жртви"149.
148
Документалистички пресјек података и сазнања о размјерама злочина над Бошњацима након пада
Сребренице, Федерално министарство одбране Федерације Босне и Херцеговине, стр. 1-15.
149
Документалистички пресјек података и сазнања о размјерама злочина над Бошњацима након пада
Сребренице, Федерално министарство одбране Федерације Босне и Херцеговине, стр. 1-15.
78
наведено да оставку подносе због "немогућности функционисања СЈБ у околностима и
условима који су настали"150.
Све ово је, наводи се у тескту "Пресјек података и сазнања о околностима пада
Сребренице и Жепе", довело до несигурности, забринутости и немира у грађанству, али
и међу припадницима армије, који након тога све чешће покушавају пронаћи начин да
изађу из Сребренице. Многи су дезертирали. Наводи се да је међу грађанима Сребренице
све више расло неповерење према цивилном и војном руководству због неравноправне
расподеле и махинација са робама из хуманитарне помоћи. У овом материјалу се чак
Насер Орић оптужује за сарадњу са четницима и наводи се да је "у вријеме боравка у
Сребреници Орић око себе окупљао углавном кримогене личности, као што су... Ова
лица су по налогу Орића починила више кривичних дјела"151.
"... Пио сам своју крв и крв својих жртава да бих доказао да сам члан Ал - каиде. Рекли су ми да ћу
после бити бољи Алахов ратник. Награду сам могао да добијем једино после смрти. Научен сам да је џенет
(рај) моја будућност. Научен сам да је Осама бин Ладен божанство...
150
Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и Жепе, стр. 2.
151
Пресјек података и сазнања о околностима пада Сребренице и Жепе, стр. 4.
152
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.249-250.
79
... По ко зна који пут су долазили људи из истражних органа... по стоти пут ме питали о мојим
злочинима... али до сада нису ништа предузели. Сву документацију о злочинима моје ратне јединице су
негде склонили!... Они су сакрили сву документацију о злочинима које је починила моја јединица ‘Ел
муџахедин’!...
...За злочине над хрватским и српским народом знали су и надлежни у главном штабу Армије БиХ
укључивши и цео политички врх БиХ... Грешан сам највише према Србима...".153
Према подацима које је дао њен припадник Али Хамад, који се сада налази у
затвору у Зеници због терористичког акта почињеног у Мостару, постоји списак од 1.703
припадника ове озлоглашене јединице у којој су уз "благослов" Алије Изетбеговића
ратовали муџахедини из целог света. Он је спреман да све злочине Ал Каиде и јединица
"Ел муџахедин" стави на папир.154
Много је доказа о томе да се у бившој Босни Херцеговини водио џихад (свету рат)
против Срба:
153
Али Хамад, командант јединице "Ел Муџахедин" (107 припадник), Политика, 11.09.2006, стр. 2.
154
Вечерње новости, 22 - 23.04.2005, стр. 7.
155
Политика, 19. септембар 2007, стр. 4.
156
Интервју Brettonu Randalu 19 - 20. септембра 2002. године у Стокхолну.
80
*Српска новинска агенција (СРНА) објавила је 4. маја 1992. године вест у којој тврди да је Алија
Изетбеговић затражио политички азил у Турској. Изетбеговић моли Озала за хитну помоћ у "избављању
из Сарајева" и очекује да му "мајка Турска да све потребне услове да из њеног крила настави борбу
босанских муслимана за очување цјеловитости БиХ".
* Саудијски краљ Фахд поклонио је 8. јуна 1992. године осам милијарди долара муслиманима у
Босни и Херцеговини, објавио је саудијски дневник "Оказ". Лист наводи да краљев гест служи као пример
сауидијским грађанима да "дају поклоне својој браћи у Босни и Хрецеговини и спасе жртве агресије Срба".
*У свим џамијама у Турској одржана је 17. јула 1992. године велика молитва за муслимане у БиХ.
Турска влада прогласила је 17. јули даном опште солидарности са муслиманима БиХ, током које ће и
започети велика кампања у овој земљи за новчану помоћ у хуманитарне сврхе.
*Члан Председништва Босне и Херцеговине Ејуб Ганић потврдио је 28. јула 1992. године турској
штампи да је допутовао у Турску "са жељом да добије оружје како би се БиХ успјешније бранила од
српских напада".
*Ирански вођа Али Хамнеи позвао је 29. јула 1992. године исламски свет да покрене акцију за
одбрану муслимана у Босни и Херцеговини. Он је истовремено оптужио европске земље да "спречавају
рађање муслиманске државе у самом срцу Европе", јавља АФП.
*У БиХ заједно са мусламанским снагама бори се и најмање 1.300 муслимана из арапских земаља
и Турске, тврди тусрки лист "Милијет" 30. августа 1992. године. Највише је авганистанских муџахедина
који су годинама ратовали против Руса, али је знатан број и из Алжира, Катара, Бахреина, Кувајта,
Израела, Ирана, те Уједињених Арапских Емирата. "Милијет" први пут открива да се на страни
муслиманских снага бори и 160 турских држављана и тврди да су њихове главе Срби уценили на 20.000
немачких марака.
*Под насловом "Џихад на вратима Европе", загребачки "Вечерњи лист", 3. септембра 1992.
године, пише да различити погледи Запада и његово стварно нејединство радикализују муслиманска
гледишта. Лист наводи писање "Сундаy тимеса" о "стотинама муџахедина из исламског свијета који се већ
бори на територији БиХ", те да су они "узнемирили и босанске Хрвате, који страхују да би по завршетку
81
рата они могли претворити Босну и исламску републику. Коментар "Вечерњег листа" оцењује да је "готово
сигурно да џихад улази на европска врата", и упозорава "несложни и неодлучни Запад, да ће се суочити с
питањем много замршенијим него што је то проблем азиланата".
*С међународне исламске конференције о Босни, која је одржана у Загребу, упућен је позив свим
муслиманима света да дођу у Босну да се боре, јавио је хрватски Радио Загреб 19. септембра 1992. године.
"Само Свети рат џихад може спасити Босну", један је од закључака те конференције.
*Из Турске организовано крећу групе муџахедина у "свети рат" у Босни и Херцеговини – тврди
турски дневни лист "Сабах" 23. септембра 1992. године. Новинар тог листа у започетој серији репортажа
пише да је ових дана са групом од око 30 турских муџахедина стигао из Љубљане организовано у Босну и
Херцеговину.
*"Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у Босни и Херцеговии воде "свети рат" џихад.
Убијају, кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека набијају Србе на
колац", изјавила је 29. септембра 1992. године Биљана Плавшић.
*Више немачких листова објављује извештај "Франс преса" од 7. новембра 1992. године из
Техерана о "наоружавању муџахедина за борбу у Босни", као последице унутрашњо-политичких потреба
исламске револуције у Ирану. У Ирану се, штавише, тврди да "Запад подржава Србе", док "Иран брани
свету ствар недужних муслимана".
*"Турска, Иран и Пакистан треба да се удруже и заједнички са 500 авиона бомбардују српске
положаје", предложио је 10. новембра 1992. године вођа фундаменталистичке партије просперитета Турске
Неџметин Ербакан.
*"Постоји и даље могућност да једнога дана искрсне у Европи прва муслиманска држава" - пише
француски лист "Котиџен д' Пари" 17. новембра 1992. године, подсећајући на познату "Исламску
декларацију" Алије Изетбеговића, у којој је председник босанске државе предвидио "стварање једне
уједињене исламске заједнице која би се простирала од Марока до Индонезије". Аутор текста, познати
француски публициста и писац Пол Гиниевски, наводи да је Алија Изетбеговић уз подсећање да је
"Турска, као исламска сила некада доминирала свијетом", у свом Познатом памфлету посвећеном исламу
рекао да "не може бити мира или коегзистенције између исламске вјере и неисламских социјалних и
политичких институција. Исламски покрет мора и може да узме валст, јер је морално и бројчано у стању
82
да уништи постојећу немуслиманску власт и да изгради једну нову исламску власт". Пол Гиниевски
подсећа на тесне везе босанских муслимана са исламским државама. "Босански муслимани се итекако
ослањају на арапско-муслиманске земље. Они су веома широко подржали Садама Хусеина током рата у
Заливу. Либија им је помогла да купе оружје, а многи муслимански интелектуалци из Босне посјећују
арапске универзитете", истиче аутор.
*Исламске земље позвале су на крају свог дводневног састанка, 2.децембра 1992. године, у Џеди,
међународну заједницу да "употреби силу" против Србије и Црне Горе и да дозволи босанским
муслиманима да се наоружају у циљу самоодбране. "Бутрос Гали нити шта зна, нити шта ради, нити
дозвољава да се нешто учини". Ове оштре речи против генералног секретара УН изговорио је у Џеди, у
разговору са новинаром листа АВС, лидер босанских муслимана Алија Изетбеговић, упозоравајући Галија
да једном схвати "да Срби бомбардују Сарајево, а не Београд". Како истиче специјални извештач шпанског
листа, у удару критика Изетбеговића није само Гали, "него Запад, Европа, Француска, а изнад свега Велика
Британија". "Лондон и Париз", каже Изетбеговић, "а прије свега Лондон, коче било какву интервенцију у
Босни. Не знам зашто, али то је раелност". Изетбеговић је изјавио да је у Џеди добио "тоталну и апсолутну
подршку муслиманског свијета" и да се сада нада да ће ембарго на испоруке оружја Босни бити укинут.
*Председник Републике Турске Тургут Озал изјавио је 10. децембра 1992. године да Турска треба
да размисли о османлијским границама као интересним сферама, како би та земља у 21. веку била поново
империја. Додао је да "Турску између Јадрана и кинеског зида чекају догађаји за које треба бити спреман".
*Америчко оружје које је раније дато авганистанским муџахединима сада се највећим делом, из
Кабула, преселило босанским муслиманима, преноси 11. фебруара 1993. године, индијски лист "Патриот".
*Међу добитницима награде из Фонда "Краљ Фејсал" је Алија Изетбеговић, званично је 17.
фебруара 1993. године саопштено у Ријаду. Изетбеговићу је награда додељена за, како је образложено,
допринос исламу.
83
* "Ми имамо и податке према којима је крајем маја, преко територије Хрватске, увезено више од
260 тона наоружања и муниције, што су финансирале неке муслиманске земље, а потврђен је и податак да
се у зеничкој регији, на страни муслимана, бори око 3.000 муџахедина из разних исламских земаља",
нагласио је 24. јула 1994. године председник СР Југославије Зоран Лилић.
*У последње време на просторима бивше БиХ примећен је појачан прилив припадника разних
екстремних терористичких група исламско-фундаменталистичке оријентације, који се најчашће
легитимишу као припадници разних хуманитарних организација, новинских кућа, УНПРОФОР-а, али и
као припадници муслиманске војске. Коментатор Хрватског радија истиче 13. октобра 1994. године да се
добровољци из исламских земаља налазе на подручју Вареша, Коњица и Зенице, те да се најчешће налазе
на фронту укључени у директне борбе са припадницима Војске Републике Српске.
*Турски дневник "Сабах" 11. јануара 1995. године поставио је у посебном тексту о бившој Босни,
више питања, лидеру босанских муслимана Алији Изетеговићу поводом разних шпекулација са новцем у
Турској и другим земљама, намењеног босанским муслиманима. Лист полази од једног од најважнијих
политичких питања - какву државу замишља Изетбеговић уместо бивше БиХ, демократску или
диктаторску. Да ли се залаже за демократску и лаицистичку државу или републику по угледу на Иран.
"Сабах" затим тражи одговор на питање, да ли је на посебан рачун у швајцарској банци, отворен за помоћ
Босни, до данас легло 350 милиона долара. Ако је то тачно, поставља се питање колико су новца
Изтебеговић и чланови његове уже породице који имају овлашћења, подигли са рачуна и шта су с тим
новцем урадили.
84
*За тајно снабдевање оружјем босанских муслимана авионима преко Тузле сада је оптужена
Турска – тврди лондонски "Сандеј тајмс" 5. марта 1995. године, позивајући се на ЦИА-у и западне изворе.
Лист прецизира да су ЦИА и западне обавештајне службе "уверене да је Турска организатор тих операција
као и да су оне делом финансиране од Саудијске Арабије.
*Лидер Западне Босне Фикрет Абдић изјавио је 17. марта 1995. године новосадском листу
"Дневник" да је исламски фундаментализам раван фашизму и да му у Западној Босни нема места.
*Иран је прекршио ембарго Уједињених нација о забрани испорука оружја Босни и прећутно се
приклонио САД шаљући знатне количине оружја босанским муслиманима, пише "Вашингтон пост" 14.
априла 1995. године.
*Аеродром на Крку постао је велика ваздушна лука одакле се муслимани из Босне и Херцеговине
снабдевају оружјем, док од тих количина 30% узима Хрватска за аеродромске услуге, тврди београдски
"Телеграф" 19. априла 1995. године. О овоме се у САД расправљало на највишем нивоу и већина високих
америчких функционера била је за то да се ова тајна операција обелодани и да се Иран, који је главни
Изетбеговићев снабдевач оружјем, принуди на повлачење. Међутим, амерички секретар за одбрану Ентони
Лејк олучио је да Стејт Департмент "зажмури" на ову операцију.
*Представник Стејт департмента је изјавио 23. маја 1995. године да америчка влада има пуни увид
у иранске испоруке оружја босанским муслиманима, али не намерава да предузме кораке како би спречила
кршење ембарга. На питање шта ће САД предузети, лаконски је одговорио: "САД не охрабрују овакве
потезе".
*Иран је посредно потврдио 1. августа 1995. године да исламске земље снабдевају босанску
муслиманску владу оружјем, укључујући и тешко наоружање. Шеф иранске дипломатије Али Акбар
Велајати је, по повратку из једнодневне посете Хрватској и Босни, рекао да исламске земље "пружају сву
неопходну помоћ Босни". Велајати је, наводећи да су босански муслимани тражили тешко наоружање,
истакао: "Ми дајемо Босни сву потребну помоћ".
Много је злочина ових "алахових ратника" над Србима забележено на видео снимцима:
- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници" се иживљавају и на крају стрељају ненаоружаног
Србина уз узвике „Аллах-у-егбер" и „Текбир".157
- Бобаси код Витеза - муслимански „Алахови ратници" скачу по телу ненаоружаног, претходно
закланог Србина.158
157
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...20Viteza8B.mpg
85
- Одред "Ел Муџахедин" - Промотивни видео снимак муслиманске „Ел Муџахедин" јединице у
коме су приказана тела измасакрираних закланих Срба. На телима измасакрираних Срба су очигледни
трагови претходних зверских мучења. Наратор позива на исламски свети рат „џихад" против хришћана и
на клање Срба. Читаво вријеме снимка наратор позива муслимане на рат и убијање Срба под изговором да
то ислам од њих захтева пропагирајући неописиву мржњу према свему хришћанском. На снимку су
приказане и одрубљене главе претходно злостављаних Срба. Наратор позива на слагање српских тела на
камаре као моралну обавезу муслимана и ислама. Једна српска мајка из Републике Српске је препознала
одрубљену главу свога сина и након тога покушала да изврши самоубиство. На снимку се види најмање
шест тела измасакрираних закланих Срба и неколико одрубљених српских глава. На видео снимку су
приказане и велике количине наоружања које воде поријекло из исламских земаља. Читав снимак
неодољиво подјећа на злодела које је српски народ преживео током Другог светског рата од својих
комшија Хрвата и муслимана. Историја се понавља, а тела Срба разбијених и одрубљених глава су поново
пред нама. Снимак је направљен да би се подигао морал муслиманским „Алаховим ратницима" и приказао
како је лако заклати Србина док се онима који то не учине пријети одласком у пакао. Упозорење - видео
снимак је заиста стравичан, морбидан и веома потресан. 159
- Муџахедин Абу Убаи из Туниса негодује када га снимају. Постоје фотографије и снимци на
којима исти позира за камеру у рукама држећи одрубљену главу једног Србина.161
158
http://rs-icty.org/galerija/video/Bo...%20Viteza9.mpg
159
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin.mpg
160
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin1.mpg
161
http://rs-icty.org/galerija/video/Od...mudzahedin12.mpg
162
Џон Р. Шиндлер је више од деценију служио у америчкој безедносној агенцији (НСА) као стручњак за
контрашпијунажу, а био је и професор за националну безбедност у Поморској војној академији САД.
86
муслимански јуришници, укључујући мучења и ритуална одсецања глава српским
ратним заробљеницима. Неки су били присиљени да убијају Србе како би избегли да и
сами буду масакрирани. Одсечене главе тих српских војника биле су послате
председнику Изтебеговићу и у Иран – по двадесет осам – како каже Сакиб Махмуљан,
генерал Армије БиХ одговоран за везу са "специјалним јединицама". Борци Ел Мухаџида
снимили су клање на видео-траку, пруживши на тај начин доказе који су помогли да се
расветле судбине бројних војника Војске Републике Српске заробљених на Возући – њих
око четири стотине – који никада касније нису виђени и вероватно су их поклали
муџахедини.163
163
Улога Босне у гобалном џихаду, Политика (фељтон према књизи Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"), 11.
мај 2009.
87
3.ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је
одржала седницу у Бања Луци на којој је донешена одлука да се формира Војска Српске
164
Да је то тако потврђује и Извештај о екипном обиласку стр. пов. бр. 03/86-39 од 25.11.1992. године који је
сачинила екипа Главног штаба Војске Републике Српске у коме на стр. 2 за Зворничку лаку пешадијску
бригаду стоји: "Закључак: бригада није формирана по формацији, а преформирање је обустављено, осећа се
недосатак иницијативе и утицај активних старјешина, због чега је руковођење и командовање површно...
Позадинско обезбеђење функционише добро, а утицај страначког дјеловања и паравојски се знатно осјећа".
Предложено је да се командант смени и постави нови.
165
Шефко Хоџић у књизи "Босански ратници" на стр. 11 наводи речи Сефера Халиловића: "Нас је већ у
октобру било све више, јер су непрекидно пристизала нова лица, дезертери из бивше ЈНА".
166
О одлучујућој улози органа власти и Српске демократске странке на почетку и у току рата најречитије
говори Мирослав Дероњић у својој изјави Тужилаштву. Он је био председник Општинског одбора Српске
демократске странке у општини Братунац, члан Кадровске комисије Српске демократеке странке, председник
Кризног штаба општине Братунац, члан ратне комисије општине Братунац и члан одбора Српске демократске
странке.
88
Републике Босне и Хецеговине167. Та одлука је доношена тек када је саопштено
наређење да Југосоловенска народна армија напусти територију Босне и Херцеговине.
Српска војска је формирана тек онда када је опстанак српског народа био угрожен, јер су
муслимани формирали своју војску још 6. априла168, у време док је Југословенска
народна армија била на простору Босне и Херцеговине као регуларна институција
Југославије.
167
Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у
Босни и Херцеговини број 6 од 17. маја 1992. године, стр. 219.
168
Шефко Хоџић тврди да је "за настанак босанске армије изузетно важан 9. април, када је Председништво Р
БиХ донијело Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага у Републлици Босни и Херцеговини" (Босански
ратници, Сарајево 1998, стр. 23), а Сефер Халиловић да је Хрватско вијеће обране формирано 8.априла 1992.
године (Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр, 261).
169
Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 33
89
мобилизацију коју је спроводила Југословенска народна армија, они су на тај начин
добијали и оружје, па није било потребе за илегалним наоружавањем као што су то
радили муслимани који се као војни обвезници нису одазивали на позив за
мобилизацију.
170
На пример: Повлачење артиљерије око Сарајева и "Забрањен лет", који је приземљио авијацију Војске
Републике Српске.
У одлукама Лондонске конференције, одржане од 26. до 28. августа 1992. године, донесена је одлука о
забрани војних летова.
(Пуковник др Предраг Пејчић, Међународни аспекти забране летова над територијом Босне и Херцеговине,
Војно дело број 3-4/1993., стр.166-167).
171
Од самог формирања Странке демократске акције јасно је било да се ради о исламској
фундаменталистичкој странци, а намере су јасно испољене већ 15. септембра 1990. године у Великој Кладуши
када су промовисане две јасне концепције - муслимански народ неће пристати на крњу Југославију и да ће и
оружјем, ако треба, бранити Босну и Херцеговину. Прихваћена је идеја о постојању "босанског језика", као
матерњег језика босанских муслимана. Упућена је јасна порука Алије Изетбеговића да карактер странке
произилази и из садржине "Исламске декларације"упућене свим муслиманима света, као позив да се уједине
између Истока и Запада у целини афирмишући исламски начин живота. Оваквом ставу било је и отпора
унутар босанских муслимана - Адил Зулфикарпашић је јасно био, као председник Исламске заједнице, против
таквог милитантног ислама .
(Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 65.).
172
Франачки летописац Ајнхард забележио је још 822. године да је посавски кнез Људевит, чувши да је на
њега кренула франачка војска из Италије, побегао из града Сиска "к Србима, за који народ кажу да живи у
великом делу Далмације". При томе, не треба сметнути с ума да је овде реч о римској Далмацији "која је ишла
на север до Посавља, а на исток до реке Дрине". О посавском кнезу Људевиту у овим догађајима пише и
Владимир Ћоровић у "Илустрованој историји Срба"(књига 1, стр. 104-105) у издању Политика-Народна
90
Југословенске народне армије достигао је кулминацију после злочина у Добровљачкој
улици у Сарајеву (2. маја 1992.) и у Тузли (15. мај 1992.)173
књига у Београду. Сам Фрањо Рачки, истим поводом, пише да је Људевит побегао Србима у Босну".
Визанатијски цар, али и историчар, Константин Порфирогенит, око 950. године, каже да су се у Србији која се
у његово доба граничила са Хрватском код Цетине а и код Ливна, населили Срби (били су то Нетретљани), а
то је територија која је касније названа Босном. И римски папа је 1188. године послао дубровачком
надбискупу плашт и потврдио стара дубровачка права и у тој потврди идентификовао Босну као самосталну
српску државу. Слично се понавља и 1346. године када је римски папа поставио димањског владику Ивана
препоручивши га "бану Стјепану српском (босанском) владаоцу". И тако редом. Нигде у то време није било
ни ислама, ни муслимана, ни Бошњака...
173
При повлачењу јединица југословенске народне армије у Сарајеву и Тузли је извршен масакр над њиховим
припадницима. У Добровољачкој улици у Сарајеву је убијено 42 и рањено 74 војника и официра, а на
Тузланској Малти је на најсвирепији начин побијено и у ватри спаљено око 200 припадника Југословенске
армије. Обе колоне су се кретале, по времену и маршрути, како су се договорили представници Југословенске
народне армије и муслиманске власти.
174
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 3 од 16. марта 1992. године, стр. 17-52.
175
Службени гласник Републике Српске, број 21 од 31. децембра 1992. године, стр. 830-840.
176
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 4 од 22. марта 1992. године, стр. 60-74.;
Службени гласник српског народа у Босни и Хецеговини, број 7 од 1. јуна 1992. године, стр. 249-260.
177
Службени гласник српског народа у Босни и Хецеговини, број 6/92, стр. 218.
178
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 5 од 9. маја 1992. године, стр. 117.;
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 11 од 13. јула 1992. године, стр. 377-381.;
Службени гласник Републике Српске, број 19 од 9. октобра 1993. године, стр. 750.
179
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 7. од 1. јуна 1992. године, стр. 260-298.
180
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10/92, стр. 342.;
Службени гласник Републике Српске, број 26/93, стр. 1008-1009.
181
Службени гласник Републике Српске, број 7/95, стр. 165.
91
стања182; Наредба о примјени правила међународног ратног права у Војсци Српске
Републике Босне и Херцеговине183; Одлука о образовању ратних председништава у
општинама за вријеме непосредне ратне опасности и ратног стања184; Закон о војном
тужилаштву185; Закон о војним судовима186
182
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 8 од 8. јуна 1992. године, стр. 307.
183
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 9 од 13. јуна 1992. године, стр. 329-330.
184
Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10 од 30. јуна 1992. године, стр. 345.
185
Службени гласник Републике Српске, број 27/93, стр. 1057-1060
186
Службени гласник Републике Српске, број 27/93. стр. 1060-1066
187
Анализирајући дејства и других зараћених страна на подручју претходне Југославије, па и Босне и
Херцеговине, лако се може доћи до закључка да су и њихове снаге функционисале у складу са овим
нормативним документима и да је највише код њих дошла до изражаја Територијална одбрана, чије су
јединице претворене у јединице новоформираних армија.
(Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске).
92
народне армије, 1965.; "Правило бригада (пешадијска, моторизована, брдска, планинска,
морнаричке пешадије и лака)", објављено 1984. године188.
3.2.1.Средње Подриње
188
Међутим, набројана правила (документа) за многе официре Војске Републике Српске била су непозната,
посебно за резервне официре, зато су на њих већи утицај имале паравојне формације и њихов начин
функционисања.
93
Међутим, катастарска ситуација је била супротна – Срби су били власници 52%
земљишта, муслимани око 29% и остало 19% припадало је држави.
За Србе Подиње има стратегијски значај, јер без њега Срби не могу остварити ни
минимални статегијски циљ, имали би статус енклава, били би без јединствене
територије и одвојени од матичне државе Србије. Све српске енклаве нашле би се у
окружењу муслимана и Хрвата, у таквим условима српско становништво би постепено
нестајало, а простор би се смањивао, са перспективом потпуне асимилације и утапања у
унитарну Босну.
94
су настојали да поврате део изгубљених позиција, а муслимани да их задрже и у
коначном расплету догађаја овладају Поприњем.189
Поредећи попис становништва 1971. и 1991. године уочава се да је број Срба пао
са 35,72% на 22,67%, а број муслимана порастао са 62,85% на 75,19%,од укупног броја
становништва.
189
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребребицу, стр. 12-14.
95
*Општина Зворник заузима површину од 387 км². Седиште општине је насеље
Зворник. На подручју општине Зворник по посљедњем попису живело је око 81.295
становника, распоређених у 67 насељених места. Општина има 43 месне заједнице.
Поред града Зворника већа насељена места су: Козлук, Каракај, Пилица, Локањ, Тршић,
Дрињача, Челопек, Роћевић, Ораовац, Улице, Брањево, Економија, и др.
190
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и насељеним мјестима
1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за статистику Републике Босне и Херцеговине,
Сарајево.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 2
191
Исто.
96
*Општина Власеница, по последњем службеном попису становништва из 1991.
године, је имала 33.942 становника, распоређених у 92 насељена места.
Исто.
192
97
Национални састав: Срби – 7.931, Муслимани – 7.805, Хрвати – 7, Југословени –
68 и остали – 86.
Сл.048. МИЛИЋИ
193
Исто.
98
Јасенице, Камен, Карачићи, Копљевићи, Ковањ, Козарде, Козићи, Крамер Село,
Кривојевићи, Кујунџијевићи, Кукавице, Кусмуци, Лађевине, Лазе, Лепеница, Лубардићи,
Љубомишље, Махала, Маравићи, Медна Лука, Месићи, Мисково, Мргудићи, Нахота,
Обртићи, Округло, Орахово, Осово, Отричево, Пашић Кула, Павичина Кула, Пешурићи,
Пијевчићи, Плање, Пљеско, Пљешевица, Подгај, Покривеник, Приношијевићи,
Припечак, Просјечено, Пуртићи, Радич, Рађевићи, Ракитница, Рибиоц, Рогатица,
Русановићи, Сељани, Сјемеч, Сјеверско, Слап, Сочице, Стара Гора, Старчићи, Стари
Брод, Стјенице, Стоп, Стрмац, Судићи, Суровићи, Шаторовићи, Шена Крена, Шетићи,
Шљедовићи, Шљивно, Штавањ, Трново, Варошиште, Враголови, Вратар, Вражалице,
Врело, Врлазје, Загајеви, Загорице, Закомо, Зиличина, Жепа, Живаљевићи и
Живаљевина.194
194
Исто.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 5
195
Исто.
Детаљније о националном саставу сртановништва насељених места види у прилогу број 6
99
3.2.2. ДРИНСКИ КОРПУС
Влада Српске аутономне регије Бирач утврдила је, 30. маја 1992. године, границе те регије и
упутила позив представницима три суседне општине: Тузла, Живинице и Кладањ да "на миран начин
заједнички сачине договор о границама". На тај корак Влада се одлучила, наводи се у саопштењу, након
низа злочина које су муслимански екстремисти починили над срспким живљем у овом крају.196
Имајући у виду сложену ситуацију, Главни штаб Војске Српске Републике Босне и Херцеговине је
19. маја 1992. године прво формирао Бирчанску пешадијску бригаду. Штаб те јединице био је у
Шековићима. Ситуација је у погледу командовања била необична, јер се показало да се зона у којој је
бригада већим делом налазила у зони одговорности Сарајевско-романијског котпуса, а да је Бирчанска
пешадијска бригада била потчињена Источнобосанском корпусу. У време када је формирана, Бирчанска
пешадијска бригада је била одговорна за општине Зворник, Калесију, Шековиће, Власеницу и Братунац
укључујући и новоформиране општине Милићи и Скелани. Међутим, почетком јуна 1992. формирана је
Зворничка пешадијска бригада као посебан субјект у погледу командовања.
196
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.
100
Подручје братуначке општине је остало под 1. бирчанском бригадом, а локалне општинске
јединице Територијалне одбране су организоване у 5. пешадијски батаљон Бирчанске пешадијске
бригаде.197
197
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија) – операција "Криваја 95", 1.
новембар 2002, стр. 12.
198
Исто, стр. 14-15.
101
Са становишта догађаја пре, за време и после извођења операције "Криваја 95"199
најзначајније су дејства Братуначке лаке пешадијске бригаде и Зворничке пешадијске
бригаде.
Укупно бројно стање у месецу јулу 1995. године било је 18.927 припадника: 81
активних и 416 резервних официра; 32 активна и 1.189 резервна подофицира; 4 активна и
17.205 резервних војника.202
199
Детаљније о планирању, припреми и извођењу види поглавље "Операција Криваја 95".
200
Формиран 1. новембра 1992. године.
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95"(ревизија), новембар 2000.
године, стр, 19-20.
"Зона одговорности" Дринског корпуса 11. јула 1995, Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у
Сребреници - операција "Криваја 95 (Прилог Д и Е, ИТ-05-88-ПТ).
Структура Зворничке бригаде
201
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2000.
године, стр. 19.
Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници (ревизија), Прилог "А".
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.
Преглед имајучег стања у јединицама Дринског корпуса за месец јули 1995. године.
202
Преглед имајучег стања у јединицама Дринског корпуса за месец јули 1995. године.
102
послова),зворничка, власеничка, милићка, братуначка, скеланска, вишеградска и
рогатичка полиција (Министарство унутрашњих послова); дијелови 5. инжињеријског
батаљона Дринског корпуса.203
У тим зонама функционисали су органи власти и одвијао се нормалан живот, осим оног дела зоне
у које су биле распоређене јединице бригада - зонама одбране. Управо су бригаде у тим зонама биле
распоређене на оном делу где су се налазиле непријатељске јединице, тј. на линији фронта. На тај начин су
бригаде у додељеним зонама одговорности за извођење борбених дејстава изводиле одбрамбена дејства, тј.
организовале зоне одбране, које су биле само део наведених зона одговорности за извођење борбених
дејстава. Одговорност команданта бригаде је везана само са зону одбране, односно за онај део територије
на коме се налази "војничка чизма"205. Све што се налази изван зоне одбране није било у надлежности
команданта бригаде.
203
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.Richard J.
Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија) – "Криваја 95", 1. новембар 2002, стр. 18-31.
204
Наређење стр. пов. број 2-159 од 30.11.1992. године.
205
У српској терминологији то је земљиште поседнуто војним јединицама.
103
Поред низа неприхватљивих појмова коришћених у рату на територији претходне Југославије, па
и Босне и Хецеговине, је и појам зона одговорности, која не постоји ни у једном нормативном документу.
У војној терминологији помиње се само појам "зона обавештајне одговорности"206, који се никако не може
везивати за одређену одговорност неке јединице и њеног команданта изван додељене зоне за извођење
борбених дејстава. Усвајањем тако дефинисаног појма у потпуности се деформише одговорност
команданта у зони распореда његове јединице, односно у зони одбране или напада, које су јасно
дефинисане нормативним документима.
Мађународно ратно право је дефинисало појам "борбена зона" као ужи део војишне просторије на
којој се одигравају тактичка борбена дејства207.
206
Војни лексикон, стр. 716.
207
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, Савезни секретаријат
за народну одбрану, тачка 58, стр. 45.
208
Richard J. Butler, Исказ о војним догађањима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2000.
године, стр. 5.
209
У време почетка сукоба на територији града Зворника, у Зворнику су седиште имали делови 336.
моторизоване бригаде Југословенске народне армије. На територији општине Зворник Кризни штаб општине
Зворник је донео одлуку о формирању привремене владе општине Зворник, а ова је одредила конкретну
организацију и састав зворничког Штаба Територијална одбране.
Када је најављено повлачење Југословенске народне армије из Босне, фомиран је Ратни штаб, у коме је, поред
осталих, био и командант 1. оклопног батаљона капетан Драган Обреновић. У општини је 16. јуна формирана
јединствена војно-територијална команда (на челу командант Територијалне одбране Марко Павловић -
постављен наређењем Привремене владе српске општине Зворник бр. 01-023-44/92. од 28. априла 1992.
104
одвијала веома споро, делимично због децентрализоване природе структуре
Територијалне одбране. Због тога су многе самосталне јединице и села имали не само
своје јединице Територијалне одбране, него и локалне кризне штабове"210.У време
формирања њен основни задатак био је да брани српска насеља општине Зворник и
суседних општина.
210
Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1. новембар 2002, стр.
9.
211
Елементи борбеног распореда и подаци о основним елементима јединице, Команда Зворничке пешадијске
бригаде, стр. пов. бр. 01-333 од 12.08.1995;
Зворничка пешадијска бригада је на дан 20. јула 1995. године имала 52 официра, 257 подофицира и 4.669
војника - укупно 5.010 припадника (Преглед имајућег бројног стања у јединицама 1. ЗвПБр за месец јули
1995. године, стр. пов. бр. 05/283-03, 20.07.1995. године .
105
међузависност организационих делова бригаде у смислу јединственог деловања по
јединственој замисли. Посебан проблем представљале су "паравојне" формације. Због
свега тога, у првих шест месеци постојања бригаде промењено је седам команданата
бригаде.212
Бригада је 1993. године донекле организована у нешто чвршћу целину, углав ном
способну за одговарајућу борбену употребу у својој зони одбране, док је ангажовање
бригаде ван те зоне одбране било врло тешко.
212
Љубомир Тешановић, Марко Павловић, Видоје Благојевић, Слободан Власилић, Драган Петковић, Драган
Обреновић (вршилац дужности команданта бригаде) и Винко Пандуревић.
У "Извештају о екипном обиласку" стр. пов. бр. 02/86-39 од 21.11.1992. године наводи се као командант
потпуковник Босанчић.
213
О стању у бригади приликом пријема дужности, (тада) мајор Винко Пандуревић је у интервјуу часопису
"Дрински"бр. 2, стр. 3. изјавио:
"Јединице су биле углавном непокретне, тј. тешко је било преместити их из једног подручја у друго.
Једноставно су се понашале домобрански, тако да укупно гледано тактичка ситуација у зони одговорности
бригаде је била оптерећена низом проблема почев од неадекватног распо ређивања на радну обавезу,
неадекватног стимулисања бораца и њихових занимања, тако да је постојао један раскол између стварних
потреба за одбрану Зворника и између онога што је ‘тада у Зворнику владало"..
214
Зоне корпуса (Richard J. Butler, Извештај о командној одговорности у корпусу ВРС-а (БЦС/, 5. април.2000,
стр. 9.
106
Ушла је у састав Дринског корпуса након његовог формирања 1. новембра 1992.
године. Њена команда је самоиницијативно одредила своју зону одбране и задатак у
складу са насталом ситуацијом. Задатак је наметнуо распоред српских насеља и
угруженост појединих праваца, чиме су одређене границе зоне дејства. Касније, након
уласка у Дрински корпус, је дефинисан задатак бригаде и прецизно су одређене границе
зоне борбених дејстава - одбрана додељене зоне одбране, заштита српских насеља и
становништва, спречавање убацивања непријатељских група у властити распоред и по
дубини територије општине. Била је то специфична ситуација, где није било поделе на
ближи и следећи задатак. Тек касније, у складу са директивама Врховне команде и
Главног штаба, а према наредби Дринског корпуса, делови бригаде, а то су били, пре
свега њене маневарске јединице (Подрињски одред специјалних снага и интервентни
водови) и делови оклопно-механизованих јединица, ангажовани су ван додељене зоне
борбених дејстава, односно зоне одбране бригаде.
У јулу 1995. године Зворничка пешадијска бригада је у свом саставу имала: седам
пешадијских батаљона (8. пешадијски батаљон је био претпотчињен Братуначкој лакој
пешадијској бригади. Добио је бројчану ознаку "четврти" - 4. пешадијски батаљон, а
назив "зворнички" је због места из кога потичу његови припадници, прим аутора),
резервни батаљон, позадински батаљон, мешовити артиљеријски дивизион, оклопно-
215
Наређење Команде Зворничке лаке пешадијске бригаде стр. пов. бр. 01-101 од 21.03.1994. године.
107
механизовану чету, чету војне полиције, лаки артиљеријски дивизион противваздушне
одбране, инжињеријску чету, Подрињски одред специјалних снага и чету везе216.
216
Рицхард. Ј. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници (ревизија), Прилог "Б".
Међународни кривични суд за бившу Југославију, Оптужница – предмет ИТ-05-88-Т, прилог Б.
217
Правило бригада, стр. 17.
218
Исто.
108
3.2.4. БРАТУНАЧКА ЛАКА ПЕШАДИЈСКА БРИГАДА219
219
Ратни пут Братуначке бригаде.
220
Стр. пов. бр. 3-37, 13.11.1992. године
221
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 10.
222
Већ 22.121992. на ту дужност постављен је потпуковник Милан Урошевић. Команданти су се често
смењивали – 03.02.1993. на ту дужност је постављен потпуковник Славко Огњеновић, 01.04.1993. пуковник
Вукшић Цвијетин, 22.09.1993. поново потпуковник Славко Огњеновић, а 25.05.1995. године пуковник Видоје
Благојевић.
223
Richard J Butler, "Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002. стр. 12.
109
Формирањем Братуначке бригаде очекивала се стаблизаација и ослобађање заузе
тих српских насеља. Међутим, дошло је до опште муслиманске офанзиве на српска села
и линија одбране се приближила Братунцу са истока, југа и запада само на два до три
километра. Остао је само уски појас територије уз Дрину према Дрињачи, кога су
муслимани могли лако пресећи и заузети, чиме би дефинитивно одсекли леву обалу
Дрине од Дрињаче. Бригада је током децембра 1992. године имала 80 погинулих и 115
теже и лакше рањених бораца.
Сл. 38 БРАТУНАЦ
224
Ове снаге су на овим просторима остале од 12.12.1992. до почетка марта 1993. године.
225
На подручју Братунца ове снаге су остале до краја априла 1993. године.
110
Главни удар је на правцу Сопотник–Кравица која је ослобођена, а јединице
настављају са офанзивом за ослобађање Глогове, Божића, Магашића, Лемешца и
Шиљковића.
- Биљег (тт 600) – с. Обади (тт 707) – Чауш (тт 773) – Ђокаска коса – Жути мост -
Борићи - Каолин (тт 438) – 1. батаљон;
226
У борбеним дејствима у фебруару, марту и априлу Бригада је имала 29 погинулих и 96 теже и лакше
рањених.
227
Тригонометарска тачка.
111
Јединице Канадског батаљона, из састава УНПРОФОР-а, ушле су у Сребреницу
под изговором да изврше демилитаризацији Сребренице. Снаге Братуначке бригаде су
поштовале примирје и остале на достигнутим положајима непрекидно пратећи сутуацију
и намере непријатеља.
Наредбом Команде Дринског корпуса дана 15. маја 1993. Бригада на свом левом
крилу запоседа додатну линију одбране: Прибићевац - Туцак – тт 803 – Букова Глава – у
реону Зеленог Јадра. Тако дужина линије одбране Братуначке бригаде достиже 32
километра, а површина слободне територије коју контролише 400 квадратних
километара. Њене снаге у потпуности контролишу и обезбеђују собраћајнице: Братунац
– Кравица –Коњевић Поље и даље; Братунац – Факовићи – Скелани; Братунац – Полом –
Дрињача; Братунац – Сасе. Поред ових комуникација, Бригада контролише и два важна
објекта . водовод "Куњарац" и Рудник цинка и олова "Сасе".
112
Сребреницу и Жепу, коначно заустављајући злочиначке испаде муслиманских снага из
тзв. заштићене зоне.228
228
Детаљније види у поглављу "Операција КРИВАЈА 95".
229
Осми пешадијски батаљон Зворничке пешадијске бригаде је претпотчињен Братуначкој лакој пешадиј
ској бригади. Добио је бројчану ознаку "четврти" - 4. пешадијски батаљон
230
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 53.
231
Ратни пут Братуначке лаке пешадијске бригаде 1992-1995.
113
правецм Бокчин поток – Шиљковићи – Мратинци – Побуђе ка Коњевић Пољу – Удрчу и
даље ка Кладњу и Тузли Треба истачи да се један део муслиманских војника предао
припадницима Војске Републике Српске као и то да је велики број муслиманских
војника који су хтели да се предају припадницима Војске Републике Српске стрељан од
стране окорелих муслиманских фанатика, који су и до сада начинили ставичне злочине
над српским становништвом Сребреничке, Братуначке, Скеланске, Миличке и
Власеничке општине који су незаштићена српска села буквално сравнили са земљом, а
којима није ни падало на памет да се предају припадницима Војске Републике Српске".
114
3.3. СНАГЕ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ У ЈУЛУ 1995. ГОДИНЕ
Ресор јавне безбедности је, поред управне структуре, имао у свом саставу центре
јавне безбедности (ЦЈБ), међу којима је био и онај у Зворнику (начелник Драгомир
Васић), који је у свом саставу имао станице јавне безбедности (СЈБ) у Братунцу,
Власеници, Милићима и Шековићима, полицијску станицу (ПС) у Зворнику, станично
оделење у Козлуку и Осмацима и полицијску станицу за безебдност саобраћаја на
путевима Зворника, као и шест чета посебних јединица полиције (ПЈП).
232
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 27.
115
На територији општина Зворник и Братунац налазиле су се полицијске станице за
контролу преласка државне границе, потчињене Управи за пограничне послове и
странце Ресора јавне безбедности.
116
(специјани одред полиције из Шековића, прва чета посебних јединица полиције
Зворник...) и упућивање у рејон Сребренице у току 11.07.1995. године. За команданта је
одредио заменика команданта Специјалне бригаде полиције Љубишу Боровчанина.
Наређењем је регулисано да командант јединице ступи у везу са начелником Штаба
Дринског корпуса.
- офанзивне снаге МУП-а , које чине део другог и четвртог СОП, као и прва чета
посебних јединица полиције Зворник, ојачане тенком, "прагом", БОВ-ом и водом
минобацача ангажоване су на правцу Црни Врх - Баљковица ради блокаде терена заједно
са снагама Војске Републике Српске са задатком да униште непријатељске снаге које су
успеле да се пробију из Сребренице и тако дођу иза леђа првим борбеним линијама
Зворничке бригаде на Баљковици и Пандурици.
117
Ово поглавље потребно је добро проучити и одлучити се за оно што би било
прикладно!!!
118
4. СРПСКА СЕЛА СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА У ПЛАМЕНУ
233
Већ крајем 1993. и почетком 1994. године дошло је до сукобљавања у муслиманском руководству, па
Дудаковић у разговору са, већ поменутим Шаћирбејом, говорећи о ситуацији у Сарајеву, каже: "Ко је то уз
нас, ово постаје други Иран. Срби и Хрвати су убијани овде. Хиљаде и хјиљаде су нестале преко ноћи, а нико
то не сме да призна. Овде је као у Ирану! Алија се моли на телевизији. Он је екстремиста и лудак. Хоће да
жртвује цео свој народ да би ушао у историју, као оснивач исламске државе. Овде нема места за нормалне
људе. Сви Срби и Хрвати који су нешто вредели су побегли. Сви муслимански стручњаци, првенствено
лекари, су такође напустили град. Само они који су дошли из Жепе, Горажда, Сребренице и Хотоња су сада
овде. Муслиманска Странка демократске акције (СДА) такође је одговорна, као и Срби, за рат, нарочито
екстремисти из редова СДА који желе да владају Босном" (Информатион, Копенхаген, пренео часопис
"Дрински"бр. 3, стр. 30
119
Док је трајало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашујуће су
изгледале хорде фанатизованих цивила, мушкараца, жена и деце. Уз, за обичан људски
ум, непојмљиво "алакање", вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије,
тигање и шерпе, проламали су се покличи: "Алаху егбер".. Крв се ледила у жилама
нападнутог становништва.234
234
Бечки хроничар Петер Штерн је забележио у својој хроници, објављеној у Нирнбергу, догађаје током
турске опсаде Беча 1529. године. Сликовито је описао злочине које су чинили турски ратници – набијање на
колац, силовања, вађења деце из мајке и њихово набијање на колац. За узврат, из освете, Аустријанци су
разчерећили ухваћене турске шпију не, одузимајући им тако могућност да, по веровању, наставе живот на
другом свету.
Европа је морала знати за овакве поступке окорелих исламиста, многи од њих су примењени на Србе у рату у
Босни и Херцеговини, посебно у Подрињу и од снага под командом Насера Орића.
Срби су то добро знали и нису могли да прихвате да живе у држави коју је хтео да створи Алија Изетбеговић.
120
бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Муслиманска агресија достигла је
максималне домете на овим подрињским просторима. 235
* Осмог маја 1992. године убијен је посланик у Републичкој скупштини Босне и Херцеговине
Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице(9. маја 1992. године). У граду је
остало свега 30-ак лица који нису муслимани. Горана Зекића су локални муслимани на прилазу
Сребреници, код села Залазје, сачекали у засједи и убили. Тим подмуклим и за многе неочекиваним
убиством Србима је стављено до знања чему могу да се надају. Тада се коначно видело да су и сва
претходна убитства, најчешће она из засједе, у којима је страдало двадесет лица, била дио унапред
припремљеног плана уништавања и протеривања Срба из Сребренице236
* У Гниони, засеоку претежно српског села Гостиљ (општина Сребреница), на српски православни
празник Ђурђевдан које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из Поточара, под командом Насера
Орића, убили су ударцима ножа док се кретао путем Гниона-Гостиљ Лазара (Миливоја) Симића (1936) и
Радојка (Рајка) Милошевића (1928), инвалида оштећеног вида. који је жив запаљен и изгорио у својој кући
235
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер.
236
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
237
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на
подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.
121
што су из оближње шуме посматрали његова супруга и пар избеглих мештана. Ово село је прво село у
сребреничкој општини које је спаљено, а затим до темеља сравњено.
Извршиоци су Коровић Рифат, Мујкановић Ибро, Османовић Ибро, Мујкановић Бехадин и др.
О трагедији овог села сведоче: Петровић Лука, Симић Миодраг, Милошевић Миле, Слијепчевић
Марко и Вукадиновић Миладин.238
*Шестог маја 1992. године муслиманске оружане снаге, део Орићевих јединица, напале се село
Бљечева (општина Братунац), у коме су концентрисани малобројни Срби. убиле три житеља села, а куће
ових жртава су опљачкане и спаљене. Косана Зекић заклана је у својој кући, а тешко рањен њен син
Милан, који ће од тешких рана преминути два месаца касније у Београду. Убијен је и 75-годишњи старац
Гојко Јовановић.239
238
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на
подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер; Страдање
српских села у Сребреници (1),http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјаве сведока Патровић
Луке,, Вујадиновић Младена, Симић Миодрага и Милошевић Миле, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним
злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5.
октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
239
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина
на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића; http://www.jasenica.org; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.
240
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
Страдање српских села у Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/ sokolac_ Srebrenica; Кривична
пријава против учесника напада и изјаве Мумишевић Нурифа, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним
злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5.
октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
122
*Шетог маја 1992. године у селу Јошава (општина Сребреница) заробљен је један становник и
одведен у Сребребицу. 241
*У близини муслиманског села Осмаче, општине Сребреница, постављена је заседа 7. маја 1992.
на локалној саобраћајници Сребреница – Скелани - Бајина Башта. Том приликом сачекано и уништено
теретно моторно возило у коме се налазило више цивилних лица српске националности која су се пред
најездом муслиманских оружаних формација исељавала преко села Чичевац у Скелане и даље у Бајину
Башту и Србију. Заседу су поставили припадници локалних муслимана сврстани у јединице Армије БиХ.
Ово је и прво колективно страдање Срба у сребреничкој општини и прва заседа у којој је у овом
делу Подриња убијено више лица. Ту праксу муслимани ће наставити и трајаће све време рата. У
сребреничком крају до пролећа 1994. готово једна трећина укупних српских зртава страдало је у заседама
и изненадним препадима из скривених муслиманских бусија. У заседама су сачекивани српски пролазници
и возила и тај начин убијања претворио се временом у неку врсту муслиманске специјалности. То је за
нападаче и најбезбеднији начин оружаног обрачуна са оним кога желе убити. Ризик за властити живот је
минималан, а то је и најважније.
Жртве: Милојка (Славко) Митровић, 1953; Радосава (Милован) Стјепановић, 1956; Небојша
(Радомир) Дорић, 1966; Зоран (Обрен) Вукосављевић, 1970; Симо (Манојло) Танасијевић, 1952; Миливоје
(Богдан) Илић, 1962; Данило (Радомир) Петровић,1961. 242
* Четрнаестог маја 1992. године нападнуто је село Јошава (општина Сребреница). Заробљено је 10
лица српске националности и одведено у затвор у згради суда у Сребреници. Једна особа се отровала, док
су остали размењени. Након напада село су спалили и опљачкали.243
*Село Виогор, настањено већинским српским становништвом, напали су, 15. маја 1992. године,
припадници Територијалне одбране Сућеска, Сребреница и Поточари под командом Насера Орића и Зулфе
Турсуновића. Том приликом село је запаљено и уништено, а имовина опљачкана. Све то посматрали су
становници суседног села Чумавићи, које су у изолацији држали Ибран Мустафић и још неколико
локалних војних група. Након напада на Виогор убијени су Стоја Васић (65) и Драго Јовановић (64). Стоја
је, према сведочењу њеног сина Слободана, била непокретна и није могла да бежи из села, те је остала у
својој кући где је убијена и запаљена. Ни Драго Јовановић због болести није успео да побегне из села и
241
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
242
Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Корени - лист Срба у расејању; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
243
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у број од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
123
према казивању сведока Миладина Ристановића, остао је код своје куће где је, највероватније, и убијен, а
његови посмртни остаци нису још пронађени. Још није пронађено ни тело Обрада Васића (38) који је
нестао за време напада Територијалне одбране Сребреница на село Бојна код Сребренице. То село такође
је уништено почетком маја, а становништво прогнано. Неколико дана раније, 9. маја у селу Сјемово убијен
је и непокретни Милош Зекић (73) и запаљен у својој кући, а село је спаљено и порушено.244
*И село Осредак, насељено искључиво Србима запаљено је петнаестог маја. Становници тог села дан
раније су прогнани, једино је остао Секула Ристановић (87), инвалид, непокретан. Приликом упада
припадника ТО Сребреница у село, старац је пронађен а потом убијен и запаљен у својој кући. Има
озбиљних назнака да је о свему био упознат Насер Орић. Према сведочењу Секулиног сина Миладина, он
је пре уласка јединица Територијалне одбране Сребреница и Сућеска у Осредак обилазио више пута оца,
док се налазио у изолацији у селу Чумавић. "Селим Ахметовић из Борковића рекао ми је да ће након
паљења села Сјемово, Баре, Росуље и Ровићи, припадници исте Територијалне одбране 15. маја запалити и
Осредак. Од Селима сам тражио да каже Насеру Орићу да не пале село јер ми је у кући остао непокретни
отац. Наредног дана, на мој захтјев пет војника Територијалне одбране Сребреница одвело ме до куће, али
сам затекао кућу запаљену. Посмртне остатке оца пронашао сам тек касније, јер су ме одмах вратили у
изолацију у Чумавић", сведочио је Миладин Ристановић. 245 Изјаву је дао и Васиљевић Бранислав.
244
Слободан Дурмановић,Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Запсиник о саслушању
сведока Васић Слободана, , Васић Мире и Васић Јеле, Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Изјаве-2.пдф; Записник о саслушању сведока ЗекићМаксима и службена
забелешла, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem
.../Изјаве-2.пдф
245
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Записник о саслушању
сведока Васиљевић Бранислава, Изјава, www.srebrenica projekt.com/sr/DOWNLOAD/ victem .../Изјаве-2.пдф
124
се „прославили": сачекали су да се део прогнаних мештана Ораховице врати у село, а затим их напали и
село коначно спалили.246
Сведоци: Савић Десимир, Петровић Миленко, Јевтић Милан, Суботић Млађен, Гагић Даница,
Гагић Цвијетин, Гагић Милија, Суботић Видоје, Симеуновић Радојка, Симеуновић Велимир и Гагић Петар
*Двадесетог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено је једно лице.247
* Двадесет првог маја 1992. године на регионалном путу Милићи – Сребреница, и месту Жутица,
од стране наоружаних муслимана, убијено је осам лица српске националности: Петковић (Драгољуба)
Млађен(1952), власник камиона; Кондић Недељк; Ковачевић (Милосава) Миленко (1960); Лазаревић
(Десимира) Мићо (1974); Обрадовић (Видоја) Миљана (1941); Шарац (Илије) Војислав (1925); Зечић
(Радоја) Слободан (1959); Илић Обренија (1958).)248
246
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.20.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Корени – лист Срба у расејању.
247
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Кривична пријава против нападача, службене
забелешке о разгиовору са Савић Десимиром, Петровић Милленком, Јевтић Миланом, Гагић Петром, Суботић
Млађеном, Гадић Даницом, Гагић Цвијетином, Суботић Видојем, Симеуновић Радојком и Симеуновић
Велимиром, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
248
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Трећи извештај Владе СРЈ о
почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас.
http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/rpski/spiskovi.htm
125
беживотно тело једног путника. У кабини је остала непомична жена. Имала је рану од
метка на челу. Човек који је с њим искочио био је погођен и низ леђа му је цурила крв.
Срушио се крај асфалта. Радомир је потрчао даље. На камион је бачена бомба, тако да су
они који су остали испод цераде раскомадани. Таман кад је већ скоро крочио у шуму,
неко је викнуо да стане и дигне руке. Наслонио му је пушку на леђа и наредио да легне
на асфалт. Потом су довели двоје деце која су вриштала. Тек тада, на асфалту, Радомир
је приметио да је рањен у главу и да му је бомба откинула део прста са руке. . Војник
који их је заробио отишао је тридесетак метара даље, да пита своје вође шта с њима да
ради: - Убиј све то, шта ће нам!
Чим је то чуо Радомир је скочио са асфалта, узео мање дете у наручје, а другом
наредио да испред њега трчи у шуму. Они су запуцали на њих, али срећом промашили.
Деца и Радомир су се спасли, а њих осморо је остало измаскрирано у камиону и око
њега. Када су се удаљили далеко у шуму, видели су велику ватру с те стране и знали да
је возило са мртвим путницима запаљено.249
*Истог дана у селу Сикирић, око 17 часова, убијен је цивил Симић Војислав, који
је са својим сином Милојком обављао пољопривредне радове на њиви. У њих је пуцано
из непоредне влизине. Утврђено је да је један од извршиллаца Машић Ибрахим.Милојко
је успео да побегне искористивши тренутак кад је један од нападача почео баратати око
пушке која је била закочена. Војислав је у пределу гениталија и малог стомака имао
велике ране, а по повредаме се види да је пуцано из близине.251
249
Изјава Илић Радомира, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
250
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf; Документационо информациони
центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
251
Кривична пријава против Месић Ибрахима, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf
126
*Двадесет петог маја 1992. године у селу Гребен (општина Сребреница), убијено
је пет лица.252
*Истог дана у ширем рејону Руповог брда (општина Милићи), шест наоружаних
муслимана је из засеока ликвидирало пет цивила српске националности који се
превозили дрво за огрев. Муслимани Сребренице из пешадијског наоружања су на њих
отворили ватру.255
252
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
253
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
254
http://www.jasenica.org; кривична пријава против учесника у заседи и изјаве Ахметовић Авде, Ђукић
Милана, Сулејмановић Мирсада, и Сахе Чохадаревић, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/
DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године;
Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
255
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
127
и из заседе унакрсном ватром убили 10 цивила: Милутин (Стеве) Милошевић (1948),
Јово (Сретена) Благојевић (1973), Драгица (Стојана) Матикоса (1955), Срето (Милана)
Сузић (1960), Миодраг (Мила) Воркапћц (1971), Иван (Ратка) Ивановић (1970), Драган
(Десимира) Петровић (1967), Весна Крџалиц, Александар (Мирка) Граховац (1972) и
Зарко Ивановски.256 Убијен је у начелник полицијске станице Братунца Милутин
Милошевић. У неким страним медијима после тог злочина појавиле су се вести да су
начелника полиције Милошевића, у ствари, убили Срби зато што је, наводно, бранио
муслимане. У селу Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са
осталима. Тек после десет месеци, муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и
да их породице сахране у свом месту.257
256
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
257
http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
258
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године: Документационо
информационицентарВеритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
259
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и
Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 47/hronlogija.htm; Центар за истраживање ратних злочина над
Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Страдање српских села у
Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/ sokolac_srebrenica; Трећи извештај Владе СРЈ о
128
Убијено три члана породице Петровић: Дикосава (53), Живојин (73) и Милорад
(61). Из села су у Сребреницу одведена два брата Ратко (50) и Угљеша Илић (53) и
њихов близак рођак Драгић Илић (53). Према сведочанству једног од мештана и према
неким од докумената Територијалне одбране Сребреница, Илићи су предати у штаб
Насера Орића, одакле им се губи сваки траг. Према истом сведочанству, једно од лица
која су убила Живојина Петровића у Опарцима већ годинама живи у САД. Реч је о Ибри
Јакубовићу, чије се име директно доводи у везу са још неколико почињених зверских
убистава у српским селима. Такође, из документа који је потписао командант Фахрудин
Алић и у којем је описан ратни пут муслиманске чете из Брезовице у Опарцима су
„убијена два четника, тројица су заробљена, одведена жива у Сребреницу и предата у
команду". Овде, наравно, није приказано убиство жене Дикосаве Петровић, јер се то не
сматра војним успехом за похвалу. И напослетку, у једном документу 8. оперативне
групе Сребреница од 7.3.1994. потврђује се да је тадашњи штаб Територијалне одбране
Сребреница евидентирао напад на село Опарци, 1.6.1992. У том документу дословно се
констатује да је „агресор успјешно протјеран са локације Опарци".260
Сл.094. ГЛОГОВА
почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године.
260
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Кривична пријава против
учесника напада и изјаве Петровић Милоја, Петровић Стојана о извештај о раду чете Брезовица, Изјава,
www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf,Документационо информациони центар
Веритас, http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
261
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
129
мислили да је и он мртав. Након тога сви преостали становници Црквина у страху су
побегли у суседно село Ратковићи које ће бити нападнуто 21. јуна. Пре тога, куће у
Црквинама су спаљене.262
Напад на Метаљку извршен је под командом Хоџић (Авде) Ферида (1959), Друм,
Власеница, у то време команданта оружаних снага Церске; Аљукиц (Беће) Бећира
(1960),Недјељишта, Власеница, командира Друге чете; а као непосредни извршиоци
препознати су Дедић (Рамиза) Ејуб (1957), Скугрићи, Власеница; Дедић (Хамдије) Неџад
(1961), Скугрићи, Власеница; Дедић (Незира) Нијаз (1972), Скугрићи, Власеница; Дедић
(Хамдије) Кемал (1969), Скугрићи, Власеница; Дервишевић (Хамида) Хамдија(1952),
Скугрићи, Власеница; Дервишевић (Шабана) Самир (1972), Скугрићи, Власеница;
Хусеиновић (Хасима) Хусеин (1963), Скугрићи, Власеница; Хајдаревић (Мехмедалије)
Мирсад (1974), Недјељишта, Власеница; Селиновић (Џемаила) Заим (1968), Скугрићи,
Власеница; Селиновић (Џемаила) Едо (1971), Скугрићи, Власеница; Сулејмановић
(Алије) Џемаил (1961), Роваси, Власеница; Сулејмановић (Шабана) Алија (1960), Роваси,
Власеница; Сулејмановић (Алије) Емин (1957), Роваси, Власеница; Мускић (Хусе)
Муниб (1954), Церска, Власеница; Бећировић (Расима) Мевлудин (1971), Недјељиста,
262
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Рови репортер, 4.10.2006; Изјава, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
263
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Страдање српских села у
Сребреници (1) http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica
130
Власеница; Бећировић (Хабиба) Салих (или Халил), рођен 1964. Недјељишта,
Власеница; Бајрић Асим; Бајрић (Бајре) Шемсудин (1967), Церска,Власеница; Бајрић
Авдо; Велић (Чамила) Чазим (1971), Церска, Власеница; Курјак (Мује) Асим (1975),
Церска, Власеница; Челебић (Мује) Хасиб (1958), Церска, Власеница и Челебић (Хамеда)
Хамдија (1962), Церска, Власеница.
*Четвртог јуна 1992. године на путу Братунац – село Обади, брдо Чауш (општина
Сребреница) убијено је једно лице. Напад су извршили муслимани, припадници
"Зелених беретки" и "Патриотске лиге", добровољци из околних села Скендеровићи,
Мочевићи, Ликари, Стожерско, Поточари, као и из самог града Сребренице.265
Тог дана мештани из суседног села Пирићи, на ливади испред села Лозница,
нешто после 15 часова напали су Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су
чували овце. Ухватили су их и изболи ножем. Кад су стигли српски војници, Јована је
још давала знаке живота, а недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу
предвече пронашао његов брат Спасоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха,
као и рану на грудима. Обе су нанете ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу
стомака и груди. Док су их увече сахрањивали, муслимани из суседног села Положника
пуцали су по гробљу, па су под ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току
ноћи, довршили закопавање.
264
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
265
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у
Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
131
*Истог дана, наоружане муслиманске дивезантско-терористичке групе из Жепе
напале су колону Војске Републике Српске у кањону реке Жепе којом приликом је
убијено 45 припадника Војске Републике Српске, а већи број рањен и 30 заробљено.266
*Десетог јуна 1992. године нападнуто је готово небрањено српско село Рупово
Брдо (општина Милићи) са засеоцима Жугићи, Глигори и Милинковићи, од стране јаких
муслиманских снага.
266
Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.
267
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
268
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
132
Маловић (1967), Ђиле, Власеница; Азем (Махмута) Мемишевић, звани Фаца, (1957),
Бесици, Власеница и Алага (Месана) Бећировић (1966), Помол, Власеница.
* Ратковићи су чисто српско планинско село, као и мали засеоци. Двадесет првог
јуна 1992. године нападнута су српска села Ратковићи, са оближњим засеоцима Дучићи и
Поломци, као и Брађевине, Магудовићи и Калудра, од муслиманских снага
сребреничких формација и становника околних муслиманских села (Познановићи,
Дедићи, Подкоријен, Осмаче, Мочевићи и Стожерско), убијено је 18 лица. За напад,
злочине и пљачку окривљују се муслиманске породице Поздановићи, Медићи,
Подкорјеновице, Мартићи, Османовићи, а од појединаца препознати су Мехмед Алић,
Бехаија Мартић, Осман Зукић, Решид Халиловић итд. Део жртава је заклан, а неке су
спаљене. Идентификација и сахрана обављени су тек у мају 1993. године у братуначком
селу Факовићи у присуству др Зорана Станковића, угледног стручњака Војномедицинске
269
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима
на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер; Миливоје
Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997; Страдање
српских села у Сребреници (1), http://sokolac. slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјава, www.srebrenica ;
Кривична пријава против учесника напада, записници и службене забелешке, изјаве Будић Хусеина,
Милинковић Милојке, Жугић Станка, Жугић Здравка, Глогоревић Љубише и Муратовић Рифата,
фотодокументација о уништеним кућама,Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
133
академије из Баеограда.. Села су након ових убитстава опљачкана и спаљена270 , "након
чега је дошло до већег ратног плијена у наоружању и храни".271
270
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/ broj
49/hronlogija.htm.;
271
Прилог за водич хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 7; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање
Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Страдање српских села у Сребреници (1), http://sokolac.
slavicnet.com/sokolac/sokolac_srebrenica; Изјава Павловић Обрена и Павловић Босе, www.srebrenica-
projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
272
Часопис "Нови репортер",
134
Малкић Учо, командир чете „Познановићи", као и заменик командира те чете
Абдурахман Малкић Кико, данас начелник општине Сребреница. Њихова имена, заједно
са именима још неких припадника чете „Познановићи", чете „Осмаче", чете „Стари
Град" и батаљона „Осат", налазе се на списку 49 осумњичених особа за злочине над
српским становништвом, против којих се води истрага у Окружном тужилаштву у
Бијељини и у Тужилаштву Босне и Херцеговине у Сарајеву.273
273
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Злочини,
масакри над Србима у БиХ 1992-1995 (12), Документација Комитета за прикупљање података. - сведоци
Павловић Обрен и Продановић Зарија.
274
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд; Кривична пријава против учесника напада, службене
забелешке, записник о саслушању Станојевић Радомора, Павловић Боже, Продановић Зарије, Прадановић
Добрине, Стевановић Станише, Рамић Саде, Малкић Суље, Бегзадић Мехемдалије – Меше, службена
забелешка са идентификације лешева, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-
2.pdf; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
135
била напустила, али је ипак и при овом нападу убијено више цивила, углавном
масакрирањем хладним отужјем. Села су опљчкана и попаљена. Након овог злочина,
становништво ових села је спас потражило у дефинитивном напуштању својих
домова.275
* Војници Насера Орића претходно су већ два пута запалили село Лозница. Петог
јуна из села Пирићи упали су у кућу Срећка Миловановића и на лицу места, убодима
ножем у пределу груди, убили су Срећка и његову супругу Јовану, а петнаест дана
касније претукли су старце Петка и Милеву Миладиновић у њиховој кући. На српски
православни празник Видовдан, 28.јуна 1992. године, извршен је напад наоружаних
муслимана из Сребренице на православно село Лозница (општина Братунац) из правца
Цјепала. Напад су извршили припадници "Зелених беретки" из састава Армије Босне и
Херцеговине и наоружано локално муслиманско становништво регрутовано са подручја
Братунца и Сребренице. Захваљујући релативно успешном оружаном отпору мештана и
помоћи која је пристигла из Братунца и околних српских села Лозница се ипак донекле
одбранила и спасла од још већих људских губитака, пљачке и коначног разарања.
Међутм, и поред тога, приликом одбране села страдало је много мештана српске
националности - осморо цивила, међу којима и две жене, малолетна Верица Филиповић
(17) и педесетогодишња Јелена Стојановић. Међу жртвама је био и немоћни старац
Радован Лукић (70).276
"Сећам се, била је субота, копала сам у башти када ми је муж Петко дошао са
сеоске страже и замолио да скувам кафу, јер је уморан. Ушла сам у кућу и скувала му
кафу, и тек што сам насула у шољице, у кућу су нам упала тројица наших комшија
муслимана, и то: Шабан Хасановић, син Едхема из Пирића, Мевлудин Хасановић, звани
Кико, његов брата Мехмедалија Бегзагић, син Шахмана из Пирића. Шабан је одмах
напао мог мужа Петка и тукао га. Ударио га је пушком по глави, тако да је Петко пао. Ја
сам почела кукати, па ме Шабан ухватио за уста и ударио кундаком пушке изнад левог
ока, те ми нанео повреду. Шабану је помогао брат Кико, док је све то посматрао
Мехмедалија. Затим су сва тројица излетела из куће и однели пушку коју су отели од мог
275
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о
злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови
репортер; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени –
лист Срба у расејању.
276
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; http://www.jasenica.org
136
мужа, и отишлу у правцу реке. Касније, у нападу на Бјеловац, 14. децембра 1992. године,
муслимани су ми убули два сина, Мирка и Чеду", испричала је Милева Миладиновић.277
* У зору 30.јуна 1992. године, око 04.50 часова, око 1.000 наоружаних муслимана,
бораца Армије Републике Босне и Херецеговине, из Сребренице извршило је напад на
православно село Брежани, једно од већих брдско-планинских, старих и познатих
српских села у сребреничком крају. При нападу убијено је више до 20 лица. Међу
убијенима су углавном старци и жене. Поменутог дана муслимани су село Брежане
277
Миодраг Попов. Сузе су исте вере, Нолит,Београд.
278
Киверић (Ибиса) Есма, 1951 из Бјеловца, општина Братунац, све време рата активна у нападима на српска
села и имовину мештана. Учествовала је у нападу на села Лозница, Сикирић и Бјеловац 14. децембра 1992. и
убијању више десетина лица српске националности, пљачки и спаљивању села.
Учествује у нападу на подручје Кравице, које сачињава више српских села и бројна мања насеља, 7. јануара
1993. и убиствима неколико десетина лица српске националности, пљачки и спаљивању овог подручја.
279
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
280
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
137
опколили са свих страна, затим засули рафалима из свог расположивог наоружања. У
селу се у том моменту налазило око 60 лица, рачунајући жене, старце и децу. Према
начину на кои је напад изведен, очигледно је да је он свесно и добро планиран са
намером да не преживи ни један мештанин. Убитства су изведена на веома суров начин,
тупим предметима, ножевима и осталим хладним оружјем. Затим је опљачкана сва
поктретна имовина, а село запаљено. Део становништва се успео спасити бежећи у
правцу села Језеро, Ратковићи и Факовићи. Паљењем су уништене 64 куће и преко 87
помоћних зграда. На крају, село је до темеља разорено. Тела побијених су данима стајала
несахрањена, јер породицама није било дозвољено да дођу до њих и сахране их.281 Осма
оперативна група "Сребреница" пише: "којом приликом је дошло до већег ратног
плијена и наношења већих губитака непријатељу"282.
Међу жртвама биле су и непокретна старица Достана Лазић (73) те њена слепа, а
уз то и душевни болесник, кћерка Кристина (57). Кад су муслимани улетели у кућу, ћуло
се да је један од њих викнуо: "Сенаде, убиј то ђубре маторо, шта чекаш?" Обе жене
убијене су и запаљене у својој кући. Нагорели посмртни остаци те две недужне жене
нађени су тек ове године. Видоја Лазића су ухватили, разапели на крст и запалили га да
умре у највећим мукама. Тако су му запалили и мајку, шурака и сестру. У истом нападу
убијени су и старци Станко Милошевић (82) и његов унук Видоје, Радован Петровић (79)
и Миливоје Митровић (62), али и готово цела породица Ранкић: отац Милисав (45) - на
њега су ставили сламу и затим га запалили - и његова два сина Драгослав (18) и
Мирослав (20). Дечаку Љубомиру Јосиповићу, ученику осмог разреда, је рафал откинуо
горњи део лобање. Видоје Милошевић је остао сам у окружењу, И када су му пришли
активирао је бомбу, те је убио и себе и муслимане који су му пришли.283
281
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
49/hronologija.htm; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници,
Корени – лист Срба у расејању.
282
Прилог за водич хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године, стр. 10.
283
Слободан Дурмановић,Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Миодраг Попов, Сузе су
исте вере, Нолит, Београд.
138
"Чему, синко, више да се надамо, изузев да ће нам зликовац поново доћи, да ће
ликовати над нашом несрећом И светити се онима који су рекли истину о његовом злу",
каже старица из Брежана Миланка Стјепановић поводом пресуде Насеру Орићу у Хагу.
Убили су јој снају Радосаву које је била са дететом у наручју. Радосава Стјепановић
пригрлила је четрнаесто годишњу кћерку Славицу у углу своје куће тог кобног јутра. На
вратима су се појавили крвници, у зору 30. јуна 1992. Одјекнули су пуцњи. Мајка
Радосава је пала преко кћери, а одмах до ње покошена је и Милунка Митровић, кћерка
баке Миланке и Славка Митровића. Кћерка је била у коми и злотвори су мислили да је
мртва. Преживела је, али живи тешко, да теже не може бити.
284
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар Веритас:
http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
285
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 493/94.9; 493/94-5; 493/94-6; 493/94-7, 493/94-8 и 635/94-8.
286
Исто, доказ 635/94-9.; Документационо информациони центар Веритас: http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
139
"Паравојне формације зелених беретки Сребреница су извршиле напад на село
Брежани дана 30.6.1992. године око 04 часова. Јединицом је командовао Орић Насер са
подчињеним: Турсуновић Зулфо, Крџић Сакиб, Бектић Неџад, Устић Акиф, Мехољић
Хакија и Табаковић Сенахид, командинти својих јединица. Село су опколили са свих
страна неостављајући нити један излаз, а све у намјери да убију све што се нађе у селу.
Село је нападнуто са око 1.000 војника, исто толико лица која су касније вршила отуђења
и одношење тех. робе и др. предмете. Том приликом је убијено 18 лица од чега старих и
изнемоглих 7, жена 2 остали су се налазили у селу чувајући сеоске страже. Након напада,
опљачкали су све што се нашло у селу, а затим село запалили којом приликом су
уништили 64 куће опремљене за становање, 87 помоћних објеката (штале), отјерали око
118 крава, 18 пари волова, око 147 ком јунади, 236 оваца, око 150 свиња, 11 товарних
коња, затим су одвезли 4 нова трактора и 17 косачица разних марки и типова.
Приликом напада испољено је доста свирепости, тако напр. извјесни Којо из села
Петинића (то му је андимак) је сјекиром ударио једно лице у предјелу главе, које је
давало знаке живота након што је рањено у нападу, затим је откопао једну свјежу
гробницу и након што је утврдио да се ради о скоро сахрањеном човјеку, исти је
напустио оставивши мртвог незакопаног, након тога са Сабахудином и Сабитом Хукић
из Осмача је наставио лупати надгробне споменике. Послије напада из сваке јединице је
одређивано да се мртви закопају, али то они нису чинили већ су мртве сакупљали на
једно мјесто и запалили у одјећи".287
* Око 1.000 наоружаних муслимана извело је, 5. јуна 1992. године, напад на село
Крњиће(општина Сребреница) и том приликом су без икаквог повода и разлога убијали
на свиреп и окрутан начин цивилно становништво које се налазило код својих кућа или
по њивама. Том приликом су убили 18 лица а 12 теже и лакше ранили.
287
Служба јавне безбједности Скелани, број 02-18-02-45/93, 22.5.1993. године.
140
У непосредној близини цркве убили су свештеника Лазаревић Слободана док је
обављао обред молитве везано за сахрану Симић Недељка којег су муслимански
екстремисти ухватили два дана раније из заседе испод села Радовчића а затим
масакрирали и убили убодима ножем. Након свештеника Лазаревића убили су и Мичић
Миљу из Крњића док је покушавала да се спасе бежањем. Била је погођена из ватреног
оружја с леђа. Јовановић Мирославу су убили док је намиривала стоку у штали.
Највероватније је Мирослава претходно силована, јер је након неколико дана пронађена
потпуно нага у штали. Вујић Соку, супругу Вујић Миле, убили су док је купила сено на
свом поседу, нађена је прободена вилама. Парачанин Васу, старог учитеља, који је због
тешке болести 10 година лежао у постељи непокретан, живог су запалили у његовом
стану. Остале цивиле су убијали из ватреног оружја док су бежали из села.
288
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист Срба у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју
Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за
истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у
расејању.
289
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 493/94-13..; Документационо - информациони центар Веритас,
http://www.veritas.org.yu/ ,http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
141
формација армије Босне и Херцеговине. Нападнуто село је уништено, на суров начин је
убијено, масакрирано и спаљено 20 мештана: Милошевић (Милована) Љубица;
Милошевић (Јована) Милош, Милошевић (Илије) Рада, Танасијевић (Благоја) Чедомир,
Гвозденовић (Сретена) Рајко, Гвозденовић (Миладина) Драгољуб, Гвозденовић
(Милорада) Благоје, Гвозденовић (Радоја) Рада, Димитрић (Милиорада) Милева,
Димитрић (Митра) Марко, Јасински (Стевана) Матија, Маловић (Илије) Миодраг,
Михајловић (Јефте) Михајло, Пауновић Душанка, Димитрић (Мирка) Милован...
142
Сведоци ових догађаја су мештани овог села Гвозденовић Татомир, Гвозденовић
Миладин, Гвозденовић Драган, Крстић Горан, Маловић Драгослава и Гвозденовић
Божана.290
*На Петровдан, 12. јула 1992. године, нападнута су чисто српска села Залазје и
Сасе и заселак села Обаде, у општини Сребреница, од стране муслиманскух оружаних
снага, углавном добровољаца из муслиманских села овог краја. Залазје је уништено до
темеља. Страдали су подједнако и браниоци и њхови рођаци и пријатељи који су, уз
помоћ малог броја добровољаца, покушали да одбране своје породице и имања. У
пуцњави је много цивила рањено и они су заједно са старима покупљени, одведени и
нису пронађени. Број несталих цивила је далеко већи од броја погинулих. У више
породица (Јеремић, Вујадиновић, Ракић...) у одбрани села изгинули су готово сви
мушкарци. За разлику од Залазја, Сасе се делимично одбранило.
Део тог села већ је био спаљен у два напада Орићевих снага током јуна, а том приликом
седморо људи је убијено, међу њима и старија жена Достана Цвијетиновић, док је старац
Благоје Срећковић (64) заклан у својој кући. У новом нападу 12. јула убијено је још 37
мештана Залазја: Лакић (Цвијетина) Светозар (1951), Благојић (Слободана) Душан
(1946), Цвјетиновић (Драгомира) Радинка (1952), масакрирана, Цвјетиновић (Ранка)
Иван (1953), Драгичевић (Тадије) Светислав (1949), Гиљевић (Милорада) Жељко (1970),
Глигић (Десимира) Недељко (1948), Глигорић (Николе) Љубисав (1962), Гордић
(Милоса) Алекса ( 1955), Илић (Милана) Слободан (1946), Илић (Сретена) Милисав
290
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у бројуод
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени
– лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
49/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на
подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.;
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
http://www.jasenica.org; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше
СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године;
Документационо информациони центар Веритас. http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
143
(1957), Јеремић (Љубомира) Лука (1927), Јеремић (Милоса) Ратко (1969), Јеремић (Ратка)
Марко (1965), Јеремић (Ратка) Радован (1963), Лазаревић (Малише) Милован (1946),
Лазаревић (Станка) Момир (1955), Павловић (Александра) Бранислав (1947), Петровић
(Југослава) Гојко (1963), Ракић (Борисава) Драгомир (1957) , Ракчц (Цвијетина) Светозар
(1951), Ракић (Љубомира) Момчило (1949), Ракић (Љубомира) Миодраг (1959), Ракић
(Момчила) Миле (1966), Симић (Гојка) Бранко (1959), Симић (Гојка) Петко (1963),
Станојевић (Војина) Миладин (1929), Тодоровић (Радивоја) Мирољуб (1961), Томић
(Богољуба) Радивоје (1950), Тубић (Рада) Миладин (1955), Васиљевић (Радована)
Радисав (1963), Васиљевић (Радована) Радисав (1965), Вујадиновић (Живојина) Бошко
(1951), Вујадиновић (Живојина) Васо (1954), Вујадиновић (Богдана) Недељко (1947),
Вујадиновић (Милована) Драгомир (1947), Вујадиновић (Славољуба) Милован (1948) и
Вујадиновић (Васе) Душан (1940).
Село је запаљено.
144
Насера Орића у Сребреници што јасно упућује на то да је и Орић, поред Турсуновића,
или знао или лично био умешан у "мистериозни" нестанак седморице заробљених Срба у
Залазју.
Након напада ова два и више околних села су опљачкана, спаљена и уништена.
Оштећена је манастирска црква Светих апостола Петра и Павла и спаљен је конак.
Српско гробље је оскрнављено и у доброј мери разорено. За многим лицима још увек се
безуспешно трага преко Међународног Црвеног крста.291
Сведок је Васић Велисав, један од преживелих бранилаца села у нападу 12. јула
1992. године.
291
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању,
Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm; Слободан
Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ –
Нова оптужница против Насера Орића, нови репортер, 4.10.2006; Центар за истраживање ратних злочина над
Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању; Записник о саслушању сведока
Васиљевић Бранислава, Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
292
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
145
"Приликом напада муслимана на српско село Залазје у непосредној близини
Сребренице 12. јула 1992. године убијено је 30 лица, мештана и бранилаца села, српске
нациналности. Међутим, већина страдалих, њих 24, још није достојно сахрањено зато
што муслимани нису дозволили породицама и локалним српским властима да дођу до
посмртних остатака ових жртава. Извесан број њих је затрпан у порушеним и
попаљеним кућама из којих су се бранили, а остали су, вероватно, покопани на месту
страдања. Позната су и имена тих лица. То су: Тубић (Раде) Миладин, рођ.1955. године;
Тодоровић (Радивоја) Мирољуб, 1961; Цвјетиновић (Ранка) Иван, 1953; Ракић
(Љубомира) Миодраг, 1959; Ракић (Мирољуба) Момчило, 1949; Ракић (Борисава)
Драгомир, 1957; Илић (Сретена) Милисав, 1957; Илић (Милана) Слободан, 1946;
Вујадиновић (Милована) Драгомир, 1947; Вујадиновић (Живојина) Бошко, 1951;
Вујадиновић (Живојина) Васо, 1954; Симић (Гојка) Бранко, 1959; Симић (Гојка) Петко,
1963; Вујадиновић (Васе) Душан, 1946; Вујадиновић (Богдана) Недељко, Благојевић
(Слободана) Душан, 1946; Глигић (Десимира) Недељко, 1948; Глигорић (Николе)
Љубисав, 1962; Јеремић (Ратка) Марко, 1965; Петровић (Југослава) Рајко, 1963;
Васаиљевић (Радована) Радисав, 1963; Вујадиновић (Славољуба) Милован, 1948;
Николић (Цвијетина) Светозар, 1951; Ракић (Цвијетина) Светозар, рођ. 1951. године.
Ближа локација њиховог страдања, пре свега куће из којих су се бранили, данас се
налазе између УНПРОФОР-а, који штити ову муслиамнску енклаву, и положаја ВРС која
брани слободну српску територију. Услед тога ово подручје је у домету муслиманских
војних јединица које ту често дејствују. (Познато је да су и ове године 12. јула, на дан
одавања поште покојницима и под заштитом УНПРОФОР-а, минобацачима напали
присутне грађане". 293
Центар за прикупљање података... Београд, број 457/1-94, 10.10.1994. године; Према књизи Миливоја
293
Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од 15.03.1995., стр 51-52)
146
Јокић (1968), Драгољуб (Саве) Јокић (1961), Бошко (Андре) Ковачевић (1969), Недељко
(Милојка) Митровић (1965), Жељко (Милорада) Перић (1973), Миленко (Бранка) Савић
(1968), Драган (Лазе) Савић (1953), Томо (Стјепана) Спасојевић (1956), Милан (Неђе)
Ђокиц (1967) и Мирослав (Стојана) Андрић (1967). Заседа, као и напади на околна
српска села, организовани су по наређењу тадашњег командног састава муслиманских
паравојних формација. Непосредни извршиоци јос нису познати. У сваком случају, реч је
о веома великом броју учесника који могу потицати само из околних муслиманских села
са подручја општина Братунац и Сребреница.294
Преживјели сведоци напада су: Радомир Илић, Божић, Роса, Винка и Милка
Божић.296
294
Документационо информациони центар Веритас, http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
295
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
296
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; http://www.jasenica.org
147
седамнаестогодишња девојка. Благоја Поповић (85) и његова супруга Љепосава (74)
заклани су још приликом уласка Орићевих "ослободилаца" у село. Одмах након напада,
мештани цивили почели су да беже у правцу оближњег места званог Авдагина њива.
Припадници ТО Сребреница на том правцу претходно су већ оборили један храст и
направили заседу из које су пуцали на цивиле. Хладнокрвно је побијена готово цела
породица Илић: Љиљана (17), Марјан (29), Миленија (48), Зорка (45) и Љубинка (50).
Заједно с њима убијена је и старица Љубица Милановић (63), те Поповић (Живорада)
Стојан, Цвјетиновић (Војислава) Живко, Мирковић (Живорада) Љубица и Ђуричић
(Николије) Цвијетин. Пет дана касније у нападу на оближње небрањено село
Станатовићи, Орићеви људи убили су још две старије жене: Даницу Јовановић, која је
претходно избегла испред Орићевих војника из засеока Грујичићи, те Виду Стевић која
је нешто раније успела да побегне из запаљених Ратковића.297
*До данас нису пронађена ни тела Анђелије Стјепановић (74) и њеног сина
Михајла (50), који су у јулу 1992. године одведени из свог стана у ул. Сребреничког
одреда 3. у Поточаре и тамо убијени. За тај злочин директно се сумњиче Смајо Манџић
Манџо и још једна особа.299
297
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србина на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
298
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
299
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
148
* Око 13.30 часова 25. јула 1929. године праваславно село Хранча (општина
Братунац) су напали наоружани муслимани који су дошли из Сребренице кршећи
потписано примирје. У моменту напада у селу се налазило становништво које је
обављало пољопривредне радове. Нападнути су из више праваца уз покличе "Кољи",
"Убијај" и слично. У овом нападу на лицу места убијено је седам цивила, а још један је
касније подлегао ранама. У току напада опљачкано је све оно што се могло понети, а оно
што није, спаљено је.300
У том нападу запаљена је већина кућа, те убијено деветоро мештана, међу којима
и жене Савка Млађеновић (62) и Савка Стјепановић (43), док су неки од мушкараца
убијени на најсвирепије начине. Примера ради, Савкин старији син Драган Млађеновић
(42) најпре је физички мучен, а затим је убијен тако што му је секиром разбијена лобања.
Према сведочанству Драгомира Миладиновића, рањеном Драгановом брату Анђелку
Млађеновићу (27) одсечена је глава, која је потом однесена Насеру Орићу302. Те наводе
потврдио је још један сведок који би требало да се појави у истрази под мерама заштите,
300
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
301
Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник Насера Орића, је више пута, после масакра у Кравици проносио
одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао да ће одсећи 20 српских глава, а према
неким сведочењима, до априла 1993. у град је донео 12 одсечених глава.
302
Према подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и
међународног права из Београда то је Млађеновић Славко, од оца Љубомира, рођен 1965. године, који је
сахрањен без главе, која му је одсечена и однета - доказ број 68/94 и 635/94-28.
149
као и Недељко Радић из села Подравање који је био заточен у логору у Сребреници:
"Кемо Мехмедовић заједно са Сафетом Омеровићем званим Миш донео је у затвор
одсечену српску главу и показивао је нама затвореницима, претећи да ћемо проћи исто
као и тај убијени човек", сведочио је Радић. И када је Јежестица сасвим разорена првог
дана Божића наредне 1993. године, у другом нападу Орићевих снага на то село, опет су
се догодила ритуална убиства мештана: тела Невенке, Бошка и Ивана Ђукановића била
су раскомадана и састављена су из делова, тело Милована Остојића пронађено је без
главе, док је старац Драго Лазић, који је био болестан, одведен из куће у логор у
Сребреницу где је преминуо услед нечовечног третмана. У истом нападу у Јежестици су
убијене још две жене Вида Тришић и Мила Јокић, док су и у породицама Николић,
Остојић (Милан и Митар) и Ђукановић( Иван и Крсто) убијена по два рођена брата.
303
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj
51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју
Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006;
http://www.jasenica.org
304
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
150
О нападима на село сведоче Стјепановић Раде и Јовановић Рајко.
*Након првог напада на Јежестицу, 15. августа рано ујутро снаге Територијалне одбране
Церска напале су село Шадићи код Власенице, не поштедевши никога до кога су стигли.
Од осморо људи, страдало је шесторо чланова породице Мишић: Неђо (35) пронађен је
заклан, Драго (57) је убијен с леђа док је бежао, а Пеја (34) и Јованка силоване су а потом
заклане. Томислав Мишић (28) убијен је тако што је ножем распорен у пределу доњег
грудног коша а "ослободиоци" нису поштедели ни инвалида, ретардираног човека Гојка
Вуковића (60). У следећем већем нападу Територијалне одбране Церска, јединице која је
посебно била препознатљива по свирепостима, у Новом Селу код Зворника, 17.
септембра убијено је шесторо мештана, међу којима су две жене и два старца: Спаса (80)
и Иконија (62) Илић, те Лазар Илић (78) и Васо Марковић (65). У том нападу заробљена
је Анђа Обрадовић која ће у наредним седмицама проћи сав пакао логора које су држале
војне и полицијске снаге ТО Сребреница .
*На локалном путу Братунац–Сасе сачекано је мало теретно возило код Залужја
(општина Братунац) са више од 25 православних цивила који су се враћали са сахране у
Братунцу у своја села. На камион и цивиле у њему отворена је ватра и убијено је девет
људи, а још више лакше и теже рањено. Иако и сам тешко повређен, возач камиона је
сачувао присебност и некако успео да извуче камион са рањеним и убијеним из заседе,
стигне до Бјеловца и тако спасе преживеле.306
305
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у
Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
306
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; http://www.jasenica.org
151
Неки Рамо, који је пре рата возио камион са хлебом, па су га звали Хљебара,
хвалио се пред многима у Сребереници, да је он организовао ту заседу. Када су пресрели
колону која је ишла из Братунца, наредили су свима да изађу из возила. Из комбија је
први изашао његов познаник Симо, дигао руке и молио га: "Не пуцај Рамо, ти и ја смо
много хлеба у животу појели, заједно смо радили, знаш и сам..." Истог момента је пуцао
и убио га. Побили су и све остале.307
У селу су, између осталих, убијене четири жене и три старца, а девет жртава још се воде
као нестала лица. Неки од мештана живи су одведени у Сребреницу где су предати
307
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд.
152
команди штаба Територијалне одбране Сребреница и испитивани у локалној полицијској
станици а потом држани у логору иза зграде Основног суда где су физички
малтретирани. Међу логорашима су били Веселин Шарац и Драгутин Кукић. Кукић ће
нешто касније бити убијен у логору, док је Шарац од задобијених повреда током мучења
у логору преминуо одмах након размене. И становници Подравања убијани су на свиреп
и подмукао начин клањем и одсецањем глава и других делова тела, што се потврђује
спољним описом повреда убијених у извештају сачињеном у ратној болници у
Милићима. Чак се и из једног писма Зулфе Турсуновића, упућеног путем МКЦК за
Славку Маринковић, удату Пејановић, од 27.8.1993. види и потврђује да је Турсуновић
био и те како упознат са убиствима Срба у Подравању и околним местима.
308
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља" (објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и
Босни – хронологија, http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић,
Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера
Орића, Нови репортер, 4.10.2006; Центар за истраживање ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба
у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
309
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 184/95-34.
153
"Том приликом дошло је до великог плијена", пише у документу 8. оперативне
групе "Сребреница".310
310
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Команда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4 и 5..
311
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
312
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска" у броју од
15.03.1995, стр 51-52)
154
Све ове жртве су убијене на најсвирепији начин: гажењем тенком, клањем,
спаљивањем, ударцима тупим предметом и другим средствима. Напад и уништавање
овог привредног објекта извршиле су муслиманске оружане јединице са подручја
опстина Власеница, Милићи и Сребреница, под руководством њиховог команданта
Насера Орића. Поред њега, напад су предводили Зулфо Турсуновић и већ често пута
спомињани Бећир Меканић, Ибрахим Адемовић "Цакура" и Мујо Бектић из Подгаја,
општина Сребреница. Уз њих, као непосредни извршиоци, учествовали су и: Сафет
(Јашара) Омеровић, звани "Миш" (1971), Вољавица, Братунац; Џемо (Омера) Муратовић,
Нурићи, Власеница; Мухидин (Османа) Османовић, "Брацо", Стедрићи, Власеница; Един
Авдић; Хасан Хасановић; Смајил Омеровић "Ферда"; Мевлудин Омеровић "Пики";
Мевлудин Сулејмановић; Јусуф Сулејмановић; Сефкет Сулејмановић; Хајро Екмић;
Мидхат Екмић; Џевад Екмић; Рамиз Екмић; Мевлудин Малнић; Рамиз Алзић, Ибрахим
Салчиновић, Мурат Салчиновић и Сулејман Суљић.313
*Два дана касније, 26. септембра 1992. године, из правца Церске, како је касније
утврђено, 700 Орићевих ратника и пљачкаша, под командом Ферида Хоџића, претходног
команданта ТО у Власеници, и његовог оперативца из тог Штаба Бећира Меканића су
изненада напали малобројне одбрамбене српске снаге на Рогосији, које су сачињавали
углавном борци из српских заселака Горњег Залуковика, који су ту постављени након
што су од маја до августа муслиманске снаге у пљачкашким походима спалили срспко
село Недјељишта. Ванџиће, Рогосију и Горње Шадиће, побивши у тим акцијама педесет
троје незаштићених цивила из овх села.
Из села Рогосије и Недјељишта, код Милића, извучено је, 29. септембра 1992.
године, 28 тела убијених и на најбестијалнији начин масакрираних српских цивила. Још
313
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
155
се трага за деветорицом становника Рогосија и Недјељишта који су нестали ујутро 26.
септембра, након напада муслиманских екстремиста из правца Сребренице и Жепе.
"Свијет мора да сазна да муслимански фанатици у БиХ воде 'свети рат' џихад.
Убијају, кољу, пале живе људе, силују српске дјевојчице и жене, на крају 20. вијека
набијају Србе на колац", изјавила је Биљана Плавшић.314
Убијени су: Божић (Радоја) Десанка (1924), Марковић (Милована) Олга (1935),
Марковић (Милована) Славка (1931), Николић Цуба, Ђурић Данило (1910), Ивановић
(Милана) Мирослав (1973), Марковић (Саве) Радоје (1941), Марковић (Стеве) Радомир
(1939), Николић (Милована) Петко (1954), Николић (Сретена) Милован (1923),Савић
(Јове) Радован (1965), Суботић (Благоја) Миломир (1959), Ђокић (Владе) Милован
(1936), Ђокић (Милете) Сретен (1938), Ђокић (Недељка) Ђоко (1955), Ђокић (Сретена)
Светозар (1965) и Ђукић (Радована) Видоје (1954).
156
Приликом тог напада, већи број мештана, претежно стараца, жена и деце успело
је живо да се извуче из села и да се затим пребаце на другу страну реке Дрине у Србију.
Орићеви и Турсуновићеви војници пуцали су по њима и гађали их минобацачким
гранатама чак и док су прелазили реку. Од експлозије једне гранате рањена је старица
Ковиљка Игњатовић, док је Данило Ђурић устрељен док је покушавао да преплива
Дрину. У самом селу убијена су 24 мештана Факовића које су Орићеви „ослободиоци"
успели да ухвате док је неколико мештана одведено у логоре у Сребреници где су
преживели мучења и батињања. Међу убијенима у Факовићима је шест жена, у доби од
38 до 70 година и пет мушкараца старијих од 65 година. Неки од тих људи заклани су а
други су, након што су убијени, спаљени у својим кућама. Само у кући Новке Николић у
Факовићима спаљено је осморо цивила тог дана. А у селу Магашићи крвници нису
поштедели живот ни дванаестогодишње девојчице Зорице Божић.
"Морали смо побећи са унуцима, а синови су остали да бране куће. Ја сам свог
сина изгубила и још много је наших погинуло. Стојан Стјепановић је заклан на кучном
прагу", сведочи Иконија Савић. Смрт је изненада, попут олујног облака, стигла и јоше
брже отишла из Факовића. Мртви су лежали по улици, у једном дворишту пушио се
угљенисани леш. Испред свог дворишта лежи заклан Стојан Стјепановић. Мало даље
Славко Петровић.
315
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Миловије Иванишевић, Корени –
лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj51/hronlogija.htm; Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд;
Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
316
Обдукцију извршио др Зоран Станковић.
157
Продановић, Живанова мајка, узела је тог 11. јула лобању у руке, пригрлила је уз своје
лице.
Сведоци су: Жикић Драго, поштар у истом селу, Перић Видосава, Јокић Душица,
Игњатовић Станка и Савић Иконија.318
317
Прилог за водић хронике Армије Босне и Херцеговине, Комнда 8. оперативне групе "Сребреница", стр.
пов. бр. 69/94, 07.03.1994. године,стр. 4 , 7 и 11; http://www.jasenica.org; Документационо информациони
центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
318
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997; Трећи
извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом
Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/, http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
158
*Истог дана у селу Дивовићи код Братунца муслиманске оружане формације су
напале кућу Ђокић Сретена, а два дана касније тела погинулих Дивовићана предана су
Србима. Том приликом је тело Ђокић Сретена предато без главе и без десне руке. На
врату је висио део коже са косом са темена главе. Глава и руке нису пронађени и леш је
сахрањен без њих.320
319
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
320
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 37/94-30.
159
У нападима муслимана зивот су изгубили: Богичевић (Миленка) Златан (1975),
Цвијић (Илије) Миодраг (1972), Виторовић (Витомира) Слободан, Филиповић (Неђе)
Стево (1951), Илић (Илије) Милисав (1957), Илић (Миће) Милун (1939), Јовановић
(Милоша) Злата (1911), Јовановић Раденка (1974), Лукић (Радивоја) Вида (1933),
Маринчевић Мирослав (1965), Матић (Илије) Радивоје (1937), Матић (Радивоја) Гордана
(1967), Матић (Радивоја) Снежана (1965), Миладиновић (Петка) Мирко (1971),
Миладиновић (Петка) Чедо (1975), Милутиновић (Чеде) Славко (1963), Недељковић
(Ратка) Слободан (1970), Петровић (Крсте) Мирко (1920), Петровић (Милана) Мирко
(1972), Савић (Остоје) Митар (1954), Танасић (Сретена) Радован (1923), Томић (Жике)
Рајко (1955), Тошиц (Живорада) Милорад (1972) и Тришиц (Томислава) Зоран (1968).
160
До краја 1992. године, снаге Територијалне одбранеСребреница извршиле су још
упада у мања српска села, попут упада у Цикотску Ријеку код Власенице, где су из
заседе убили осам мушкараца који су се кретали сеоским путем у камиону. Био је то
увод у свеобухватни напад Орићевих јединица на Кравицу, Шиљковиће и поново на
Јежестицу, као и на околне засеоке.321
321
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
322
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Serbien Unity Congress, 1997;
http://www.jasenica.org; Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ,
писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо
информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
161
"Од моје фамилије", прича старац Стојан Ђокић, чамџија са Дрине, "настрадало је
13 људи. Среји Ђокићу, мом рођаку, одсекли су главу Насир Мамутовић, Ибрахим
Малкић, Ибрахим Мујкић и Арис Риђић, а затим су убили његовог сина Светозара, коме
су живом вадили очи, исекли руке и кастрирали га. То сам видео својим очима, јер сам га
ја окупао".323
*У муслиманском селу Глогова, 24. децембра 1992. године, кроз које пролази пут
који повезује српско село Кравицу са Братунцем у коме је седиште Општине у току 1992.
године организовано је десетак заседа чији је циљ био напади на Србе из Кравице који су
пролазили кроз ово село, па су те заседе биле постављене 15.маја, 24. јула и 2.августа у
323
Миодраг Попов, Сузе су исте вере, Нолит, Београд; http://www.jasenica.org
324
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); http://www.jasenica.org; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
162
којима је било десетак убијених, а приликом заседе 24.децембра 1992. године, убијени су
Срби: Живановић (Мирка) Милан (1974); Драгићевић (Милоша) Мирко (1947); Гајић
(Рада) Станко (1963); Илић (Станоја) Радован (1953); Крабе (Антонија) Мирко (1949);
Милинковић (Стеве) Радован (1959); Миловановић (Боже) Светолик (1960);
Миловановић (Радоја) Милисав (1950); Обрадовић (Чеде) Боривоје (1944); Петровић
(Јездимира) Миленко (1956); Веселиновић (Славомира) Драган (1965); Вујадиновић
(Душана) Петко (1958); Зекић (Крсте) Бошко (1949); Шарац (Ранка) Драган (1964).
325
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Верита,.http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
163
ОГОРЧЕЊЕ У СЕЛИМА БРАТУНЦА И СРЕБРЕНИЦЕ ЗБОГ
ОСЛОБАЂАЈУЋЕ ПРЕСУДЕ НАСЕРУ ОРИЋУ
Мрку и Миша из Вољевице који су га дочекали у Сарајеву препознали су у Кравици. Они су били
међу онима који су заједно са командантом на Божић 1993. Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана
побили, 58 ранили, 750 кућа запалили Милану Ракићу из села Залазје, у шуми и планини високо изнад
Сребренице, никако није јасно како то да Хашки трибунал није могао да сакупи довољно доказа против
Насера Орића.
- Ево, да су дошли овде на ову раскрсницу у Залазје, у Ракиће, накупили би за час доказа за барем
четрес година робије. Био је овде УНПРОФОР, знају они за ово, али, неће да виде... - каже Милан.
Око њега, на месту где се у Залазју укрштају путеви од Сребренице, од Саса и других засеока, на
све четири стране још стоје попаљене и порушене куће, крвави трагови Орићеве војске.
- У овој кући, на Петровдан 1992. године, сагорио је Драган Ракић. Шесторо наших несретника били су
сакривени на тавану ове куће и спасили се, слушали Драгана како кука док је жив у соби горио. Гледали
одозго како Орићеви пале и убијају по селу. У подруму, испод, убијена је Радинка Цветиновић, мало даље,
тамо иза оне косе, Десанка Цветиновић, тамо су убили и мог брата Светозара... Ово су рушевине куће
Борисава Ракића, ово Десимира Цветиновића, скоро су у њој нађене кости четворо људи коју су унутра
живи изгорели, ко зна, вјероватно унутра још има костију несретника које су ту сустигли Орићеви - причао
Ко контролише Хашки трубунал рекао је на конференцији за штампу, одржаној 17. маја 1999. године,
326
портпарол Алијансе Џејми Шеј, који је изјавио да НАТО контролише Хашки трубинал. Он је, између осталог
рекао: "Ја верујем да ће судија Арбоур отворити своју истрагу само када јој ми то омогућимо.. Њеном суду ће
бити допуштен приступ само захваљујући НАТО-у, НАТО је пријатељ Трибунала... Земље НАТО-а су
обезбедиле буџет Трибунала, ми смо међу највећим финансијерима и обезбедили смо отварање друге суднице
која ће убрзати процесе..."
Није се ни могло очекивати да буде осуђен шрићеник НАТО-а, који је сва своја злодела починио уз присуство
УН у Сребреници..
Хашки трибунал је ослободио Насера Орића кривице за злочине иако је судија Шомбург саопштавајући
одлуку подвукао да је током суђења непобитно утврђено да су "почињени тешки злочини над Србима у два
притвора у Сребреници између септембра 1992. и марта 1993. године"-
164
је јуче Милан у Залазју, у сред села препуног крвавих доказа и трагова Орића и Орићеве војске из
Сребренице.
На Петровдан 1992. године, село је у зору опкољено са свих страна. Кога су од Срба нашли у селу,
Орићеви су убили на лицу места. Жене, децу, старце, укупно 45 мештана.
На Божић 1993. Орић се после крвавог пира сликао испред дома у Кравици. Ако је он био командант
војске у Сребреници, господар живота и смрти у том граду, ако се сликао у Кравици, па шта им више од
доказа треба? Веле, није био под контролом Алијине војске - откуд му, онда, онолико наоружање, откуд му
златни љиљани и чин бригадног генерала од Алије Изетбеговића? Горе ми је било кад сам чуо за пресуду
него кад смо се вратили у Кравицу и почели да налазимо тела наших побијених браће и сестара. Он и
његови побили су 1.236 Срба око Братунца и Сребренице, више од половине били су цивили, и - ником
ништа - огорчено каже један од мештана Кравице.
Насер је водио ту акцију, и ту и многе друге, двадесет српских села око Сребренице током 1992. и
1993. године сравњено је са земљом, они га осудише као да је кокошку у селу укро. Срамота - огорчено
каже Милан, али, горе у Залазју, далеко од света и суда, од Трибунала, нема коме да се жали.
Двеста метара ниже, путем ка Сасама, стари Ранко Цветиновић срећан би био када би барем могао
да нађе кости сина Ивана и сахрани их како доликује. Ивана су истог дана кад је страдало читаво село
Орићеви нашли иза куће док је чувао краве. Одвели су га у Сребреницу, из Сребренице изгубио му се
сваки траг...
Да су тамо у Хагу Орићу не знам шта урадили, нама овде користи нема, ми наше мртве и нестале
вратити не можемо, али, мало му дадоше, мало - каже Ранко.
У селу Бјеловац, на путу између Залазја и Братунца, Славка Матић, још мало па пуних 14 година
од како јој је Орићева војска побила читаву породицу, живи сама. Ишла је и у Хаг да сведочи о 14.
децембру 1992. године када је Бјеловцу, у зору, побијено више од стотину цивила.
- Ишла сам да испричам шта је било тог дана, више сам се бранила но што сам причала. Да сам ја убијала,
мање би ме испитивали. Но, нису они за то криви него наша држава што сам тамо отишла неприпремљена
- причала је јуче у Бјеловцу Славка.
165
О црном дану у коме је остала без супруга и обе ћерке не може и не жели ни реч да каже. Дода тек
толико да је, кад се вратила кући, на прагу нашла тела своје деце и мужа...
- Побио је у ове двије општине, у Братунцу и Сребреници Срба све што је мого уватити. Попалио што је
мого попалити. Овде у селу нама куће из које тог дана неко није убијен, а они му дадоше двије године.
Како они правду дијелили, тако њима Бог дао - каже Славка.
- Била сам једна од ријетких која је вјеровала Трибуналу. Ономад, кад сам чула колико је Орић добио, два
дана сам плакала, а сад сам љута, огорчена, схватила сам који закони владају свуда па и у Хагу - закони
тржишта - каже Радојка Филиповић из Братунца.
Оног дана кад је страдао Бјеловац, њој су убијени супруг и свекар. Јетрва са двоје деце, Немања је имао
само седам месеци, Оливера три године, одведени су у Сребреницу. Шта су тамо преживели, јетрва никад
није испричала.
- Како сад објаснити свету да је Орић сатро и уништио, попалио сва српска села око Сребренице. Кад су
кренули да суде за 1995, надала сам се да ће стићи и до 1992. и његових злочина, а испостави се да нисам
била у праву - каже Радојка.
Прича, као васпитачица пре неколико година водила је децу из Братунца на море, у Кумбор. Доле, дечаке
из Братунца, ратну сирочад, питали су по чему је Братунац познат. - По великом гробљу, одговорила су
деца.
На гробљу у Братунцу, Михаило Млађеновић из Јежештице, јуче ујутру, крај гробова браће Анђелка, који
је убијен у 27 години, и пет година старијег Драгана, мајке Савке, само што није из гласа кукао. Сви
његови страдали су у само једном дану, 8. августа 1992. када су Орићеви напали Јежештицу.
- Акцију је водио Кемо Мехмедовић, један од Орићевих најближих сарадника. Мом брату Анђелку одсекао
је главу и однео у Сребреницу, а Насер му тамо, чуо сам, за то дао џак брашна. Тог дана у Јежештици
убијено је десеторо цивила, све је попаљено, опљачкано, уништено. Мајчине кости ујак је нашао тек после
пола године, далеко у шуми, тела браће ја сам нашао на кућном прагу. Сад, пустише зликовца. Веле, нема
доказа, ево им ових споменика, ево им живих доказа. Питам их, јесу ли моја браћа неког убили, неком
нанели зло, што су морали на правди бога да страдају - причао је Михаило јуче на великом гробљу у
Братунцу.
Пре неки дан, кад је Орић стигао на аеродром Сарајево, међу онима који су га дочекали Михаило је једног
препознао.
- Потиче из породице која је побила целу породицу мог оца током 1942. године. Отац је 1940.
отишао у војску, тамо је и заробљен, исте комшије који су нас сад убијали, тада су мом оцу Љубомиру
убили оца Михаила, мајку Анђу, супругу Дару, ћерку Јелу - препричавао је јуче међу споменицима
братуначког гробља Михаило тужну историју своје фамилије.
Неке од оних који су Насера дочекали у Сарајеву препознали су и у Кравици иза Братунца. "Мрку" и
"Миша" из Вољевице. Они су били међу онима који су заједно са командантом Орићем, на Божић 1993,
Кравицу сравнили са земљом, 46 мештана побили, 58 ранили, 750 кућа запалили. Тог дана Орићеви су у
селу убили и малог Влада Гајића који је имао само 4,5 године и 77-годишњег Неђа Ерића. Пола године
раније, у Магошићу код Кравице исти Орићевци побили су и поклали девет жена, Љиљану Илић трудну
распорили...
Дуго у Кравици, сатима и сатима набрајају све Орићеве злочине почињене у овом крају. Страхоте и
166
зверства која је чинила војска под његовом командом. Крвави докази на све стране, само, за оне који хоће
да их виде.327
*Кравица (општина Братунац), чисто српско подручје које чини више села
(Кравица, Брана Бачићи, Поповићи, Мандићи и Оправдићи) са преко 2.300 становника
српске националности је 7. јанаура 1993. године спаљено и опустошено. Село је од
почетка сукоба у Босни нападано готово свакодевно, али будући да се ради о релативно
великом подручју , за његово потпуно уништење је била потребна добро испланирана и
организована акција.
327
Зоран Шапоњић, Докази о злочинима над Србима око Братунца и Сребренице 1992-1995
328
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
167
Оскрнављена је и запаљена црква, а пљачкање имовине је трајало два месеца
након овог напада. Смрзнути масакрирани лешеви побијених људи су остали
несахрањени месецима. Читаве зиме су проналажени по околним шумама и јаругама.
Насер Орић је у Хагу о овом изјавио следеће: :"... сељане нико није помицао, остављени
су да труну, нико се није обазирао на унакажене лешеве који су лежали око пута и
између кућа. Данима после напада жене и мушкарци из Сребренице и Церске враћали су
се у Кравицу носећи све што се могло употребити".
Жртве напада су: Ерић (Микаила) Негослав, Ерић (Николе) Кристина, Гаврић
(Паје) Пајкан (1963), Николић (Тодосије) Милован (1946), Поповић (Косте) Ристо (1920),
Поповић (Ристе) Костадин (1947), Божић Мара (1909), Божић (Стојана) Стево (1951),
Лазић (Душана) Крсто (1933), Момчиловић (Драге) Миладин (1935), Николић (Марка)
Васо (1920), Николић (Цвијана) Митар (1927), Обачкић Љубица (1918), Стевановић
(Васиља) Танкосава (1938), Стојановић (Стојана) Владимир (1915) и Јовановић (Митра)
Стојан (1948).
Најмлађи међу њима Владимир Гајић је имао само четири године, Богичевић
Новица четрнаест, Владимир Стојановић 78, Ристо Поповић 73, док је најстарија Мара
Божић имала 84. Рањених је било 82, док је током целог рата Кравица изгубила 158
мештана. Кемал Мехмедовић Кемо, бојовник Насера Орића, је више пута, после масакра
у Кравици проносио одсечене српске главе по Сребреници. Овај зликовац је изјављивао
да ће одсећи најмање 20 српских глава, а према неким сведочењима, до априла 1993. у
град је донео 12 одсечених глава.
"У Кравици и околним селима живели су само Срби", говори Милена Милановић из Кравице.
"Ужас се догодио на Божић. Зликовци нису имали милост ни према коме. Убијали су старце, жене и нејач.
Одсецали су главе, маскрирали већ убијене, урезивали им полумесец и усташке знакове. Убијено је 56
168
људи. Неки преживели су бежали остављаући рањене. Не могу да заборавим страшну вику фанактика.
Касније сам чула да су неки несрећници заробљени и одведени у сребреничке затворе."
Јанко Савић, свештеник из Кравице, је био страховито мучен. Његово тело нађено
је без руку и ногу, са извађеним очима. Убијен је и постављен на земљу, а испред њега су
постављени филџани, као да пије кафу.
До данас нико из међународне заједнице није посетио Кравицу, а Карла дел Понте
је, према наводима тужиоца Међународног суда у Хагу, изјавила да су погинули српски
војници и "нешто" цивила.329
329
Масакр у Кравици, Википедија, интернет; Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег
гробља"(објавила "Српска војска"у броју од 15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из
другог угла; Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач
пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006; http://www.jasenica.org
169
Сл. 98 ПАРАСТОС У КРАВИЦИ
Сл. 47 СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА У КРАВИЦИ
330
Миливоје Иванишевић, Страдање села, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997;
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
331
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; http://www.jasenica.org;
170
* У селу Вандзићи (општина Милићи), српском месту, у нападу 8. јануара 1993.
године, убијен је брачни пар Марија и Марко Дошић, спаљено је више кућа, а имовина
мештана опљачкана.332
* У селу Ћосићи (Скелани), најтежи напад био је 16. јануара 1993. године. Тада су
села Костоломци и Ћосићи опљачкана и попаљена, а поред више повређених и рањених,
убијено је 16 особа: Ракић (Радисава) Новак (1953), Ракић (Јове) Драгомир (1953), Ракић
(Јове) Миломир (1957), Ракић (Славка) Радиша (1961), Ракић (Марјана) Драгомир (1940),
Ивановић (Дике) Миле (1952), Ивановић (Мила) Предраг (1973), Ивановић (Милутина)
Желимир (1968), Павловић (Миленка) Жарко (1938), Трифуновић (Чеде) Милорад
(1958), Ракић (Милорада) Тадија (1930), Максимовић (Жике) Дамљан (1934), Павловић
171
(Светозара) Анђелко (1914), Трифуновић Видосава (1915) и Илић (Предрага) Небојша
(1969).334
У зору 16. јануара 1993. године, Скелане и околна села напао је изузетно велики
број наоружаних муслимана. До вечери су запосели читаво скаланско подручје, избили
на Дрину, затим прешли на територију Србије и наставили поход по селима око Бајине
Баште. Југословенска војска је реаговала, између осталог и у страху од минирања бране
Хидроелктране, што би могло имати катастрофалне последице за шире подручје
низводно од Бајине Баште. Муслиманске оружане снаге су се повукле, а за њима се у
своја села вратило и избегло становништво. Затекли су потпуно уништена села, велики
број побијених и тешко рањених православних цивила, од којих су многи ускоро
подлегли ранама.
334
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Документационо информациони центар Веритас .http://www.veritas.org.yu/ ,
http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
335
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са
Резолуцијом Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.
172
уништења Срба као етничке групе на простору Скелана, јесте и дејствовање снајпера и
убиства српских цивила на мосту на Дрини, као и убијање цивила који су покушавали да
се спасу пливајући преко реке. Један од снајпериста који се посебно "прославио" у
убиствима цивила на мосту био је, према исказима већег броја сведока Орићев блиски
сарадник Сафет Омеровић Миш.
У том нападу већи број цивила су рањени док су бежали пред Орићевим и
Турсуновићевим војницима преко Дрине. Међу тим рањеницима је и дванаесторо жена и
деце, од којих су неки данас тешки инвалиди. Орићеве хорде заробљене цивиле су
остављали у животу само ако су им били потребни за размену, у супротном суђено им је
173
по кратком поступку. Тако су 23. јануара на брду Јовик изнад села Калабаче код
Шековића пронађена тела супружника Милоша (60) и Видосаве (64) Гајић, који су
одведени живи из Калабача током напада ТО Церска на то место, 27. новембра 1992.
Обдукцијом је утврђено да је Милош убијен тако што му је испаљен метак у главу, док је
Видосава задављена марамом.336
336
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.; Центар за истраживање
ратних злочина над Србима у Босни, Убијање Срба у Сребреници, Корени – лист Срба у расејању.
337
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52); Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Трећи извештај Владе СРЈ о
почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, писан у складу са Резолуцијом Савета безбедности
број 780 од 5. октобра 1992. године; Документационо информациони центар
Веритас .http://www.veritas.org.yu/ , http://www.veritas.org.yu/srpski/spiskovi.htm
174
вилама или докрајчени маљевима и секирама. У нападу сребреничких муслимана на
српске положаје и цивилне циљеве на територији Скелана истог дана код Осмача је из
засједе убијено 17 српских бораца, а 14 их је рањено.
*Десетог. Маја 1993. године у свом стану у Сребреници Загорка Зекић (58) и њен
син Слободан (42) преминули су само неколико сати након што је у њихов стан упао
припадник ТО Сребреница Емир Халиловић и тешко их претукао ударцима пиштоља у
главу: најпре Слободана, а затим и Загорку. Исте вечери, стотинак метара даље, у свом
стану убијена је и Велинка Димитровска (52), док је њен супруг Крсто (57) изведен и
убијен мало даље, на локацији званој „Рудник". Крсто и Велинка сахрањени су на
градском гробљу у Сребреници, а њихови посмртни остаци ексхумирани су и
идентификовани тек прошле године. Документ који потврђује начин на који су убијени
Крсто и Велинка представља, заправо, један акт Службе јавне безбједности Сребреница
од 27.10.1993. који носи потпис шефа полиције Хакије Мехољића.338
*У нападу на село Вишњица, 25, јуна 1995. године, убијен је један цивил, а два су
рањена.340
"Овим нападом је окончано дуго крваво оргијање муслиманских оружаних снага на територији
Сребренице. За њима су остала пуста и попаљена села, полураспаднути лешеви, аветски призори које су
могли приредити само помрачени зликовачки умови покретани лудилом, похлепом, безразложном
мржњом, а потом и страхом од заслужене казне. Попаљена су скоро сва села. Читаво је остало само њих
десетак (Црвица, Лијешће, Петричи и Скелани у сребреникичкој општини и Дубравице, Јелах,
Красановићи, Побрђе, Полом, Реповац и Слапашница у братуначкој општини). Практично нема места на
овом подручју у ком није почињен бар неки ужасни злочин. Тортура сваке врсте почев од понижавања и
претњи, преко пребијања, сакаћења, силовања, затварања, пљачкања, прогањања па до најстрашније смрти
били су свакодневница ових јадних људи. Годинама су живели у непрекидном страху, хаосу, жалости за
338
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић: Истрага о злочинима над Србима на подручју регије Бирач
пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер, 4.10.2006.
339
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
340
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
175
најмилијима, немаштини и неретко глади. Велики број њих се спасавао привременим или трајним
избеглиштвом у Србију, али ни ту нису могли остајати дуже, јер осим сигурности по живот, мало тога је
могло да им буде пружено. Живот у коклективном смештају, без икакве имовине, радног места, прихода и
перспективе није могао да их задржи, па су се враћали у своје куће или многи чешће, на своја згаришта и
покушавали да изнова заснују своја сиротињска домаћинста.
Размере свакодневних трагедија, страха и патње сваке врсте кроз које су ови људи прошли већина
нас никада неће до краја схватити. Из штурих спискова и текстова (какви су и ови моји) и исказа
преживелих сведока стиче се само слика догађаја, пуке чињенице, али оне не описују патњу тих људи.
Ни за један од ових злочина нико досад није одговарао, а како стари стоје и неће. Напротив,
командант сребреничких муслимана Насер Орић је за своје херосттво исказано над беспомоћним цивлима
добио високо одликовање од власти БиХ".341
У оваквим нападима убијено је око 1.000 Срба, а повређено или рањено 2.800 до
3.200. Убијања су вршена на крајње зликовачки начин: спаљивањем, сечењем стомака,
одсецањем главе, ударцима тупим предметима, разапињањем на крст, набија њем на
колац, клањем...343
341
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
342
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 22.
343
Према књизи Миливоја Иванишевића "Хроника нашег гробља"(објавила "Српска војска"у броју од
15.03.1995., стр 51-52)
176
Сребреници која је обухватала 95 одсто простора општине Сребреница, 90 одсто
простора општине Братунац, 60 одсто простора општине Власеница и 50 одсто простора
општине Зворник. Такође, успостављена је директна физичка веза са оружаним снагама
регије Жепа.344
-Муслимани су, у то време, запосели преко 850 квадратних километара. Тај њихов
неспоран војники успешан подухват проуyроковао је скоро потпуно уништење српских
насеља и страдање мештана српске националности. Само у сребреничкој и братуначкој
општини, од 93 насеља у којима су живели Срби, уништено је њих 82.345
Окружно јавно тужилаштво Бијељине поднело је 17. марта 2004. године Секретаријату за односе
са Хашким трибуналом Републике Српске (предмет КТ.70/01) кривичну пријаву хашком суду за ратни
злочин над Србима у Подрињу, против Насера Орића и његових сарадника: Зулфе Турсуновића,
Абдурахмана Малкића, Хакије Мехољића, Сафета Омеровића званог Миш и још 44 особе из Сребренице и
околине. Сви они су били под директном командом Насера Орића, са којим су планирали и извршавали
злочине над српским народом у селима Подриња и Бирча. Из овог предмета подигнута је оптужница само
против Насера Орића, а за остале предмет је враћен у Тужилаштво БиХ у Сарајеву, где неће ништа да
коментаришу док се не покрене поступак. Директор Секретаријата за односе са хашким судом Републике
Српске Јован Стајић каже да су писмено тражили од суда у Хагу објашњење шта је са овим предметом још
прошле године, али нису добили одговор ни до дан-данас.
По командној одговорности, или као припадници војних јединица бошњачке Армије Босне и
Херцеговине, овим предметом се терети укупно 49 особа за злочине над Србима на ширем подручију
Сребренице, истичу у Секретаријату. Подизања оптужнице од Тужилаштва БиХ још нема.По Кривичном
закону РС, 49 осумњичених се терети за геноцид, ратни злочин против цивилног становништва, рањеника
и болесника, као и злочин недозвољивих средстава борбе. Злочини су почињени од маја 1992. до краја лета
1993. године у месним заједницама Скелани и Кравица, односно селима: Ратковићи, Међа, Гребен,
Боровац, Залазје, Ажлица, Крњићи, Топлица, Подрид, Опарци, СтаНАТОвићи, Тук, Факовићи, Дивовићи,
Радијевићи, Бољевићи, Кутијеши, Костоломци, Жабоковица, Брежани, Подравање, Лозница,
Бјеловац....Предмет Секретаријату је достављен из Окружног суда у Бијељини. На овим просторима
уништена су до темеља 134 српска села, поубијан је велики број цивила, стараца жена и деце. Према
177
досадашњој евиденцији, страдало је 1.230 особа док се за 80 особа из сребреничких казамата још трага.
Само је 14. децембра 1992. године у Бјеловцу страдало 106 особа, на Божић 1993. године у Кравици је
изгинуло 46 особа за један дан.
178
ИЗЈАВА РАМИЋ САДЕ, НАЧЕЛНИКА ТЕХНИЧКЕ СЛУЖБЕ У 283.
179
Биљачи а учествовао је у диверзантским акцијама у Вољавици, Биљачи и Залужју".
"Истакао" се у извођењу диверзантске акције у Вољавици где је уништен један
транспортер, те диверзантској акцији у Залужју.
За сличне "подвиге", годину дана касније, Команда 28. дивизије предлаже доделу
признања: Салиховић Шемсудину, Хабибовић Неџибу, Орић Насеру, Османовић
Хазиму, Адемовић Изету, Голић Сафету; Голић Асмиру, Ибрахимовић Хасану, Бегић
Ибрахиму, Османовић Хасану, Турсуновић Зулфи, Делић Нусрету, Ајшић Амиру, Дудић
Ибри, др Илијазу Пилав, Мустафић Мехмеду, Чивић Вејсилу, Крџић Назифу,
Салчиновић Беширу, Цврк Фикрету, Салиховић Мехмеду, Мујић Кадрији, Авдић
Абиду, Манџић Ибрахиму, Хабибовић Муниру, Салиховић Нусрету, Мустафић Нијазу,
Голубовић Тајибу, Омеровић Авди, Дедић Ејубу, Ибрахимовић Енесу, Мујановић
Абдурахману и Адемовић Мехи.347
346
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13-02/94, 25.03.1994. године; Подаци о кадровима СВБ, Команда 8.
ОГ "Сребреница", број 00-13/94, 02.03.1994. године.
347
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 04-20/95, 03-04.1995. године.
180
- Ахметовић (Авде) Абдулах, помоћник команданта за безбедност у 281
источнобосанској лакој бригади. Учествовао у акцијама у Језеру, Подравању, Реповом
брду и Бешића брду. "Истакао" се у акцијама на Подравању и Бешића брду.
181
Брежани, Загони, Звијезда, Брачан, Јежестица, Паићи, Магашићи, Бјеловац и Кравица.
Учесник је више заседа које су извођене у Глоговој, у којима се истакао.348
У току 1991-1993. године у зони одговорности 8. оперативне групе Сребреница нестало је више
лица, па је Дрински корпус доставио списак 69. лица која потражује од Окружне комисије за размјену
заробљеника Тузла: Пејић Владо, Секулић Бранко, Илић Драган, Обреновић Миладин, Продановић
Милан, Зеленовић Милош, Стевановић Ђорђе, Максимовић Рајо, Тешић Мићо, Мијатовић Панто,
Ристановић Владо, Недић Миладин, Михајловић Борислав, Савић Виктор, Ложњаковић Миладин, Видовић
Милорад, Радовић Богдан, Марић Радо, Савић Алекса, Милановћ Никола, Остојић Сретко, Гајић Маринко,
Васиљевић Милорад, Максимовић Радомир, Јовановић Живојин, Марковић Мирко, Васић Обрад, Тубић
Миладин, Ковачевић Божидар, Тодоровић Мирољуб, Цвјетиновић Иван, Ракић Миодраг, Илић Милисав,
Вујадиновић Драгомир, Вујадиновић Бошко, Вујадиновић Васо, Симић Бранко, Симић Петко,
Вујадиновић Душан, Вујадиновић Недељко, Благојевић Душан, Глигић Недељко, Глигорић Љубисав,
Јеремић Мирко, Петровић Гојко, Васиљевић Радисав, Вујадиновић Милован, Николић Светозар, Ракић
Светозар, Голић (прво слово нечитко) Душан, Лаловић Драган, Грбић Миленко, Станковић Ранко,
Поповић Костадин, Стевановић Милан, Божић Стево, Миловановић Милисав, Сављевић Миле, Станковић
Ранко, Васиљевић Драган, Павловић Небојша, Николић Славиша, Николић Драган, Ђукић Миломир,
Ђокић Јаков и Јанковић Миливоје.350
348
Подаци о кадровима СВБ, Команда 8. ОГ "Сребреница", број 00-13/94, 02.03.1994. године.
349
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 69/94, 07.03.1994. године.
350
Окружни секретаријат за одбрану Тузла, стр. пов. број 6-11-24/95, 25.01.1995. године.
182
доведен у стање непокретног, наложена ватра и постепено запаљиван да гори само са
ногу". 351
Мирко Марковић (46) је ухваћен половином маја 1993. године у свом стану у
улици маршала Тита, по наређењу Насера Орића, након чега је предат Орићевом
пратиоцу Сафету Омеровућу Мишу. Омеровић је неколико дана касније водио
Марковића у правцу села Јошаве, иживљавајући се ножем по његовом телу, да би му у
селу Гниона, готово прекланом, наложио ватру на телу, након чега је Марковић
преминуо.352
351
Акт. Органа безбедности Команде јединице 6338 Армије Босне и Херцеговине стр. Пов. бр. 06-08/95 од
19.05.1993. године..
352
Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић, Истрага о злочинима над Србима на подручју Бирач пред
органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића, Нови репортер.
353
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла; Хронологија 1991-1995, Документациони центар
Републике Српске, Бања Лука,2002.
183
троје убијених, што потврђује чињеницу да су именовани били живи све до тог дана или
најраније поподневних часова претходног дана. Извршеним увиђајем утврђено је да је
Ерић Славко рањен пушчаним пројектилом у пределу леве натколенице и десне
надлактице, а а да је након тога мучен спаљивањем лет-лампом и другим погодним
средствима у пределу лица и леђа, ломљењем доње виличне кости, као и чупањем косе
са главе. Вујовић Владо, након што је рањен пушчаним пројектилом у пределу десне
натколенице, мучен је спаљиавањем у пределу лица и полног органа и сечењем у
пределу десне стране грудног коша, као и спаљивањем у пределу лица, те убодима
ножем или другом оштрим предметом у пределу грудног коша и главе.354
Жртве злочина: Васо (Петар) Танацковић, 1936; Коста (Перо) Костић, 1925;
Цвјетко (Цвијетин) Костић, 1930; Смиља (Светозар) Танацковић, 1944; Јовика (Јован)
Танацковић, 1955; Крсто (Владо) Стевановић, 1966; Мићо (Боро) Миловановић, 1967;
Драго (Анто) Ракић, 1958; Иван (Саво) Стојановић, 1964; Недељко (Боро) Илић, 1972.
354
Кривична пријава против непознатог извршиоца и изјаве Матић Мике, Ерић Босиљке, Јовановић Милице и
Вујовић Миле, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
355
Документација Комитета за прикупљање података број 293/95-27.
184
више лица, а сви мештани српске националности избегли су и протерани из својих
домова. Њихова имовина је опљачкана, а зграде су спаљене и разорене.356
356
Миловије Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 49/hronlogija.htm.
357
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
358
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
359
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
360
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
185
Сл. 125 УБИЈЕНЕ ЖЕНЕ У ПАНТИЋИМА КОД ЗВОРНИКА, 1992. ГОДИНЕ,
8.10.1992.
361
Миливоје Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.
362
Миливоје Иванишевић, Корени – лист у расејању, Страдање српских породица и Босни – хронологија,
http://www.koreni.net/broj 51/hronlogija.htm.
186
седам масовних гробница на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица,
Масакалића поток и друге, али многе жртве још увек нису идентификоване. Не зна се
колико још неоткривених гробница има. Пронађена су документа која доказују да је
Насер Орић наредио овај злочин. Са изузетком три жртве које су убијене из ватреног
оружја, код свих досад откопаних тела смрт је наступила као последица страшног
мучења и масакрирања. За ове злочине Изетбеговић је одликовао Насера Орића и још
десетак његових подређених највишим војним орденом.363
"... Након ослобађања Каменице, пре годину дана, наши борци били су сведоци још једног
стравичног стратишта српског народа. На локалитету Глођанског брда и Козјака пронађено је неколико
масовних гробница. У крвавом сатанском ритуалу муслимана задојеним националном мржњом и верским
фанатизмом, страдало је много Срба са подручја Подиња и Бирча.
Те среде, 17. фебруара, пред укоченим лицима домаћих и страних новинара, указаше се нови
безимени гробови Срба. Из минута у минут број унакажених тела се повећава. Испред гробнице туробно
небо парали си огромни храстови. На њима пободени ексери и опасана бодљикава жица.
187
'Овде су нам разапињали људе", говорио је тада Рајко Анђелић. 'Друге су везивали бодљикавом
жицом и ударали секирама.' О свему овоме сведочили су лешеви побијених Срба. Откинута глава, рука,
нога, одсечено уво, извађена утроба... Оно што људско око не може видети, његов ум не може поднети.
Тужно је било у Зворнику 22 фебруара 1993. године. Тачно у подне цео град и околина слили су
се на гробље у Каракају, на последњи опроштај и испраћај потмртних остатака 38 жртава муслиманске
мржње и заблуде. Жалост са родбином дошли су да поделе и др. Радован Караџић, др Биљана Плавшић, др
Владимир Лукић, генерали Манојло Миловановић, Душан Ковачевић и Миленко Живановић, епископ
зворничко-тузлански господин Василије, представници зворничке и суседних општина, као и припадници
Зворничког гарнизона ВРС.
'Убијени сте од својих комшија, злочинаца и нељуди. Убијени сте маљевима и другим нељудским
оруђима. Али, маљеве којима сте убијени нису држали само они. Те маљеве држе велике силе.
Одговорност за вашу смрт лежи на познатим истакнутим политичарима Зпаада. Једног дана, они ће за
своје дјело одговарати, бар пред историјом и историчарима. Њихоиви егзекутори, ваше убице, кидајући
ваше дамаре и жиле, ваше руке у вратове, покидали су и последњу могућност да се називамо браћом,
последњу могућност да живимо заједно.'
Сви нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду
пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског
страдања почетком новембра 1992. године. Тим стручњака судске медицине који је
предводио др Зоран Станковић са Војномидицинске академије, приликом ексхуамције и
идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве претходно мучене и
убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измаскрирана тела и тела без
главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на
зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице,
спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја. Са
обдукционим бројем З-18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. На њему је
пронађена сива војна блуза, кошуља, пантолоне, дугачке гаће, џемпер, чарапе. Обучу
није имао. Нити документа нити личне ставари.
М. Лазаревић, Година туге и опомене, Дрински – лист Зворничке пешадијске бригаде ВРС број 3,
365
188
- Око врата је имао пластифицирану омчу – сведочи за "Новости" др Станковић .
– На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су
му чвсрто везане жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за
доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, с великом вероватноћом
могу да кажем да је смрт била насилна. Познати патолог је на његовој глави могао да
констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица и трагове задављења.
366
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
367
Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права,
Београд, доказ број 184/95-34.
368
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
369
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
189
на шта су наилазили. Мештани села Баљковице су се у већем броју већ раније склонили
преко Дрине у Србију, али је ипак смртно рањено много правосланвих цивила.370
370
Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла.
190
5. ОПЕРАЦИЈА "КРИВАЈА -95"
*Са територије Босне и Херцеговине на левој страни Дрине, из правца Незук-Витница, према
Бањи Ковиљачи испаљене су 12. марта 1993. године три гранате калибра 82мм од стране припадника
војске Босне и Херцеговине, од чега је живот изгубила Вукашиновић Вера из Бање Ковиљаче, стара 79
година, док је тешку телесну повреду опасну по живот задобио Кајтовић Славиша из Бање Ковиљаче, стар
22 године, а истовремено је наступила и знатна имовинска штета на месту експлозије.
*На аутобус Саобраћајно предузећа "Ракета" из Ужица регистарске ознаке УЕ-206-20, који је
саобраћао на редовној линији Бајина Башта - Београд, у Малом Зворнику наспрам бензинске пумпе на
десној обали Дрине, са леве обале Дрине са територије Босне и Херцеговине пуцано је 11. фебруара 1993.
године у 09.40 часова, из аутоматског оружја, па је пет метака погодило аутобус, којом приликом је
Живановић Весна из Братунца, Ул. Маршала Тита б.б. рођеној 1948. године, нанета прострелна рана у
пределу доње усне за шта јој је медицинска помоћ указана у Медицинском центру у Зворнику.
371
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремјен за предмет ИТ-05-88, стр.13.
191
*На кућу Петровић Слободана из Доње Биковице, која се налази у насељу Карловнице на десној
обали Дрине са подручја Босне и Херцеговине испаљени су 1. фебруара 1993. године у 13.30 часова, из
ватреног оружја пројектили који су нанели оштећења на Петровић кући.
*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине испаљена је граната, 4 фебруара 1993.
године у 15 часова, у правцу Љубовије која је оштетила кућу и аутомобил Петровић Ратка, у ул. Војводе
Мишића у Љубовији, општина Мали Зворник.
*Са територије Босне и Херцеговине на левој обали Дрине на Бању Ковиљачу испаљена је ,
фебруара 1993. године, граната из неПознатог артиљеријског оружја, која је пала у Бању Ковиљачу на
200м од основне школе "Вера Благојевић" и направила рупу величине 60 x 190цм. На лицу места
сакупљено је 4 килограма делова гранате.
*Са леве обале Дрине, са територије Босне и Херцеговине испаљена је граната, 24. марта 1993.
године око 13 часова, највероватније из хаубице, која је пала у близини куће Светозар Пејић из Читлука,
на територију Југославије и направила кратер величине 110 x 35цм, којом приликом је оштећена кућа
Пајић Светозара.
372
Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ, написаног у складу са
захтевом постављеним у Резолуцији Савета безбедности број 780 од 5. октобра 1992. године.
192
Команданти муслиманских јединица су лично вршили ликвидације, на питање
које је Филип Морион поставио Насеру Орићу – Зашто је то чинио, Орић је одговодио да
му насиље према иноверцима налаже вера.373
373
Књига Филипа Мориона, стр. 72; Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 47.
374
Емил Влајки, Независне новине.
375
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 35.
193
масакр није био претходно планиран, и да је могуће да су након запосједања Сребренице
ствари унутар војске босанских Срба измакле контроли."376
"Као последица потпуног егзодуса српског народа који завршава јануара 1993.
године падом Скелана и Кравица, у потпуности је угашен сваки облик живота српског
народа и трајања у Средњем Подрињу, Ово се односи на цео простор од Жепске стијене
на југу до Дрињаче на северозападу и северу. Једини изузетак од тога је град Братунац у
којем су и даље остали извесни знаци српског опстајања у долини Средње Дрине.
Уместо мултиетничког живота, какав је деценијама постојао после Другог светског рата,
у Средњем Подрињу је почео живот класичне муслиманске џамахирије. Централно
место око којег се све вртело било је Сребреница и њене војне и полицијске снаге под
командом Насера Орића, некада полицајца савезне поције, касније специјалца у
полицији Републике Србије, а сво време терористе и команданта војних снага у целој
регији Сребренице. Његова страховлада била је уперена првенствено против Срба, а
потом и против сопственог, тј. муслиманског, народа и свих људи који му се нису
потчињавали."377
376
Владо Анзуловић, Праг, 19. јуна 2005.
377
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
378
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 13.
194
сарајевске регије и Тузле изводе ка Средњем Подрињу. Јединице су биле попуњене
углавном борцима рођеним у Средњем Подрињу. Веома брзо је остварен успех. Већ у
априлу је било изгледно да ће Сребреница бити ослобођена, морал српских бораца је био
висок, јер се радило о згариштима њихових села. Готово сваки војник је на том путу
наишао на посмртне остатке својих најближих, сахрањујући их на лицу места, и то под
борбом. Поједини лешеви су били стари и по неколико месеци. Душевно стање тих
бораца сваком разумном и добронамерном је јасно. Уништена имовина, спаљени домови,
унакажени чланови породица – то је слика коју српски борци нису могли заборавити.
Ван сваке је сумње да је то утицало на њихово душевно стање и однос према
непријатељу379.
379
Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 35; Др Радован
Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
380
О проблему одласка припадника Армије Р БиХ и цивилих лица из заштићених зона Сребренице и Жепе у
правцима Тузла, Кладањ и Србија говори се у акту Команде 28. дивизије стр. пов. бр. 01-132/95 од 21.06.1995.
године; Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 14.
381
Унпрофор (енгл. УНПРОФОР) је акроним за "United Nations PROtection FORces" (Заштитне Снаге
Уједињених нација) и представља ознаку за интернационални војни мандат, основан 21. фебруара 1992,
Резолуцијом 743 Савета безбедности[1], а трансформисан 31. марта 1995.
Војне снаге Унпрофора су биле под контролом Савета безбедности, а од око 39.000 Унпрофових војника из
земаља учесница у том подухвату, у мисији их је погинуло 320.Унпрофор је временом добијао проширења
мандата дефинисаним Резолуцијом 743. Тако су долазила проширења дефинисана резолуцијама 762, 769 779],
758 и 770].
195
Одмах у почетку Сребреница је попримила облик енклаве382. Дрински корпус је имао
снаге и одлучности да ослободи Сребреницу, али није добио дозволу Врховне команде
Војске Републике Српске из више разлога: (1) међународна заједница оличена у
УНПРОФОР-у и његовим командантима, из превасходно сопствених стратешких
разлога, желела је да то спречи јер је била наклоњена муслиманима; (2) Врховна команда
Војске Републике Српске је била свесна да би било тешко спречити освету бораца који
су на путу од Дрине до Сребренице скупљали унакажена тела својих најближих и
налазили згаришта својих домова.
Кад је дошао крај муслиманским освајањима и злочинима у сребреничком крају и овом делу
Средњег Подриња почетком пролећа 1993. године, како пише Миливоје Иванишевић у свом делу "Лична
карта Сребреница"383, настала је паника и страх и међу њиховим цивилима и још више међу борцима.
Највише су се плашили да им може бити узвраћено истом мером. Тада се јавио моћан заштитник, који их
је спасао од коначног пораза и ослободио одговорности за почињене злочине, а убрзо потом пред светском
јавношћу претворио у недужне, гладне мученике, без крова над главом и жељне хлеба.
Лансиран је лажан извештај, или боље речено пропагандни памфлет британског лекара Симона
Мардела из Светске здравствене организације да у Сребреници дневно умире 20-30 људи.384 То би значило
на стотине месечно, а толико мртвих, војника и цивила заједно, нису имали муслимани од почетка рата до
тих дана априла 1993. године. Чак и Насер Орић у својој књизи наводи да су за две и по године имали само
1.912 мртвих.385 Због лажних извештаја, које је стално лансирао у свет преко аматерских радио-станица,
поменутог лекара је генерал Филип Морион, командант УНПРОФОРа, коначно морао да удаљи из
Сребренице. Српска страна, свесна обмане и напора да се сачува муслиманска војска, а не становништво,
пристала је да обустави своје оружане акције. Савет безбедности је 16. априла 1993. донео Резолуцију 819
и Сребреницу прогласио за заштићену зону.
Србима и муслиманима је дато у задатак да Сребреница буде безбедна. Истог дана и председник
Републике Српске др Радован Караџић, поштујући Резолуцију СБ, издао је наређење да се обуставе сва
382
Према "Рјечнику страних ријечи"Братољуба Клаића у издању Накладног завода МХ у Загребу 1979, стр.
378, "енклава је... етничка или каква друга скупина одвојена од своје главнине, имање одасвуд окружено
поседом другог власника".
О стању у енклави речито говоре изјаве које су, након преласка на територију Савезне Републике Југославије,
дали припадници 28. дивизије поручник Мехмед Нукић и војник Енвер Бектић и Салиховић Сеад 10.
контраобавештајној групи у Ваљеву.
383
http://www.glas-javnosti.co.yu.
384
Нијаз Машић, Сребреница – агресија, отпор, издаја и геноцид,општина Сребреница, 1999, стр. 151.
385
Насер Орић, Сребреница свједочи и оптужује – геноцид над Бошњацима у источној Босни (средње
Подриње), април 1992-септембар 1994, Издавач општина Сребреница, Сребреница-Малме-Љубљана, 1995.
196
даља дејства Војске Републике Српске, по Сребреници и око Сребренице, осим оних у нужној одбрани.386
Нажалост, слично наређење никада није стигло ни од председника Босне и Херцеговине, ни од Главног
штаба Армије Босне и Херцеговине. (То се може тумачити и као први сигнал да муслимани неће
поштовати Резолуцију и неће приста ти на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла канадска
формација УНПРОФОР-а, јачине једне чете са 143 војника.
386
Наредба председника Републике Српске др Радована Караџића упућена Главном штабу Војске Републике
Српске, стр. пов. бр. 01-53/93, 16.04.1993. године.
387
Наредба председника Републике Српске др Радована Караџића упућена Главном штабу Војске Републике
Српске, стр. пов. бр. 01-53/93, 16.04.1993. године.
388
Акт кога је Штаб Команде БХ у Кисељаку упутио за Штаб УНПРОФОР-а у Загребу – Команди БХ у
Сарајеву, Излазни факс број 182230А, март 1993.
197
његовом сведочењу "бошњачки борци у тој енклави под командом Насера Орића требао
је да се повуку и придруже снагама у Тузли и Жепи, а они који су желели остати морали
су положити оружје. Такође, предвиђено је било и да се српске снаге повуку из свих села
око Сребренице и да се у њих врате њихови становници", рекао је у уводу свог
сведочења Филип Морион...
... "Младић је у Сребреницу ушао без испаљеног метка. А она се могла бранити.
Могле су је одбранити саме босанске снаге Уз велике губитке, истина, али ти губици не
би достигли бројку од 7 – 8 хиљада...".
389
Билтен Сребренице број 19, Лицемјерно свједочење Филипа Мориона у функцији одбрене Младића и
Караџића, http://www.srebrenica.ba/bilteni)19/BИLT-SR9.JPG
390
Сребреница 222100, март 93.(ХФ), ЕРБ (БЦС) Р042-6806 – Р042-6809.
391
Савет безбедности УН, Резолуција 819, усвојена на 3199. састанку Савета безбедности (С/РЕС/819,1993.),
16. април 1993.
198
Жепу. Та подручја су касније, на основу Резолуције 824392 Савета безбедности, стављена
под режим заштите Уједињених нација.
Нажалост, већ након пет дана шведски генерал Валгрен (Ларс Ериц Wахлгрен) у
Загаребу је објавио: "На основу рапорта који сам добио од својих официра у
Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован". Пошто су
Уједињене нације, односно тадашњи подсекретар Кофи Анан, дословно на подстицај
САД чиниле све да се муслимани не разоружају, проглашење Сребренице за заштићену
зону учињено је да би се сачувале муслиманске снаге од коначног пораза и уништења, а
не да би се заштитило цивилно становништво. Кофи Анан је два дана касније послао
поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета
безбедности, поручујући му: " Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница
потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за
оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности која вам
долази у посету упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица
да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању ‘жртава"393. То је
био начин да се изигра Резолуција Савета безбедности и да се у Сребреници сачувају
муслиманске оружане снаге.394
Сл. 9 СРЕБРЕНИЦА
Сл. 4 АУТОБУСКА СТАНИЦА У СРЕБРЕНИЦИ
392
Савет безбедности УН, Резолуција 824, усвојена на 3208. састанку Савета безбедности (С/РЕС/824,1993.),
06. мај 1993.
393
Те "жртве"су до темеља спалиле, опљачакале и уништиле сва српска села око Сребренице и Бтатунца. Ту
ни данас, нема услова за живот и опстанак. У том подручју све што је српско уништено је до темеља и
створени су услови за стварање муслиманске државе по пројекту Алије Изетбеговића. О моснтруозним
убитствима је већ довољно речено.
394
Миливоје Иванишевић, Нечасна улога К. Анана у сребреничком случају.
199
зона стекла статус демилитаризоване зоне сходно члану 60. Допунског протокола, она
мора испунити следеће услове: (1) да се из зоне евакуишу сви борци, покретна оружја и
покретна војна имовина; (2) да се за ратна непријатељства не смеју користити никакве
покретне војне инсталације или установе; (3) да власти и становништво не смеју
предузимати никакве акте непријатељства према другој страни у сукобу нити према било
ком у или изван енклаве; (4) да мора престати свака активност везана за војне напоре.
Тачка 7, члана 60. Протокола одређује да ако једна страна у сукобу учини материјалну
повреду претходно наведених одредаба, односно услова, да ће друга страна бити
ослобођена својих обавеза из споразума којим се зони даје статус демилитаризоване.
395
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, ССНО, 1988, стр.
82.
200
СПОРАЗУМ О ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈИ СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ
ДИО I
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНЕ ЗОНЕ
Члан 1.
Члан 2.
ДЕМИЛИТАРИЗОВАНА ЗОНА
БИЛО КАКВА ВОЈНА ОПЕРАЦИЈА ЈЕ СТРИКТНО ЗАБРАЊЕНА
(ЧЛАН 60, ПРОТОКОЛ И ДОДАТНИ ЖЕНЕВСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ)
ДИО II
ДЕМИЛИТАРИЗАЦИЈА
Члан 3.
Свака војна или паравојна јединица ће морати или се повући из демилитаризоване зоне
или дати/предати наоружање. Муниција, мине, експлозиви и борбене залихе у
демилитаризованим зонама биће предато/дато УНПРОФОР-у.
Давање/ предаја биће довршена:
у Сребреници до понедељка 10.05.1993.г. до 17.00 часова.
у Жепи до сриједе 12.05.1993. г. до 17.00 часова.
Тим састављен од по 3 официра са обје стране и УНПРОФОР-ових официра, који ће
одредити мјеста гдје ће се обавити предаја, надзираће давање/предају наоружања.
201
Члан 4.
Члан 5.
ДИО IV
ПОЛИЦИЈА
Члан 7.
ДИО V
МЕДИЦИНСКА ЕВАКУАЦИЈА
Члан 8.
202
Обје старне ће гарантовати евакуацију тешко рањених и болесних до болница и мјеста
према њиховој жељи. Евакауција ће бити обављена од стране УНПРОФОР-а ваздухом
(хеликоптерима) или путевима, ако буде потребно.
ДИО VI
МИНСКА ПОЉА
Члан 9.
ДИО VII
РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ И ПОГИНУЛИ
Члан 10.
Обје стране ће предати спискове ратних заробљеника као и мјеста гдје су погинули
војници сахрањени УНПРОФОР-у.
ДИО VIII
ПОВЛАЧЕЊЕ НАОРУЖАЊА И ТРУПА
Члан 11.
ДИО IX
Члан 12.
203
Сва спорна питања биће рјешена преговорима обију страна уз присуство УНПРОФОР-а.
Потписано:
ген. потп. Ратко Младић ген. Сефер Халиловић
Уз свједочанство:
ген. потп. Филип Морион
представник УНПРОФОР-а
08.05.1993.
Према акту кога је Команда 8.оперативне групе "Сребреница" доставила Команди 2. корпуса,
линија са распоредом снага 8.оперативне групе "Сребреница" на дан потписивања Споразума о
демилитаризацији (08.05.1993. године) била је: на правцу Сребреница - Братунац (тт 712) – Ђокази – Чауш
(тт 773) – тт 707 – Залазје (тт 732) – Кварац (тт 1013 – Прибићевац – Јавор (тт 836) - З.Јадар (сс.кућ) –
Јасенова – Чаурка (тт 1071) – Костур (тт 936), Клик (тт 852) - Бијело Поље – Как (тт 946) – Хрустине (тт
859) - Бабин Камен - Кривина пута – Осоје (тт 581) – Герови (тт 683) - Мусићи (тт 699), Диљака-
396
Споразум који је био на располагању при писању ове експертизе је заведен у Штабу Врховне команде
оружаних снага Републике Босне и Херцеговине под бројем 02/1594-332 од 26.02.1994. године (уочљиво је да
је датум преправљен).
204
Пољанићи-Равни Буљим (тт 820) - Лупоглав (тт 675) – Блажиљевићи - тт 532 Бљечева (безимени вис –
Ријека (к397.243).
Према истом акту, линија снага Дринског корпуса била је: Борићи - Ћауш (тт 773) - Обади –
Лисац (тт 663) - тт 825 – Кварац (тт 1013) – Шаранпов - Прибићевац – Шибови – раскршће путева (к.674) и
даље до р. Дрина (језеро) – Браћан (тт 739) – Ђиле – Рупово брдо – Бешићи (тт 589) – Симићи – Брезова
глава (тт 591) – Васиљевићи (тт 677) – Крушићи (тт 801) – Лисина (тт 802) - Јасиковача – Хајдучко гробље
– Мочила - Лемешац - Паићи – Каолин (тт 438) – Борићи.398
397
Кота.
398
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-24-02/94, 26.03.1994. године.
399
Команда 8. ОГ "Сребреница", стр. Пов. број 130-24-09/94, 24.04.1994. године.
400
Штаб Врховне команде ОС Р БиХ, обавештење о резултатима преговора о демилитаризацији Сребренице,
стр. пов 02/520-2 од 20.04.л993. године.
401
Курбан (турски - жртва). Ован или говеће које се коље за време Бајрама (Курбан - бајрам). У овом случају
то је кодни назив за хеликоптер, што се може видети из Наређења 2. корпуса стр. пов. бр. ОТ-1-065/93 од
16.априла 1993. године упућено Насеру Орићу у коме се каже: "... Курбан је јутрос кренуо. Сачекали су га код
Власенице. Био је погођен, али се ипак успио вратити на нашу територију. Поново ће покушати. Гдје се може
спустити?. Хитно".
205
Сл. 85 СЕФЕР ХАЛИЛОВИЋ
Поред наведених чисто или претежно муслиманских села, они су под својом
влашћу или боље речено, под окупацијом држали и више српских или претежно српских
села и заселака: Чићевци, Гостиљ, Мала Даљегошта, Међе, Мочевићи, Осредак, Обади,
Постоље, Подравање, Прибидоли, Пусмулићи, Радошевићи, Ратковићи, Виогор,
Радовчићи, Сасе. Тој зони прикључено је и више села братуначке општине: Пирићи,
Јаглићи, Бљечева, Загони, Запоље...У српским селима скоро и није било настањених
402
Радован Јовић Пх.Д, Организациона структура и командни однос у оружаним снагама Републике Српске
током операције "Криваја 95", експертски извештај припремјен за предмет ИТ-05-88, стр.16.
206
муслимана, али су била под контролом њихових оружаних формација и Србима није био
могућ повратак. Другачије речено муслимани су се понашали како су хтели и како је
њима одговарало. Они су све време настојали да буду заштићени, али никако и
разоружани.403
403
Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, http://www.glas-javnosti.co.yu.
404
Сведок оптужбе на суђењу Благојевићу и Јокићу, официр холандске војске потпуковник Роберт
Александар Франкен, заменик команданта холандског батаљона у Сребреници, каже "да су испадали смешни
приликом прикупљања оружја јер нису могли улазити у куће где би се скривали војници"(стр. 1468, линије 1-
12).
405
Да Заштићена зона Сребреница није демилитаризована потврђује и тужилац у својој уводној речи на
суђењу Благојевићу и Јокићу, признајући да је Армија Босне и Херцеговине оперисала изван те зоне. Он
помиње злочине Насера Орића. 14. мај 2003. год: страна 315 – ред 19-25; страна 316; страна 317 – ред 1-2.
406
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1и 14.
207
истичемо да је Сребреница демилитаризована те због тога морамо да сакривамо
наоружање и војнике који се налазе на линији одбране".407
407
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 01-2/95, 03.01.1995.
408
Richard J Butler у "Исказу о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002. године -
операција "Криваја 95", на стр. 16-17 , наводи да су "војни челници РС-а почели да траже значајно смањење
територије енклава "како би дефинисали границу енклаве" у циљу "потпуног физичког одвајања Сребренице
и Жепе, чиме спречити и појединачно комуницирање између ових енклава". У случају "одласка снага
УНПРОФОР-а из Жепе и Сребренице"снаге Дринског корпуса "ће испланирати операцију под називом
"Јадар" са задатком разбијања и уништења муслиманских снага у овим енклавама и дефинитивног ослобађања
Подриња".
С обзиром да ове енклаве нису демилитаризоване и да су из њих муслимани непрекидно нападали на
територију под контролом Војске Републике Српске, те да су муслиманске снаге ограничиле кретање
снага УНПРОФОР-а у "заштићеној зони" ова операције је била оправдана, јер се на други начин није
могло спречити наоружавање муслиманских снага, њихова дејства и злочини које су чинили
непрекидно упадајући на територију под контролом Војске Републике Српске.
409
Сребреница није демилитаризована у складу са наведеном резолуцијом УН, у њој су постојале јаке снаге
Армије Босне и Херцеговине које су из "заштићене зоне" упадале на теритроју под контролом Војске
Републике Српске и чиниле злочине, снаге УНПРОФОР-а нису разоружале снаге у Сребреници и дозволиле
су њихово наоружавање, снаге УНПРОФОР-а су биле потпуно пасивне у спречавању борбених дејстава 28.
дивизије и у неку руку су биле њен талац...
208
Да муслиманске снаге у Сребреници и Жепи нису разоружане јасно говори
наређење начелника Штаба Врховне команде оружаних снага Босне и Херцеговине
Сефера Халиловића410, којим наређује Команди одбране Сребреница (на личност Орић
Насера) да се следећег дана јединице из Жепе ставе под њену команду у циљу пружања
помоћи браниоцима Горажда.
Штаб врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине је, иници
ран "Замисли дејстава за извршавање задатака" Команде 8. ОГ "Сребреница"412, израдио
"основну замисао"413:
410
Штаб Врховне команде ОС Р БиХ, Стр. пов. бр. 02/707-л од 04.06.1993. године
411
Акт бр. 01-18/95 од 01.01.1995.
412
Стр. пов. број 01/130-204/94, 30.10.1994. године.
413
Акт бр. 02-1/1394-1 од 09.11.1994. године.
Команда 8. оперативне групе "Сребреница" је актом стр. пов. бр. 01/130-125 од 15.11.1994. изнела свој
коментар на ову основну замисао.
Нацрт ове основне замисли доставлејн је Команди 8. ОГ "Сребреница"још 09.11.1994. године под бројем 01-
1/1394-1. Из њега се види да је то предлог 8.ОГ "Сребреница"(стр. пов. број 01/1300-204/94 од 30.10.1994.
године).
209
Број : 02-1/1394-1 СТРОГО ПОВЕРЉИВО
Ваш приједлог строго пов. број: 01/1300-204/94 од 10.10.1994. године пажљиво смо проучили и
након усаглашавања у 2. корпусу дошли до сљедећих закључака:
- ако је циљ, а вјероватно јесте спајање слободних територија и за почетак стварања минимал ног
коридора ради каквог таквог за почетак логистичког обезбеђења јединица и становништва онда је дубина
на коју предлажете упућивање релативно мала и нема спајања слободних територија;
- четничка одлука за напад на вашу скободну територију прије наших заједничких активних
борбених дејстава у потпуности би усложила ситуацију, а посебно вама уколико би директно кренули на
вас.
У вези са напријед изњетим предлажемо да размислите и дате ваше сугестије на сљедећу основну
замисао и дјелове одлуке након чега ћемо вам послати одлуку у цјелини по којој треба убрзати припреме.
210
Границе коридора:
- љева граница: с. Поџепље (слободна територија Жепе) – с. Барице – Соколица – Изгорјеле стн.
– к. 631 – с. Помол – Брезова глава – с. Копривно – с. Рогач – Мратињско брдо – Превила (тт 560) – Н.
Касаба – с. Побуђаци – с. Скудрићи – с. Метаљка – с. Хајдаревићи – с. Рогосија – Нишава (тт 779) –
Потајник (тт 909) – с. Брњац – ријека Дрињача узводно до с. Селишко Поље – с. Михаиловићи – Борогово
(тт 923) - поток Бишина до Љешће – Велико брдо (тт 730)- (Ове објекте спојити линијом).
- десна граница: Брестовик (тт 1291) (територија Жепе) – извор Стублић – Крчевине (тт 806) –
с. Пале – с. Бјело Поље – Бучје – с. Слаповић – с. Сарачи – даље границом слободне територије
Сребренице до с. Борићи – с. Загони – с. Магашићи – с. Владушићи – Туште брдо (тт 664) – с. Оћеновићи
– с. Бањевићи – тт. Дрењак (тт 771) – Граина (тт 693) – с. Костјерево – с. Дрињача – љева обала Дрине до
тврђаве Кула Град Зворник – с . Марчићи (тт. 372) - с. Челопек – Перћини – с. Јардан – ријека Сапна
узводно до с . Врела Страна. (Ове објекте спојити линијом).
2. Начин извођења задатка: уз убацивање јачих снага у дубину простора коридора и офанзивним
дјеловањем са слободних простора ОГ-4 2. корпуса и ОГ-8 "Сребреница" ослободити привремено
запосједнути простор коридора на линијама како је дато у тачки један.
3. Ангажовање снага:
284. иб. лбр користити као цјелину за убацивање у дубину коридора на матичне просторе по
борбеним групама (батаљонског састава). Борбене групе по потреби ојачати из других бригада онолико
колико је минимално раелно да исте изврше постављени задатак и одрже се на терену до спајања са
осталим снагама.
а) БОРБЕНА ГРУПА БР. 1 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ВИ Одред "Каменица" са
ојачањем по одлуци Команданта ОГ-8. Групу из садашњег рејона убацити изабраним правцем у шири
рејон Веља Глава – Снагово, оријентирно у простор: с. Самари – тт 402 – с. Липље – тт 372 – Ђафин камен
(тт 531). (Ове тачке спојити линијом у неправилан круг).
Ову групу подјелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објакте како слиједи:
- ПРВА ПОДГРУПА - из рејона размјештаја креће се основним правцем: Ђафин камен (источне
падине) – к. 403 – с. Бајрићи – с. Ново Село – С. Шахмани и у мањим групама поседа објекте с. Шахмани
211
(источно према асфалтном путу), објекат Велико брдо (с/и од с. Ново Село) и објекат Власиње с/и од с.
Бајрићи.
Објекте би требало посјести и контролисати дати правац и објекте по могућности без борбе до
датог момента и сигнала. Са групом из реона с. Шахмани бити спреман за активна борбена дејства из
њеног рејона ка с. Ђевање на дати сигнал.
- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем с-Чамлије – Кула Град и
у мањим групама посједа објекте: Млађевац (источно према Дрини тт 524), тврђава Кула Град, тт 442,
сјеверни дио с. Марчићи.
И ове објекте по могућности посјести без борбе (избјегавати борбу до датог сигнала). Задатак
обезбједити коридор из правца Зворника.
- ЧЕТВРТА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Веља Глава (натпис
глава) – с. Хаџићи – с. Махићи – с. Д. Каменица и у мањим групама посједа објекет: Громилица (тт 619
сјеверне падине), тт 574 (западне падине) – с. Каменица (западно од џамије за један километар у захвату
пута ка с. Кунући), Ломино брдо тт 613 (југозападне падине ка р. Дрињача).
Групом из рејона Громилица бити спреман за напад на дати сигнал, групом из рејона тт 574 бити
спреман за напад на четнике у рејону с. Каменица Горња и садејством снагама 2. Корпуса на дати сиганл
групама из рејона с. Кунићи и Лемино брдо бити спреман за напад правецм: Ломино брдо – с. Поповићи –
с. Божићи – с. Папрача на четнике у с. Папрача и садејство са снагама 2. Корпуса на дати сигнал.
Обезједити се бочно из правца Калабаца.
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 1 у датом рејону размјештаја развити нужно и могуће командно
место, организовати везу са ОГ-8 и подгрупама, основну и могућу санитетску станицу, потребан и нужан
логистички дио и једну групу бораца (око 10 – 15 људи) за непосредну заштиту и потребну интеренцију на
угроженим правцима подгрупа. Ову групу обучити на минобацачима свих врста када се отвори коридор
могућ је дотур минобацача и мина.
212
Ова група по нашем мишљењу требала би да броји од 350 до 400 људи рачунајући да групе које
посједају објекте (према важности и величини објекта у задатку) треба да броје од 15 до 40 људи.
б) БОРБЕНА ГРУПА БР.2 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши ОДРЕД "ЦЕРСКА" са ојачањима по
одлуци Команданта ОГ-8).
Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцем у шири рејон Рашево
орјентирно у простор на сјеверу рејон Рашево – р. Дрињача, западно Урлић, Роваси, с. Чехајићи (тт 532)
на сјевер до р. Дринајче. (Ове тачке спојити линијом у неправилни круг).
Групу број 2 подијелити у четири подгрупе и упутити правцима и посјести објекте како сљеди:
- ПРВА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја креће се основним правцем Рашево – између села
Љешањ и Миљановићи – Мијатово брдо и у мањим подгрупама посједа објекте: с. Костјерево југоисточно
од села ка р. Дрињача, Мијатово брдо (источне падине ка с. Дрињача), с. Мијатовићи (југоисточно за 1 км
коса ка с. Д. Ђевање).
Објекте посјести по могућности без контакта и борбе до датог момента и сигнала. Са групама из
рејона с. Костјерево и Мијатово брдо бити спреман за напад на четнике у с. Ђевање на дати сигнал.
Задатак: обзебједити коридор и спрјечити интервенцију четника са праваца Дрињача и с. Ђевање.
Објекте посјести прикривено и без ступања у борбу до датог времена и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор и сријечити интервенцију четника из правца с. Корјен и с. Садићи Горњи.
Објекте посјести по моућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и спрјечити
интеревнцију из праваца: с. Неђеллиште и с. Буљевићи.
Објекте посјести по могућности без борбе и откривања. Задатак: обезбједити коридор и спрјечити
интевенцију четника из правца с. Рашковичи и с. Вукшићи.
213
У рејону размјештаја (убацивања) имати посебну јачу подгрупу за напад у датом моменту и на
сигнал са задатком: из рејона Рашева основним правцем. С. Јовановићи – с. Миљановићи напасти четнике
у с. Лијешањ и преко пл. Гркиња у
с. Ђевање.
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 2 у рејону размјештаја развити и друге елементе као што је дато за
БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
ц) БОРБЕНА ГРУПА бр. 3 . састава – дио 284. иб. лбр. (бивша 114. бр "КОЊЕВИЋ ПОЉЕ" са
ојачањима по одлуци К-данта ОГ-8).
Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у два рејона, и то:
Први рејон - сјевероосточно од Коњевић Поља на простор: јужне падине објекта Градина (тт 693)
– с. Халуге – с. Хручићи – тт 665.
Групу бр. 3 подјелити у пет подгрупа и упутити правцима и посјести објекте како сљеди:
- ДРУГА ПОДГРУПА – из првог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте: Дрењак (тт
771) сјеверне падине, Градина (тт 693) сјевероисточне падине и објекат Кушлат источно за један
километар.
Објекте посјести по могућности без контакта и борби до датог момента и сигнала. Задатак:
обезбједити коридор на тој линији и спрјечити интервенцију четника из правца с. Дрињача и с. Сопотник.
У датом моменту ова подгрупа напада четнике у с. Дрињача заједно са БОРБЕНОМ ГРУПОМ бр.
2 (њеним дјеловима у рејону Мијатово брдо).
- ТРЕЋА ПОДГРУПА – из другог рејона размјештаја у мањим групама посједа објекте: с. Свилиле
(западне падине), Лођак (југозападне падине). Објекте посјести без контакта и борби до датог момента и
сигнала. Задатак: обезбједити коридор у свим рејонима и спрјечити интервенцију четника из рејона Н.
214
Касабе, а затим са ПЕТОМ ПОДГРУПОМ напада и уништава четнике у рејону Нова Касаба исту ослобађа
на дати сигнал и у даљем спречава интервенцију четника из правца с. Милићи.
- ПЕТА ПОДГРУПА – размјешта се у други рејон размјештаја у спремности на дати сигнал напада
четнике у рејоу Н. Касаба.
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 3 у другом рејону размјетаја развити и друге елементе како је то
дато за БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
д) БОРБЕНА ГРУПА бр. 4 – састава – дио 284. иб. лбр (бивши БАТАЉОН "ГЛОГОВА" са
ојачањима по одлуци К.данта ОГ-8).
Групу из садашњег рејона по дјеловима убацити изабраним правцима у шири рејон Глогова на
простор: с. Аџићи – с. Радељевац. Групу бр. 4 подјелити у три подгрупе и упутити правцима и посјести
објекте како слиједи:
- ДРУГА ПОДГРУПА – из рејона размјештаја посједа објекат Тусто брдо (тт 664) са сјеверне,
сјевероисточне и сјеверозападне стране. Објекат посјести без контакта и ступања у борбу до датог момента
и сигнала. Задатак: обезбједити коридор на овој линији и спријечити интервенцију четника из правца с.
Полом и објекта Бандера (тт 682).
На нивоу БОРБЕНЕ ГРУПЕ бр. 4 у рејону размјештаја развити и друге елементе како је то дато за
БОРБЕНУ ГРУПУ бр. 1.
215
3.2. Остале снаге ОГ-8 "Сребреница"
1. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора с. Бљечева (као основице)
организовати и извести напад правцем: с- Бљечева – с. Блажијевићи – тт 532 - с. Радукићи - с. Магашићи и
уништити четнике у рејону с. Магашићи и на правцу напада. Организовати садејство са убаченим групама.
2. Јачим снагама (по вашој одлуци) са слободних простора с. Јаглићи. С. Шушњари, Којшина (тт
516) организовати и извести напад општим правцем с. Јаглићи – Лупоглав (тт 675) – Равна Гора – с.
Ђермани, а затим продужити напад у три правца:
3. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора између с. Пољанци и с.
Шушњари основним правцем: Равни Буљим (тт 820) – с. Јасиковица – с. Брежани – с. Липеновићи напасти
четнике, разбити их на правцу напода и уништити у рејону с. Липеновићи.
4. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије с. Буковица –
Лупоглав (тт 816) основним правцима: с. Буковица – с. Крунићи – с. Копривно – с. Павловићи и Лупоглав
– Лисина – с. Кострача – с. Јеремићи – Рогач, разбити четнике на правцима напада и уништити их у
рејонима с. Копривно, с. Јеремићи, Рогач гдје успоставити линију одбране и обезбједити коридор.
5. Одређеном јачином снага (по вашој одлуци) са слободних простора са линије: Осоје (тт 581) - с.
Подгај, основним правцем: с. Подгај – с. Бешићи – В. Градина (тт 650) – Рупово Брдо, са задатком: разбити
четнике на правцу напада и уништити их у рејону с. Рупово Брдо. Садејствује дио снага Жепе из рејона с.
Подравно.
Снаге које држе линију од с. Подгај преко с. Жедањско до с. Подосоје под борбом измјестити на
нову линију с. Лимићи – с. Полом – с. Гај – тт 831 – Равна Гора.
216
У рејону Равна Гора на потоку Стедрић успоставити садејство са снагама Жепе.
6. Снаге које држе линију од с. Ковачице – преко Виогора преко с. Староглавице до с. Подосоје
измјестити под борбом на нову линију: с. Ковачице – с. Сарачи – с. Бучје – с. Бјело Поље. Посјести
одговарајуће објекте, утврдити, запријечити и на тој линији обезбједити коридор. У рејону саставака
потока Дол и Змајевац организиовати садејство са снагама Жепе.
8. Садашњу линију од с. Ковачице преко с. Рајне, с. Вукосављевићи, објекта Кварац, Заник (тт
831); Чауш (тт 773) до с. Борићи додатно утврдити и запријечити продор четника са праваца: с. Јадар
(јужно од Сребренице), Љубовије преко Градине и Братунца ка с. Борићи.
10. У ширем рејону Јеловци имати у резерви јаче снаге за интервенцију на угроженим правцима и
угроженом рејонима.
ЗАМЈЕНИК КОМАНДАНТА
бригадни генерал
Енвер Хаџихасановић
Напомена: у овој основној замисли дати су задаци снага Жепе и снага 2. корпуса (ОГ-6
"Живинице", ОГ-4 "Калесија") и Муслиманске подринске бригаде).
217
"момента и сигнала", обезбјеђење коридора, спречавање интервенције снага Дринског
корпуса и напад на – "разбити и уништити" на правцима напада - "четнике" у местима
лоцирања снага Дринског корпуса, те заузимање места као што су напр. Нова Касаба,
Милићи, Магашићи итд.), уз убацивање 1.200 до 1.300 људи на територију коју бране
Зворничка, Бирћанска, Милићка и Братуначка бригада Дринског корпуса, планирани
циљ указује на то да се планирају офанзивна дејства из "демилитаризоване " зоне, не
спомињући ни једном речју чињеницу да се ту налазе и снаге УНПРОФОР-а, које су
дужне да спрече овакве активности.
Дакле, још тада, осам месеци пре догађаја у и око Сребренице у јулу 1995. године,
планира се напуштање Сребренице заједно са народом и пробој из окружења.
414
Команда 28. дивизије, Акт Стр. пов. број 13-05-93 од 24.06.1995. године
218
Командант Главног штаба Армије Босне и Херцеговине генерал Расим Делић је
јуна 1995. године написао наредбу 28. пешадијској дивизији, којом наређује да отпочне
са извођењем офанзивних дејстава према војсци и становништву у Републици Српској
ради подршке у деблокади Сарајева. У складу са овом наредбом, начелник штаба 2.
корпуса је наредио Команди 28. Дивизије да изврши "све припреме за извођење
офанзивних борбених дејстава у циљу ослобађања територије Републике Босне и
Херцеговине, развлачења и наношења гибитака А/С (армија Срба), чиме садејствовати
снагама Армије Републике Босне и Херцеговине које изводе борбена дејства у
северозападном рејону Сарајева415". У складу са овом наредбом 26.06.1995. године
Зулфо Турсуновић, командант 283. лаке пешадијске бригаде напао је српско село
Вишњицу, удаљено пет километара од границе заштићене зоне и убио једног војника
Војске Републике Српске, ранио три српска цивила и запалио 5-6 стамбених објеката.
415
Акт стр. пов. бр. 1/825-84 од 17.06.1995. године
416
Обавештајна управа - Сарајево, акт бр. 1/825-1147 од 13.07.1995. године
417
У марту 1994. године је генерал Бернар Жанвије, командант снага УН у Босни, обавестио генералног
секретара УН Кофија Анана да је аеродром у Високом, који је изградио Хасан Ченгић уз иранску помоћ,
пуштен у рад и да на њега слећу нелегално пошиљке оружја. Наизглед непотребан аеродром, са пистом
219
КАРТА 61 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ АВИОНИМА
КАРТА 62 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ХЕЛИКОПТЕРИМА
КАРТА 63 - ПРЕВОЗ ОРУЖЈА И ВОЈНЕ ОПРЕМЕ ЗА АРМИЈУ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ КОПНЕНИМ ПУТЕМ ИЗ ПРАВЦА СПЛИТА
КАРТА 64 - ПАКОВАЊЕ МУНИЦИЈЕ И ОРУЖЈА У АМБАЛАЖУ
ПРЕХРАМБЕНИХ АРТИКАЛА И УБАЦИВАЊЕ У КАМИОНЕ УНХЦР ЗА БИХАЋ
дугачком километар и по био је довршен крајем 1994. године. Канадски припадници мировних снага навели
су да су летови за Високо амерички.
(Улога Босне у глобалном џихаду, Политика – фељтон према
књизи Џона Р. Шиндлера "Несвети терор", 8. мај 2009.
418
Детаљан опис догађаја око пада Сребренице дат је у акту кога су Одјелење службе безбјед ности 2.
Корпуса А Р БиХ и Сектор СДБ Тузла 28.08.1995. године упутили Генералштабу А Р БиХ и Управи
безбједности; Генералштаб Армије Р БиХ, Војни разлози пад Сребренице у јулу 1995. године, стр. пов. бр.
1/1-941, 30. јул 1995.
419
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17.
220
односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије; (2)
Халиловић је наредио Бошњацима у Сребреници да не предају корисно оружје и
муницију...". Сам Халиловић каже: "Вратио сам се у штаб и послао наређење у
Сребреницу и Жепу да не смију ниједан комад оружја предати, нити иједан читав метак.
Након свега, отишао сам код Изетбеговића и добио ријетко признање за успјех: Нисам
знао да имаш дипломатског квалитета "420. Тако командант Главног штаба Армије Босне
и Херцеговине, уз сагласност Врховне команде и Председника Босне и Хереговине,
шаље наређење како да се изигра потписани споразум. Истовремено, начелник Штаба
Војске Републике Српске генерал - потпуковник Манојло Миловановић, истог дана када
је споразум потписан, наређује команданту Дринског корпуса у којем прецизно
регулише да се потписани споразум испоштује.421
Овај поступак два официра јасно говори о односу зараћених страна у току целог
рата према споразумима, па чак када су ти споразуми потписани уз присуство
Уједињених нација.
420
Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр. 129.
421
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17.
422
Стр. пов. бр. 69/94. од 07.03.1994. године
221
*Штаб врховне команде 1. јуна 1993. године упућује наредбу423 у Сребреницу са
захтевом јединицама са тог подручја да помогну операције које изводе муслиманске
снаге на подручју Горажда: "... Штаб Врховне коамдне предузима мјере да се помогне
браниоцима Горажда онолико колико је у овом тренутку могуће. Цијенимо да би било
веома корисно у границама могућности Сребренице да се прикупе најхрабрији и
најспремнији добровољци, организују у јединицу под командом најбољих командира и
најбољег команданта и крену у правцу окупиране територије општине Рогатица и на
просторима развију борбена дејства у непријатељској позадини... Имајте на уму да су
браноци регије Горажда учинили колико су могли у помагању ваше борбе. Сад је
тренутак да им се одужите". Конкретизација претходног захтева учињена је наређењима
Штаба врховне команде од 4. јуна 1993. и 7. јуна 1993. године424 у којима се разрађује
начин спајања јединица из Сребренице и Жепе и остваривање садејства са јединицама из
Горажда.
423
Штаб врховне команде, стр. пов. бр. 02/699-2, 01. јун 1993. године.
424
Шта врховне команде, Наредбе стр. пов. бр. 02/707-1 од 4. јуна 1993. године и стр, пов. бр. 02/699-2 од 7.
јуна 1993. године.
425
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 19
426
Исто
222
"Одмах извршите извиђање линија слободних територија:
Џевање – лијеву обалу Дрине до ушћа Дрињаче – Паљевићи – Дрењак – тт. 665 –
Г. Брана – Крушик – с. Мратињу – Мартињско брдо – Јасиковача: даље – с. Каменица –
тт. 560 Превила – С. Свиљевићи – Оџак до Нове Касабе.
Штаб Врховне команде Р БиХ, стр. пов. бр. 01/КЗ-4954/94, 04.10.1994. год.
428
Исто.
429
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
430
Исто
223
* Командант 8. оперативне групе "Сребреница" извештава команданта 2. корпуса
и начелника Штаба Армије Босне и Херцеговине 1.11.1994. године да није могао да
изврши добијени задатак - да пошаље групу бораца ка Кладњу да преузму материјално-
техничка средства и наоружање послано из Тузле за Сребреницу. Јасно је да је између
Тузле и Сребренице била уходана организација илегалног дотура оружја и да се то
радило без страха од УНПРОФОР-а. Јасно је да су наређења за ове поступке стизала од
Команде 2. корпуса и Штаба Армије Босне и Херцеговине431.
* У борбеном извештају 285. источнобосанске лаке бригаде 28. јуна 1995. године
извештава се 28. дивизија да је бригада убацила девет диверзантских група ради
431
Исто
432
Исто
433
Исто, стр. 20
434
Дневни извјештај, Команда 28. дивизије – Одсјек безбједности, стр. пов. бр. 13-05-93, 24.06.1995. године;
Команда 28. дивизије, Оперативни извјештај, стр. пов. бр. 04-114/95, 30. јун 1995. године.
224
извођења диверзија у позадини Војске Републике Српске, а командант се "хвали" да је у
тим акцијама убијено 40 "четника". Било је то у време када је требало стриктно
поштовати режим заштићене зоне435.
435
Исто.
436
Команда 28. дивизије, стр. пов. број 04-11/95, 30.06.1995. године, оперативно вријеме 17.00 сати.
437
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 04/1-105-603, 08.07.1995. године.
225
Постоји низ докумената којима располаже Војска Републике Српске који указују
да је муслиманска страна потпуно игнорисала режим заштићене зоне у Сребреници и да
је из те зоне на територију под контролом Војске Републике Српске предузимала војне
акције наносећи јој озбиљне губитке. Тако:
438
Исто.
439
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
440
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 19.
441
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3.
226
бригада442 (Горажде 14.06.1995. године) и постављањем заседа у дубини територије под
контролом Војске Републике Српске, далеко изван заштићене зоне.
Карта 17.
ПУТ СРЕБРЕНИЦА – ЖЕПА КРОЗ МЕЂУПРОСТОР КОЈИ НИЈЕ ПРИПАДАО НИ
ЈЕДНОЈ ЕНКЛАВИ, ПРОСТОР КОГА НИЈЕ КОНТРОЛИСАЛА ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ
442
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 17, стр. 21.
443
Команда Дринског корпуса – обавештајно оделење, стр. пов. бр. 17/608, 20.05.1995. године.
444
Команда РВ и ПВО, Стр. пов. број 08/896-л од 7.02.1995
227
СРПСКЕ И КОЈИ ЈЕ КОРИСТИО ЗА СНАБДЕВАЊЕ ОРУЖЈЕМ И ОПРЕМОМ СНАГА
У СРЕБРЕНИЦИ
445
Обавештење и расподјела ТМС, Штаб армије, број 1-11/224.1, 07.02.1995. године; Одговор на акт, Штаб
армије, број 1-1/262, 13.02.1995. године; Штаб армије, број 20.02.1995. године, број 1-1/289-1; Наређење,
Штаб армије, број 1-1/288.1, 20.02.1995. године; Извештај о примљеним МТС, Команда 8. ОГ "Сребреница",
број 01-38/95, 17.02.1995. године; Спецификација потребних дијелова и алата, Команда 8. ОГ "Сребреница",
број 07-01/95, 21.02.1995. године; Извјештај о примљеним материјалним средствима, Команда8.ОГ
"Сребреница, стр. пов. број 01-45/95, 22.02.1995. године; Извештај о примљеним МТС, Команда 8. ОГ
"Сребреница", стр. пов. број 01-48/95, 25.02.1995. године; Требовање МТС за потребе АРЈ ПВО, Команда
28.дивизије, стр. пов. бр. 02/10-002/4, 24.04.1995. године; Извјештај о пристиглим материјалним средствима,
Команда 28. дивизије, 27.04.1995. године.
446
Команда 8. ОГ "Сребреница", стр. пов. бр. 130-00-01/94, 01.09.1994. године; Команда 2. корпуса, стр. пов.
бр 02/1-1517/3, 03.09.1994. године.
447
Убојна борбена средства и материјално-Техничка средства.
448
Генералштаб Армије Р БиХ – Штаб Армије, број 1.1/В-169, 28.05.1996. године.
228
средстава везе" наводећи да "толико средстава није добило Горажде, а са далеко мање
средстава бранило се Сарајево 1992. и 1993. године".449
Извештај о дотуру УБС И МТС у енклаве Сребреница и Жепа команданту Генералштаба армије Р БиХ
доставио је Штаб армије актом број 1-1/В-169 од 28.05.1996. године
229
Због овакве ситуације многи су напуштали или су покушавали да напусте
Сребреницу. Помоћник команданта 28. дивизије Копнене војске за безбједност
обавештава Команду 285. истопнобосанске лаке пешадијске бригаде: "у последње вијеме
су учестала илегална напуштања зоне одговорности 28. дивизије према Лука-Слап и
одласци у Србију, Црну Гору и Македонију. С обзиром да се преласци врше у зони
одговорности 285. бригаде, као и начин на који се врше, постоју сумња да су преласци
организовани и да се врше у сарадњи са непријатељском страном".450
450
Орган безбједности Команде 8. ОГ "Сребреница", стр. пов. број 13-05-12, 30.01.1995. године.
451
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 02/1-670/4, 28.06.1995. године.
452
Прелазно општнско вијеће, Сребреница, број 01-92/95, 21.02.95. год.
230
"Када је ријеч о Насеру Орићу он је предложио да дође заједно са политичком
делегацијом Сребренице да се у ТПК разјасне контарверзне инфорамције у Сребреници.
Требао се вратити хеликоптером 07. маја 1995. године, али је замолио да остане и
да иде у другој групи у којој су били и слушаоци Резервне официрске школе. Као што
сам већ рекао хеликоптер је 07. маја срушен.
Послије удеса, и поред наређења, није хтио – смио да иде пјешке у Сребреницу
тражећи за то, не обични, него борбени хеликоптер што се није могло обезбједити јер их
ми ни данас немамо".453
Као што се види, ради се о руководећим људима органа власти, војске и полиције
у Сребреници.
453
Генералштаб армије Р БиХ, стр. пов. број 1/1-941, 30.07.1996. године.
454
Број 1863, 10.10.1995. године.
231
људи.Додуше, слабо наоружаих, али свака пушка убија, макар била и стара М-48. Ту
безнедносну, заштићену зону, Изетбеговић је непрестано снабдевао оружјем, а његова
војска је Орићу и наређивала акције према Србима, чиме је намерно подстицано дејство
Срба. (При том се Орић хвалио канадском колеги Силеру из "Торонтио сана" видео -
снимцима одсечених српских глава приликом тих диверзантских излета на српску
територију.)455
455
Зоран Петровић Пироћанац, Две године после Сребренице, НИН, 14.јула 1997. године.
232
ХУМАНИТАРНА ДИСКРИМИНАЦИЈА
До промена у понашању и мањег отпора српског становниства у Братунцу дошло је онда кад је на
међународним конференцијама о миру у Босни и Херцеговини почео толерантнији однос западних
представника према вођама српског народа и српске државе. То је омогућило да се хуманитарни конвоји
лакше провлаче до Сребренице и осталих муслиманских "енклава". У исто време, на пролеће 1993. године,
почела је и евакуација муслиманског цивилног становништва из Сребренице у Тузлу. Процењује се да је
тада, у осам конвоја, колико су муслимани дозволили, ово подручје напустило око 12.000 жена, деце и
стараца.
Од тада, током целе 1993., преко српске територије су свакодневно муслиманима стизале колоне
камиона и шлепера са стотинама и хиљадама тона робе. Увидом у документацију, доставне листе,
отпремнице и спецификације робе која се официјелно доставља Сребреници кроз Братунац, само за
раздобље април-август 1993. године, утврђено је да је муслиманима испоручено око 82, а Србима свега око
14 килограма прехрамбених и осталих производа - по становнику.
233
Сребреници, Горажду, Жепи и Сарајеву. Поред војне опреме, муниције и оружја, САД и државе западне
Европе које су ангажоване у овим ваздушним активностима, муслиманима достављају и знатне количине
животних намирница и осталих свакодневних потреба, што, такође, треба додати већ исказаној количини
од 82 килограма по становнику.
Друго, да то становниство располаже резервама- што властите, што опљачкане хране- већим од
стандарда које заговара ФАО за земље у развоју. (Муслимани су за својих 30.000 становника имали око
17.000 говеда, са дневном производњом млека од око 100.000 литара, а то значи и довољном производњом:
сира, кајмака, маслаца; потом око 32.000 оваца и њихове млечне производе, 70.000 одрасле живине.) За
разлику од њих Срби су били ти који једва успевају да се некако прехране. (За 20.000 становника имали су
свега 4000 говеда, 6000 оваца, 3000 свиња и 24.000 одрасле живине.)
Треће, ни на једној страни није забележена смрт од глади. Да је до тога дошло на муслиманској
страни, њихови заштитници би алармирали цео свет и све светске политичке, хуманитарне, војне и
дипломатске службе. (Да се на српској страни тако нешто догодило, ни хуманитарне организације, ни неко
други се на то не би ни осврнуо.)
Оно сто највише иритира је безобзирност према деци. На територији ове четири општине нашло
се око 750 деце без једног или оба родитеља и деце која су се ту затекла у избеглиштву. У сваком случају
реч је о деци која су социјално угрожена и незбринута. О школама, дечјим вртићима или јаслицама,
установама које би колико-толико могле да помогну, није се могло ни говорити при сталном гранатирању
и артиљеријским нападима са муслиманске стране.
234
Српској деци је за све то време био угрожен физички опстанак не само од муслиманских мина и
граната, вец и од недостатка хране, медицинске заштите, а уз то и интересовања међународних
институција, Црвеног крста, Комесаријата за избеглице, неких лекара и фармацеута без граница,
УНПРОФОР-а, и многих других који се у свету представљају као добротвори и заштитници угроженог
становништва Босне и Херцеговине.456
456
457
Мустафић Ибран, Поточари, Сребреница. Посланик у Скупстини Босне и Херцеговине, предводник већине
акција усмерених против Срба, члан Опстинског одбора СДА и организатор многих сукоба на верској основи.
Организовао набавку оружја и наоружавање чланова Странке демократске акције и сребреничких муслимана.
458
Оделење безбједности Команде 2. корпуса, стр, пов. бр. 06-05-97/95, 09.04.1995. године.
459
Команда 8. ОГ "Сребреница", Седмични опративни извјештај, број 130-24-1/94, 19.03.1994. године.
460
Команда 8.ОГ "Сребреница", број 130-01-82/94, 23.03.1994. године.
235
У "Процјени политичко безбједносне ситуације на подручју демилитаризоване
зоне Сребреница"461, коју је Председништво општине Сребреница упутило
Председништву, Влади и Министарству унутрашњих послова Републике Босне и
Херцеговине, као и служби државне безбедности, централи Странке демократске акције
Сарајево и Влади Тузланског кантона462, стоји:
"...Обзиром да на власт нису дошли они који су издали овај народ (Ефендић
Хамед, бивши Предсједник странке СДА, Мустафић Ибран, бивши Предсједник
Извршног одбора општине Сребреница и Салиховић Хамед, бивши Начелник Станице
јавне безбједности Сребреница) почиње борба за 'повратак на функције'. Именовани
стварају фракционашко крило у странци СДА па им број одборника и прилази јер себе
види као њих па се сврстао у ону групу која ништа није урадила за овај народ. Почиње
њихова кампања на војне и цивилне структуре не бирајући средства. На војску нападају
да се није требала ни борити, да је народ џаба изгинуо те да је војска све уништила итд.
Крњи углед Насера Орића Команданта '8.ОГ' говорећи да је лопов, силеџија, да продаје
хуманитарну помоћ и др, да би изгубио углед пред војском.
461
Број 01-265/95, 26.04.1995. године. Са потписом предсједника председништва Османа Суљића.
462
Сличну информацију о опозиву из старанке ове тројице упутио је Извршни одбор Странке демократске
акције – огранак Сребреница Централи Странке демократске акције Тузла (број 08-05/04, 03.05.1994. год)
наводећи: "Након одлуке Извршног одбора претходно наведена господа не уважавајући ту одлуку иде на
окупљање народа и писање разних летака, гдје врше планирање неистине на рачун оружаних снага и
тренутних власти општине Сребреница... Претходно наведени ради својих болесних амбиција и личних
интереса у стању су на овим просторима, завадити народ, војску и власти општине Сребреница, што би у
сваком случају могло имати нежељене последице... а обзиром на чињеницу да у Тузли постоје неки људи из
странке који их штите бојимо се да ти исти људи због неупућености у суштину проблема, уистину не почну
подржавати претходно наведене... "
Учинило је то и Председништво општине Сребреница упутивши "Информацију радне групе о малверзацијама
дијела челника огранка СДА за Сребреницу и руководства општине Сребреница (број 70/94 од 12.03.1994.
године) Команди 2. корпуса, Влади Републике БиХ, СДА Републике БиХ и Предсједништву Р БиХ (на руке
госп. Алији Изетбеговићу).
Предсједништво општине Сребреница је од Скупштине Репулике Босне и Херцеговине тражило разрешење
дужности посланика у Скупштини Босне и Херцеговине и одузамање имунитета за Ибрана Мусафића (број
01-88/94 од 21.03.1994. године).
236
пријављивао. Ова група успјева увучи у своје игре и Команданта 283. ИБлбр463
Салихивић Хусу који пише писмо Предсједнику Републике Босне и Херцеговине Алији
Изетбеговићу да је његов командант Насер Орић криминалац, те да се у штабу све
покраде.
463
Источнобосанска лака бригада.
464
Првог марта, Орић је од свог команданта из Тузле примио поруку којом му наређује да одмах напусти
енклаву и да на удаљеном снежном врху сачека хеликоптер који ће га превести до штаба. Насер Орић чекао је
више од месец дана. Није знао како да протумачи ово наређење армије. До краја априла, он и још седамнаест
виших официра били су евакуисани из Сребренице, наводно због допунске обуке. Генерал Мустафа
Хајрулафовић , један од шефова војне контраобаве штајне службе, рекао је да су Орић и његови официри
позвани у штаб зато што су знали за предстојећу српску офанзиву. "Морали смо се припремити за евакуацију
становништва. Уствари су били позвани ради инструкција".Али, то је било варка. Орићу и његовим
237
сам ја покушао све да се екипе врате пјешке али незанм докле ће да се Хакији пропушта
кроз прсте и да из сјене ради шта хоће, докле ће он да пушта припаднике Министарсрва
унутрашњих послова са одобренејм да иду у Тузлу а сиротиња да испашта и да се опет
ломи све по нашим леђима".465
"У оцјени ових података треба имати присутним да у овим заштићеним зонама
УН-а дужи временски период није било борбених дејстава, што је засигурно утицало на
опуштање припадника тамошњих јединица. Како је рат одмицао и у условима тоталне
изолације, функционисање цивилних органа власти је све више слабило, тако да је све
чешће долазило и до нарушавања међусобних односа и сукоба ових органа са командама
јединица Армије. У таквим условима живота профитерство и сви облици криминала су
све више узимали маха, у чему су учествовали и поједини носиоци функција у цивилним
и војним органима. Агресор је помно пратио овакво стање466 и преко шверцерских
канала га подстицао и усмјеравао. Уз то агресор је снажном пропагандом континуирано
пласирао тезу за 'несметано напуштање' ових заштићених зона, што је такође, уз
напријед наведено утицало на једну општу дезоргнизацију живота и морал војника.
официрима - изузев његовог заменика Рамиза Бећиревића – забрањено је да се икада врате у Сребреницу.
После тога, Орић је Бечиревицћ видео тек после пада енклаве када се предводећи више стотина војника из
Тузле пробијао кроз српске линије у сусрет хиљадама оних који су успели да побегну из Сребренице.
465
Документ обележен са 3Х5Ј750.ТXТ.
466
То је сасвим нормално у ратном стању. Чине то све зараћене стране, па се због тога и предузимају
протвмере, а зашто нису или јесу предузумане у Сребренци јасно се види из наведених околности у овој
процени.
238
Стање безбједности у зони одговорности 28. дивизије, уочи офанзиве четника,
било је веома нарушено, посебно у самој Сребреници, а с теденцијом даљег
усложавања. Један од главних узрока таквог стања били су озбиљно нарушени односи на
релацији општинске политичке структуре – Команда 28. дивизије – СЈБ Сребреница.
Нарочито је био изражен дуго присутан сукоб ставова које је, с једне стране заступао
Хакија Мехољић, начелник СЈБ Сребреница и, с друге стране, Насер Орић, а на основу
чега је дошло до подјеле одговорних људи из војног и политичког руководства
Сребренице.
239
Несигурност и забринутост људи негативно се одражавала на рад свих субјеката
који су организовали живот, рад и одбрану слободних простора Сребренице. Од тада,
под притиском појединих лица из војног руководства, суд и војно тужилаштво у
Сребреници практично не функционишу, а међу припадницима СЈБ је завладао страх и
несигурност у обављању послова на отркивању извршилаца кривичних дјела.
467
О овом догађају Команда 28. дивизије је известила Команду 2. корпуса својом актом стр. пов. бр. 04-21/95
од 05.04.95. год. Иако је због овог случаја дошло до страјка 15 дана свих запослених у Основном суду у
Сребреници у знак протеста, као и покретања кривичне пријаве против Голића од Центра службе
безбедности из Тузле, покушава се оправдати овај поступак чињеницом "да се ради о изузетном борцу који је
дао огроман допринос оружаној борби, али стоји та да исти у пијаном стању је склон чињењу кривичних дјела
најтеже природе".
468
Обавештајно оделење Команде Дринског корпуса је обавештајним радом дошло до података да је "дана
21.04.1995. године Насер Орић заједно са Голић Ејубом…, као и још неколико сарадника… отишао
240
У другој половини 1992. године Валид Шабић (по доласку у Тузлу постављен на
дужност у Команди 2. корпуса), близак пријатељ Насера Орића, подстиче сукоб између
Орића и Ризвановић Нурифа, тада команданта Дринске дивизије. Под оптужбом да је
сарадник КОС-а, да је продао Церску и Каменицу и да намјерава побјећи у Тузлу, Насер
Орић и Зулфо Турсуновић хапсе Ризвановића са још 30 њему блсиких војника. Три дана
касније "пријеки суд", у присуству 1.000 мјештана у Коњевич Пољу, Ризвановића
проглашава кривим, након чега га Турсуновић, у пратњи 30 војника, одводи према
Сребреници, где је стријељан469. Одмах затим на дужност команданта постављен је
Орић.
хеликоптером за Тузлу, да би их дана 24.04.1995. године у Сарајеву примио Алија Изетбеговић.Том приликом
Изетбеговић је Голићу рекао да ће, након завршетка рата одговарати за убитства која је починио у
Сребреници, али и да ће му иста бити и опроштена ако се до краја рата искаже као добар борац, чиме га је
амнестирао од истражног поступка који је ових дана требало да се против Голића води у Тузли. Такође се
истом приликом обратио и Насеру Орићу за којег, како му је рекао, располаже великим бројем притужби због
његових криминалних радњи".
(Обавештајно оделење, стр. пов. бр. 17/631, 25.05.1995. године).
469
Заробљени припадник 28. дивизије војник Салиховић Сеад је на информативном разговору изјавио да се
"наводно прича да је Турсуновић из заседе крајем 1992. године убио Нурифа Ризванивића"и да у Сребреници
"Зулфо важи за преког човека, оданог Н. Орићу", као и д се "тајно међу народом у Сребреници прича да је
Турсуновић задужен за извршење убитстава виђенијих и школованијих муслимана који се не слажу с Н.
Орићем"..
Нуриф Ризвановић, бивши официр ЈНА, као немачки обавештајац осуђен са групом сарадника на седам
година затвора. После издржене казне основао приватну детективску агенцију "Лауфер"у Новом Месту
(Словенија). Пред почетак оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, као председник Муслиманског
националног вијећа, набављао оружје и снабдевао муслимане у сребреничком крају. Из Тузле дошао са
групом бораца у село Глогову, општина Братунац. (Миливо је Иванишевић, Лична карта Сребренице).
241
Овакав однос према борбеним задацима омогућавао је четницима да на том
подручју изврше више ликвидација и заробљавања локалног становништва. Систем везе
између главне команде и команди бригада скоро уопште није функционисао, а средства
везе су злоупотребљавана и углавном користила за свађе и препирке са четницима. У
својим изјавама борци из Сребренице истичу да, и поред свега овога, као и пад дијелова
линија одбране у том периоду, Орић и Команда подчињених јединица нису предузимале
потребне мјере на устројавању јединица и органи зовању боље одбране овог подручја.
Коментар овом није потребан, закључци о ситуацији у Сребреници су јасни и јасно је да свако оптуживање
470
242
"Проблем одласка припадника Армије Р БиХ и цивилних лица из заштићених
зона Сребренице и Жепе у правцима Тузле, Кладња и Србије присутан је од првих дана
демилитаризације ових простора. У цијелом том периоду војна и цивилна власт у
Сребреници предузимали су низ мјера за спрјечавање ових одлазака али све мјере нису
дале веће резултате у пракси.471 Разлог овом је тај да се ти одласци планирају у оквиру
мањих група које организацију врше и тешко их је оперативним радом разобличавати.
Међутим у љетним мјесецима као да неки непознат талас једноставно прође кроз
народ и на једном се створи еуфорија да је најбоље рјешење кренути према Тузли због
чега се цијели простор буквално заталаса и велика вечина народа је тада спремна за
полазак: Такав случај се дешава управо ових дана. Наредбом команданта 28. дивизије
КоВ стр. пов. бр. 01-57/95 од 27.05.1995. године забрањено је свако кретање појединаца и
група становништва , нарочито војника, између енклава Сребренице и Жепе без
претходно издатих одобрења к-де јединица за припаднике ОС са чиме се треба сагласити
к-да дивизије.
По истој наредби к-де свих јединица у з/о дивизије су дужне радом обавјештајних
и органа службе војне безбједности прикупљати податке о свим лицима која немјеравају
напустити заштићену зону ради одласка на друге слободне просторе Р БиХ или у правцу
Србије и оперативним радом спријечити у покушају. Поменути органи команди војних
јединица обавезни су измјењивати информације са СЈБ и са њима остварити
најуспешнију сарадњу ради веће ефикасности у свом раду.
Немогуће је навести више стотина докумената команди појединих бригада у 28. дивизије у којима се
471
243
Поред поменуте наредбе к-дант 28. дивизије КоВ издао је и Наређење стр. пов.
број 01-114/95 од 17.06.1995. године обавезавши команду 285. Иблбр да оперативним
радом службе војне безбједности и обавјештајних органа њене к-де, предузму све
неопходне оперативне мјере и у сарадњи са СЈБ Жепа разоружа сва војна и цивилна луца
која се са оружјем затекну на просторима Жепе без одговарајучих одобрења
предпостављених команди, таква лица лише слободе, а иста ће бити враћена под
пратњом у Сребреницу ради предузимања одговарајућих репресивних мјера.
Нажалост и поред свих мјера које предузимамо одређен број мањих група успије
се извучи између наших и агресорских редова и напустити заштићену зону. Свјесни смо
свих негативних посљедица које могу наступити по цивиле и заштичене зоне за случај
масовнијег одласка војно способних лица са ових простора и одношење наоружања и
муниције...
... Поред осталих мјера одлучио сам да у Жепу упутим дио ДИВ чете –
приштабска јединица и команданта 281. Иблбр мајора Зулфу Турсуновића, да својим
ауторитетом покуша вратити дио људи са наших простора за које предпостављамо да су
у току прошлих и ранијих ноћи отпутовали у правцу Жепе са циљем да пређу у
Кладањско подручје по пореби припадници ДИВ чете ће у сарадњи са војном полицијом
285. Иблбр таква лица разоружати и лишити слободе и принудно вратити у Сребреницу.
472
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 01-132/95, 21.06.1995. године.
Сличну информацију дала је Команда 8. ОГ "Сребреница"у свом "Извјештају о стању борбеног морала за
мјесец јануар 95"(број 04-16/95, 05.02.1995. год).
244
вечим процентом је задржавана у илегалним каналима, те је иста потом слободном
продајом продавана на пијаци и то искључиво за девизни новац".
Сличну изјаву дао је и Сеад Салиховић, који тврди "да Орић у Сребреници важи
за главног ‘мафојозу’, да сву хуамнитарну помоћ која дође до Сребренице он узима и то
да 40% оставља за муслиманску војску, 20-30% за народ у Сребренци, а да преостали део
хуманиатрне помоћи завршава на пијацама, где се продаја намирница врши искључиво
за девизну валуту, да продају врше Орићеви људи, а да приход од продаје хум. помоћи
исључиво добија Орић". Он тврди да се на пијаци продаје по 30 ДЕМ, цигарете и до 5
ДЕМ, кафа и до 50 ДЕМ...474
"О животу у Сребреници током рата, од маја 1992, а поготово од 17. априла 1993.
до средине јула 1995, значи док се место налазило под заштитом УН, постоје многа
сведочанства исказана претежно од самих мештана, али и од странаца који су долазили и
боравили у том градићу. Ми ћемо се овом приликом највише користити оценама које су
изнели сами Сребреничани. Међутим, ни од једних ни од других ништа лепо није речено
о условима живота и режиму који је владао у том граду.
473
Дневни извештај, 10. контраобавештајна група, стр. пов. бр. 5-79. 15-07.1995. године.
474
Документ ЕРН 03625448.
475
Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, хттп://www.глас-јавности.цо.yу,
245
То је у доброј мери смањило потребе за храном. Па и поред тога било је гладних,
без огрева у кућама, без одеће и обуће. У исто време по тезгама на пијаци и улицама
било је разне робе, поготово оне која је стизала из хуманитарне помоћи. То је
проузроковало стално незадовољство мештана, социјалне немире, силовања, пљачке,
крађе, проституцију... У многим кућама једини новац који су имали доносиле су девојке
које су се дружиле са војницима УНПРОФОРа. У једној од две жешће побуне дошло је и
до физичких сукоба.
476
Стр. пов. бр. 08-41-244/95 од 26.06.1995. године.
246
дивизије својим обавештењем477 изражава незадовољство због начина писања тог
борбеног извештаја из разлога "што је написан тако да се може извести основан закјучак
да су диверазантске акције изведене искључиво од стране припадника 285.
источнобосанске лаке бригаде".
477
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 01-150/95, 29.06.1995. године.
478
Команда 28. дивизије, стр. пов. бр. 04-113/95, 30.06.1995. године.
479
Посебан извјештај, Команда 282. бригаде – орган безбједности, број 05-77, 16.02.95. год; Извјештај,
Команда 283. иблбр – орган безбједности, стр. пов. бр. 05-226-13/95, 13.02.95. год; Извјештај…, Команда 284.
иблбр, број 05-108/95, 13.02.95. год; Извјештај, Команда Самосталног батаљона, број 05-106/95, 13.02.95. год..
480
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр- 02/1-1876/1, 09.12.1994. године.
247
предузме акцију у том смислу, шеф полиције се жали да полиција нема надлежност над
припадницима војске у спрјечавању криминалних радњи...".
481
Стр. пов. број 130-75/94, 09.09.1994. године.
482
Команда 8.ОГ "Сребреница", број 04-16/95, 05.02.95.год,
248
избеглицама било десетак хиљада деце. А од тог броја око 8.000 било је узраста од 0 до 3
године, или "ратне деце", како се популарно каже. "То ти је, мој брате, конкретан посао
њихових хоџа, јебеш им матер, потпуно опкољени, без хране, непрестано кукају, а само
праве нову дјецу. Па, је ли то нормално? Да не вјерујеш. И сад ти мени реци – каква је то
религија, тај ислам.
Направили су усред Сребренице још један корпус војника који ће за 15-20 година,
поново да крену на нас. Само нека их што даље од нас, јаране". У Поточарима је то било
очито: о сваку жену "окачили се гроздови деце", како каже Јевић. Била је ту и
четрнаестогодишња девојчица са двоје деце. "Где су сада страни новинари да виде како
су и ову Срби силовали горе у Сребреници", заједљиво ми је коментарисао овај
куриозитет један борац.483
483
Зоран Петровић Пироћанац, Рат у Босни - Почело је крећење града, Интервју, 21.ВИИ 1995.
484
Према акту Команде 2. корпуса стр. пов. бр. 06-712-24-4/95. од 12.07.1995. године.
У својој изјави на припадник холандског батаљона УНПРОФОР-а Питер Беринг каже: "Зулфо. Са њим нисам
имао контакта. Радио је на подручју званом Бандера трокут, на које ми, припадници УН-а, нисмо имали
приступ. УН-ове патроле су увијек отамо враћали. Средином јануара чуо сам да је једна холандска патрола
УН поново враћена отамо у близини Подосоје. Заједно с једним од својих другова војника и двојицом
преводилаца одвезао сам се тамо на разговоре.. Тамо смо задржани четири дана. Било нам је забрањено да се
крећемо. На крају је Кареманс отишао да разговара са Орићем и наређење је стигло из Тузле да нас се пусти".
Ова изјава као и сведоћења Питера Беринга у случају Благојевић - Јокић (девети дан) указују да су практично
војници Уједињених нација били демилитаризовани, а не 28. дивизија. Састанак команданта УНПРОФОР-а са
Насером Орићем указује на чињеницу да су снаге УН знале да Сребреница није демилитаризивана и да се у
њој налазе јаке снаге 28. дивизије.
Распоред Холандског батаљона је био по пунктовима, који су се налазили у додиру са снагама 28. дивизије .
249
* У ванредном извештају485 Одсека безбедности 8. оперативне групе
"Сребреница" упућеном 2. корпусу каже се да је на подручје Равног Буљима (тт 820) 281.
бригада забранила приступ припадницима УНПРОФОР-а, те ојачала линију Буљим -
Јабучно. То је довело до инцидента 10.01.1995. године - снаге УНПРОФОР-а су
блокирале зграду Команде 281. бригаде.
485
Команда 8. Оперативне групе "Сребреница", број 13-05-03 од 11.01.1995 године
За разлику од муслиманских снага, снаге Војске Републике Српске су чиниле све да спрече све инциденте са
снагама УНПРОФОР-а. Тако командант Зворничке пешадијске бригаде упућује упозорење јединицама
Бригаде пов. бр. 345-4 од 24.07.1994. године о спречавању инцидената припадника Војске Републике Српске
са припадницима УНПРОФОР-а
486
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 01-19/95, 28.01.1995. године.
487
О чему је поднео извештај број 01-19/95. од 28.01.1995. године.
250
Скоро половина ових патрола биће присиљена да проведе двије ноћи под
отвореним небом без одговарајуће опреме, хране и склоништа. Г. Орић захтјева да се
овим хитно позабаве Командант снага УНПРОФОР-а за БиХ, као и, како ја разумијем,
Командант Армије БиХ, што је захтјев због кога морам да изразим изненађење. Мој
командант, сасвим сигурно, неће уопште пристати да буде присиљен на састанак
изнуђен притиском и неће на то пристати док војници не буду ослобођени.
Не може бити никаквог оправдања за ову акцију војника који су под вашом
камандом".488
488
Акт Команде 2. корпуса стр. пов. бр. 01/129-2, 30.01.1995. године, оперативно време 16.20.
489
Команда 8. ОГ "Сребреница", број 04-16/95, 05.02.95. год.
251
намјењен за превоз политичких преставника Сребренице и Жепе који требају да се
укључе у рад политичких органа државе (тај захтев сте послали)".490
* Штаб армије 09.04.1995. године упућује акт Командама 28. дивизије Копнене
војске и 285. лаке бригаде Жепа у коме наводи да располаже са подацима да сте "имали
неких проблема са УНПРОФОР-ом, као и са информацијом да снаге УНПРОФОР-а
имају намјеру да се повуку са вашег подручја, односно да су најавили повлачење...
Имајући у виду улогу и мандат УНПРОФОР-а било какво извлачење не долази у
обзир".491
* Дана 28.04.1995. године Команда 28. дивизије упућује акт Генералштабу Армије
Босне и Херцеговине492 у коме каже:
490
Штаб армије, број 1-1/280-1, 17.02.1995. године.
491
Штаб армије, стр. пов. број 1-1/595-1, 09.04.1995. године.
492
Стр. пов. бр. 01-17/95 од 28.04.1995. године.
493
Акт Команде 2. Корпуса Армије Босне и Херцеговине стр. пов. бр. 02/1-486/2 од 29.04.1995.
252
"Одлазак на евентуално нове осматрачнице немојте дозволити. УНПРОФОР је
дужан да буде и борави на досада устаљеним осматрачницама...
Истог дана Команда 2. корпуса наређује Команди 28. дивизије Копнене војске да
"у сарадњи са цивилним структурама општине Сребреница предузме све мјере и не
дозволи даље радове на инжињеријском уређењу осмтрачнице УНПРОФОР-а у рејону
села Лозина... Цивилне органе власти испоставити према командии холандског батаљона
уз давање инструкција за наступ, а органе Службе јавне безбједности у физичком
обезбједјењу прилаза мјесту извођења радова".495
Одмах потом Команда 2. корпуса упућује други акт у коме даје детељнија
упутства Команди 28. дивизије Копнене војске. Наводи се да је "тачна тврдња
УНПРОФОР-а да исти, де јуре, има неограничену слободу кретања и избора локације за
оружаних снага, на територији демилитаризоване зоне Сребренице", да је "тачна тврдња
УНПРОФОР-а у Сребреници да су по основу Споразума о демилитаризацији дужни
спријечити сваки покушај уласка униформисаних лица, ратне опреме и борбених
средстава у демилитаризовану зону".
494
Генералштаб Армије, број 1-1/171-1, 29.01.1995. године.
495
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 02/1-486/2, 29.04.1995. године
253
санира стање у р. Осоје... Прилком евентуалног приједлога успосатављања нових
осматарчкиј станица, свакако изабрати локације са којих УНПРОФОР не би утицао на
активности 28. дивизије Копнене војске и систем одбране Сребренице.
Већ у 18.30 часова истог дана Команда 28. дивизије извештава Команду 2.
корпуса да је одржан састанак представника Команде 28. дивизије и органа власти са
представницима Уједињених нација, да су им "представници Уједињених нација јасно
ставили до знања да они на други начин неће одступити од отварања спорне
осматрачнице... Алтернатива овом рјешењу је да наше снаге физички одстране
представнике Уједињених нација са осматрачке тачке Лозина, а сматрамо да тако
рјешење, односно отворен оружани сукоб са снагама Уједињених нацијаа не иде у
прилог интересима Сребренице и Р/Ф БиХ".
496
Команда 2. корпуса, стр. пов. број 08/285-1, 29.04.1995. године.
254
батаљона...; (4) У случају јачих артиљеријских напада агресорских снага, преузети
депоновано оруђе од снага Холандског батаљона...".497
*Команда 2. корпуса наређује 7. јуна 1995. године: ""На сва борбена и неборбена
возила као и војнике у униформама УНПРОФОР-а који долазе са агресорске стране, а
нису у редовној процедури најављени, одмах дејствовати из свих расположивих
средстава"498, одмах потом следи наређење 2, корпуса: "Са снагама Уједињених нација
покушати остварити договор о координисаном дјеловању на одбијању агресорских
напада. Уколико то снаге Уједињених нација одбију, на основу процјене предузети све
мјере да ни метар територије не падне у руке агресору. Уколико се снаге узједињених
нација повлаче са одређене осматрачнице, исте разоружати и одузети технику и
наоружање са осматрачнице са које се повлаче и ставити у функцију одбране."499
Ми смо послије овог договора упутили наше момке у складиште оружја, они су
оружје очистили, исправне цијеви одвојили, оно што је било покварено а могуће је
искомплетирати ускомплетирали, тако да смо на неки начин извршили припрему да
оружје изузмемо у случају потребе. Предлажем ти да урадиш исто као што смо урадили
ми."500
*Према изјави Сеада Салиховића, војника 28. дивизије који је пребегао у Србију и
предао се у Ковиљачи, "у Сребреници је Познато да известан број мађих муслиманки
497
Команда 2. корпуса, строго пов. број 08/592-4, 04.06.1995. године.
498
28. дКоВ (Одсјек бзебједности); Инструкција Команди 285. бригаде Жепа, бр. 13-05-78/95, 2. јун 1995.
године.
499
Команда 2. корпуса, Наређење, Стављање јединица 28. д КоВ у пуну б/г, стр. пов. бр. 02/1-620/1, 07. јун
1995. године.
500
28. дивизија, Акт команде, стр. пов. бр. 01-93/95, 09. јуна 1995. године.
255
‘претежно ‘избеглица’ ступа у сексуалне односе са припадницма УН, а уз девизну
накнаду... да су ‘лекари без граница’ хуманитарна организација која је посећивала
Сребреницу и у чијем саставу је била извесна лекарка из Јапана. Ова Јапанка је успела да
пренесе већу количину девиза чак од 100-150.000 ДЕМ. Овај девизни новац уз узимање
провизије иста је предала извесном Рамизу, којег зову ‘банкар’. Иначе, Рамиз је из
Сребре нице, а његова супруга живи и ради у З. Европи и посредник је у слању новца за
Сребреницу од родбине муслимана. Супруга Рамизова узима обавезни проценат који се
креће до 30%".
У наведеним документима јасно се види намера Муслиманских снага да, у случају да им снаге УНПРОФОР-а
буду ометале планирана дејстава, заузму њихове положаје.
256
Јајцем. У другој етапи изашли би на Дрину на широком фронту од Горажда до Бијељине,
повезали енклаве Сребреницу, Жепу и Горажде, а у западној Босни спојили снаге 5. и 7.
корпуса, те заузели Борак и Невесиње у Херцеговини502.
502
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр, 3 .
503
Генералштаб армије, број 1/825-84, 17.06.1995. године.
504
Изајава Карла Билта од 19. - 20. септембра и 22. децембра 2003. године, стр. 5.
505
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3 ).
257
Јула 1995. поново је, као и у пролеће 1993, испољена брига само за судбину
муслиманске војске. Опет се пришло спасавању 28. дивизије Армије БиХ, од сасвим
извесних људских губитака и могућег тешког пораза ако јој се дозволи да брани
заштићену зону или сам град Сребреницу. Ти борци су планирани да учествују у
"Балканској олуји", која је почињала кроз две седмице, а ратиште се простирало у
дужини више стотина километара, од Требиња на југу, преко Сарајева и Сребренице, до
Босанске Костајнице и реке Уне на северу Републике Српске.
Изнад свега то је амерички изненађујуће детаљан план, који је - већ тада, према
тврдњи веома добро обавештених и високо рангираних војних аналитичара Џорџа
Кенија из Карнеги фондације и Мајкла Дагана, пензионисаног начелника Штаба
ваздухопловства САД - предвиђао оружану, највероватније НАТО, интервенцију у
коначном обрачуну са "српском агресијом на Балкану."506 Српска операција "Криваја 95"
сигурно је реметила тај план и распоред снага.
506
У том плану, између осталог пише: "Трећи корак је активно ратно стање, у два дела: најпре, уништавање
српских снага у Босни и, друго, коришћење концентрисане снаге против саме Србије. У првом делу, САД
користе авионе АВАКС и ловце Ф-15 ради супростављања видљиве савезничке надмоћи над читавом
територијом бивше Југославије. При том су српска тешка артиљерија и оклопне јединице у Босни првенствене
мете ваздушних напада. Британски и француски тимови за инфлитрацију размештају батеријске радаре да би
лоцирали српске артиљеријске позиције у близини зона под опсадом. Из база у Италији и са носача авиона у
Јадрану, амерички Ф-5, Ф-16, Ф-18 и Ф-111 систематски неутралишу српске артиљеријске јединице помоћу
прецизно вођених бомби и ракета. Користећи заједнички радарски систем за надзирање напада или друге
софистициране системе осматрања, САД проналазе српске оклопне јединице, а ловци их уништавају...
Очајање, ипак, може да наведе Србе у проверу одлучности коалицији слањем нових снага у Босну...
258
Ускоро после Сребренице кренула је офанзива и против Републике Српске,
оживела су ратишта на Озрену, Возући, Сарајеву, Херцеговини, Босанској Крајини. То је
био први део поменутог америчког плана "Балканска олуја". Други, против Србије,
такође амерички, уследио је неколико година касније.
У јулу 1995. године Дрински корпус је у свом саставу имао: 1. зворничку пешадиј
ску бригаду, 1. власеничку лаку пешадијску бригаду, 1. шековичку (или Бирчанска)
пешадијску бригаду, 1. милићку лаку пешадијску бригаду, 1. братуначку лаку
пешадијску бригаду, 2. романијску моторизовану бригаду, 1. подрињску пешадијску
бригаду (Рогатичка), 5. подрињску лаку пешадијску бригаду (Вишеградско-
горажданска), 5. мешовити артиљеријски пук, 5. батаљон војне полиције, 5.
инжињеријски батаљон, 5. батаљон везе и 1. самостални пешадијски батаљон "Скелани".
Енклава је заузимала 280-300 км2, а у време пред операцију "Криваја 95" имала је
око 20.000 становника и неколико десетина хиљада избеглица из градова Средњег
Подриња. Град није имао ресурсе да збрине толики број становника.
Обнављањем сукоба у Хрватској или започињањем диверзантског рата на Косову, или било које комбинације
од горе наведеног. Оваква акција са њихове стране би убрзала други део: амерички авиони и крстареће ракете
‘Томахавк’ уништавају важне центре у Србији... Технологија која користи снопове карбон филтера дозвољава
нам да избацимо из употребе српску електричну мрежу, а да је не уништимо, тако да кад престану
непријатељства систем може да функционише. Друга технологија нам омогућава да нафтне производе у
рафинеријама и резервоарима претворимо у бескористан желе, не уништавајући капацитете. Уништавањем
срспких комуникационих инсталација, истовремено, преузимамо српске радио таласе како бисмо српском
народу јасно казали да желимо окончати рат. То је рат који Срби не могу да добију."
Џорџ Кени и Мајл Даган, Операација ‘Балканска олуја’: ево плана,
Лист Јерусалем пост, Јерусалим, 30. новембар 1992. (види билтен БИНА од 1. децембра 1992.)-
507
Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, ДТ. бр. 2/2-11 од 08.03.1995. године, стр. 3.
259
У Сребреници је базирала 28. пешадијска дивизија у саставу 2. корпуса Армије
Републике Босне и Херцеговине.
- 280. бригада (командант мајор Манџић Идриза Ибрахим звани "Мрки", заменик
Шабовић Ибрахим) на правцу Поточари - Сребреница. Процењено је да ова бригада
организује одбрану у зони Лауш (искључно), с. Блажевићи (искључно), с. Поточари,
Заник (тт. 831). Предњи крај одбране имала је на линији: Заник (тт. 831) - Ликари - Лауш
- Ђокази (к. 306) - с. Загони (к. 408) – тт 532 - с. Блажијевићи. Делом снага могла је
испољити активна борбена дејства ка Братунцу и угрозити комуникацију Братунац -
Коњевић Поље. Командно место било је у Поточарима.
- 282. бригада (командант мајор Дудић Хусеина Ибро) на правцу Зелени Јадар -
Бојна - Сребреница. Организује одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно),Ваган –
тт 843 (искључно) - Јошева (тт 800). Затвара правац Зелени Јадар – Бојна - Сребреница.
Предњи крај одбране има на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак - Оловине - Бања
Црни Губер - Дивљакиње - јужне падине Заника. Одбрана је по дубини слабо уређена.
Командно место у с. Бојна.
260
мањим снагама врши обезбеђење коридора Сребреница - Жепа. Командно место с.
Поповићи.
Дакле, 28. дивизија је имала изузетно повољан укупни однос снага према
деловима Дринског корпуса који су контролисали правце који су водили ка заштићеној
зони.
261
У борбеним дејствима око Сребренице ангажоване су снаге јачине око четири
батаљона из састава: Зворничке пешадијске бригаде, Бирчанске пешадијске бригаде, 2.
романијске моторизоване бригаде и снага Дринског корпуса непосредно ангажованих
око енклаве Сребреница (1. братуначке лаке пешадијске бригаде, Миличке лаке
пешадијске бригаде и самосталног батаљона "Скелани"). Однос снага био је 3:1 у корист
28. пешадијске дивизије. С обзиром да се ради о нападној операцији, тај однос био је
крајње неповољан по српске снаге. Остале снаге Дринског корпуса биле су ангажоване у
спречавању продора муслиманских снага из правца Тузле, Кладња и Горажда. И
оперативни положај Дринског корпуса је био крајње неповољан.
262
5.5. ОРГАНИЗАЦИЈА И ПРИПРЕМА
508
Другог јула 1995. г. Дрински корпус је на основу Директиве 7/1 издао Припремно нарђење Оп. бр. 1. Стр.
пов. бр. 01/04-156-1 бригадама .
Заштићена зона и енклава нису исто. Заштићена зона подразумева демилитаризовану територију, без војних
инсталација било које врсте и слободу кретања. Енклава је формирана распоредом снага 28. дивизије Армије
Босне и Херцеговине, јер су јединице 28. дивизије својим распоредом ставиле своје становништво у обруч.
509
Наредјење Главног стаба Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-887, 12.05.1995.
263
Карта 44 ОДЛУКА КОМАНДАНТА ДРИНСКОГ КОРПУСА ЗА НАПАД
510
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр.28.
У борбеном извештају 285. источнобосанске лаке бригаде од 28.06.1995. године наводи се да је та бригада
"убацила девет диверзантских група ради извођења диверзија у позадини ВРС" и да је у тим акцијама убијено
40 "четника" - Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр.20.
У акту стр. пов. бр. 01-150/95 0д 29.06.1995. године Команда 28. дивизије обавештава Команду 2. корпуса и
Команду 285. источнобосанске лаке бригаде о незадовољству што Команда 285. бригаде ове "успјехе"
приписује себи.
О својим губицима у овим акцијама Команда 28. дивизије говори у свом седмичном извештају (стр. пов. бр.
04.11/95 од 30.06.1995.) упућеном Команди 2. корпуса.
511
Команда Дринског корпуса, Заповест за активна борбена дејства Оп. 1, Строго поверљиво бр. 04/156-2 од
02.07.1995.
512
Исто, тачка 4. Наведени земљишни објекти се налазе на југоисточним, јужним и југозападним прилазима
Сребреници.
Елиминисање енклаве са војног гледишта значи пораз и разоружање снага 28. дивизије Копнене војске које су
својим одбрамбеним положајима дефинисале територијалне границе енклаве. Разоружањем јединица
дивизије, простор енклаве губи значење енклаве и постаје део територијалног организацијског устројства
Републике Српске са својим становништвом.
264
Карта 41 ПЛАН ОСЛОБАЂАЊА СРЕБРЕНИЦЕ И ЖЕПЕ
- 1. батаљон (из састава 1. Зпбр) са л/р с. Букова глава - Јавор (тт.886) - с. Зелени Јадар
напада правцем: три пошумљена виса (500 м северно Зелени Јадар - с Пусмулићи - Бојна
- Сребреница.
513
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1.
514
Исто, стр. 31.
515
Види фусноту бр.
265
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада и у ближем задатку овладати тт 644 /
Живково бр (тт 780), а у следећем објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити
спреман за продужење напада.
Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424.
Граница лево: р. Зелени Јадар до дрвеног моста, к. 603 (искљ), к. 372.
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ у рејону Јавор (тт. 836).
- 2. батаљон (формира се од дела снага 1. бпбр и 2. рмтбр) са четом из спб "Скелани",
прелази у напад са л/р с. Јасенова - Клокоћ (тт 1087) - с Прибојевићи правцем: Клокоч -
Чаурка (тт. 1071) - Коштур тт. 936 - Алибеговац (тт. 905) - с. Бучље - Как (тт 946) -
Шиљато бр (тт 901).
Задатак: разбити непријатеља на правцу напада раздвојити енклаве Сребреница и Жепа,
у ближем задатку избити на линију Алибеговац - Бучје - Как, а у следећем продужити
напад и избити на линију Виогор, Шиљато бр (тт 901) и ставити под контролу
комуникацију с. Сућеска - Сребреница.
Граница десно : лева граница 1. батаљона.
Граница лево: пут с. Прибојвеићи - с. Подравање до засеока Пољанци.
Садејствује један вод из М1пбр. При овладавању са Как (тт. 946).
Подржава КАГ по плану и захтеву.
КМ с. Јсенова.
- Бр1пбр делом снага из непосредног додира прелази у напад на објекте Предола,
Дивљакиња (тт. 789), бања Црни Губер и Орловине, у ближем задатку овладјује истим, а
у следећем продужава напад ка објекту Градац овлађује истим и спречава интервенцију
резерве непријатеља из Поточара ка Сребреници.
Обезбедити увођење у напад 1. пб и садејствовати истим у извршењу задатка.
Подржава КАГ по плану и захтеву
КМ Прибићевац.
- 1. м1пбр има задатак да снагама јачине чете избија у рејон Превија и нападом на правцу
Превија - Подравно – тт 766 обезбедјује леви бок 2. пб по избијању 2. пб у рејон Бучје,
остварује контакт са истим и садејствује истом у овладавању са објектом Как (тт. 946).
Осталим снагама демонстративним дејствима везује непријатеља на правцима: Осоје -
Подгај - Боровац, Бешића бр. (тт. 589) - Жутица - Жедањско и Равни Буљим - Јаглићи.
У повољном развоју ситуације бити у готовости за напад и гоњење непријатеља на
наведеним правцима.
Подржава КАГ по плану и захтеву.
ИКМ у рејону Браћан.
266
- Резерва јачине 2-3 чете снага МУП-а и 1 чете из 1. В1пбр.
Задатак: бити у готовости за увођење на правцима напада батаљона; одбијање п/н
непријатеља; обезбеђења држања објеката на достигнутим линијама; спречавање извла
чења непријатеља, обезбеђење бокова и позадине снага у нападу и друге задатке.
Увођење у борбу подржава артиљерија снага у непосредном додиру и КАГ по плану и
захтеву.
За извођење борбених дејстава одобрено је: 2 борбена комплета муниције за пешадијско
наоружање, 1 борбени комплет за артиљерију и минобацаче516, 0,5 борбеног комплета за
тенкове, противклопна и противавионска оруђа.
КМ у рејону Прибићевац.
Поред осталог, дат је задатак органима безбедности517 и дефинисан утрошак муниције
(напр. за артиљерију један борбени комплет)518.
Дрински корпус је у јулу 1995. године у свом саставу имао: Команду (166
припадника), 1. зворничку пешадијску бригаду (5.012 припадника), 1. бирчанску
пешадијску бригаду (2860 припадника), 1. власеничку пешадијску бригаду (993
припадника), 2. романијску моторизовану бригаду (2.126 припадника), 1, планинску
пешадијску бригаду (1.359 припадника), 2. планинску пешадијску бригаду (1.666
припадника), 1. братуначку лаку пешадијску бригаду (2.212 припадника), 1. милићку
лаку пешадијску бригаду (1.538 припадника), самостални пешадијски батаљон
"Скелани" (426 припадника), 5. мешовити артиљеријски пук (226 припадника), 5.
батаљон војне полиције ( 63 припадника), 5. батаљон везе (56 припадника), 5.
инжињеријски батаљон (134 припадника) и 5 санитетска чета (83 припадника). Укупно
бројно стање било је 18.927 припадника – попуњеност 72,93%.519
516
Поређења ради, снаге хрватске војске су у операцији "Олуја"имале пет борбених комплета.
517
У тачки 10. под б. командант Дринског корпуса је наредио: "Органи безбедности и војне полиције
одредиће рејоне прикупљања и обезбеђење ратних заробљеника и ратног плијена. У поступању са ратним
заробљеницима и становништвом у свему се придржвати Женевске конвенције". Ова одредба јасно указује да
су за ратне заробљенике надлежни и одговорни органи безбедности Дринског корпуса и војна полиција.
518
Поређења ради: за време операције "Олуја"Хрватске оружане снаге су планирале 5 борбених комплета
артиљеријске муниције.
519
Бројно стање јединица Дринског корпуса по месецима ... у 1995. години.
267
Према документу "Одбрана и пробој из Сребренице" Генерарлштаба Армије
Републике Босне и Херцеговине, на коме се налази печат Команде 28. дивизије и који је
потписао вршилац дужности команданта 28. дивизије КоВ мајор Рамиз Бечиревић
наведени су подаци о ангажованим снагама: 28. дивизија Копнене војске је ангажовала
6.000 војника у борби и 3.500 за садејство; Дрински корпус је по том документу
ангажовао 10.000 војника, 1.000 припадника специјалних јединица Војске Републике
Српске, 400 специјалних јединица Министарства унутрашњих послова и 1.000
добровољаца и специјалних јединица из Србије.
Као и увек, правдајући пораз, приказују се снаге Војске Републике Српске знатно
увећане. Дрински корпус је у то време имао укупно 18.927 припадника и није могао
ангажовати све снаге и напустити све друге линије одбране, нема ни једног доказа о
ангажовању јединица из Србије...
5.7. ИЗВОЂЕЊЕ
520
Елиминација енклава значи демилитаризацију - расформирање и разоружање муслиманских оружаних
снага са пуним правом становниства да остане и живи на тим просторима.
268
Сл. 64 ПОГЛЕД СА ИСТУРЕНОГ КОМАНДНОГ МЕСТА ДРИНСКОГ
КОРПУСА НА ПРИБИЋЕВЦУ ПРЕМА СРЕРЕНИЦИ
"У складу са објављеним планом, војне операције почеле су рано 6. јула 1995.
године. У 04.30 сата, отворена је ватра на муслиманске положаје на којима су били
припадници 28. пешадијске дивизије. Ова ватра дијелом је усмјерена и на осматрачнице
УНПРОФОР-а, и одражавала је општу намјеру ВРС-а да покуша отјерати војнике
УНПРОФОР-а са осматрачница, а да при томе не пуца директно на холандске војнике.
Ова тактика била је успјешна и до 8. јула 1995. године, надируће снаге Дринског корпуса
заузеле су положаје УНПРОФОР-а на јужној ивици сребреничке ‘заштићене зоне’.
Осматрачница ‘Фоxтрот’ је напуштена, а холандске војнике са осматрачнице ‘Униформ’
заробили су Срби (ови војници касније су заточени у Хотелу ‘Фонтана’). Истовремено,
положаје 28. пјешадијске дивизије, који су се налазили иза ових положаја УН-а, такође је
заузео Дрински корпус...
269
је напуштена, а холандски војници одатле су се повукли у Сребреницу. Након што су све
јужне осматрачнице напуштене или заузете од стране Дринског корпуса, пут према
Сребреници био је отворен. Муслиманске војне јединице које су браниле град
Сребреницу биле су под све јачом ватром и потискиване су у јужна предграђа града. До
вечери 9. јула 1995. године, ситуација је убрзано постајала критична за муслиманско
цивилно и војно руководство у Сребреници.
До раних јутарњих сати 10. јула, битка за енклаву је ушла у нову фазу. Последња
значајнија јединица УН-а (чета ‘Браво’) између Сребренице и надирућих српских снага
распоредила се на зепречним положајима јужно и западно од града, са наређењем да
узврати ватру ако на њу буде директно пуцано. На страни ВРС-а, генерал Младић,
генерал-мајор Живановић и генерал-мајор Крстић били су на истуреном командном
месту у Прибићевцу и руководили дејствима нападајућих снага.
270
спреман да уђе у град сљедећег дана. Коначно, током вечерњих сати, додатна појачања
ВРС (10. диверзантски одред) пристигла су на јужни прилаз Среберници како би
сљедећег јутра била искоришћена у нападу на град.
Током цијелог поподнева и вечери 10. јула 1995. године, неколико хиљада цивила
из јужних дијелова енлкаве (из насеља за избјеглице које су изградили Швеђани)
избјегло је у Сребреницу. Касно те вечери, командант Холандског батаљона
потпуковник Карреманс обавјестио је муслиманског градоначелника Сребренице о
плановима за велике ваздушне нападе НАТО-а сљедећег јутра (11. јули 1995.).
Јутро 11. јула 1995. године донијело је ведро небо, али због низа различитих
разлога није дошло до ваздушне подршке НАТО-а. Већ у 11.00 сати, српске ударне снаге
поново су напредовале према граду, а холандски мировњаци поново су се повлачили
пред њима. До поднева су посљедње муслиманске одступнице напустиле своје положаје,
а снаге УН-а су се повукле у своју базу у сјеверном дијелу града, које је још увијек била
пуна муслиманских избјеглица. Између ВРС-а и Среренице више није било никаквих
копнених снага .
У 14.30 сати, два НАТО-ова авиона Ф-16 бомбардовала су тенкове ВРС-а, који су
са југа напредовали према граду. Још два авиона Ф-16 покушала су да бомбардују
артиљеријске положаје ВРС-а изнад града, али су одустали јер пилоти нису могли
визуелно идентификовати циљеве. Каснији удари НАТО снага опозвани су након
пријетње ВРС-а да ће убити холандске војнике које је држао у заробљеништву (војнике
са осматрачница које је заузео ВРС) и гранатирати базе УН-а.
271
"Вукови са Дрине", 10. диверзантски одред и мањи дијелови Зворничке бригаде,
Братуначке бригаде и 2. романијске бригаде) након тога ушле у град, он је био готово
напуштен."521
"У конкретном случају, јул 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних,
требало је да "брани" добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000
бојовника!
- Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе -
наставља Хес. - Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да
уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима.
Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да
нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас,
вређали... Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку. Наш задатак је био да их 'бранимо од Срба', а
они су нас нападали. Убили су једног нашег војника, неколико ранили!
521
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 32-35.
272
Командант холандског батаљона, тада потпуковник Караманс, јавно је рекао, па због тога био
критикован у Холандији, да је битка за Сребреницу ‘изванредно добро изведена војна акција’. Батаљон се
повлачио из Сребренице 9, 10. и 11. јула. Тада се, практично, ништа није ни догађало.
- Па, нико од војника холандског батаљона није ни видео ни чуо за случајеве убијања муслиманских
цивила, ни силовања - наводи Ван Хес. - Могли би да сведоче војници који су били у аутобусима и превозили
жене и децу из Поточара у Тузлу, да потврде да никаквих ни ту није било злостављања ни убијања са
српске стране. Они који су били у Калиманићима могу исто тако да потврде да нису видели никаква
убијања муслимана. Било је криминала међу самим муслиманима у Сребреници...
Када је дошао у овај крај, Ван Хес је имао 90 килограма, изашао је са 75. Питамо зашто је сама
холандска влада оцрнила своје војнике?
- Када смо се вратили кућама, холандски медији су се утркивали ко ће више да нас облати уз
констатацију да смо баш ми одговорни за догађаје у Сребреници - говори Ван Хес. - Напала нас је Влада,
све друге државне институције. Многи припадници батаљона, најмање 100, тада су тотално - пукли!
Полудели су. Неколико њих се убило! Нисмо добили никакву моралну подршку, сатисфакцију за боравак
међу муслиманима. Већина војника је због психичких проблема трајно неспособна за рад. Узгред, више од
90 одсто њих није завршило никакву школу пре одласка у Босну.
522
273
ДЕЈСТВА НА ГЛАВНОМ ПРАВЦУ
Осматрачница коамнданат ТГ - 1 се налазила на објекту Јавор (тт. 836), са које се пружа поглед
на подручје дејства ТГ - 1. Са ове тачке је једино видљива Сребреница, која се види кроз "долину" потока
Чичевац, у ком правцу су к. 520 и 424. Удаљеност ваздушном линијом износи око 4,5 километра. С обзиром
на надморску висину Јавора (836 м) и положаја на коме се налазила артиљеријска група ТГ - 1 (891 м), те
надморску висину Сребренице (испод 400 м) и удаљеност, Сребреница се налазила у депресији већој од пет
степени, тако да тенкови ТГ - 1 нису могли дејствовати по њој, како се то тврди и муслиманским
извештајима. Са Јавора је командант ТГ - 1 имао добар преглед праваца дејства обе борбене групе,
посебно се добро видео објекат Биљег (удаљен 600 м) на коме се налазио пункт УНПРОФОР-а. Команда
тактичке групе (ТГ - 1) са командантом је запосела осматрачницу у рејону Јавор, између 03.00 и 04.00
523
Формирање тактичке групе, наређење, Команда Зворничке пешадијске бригаде, стр. пов. бр. 01-244 од
02.07.1995.
Табеларни преглед односа снага.
274
06.07.1995. Букова глава је мање село, смештено у удолини између Јавора и Туцака, удаљено неколико
стотина метара од њих. У шуми, поред места где почиње шумски пут који води ка Ћатиној равни било је
смештено командно место команданта ТГ-1.
На правцу напада ТГ-1 налазила се 282. бригада 28. дивизије Армије Босне и
Херцеговине, која је организовала одбрану у зони: Зелени Јадар, Заник (искључно),
Ваган (тт 843) (искључно), Јошева (тт 800) и затварала правац Зелени Јадар - Бојна -
Сребреница. Предњи крај одбране имала је на линији: с. Зелени Јадар - Јавор - Туцак -
Орловине - Бања Црни Губер - Дивљакиња - јужне падине Заника. Командно место било
је у с. Бојна, на правцу дејства ТГ-1. Бригада је била четног састава. Одбрану је
организовала у четним рејонима, са ослонцима на јаке топографске и инжињеријски
добро утврђене објекте. Бригада је располагала углавном аутоматским наоружањем,
минобацачима МБ 82 мм и МБ 60 мм, противавионским митраљезима и рућним
ракетним бацачима 64 и 90 мм.
Однос снага (282. ИБлбр524 – ТГ-1) на правцу дејства ТГ-1 био је следећи:
људство 1.000(1.200)525 : 400; авиони526 4:0; тенкови 0:4; хаубице 122 мм 0:2; миноба
524
Према оперативној евиденцији артиљеријских оруђа..., Команда 8. ОГ "Сребреница", бр. 130.31/94,
7.05.1994.
525
Снаге 28. дивизије су вршиле прегруписавање својих снага и ојачаване су снаге 282. 1пбр на правцу напада
ТГ-1. Бројно стање 282. 1пбр је било око 1.000 бораца плус ојачања која су добили током 08.07.1995. године
275
цачи 82 мм 4:4; минобацачи 60 мм 4:0; оклопни транспортери527 0:4; праге 30/2 0:1,
Browing 12,7 2:4, противавионске ракете "Стрела 2М" 2:2; ракетни ручни бацачи 90 мм
6:0.
Тактичка група "ТГ-1" је у саставу батаљонске ватрене групе имала две хаубице
122 мм и два (у току дејстава стигла су још два) минобацача 82 мм. Тим оруђима се може
додати и четири топа 100 мм са тенкова Т-55. У саставу оклопно - механизоване чете,
поред наведених тенкова, налазило се и оделење противавионских топова 30/2 ("прага"
са посадом) и оделење "Стрела 2М" са два лансера са послугом. Батаљонска ватрена
група се налазила на ватреном положају на пропланку с десне стране пута који са
Прибићевца води ка Буковој Глави. Била је постављена тако да ефикасно пружа подршку
снагама БГ-1 (борбена група) и БГ-2 (борбена група) на правцима Туцак - Биљег и Јавор
- "Три сисе". Са ватреног положаја није видљива Сребреница, која је удаљена 3,5 - 4
километра ваздушном линијом и заклоњена узвишењима. Са овог ватреног положаја
артиљерија није могла непосредно дејствовати по Сребреници, а поготово не по
Поточарима који се најчешће наводе као мета - на том правцу су дејствовале друге
јединице Дринског корпуса. У муслиманским извештајима се наводи тенк који дејствује
са Прибићевца по граду и стотине граната, а ТГ-1 није имала својих снага на
Прибићевцу. С обзиром на надморску висину и удаљеност Приби ћевца (преко 900 м) и
Јавора (836 м) и положаја у односу на Сребреницу (Прибићевац је удаљен ваздушном
линијом 3, а Јавор 4,5 км), депресија је износила преко пет степени, а борбени комплет
тенка је само 43 гранате.
(Команда 28. дивизије, борбени извештај, 08.07.1995. године; Команда 28. дивизије, Борбени извјештај,
09.07.1995; Команда 28. дивизије, Ванредни борбени извештај, 10.07.1995. године. Из сва три извештаја је
видљиво да снаге ТГ-1 дејствују на правцу Зелени Јадар - Сребреница и да је дејство тенкова и артиљерије
усмерено на положаје 282.лбр).
526
Авиони НАТО-а су дејствовали 11.07.1995. године по објекту Бојна на правцу напада ТГ-1 и по објекту
Прибићевац.
527
Снаге Холандског батаљона су организовале запречне положаје са оклопним транспортерима на правцу
Бојна – Сребреница на правцу напада ТГ-1. О овоме су сведочили холандски официри, Ван Дујин и генерал
Николаи. Снаге УНПОРОФОР-а нису биле циљ дејства снага ВРС иако су отварале ватру по снагама ТГ-1 са
запречих положаја (Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995, наређење, Забрана дејства
по снагама УНПРОФОР-а.
276
На основу "Заповести за активна борбена дејства" Команде Дринског корпуса за
извршење задатка одобрена су два бобена комплета за пешадијско наоружање, један
борбени комплет за артиљеријско наоружање.
Укупан борбени комплет наведених оружја био је: 80 граната за хаубице 122 мм,
80 (160) граната за МБ-82 мм и 172 гранате за тенковске топове 100 мм. Према томе, ТГ -
1 је могла утрошити за шест дана, од 06. До 11.07.1995. године укупно 80 граната за
хаубице 122 мм, 160 граната за минобацаче 82 мм и 86 граната тенкова 100 мм, што је
недовољно и за адекватну подршку својих снага - извођење напада и противнапада на
оси главног правца операције. Дакле, нема говора о жестокој тенковској ватри по граду и
стотине, па чак и 1.500 граната, по Себреници, како то изјављују припадници 28.
дивизије.
528
Команда Дринског корпуса, Наређење, Строго поверљиво број 01/104-156-1 од 02.07.1995.
529
Наређење, Строго поверљиво број 01-244 од 02.07.1995..
530
Део снага Подрињског одреда специјалних снага налазио се на Сарајевском војишту на основу наређења
Команде Дринског корпуса стр. пов бр, 01/04-147-2 .од 16.06.1995. године.
277
позадински вод. У односу на целокупне снаге бригаде наведени снаге представљају њен
тринаести део531 - око 394 од 5.012 људи колико је Зворничка пешадијска бригада имала
у свом саставу у јулу 1995. године532. Тако је ТГ-1 имала вод тенкова, вод оклопних
транспортера и вод хаубица 122 мм. У матичној зони одбране остале су главне снаге са
задатком извођења одсудне одбране533. За команданта ТГ-1 одређен је командант
бригаде потпуковник Винко Пандуревић. У зони одбране остао је начелник штаба мајор
Драган Обреновић као заступник команданта, одговоран за командовање бригадом у
одсутности команданта.
531
Ангажовано према Ратном дневнику - укупно 407 људи, стваран број је био мањи.
532
Бројно стање јединица Дринског корпуса, Команда Дринског корпуса .
Према "Прегледу имајућег стања у јединицама 1. зворничке пешадијске бригаде за месец јули 1995. године"
бригада је имала 5.010 припадника, а према "Формацији ЦРВЕНИ (школска)", стр. 56, у издању Савезног
секретаријата за народну одбрану - Генералштаб ЈНА,лака пешадијска бригада има 2.079 припадника.
533
У зони одбране Зворничке пешадијске бригаде остало је: 3 хаубица 105 мм, 2 хаубице 122 мм, 1 хаубица
152 мм, 5 самоходних оруђа 76 мм , 3 топа ЗИС, 4 ПОЛК 9 К11, 1 ПОЛК "фагот", 24 минобавача 60 мм, 27
минобацача 82 мм , 10 минобацача 120 мм, 2 тенкаТ-55А, 2 тенка Т-34Б, 1 БВП М-80, 1 оклопни транспортер,
6 ПАТ 20/3 мм , 2 ПАТ 20/1 мм, 2 ПАТ 30/2 мм и 4 "Стрела 2М".
(Акт Зворничке пешадијске бригаде стр. пов. бр. 01-333 "Елементи борбеног распореда" од 12. августа 1995.
године.
"Четвртог јула оформљена је Тактичка група ТГ-1 којом је командовао Винко Пандуревић, командант
Бригаде, део који није ишао у напад, преузео је мајор Драган Обреновић, начелник Бригаде@.
(Фрагмент из Трећег издања књиге Мехмед Перган Сребреница -
документи о геноциду, издање БМГ Босанскамедијска група, Тузла, стр. 8).
534
Заповест за марш бр. 3 команданта ТГ-1, Строго пов. бр. 01-246 од 03.07.1995.
278
основу заповести команданта Дринског корпуса535, издао усмену заповест за напад, која
гласи: 1. батаљон (из састава 1. зворничке пешадијске бригаде) са линије развоја с.
Букова глава - Јавор (тт 886) - с.Зелени Јадар напада правцем: три пошумљена виса (500
метара северно од с. Зелени Јадар) - С.Пусмулићи - Бојна - Сребреница. Задатак: разбити
непријатеља на правцу напада и у ближем задатку овладати тт 644 - Живково брдо (тт
780), а у следећем објектом Бојна, обезбедити бокове и позадину и бити спреман за
продужење напада. Граница десно: Туцак (укључно), к. 520, поток Чичевац, к. 424536.
Леви сусед снагама ТГ-1 био је лаки пешадијски батаљон који је формиран од
чета наведених бригада. Нападао је на ширем правцу од Алибеговца ка Сребреници
(правац југозапад - североисток). Снаге Братуначке бригаде су држале постојеће
положаје на линији фронта и делом снага су нападале правцем Прибићевац - Губер бања
- Сребреница. Најјаче снаге и најјачи отпор су се очекивали на правцу снага ТГ-1.
Каснија дејства су показала да је та процена тачна.
Дана 06.07.1995., у раним јутарњим часовима (око 04.00 часова) командант ТГ-1
је посео осматрачницу у рејону Јавор. Јединице подељене у борбене групе поселе
полазне положаје за напад: БГ-1 (Подрињски одред, командир капетан прве класе Милан
Јоловић) требала је да пређе у напад правцем: Зелени Јадар - три пошумљена виса ("Три
сисе"), уз подршку тенкова и "прага"537 из с. Јасенова; БГ-2 (чета формирана од водова из
батаљона у духу наређења за формирање ТГ-1, командир поручник Милан Станојевић)
требала је да пређе у напад правцем: Туцак - Биљег (брдо западно од тт 836 Јавор) на
којем је и утврђен положај снага УН. Целокупне снаге требало је да подржава вод
535
Заповест за активна б/д Оп. бр. 1, Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-2 од 02.07.1995.
536
Исто, тач.5. Линија са које су снаге ТГ-1 уведене у борбу налази се јужно од Сребренице на удаљености
од око 10 километара.
537
Противавионски самоходни артиљеријски систем са топом 30/2 мм.
279
тенкова, једна "прага" и вод хаубица 122 мм. Напад је отпочео према датим правцима и
задацима538.
Током ноћи 06/ 07. јула, и током 07. јула, били су неповољни метеоролошки
услови - киша и густа магла, па је напад одложен.
У току 07. јула, командант ТГ-1 је од 10.00 до 12.00 часова боравио на истуреном
командном месту Дринског корпуса на Прибићевцу. Ту је реферисао начелнику штаба
(генерал-мајор Радислав Крстић) о стању у јединици и одлуци, коју је донео. Начелник
штаба је то прихватио и одобрио развој догађаја према замисли команданта ТГ-1. Око
14.00 часова, на осматрачницу команданта ТГ-1 дошао је начелник штаба Дринског
корпуса. У исто време са Трескавице је стигао и вод минобацача 82 мм из Подрињског
одреда специјалних снага. Тада је формирана батаљонска ватрена група, као подршка
Подрињском одреду специјалних снага.
538
Реконструкција тока дејстава ТГ-1 извршена је на основу сведочења мајора Миодрага Даргутиновића у
предмету ИТ-05-88-Т и редовних и ванредних борбених извештаја Команде Дринског корпуса од 06. до
10.07.1995. године.
539
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај 06.07.1995. године.
280
Снаге Уједињених нација са Биљега су будно мотриле на поступке снага
Дринског корпуса и одржавале непосредни физички контакт са муслиманским
снагама540.
Око 12.00 часова 08. јула, након што се подигла магла, почео је напад у складу са
раније донешеном одлуком. Борбена група – 1 (БГ-1)541 овладава објектом Биљег и
непријатељ се повлачи ка селу Љубисавићи, БГ-1 продужава напад и овладава са
објектом "Три сисе" и к. 848 и избија на пут Зелени Јадар – Сребреница, а потом
овладава засеоком на објекту Чичевци.
540
У "Извештају базираном на дебрифингу о Сребреници"(Ассен, 4. октобра 1995.) у т. 4.13. - стр 45. стоји:
"Војници АБиХ, потпуно обучени и са плавим береткама или плавим капама, дошли су на 15 метара од једне
од осматрачких позиција. Делујући као особље УН, они су отворили ватру са ове позиције у правцу фронта
ВРС, тако да је изгледало као де су УН отвориле ватру. На овај начин, они су покушали да навуку ватру ВРС
на ОМ...".
541
У даљњем тексту за појам "Борбена група"користиће се БГ.
542
Због напада на оклопни транспортер УНПРОФОР-а, начелник штаба Команде УНПРОФОР-а генерал
Гобиллиард је упутио телеграм команданту Армије Републике Босне и Херцеговине 09.07.1995. године у коме
га оштро упозорава:
"...Напади овакве врсте на припаднике УНПРОФОР-а су неопростиви. Моји војници нису намењени за
извођење борбе, те стога инциденти овакве природе представљају флагрантно и неодговорно кршење мировне
мисије УНПРОФОР-а у Републици Босни и Херцеговини.
Захтијевам да наредите вашим војницима да се уздрже од сличних активности према припадницима
УНПРОФОР-а. Молим вас да одмах спроведете истрагу поводом овог инцидента и предузмете мјере против
оних који су одговорни за овај кукавичлук и недисциплинирани акт против чувара мира.
Очекујем што бржи одговор". (заведено у 21.10 часова 09.07.95. Подаци у рубрици "Датотека
ЦТX"нечитко.)
Команда Дринског корпуса је актом стр. пов. бр. 04/156-5 од 08.07.1995. године обавестила Истурено
командно место на Прибићевцу о уложеном протетсу команданта УНПРОФОР-а и тврдње да им је пункт на
положају 652808 (Биљег) заузет дејством артиљерије и тенкова, као и о одговору који је ГШ ВРС упутио.
281
Команда УНПРОФОР-а је уложила протест Главном штабу Војске Републике
Српске због дејства према осматрачкој тачки УНПРОФОР-а у близини Зеленог Јадра
(Биљег) истичу’и да је њихов пункт "заузет дејствима артиљерије и тенкова". Главни
штаб им је одговорио "да муслимани користе 6 оклопних транспортера офарбаних у
бијелу боју са ознакама УНПРОФОР-а...". Главни штаб је "захтевао од УНПРОФОР-а да
упозори муслиманске снаге да се повуку у границе демилитаризоване зоне означених на
карти по споразуму, те да их разоружају у складу са споразумом. Такође је захтевао и да
УНПРОФОР не истура осматрачке позиције изван означених демилитаризованих зона".
Главни штаб је наредио да се не дејствује по УНПРОФОР-у и да се спрече сва могућа
изненађења и намере муслимана да повежу Сребреницу и Жепу. 543
543
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995. године.
544
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај од 09.07.1995..
545
Оделење безбедности Команде 2. корпуса својим актом СП. 06-712-24/95 од 09.07.1995. извештава Управу
Службе војне безбедности у Сарајеву да "сходно насталој ситуацији у демилитаризованој зони Сребреница,
органи из Штаба Команде 2. корпуса и Командант 28. д. КоВ бригадир Орић Насер, који се налази у Тузли,
свакодневно одржавају везу са Бећиревић Рамизом, старјешином који заступа Команданта 28.д.КоВ у
његовом одсуству"и прослеђују њихов разговор вођен од 16.00 до 17.00 и од 18.00 до 18.30 часова, у којем
Орић Насер, између осталог, каже: "Управо се сада налази Замјеник К-данта 2. корпуса на састанку са УН - ом
и сазнат ћемо шта ће предузети. Ви морате сами тражити оружје од УН - а, и ако исто не буду хтјели дати или
прецизирати нешто на спрјечавању четничког напада... Максимално обезбједите остале осматрачнице и ако се
буду повлачили одузми им оружје и осматрачницу... Команданту УН у се истим штиити од четника... Рамизе,
само без панике и полахко. Сазови све команданте бригада и нареди им да у својим зонама одговорности
максимално покрију све осматрачнице, па ако се УНПРОФОР буде повлачио одмах да их разоружају и
282
Суседне јединице Дринског корпуса дејствују: снаге из Братуначке бригаде
правцем Прибићевац – Орловине, снаге из 2. романијске, Милићке и Бирчанске бригаде
избијају на линију Јасеново – Кипрово – Костур.546
У раним јутарњим сатима (око 04.00 часова) 10. јула муслиманске снаге су извеле
јак и организован противнапад на снаге ТГ-1. Потиснуле су их на објекат Биљег и "Три
њихово оружје употријебите против четника, а оружје УНПРОФОР вјероватно неће дати. У том случају их
опколите и нека трпе исти напад као и ви или нека дају оружје. Тако ми је командант 2. корпуса усмено
рекао".
Рамиз Бећиревић му је одговорио: "УН не можемо разоружати јер им не можемо прићи".
Већ 09.07.1995. године председник Председништва општине Сребреница Осман Суљић упутио је обавијест
(број 01- /95) председнику Председништва Алији Изетбеговићу и команданту Армије Републике Босне и
Херцеговине у коме каже:
"Пошто је агресорска војска ушла у 18.00 сати у градско подручје из правца Зеленог Јадра (Учине башће) ,а
наша војна команда у распаду као и припадници 28. дивизије КоВ и више нису у могућности ништа подузети
на даљњем спречавању агресорских снага да уђу у сами град влада хаос и паника те је цивилним властима
остао последњи непопуларан корак на спашавању становништва да се ургентно на нивоу државних и војних
органа РБиХ под хитно аранжира састанак са Српском агресорском страном у циљу изналажења могућности
отварања коридора за иселење становништва до слободне територије РБиХ под командом међународних
фактора"(акт бр. /95 од 09.07.1995.)
546
Истог дана председник Прелазног општинског вијећа Сребреница Осман Суљић "ургентно"доставља
закључке за седнице Председништва и извештава председника Републике Алију Изетбеговића, председника
Владе Хариса Силајџића, армијског генерала Расима Делића и команданта 2. корпуса бригадира Сеада Делића
да је "дошло до наглог пада морала за борбу... Снаге УНПРОФОР-а у Сребреници понашају се веома панично
и покушавају заштитити себе, чине то повлачећи се према кампу у Сребреници док је се једна посада у
Слаповићима предала четничким снагама"(Документ Предсједништва прелазног општинског вијећа бр. 01/95
од 09.07.1995.)
У овом телеграму се тражи и инструкција за даљи рад и добијају је истог дана.( Акт СП 06/712-241/95.).
Оделење безбедности Команде 2. корпуса извештава Управу службе војне безбедности у Сарајеву о томе "да
по потреби узме оружје од УНПРОФОР-а, узето од демилитаризације, ако га сами неће дати", а Команда 2.
корпуса саопштава Команди 28. дивизије (Наређењем Стр.пов. број 02/1-710/2.) да је "актом Генералштаба
Армије Босне и Херцеговине (Стр.пов. бр. 1/825-1010 од 09.07.1995. године, тачка 3.) децидно наређено да се
изузме наоружање".
Нити је ко раеговао на ове зајкљуке, нико није притекао у помоћ, није дата чак ни инструкција. Власт из
Сарајева је заборавила не Сребреницу. Реаговао је Генералштаб Армије упућујући наређење (стр. пов. бр.
1/825-1010, 09.07.1995. године) за предузимање мера у вези одбране оцењујући ове закључке да "неочекивано
и неоправдано"драматизују ситуацију.
283
сисе", тј. Скоро на полазне положаје. У овом нападу ТГ-1 је имала 5 погинулих, 2
нестала и 9 рањених бораца547.
Са истуреног комаднног места у с. Бојна није видљива Сребреница, али на правац ка њој јасно
указује добро видљиви репетитор у с. Бојна на к. 424. Код овог репетитора је командант операције
Крстић у 10.00 11.07.1995. одржао састанак са командантима и издао задатак за продужетак напада на
Сребреницу и њено ослобађање. Напад је почео у 11.00 11.07.1995. године. БГ - 1 напада правцем: Бојна -
547
Истурено командно место Дринског корпуса Прибићевац, Ванредни борбени извештај од 10.07.1995.
године (БЦС/ЕРН 04269548).
548
Изјава официра Холандског батаљона Ван Дујина 27.09.2006, страна 2267 – ред 1-17).
284
Сребреница - Гостиљ. БГ - 2 са дијеловима Бирчанске пешадијске бригаде напада десном ивицом града -
Кула - тт 522 - тт 605 - к.441 Гостиљ.
Све снаге Дринског корпуса, ангажоване у овој операцији, у току 10. јула, после
сламања противнапада снага 28. дивизије, практично су извршиле постављени задатак у
духу заповести команданта Дринског корпуса. У току сламања противнапада
муслиманских снага 28. дивизије, преко средстава везе, команданта ТГ-1 лично је позвао
генерал-пуковник Ратко Младић549 и наредио му да без заустављања продужи дејства и
овлада изгубљеним објектима и продужи ка Сребреници. То је учињено на основу
Одобрења Председника Републике Српске.550
549
Сведочење мајора Миодрага Драгутиновића (ЕНГ, паге 12572, линес14-25; паге 12573, линес 1-8).
550
"Касно те вечери, командант Холандског батаљона потпуковник Карреманс обавестио је муслиманског
градоначелника Сребренице о плановима за велике ваздушне нападе НАТО-а следећег дана (11. јули 1995.).
Муслимански војни команданти нису веровали да ће се то заиста десити, или да ће то осујетити напад ВРС-а.
Због тога је током вечери 10. јула 1995. године, главнина јединица муслиманске 28. пешадијске дивизије
напустила град, крећући се преме северозападном делу енклаве како би се припремили за пробијање према
Тузли. Жене, деца, старији и изнемогли почели су се кретати према релативној сигурности база УН-а у
Сребреници и Поточарима".
(Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници - операција "Криваја 95", 1.новембар 2002, стр. 34-
35.)
Реагујући на овакав поступак, генерал - мајор Здравко Толимир је актом стр. пов. бр. 17/897 од 12.07.1995.
године , упућеним једницама Дринског корпуса и Министарству унутрашњих послова Репубике упозорио да
је цивилно становништво упућено у базе УН и због тога су наредили свим војно способним лицима да се
илегално извуку преко територије Репулике Српске на територију под муслиманском контролом да би
оптужили Војску Репубике Српске да је извршила напад на цивино становништво у заштићеној зони без
повода".
Наредбом 1246-501 Главни штаб Војске Републике Српске обавестио је актом стр. пов. бр. 12/46-501/95, КМ
Дринског корпуса (лично генерала Крстића) да Претседник Републике Српске изражава своје задовољство
285
Војни експерт Тужилаштва Ричард Батлер констатује да је "услед успешног
напредовања Дринског корпуса против муслиманских снага и снага УН-а (Холандског
батаљона), 9. јуна 1995. године проширен обим операције, тако да је она укљућила и
‘ослобађање’ града Сребренице".551
због борбених резултата постигнутих до тада, и овлашћује Дрински корпус да заузме Сребреницу с циљем да
се коначно разоружају муслимански терористи и демилитаризује Сребреница. То спомиње и Richard J Butler у
"Извештају - ревидирана верзија – операција Криваја 95. у пар. 3 тачка 13 .
551
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 1-2.
552
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
553
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 31.
286
ће учествовати у борбеним дејствима око Сребренице. Појавио се када је већ сломљена
одбрамбена моћ муслиманских снага 28. дивизије, и пут за улазак у град био отворен554.
Положај артиљерије указује да је њен задатак био подршка снагама ТГ-1 иначе би
била распоређена на ватрени положај са кога се види Сребреница (у пределу Јавора, где
се налазила само осматрачница команданта ТГ-1).
554
Сведочење мајора Миодрага Драгутиновића у предмету ИТ-05-88-Т 13.06.2007. (страна 12577 – ред 7-25;
страна 12578; страна 12579 – ред 1-7) и 15.06.2007. (страна 12686 – ред 21-25; страна 12687 – 12688; страна
12689 – ред 1-22)
287
Сребреница и с. Подравно-Алибеговац-Виогор; неутралисати центре везе и командна
места на главном правцу напада...555
555
Према "Заповести за активна борбена дејства" (т. 6) Корпусна артиљеријска група (5. мешовити
артиљеријски пук) имао је задатак ватрене подршке са ватреног положаја у рејону Прибићевац. Задаци су му
били: (-) у ватреној припреми неутралише циљеве непријатеља по плану арт. припреме; (-) у ватреној
подршци напада остварује ватру по плану и захтеву, тежишно на правцима напада 1. и 2. пб".
556
Мујић Муниба из с. Луке је као сведок оптужбе на суђењу Благојевићу и Јокићу (четрнаести дан) изјавила
да су их Уједињене нације терале ка Поточарима, да су морали ићи и да 11.07. није видела војнике
ВојскеРепублике Српске, а сведок Мевлудин Орић на истом суђењу (петнаести дан) каже да мисли "да нико
није сам одлучио шта да ради него да је то наређење команде 28. дивизије". Он је изјавио да је у Сребреници
било око 14.000 војника.
557
Да је то чињено Сребреница би била разрушен град, а да није види се и данас када се прође њеним
улицама.
558
Видео снимак на коме се види авио бомба и погодјен џип (В000-4458).
288
НАТО се на простор Босне и Херцеговине умешао 1992. године када је уведена
Зона забрањеног лета изнад Босне и Хецеговине, искључиво усмерена против Војске
Републике Српске. Од тада су изведене следеће акције против Војске Републике Српске:
Обарање четири авиона Ј-21 "Јастреб" југозападно од Бања Луке, 28. фебруара
1994. године.
Извиђање Војске Републике Српске у околини Сарајева, 15. априла 1994. године.
"Када су снаге Војске Републике Српске (пре свега ‘Вукови са Дрине’, 10.
диверзанстки одред и мањи делови Зворничке бригаде, Братуначке бригаде и 2.
романијске бригаде) након тога ушле у град, он је био готово напуштен"560
559
560
Richard J. Butler, Исказ..., стр. 34-35 (БЦС/ ЕРН 03072404.03072405).
289
Сл. 84. СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У СРЕБРЕНИЦИ
561
Сефер Халиловић је у својој књизи "Лукава стратегија", на стр. 132, забележио: "... а четници су ушли у
Сребреницу 11. ј ула 1995. године са три тенка, два транспортера и око 200 четника".
562
Сведоћења мајора Миодрага Драгутиновића у предмету ИТ-05-88-Т (ЕНГ, паге 12689, линес; паге 12690,
линес 1-11).
563
Заповест за активна б/д Оп.бр.1, Команда 1. братуначке бригаде, пов. Бр. 439-2, 05.07.1995. године.
290
Трећи пешадијски батаљон је добио задатак да помоћним снагама изводи напад
на правцима с. Прибићевац – Оловине и Кварац- Дивљакиње са задатком: "разбити
непријатеља на правцима напада и у ближем задатку избити на линију Дивљакиње –
к.831 (Оловине), а у следећем задатку избити на линију тт 789 (Дивљакиње) – тт 758
(Оловине)".564
У касним вечерњим сатима 11. јула (око 22.00) одржано је реферисање у просторијама
Братуначке бригаде. Били су присутни сви команданти јединица које су укључене у операцију "Криваја 95",
начелник штаба Дринског корпуса генерал-мајор Радислав Крстић и командант Главног штаба генерал-
пуковник Ратко Младић. Извршена је анализа тока дејстава, сагледано стање у јединицама и издати
задаци за наставак дејстава према Жепи.
564
Исто.
565
Одлука председника Републике Српске, бр. 01-1340/95 од 11.07.1995. године .
291
борбена веза ове две бригаде са Зворничком бригадом. Овим је у потпуности био
осигуран леви бок Зворничке бригаде која се налазила на тежишту дејства, а тиме је
обезбеђен и потпуни успех у извођењу целе оепрације.
566
Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 30-31.
292
5.8. ПРОБОЈ И ЕВАКУАЦИЈА МУСЛИМАНСКИХ СНАГА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ
567
Поред ангажовања снага Дринског корпуса на задацима претреса терена и снаге МУП-а су узеле учешће у
тим активностима. Њихово деловање није јасно прецизирано.
Тако је начелник Центра јавне безбедности Зворника Драгомир Васић актом 281/95. известио 12. 07.1995.
године Министарство унутрашњих послова Републике Српске, Штаб полицијских снага у Бијељини, кабинет
Министра и Ресор јавне безбедности да је евакуација и транспорт цивилног становништва из Сребренице у
току, да је 300 муслиманских војника прешло цесту и да иду према Удрчу, да је Зворничка пешадијска
бригада добила задатак да блокира 300 мушкараца на Црном врху, а да чета Специјалне полиције из
Шековића, 1. чета Центра службе безбедности Зворник и 5. чета Зворник блокирају то подручје с циљем
уништења муслиманских снага. ( Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција
"Криваја 95", стр.55.)
Већ следећег дана Драгомир Васић извештава актом 282/95. да нису имали "никакву сарадњу и помоћ од
стране ВРС у блокади и уништењу великлог броја непријатељских војника тако да је могуће очекивати велике
проблеме док се акција не заврши јер МУП ради сам по овој акцији а простор и број муслиманских војника су
велики". ( Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција "Криваја 95", стр.55..
293
од чега да би избегли заробљавање и извукли се на територују под контролом
муслимана".568
568
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/156/11, 13.07.1995. године.
569
Ахметовић Неџад, компјутериста при команди дивизије, у својој изјави износи тај план:
"Веза је била на Јаглићу и успоставио сам везу са Тузлом између Будаковића начелника штаба 2. корпуса и
начелника штаба 28. дивизије Рамиза Бећиревића... 10.07. Веиз изашао са (број нечитак) људи да би
организовао прихват људства из Сребренице и исте вечери се враћа у команду дивизије.
Колона је кренула са Јаглића и Веиз је направио пролаз кроз минско поље на Буљиму видно обиљежио
крпама... и Вејз води колону и сви идемо на Удрч. Ја сам са штабом дивизије, предс. општине Осман Суљић,
Ељуб Голић на зачељу.
294
О одлуци 28. дивизије да организује пробој према Тузли, говоре подаци из већ
раније споменутог Документаристичког пресека. У том документу, стоји: "Наши борци
су самоиницијативно покушали поново организовати одбрану у рејону насеља
Пусмулићи, у чему нису успели и у раним вечерњим сатима 10.07.1995. године повукли
су се у сам град Сребреницу. Истог дана почело је и повлачење мјештана околних села
према центру града. Око 24.00 часа, 10.07.1995. године, у згради поште у Сребреници
одржан је састанак Команде 28. дивизије, на коме је највјероватније донешена одлука о
напуштању Сребренице и организованог пробоја према слободним територијама"570.
После пробоја ка Кладњу и Тузли, команде јединица (њихова оделења безбедности) су узеле доста
изјава од учесника пробоја. Све до половине августа оне су писане различито и могу се, донекле, узети као
веродостојне и користити за анализу догађаја. Међутим, у августу је Оделење безбедности Команде 2.
корпуса упутило је акт којим одређује задатке приликом узимања изјава. У акту се каже:
"Изјаве које сте доставили садрже одређена сазнања која се у највећем дијелу
тичу преласка групе бораца и цивила из Сребренице на слободну територију, а веома
мало или готово никако не садрже чиненице које се тичу ратних злоћина и злочина
геноцида. По нашим усмјеравајућим актима које сте добили, као и по упутсвима која су
вам дата приликом предавања одржаног 03.08.1995. године у Дому бораца К-де 2.К.,
било је потребно наведене изјаве узети на околности ратних злочина и злочина геноцида.
У материјалима које сте добили детаљно и на прикладан начин стоји шта све треба
садржавати изјава која се односи на наведене околности, почевши од података од лица од којег се изјава
узима до њених других саставних и обавезних елемената. У вашим наведеним изјавама наведено није
испоштовано...
Дана 12.07.95. требало је да дођемо на Удрч да преспавамо а 13. увече да кренемо са Удрча преко Баљковице.
О свему одлучује ‘чича’ - Турсуновић. План је да Насер нападне са чела а ми иза леђа и да створимо коридор
за пролаз.... По слободној процјени око 5.000 људства, од тога 2.000 под оружјем".
Поручник Мехмед Нукић и војник Енвер Бектић су, након извлачења на територију Савезне Републике
Југославије изјавили да је "из Поточара кренуло 3 до 5.000 наоружаних припадника МВ" .
Међутим, Оделење службе војне безбједности 2. Корпуса Армије БиХ и Сектор СДБ Тузла упутили су
28.08.1995. године акт Генералштабу А Р БиХ и Управи безбједности у коме стоји констатација:
"Приликом формирања колоне није утврђивано бројно стање колоне која је кренула то вече, али по неким
процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000 људи, међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца ),
не рачунајући борце из Жепе. У колони није било пуно жена и дјеце. Могуће је да је било десетак жена".
570
Документаристички пресјек... Федерално Министарство одбране - Сектор сигурности и обавјештајних
послова, стр. 2. ред 7-13 (одозго).
295
... У датом смислу је потребно да наведене изјаве узмете у прописаном облику, поштујући
усмјерења која смо Вам дали у свом акту...".571
После овог акта све изјаве су писане по шаблону, сваки поступак припадника Војске Републике
Српске окарактерисан је као акт ратног злочина и ратног геноцида, изјаве пишу скоро неписимени људи
са садржајем као да су завршили највише војно школовање. Због тога треба пажљиво приступити
коришћењу тих изјава.
Дакле, пре него што су српске снаге и ушле у Сребреницу, биле су у висини села
Пусмулићи, Команда 28. дивизије је донела одлуку да напусти Сребреницу.
Слаб отпор 28. дивизије изненадио је Војску Републике Српске. О том говори и
Руперт Смит, бивши командант УНПРОФОР-а у Бпсни и Херцеговини, у
информативном разговору са Брентоном Рандалом, истражитељем Хашког трибунала,
који је обављен 8. новембра 2002. године. Он каже: "На основу података које имам,
сматрам да је Војска Републикие Српске била једнако толико изненађена оним што се
догодило колико и ми, другим речима, нису очекивали да ће енклава пасти, па су се
успаничили... Ове босанске снаге у њиховој позадини и они нападају Србе... Војска
Републике Српске нема довољно снага да покрије терен. Одједном се Војсци Републике
571
Команда 2. корпуса – Одјелење безбједности, СП. 06-101-160-8/95, 10.08.1995. године.
572
Дневни извештај, 10. контраобавештајна група, стр. пов. бр. 5/79, 15.07.1995. год.
296
српске јавља да имају једну неконтролисану непријатељску дивизију у својој позадини
".573
У току 11. јула 1995. године, према "Документалистичком пресјеку..." (стр. 3 – 4),
у селу Шушњари, на око 15 километара од Сребренице, "окупило се око 7.000 бораца и
6.000 – 7.000 цивила. Око 22.00 часова Команда дивизије је донијела одлуку да се
најкраћим путем настави кретање према асфалтном путу Нова Касаба – Коњевић
Поље...".
Дакле, Команда 28. дивизије је пре ових састанака, сигурно у току првог, а пре
другог састанка, донела одлуку да се пробије на "слободну територију". Колона је већ
око 23.00 часова, 11. јула 1995. године, кренала из Шушњара. Тада је почео други
састанак у Братунцу.576
573
ЕРН (ЦС) 0340-0948 – 0340-0959.
574
Федерално Министарство одбране - обране (Сектор сигурности и обавјештајних послова),
Документалистчки пресјек података о размјерама злочина над Бошњацима након пада Сребренице.
575
Исто.
576
Интересантно је да је већ 07.07.1995. године написана службена забиљешка (Команда 28. дивизије, број 13-
05-105, 07.07.1995. године) о резулатима извиђања извидјачке групе, које је изведено од 20. до 25.06.1995.
године на правцу који води преко Буљима, Каменице, Побуђа, Клалдрмице, Роваса, Глоди, Церске, Удрча...
То је правац којим се повлачи 28. дивизија, па је очито да је извиђање и вршено у том циљу. Значи, повлачење
је планирано много раније.
577
У акту "Пад Сребренице", кога је Оделење службе војне безбедности 2. корпоса упутило Управи
безбености Генаралштаба АРБИХ, стоји: "... по неким процјенама у колони је било између 10.000 и 15.000
297
документу – стр.3, већ око 15.00 часова 11.07.1995. године), јасно је да су српске снаге
ушле у празан град.
У 01.00 час 11.07.1995. године борци 284. ббр су се окупили у рејону Кутлића ријеке, одакле су се
упутили у рејон Виогора ради спајања са другим јединицама 28. дивизије и договора око пробоја до
слободних територија. У рејон Виогора борци 281, 283. и 284. бригаде формирали су линију одбране, а
команде ових бригада су се договориле и донијеле одлуку о пробоју. Поред бораца из ове три бригаде, у
рејон Виогора је пристигло и неколико хиљада цивила који су одлучили да се заједно с војском пробију до
слободних територија. У исто вријеме борци и народ су се окупљали у рејону Сућеска, 5 км југозападно
од Сребренице, у рејону села Ћумавићи, 5 км сјеверозападно од Сребренице. Са ова три мјеста су се у
колонама кретали ка селу Шушњари које је лоцирано 15 км од Сребренице.
... Чеоно обезбјеђење колоне (претходница) је у рејону Буљима, сјеверозападно од села Шушњари,
прошло кроз четничко минско поље површине 500 – 600 м2 и кроз тај рејон обезбједила пролазак колони
према селу Шиљковићи. Иако је чело колоне око 23.00 часа 11.07.1995. године пошло из Шушнара у 01.00
час у Шушњарима је било још неколико хиљада људи који још нису били ни кренули, а колона се није
нигдје прекидала.
људи, међу којима је било око 6.000 наоружаних бораца, не рачунајучи борце из Жепе. У колони није било
пуно жена и дјеце. Могуће да је било десетак жена".
578
Федерално министарство одбране-обране, Сектор сигурности и обавјештајних послова.
298
Према изјавама већег броја лица, у колони је било између 13 и 15 хиљада лица, а била је дуга око
10 км, с тим да је временска разлика од чела колоне до зачеља била око 2,5 км. Чело колоне је у раним
јутарњим сатима 12.07.1995. године дошло у рејон између села Шиљковићи и Каменица да би се потом
распоредило дуж Каменичког брда као бочно обезбјеђење колоне од српских села Мратиње и Долови.
Међутим, по наређењу начелника Штаба 28. дивизије Рамиза Бећировића, јединица која је вршила чеоно
обезбјеђење је продужила даље са задатком да извиди и пронађе, а потом и обезбједи најповољније мјесто
за прелаз колоне преко асфалтног пута између Нове Касабе и Коњевић Поља.
Остатак колоне који се налазио у рејону Потоци испод Буљима и даље према Шиљковићима,
четници су открили у раним јутарњим сатима 12.07.1995. године и отворили артиљеријску ватру по
колони. Као посљедица тог гранатирања, према изјавама свједока, било је много погинулих и рањених579.
Неки од свједока су наводећи прецизна мјеста гдје су изгинули Бошњаци идентификовали 44 Бошњака
који су погинули и 6 рањених, истичучи да је и погинулих и рањенх било знатно више.
Чеоно обезебјеђење у јутарњим сатима је наставило пут према селу Бурница, које се налази на
брду Побуђе, чије се падине спуштају на комуникације које од Коњевић Поља воде на исток према
Братунцу, а на југ према Новој Касаби и Милићима. Током читавог дана 12.07.1995. године четници су
артилејријом, те ПАМ-овима и ПАТ-овима пуцали по незаштићеном народу580 у колони која се протезала
на дужини од 10 км од подножја Буљима преко села Шиљковићи и Каменица до Бурнице на Побуђу. У
раним вечерњим сатима тога дана чеоно обезбјеђење је у рејону Љешина обезбједило дио путне
комуникације Нова Касаба – Коњевић Поље, гдје је у групама од по 100 људи почело пребацивање преко
путне комуникације, затим преко ријеке Јадар у Церанску ријеку и даље према планини Удрћ581.
Међутим, управо тада долази до веома јаког артиљеријског и пјешадијског напада на колону која
се у том моменту протезала од асфалтног пута Коњевић Поље – Нова Касаба до шума изнад села
Шиљковићи. Четници су уз почињене стравичне масакре, негдје око 18.30 часова успјели пресјећи колону
на прелазу преко асфалтног пута Н. Касаба – Коњевић Поље.582
579
Дакле, велики број је погинуо у пробоју, и не може се сврстати међу оне који су касније побијени као
заробљеници.
580
По овом документу (стр. 2), у колони је било 7.000 бораца, колона је имала борбени поредак са чеоним и
бочним обезбеђењем.
581
У акту "Пад Сребренице", Оделење војне безбедности 2, корпуса наводи да је "интересантно да је прелазак
преко асвалта био тако организован да је прво прелазила војска са наоружањем, а остајали су прије асвалта
људи без наоружања. Дио овог људства је успио да се, након неколико дана путовања, пробије у правцу
Жепе".
582
Дакле, када чеоно обезбјеђење обезбеди прелаз преко комуникације (нормалан поступак прииком пробоја),
очито састављено од припадника 28. дивизије онда се каже да је "обезбједило"део путне комуникације за
прелаз, а када снаге Дринског корпуса дејствују по њима (нормалан поступак приликом спречавања пробоја)
каже се да су "починили страшне масакре".
299
Према свједочењу Крџић Бехадије, четници су у рејону сјеверно од села Каменица у предвечетје
опколили групу бораца и цивила и из свих врста ватреног оружја отворили ватру по њима.
Након стравичног метежа и гужве, неки из ове групе су се разбјежали по оближњим шумама и
тако сс привремено успјели спасити. Овај свједок је сутрадан дошао на исто мјесто и затекао масу
убијених и закланих, међу којима је препознао 7 лица. По његовој процјени у овом масакру је укупно
поубијано око 2.000 Бошњака. Истом догађају присуствовао је и Делић Реџо, који је међутим прије него је
успио побјећи видио око 170 мртвих и рањених. И Мујић Кемал у свом свједочењу процјенује да је на
једној коси код Каменице видио око 2.000 поубјаних Бошњака, а нешто даље је видео и 20 рањеника које
су четници хладнокрвно поубијали.
Мујић је бјежећи из рејона села Каменице наишао на Џевада Топића с којим је покушао пронаћи
заобилазни пут до прелаза преко асфалта на путу Касаба – Коњевић Поље и код насеља Џугум су, са још
15 људи, видјели око 1.000 поубијаних Бошњака крај самог асфалта. Касније, након 20 дана, Мујић је на
том мјесту видио свјеже ископану масовну гробницу која није била добро загрнута па се осјећао
непријатан мирис. У свједочењу Мехмедовић Мује, који се у моменту напада четника у поподневним
часовима (18.30) 12.07.1995. године налазио са једном групом из састава колоне, у шуми испод села
Шиљковићи, наводи се да су на том мјесту четници гранатама и другим ватреним оружјем поубијали око
1.000 Бошњака, међу којима је препознао 5 лица.
Хасановић Џемал је у свом свједочењу навео да је у непосредној близини Коњевић Поља био
очевидац када су четници са веома мале удаљености из тенка испаљивали гранате по колони и, по његовој
процјени, том приликом су на тај начин поубијали преко 500 Бошњака, чије су лешеве камионима читаву
ноћ возили у њему непознатом правцу.
Након овако жестоког напада четника и стравичних злочина, колона се разбила у више мањих и
већих група које су се током ноћи 12.07.1995. године покушавале консолидовати и пронаћи пут и начин да
пређу асфалтни пут Касаба – Коњевић Поље...
... Чеоно обезбјеђење првог дијела колоне је у првим јутарњим сатима 13.07.1995. године дошло
на планину Удрч, а након 1 час и 30 минута на Удрч је стигло и чело првог дијела колоне. На Удрчу се
први дио колоне одмарао читаво пријепдоне, а неки борци су покренули иницијативу да се група од 500
војника врати и покуша обезбједити прелаз преко асфалта групама које су остале у рејону Каменице, а које
четници нису поубијали или похапсили јер се располагало инфорамцијама да таквих група има и да исти
не смију да пређу асфалт. Међутим, начелник Рамиз Бећировић је у први мах то био одобрио и издао
наређење да се одабере 500 бораца за извршење тог задатка, а затим је одустао од те идеје и наредио да се
крене даље. Колона је са Удрча током 13.07.1995. године прешла пут ка сјеверу преко Глођанских брда до
Горње Каменице, тачније до села Реџићи, гдје је колона преноћила...
300
из града, да је у колони било 7.000 бораца (међу њима и припадници 281, 283, и 285,
бригаде), да су ове снаге Сребреницу напустиле пре одлучујућих борби 11.05.1995.
године, да је пробој вршен под јединственом командом на челу са заступником
команданта 28. дивизије Рамизом Бећировићем, да је колона за пробој организивана по
свим начелима за извођење оваквог борбеног дејства.
583
Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф 5.14,с тр. 55.
584
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 42.
301
51, тачка 7. "Допунског протокола уз женевске конвенције од 12.августа 1949. године о
заштити жртава међународних оружаних сукоба" (Протокол И).
"Снаге 28. пешадијске дивизије армије Босне и Херцеговине, уместо да предају оружје и да пређу
на статус ратних заробљеника, они су се груписали на једно 10 км северозападно од Сребренице у рејону
Шушњари, у намери да се пробијају ка Тузли. Одлучили су да иду у пробој из окружења. Ни њихова
Врховна команда из Сарајева, нити команда Другог муслиманског корпуса са седиштем у Тузли, ништа
нису учинили да подрже ту њихову операцију, иако знамо, а ја немам право да то не знам, шта значи
пробој из окружења као борбена радња, у стању у каквом је била 28. пешадијска дивизија, са војно
способним мушкарцима у цивилу.
585
Др Радован Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери (Беседа на трибини Номоканона,
Правни факултет у Београду, 17. мај 2005. године), 25.08.2009.
586
Прописи о примени правила међународног ратног права у Оружаним снагама СФРЈ, ССНО, стр. 43
587
Миодраг Старчевић, Основе међународног права и међународног ратног права, Центар високих војних
школа - Генералштабна школа, Београд, 1988. стр.131.
302
Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом
француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво БиХ
и Алија Изетбеговић.
Савјет безбедности је "створио застићене зоне", али није одлучио како ће оне
бити брањене.
303
"Драма је зачета тог тренутка", рекао је Филип Морион и образложио да
међународне снаге нису могле спречити ни бошњачке снаге да нападају српска села
изван застићене зоне, нити Младићеве снаге да нападну Сребреницу. 588
Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под
командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима589, изјавио је на суђењу
Слободану Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, француски генерал, бивши
командант УНПРОФОР у Босни и Херцеговини.
Видео сам ’93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу
браћом, да је на помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године.
Било је услова да се очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу – рекао је
Морион, додавши како није био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај
Братунца да би му показали жртве муслиманског терора.
СЕНСЕ
588
304
очекивали овакав поступак Команде 28. пешадијске дивизије, не би биле извучене главне
снаге и упућене на Жепу, него би биле ангажоване на разбијању и уништењу снага 28.
пешадијске дивизије. Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко
Пандуревић је на састанку 11. јула 1995. године упозорио генерала – пуковника Ратка
Младића на опасност од снага 28. дивизије.
590
Команда 2. корпуса, стр. пов. бр. 02/1-727/68, 27.07.1995. године.
305
*На расправи у Скупштини Републике Босне и Херцеговине, командант
Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине је, на тему "Војни узроци пада
Сребренице у јулу 1995. године"591, рекао:
Шта речи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен
ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и
уништењем само једног четници не би ушли у град.
.. Међутим, посљедице су могле бити далеко лакше да није било: (1) политичког и
војног превирања, (2) јаког утицаја психолошко.пропагандног дјеловања српског
агресора и УНПРОФОР.а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање
Сребренице; (3) лоша организација 28. дивизије посебно система руковођења и
командовања (нашто смо уттицали колико смо могли); (4) несналажење и неизвршавање
задатака органа власти и команде 28. дивизије које су добили од нас; (5) сувише
очекивања од УНПРОФОР-а; (6) не пружање отпора примјереног имајућим материјално-
техничким средствима, терену и мотивом (одбрана народа); (7) доношење одлуке о
напуштању Сребренице, необавештавање народа и не предузимање мјера да се то уради
организовано и уз кориштење имајућих материјално-техничких средстава."
Пад Сребренице је све изненадио. Карл Билт у интервјуу кога је дао Brettonu
Randallu19. и 20. септембра 2002. године каже: "Када је пала Сребреница ја сам био у
Стразбуру... Био сам изненађен падом енклаве, као и Младић. То је била операција веома
малих размера. Био сам под изразитим утиском да се то заправо није очекивало. Сви су
били изненађени... "592
591
Генералштаб армије Р БиХ, стр.пов. бр. 1/1-941, 30.07.1996. године
592
БЦС/ЕРН 03489056-0348-9071.
306
Тачно је да је много муслиманских војника погинуло у Сребреници и око ње.
Ради се и о погибијама у међусобним борбеним окршајима делова муслиманске војске
приликом извлачења из Сребренице. Масовни губици на муслиманској страни су
последица ратних дејстава и борбених радњи, а не насиља над цивилима, које су
муслимански команданти намерно стављали у свој борбени распоред и колоне приликом
пробоја под борбом. Муслимани су борбено деловали уз употребу оружја, вршили
пробој из окружења и у тим пробојима наносили озбиљне губитке Војсци Републике
Српске У тим дејствима су били поражени у у борби претрпели велике губитке593.
593
Карл Билт у књизи "Мисија мира"(у издању АД "Поглед", Крагујевац, 1998.) на стр 103 тврди да је : у току
једне недеље, у борби по шумама, крај путева у зонама Сребренице и Тузле живот изгубило око 4.000 људи".
Карл Билт у књизи "Мисија мира"(у издању АД "Поглед", Крагујевац, 1998.) на стр. 95 каже: "Изгледа да оно
што се звало 28. дивизија у муслиманској армији није учинило ништа да би одбранило енклаву"),
(др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 37 и 39).
Хакија Мехољић, председник СДП Сребреница у интервјуу часопису "Дани"22. јуна 1998. године каже:
"Позив је дошао од председника Изетбеговића, ми смо на састанку ратног представништва опћине одредили
делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту дешавати крупне ствари, јер први
пут излазимо из Сребренице и обезбеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је нама сигуран излаз, а
за вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам могла доћи ни једна цивилна ни војна
делегација. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желео ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас
транспортерима одвезли пред хотел "Холидаy Инн". Било је то време одржавања бошњачког сабора, на којем
се одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио председник Изетбеговић и одмах
након поздрава питао: ‘Шта мислите о замени Сребренице за Вогошћу?’. Неко вријеме је била тишина а ја сам
се јавио и рекао: Председниче, ако сте нас звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља
вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас". На поновљено питање новинара да ли је таква
понуда децидно одбијена, Мехољић је изјавио: "Ми смо то одбили без дискусије". Онда је он рекао: "Знате,
мени је Клинтон нудио у априлу 1993. године (након пада Церске и Коњевић Поља) да четничке снаге уђу у
Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тада ће бити војна интервенција... Ми смо имали захтев,
уколико се прихвати захтев, да Сребреница буде повезана са Тузлом".
Хакија Мехољић је изјавио да је на састанку било присутно још девет других особа и да њих осам "могу да
потврде"предлог Клинтона.
(Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998. године, стр. 131-132.)
Аутор Едwард С. Херман то наводи у свом чланку од 07.07.2005. (посланом пријатељу путем елетронске
поште "Политика масакр у Сребреници"наводећи у фусноти као извор часопис "Дани од 22.06.1998:
хттп/цдсп. неу.еду/инфо/студентс/марко/дани/дани2.хтмл).
307
Према резултатима истраживања Дома за људска права у предмету Сребреница,
које је Управа безбедности Министарства одбране Републике Српске доставила
Министарству одбране Републике Српске594 приликом пробоја 28. дивизије:
"...страдало је више хиљада мушкараца Бошњака, највећим делом су то припадници 28. дивизије А
БиХ, делом мушкарци цивили, тачан однос војно способних и евентуално малољетњим лицима – дјеци,
женама и старцима нисмо могли поуздано утврдити.
а) Један број у војним операцијама, у оружаном сукобу 28. дивизије А БиХ са Војском РС, највећим
делом на два простора, прво на правцу Сребреница – Поточари ка комуникацији Коњевић Поље-Нова
Касаба и друго на правцу од долине реке Дрињаче ка Црном Врху;
б) Један број у међусобним обрачунима између два екстремна крила команде 28. дивизије А БиХ
(оних који су били за оружани пробој ка зони 2.К А БиХ и оних који су заговарали предају и разоружавање
дивизије), у обрачунима до којих је долазило између већих и мањих група и појединаца услед покиданих веза,
развучености колоне, кретања ноћу, неПознатог терена, неки су услед тешких услова вишедневног
пробијања и појаве исцрпљености и малодушности сами себи одузимали живот (вјешањем, ватреним
оружјем, разношењем бомбама и експлозивом);
д) Један број био је заробљен од стране снага Војске Републике Српске и Министарства
унутрашњих послова Републике Српске, заточен и на крају погубљен;
е) Један број је страдао при наиласку на самоорганизоване заштитне снаге Српских села и насеља
на правцу пробоја или пак при намјерним упадима у Српска села у потрази за храном, водом, лијековима,
цивилном одјећом (опште је правило било доћи до цивилне одјеће и "преставити се као цивилно лице");
ф) Један број је страдао на много других начина (утапањем у р. Дрина у покушају преласка у СР
Југославију, пробио се ка другох заштићеној зони Жепи и страдао у борбама за ову енклаву, умро услед
исцрпљености и изнемоглости, болести и др)."
594
Управа безбедности, пов. бр. 01/1-182-4, 28.09.2003. године, стр. 2-3.
308
Сл. 88 и 90 ЦЕРСКА
595
ЕРН (БЦС) 00819752-00819759).
596
Изјава Селимовић Нуриза..
597
Исто.
309
Крижевачких њива све до Парлога. Од тада већ, људи који су били у позадини почели су
да се масовно убијају, дајући знаке психичких поремећаја, гдје се дешавало да се
распрште једни од других И отварају ватру једни на друге...598. Цијеним да смо имали 4 -
5.000 губитака војно способних људи"599.
У пробоју према Тузли свашта се догађало. Оно што је евидентно јесте то да готово нико није
страдао од чланова сребреничке мафије и њихових породица. Значи, повлаштени су прошли, јер су на
супротној страни имали партнере. Сребреница је случај који не памти историја. Никад се у историји
није догодио случај да једну огромну популацију неко поведе са слободне територије и концентрише на
тако мали простор који контролише непријатељска војска. Они су, у ствари, само поведени да би били
топовско месо. Геноцид је био планиран прије него што су извршене егзекуције, а од Изетбеговића је
услиједила директива да АРБиХ ништа не предузима док се геноцид не заврши. Највећа историјска
срамота јесте то да је након свега Меморијални центар у Поточарима отворио предсједник најмоћније
силе на свијету, ратни злочинац над народом Подриња Бил Клинтон.600
Међутим, неопходно је навести да није погинуо, нити заробљен, нико од руково дећих људи 28.
дивизије, полиције и општине.
О стању оних који су се предавали српским оружаним снагама пише Зоран Петровић Пироћанац:
"Чује се поново пуцњава из пешадијског наоружања и рафали 'сејача смрти', митраљеза М.84. Један
муслимански војник је у тренутку предаје скочио на српског борца, на углу једне зграде, отео му аутомат
и изрешетао га рафалом601. 'Официр'602, Љубишин специјалац, скочио је на Муслимана, оборио га, али је и
сам лакше рањен у том гушању....
598
Исто
599
Исто.
Заробљени припадник 28. дивизије Изудин Бектић је у изјави (акт Команде Дринског корпуса стр. пов. бр.
17/896 од 12.07.1995. године, навео да се у колони налазе "жене и дјеца које су неудате и војно способне").
Да одбрана није била организована на адекватан начин Сребреници види се из многих јавних иступа
муслиманских званичника. То је најсликовитије изразио Сефер Халиловић, некадашњи командант
муслиманске војске (Сефер Халиловић, Лукава стратегија, стр. 110). Он тврди да је Сребреница предата
Србима. Такодје тврди да се могла одбранити; са чиме се мора сложити сваки војни стручњак. Он каже да је у
Сребреницу ушло мање српских војника него што је то бројало обезбеђење на скупу Странке демократске
акције у време када се решавала судбина енклаве. Иако се по Халиловићевом мишљењу радило о најбитнијем
делу стратегијског фронта, та одбрана није ојачана. Напротив снаге су скинуте и њихов део упућен на
извршење операције за деблокаду Сарајева. Штавише, на том конгресу Странке демократске акције није било
ни слова о узроцима и последицама пораза око Сребренице. Чак је уприличена и смотра остатка 28.
пешадијске дивизије и подељена бројна признања.
600
Ибран Мустафић. Сребреница - планирани хаос.
601
Полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић, рођен 1965. године из Скелана.
310
... И у смирај дана Срби настављају чишћење терена. Ако је тачан податак да је око 5.000
муслимана по околним планинама и да покушавају да проврте пролаз према муслиманским територијама,
онда ће бити 'густо' још неколико дана. Преко Кравичке реке и даље наилазе групице изнурених Орићевих
војника и предају се. Неки носе своје рањене у примитивно склепаним носилима од обичних ћебади, док се
рањеници држе обема рукама за мотке носила и јече. Крај стазе лежи још један муслимански војник.
Мртав. Данас је, долазећи из потока викао Србима: 'Еј, Срби, има ли ту четника, мајку вам јебем'.
Највећи борац у групи, полицајац, питао га је; 'Има, ја сам четник шта хоћеш'.
Муслиман се онда залетео, као да је био 'наронан' неком синтетичком дрогом и насрнуо на два
пута јачег Србина. "Мајку ти јебем четничку, ево ти". Распалио је полицајца посред лица и следећег
тренутка био је мртав. Нити је изазван да неког нападне, нити му је било ко ишта рекао, једноставно,
дошао је до краја пута, исцрпљен, разочаран поразом, а пун мржње према Србима. Учинио је тај
последњи чин безумне храбрости очајника. Отишао је међу шехиде, јер су пропале све шансе да буде
газија".603
602
Раде Чутуровић са надимком Официр.
603
Зоран Петровић Пироћанац, Почело је кречење града, Интервју, 21.ВИИ 1995. године.
604
Сефер Халиловић, Лукава стратегија (теза "Издаја или предаја Сребренице"), Сарајево 1998. , стр. 133.
605
Исто, стр. 134.
606
Исто.
311
међународних снага, мисија, тела и организација којих је Босна и Херцеговина, па и
Сребреница, била крцата. То се није десило зато што је муслиманској војсци и њиховом
политичком руководству на челу са Алијом Изетбеговићем била потребна таква погибија
из неколико разлога: (1) да се свету покаже како Срби наводно не поштују ни оно што су
сами прихватили и потписали (статус заштићене зене); (2) да се све жртве везане за
операцију Сребрнице прикажу као цивилне и недужне, што је требало да легитимише
сваку врсту насиља које ће у блиској будућности бити предузето према Републици
Српској, њеној војсци и њеним војним и политичким руководствима".607
"Шта се ту лажно приказује? Лажно се приказује да је то била колона цивила. Ја лично знам да
је у колони било између 3 и 5 хиљада наоружаних људи, и експерт тужилаштва Ричард Батлер, он је
Американац, и моја маленкост, били смо потпуно сагласни да је колона у којој има од једне трећине до
половине наоружаних људи потпуно легитиман војни циљ, и то је са војничке тачке гледишта потпуно
неспорно и необориво. Дакле, та колона је кренула од Шушњара према излазу, тамо према Тузли, на 100
км, војска Републике Српске, уместо да формира борбени поредак за гоњење те колоне, што је један
могући начин како се та радња изводи, одабрала је метод више узастопних засједа, на правцу кретања те
колоне, што је исто тако врло ефикасан војни метод. Први судар те колоне са снагама Војске Републике
Српске био је у месту Баре, то је једно 12 км од Сребренице северозападно. Дакле, чим су пробили предњи
крај Војске Републике Српске, то је борчанска и братуначка бригада које су тај фронт држале, у месту
Баре је погинуло од 800 до 1000 муслиманских војника и војно способних мушкараца из те колоне. И то
није моје сведочење, већ сведочење истражитеља Хашког тужилаштва Жана Руеза, то можете наћи и у
документима тужилаштва у Хагу. Дакле, већ првог дана, 12. јула у раним јутарњим часовима је погинуло
607
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 36.
608
Политика, 19. септембар 2007, стр. 10.
609
Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 229.
312
око 1000 муслиманских бораца и цивила (боље је рећи војно способних мушкараца) из колоне. Таквих
узастопних судара и заседа било је 6 на том правцу кретања. О каквим се жестоким сударима ради
говориће вам и овај податак. Од 14. јула командант Зворничке бригаде Винко Пандуревић је са делом своје
бригаде био ангажован на операцији према Жепи. Драган Обреновић, начелник штаба те бригаде, коме је
суђено у Хагу, и који је признао кривицу, молио је, запомагао је у команди корпуса да му врате команданта
и тај одред његове бригаде, јер ће ова колона која се повлачи из Сребренице, уствари заузети Зворник.
Дакле, не ради се очито о цивилима. У тим биткама, са том колоном, Зворничка бригада је имала више
губитака него у операцији за Сребреницу и Жепу. У тим биткама она је изгубила три самоходна
артиљеријска оружја, признаћете да то није баш лако, морате имати добро обучену и јаку групу да
заробите три артиљеријска оружја на положајима."610
Након успостављања потпуне контроле над Сребреницом, 11. јула 1995. године,
Војска Републике Српске је предузела све мере за контролисану евакуацију свих оних
који желе, уз неопходне безбедносне мере.
610
Др Радован Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери (Беседа на трибини Номоканона,
Правни факултет у Београду, 17. мај 2005. године), 25.08.2009.
611
О улози Уједуњених нација у евакуацији становништва говоре изјаве Ван Дуина, Николаја и Смита.
313
Међу окупљеним становниством у Поточарима било је припадника 28. дивизије
који су били пресвучени у цивилна одела. То потврђује и Генералштаб Армије
Републике Босне и Херцеговине у свом ванредном извештају, упућеном Председнику
Предсједништва Републике Босне и Херцеговине, у коме стоји: "Ноћас око 23.00 сати
имали смо 15 – 20.000 избјеглица који су сједили у зони ратних дејстава заједно са 300
бораца Армије Републике Босне и Херцеговине у кампу у Поточарима".612 Команда
Братуначке лаке бригаде је 12.07.1995. године доставила "Списак ратних злочинаца
познатих команди 1. 1пбр, који су вршили ратне злочине на подручју општина Братунац,
Сребреница, Милићи, Власеница и Скелани, за које постоје индиције да се налазе у
Сребреници".613 Према наведеним подацима види су да су сви они којима је наведена
година рођења војни обвезници. Међу њима су и три жене.
612
Генералштаб армије Републике Босне и Херцеговине, број 1/825-1104, 12.07.1995. године, Оп. вр. 13.25
сати.
613
Види прилог број_______
614
Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф 4.14, стр. 45. Име састављача извештаја је на копији
нечитко (невидљиво).
314
Евакуацији становниства претходили су састанци представника Војске Републике
Српске, Холандског батаљона и цивилних представника из Сребренице.
Други састанак је одржан 11. јула 1995. године у хотелу "Фонтана" у Братунцу са
почетком у 23.00 часова. Муслимански представник био је Несиб Манџић. Војску
Републике Српске представљали су генерал-пуковник Ратко Младић, генерал – мајор
Радислав Крстић, пуковник Радослав Јанковић, потпуковник Светозар Косорић и
капетан прве класе Момир Николић. Од цивила били су комесар за цивилна питања у
Сребреници Мирослав Дероњић и Љубисав Симић. 616
Трећи састанак је одржан 12. Јула 1995. године у хотелу "Фонтана" у Братунцу у
10.00 часова. Холандски батаљон су представљали потпуковник Karremans и његов
заменик за везу мајор Питер Боеринг. Муслимански представници су били Несиб
Манџић, Ибро Нухановић и Ћамила Омановић. Са српске стране састанку су
присуствовали генерал-пуковник Ратко Младић, генерал-мајор Радислав Крстић,
пуковник Радослав Јанковић, потпуковник Вујадин Поповић, потпуковник Светозар
Према тврдњи . Richardа J. Butlerа на овом састанку је донета одлука "да се муслиманско становништво
616
315
Косорић, комесар за цивилна питања Мирослав Дероњић и председник Извршног одбора
Скупштине општине Братунац Србислав Давидивић.
"Дана 12.07.1995. године у Братунцу у Хотелу ‘Фонтана’ на наше тражење дошло је до преговора
између представника наших цивилних власти и представника цивилних власти и војске Републике Српске
у вези са евакуацијом нашег цивилног становништва из Енклаве Сребреница.
Нашу страну представљали су: Пурковић Ћамила, Нухановић Ибро и ја Манџић Несиб.
Српску страну представљали су: Комесар за цивилна питања у Сребреници Дероњић Мирослав,
Генерал Ратко Младић, предсједник Општине Братунац Љубисав Симић, предсједник Извршног одбора
општине Братунац Србислав Давидовић, Начелник Центра јавне безбедности Зворник господин Васић,
Генерал Крстић, Начелник безбедности Корпуса госп. Поповић и Пуковник Косорић.
- да наше цивилно становништво може остати у Енклави или се иселити, зависно од жеље сваког
појединца,
316
Приликом евакуације ни са једне стране није било инцидената и српска страна се том приликом
придржавала свих прописа Женевске конвенције и међународног ратног права, што се тиче конвоја
праћених од стране снага УН"617 (подвучени део текста је дописан руком).
617
Изјава бр. 07-27/95 заведена 17.07.1995. године код Комесара за цивилна питања у Сребреници .
618
http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
619
Исто.
317
Након увођења ратног стања, истог дана председник Републике Српске донео је
одлуку о именовању ратног председништва општине Сребреница – Скелани.620
Евакуација је отпочела око 12.00 часова 12. јула 1995. године. Завршила је до
03.00 13. јула 1995. године, када је последња група напустила базу у Поточарима.
Заменик команданта холандског батаљона Роберт Александар Франкен УНПРОФОР-а
потписао је изјаву да је евакуација извршена коректно.
620
Одлука о именовању ратног председништва општине Сребреница-Скелани, стр. пов. бр. 01-1371/95, 14.јул
1995. године, http://www.karadzic-odbrana.com/ratne-naredbe.html?sta...
621
Наведени бројеви разговоара су узети према "Иndex to Иntercepted Radio/telephone Communication", ИT-02-
60; 5x. P311, Page 1-17.
318
био одмах по кратком поступку ликвидран.622 Очигледно је да се ради о освети и да је то
био његов једини и искључиви мотив.
Нема дилеме о томе да ли је било злочина. Било их је, али највећи део њих је
последица претрпљених губитака и патњи. Ради се о личним осветама, али не и о
политици и стратегији. Кад се говори о укупним губицима муслиманских снага
319
приликом повлачења из Сребренице не могу се они сви приписати злочинима. Треба
имати у виду и тврдњу Карла Билта у књизи "Мисија мира"624 да је " у току једне недеље,
у борби по шумама, крај путева у зонама Сребренице и Тузле живот изгубило око 4.000
људи", као и изјаву поручника Нуриза Селимовића625 о губицима 4 – 5.000 људи.
624
Издање "Погледи", Крагујевац, 1998, стр. 103..
625
Изјава Селимовић Нуриза.
626
Влада Републике Српске - Комисија за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1996.
године, Бања Лука, јун 2004.
627
Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 34.
320
локалне полицијеке снаге су биле ангажоване ван ингеренције Дринског корпуса. Те
снаге су изводиле више тактичких дејстава и радњи: претрес терена и асанација бојишта,
гоњење снага 28. дивизије у извлачењу, односно спречавање пробоја из окружења тим
снагама.628
"...У раним јутарњим сатима 14.07.1995. године четници су у рејону Горње Каменице и села
Реџићи извршили јак напад на први део колоне. Међутим, борци који су обезбјеђивали колону на вријеме
су уочили четнике, организовали одбрану и успјешно одбили напад. У поподневним сатима, истог дана,
колона је наставила пут преко брда Веља Глава према селу Липље и даље према селу Мемедовићи. Чеоно
обезбјеђење – претходница је испред села Мехемдовићи на вријеме открила јаку и добро организовану
четничку засједу. Са Командом 28. дивизије испланирана је акција на разбијању засједе која је врло
успјешно изведена. Том приликом наши борци су убили четири четника и шесторицу су заробили, међу
којим и једног четничког официра, док су се остали четници разбјежали. Колона је наставила пут даље
према сјеверозападу до брда Црни врх, односно коте Перуника на Црном Врху. Ту је уз добро
организовано обезбјеђење колона прешла преко асфалтног пута Тузла – Зворник. Чело колоне је око 24.00
часа 14.07.1995. године испод брда Црни врх стало, јер је одлучено да се ту прикупе сви рањеници ради
превијања, те да се колона одмори...
...Први део колоне је након одмора испод Црног врха око 10.00 часова 15.07.1995. године наставио
кретање према сјеверу у рејон Крижевићи с намјером да пређу макадамски пут између села Баљковица и
Крижевића и да се у рејону Незука споје са нашим снагама. Један од заробљених четника је дао
информацију да су четници у рејону Крижевачких њива поставили засједу. Наши борци су извршили
претрес терена у том рејону и стигли до села Парлог, гдје су примјетили четничку засједу. Са тог
локалитета су ступили радио везом у контакт са нашим јединицама на слободној територији. Међутим,
психофозичко стање већег дијела цивила у колони било је врло тешко, тако да су се десила и многа
самоубитства. У рејону Парлога четници су открили нашу претходницу – извиђаче и изненада из
артиљеријског оруђа отворили ватру по нашим извиђачима који су претрпјели значајне губитке. Двојица
су погинула, 25 – 30 је лакше и теже рањено, а само их је 5 – 6 остало здравих. Након 3- 4 сата ови
извиђачи су успјели да се врате назад и у предвечерје су се спојили са колоном. Четнички тенкови и
транспортери кретали су се ка исцрпљеној колони. Наши борци су формирали јаку јуришну групу и
користећи изненадно јако невријеме и кишу пошли су у контранапад. Том приликом су уништили један
тенк, а један заробили. Заробили су и два транспортера и разбили четнике који су се панично повлачили
према путу Баљковица – Крижевићи. На овом путу четници су у касне вечерње сате 15.07.1995. године
628
Исто.
629
Федерално министарство одбране-обране, Сектор сигурности и обавјештајних послова.
321
засули наше борце и натјерали их на поновно повлачење до Парлога, гдје је била колона. Међутим, наша
четири борца су се успјела пробити кроз четничке линије и то вече доћи до наших положаја у Незуку...
... У јутарњим сатима 15 (ваљда 16) 07.1995. године једна група наших бораца је поново извршила
напад на четничке линије на макадмском путу Баљковица – Крижевићи. Након борби које су трајале око 1
час наши борци су успјели пробити четничку линију и омогућити колони да преко Баљковице око 11.00
часова 16.07.1995. године дође до слободних тетиторија".
Командант 24. дивизије КоВ је на командном месту Међеђа, 14.07.1995. године, издао "Заповјест
за напад" са следећом одлуком:
"Групишучи снаге са фронта Засеок – Незук извршити напад правцем: с. Незук – Дуги до – Парлог
тт 390 – с. Мумићи и помоћим правцем: с. Незук – Гај – Ребићи и енергичним једновременим нападом на
непријатељску линију десно укључно Ребићи – Гај и лијево укључно Парлог уништити непријатељску
живу силу, МТС створити панику овладати објектима Ребићи к.284 – Гај – Парлог тт 390 те
прегруписањем снага и увођењем резерви продужити напад правцима Ребићи – Мумићи, Ребићи – Плоча
к. 247, Парлог – Мумићи обезбједити десни бок из правца Говедарице лијеви бок из правца Сеферовићи –
Мотало оформити противоклопну групе на правцу према с. Мотало оформити извиђачке групе из
запосјести линију Ребићи десно – Плоча – Мумићи – Парлог – Дуги дио гдје имати одсудну одбрану и уз
помоћ ИКМ 24. д.КоВ у р. Вис тт 621 успоставити везу и обезбједити прихват дијелова снага 28. д КоВ.
Дио снага 3.ч из састава 241. СМлбр са фронта ш/р Хрвачићи упутити правцем објекат Хрвачићи –
Брезик – Хемлијаши и једновременим и енергичним нападом овладати објектима Брезик - Хемлијаши и
лијевим обухватом нападати на објекат Пандурица везујући непријатељске снаге".630
За извршење овог задатка предвиђене су у снаге 243.мпбр (210 борац) и 246.Вббр (107 бораца). За
подршку је предвиђена бригадна артиљеријска група - минбацачи 122 мм.
У периоду од 12. до 15. јула, 1995. године снаге Зворничке пешадијске бригаде,
које се налазе у матичној зони одбране, интензивно су ангажоване у заседним и другим
борбеним дејствима са колонама 28. дивизије Копнене војске Армије Босне и
Херцеговине које су покушавале пробој ка 2. корпусу Армије Босне и Херцеговине ,
које су нападале са фронта.
630
Команда 24. д КоВ, стр. пов. бр. 02/1.01/95-КЗ, 14.07.1995. год.
322
организоване су и извођене и друге активности. Ангажована су транспортна средства,
инжињеријске машине и друго.
После великих губитака на једној и другој страни с циљем да се избјегну даљи непотребни губици
на обе стране командант Зворничке пешадијске бригаде, после договора са пуковником Шемсом
Муминовићем, одлучује да се повуку дијелови Четвртог пешадијског батаљона у рејону с. Пољане, омогући
пролаз непријатељским јединицама из правца Сребренице, а потом припремљеним јединицама опет
посједну линије одбране Четвртог пешадијског батаљона у рејону с. Пољане, те уз подршку Подрињског
одреда специјалних снага и БГ - 2 спријечи евентуални покушај непријатељског пробоја у дубину наше
територије.
Написано наређење Стр. пов. број 03/156-12 од 13.07.1995. године на основу акта Главног штаба Војске
631
323
Ангажовање Зворничке пешадијске бригаде у зони одбране и додељеној
просторији за извођење борбених дејстава одпочело је вец 12. јула 1995. године, под
командом заменика команданта бригаде, мајора Драгана Обреновића.
- У ванредном извештају633 јављено је да "у 06.00 часова на фреквенцији 150075 мхз, сребренички
турци су са наше територије успоставили везу са Насером Орићем и извесним Хаџићем, бившим
медицинаром из Зворника, који се представља као ‘доктор" да су "Насер и Хаџић негде између линија и ту
очекују спој са Фантомом, Манџом и осталима који иду из Сребренеце… у 06.30 се поново јавио доктор и
пренео Фантому који води сребреничке муслимане да им је у сусрет кренуо Насер Орић са једним делом
снага ради растрећења њихових положаја".
- У ванредном извештају634 јавља се да је "у 06.30 часова Насер Орић са Доктором и делом
турских снага које су са тузланске територије пошле у деблокаду сребреничких Турака јавили су се из села
Крижевићи на путу између Каракаја и Црног Врха".
- У ванредном извештају635 јавља се да су "у 15.35 х на ф = 154.550 мхз слушали разговор између
Шемсе Муминовића, команданта муслиманске ударне бригаде у рејону з/о Зворничке бригаде са вођом
муслимана који се крећу из правца Сребренице ка Тузли. Муминовић обавештава вођу колоне у којој
наводно има и цивила да је Насер Орић прошао линију наших ровова и спојио се са Турцима из Сребернице
који су претходница целокупне колоне. Вођа Турака из Сребренице каже да се тренутно налази десно од
села за које Муминовић каже да је њихово.
632
Команда Дринског корпуса, Стр. пов. бр. 03/157-7 од 15.07.1995. године
Редовни борбени избештај Братуначкре лаке пешадијске бригаде од 15.07.1995. године.
633
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр.пов. бр. 13-37/2, 15.07.1995. године.
634
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр. пов. бр. 13-37/3,15.07.-1995. године.
635
Команда Дринског корпуса – 4. рив, стр. пов. бр. 13-38/1, 15.07.1995. године.
324
Муминовић даље предлаже да се сребренички Турци разбијају у мање групе и да сви истовремено
крену на његов сигнал када ће и он истовремено ударити по нашим линијама свом жестином".
636
Команда Динског корпуса, Информација о муслиманским формацијама, стр. пов. бр.03/157-6, 15.07.1995.
године.
637
Редовни борбени избештај Братуначкре лаке пешадијске бригаде од 15.07.1995. године.
Команда Дринског корпуса, акт стр. пов. бр. 04/156-28 од 16.07.1995. године.
Главни штаб Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-1654 од 15.07.1995. године.
638
Припадник Братуначке бригаде Ђокић Сретен је 03. јуна 2002. године, на захтев одбране генерала Крстића,
дао изјаву у којој каже:
"... По мом сећању ми смо у Зворник, односно Каракај, Команду Зворничке бригаде дошли 16. јула 1995.
године у вечерњим сатима где смо преноћили. Ујутро 17. јула 1995. године упућени смо са неким
припадницима радне обавезе Зворничке бригаде у рејон обезбеђења саобраћајнице Зворник - Црни Врх,
недалеко од каменолома. На овај положај смо дошли аутобусом Братуначке бригаде и ту смо затекли
јединицу којом је командовао Зоран Ковачевић, такође припадник Братуначке бригаде, а која је упућена дан
или два прије нас у зону одговорности Зворничке бригаде.
325
сребреничке енклаве. Ова колона, која је кренула најдиректнијим правцем према Тузли,
наишла је на засједе Зворничке бригаде у предвечерје 14. јула 1995. године и до 15.јула.
1995. године, колона и снаге Зворничке бригаде сукобиле су се у релативно жестокој
бици"639.
У подневним сатима (12.00) 15. јула 1995. године командант ТГ-1 потпуковник
Винко Пандуревић је стигао у касарну у с. Каракај. Затекао је бригаду ангажовану на
извршењу "Наређења Главног штаба Војске Републике Српске о спречавању проласка
муслиманских група ка Тузли и Кладњу"640, "Наређења Команде Дринског корпуса о
спречавању проласка муслиманских група ка Тузли и Кладњу"641 и "Наређења Команде
Дринског корпуса о блокирању, разбијању и заробљавању муслиманских формација"642.
639
Richard J Butler, Исказ о војним додађајима у Сребреници (ревизија) од 1. новембра 2002, стр. 86.
640
Главни штаб Војске Републике Српске, стр. пов. бр. 03/4-1629 од 13.07.1995.
641
Стр. пов. бр. 03/157-4 од 11.07.1995. године.
642
Команда Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/157-7 од 15.07.1995. године.
643
Радна бележница дежурног оперативног - време 15.15 .
644
Изјаву је Драгомир Васић дао 9. јула 2000. године (стр. 40-46).
Изјава Милоша Ступара од 26. јуна 2002. године, стр. 12-16.
Записник о саслушању Драгомира Васића у ЦЈБ Бијељина 19.08.2003. године .
Сведочење Данила Зољића пред судом у Сарајеву .
Интервју са Љубомиром Боровчанином 11. И 12. марта 2002. године у Бања Луци, страна 97-98.
326
и командантом Посебних јединица полиције Центра јавне безбедности Зворник Данилом
Зољићем.
Снаге 28. дивизије из Сребренице око подне 15. јула 1995. године су прешле
саобраћајницу Зворник – Цапарде, групишући се у рејонима Ћетино брдо (тт. 602),
Метаљка и Планинци. Покушале су пробој положаја Зворничке пешадијске бригаде у
рејону Баљковице, тј. на делу положаја које су најчешће нападали и делови 2. корпуса
Армије Босне и Херцеговине из Тузле.
645
Мајор Драган Обреновић је по подне напустио простор Снагова и Ораховца не одлазећи претходно у
Баљковицу, ради сагледавања борбене ситуације. Он је знао да су снаге 28. дивизије прешле пут Зворник -
Црни врх и да их треба очекивати у Баљковици. Очигледно је оценио да пут Ораховац - Парлог није сигуран.
У смимљеном разговору на УКТ забележен је разговор између Ловца - 1 (Обреновић) и Игмана - 1 у коме се
каже: "Не шаљите групе преко Крижевића идите преко Јардана, Китовница и Делића".
Драган Обреновић у изјави о чињеницама у предмету ИТ-02-60-Т, страна 16.657 и 16653, каже да се до
Баљковице возио преко Китовнице и Цера: "Нисмо ишли путем преко Ораховца пошто је пут тада била
пресекла колона муслимана".
646
Бележница дежурног оперативног .
327
на претходне. Наређено је да батаљони (одсудно) бране рејоне одбра не и да без
одобрења команданта бригаде нико не сме напустити положаје647.
647
Редовни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде број од 15.07.1995. године.
Ванредни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде број од 15.07.1995. године .
648
"Касније тог поподнева", закључује Richard J. Butler, " дневни борбени извештај Зворничке бригаде
показује да је бригада била умешана у тешке борбе, не само са деловима муслиманске колоне који су се
повлачили из Сребренице, већ и са муслиманским снагама 2. корпуса АБиХ на линији фронта, које су
покушавале да пробију линије. Овај извештај такође наводи чињеницу да су јединице Зворничке бригаде, које
су се недавно вратиле из подручја Сребренице, ангажоване против муслиманске колоне. Овај извештај послат
је са именом потпуковника Пандуревића, команданта бригаде, откуцаним при дну и одаслан у 19.11 сати 15.
јула 1995. године" (Richard J. Butler, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција "Криваја 95",
стр.80.
328
Муминовић649, некадашњи командант муслиманске бригаде, тражио да разговара са
њим650. Командант Зворничке пешадијске бригаде је одлучио да преко средстава везе
самоиницијативно ступи у везу са пуковником Шемсом Муминовићем. Предложени
разговор, у његовој одсутности, заменик команданта мајор Драган Обреновић није хтео
да прихвати.
649
Шемсо Муминовић је тада био начелник обавештајног оделења у 24. дивизији КоВ, одређен је да у Незуку
формира истурено командно место те дивизијје са кога је руководио борбеним дејствима. Раније је он био
командант 106. бригаде, која је била насупрот Зворничке пешадијске бригаде.
650
О овоме је Команда 24. дивизије обавестила Команду 2. корпуса достављањем РИ (радио-извиђачких)
података актом Стр. пов. бр. 02/8-01-1316 од 15.07.1995.
Пуковник Шемсо Муминовић ја тражио да му се јави потпуковник Винко Пандуревић на фреквенцији 144.985
Мх ( акт Команде Дринског корпуса, стр. пов. бр. 03/157-6 од 15.07.1995.).
Информативни извештај истаражитеља Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2).
651
Миодраг Старчевић, Основе међународног права и међународног ратног права, Центар војних школа
Војске Југославије, Београд, 1998, стр. 73-74.
652
Снимак разговора између В. Пандуревића и Ш. Муминовића од 15.07.1995. године од 12.40 до 14.10
часова.
Изјава Шабић Вејиза од 8-И 9. априла и 16. маја 2000. године дата Јеан Гагнон-у .
329
Када је потпуковник Винко Пандуревић предложио прекид борбених дејстава и
пропуштање цивила и ненаоружаних, линије одбране Зворничке пешадијске бригаде
биле су стабилне. Појачања су већ стигла, снаге ТГ-1 су уведене у борбу, а Команда
Зворничке пешадијске бригаде потпуно влада ситуацијом.
Баљковица обухвата неколико села смештених у долини Баљковичке реке. Налази се у рејону
одбране Четвртог пешадијскиг батаљона (десно Баљковачка река, лево Велика коса, по дубини с.
Планинци) и на правцу наиласка колоне 28. дивизије у покушају пробоја ка Незуку. Линија педњег краја
одбране била је Безимени вис - с.Пољане - Велика коса. Положај Батаљонске ватрене групе био је у с.
Делићи (југозападно за 700 метара. Командно место било на тт 390 (западно 500 м).
653
Ванредни борбени извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде, стр. пов. бр. 06/217-1 од 15.07.1995.
Извештај је лично диктирао командант Љуби Бојановићу у рову на свом истуреном командном месту .
654
Прегледом радовних и ванредних борбених извештаја Дринског корпуса нисмо пронашлии податке које је
Команда Зворничке пешадијске бригаде навела у свом ванредном борбеном извештају од 15.07.1995. године.
Вероватно Команда Дринског корпуса није у то време ни била свесна ситауције у Зворничкој пешадијској
бригади, нити су знали за поступке команданта бригаде.
330
Сл. 81 ПРАВАЦ ПРОПУШТАЊА 28. ДИВИЗИЈЕ
Ноћ 15/16. јула 1995. године је протекла без борбених дејстава. У раним јутарњим
сатима 16. јула 1995. године отпочеле су интензивне борбе између снага Зворничке
пешадијске бригаде и снага 2.корпуса и 28. дивизије АБиХ на ужем простору
Баљковице. Интензивне борбе су настављене све до тренутка када се у рејону Команде 4.
пешадијског батаљона појавио рањени официр 28. дивизије, који се предао мајору
Драгану Обреновићу. Тај официр је упознао мајора Драгана Обреновића са стањем 28.
дивизије, која је била у врло тешком стању. Добијене информације мајор Драган
Обреновић је проследио команданту бригаде потпуковнику Винку Пандуревићу. Након
тога је Винко Пандуревић поново остварио контакт са пуковником Шемсом
Муминовићем и предложио му прекид борби и пропуштање комплетне колоне 28.
дивизије655. Шемсо Муминовић је изјавио да "није имао контакта са колоном и није знао
ништа о томе каква је ситуација у вези са кретањем или стањем колоне" и да је "у свим
фазама био изузетно забринут за колону пошто јр ВРС држала положаје на
узбрдицама"656.
Пропуштање је почело 16. јула 1995. године око 13.00 часова657. Након сто се
смрачило 16. јула стране су се договориле (са једне стране командант Зворничке
пешадијске бригаде, са друге стране Шемсо Муминовић и његов претпостављени
655
Изјава мајора Драгана Обреновића од 27.10.2000. године, стр. 14 ; УКТ од 16.07 у 11.40 ЛОВАЦ 1
(Обреновић) - ПАЛМА (Винко Пандуревић). Пандуревић издаје задатке за ангажо вање снага у спрећавању
напада 2. Корпуса.; УКТ од 16.07 12.25 ПАЛМА (потпуковник Винко Пандуревић) - ЛОВАЦ (мајор Драган
Обреновић). Потпуковник Винко Пандуревић саопштава мајору Драгану Обреновићу одлуку о прекиду борби
и отварању коридора.
656
Информативни извештај истражитеља Jean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2 и 4.
657
То се види из разговора бр. 251 вођеног 16.07. у 13.55 часова између Златара (вероватно пуковник
Слободан Церовић) - дежурног Палме као посредника и потпуковника Винка Пандуревића. Разговор се
односи на ситуацију на фронту. Из свих разговора ове врсте види се да постоји континуитет у тим
разговорима и да се воде о ситуацији на фронту и да се извештаји односе на те активности.
Из разговора бр. 253. у 16.02. 16.07, види се да командант Дринског корпуса тражи да му се јави потпуковник
Винко Пандуревић и да извести шта има ново. "Палма"извештава да нису у могућности да ступе у везу са
командантом. Овај разговор се односи на пропуштање колоне. Очито командант Дринског корпуса жели да
добије потпуне информације.
331
командант дивизије из Калесије, Салих Малкић да се постојећа ситуација задржи, да се
пропуштање настави следећег дана, те да се у току ноћи не предузимају никакве акције.
Током 17. јула, пропуштање је настављено658.
Примирје (т. 137) је, у најширем смислу речи, споразум закључен између страна у
сукобу о обустављању борбених дејстава.
Према т. 139.: Сваки командант јединице оружаних снага СФР Југославије дужан
је да претходно прибави одобрење пртпостављеног команданта за закључивање
споразума о локалном прекиду ватре, осим ако не може да успостави везу са
првопретпостављеним командантом, а питање које треба да реши је веома хитно.
Првопретпостављени командант надлежан за одобрење локалног прекида ватре је
командант дивизије, њему раван или виши старешина.
658
Шемсо Муминовић је изјавио да је "прекид ватре трајао до 20. јула 1995. године", а да је "од 2. корпуса
добио наређење за напад пошто је последња колона прошла према слободној територији 19. јула 1995."
(Инфорамтивни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 3 и4.).
659
Прописи о примени правила међународог ратног права у оружаним снагама СФРЈ, Савезни секретаријат за
народну одбрану, Београд, 1988,с тр.78-79.
332
Пре прихватања понуде о локалном прекиду ватре, потребно је добро оценити да
ли понудом о прекиду ватре непријатељ жели да добије неко војно преимућство
(прегруписавање јединица, добијање појачања и сл.).
660
Информативни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 2 и 4).
661
Наређењем Стр. пов. бр. 04/л56-28 од 16.07.1995. године.
Према акту начелника Центра јавне безбености број 01-16-02/1-205/95 од 15.07.1995. године снаге Центра
јавне безбедности Зворник су ангажоване на задацима: Друга чета посебних јединица полиције Центра јавне
безбедности Зворника на обезбеђењу града Сребренице где обавља полицијске послове; на путу Кравица-
Коњевић Поље-Касаба налазе се две чете МУП-а с Јахорине, вод посебних јединица полиције Центра јавне
безбедности Зворник с једним тенком и делом снага Центра за узгој и дресуру паса на пословима блокаде тог
терена и борбе са заосталим муслиманским снагама из Сребренице; непосредну заштиту града Зворника и
борбу са непријатељским колонама на потезу Жлијебац, Златне воде, Кула град, Маричићи, воде две чете
посебних јединица Бијељина, једна чета Добој и вод чете Зворник; офанзивне снаге МУП-а , које чине део
другог и четвртог СОП, као и прва чета посебних јединица полиције Зворник, ојачане тенком, "прагом", БОВ-
ом и водом минобацача ангажоване су на правцу Црни Врх - Баљковица ради блокаде терена заједно са
снагама Војске Републике Српске са задатком да униште нерпијатељске снаге које су успеле да се пробију из
Сребренице и тако дођу иза леђа првим борбеним линијама Зворничке бригаде на Баљковици и Пандурици.
333
5.11. ДОГАЂАЈИ НАКОН ОТВАРАЊА КОРИДОРА
662
Главни штаб Војске Републике Српске, Стр. пов. бр. 03/4-1670 од 17.07. 1995.
663
Изјава Предрага Илића из Братунца..
У "Радној бележници дежурног оперативног" стоји:
"Мијатовић са мегафоном да позива турке да их упути према одредишту Стјене да не иду никоим другим
путем 8.15";
"Миладин Мијатовић треба да буде дежурни на ИКМ и са мегафоном позива турке да иду према одредишту
коридором трема Стјени.Ако су заустављени турци код Шековљанске петље да их пропусте јављено у 8.35
обавјештен Мијатовић"
664
Информативни извештај истражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 4).
334
више отварања фронта неће бити и да заостали делови ако наиђу буду прихваћени и
проведени кроз борбени распоред бригаде. Тако је на пример 18. јула наишла група
младића на командно место 4. пешадијског батаљона и била прослеђена на муслиманску
територију.665. Пуковник Шемсо Муминовић је 17. јула пустио једног војника из
Зворничке пешадијске бригаде који је у току ноћи био заробљен666.
После слања ванредног борбеног извештаја од 16. јула 1995. године, преко
средстава везе, командант Зворничке пешадијске бригаде је разговарао са пуковником
Слободаном Церовићем из Дринског корпуса о стању у зони одбране, посебно у
Баљковици, као и о питању слања смене људства ван зоне одбране бригаде, јер су делови
Зворничке пешадијске бригаде били ангажовани у рејону Шековића и Сарајевско-
романијског корпуса. Касније је обављен разговор и са генерал-мајором Радиславом
Крстићем, који се односио на стање у зони одбране бригаде у рејону Баљковице.
665
Сведочење Лазара Ристића (ЕНГ, паге 10161, линес 20-25; паге 10162, линес 1.17).
Информативни извештај истаражитеља Јean Gagnon-a i Bretton Randall-a о разговору са Шемсом
Муминовићем дана 08. јуна 2001. године у Тузли, стр. 5).
666
Исто.
667
Актом стр. пов. бр. 01-272 од 21. јула 1995. године.
335
5.12. ПРЕТРЕС ТЕРЕНА668
Садржај овог акта указује да се на подручју Тузле налазе делови 28. дивизије који
су сачували своју борбену моћ и да су борбено употребљиви, али и на додатну
угроженост српских насеља, становништва и положаја Војске Републике Српске. То је
захтевало додатно ангажовање Војске Републике Српске на претресу терена и борби са
убаченим диверзантским групама. Истог дана прослеђен је председнику Председништва
Републике Босне и Херцеговине извештај о прихвату и стању јединица 28. дивизије, у
коме стоји: "...Бројно стање (28. дивизије) 27.7.1995. године: (-) команда дивизије – 158,
(-) 280. лбр – 239; (-) 281 лбр – 270; (-282. лбр – 202; (-) 283. лбр – 294; (-) 284. лр – 607; (-
) 28. б. батаљон – 278; (-) добровољци (који до сада нису били у борби) – 88; (-) на
лијечењу - 143. Укупно 2311 војника670.
668
ПРЕТРЕС ЗЕМЉИШТА (ТЕРЕНА), облик дејства војне полиције у вршењу претражних радњи, обухвата
организовано и систематско претраживање одређене земљишне простоирије и објеката на њој. Циљ претреса
је проналажење наоружаних непријатељских диверзантско - терористичких и других група (бегунаца,
ућинилаца кривичних дела из надлежности војног суда, ратних заробљеника и др), лица, лешева војних лица..
Отпочиње са одређене линије и врши се искључиво дању. У зависности од конфигурације терене врши се
стрељачким стројем, одељењским колонама, групама и патролама, а комбинује се са блокадом, потером и
заседом, што зависи од циља претреса
669
Генералштаб Армије Р БиХ, Извјештај, бр. 1/825-1737, 28. јул 1995. године.
670
Генералштаб Армије Р БиХ, Извјешатј о прихвату и стању јединица 28. дКоВ Сребреница, бр. 1/825-1744,
28. јул 1995. године.
336
број припадника 28. дивизије. У селу Лијешањ је, поред других места, заробљено је 6-7
Бошњака. Пресјечени део колоне на подручју Побуђа, Коњевић Поља, Церске,
Каменице, Џафиног Камена, Снагова, Марчића и Хан Погледа био је цело време мета
прогона и хапшења од стране полиције и Војске Републике Српске.
Снаге Војске Републике Српске су, ради спречавања проласка група, блокирале
шири рејон Црног Врха и Планинаца, делимично рејон Каменице и Глођанско брдо. У
рејону Пандурице, Планинаца, Црног Врха, Каменице и Глођанског брда налазило се око
3.000 људи.671
У периоду од 18. јула до 22. јула снаге бригаде су тежишно изводиле одбрану и
вршиле претрес терена на коме су се изводила борбена дејства ради проналажења
погинулих и несталих припадника, као и ради откривања заосталих група које су се
извлачиле из Сребренице672.
671
Влада Републике Српске - Комисија за истраживање догађаја у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995.
године, Догађаји у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године, Бања Лука, јун 2004.
672
Командант Зворничке пешадијске бригаде потпуковник Винко Пандуревић је самоницијативно са
муслиманским командантом договорио отварање коридора и пропуштање колоне 28. Дивизије (цивили и
војници), чиме су избегнуте непотребне жртве. Муслимански војници које је заробила Зворничка пешадијска
бригада, у складу са конвенцијама, упућивани су у сабирни центар у Батковићу. Ово показује да се командант
Зворничке пешадијске бригаде придржавао прописа Међународног ратног права, наредбе председника
Републике Српске бр. 01-53/92 Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине", "Привремених прописа о
служби у војсци Српске Републике"заснованих на "Уставу Српске Републике", "Закону о одбрани Републике
Српске", "Закону о војсци Републике Српске"и свих осталих прописа. Он је у својим борбеним документима
наводио обавезе придржавања међународног ратног права, па у свом акту "Диверзантско терористичка дејства
муслиманских снага и мјере супростављања истим", упућеним свим јединицама Зворничке лаке пешадијске
бригаде, стоји на стр. 3, последњи пасус: "Наоружане групе сматрати терористима... У случају да групе
пролазе и буду блокиране те да на крају положе оружје, да се међу њима налазе ненаоружана лица и цивили,
обезбедити да се третирају као заробљеници, поштујући међународне конвенције о њиховој заштити".
Редовни борбени извештаји Зворничке пешадијске бригаде број 06-232 од 25.07.1995, бр 06-233 од
26.07.1995, бр. 06-234 од 27.07.1995, бр. 06-235 од 28.07.1995, бр. 06-237 од 29.07.1995. и бр. 06-238 од
30.07.1995. године .
У разговору бр. 296 дана 23.07. у 08.00, потпуковник Винко Пандуревић тражи решење за заробљенике које је
заробила Зворничка пешадијска бригада током борби на ширем простору Црног врха.
337
У претресу терена ангажован је и "Р" (резервни) батаљон673. Заостале групе су
биле подељене у мање саставе. Нису биле спремне на предају. Напротив, пружале су
жилав отпор, а врло често су извршавали и самоубитства674. Према заробљеницима, који
су заробљени у току борби у претреса, поступало се у складу са конвенцијама, и они су
пребацивани у сабирни центар у Батковић код Бијељине. У периоду од 18.07. до 08.08.
Зворничка пешадијска бригада је заробила око 145 непријатељских војника и сви су
упућени у Батковић675.
673
Овај батаљон командант Зворничке пешадијске бригаде могао је мобилисати само уз одобрење Команде
Дринског корпуса, као што се то види из акта стр. пов. бр. 05-127/2 од 07.04.1995. године упућеног Команди
Дринског корпуса, којим Команда Зворничке пешадијске бригаде тражи продужење ангажовања овог
батаљона.
674
Ванредни борбени извештај Зворничке пешадијске бригаде 06-222 од 18.07.1995.
675
О овим чињеницама говори Извештај Команде Зворничке пешадијске бригаде строго пов. бр. 01-272 од
21.07.1995. као и разговор број 296 у коме Винко Пандуревић тражи решење за заробљенике које је заробила
Зворничка пешадијска бригада током борби на ширем простору Црног врха.
Списак Муслимана који су размењени из Сабирном центра Батковић (сви који су дошли у Батковић од 23. до
26.07.1995.год. су највероватније они које је заробила Зворничка пешадијска бригада. Ови подаци се
подударају са подацима из борбених извештаја и документације Зворничке пешадијске бригаде за јули 1995.
год.
676
Акт број 1/825-1737 од 28.07.1995. године.
338
долажења ближе фронту. За претрес терена ангажоване су снаге: чета (100 војника) из
16. крајишке моторизоване бригаде, вод (30 војника) из 1. власеничке лаке пешадијске
бригаде и чета Министарства унутрашњих послова, те преостале снаге из састава
Зворничке бригаде677.
677
Извештај Команде 1. зворничке пешадијске бригаде упућен Команди Дринског корпуса,
стр, пов. бр. 01-272 од 21.07.1995. године.
678
Исто.
339
- У редовном борбеном извештају од 22.07.1995. године, извештава се Команда
дринског корпуса да се "врши претрес терена од линије одбране 4. и 7. пешадијски
батаљон по дубини наше одбране (Пандурица, Михајловићи, Тисова коса, Ћетино
брдо)... Данас је убијено 20 непријатељских војника, а 7 њих је заробљено и процена је
да их у рејону Пандурице, Тисове косе и Ћетиног брда има око 50 наоружаних и 200 без
наоружања".
679
Стр. пов. бр. 01/4.157-5, 13. јули 1995. године.
340
Други пешадијски батаљон је вршио претрес терена: десно, поток Ломинац – с.
Пале (тт 529) – Пријанска коса (тт 585) – Чупановићи; лево, Биљег (тт 601) – Градац (тт
527) – Пријанска коса (тт 585). Командно место у с. Поточари.
Трећи пешадијски батаљон вршио је претрес терена: десно, Обли вис (тт 732) –
Градац (тт 527) . Звијезда (тт 906). Командно место у с. Бојна.
Сам појам асанација (lat. Sanus – zdrav, fr. Assanair) значи смишљен рад на
подизању здравља појединаца, у неком граду, крају (или држави), поздрављавање насеља
680
Команда 1.брлбр, стр.пов. бр. 03-253-105, 15.07.1995. године.
681
Историјат Братуначке бригаде (1Д18-0187 – 1Д18-0210/ ЕРН 00641732-00641754)
341
и побољ шавање општих здравствених прилика, чишћење од заразе, исушење
мочварних места итд.682
Асанација као мера цивилне заштите своје корене налази у асанацији бојишта која
је садржавала моралну одговорност руководства зараћених страна за утврђивање броја
погинулих и уклањање њихових лешева.683 Међутим указивање помоћи рањенима и
сахрањивање погинулих, само је део асанације која је као мера цивилне заштите далеко
сложенија и свеобухватнија.684 Дакле, појам асанације треба посматрати као општи појам
у најширем смислу те речи који подразумева спречавање ширења зараза, епидемија и
других последица ратних разарања, елементарних непогода, техничко - технолошких и
еколошких несрећа и других опасности у миру и рату, а подразумева уклањање и
сахрањивање лешева угинулих животиња као уклањање и отпадних и других материја
штетних по живот и здравље људи.685 У ужем смислу појам асанације треба посматрати
као асанацију бојишта. Асанација бојишта подразумева изналажење и прикупљање
људских и животињских лешева и њихово сахрањивање, уклањање са бојишта свега што
може бити опасно или штетно по војничко здравље.686
682
Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980, стр. 78.
683
Симон Ђармати и Владимир Јаковљевић, Цивилна заштита у СР Југославији, треће издање, Београд, 1996.
стр. 281.
684
Исто стр. 281
685
Уредба о организацији и функционисању цивилне заштите, Службени гласник Републике Српске бр.15 од
29. септембра 1992. чл. 21..
686
Илустрована Војна енциклопедија, Прва књига, Издавачко предузеће ЗЕНИТ, Београд, 1939. стр.106.
687
Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981. стр.36.
342
У складу са напред датим објашњењима у поменутој "Уредби о организацији и
функционисању цивилне заштите" у чл. 21 став други стоји: За организовање и
непосредно провођење асанације ангажују се комунална, грађевинска, транспортна,
здравствена, ветеринарска предузећа и организације, стручне и научне институције, а по
потреби и јединице цивилне заштите.688 Припремом и ангажовањем и непосредном
употребом предузећа и организација руководе и координирају штабови цивилне
заштите.689 У склопу специјализованих јединица цивилне заштите формирају се и
јединице за асанацију.690 Цивилном заштитом руководе штабови цивилне заштите који
се организују као републички, окружни, градски и општински штабови цивилне
заштите.691 Дакле, цивилна заштита се организује на државном нивоу у оквиру
Министарства одбране. Иначе, "Закон о одбрани" из 1992. године у свом саставном делу
као 5. део третира ЦИВИЛНУ ЗАШТИТУ, од чл. 31-54.692
688
Уредба о организацији и функционисању цивилне заштите, Службени гласник Републике Српске бр.15 од
29. септембар 1992. чл.21..
689
Исто, чл. 22.
690
Исто, чл.27.
691
Исто, чл.29, став други.
692
Закон о одбрани, Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини бр. 7 од 1.јуна 1992. г.
693
Закон о војсци, Службени гласник Српског народа у Босни и Херцеговини број 7, 1. јуни 1992. чл. 302.
694
Упутство за асанацију бојишта, Савезни секретаријат за народну одбрану, Генералштаб ЈНА, Београд,
1991. стр. 3.
343
борбена дејства. Асанација као појам који се користи у документима Зворничке
пешадијске бригаде се односи искључиво на његово значење као асанација бојишта и не
односи се на покопавање тела изван простора борбених дејстава.695
Асанација бојишта, тј. асанација терена на коме се воде или су вођена борбена
дејства обухвата:
695
Ванредни борбени извештај Команде 1.Звпбр број од 15.07.1995.
696
Ово су активности које је предузимала команда Зворничка пешадијске бригаде током 15.07.1999. године
када је и писан ванредни борбени извештај.
697
У свом сведочењу пред судом Драган Обреновић је изјавио да је поред Команде 4. пешадијског батаљона
била мини - фарма свиња и да су их муслиманске снаге 28. дивизије побиле ноћу 15.07.1995. године.
Уклањање лешева ових свиња спада а асанацију.
698
Упутство за асанацију бојишта, Савезни секретаријат за народну одбрану, Генералштаб ЈНА, Београд, 1991.
стр. 3.
344
Спровођење мера асанације бојишта није искључиво хигијенско-техничко питање
уклањања извора заразе, већ пре свега питање општих морално-хуманитарних права
људи и осећање поштовања према погинулима и брига према њиховим породицама.
Осећање сваког војника и старешине да ће у случају рањавања бити правовремено
збринут, а у случају смрти да ће се са његовим остацима поступати са дужним пијететом
и да ће његова породица бити правовремено обавештена и збринута представља један од
елемената моралне чврстине војника и старешина.699
699
Исто, стр.2.
345
6. ИНОСТРАНИ ИЗВОРИ О ДОГАЂАЈИМА У СРЕБРЕНИЦИ
- ПОДВАЛЕ, ОБМАНЕ, МАНИПУЛАЦИЈЕ, ПРЕЋУТКИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД
СРБИМА… -
346
мушкарци. Убијати мушкарце је масакр, али није геноцид", додао је канадски генерал,
који није био претерано популаран у Сарајеву. Мекензи каже да је чињеница да су
убијене хиљаде људи, али да је такође значајан број оних који су наводно масакрирани, а
касније се испоставило да су живи. Он је оптужио и Уједињене нације што нису
обезбедиле сигурносну зону и заштитиле цивиле у Сребреници, рекавши да су
догађајима у Сребреници претходили ратни злочини над Србима у околини…
"Ове седмице се обиљежава годишњица друге највеће грешке Уједињених нација од њиховог
оснивања 1945. године. Геноцид у Руанди је несумњиво највећа грешка. Са много фанфара, церемонија се
фокусирала на масакру ‘око’ 8.000 муслиманских људи и дјечака које је побила војска генерала Младића у
Сребреници током јула 1995. године.
Као неко ко је одиграо скромну улогу у неким од догађаја који су претходили овом масакру,
мислим да би додатно објашњење могло да расвјетли ситуацију. Почетком 1993. године, послије мог
одласка из Канадске војске, ја сам позван да се појавим пред неколико комитета америчког конгреса који
су основани у вези Босне. Неколико мјесеци раније, мој наследник у Мировним снагама УН, генерал
Филип Морион, је – упркос савјета његових УН господара – насилно ушао у Сребреницу у пратњи малог
контигента канадских војника и рекао њиховим становницима да су сада они под заштитом Уједињених
нација. Званичници у Уједињеним нацијама су били бијесни на генерала Мориона, и са штампом на
његовој страни, они су били приморани да прогласе концепт "сигурносног раја" за шест подручја Босне,
укључујући и Сребреницу.
Интересујући се шта овај концепт треба да значи, један од америчких сеНАТОра ме је питао
колико војника би требало да се прогласи ‘сигурносна зона’. ‘Негдје око 135.000", одговорио сам ја.
Оружане снаге су морале да буду толико велике пошто су Срби имали артиљерију далеког домета. Нови
командант УН на подручју Босне, белгијски генерал Франсис Брикемонт се сложио са мојом процјеном
347
али је био спреман да покуша да брани тај простор са 65.000 додатних војника. Генерални секретар УН у
том периоду Бутрос-Бутрос Гали, је отишао у Савјет безбједности са препоруком од 27.500 војника. Савјет
безбједности је одобрио свега 12.000 војника, а шест мјесеци касније мање од 2.000 војника је додато у
УНПРОФОР за тзв. задатке сигуросне зоне.
Након тога је Савјет безбједности промјенио дефиницију "сигурносне зоне" резолуцијом која је
ријечи "УН ће бранити сигурносну зону" у "њиховим присуством ће УН да одврате нападе на сигурносну
зону". Другим ријечима, малени, симболични, иако наоружани контигент УН ће да буде постављен као
жртвено јагње у Среберницу да ‘одврати’ армију босанских Срба од напада на то подручје.
Босанским муслиманима није требало много времена да схвате да УН нису у стању да одрже своје
обећање ‘заштите’ Сребренице. Са мало помоћи извана, они су почели да убацију хиљаде војника и оружја
у "сигурносну зону". Када су муслимански војници постали боље опремљени и обучени, почели су да
излазе из подручја Сребренице и пале српска села и убијају њихове становнике, а затим брзо да се повлаче
у сигурносну зону Уједињених нација. Ови напади су достигли кулминацију у 1994. години, а наставили
су се и у раној 1995. години након што је канадска пешадијска јединица, која је тамо била једну годину
дана, замјењена са већом холандском јединицом".
Босански Срби су можда имали тешко оружје, али су се муслимани изједначили у пјешадијским
вјештинама које су јако важне у неприступачним теренима око Сребренице. Када је у прољеће 1995.
године окопнио снијег, команданту босанских мослимана Насеру Орићу је постало јасно да босански Срби
намјеравају да нападну Сребреницу да би зауставили нападе на српска села. Због тога је он и један део
његових бораца побјегао из града. Сребреница је остављена небрањена са стеатешком идејом, да ако Срби
нападну небрањени град, сигурно ће то да изазове НАТО и УН да се сложе око тога да НАТО оправда
ваздушни напад на Србе. И тако је српска војска ушла у Сребреницу без много отпора.
Шта се након тога догодило, тема је за дискусију. Муслимански људи и старији дјечаци су
одвојени од стараца, жена и дјеце, који су транспортовани у правцу Тузле и сигурности. Није захвално
коментаристти, али би требало речи, ако желите да почините геноцид, онда не треба да дозволите женама
да иду јер су оне кључ продужетка популације групе коју покушавате да уништите. Много љиди и дјечака
је убијено и сахрањено у масовне гробнице.
Докази који су достављени хашком трибуналу бацају озбиљну сумњу да је ‘око’ 8.000 босанских
муслимана масакрирано. Овај податак укључује ‘до’ 5.000 оних који се воде као нестали. Преко 2.000
лешева пронађено је око Сребренице, али оне укључују жртве три године интензивне борбе у тој зони.
Податак од 8.000 убијених се математички не може доказати.
Насер Орић, вођа босанских муслимана у Сребреници, је сада у Хагу на суђењу за ратне злочине
које је починио у току његове ‘одбране’ Сребренице. Подаци прикупљени до сада показују да је он
одговоран за убијање исто толико цивила изван Сребренице колико је армија босанских Срба убила у
Сребреници.
348
Грешке се никада не могу исправити, али ови тренуци историје су срамотни за све нас јер се наша
апатичност не би смјела посматрати изоловано без сплета догађаја који су овај догађај узроковали."
Број убијених муслимана у Сребреници није 8.000, већ 700, тврди Американац
Филип Корвин, који је као изасланик специјалног представника Генералног секретара
Уједињених нација био координатор Уједињених нација за цивилна питања у Босни и
Херцеговини, од пролећа до лета 1995. године.
Он, такође, сматра да Радован Караџић у Хагу не може да очекује фер суђење и да
ће бити оптужен да је учествовао у завери и геноциду.
349
Чомског, па је ту и професорка и публицисткиња Дајан Џонстон, па Џорџ Богданић,
аутор филма "Југославија - рат који се могао избећи". И у Немачкој постоји група
интелектуалаца која заговара истину о Сребреници, али, нажалост нису довољне
чињенице да би се променила политика западних сила - наводи саговорник "Вести".
- Они који то чине, очигледно имају намеру да изврну ствари на штету једне од
зараћених страна. То што се десило у Сребреници није био масакр над муслиманима, већ
низ крвавих напада и контранапада током три године и ескалације у 1995. години - каже
Корвин.
Француски генерал Филип Морион изјавио је, 09.12.2001. године, пред мисијом
француског парламента да су сребреничкој трагедији допринијели Предсједништво
Босне и Херцеговине и Алија Изетбеговић.
350
Бивши командант УНПРОФОР-а Филип Морион демантовао је да је његов улазак
у Сребреницу био индивидуални чин, те да се косио са мандатом међународних снага.
Додао је да су о томе били обавијештене Уједињене нације и Кофи Анан лично.
Савјет безбједности је "створио застићене зоне", али није одлучио како ће оне
бити брањене.
Догађаји у Сребреници 1995. године били су реакција на оно што су јединице под
командом Насера Орића 1993. године учиниле Србима701, изјавио на суђењу Слободану
Милошевићу сведок Тужилаштва Филип Морион, нагласивши да на овај начин не
оправдава оне који су починили злочине у Сребреници 1995. али је закључио да је
"видео како локални Срби из околине Братунца желе д се свете за жртве терора и
страховладе коју су спроводилле муслиманске формације под Орићевом командом".
СЕНСЕ
700
351
- Видео сам ‘93. године због те истинске мржње коју можете видети само међу
браћом, да је на помолу страшна драма и моје предвиђање се обистинило 1995. године.
Било је услова да се очекује најгоре. Да босански Срби уђу у Сребреницу - рекао је
Морион, додавши како није био изненађен када су га босански Срби одвели у село крај
Братунца да би му показали жртве муслиманског терора.
(1) Приказати Србе као зле, а све остале као добре, не само да је
контрапродуктивно, већ је и непоштено. Према мом искуству све су стране биле криве,
али су само Срби признавали да нису анђели, док су други инсистирали на својој
невиности. 28 000 војника под мојом командом, као и представници Високог
комесаријата УН за избеглице и Црвеног крста, с којима смо билу у сталном контакту,
нису регистровали никакав геноцид, сем убијања и масакра типичних за такву врсту
сукоба. Верујем да нико од мојих наследника и њихових војника није видео ништа од
онога што се тврдило у медијима.
352
(2) Мени је очигледно да, ако су Словенци, Хрвати и Бошњаци имали право да се
отцепе од Југославије, једнако су право имали и Срби у Хрватској и Босни. Искуства из
поделе Ирске и Индије нису пријатна, али у случају Југославије, држава је већ била
издељена. Није имало смисла за мене да ће, ако мултиетничка Југославија није могла да
се одржи, мултиетничка Босна имати боље изгледе за то. Бивше унутрашње
југословенске границе, које за међународно право нису имале валидност, прерађене су
када је Запад поделио Југославију, као сто је био случај и са Ирском 1921. и Пенџабом и
Бенгалом у Индији 1947. Грешка што то није схваћено довела је до проблема Косова као
саставног дела Србије.
(3) Иронија је што се Дејтонски споразум о Босни суштински не разликује од
Лисабонског плана који су креирали португалски министар иностраних послова
Кутиљеро и британски представник лорд Карингтон, и с којим су се све три стране
сложиле пре него што је почело убијање. Ово може да се односи чак и на Венс-Овенов
план који је Карадзиц пристао да потпише. Један од главних проблема био је тај што
америчка администрација није била спремна да призна да Срби имају легитимна права,
као и права да се жале. Сећам се како се представник Стејт департмента Џорџ Кени
појавио, сипајући оптужбе на рачун Срба за агресију и геноцид. Понудио сам да му дам
пратњу, и да сам оде да се увери да ништа од тога што тврди није истина. Прихватио је
моју понуду, и после тога је драстично променио мишљење... Остали Американци су и
даље видели и чули само оно што су хтели да виде и чују, само једну од страна, док су
другу потпуно игнорисали. Такво понашање не доприноси миру, већ појачава сукоб.
353
То је закључак који је дао и холандски Краљевски институт за ратну
документацију (РИОД). Исто мишљење изнео је и Жан Рене Руез, главни истражитељ
Хашког трибунала за Сребреницу. Он је у једном интервјуу за сарајевски недељник
"Дани" на питање новинара "Да ли имате елементе који би потврдили претходне планове
о овим масакрима?" Одговорио: "Не, нису постојали претходни планови. Заузимање
енклаве уопште није било у плану. План о овој офанзиви потиче од 5. јула. Првобитни
план је био смањити енклаву на сам град Сребреницу и претворити је у велики
избеглички камп под отвореним небом, да би Уједињене нације почеле са евакуацијом
зоне." Новинар још пита: "Та изјава се темељи на документима које поседујете?" Руез:
"Да, у потпуности."702
702
Недељник ДАНИ, Сарајево, 4. мај 2002. стр. 20.
703
Жак Вержес, Правда за српски народ, Лозана, 2003.
354
до побуне цивилног становништва и избеглица из села, која су се, сасвим нелогично и
неоправдано, нашла под муслиманском контролом. За све то време Војска Републике
Српске није имала скоро ниједан значајнији међународ ни правни или политички разлог
да се устеже од оружане акције против 28. дивизије Армије Босне и Херцеговине.
У Загребу је већ 21. априла 1993, само пет дана пошто је Сребреница проглашена
за заштићену зону, командант УНПРОФОР-а шведски генерал Валгрен објавио да је
демилитаризација завршена. "На основу рапорта који сам добио од својих официра у
Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован."704 Он се,
професионално и официрски часно, оградио. Чак је наведено да је демилитаризација
завршена у подне. Ако то није истина криви су официри који су га обавестили.
704
Jan Vilem Honig i Norbert Bot, Сребреница – сведочанство о једом ратном злочину, Радио Б-92, Београд
1997, стр. 113.
705
Исто, стр. 114.
355
То је само почетак пристрасног понашања у случају Сребренице. У Секретаријату
Уједињених нација прикривен је значајан југословенски документ о страдању Срба у
Сребреници.706 Исти документ је прикрио и прећутао Кофи Анан и у свом извештају који
је о сребреничким збивањима поднео Генералној скупштини 15. новембра 1999. године.
У истом извештају он се позива на књигу Насера Орића707 у којој се говори о страдању
муслимана,708 али прећуткује раније изашлу и достављену књигу М. Иванишевића у
којој се говори о страдању Срба у Сребреници.709 На почетку, у другом параграфу, навео
је или цитирао невероватну неистину тужиоца Хашког трибунала: "Докази које је
тужилац понудио описују сцене незамисливог дивљаштва: хиљаде мушкараца је
погубљено и закопано у масовне гробнице, стотине мушкараца је закопано живо,
мушкарци и жене су сакаћени и поклани, деца убијана пред очима својих мајки, деда
присиљен да једе јетру свог унука.
706
Стална мисија СРЈ при ОУН, Memorandum o war crimes and crimes genocide in Eastern Bosnia (communes of
Bratunac, Skelani and Srebrenica) commited against the Serbian population from April 1992. to April 1993, str. 8.
707
Орић Насер, Сребреница свједочи и оптужује – геноцид над Бошњацима у Источој Босни (средње
Подриње), Малме – Љубљана, 1995.
708
Детаљније у књизи: Миливоје Иванишевић, Злочини над Србима БиХ 1992 - 1995, Удружење Срба из БиХ
у Србији и "Чигота штампа", Беогард, 2005, стр. 207.
709
Од 82 уништена српска села у општинама Сребреница и Братунац навешћемо само она у којима је било
највише убијених Срба. То су села: Међе, Опарци, Обади и Шпат, Ратковићи, Лозничка Ријека, Брежани,
Загони, Крњићи, Сасе и Залазје, Магашићи, Хранча, Подравање, Факовићи, Бољевићи, Сикирић, Бјеловац,
Брана Бачичи, Јежестица, Кравица, Шиљковићи, Скелани...
710
Извештај Генералног секретара Генералној скупштини УН поднет 15.11.1999.
356
Шта се у Уједињеним нацијама дешавало током рата у Босни и Херцеговини
непосредан сведок је професор историје, а извесно време и проректор на Илиноис
универзитету у Чикагу др Никола Моравчевић. Он је то изнео у интервјуу "Вечерњим
новостима"711 под насловом "Чинимо исте грешке". Том приликом је рекао и следеће:
"Имао сам срећу да, док сам био проректор на Универзитету, упознам Бутроса Галија,
који ми је и дозволио приступ архиву.
Можда је прејако рећи, шокантни подаци, али сам дошао до документације која
указује да је у Секретаријату Савета безбедности постојао тим који је извештајима из
Босне и са Косова дописивао српске злочине, а ублажавао или сасвим прикривао оне које
је чинила друга страна. И за мене је било изненађење да је и пут информација које су
стизале, у највећем делу, био прилично чист, а да су их службе у Савету безбедности
употребиле тако да докажу сву монструозност Срба. Установио сам, и то у књизи
написао712 да се ишло чак дотле да је извештај првог команданта снага Ујединуених
нација у Босни Сатиша Намбијара о злочинима босанских муслимана, скинут са агенде
дневног реда заседања".
711
Вечерње новости од 18.12.2006.
712
Никола Моравчевић, Светлости Запада, Просвета, Београд, 2003.
713
Исто.
357
Срба с обе стране Дрине. Недуго затим на српска насеља су се сручили бомбардери и
крстареће ракете.714
714
Текст: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Глас јавности (http://www.glas-javnosti.co.yy).
358
поштовати Резолуцију и неће пристати на разоружавање.) Наредног дана у град је ушла
канадска формација УНПРОФОР-а, јачине једне чете са 143 војника.715
715
Текст: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, Глас јавности (http://www.glas-javnosti.co.yy).
359
6.8. УЖАСНИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА
"Ја сам ипак приморан да наведем нека од њих, да би нагласио да Срби, као православци, чак и
убијајући своје заклете непријатеље, нису се упуштали у ритуално сакаћење људских тела. Ова се
својеврсна антропофагија вршила баш над њима...
... Наводим цитате из већ поменуете књиге 'Гласови Србије'717: 'Експерти Београдске
Војномедицинске академије (ВМА).. су издвојили 31 начин физичких тортура примењиваних на
заробљеницима... Помиње се ударање главом о зид, туча пендрецима, жичаним кабловима, кундацима
пушака... намештање електрода на зглобовима обе руке, у области врата, бутина и директно њихово
стављање на полне органе...
Заробљенике су газили и тукли чизмама, а да би показали како се Србима ваде очи, њима се грубо
улазило у очне дупље.
Лекари ВМА посебно издвајају 'ноћне игре'... У првом су се делу 'игара' мушкарци скидали до
струка, а жене- од струка, а у другом . обрнуто, вероватно са циљем 'стимулациеје', после, чега су били
терани у 'црну собу', где би мучитељи силовали заробљенице, везујући им руке и ноге...
Младе мушкарце су приморали да ирумирају (сисају полни орган), а старије људе, жене – на
анални хетеросексуални чин са мучитељима, после чега су од њих захтевали ируманију и гурање сперме...
716
Чланак је објављен у "Кијевским новостима", Издавач Српско-украјинско друштво, Београд, 1995.
717
Иван Пријма, Golosa Serbii, Sankt.Peterburg 1993.
360
Морао сам, иако са муком, да напоменем ова ужасне чињенице, јер филм, који Американци,
изгледа, посредством својих амбасада шире по целом свету, искривљује ситуацију у бившој Југославији,
приказујући кривцима Србе, приказујући остале стране у светлим бојама...".
Марко ван Хес је био припадник холандског батаљона, који је у својој земљи, а и
у свету окривљен за развој догађаја у Сребреници. Жели да спере љагу са 1.200
718
Овај аутор ова злодела и започиње описом злодела које је вршио Анте Павалић са својим усташама у
другом светском рату:
"... У своме светски чувеном роману 'Капут' Kurcio Malaparte помиње да је видео у кабинету Анте Павелића
корпу напуњену људским очима, коју је он добио на поклон од..."својих одснох усташа". По речима самог
Павелића, ових очију било је 20 килограма.
...Изасланик Краљевине Југославије у Рио де Жанеиру, Хрват Никола Павелић је поводом геноцида усташа
над српским народом написао 15. маја 1942. године начелнику Бановине Хрватске Хрвату Ивану Шубашићу
писмо у којем између осталог, пише: 'Кад за ово сазна цивилизовани свет, протест и негодовање биће толико
снажни да не могу да замислим шта ће се са нама, Хрватима, десити. Само један детаљ: на улицама хрватских
градова продају се очи ископане Србима – 30 до 40 очију одједном".
Само монструми могу овако нешто чинити и само још већи монструми могу подржавати овако нешто и
прећуткивати истину оптужујући жртве и штитећи злочинце (прим. обрађивача).
361
холандских војника који су у три наврата, у оквиру мисије УН, били задужени да очувају
мир у овом делу источне Босне.
У конкретном случају, јул 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше
наоружаних, требало је да "брани" добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ,
која је бројала око 10.000 бојовника!
- Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а
нико Србе - наставља Хес. - Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима,
Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над
Србима.
Наш батаљон су чинили младићи од 19, 20 година, неспремни за било какве окршаје.
Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су
нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали... Па, нисмо ми криви што су они
изгубили битку. Наш задатак је био да их 'бранимо од Срба', а они су нас нападали.
Убили су једног нашег војника, неколико ранили!
362
Командант холандског батаљона, тада потпуковник Карреманс, јавно је рекао, па
због тога био критикован у Холандији, да је битка за Сребреницу "изванредно добро
изведена војна акција". Батаљон се повлачио из Сребренице 9, 10. и 11. јула. Тада се,
практично, ништа није ни догађало.
Када је дошао у овај крај, Ван Хес је имао 90 килограма, изашао је са 75. Питамо
зашто је сама холандска влада оцрнила своје војнике?
363
"Ако су одговорни за бошњачке жртве, онда су, по истом принципу, одговорни и
за српске жртве у одређеном периоду ратних збивања око Сребренице", казао је
Каргановић за бањалучки "Глас Српске".
*Муслиманска влада у Сарајеву одговорна је за развој догађаја у Сребреници, јер је још једном
покушала да употреби своју опробану тактику којом испровоцира сукоб са Србима, а онда покушава да у
тај сукоб увуче и међународну заједницу – констатује, 14.07.1995. године, новинар шведског лист "Дагенс
нихтер" Кристијан Палме. Лист истиче да су муслимани "герилским акцијама из Сребренице нападали
Србе, мада су знали да нису у стању да се одбране од узвратних удараца". "Све подсећа на ранију тактику
муслиманске владе да изнуди НАТО акције, или отворену војну интервенцију. Тај клише је већ виђен у
Горажду и у више других случајева", подсећа Палме.
Француски председник Жак Ширак је истог дана потврдио је да његов предлог да се војном
интервенцијом поново успостави зона безбедности и Сребреница "није наишао на позитиван одговор" код
француских партнера.
*Београдска "Политика"15.07.1995. године доноси цитате из књиге Лоре Адлер "Године одласка",
посвећене последњим годинама председничког мандата Франсоа Митерана. Према овој ауторки Митеран
је на седници француске владе 18. маја 1994. године рекао: "Пре неколико година господин Бутрос Гали ми
је рекао да су гранате које су пале на пијацу у Сарајеву од почетка биле муслиманска провокација. Истина
је да они (муслимани) траже од почетка сукоба интернационализацију, ако је потребно и путем
провокација".
364
Сл. 6 СУСРЕТ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА И ПУКОВНИКА ТОМАСА
КАРЕМАНСА У БРАТУНЦУ
Два холандска извештаја сликовито илуструју догађаје из јула 1995. године - Како
се догодила Сребреница.
365
која је цео догађај посматрала кроз чисто историјске чињенице, без било какве
политичке оцене.
Аутор другог извештаја, који је такође рађен шест година, јесте Дион ван ден
Берг, представник невладиног Међуцрквеног мировног савета. Резултат његовог
истраживања је објављен у студији „Сребреница - геноцид који није био спречен".
У марту 1993. године француски генерал Филип Морион постао је талац грађана
Сребренице који су му дозволили одлазак из града тек након што је обећао да ће их
штитити "мировњаци" Уједињених нација. Као последица тога, одлучено је да се
Сребреница и још пет градова у Босни прогласе за „безбедне зоне" под заштитом
Уједињених нација. Професор Блом примећује у свом извештају да је од самог почетка
Сребреница била нежељено дете. Додатна несрећа била је то што је фокус међународне
заједнице био на фронту око Сарајева, док догађаји у источној Босни нису превише
погађали ни владу у Сарајеву ни међународну заједницу.
366
великог броја холандских припадника УНПРОФОР-а који су најавили давање својих
исказа у Хагу у корист Ратка Младића и ВРС."719
719
Владислав Б. Сотировић, Сребреница у Европи, Нова српска политичак мисао, 21.јануар 2009.
367
од онога што су очекивали: област није била демилитаризована, а трупе босанских Срба
нису се повукле. Речено им је да долазе у безбедну зону, а зона не само да није била
демилитаризована, него су стално долазили и нови контингенти оружја. Муслиманска
војска је редовно провоцирала српске снаге, нападали су њихова места и убијали српске
цивиле и често се дешавало да нападају са положаја у непосредној близини холандских
војника како Срби не би могли да одговоре, написао је професор Блом у свом извештају.
368
Младић одлучује да 9. јула крене даље и да види да ли је могуће да се заузме цела
енклава. Два дана касније, генерал Младић тријумфално улази у Сребреницу. Отпор
Армије Босне и Херцеговине је био неодговарајући и слаб, и 28. дивизија била је у веома
лошем стању и пре напада је са већим делом мушке популације напустила град у правцу
Тузле. Остатак популације склонио се у место Поточаре, у камп холандског батаљона
који по инструкцијама међународних представника у Босни није пружао отпор Војсци
Републике Српске.
369
Младић је у холандским документима представљен као човек који је одговоран за
масакр над Бошњацима, иако нису нађени никакви писани документи који би директно
указивали на то. У истом извештају се наводи да је тадашњи председник Републике
Српске Радован Караџић формално наредио акцију чији је циљ био да се прекине
коридор између Сребренице и друге муслиманске енклаве Жепе, али да је нејасно да ли
је унапред обавештен о акцији масовног убијања. Нису пронађени докази који би
указивали да су власти у Београду биле укључене у акцију око Сребренице.
720
Милорад Ивановић, Блиц
370
Швајцарац Александер Дорин, који се већ 14 година бави истраживањем догађаја
у Сребреници у мају 1995. године, у својој најновијој књизи, под насловом „Сребреница
– историја једног салонског расизма", коју је на немачком језику објавила , 10. децембра
2009. године у Берлину, издавачка кућа „Каи Хомилиус", бави се, како наводи,
„манипулацијом бројем погинулих муслимана у Сребреници".
„Нема ни говора о томе да је српска војска могла да ухапси седам или осам
хиљада муслиманских војника и мушкараца цивила и да их негдје стријеља, јер то
технички није било изводљиво", сматра Дорин, наводећи да за извођене таквог злочина
није никада било довољно српских бораца на располагању. Дорин је за своје тврдње
користио разне изворе, као што су изјаве муслиманских војника и командира, али и
изјаве холандских припадника УНПРОФОР-а, који су били тада у Сребреници. Он
наводи да је врло интересантну истрагу провео бугарски новинар Герминал Цивиков,
371
који је написао цијелу књигу о случају Хрвата Дражена Ердемовића, бившег припадника
Војске Републике Српске, који тврди да му је његов командир Милорад Пелемиш
наредио да он и неколико других војника стријељају између 1.000 и 1.200 муслиманских
заробљеника. Али, анализа тог случаја, наводи Дорин, доказује да је Ердемовић највећи
дио своје приче измислио, а можда чак и цијелу причу.
„Али веће истраге није могуће водити зато што нико не може широм свијета да
трага за свим именима. Но, чињенице показују већ сада да су вршене огромне
манипулације", каже Дорин. Наводећи да посједује велики број фотографија
муслиманских бораца, сачињених приликом пробоја из Сребренице ка Тузли, које је
добио од муслиманских извора, Дорин наводи да се на тим фотографијама виде
муслимански борци у униформама, међу којима је доста рањених. „На тим
фотографијама може да се види доста повријеђених бораца, који су преживјели борбе
против српске војске. Муслиманска страна своје борце који нису преживјели рањавања
сада презентује као жртве стријељања", каже Дорин.
372
муслиманским цивилима, али и да је вођа муслимана у Сребреници Насер Орић са
својим борцима у околини Сребренице годинама на најгрознији начин убијао српске
цивиле и уништавао њихову имовину. Дорин не вјерује да докази о томе шта се заиста
десило у Сребреници, и о томе да није ријеч о масакру, могу да оспоре хашке пресуде за
Сребреницу, наводећи да је тај „такозвани трибунал до сада без икаквих доказа осудио
разне људе због наводног масакра у Сребреници".
721
Борис Крљић, СРНА
373
дозвољавале да напусте Сребреницу с обзиром на то да је њихово присуство
обезбеђивало долазак хуманитарне помоћи, коју су контролисале војне снаге.
Када су снаге босанских Срба 11. јула 1995. запоселе град, цивили су захтевали да
оду из енклаве – веома разумљиво с обзиром на то да није постојао нормалан економски
живот. Истиче се да су Срби поделили становништво, обезбеђујући превоз за жене, децу
и немоћне како би их пребацили у Тузлу, а задржавајући мушкарце. У светлу свега што
је претходило, разлог раздвајања био је јасан: босански Срби су тражили починиоце
рација на српска села, како би им се осветили.
Ипак, у том тренутку био је задржан релативно мали број босанских муслимана
мушког пола и Познато је да су неки од њих преживели и да су на крају били размењени
за српске заробљенике. Када су српске снаге ушле у град са југа, хиљаде муслиманских
војника, у расулу због одсуства командног кадра, побегли су ка северу, кроз шумовита
брда, према Тузли. Јасно је да су побегли у страху од онога чега су се бојали сви који су
били свесни ситуације: српски војници би се осветили над мушкарцима које су сматрали
одговорним за убијање српских цивила и заробљеника.
374
Довољно је само нагласити следеће:
(2) Политичка жеља за што већим бројем. Поред поменуте новинарске инерције,
усвајање непроверених података жртава масакра у случају Сребреница очито је резултат
политичке воље две владе: босанске муслиманске владе Алије Изетбеговића и, још
375
значајније, владе Сједињених Америчких Држава. Од момента када је Медлин Олбрајт
замахала сателитским снимцима за које је тврдила да су доказ српског масакра у
Сребреници (тај доказ био је тајан, с обзиром на то да су снимци били приказани на
затвореној седници Савета безбедности, и он је био посредан – јер су снимци
приказивали промене на земљишту које би могле указивати на масакр, али које саме по
себи нису доказ наводног масакра о којем је реч), САД је „Сребреницу" искористила за
постизање два јасна циља.
722
Дајана Џонстон, Преиспитивање Сребренице, Двери, 25.08.2009, wwwdvertisrpske.com@2009. Dveri srpske.
376
основу чега се темељи злочин у Сребреници. Извештај ни са које стране није достављен
Голдстону. Тражио је и конскрип Младића и Милосевића о случају Сребренице. Тражио
је и снимке шпијунских авиона о масовним гробницама и наводним свежим хумкама у
којима су Срби преместили жртве близу стадиона у Сребреници.
377
стигли до Сарајева и наставили даље борбе против Срба. У одбрани Жепе бивши борци
Сребренице , по њиховим изјавама су се прикључили муслиманским формацијама.. Неки
су доспели заробљеништва и након ослобађања по Дејтонском споразуму прихваћени
као рефудзи од европских дрзава, Канаде Америке и Аустралије. Рањени су по српским
изворима пребачени у болницу на Кошеву.
378
Црвени крст Зенице извештава да су 2.000 војника из Сребренице пришли
босанској армији. Босански ауторити нису дозволили проверу ових навода. Значи да су
тих 2.000 и потврђених од УН 3-4.000 војника и 5.000 несталих прикључени босанској
армији.
Њујорк Тајмс извештава да су нестали борци из Сребренице учествовали у одбрани
Жепе. Бивши борци Сребренице у Жепи изјављују да су своје породице оставили у
Сребреници. Рањени пребачени у болницу на Кошево а многи који су вођени као нестали
вратили се својим кућама.
Понашање врха Странке демократске акције, пише Џон Р. Шиндлер у свом делу
"Несвети терор", током кризе било је, учтиво речено, чудно. Оног јутра када су Срби
379
заузели Сребреницу, партијски врх се састао са највишим официрима Генералштаба у
Сарајеву; енклава није била на днев ном реду. Истог дана, Мухамед Шаћирбеј, брбљиви
муслимански амбасадор у Уједињеним нацијама, био је у Стразбуру због састанка са
представником Европске уније за Босну Карлом Билтом. Чудновато, али када је Мо чуо
за пад Сребренице, изгледало је као да нема шта да каже. "Чинило се да је вест више
деловала на мене и да сам ја био више узрујан него он", сећао се ветеран шведске
дипломатије. "Његова мирна раекција и његово мирно резоновање спадају у, за мене,
још увек тајанствене мозаичке коцкице сребреничке драме". Билт је био посебно
уземирен Шачирбејевим хладним одговором на ову вест: "На неки начин овај догађај ће
поједноставити ствари."
380
искуства Мустафић више није имао илузија о Изетбеговићу и његовој партији зато што
"њихова верзија ислама заговара злочин, убитство, лажи, пљачку".
381
случајевима до смрти. Муслимани, од којих су неки преживе ли Сребреницу, светили су
се Србима и Хрватима где год су могли да их ухвате. Током страш ног повлачења 28.
дивизије напали су неколико српских села која су им се нашла на путу. То ја иста
балканска прича која је навела Младића да нападне Сребреницу, која се врти у наизглед
бесконачном кругу "мило за драго": По обичају, западна штампа није сматрала овакве
злочине муслимана над Србима вредним помена.723
... Верзија приче која се обично износила, она коју је ад нонсеам емитовао
Си.Ен.Ен на коју се позивала Клинтонова администрација да би оправдала непосредну
војну интервенцију Сједињених Држава у Босни, имплицира да су босански Срби с
предумишљајем масакрирали недужне муслимане – ликвидација групе избеглица која
није представљала никакву претњу. То је био геноцид, чист и једноставан.
723
Улога Босне у глобалном џихаду, Политика (Фељтон – из дела Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"),
наставак 21 и 22, 16-17. мај 2009.
382
Дрински корпус Ратка Младића повео је напад на Сребреницу 6. јула, што су
назвали "Криваја 95", којем су се слабо одупрле муслиманске трупе 28. дивизије
смештене у граду. То није била велика операција, и у њој је учествовало само око 3.000
војника Војске Репулике Српске, и Дринском корпусу је било потребно пет дана борби
да би се остварили Младићеви циљеви. Зашто су Срби одлучили да нападну Сребреницу
и зашто Армија БиХ није успела да пружи озбиљнији отпор, кључна су питања. Избор
Сребренице за мету не би требало никога да изненади. ВРС је дуже од две године желела
да заузме град, из ваљаних стратешких разлога које је Сарајево добро схватало.
Муслиманска енклава је задирала опасно дубоко у српске линије, у близини Дрине и
саме Србије. Штавише, снаге Армије БиХ користиле су "безбедну зону" под заштитом
Уједињених нација као базу за бруталне нападе на српска села у долини Дрине још од
почетка рата.
383
многбројне безразложне покоље недужних жртава. Међутим, ни Орићеви поступци
према муслиманима нису били ништа бољи.724
Вратимо се конкретније Босанском рату чија ратна штета није у новцу него у
мржњи заснованој на лажи, мржњи међу људима и народима коју ће поколења да памте
и снују освете. На људску, нашу несрећу, Бошњаци, муслимани, Хрвати и њихови
страни штићеници – велике силе, имају краткорочан интерес да истине о Босанском рату
не надвладају лаж. Али ми Срби морамо да схватимо: од истине о разбијању Југославије,
ратовима који су вођени на њеном тлу, посебно од истине о Босанском рату, непосредно
је условљена будућност српског народа и његов људски лик у свету.
724
Улога Босне у глобалном џихаду, Политика (Фељтон – из дела Џона Р. Шиндлера "Несвети терор"),
наставак 21 и 22, 13. мај 2009.
384
босанским мусли манима доведених на захтев Сарајева из свих делова исламског света
да пренесу џихад у Европу, једва да је помињано. Иако се Исламска интернационала и
њени муџахедини из Ал Каиде и сличних организација готово нису ни трудили да
прикрију своје присуство, Запад томе није придавао значај..." И даље пише Шиндлер:
„Чињеница која је потпуно занемарена јесте да је деведесетих година Босна имала
идентичну улогу у глобалном џихаду као Авганистан осамдесетих, послуживши као
погодно подручје за рат против неверника, а истовремено обезбеђујући уточиште и
полигон за обуку будућих генерација ратника. Зеница и Травник показали су се исто
толико погодним за свете ратнике Осама бин Ладена као Џалалабад и Кост неколико
година раније. Босна је махнула руком муџахединима широм света: дођите, видите,
убијајте, ширите се... Није случајно што се испоставило да је од средине деведесетих
узнемирујући број најтраженијих терориста стекао прво искуство у Босни..."725
Извештај Међународне комисије Црвеног крста од 13. септембра 1995. указује на праву
судбину несталих из Сребренице. "Око 5.000 муслиманских војника из Сребренице
напустило је енклаву пре њеног пада. Муслиманска влада је признала да су ти војници
прекомандовани у друге јединице њихових оружаних снага. Чињеница да о томе нису
оба вештене њихове породице правдана је обавезама војне тајне."
Српска политика, Добрица Ћосић о стварању Републуке Српске, Демократске лажи о Балканском рату, 17.
725
фебруар 2009.
385
Џонатан Рупер: "…до прве недеље у августу 1995. 35.632 људи је регистровано од
стране Светске здравствене организације и босанске Владе као расељена лица из среб
реничке заштићене зоне – другим речима, као преживели из Сребренице. Црвени крст је
такође видео и забележио да се ‘неколико хиљада’ наоружаних муслиманских
мушкараца из Сребре нице безбедно повукло иза муслиманских линија… да би затим
били прекомандовани на дру га ратишта ‘без обавештавања њихових породица’. А, као
што је горе наведено, око 700 војника из Сребренице је стигло до Жепе, да би после
безбедно изашли из тог града после његовог пада у српске руке јула 1995. Дакле, укупно
је било најмање 38 – 39. 000 пре живелих из Сребренице – што је цифра која се прецизно
подудара са проценама о броју људи у Сребреници од стране главних хуманитарних
организација из времена њеног пада."
386
6.19.УБИСТВО ВОЈНИКА УСРЕД БОРБЕНОГ ДЕЈСТАВА ГЕНОЦИД
- Хашки трибунал је, због политичке калкулације, 27. јула 1995. године тужио
српско руководство због злочина над народом и то само три дана након што је шеф
истраживања за Босну Херберт Виланд саопштио да из сазнања на лицу места није
нашао ниједну једину особу која је могла да посведочи егзекуције - рекао је Херман.
Он је оценио да је политика САД угрозила људе у заштићеним зонама, јер није
демилитаризовала енклаве и додаје да се верзија масакра на основу темељног
истраживања доводи у питање.
726
Владимир Вељовић, Истина која се помаља, Нова српска политчка мисао, http://www.nspm.rs/prikazi/istina-
koja- ... alphabet=l
387
Херман је оценио да је апсурд да се у Сребреници одиграло "убиство народа" и до
дао да су све жене и деца аутобусима превезени на сигурно и да је сам Хашки трибунал
признао да је непознат број несталих могао пасти у борбама.
- Када се сребренички масакр догодио у јулу 1995. у Босни је беснео рат већ три
године. Запад се већ рано ставио на страну муслимана и Србе проглашавао нитко вима.
Нарочито су Немачка, Аустрија, Ватикан, а затим и САД следиле сопствене интересе.
Демонизација Срба је била врло ефективна - како би њихово погрешно пона шање било
јединствено. Али и њихови етнички ривали су у том рату чинили страшне злочине.
Помислите само на главу муслиманске војске у Сребреници Насера Орића. Он се тада
пред Билом Вилером из "Торонто стара" хвалисао да је убијао српске цивиле. Тврдио је
да је у једној акцији убијено 114 Срба - прича Херман.
727
Едвард Херман, Лаж о масакру у Сребреници,Вести, 28.08.2008, http://www.novinar.de/ 2008/ 08/29/laz-o- ...
enici.html
388
Ричард Холбурк728, државни подсекретар у првој Клинтоновој администрацији
изјавио је француском недељнику "Пари Мач" да су прве инструкције, које је
својевремено до био у време рата у Босни, биле "да се жртвују Сребреница, Горажде и
Жепа" и да му је те инструкције дао Тони Лејк, тадашњи саветник за националну
безбедност САД.
Холбрук додаје да је он ово одмах одлучно одбио. На питање "Пари мача" на шта се
односи реч жртвовање - на територију или на становништво, Холбрук је у мејлу од 25.
октобра одговорио: "На обоје".
Дел Понтеова каже да поседује доказ који потиче из "друге руке" и потврђује да
су Милошевић, Караџић и Младић организовали напад на Сребреницу ". Тужитељка
Хаш ког суда тврди да исти доказ из "друге руке" говори у прилог томе да су
медународни актери за ово знали, "да су знали да се припрема велики масакр, да су о
овоме разговарали и да ништа нису учинили да то спрече".
728
Овај доказани пријатељ муслимана и непријатељ Срба, у време преговора у Дејтону, 6. новембра 1995.
године даје интервју америчкој ТВ станици АБЦ, чувеном Тедију Копелу, у коме се укључује у демонизацију
Срба. Треба запамтити његове следеће речи: "Вијетконг су били посвећени идеолози, предати дуготрајној
борби. Ови момци, Срби, нису идеолози, они су само злочиначки дупеглавци".
389
изашла би на видело", каже Дел Понтеова поводом чињенице да суд није прихватио дока
зе "из друге руке", односно оне који не долазе из директних извора.729
729
Ричард Холбрук, Америка тражила пад Сребренице, Српка дијаспора, инфо,http://www.srpska
dijaspora.info/vest.asp?id=7858
730
Групу за истразивање о Сребреници води професор Едвард Херман, са Универзитета у Пенсилванији.
Херман је, са Филом Хамондом, аутор серије есеја под називом "Деградирана способност: Медији и косовска
криза".
Џорџ Богданич је унук Ђорђа Богданића, књиговође хотела Палас у Београду, а рођен је у САД 1948. године.
По професији је слободни новинар, политички аналитичар, коментатор листа Чикаго трибјун и других
листова у САД. Почетком деведесетих радио је у Чикагу за "српску ствар". Аутор је и продуцент филма
"Југославија, рат који се могао избећи", у којем је показао праву улогу ЦИА у ратовима на Балкану. Његов
брат Волтер Богданич је, такође, новинар, и добитник две Пулицерове награде.
Остали чланови истраживачке групе су Џорџ Замуели, колумниста Њујорк Преса, Дајана Џонстон, аутор
"Крсташки рат будала: Југославија, НАТО и обмане Запада", затим Мајкл Мендел, професор међународног
права, Фил Хемонд, писац, истразивачи Дејвид Питерсон из САД, Тим Фентон из Лондона, Џорџ Памфри из
Немачке, др Милан Булајић, бивши директор Музеја геноцида,
и београдска професорка Вера Вратуша.
390
Америцки новинар и филмски продуцент Џорџ Богданич, открива публицисти
Марку Лопушини да ће њихов извештај бити "сензационалан", односно да ће променити
досадашњу "слику о Сребреници":
391
уместо да се бори када су Срби кренули да освоје град. Генерал Халиловић је признао да
Сребреница никад није била демилитаризована, као што је то тражио споразум
Уједињених нација о сигурним зонама.
392
- Карлос Мартинс Бранко, португалски војни званичник, нам је посведочио да је
број жртава од 7.300 фаилсификован, да би био корисћен за пропагандне сврхе. Он је
1998. написао да "постоји мало сумње да је најмање 2.028 босанских муслимана
погинуло у борби са боље увежбаном и боље командованом Војском РС у три године
жестоког ратовања". Толико је тела, наиме, ексхумирано од стране експерата Хашког
трибунала у овом региону до 2001. Многа тела, каже Бранко, налазила су се у зони града,
и пре пада Сребренице 11. јула 1995.
393
потврде и објаве тврдње о масакру, као сто је и Вилијам Вокер урадио касније у Рачку,
1999.
731
24 Јул 2005 08:11:02 -0700. http://www.lopusina.com
394
6.23. ЛАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ ПОДРШКА АГРЕСИВНОМ АНГАЖОВАЊУ ЗАПАДА
Стела Џатрас је, пишући за амерички антиратни сајт „Antiwar", прозрела игру још
2000. године: „Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид.
Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о
масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с
демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још
незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и
Војводине".
395
Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због "лекција
из Сребренице, Сомалије и Руанде." 732
... Треба речи, по заузимању Сребренице, српске снаге заузеле су и другу енклаву
под окриљем Уједињених нација – Жепу. Ту је затечено много рањених који су успели
да се извуку из Сребренице. Постоји изјава једног од њих, Садика Ахметовића, који је
касније пребачен у сарајевску болницу, да је у његовој групи било око 350 људи.
Неколико година касније откривено је да је 500 особа које су муслимани пријавили као
нестале, умрло пре него што су Срби заузели Сребреницу. Наводно несталих 3.010
муслимана из Сребренице појавило се на борачким списковима ОЕБС за 1997. Овоме
треба додати и бројку од 3.381 особе које се воде као нестале, а код којих није било
уписаног датума.733
732
Алеканадр Павић, Мрачне игре око Сребренице, Нова српска политичка мисао, 18. јануар 2010.
733
Сведок, број 297
396
6.25. САМОТЕРОРИЗМОМ СУНАРОДНИКА БОШЊАЧКО РУКОВОДСТВО
ГРАДИЛО ПОЗИЦИЈУ ЖРТВЕ
397
*Француски генерал Пјер Мари Галоа у белгијском листу "Ла либр Белжик",
каже: "Србима је упућен ултиматум да би били кажњени за масакр..." Галоа напомиње,
да су прије масакра на људе у реду за хљеб, муслиманске власти затвориле улицу са обје
стране, а представнике медија држали спремне да забиљеже крвави спектакл. Новинарка
Моника Ридлер истиче да је овај ефекат подстакао Клинтонову администрацију да Србе,
као наводне злочинце, казни.
*На манипулације указује Жак Мерлино, у књизи "Нису све југословенске истине
за казивање". Он у интервјуу са Џејмсом Харфом, директором америчке агенције "Рудер
и фин", то описује и цитира га: "Појавили су се изрази етничко чишћење и
концентрациони логори и емотивни набој је био тако снажан да му се нико није могао
супроставити." Упитан, да ли схвата одговорност за то што ради, Харф је одговорио: "Да
није плаћен да моралише и додао, ако желите доказати да су Срби сироте жртве, само
напријед".
Мартин Летмајер у листу "Ди Вохе" из Цириха, марта 1994. године истакао је да
је Александру Штиглмајер упознао у Међугорју. Она се прославила као аутор чланака о
масовним силовањима Бошњакиња. Први текст Александра је објавила у "Велтвохе" 5.
новембра 1992. године под насловом "Понижење као оружје: у Босни и Херцеговини
врше се систематска силовања како би се поткопао морал противника - тотална
деградација жене на ниво робе." Потом је допунила репортажу у Штерну", "Цајту" и "Зи
дојче цајтунгу", и ТВ што јој је донијело популарност а број наводно силованих попео на
398
стотину хиљада. Говорећи о "силовањима" њемачки генерал Махфред Опел, члан СДП,
изјавио је да су само три жене у Њемачкој тврдиле да су силоване а бројка се попела на
150.000. "Међутим - каже Опел - послије се утврдило да су и те три жене које су давале
изјаве медијима имале њемачке пасоше прије почетка рата у Босни и Херцеговини".
*На истој пијаци Маркале у Сарајеву поновљена је експлозија 28. августа 1995. године
399
названа Маркале - 2. У експлозији је погинуло 33, а рањено 84 лица. Руски истражни
тимови из УНПРОФОР који су обишли Маркале утврдили су да је меду жртвама био
један број лешева раније погинулих. Међународни посматрачи су касније потврдили да
су тимови новинара са камерама и фотоапаратима чекали у сусједним улицама спремни
да забиљеже сцене масакра. Много су прије снимали него што су стигле екипе хитне
помоћи. Амерички обавјештајни потпуковник Џон Е. Шрај каже "Срби нису криви за
масакр на Маркалама у Сарајеву".
400
обориле италијански војни транспортни авион Г. 222 на прилазу Сарајеву (3. септембра
1992.). У свим слућајевима, према извјештајима Уједињених мација, српске снаге биле
су изван домета, а оружје употребљено против жртава, није било оно, које су тврдили
муслимани.
"Јавна је тајна" - пише индијски лист "Хинду", крајем октобра 1992. – "да се на
страни муслимана у БиХ бори најмање 2.000 плаћеника из исламског свијета."
Министарство унутрашњих послова Словеније, октобра 1992. године тражило је истрагу
против словеначког авио-превозника "Адрија-ервејс" који је превозио муџахедине из
арапских земаља да се боре у Босни И Херцеговини. А сам Алија Изетбеговиц добио је
престижну награду Фонда "Краља Фејсала", за допринос развоју ислама у Европи. У
јавности је прећутан боравак бројних муџахедина (светих ратника џихада ције се бројке
крећу око 10.000) на простору БиХ и њихови злочини све до терористичког напада у
САД 2001. године.
401
*Манипилисање свјетском јавношцу од стране бошњачких кругова показује
следећи примјер. Француски листови су током априла 1994. године писали о нападу
Срба и злочинима у Горажду. Такве вијести подгријао је портпарол Високог
комесаријата за избјеглице у Сараје ву Питер Кеслер лансирајући дезинформацију о 1970
рањених и 700 убијених Гораждана, зах тјевајући хитну евакуацију.
402
смјештени су у граду Бихаћу, а Другог корупуса у Тузли... Влада држи одреден број
трупа у Сребреници, Горажду и Жепи чиме је повреден споразум о демилитаризацији,
док је у Сарајеву смјештена Врховна команда и друге установе а у Горажду је и фабрика
муниције..."
403
усмјерена на заштиту становништва. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос
Гали, примивши вијест о 500 покланих бошњацких жена и дјеце изјавио је да не
искључује војну интервенцију затраживши од УНПРОФОР-а да заштити Сребреницу.
Француски генерал Филип Морион, командант снага Уједињених нација, одмах се
упутио у Церску како би провјерио вијест о масакру над Бошњацима али тамо није било
злочина. Париски "Монд" је 1993. године објавио текст: "Ни трага од масакра" - каже
генерал Филип Морион и наводи: "Ја сам стари војник. Мени је добро познат мирис
смрти, али га овдје у Церској нисам осјетио. Хвала Богу, изгледа да није било никаквог
ужаса... Напротив, српске оружане снаге су једну трудну жену, која није могла да
напусти село, пребациле у болницу... Можемо да потврдимо да није било ни трага о
масакру, нити смо наишли на неко тијело "..
404
преко српске територије. Градоначелник Тузле Селим Бешлагиц потврдио је радију
"Врхбосна", 17. јула 1995. године да су на тузланско подручје пристигле избјеглице из
Сребренице а око 6.000 људи побјегли су пред Србима и уз борбу се пробијају према
Тузли, док се једна група пробија ка Жепи.
405
што га наводи на закључак да влада у Сарајеву од настале ситуације покушава да прави
спектакл". МКЦК је саопштио да нема података за 5000 људи који нису евакуисани. Под
притиском моћних кругова, Савјет безбједности је "Резолуцијом 1010", 10. августа 1995.
године оптужио Србе за злочине у Сребреници. Услиједио је одмах потом одлазак
представника МКЦК и истраживање оптужби. Након неког времена МКЦК је према
подацима 1997. године излистао 3.290 особа које води несталим.
406
становника, а не 20.000 како су тврдилили у Сарајеву, јер се добијала већа помоћ
УНХЦР. Палић је признао да се хиљаду бораца пробило из Сребренице у Горажде. Из
Жепе је меду задњима, изашао Авдо Палић, који се након телефонског разговора са
Алијом Изетбеговићем пожалио да му пријети војним судом.
407
1995. године чија се бројка креће око 5.000 становника .
Насер Орић је са својим друштвом вршио препаде и из енклаве на околна српска села.
Видео-снимке својих акција (пљачке, масакре, паљевине, спаљене куће, мртва тијела,
одсјечене главе итд.) приказивао је и страним новинарима Истраживачи Хониг и Бот
пишу о више од 1.300 убијених Срба до јануара 1993. године . О његовим злочинима
свједочи генерал Морион, предходник генерала Роуза у Босни у интервју у НИН-у .
408
индентификовано. Може се десити да су то и српске жртве. Он подјећа да бројка 4.600
неидентификованих у Тузли не може говорити као жртвама Сребренице већ ширег
подручја: "Број муслиманских жртава се инфлаторно повећава и треба оставити времену
и стручним екипама да то утврде ."
Случај Сребреница треба цјеловито истражити и скинути анатему одговорности са Срба
за геноцид. Неспорно је да су се у Сребреници догодили злочини и да починиоце треба
привести правди. Медутим, у Сребреници није било геноцида, што је доказао и Институт
за ратну документацију Холандије наводећи да у врху политике и војске РС није било
планирања злочина а навјећи број страдалих били су припадници 28. муслиманске
дивизије у току пробоја. У сваком случају бошњачким круговима и даље одговара
позиција жртве јер се тиме лакше остварују циљеве унитаризацији БиХ у којој ће имати
доминанту улогу.
Годину дана након избијања рата у Босни, 1993. године, Република Босна и
Херцеговина поднела је тужбу Међународном суду правде против Савезне Републике
Југославије, тврдећи да је та земља починила геноцид. Точкови међународне правде
спороходни су, а посебно они који покрећу Међународни суд правде (у питању је
арбитражни суд који нема моћ присиле, а са слабим надлежностима у међуна родном
кривичном праву), те је пресуда донета тек фебруара 2007. године. Суд је пресудио
против Босне а у корист Србије у скоро свакој тачки оптужнице, посебно по питању
главне тужбе да је Југославија на неки начин контролисала босанске Србе.
734
Аутор је директор студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу.
409
Србин, чувар логора, приморао једног Муслимана затвореника да одгризе другом
затворенику тестисе; и друге тврдње су редом биле апсурдне, као она да се геноцид
испољавао у ‘психичком болу’ који су босански Срби војници наносили Муслиманима
тиме што су их терали да се крсте (руком, прим.прев.).
Али чак и у оним случајевима где је суд установио да је било злоупотреба, није их
класификовао као геноцид – уз један чувени изузетак. Од стотина страна тужбе о
наводном вишегодишњем геноциду, поднетих од стране босанских Мусли мана 1993.
године (поднели су додатне тужбе 1996. године), остао је само масакр у Сребреници из
јула 1995. године. Он и само он је класификован као геноцид од стране Међународног
кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ), а сходно томе и од стране Међународног
суда правде (који напросто прати пресуде МКСЈ-а).
Герминал Цивиков је рођени Бугарин који живи у Хагу и Келну. Његова књига
„Сребреница: крунски сведок" (Беч: Промедиа, 2009) написана је јасним и често
духовитим стилом. А његови налази су поражавајући. Цивиков објашњава да се пресуда
МКСЈ да је у Сребреници почињен геноцид по налогу руководства босанских Срба,
заснива на сведочењу једног јединог сведока, извесног Дражена Ердемовића, који је
признао да је и сам починио један од масакара. Цивиково дијасецирање ‘крунског
сведока’ и његовог сведочења се чита као детективски трилер – у ствари, од тога би
требало направити филм.
410
"Регрутован је у логору Батковић, код Бијељине... Као припадник Армије Босне и
Херцеговине заробљен је и одведен у логор Батковић. Тада су тајне службе одрадиле
посао – заробљеницима су понудиле уговор, који су потписали сваки појединачно с
Генералштабом Војске Репулике Српске", каже Томић.
Томић тврди да је "у 10. диверзантском одреду "био и велики број Хрвата и
Бошњака", као шти је Бокшић, звани Мачак, који је Хрват, а ухапшен је у Америци због
Сребренице. И он је припадник 10. диверзантског одреда. А Живко Мичић је заправо
Зијад Жигић. Сви су регрутовани у логору Батковић и промењен им је идентитет".
До пре два месеца, Франц Кос је под именом Бранимир Манојловић мирно живео
у Бијељини, а када су тамо започела хапшења неких бивших припадника 10.
диверзантског одреда склонио се у Србију, одакле је кренуо аутобусом за Словенију и
ухапшен на граничном прелазу.735
735
Политика, 23. април 2010.
411
Цивиково интересовање за овај предмет подстакнуто је када је почео да
размишља о веродостојности Ердемовићевог сведочења. Затвореници су, тврдио је овај,
били убијани у групама од по десеторо. Довожени су аутобусима, извођени из аутобуса,
у пратњи су одвођени на место егзекуције у поље пар стотина метара даље, претресени
су и одузета им је имовина, и затим су стрељани. Свађе су избијале између џелата и
жртава; џелати су пили и свађали се; било је потресних сцена, као кад је Ердемовић
покушао да спасе једног старца али је на концу морао да га убије као и све остале.
Просто речено, резонује Цивиков, није могуће убити 1.200 људи на овај начин за 5 сати,
сем ако не узмемо да је за егзекуцију групе од 10 мушкараца било потребно око 2 и по
минута. И са читавих 10 минута, што је по себи постигнуће, било би потребно 20-так
сати да се погуби толико људи. Срачунајте сами и видећете да је у праву.
За све време током ових 13 година како Ердемовић препричава своју причу на 4
различита суђења, ниједан од судија МКСЈ се није сетио ове једноставне рачунице нити
посумњао у истинитост његовог описа. Управо супротно, Ердемовић је више пута
позиван да иступи из свог новог живота и да поново исприча своју причу. У више
наврата је он именовао седам својих су-починитеља. На једном од ранијих претреса,
судија је питао тужиоца да ли ће ови људи бити ухапшени и одговорено му је потврдно.
Али не само да канцеларија тужиоца никад није покушала да похапси или бар да приведе
на испитивање ове људе, него и један од њих (командир јединице) живи у Београду и већ
је давао интервјуе српским медијима, док је други ухапшен по другом основу у САД, а
да Хаг никада није поднео ниједан захтев за његово изручење. Као да је Тужилаштво
решило да онемогући да још неко дâ свој опис догађаја.
412
можемо поуздати у Ердемовићеву тврдњу да су Гојковићеви наредбодавци били
босански Срби са седиштем у Палама?
413
Младић из главних судских прогона – док је Ердемовић такође био на добитку, јер не
само што је ослобођен од одговорности за масовна убиства, већ му је дат и нови живот,
кућа и вероватно неки извор прихода. Понављам, ово је сведок на чијем сведочењу се
заснивају налази о геноциду у МКСЈ.
736
Српски сабор "Двери", 2009, интернет.
414
ствари, посебна истраживања никада нису обављена до краја, због недостатка новца и
због жестоког противљења владе САД-а да се бави ексхумацијом, без Хашког
трибунала". Током 1998. године, госпођа Такако Угаја, из јапанске амбасаде у
Југославији извршила је педантну истрагу о Сребреници за потребе своје владе и дошла
до закључка да је десет хиљада муслимана које су наводно стрељали Срби, могло
разумно да се сведе на бројку од 100 (Балканс Инфос, бр. 38, новембар 1999). „Питање
заједничких гробница често васкрсава уочи неког важног догађаја или значајног
хапшења. Пошто се нека вест лансира, исправке или демантији немају одјека.
Уобичајено деловање на убеђивању подстиче код јавности дубоку мржњу према објекту
комуникације, јер пројектује све своје снакодневне фрустрације, па зато благосиља
оружане интервенције, бомбе, не мислећи рационално на објективне узроке проблема и
умешаног становништва, на мушкарце, жене, децу, породице. У Босни је техника бомбар
довања сликама успешно примењивана од самог почетка рата…"
415
пошто нису имали довољно жртава да подрже првобитну тезу од око 8.000 убијених
муслимана, уврстили су у жртве Сребренице и бројне борце босанских муслимана који
су погинули у борбама пре освајања Сребренице и у другим борбама током грађанског
рата од 1992. до 1995. У листу наводних сребреничких жртава увршћена су и имена још
живих особа".
416
Друга два новинара, Лаура Силбер и Алан Литл, које нико и нигде не може
оптужити да су гајили симпатије према Србима, запажају у њиховој књизи „Југославија,
смрт једне нације" (Yugoslavie: mort d’une nation) да су 7. јануара 1993. године (на
православни Божић) Насерове снаге изненада напале српске положаје на северу
убијајући српске цивиле и палећи њихова села (стр. 265-266).
Наравно, нико се у западном свету није запитао како је једна тако велика војна
групација, као Орићева, могла да борави и дејствује у „заштићеној" зони под контролом
УН и како су Холанђани допуштали да Орићеви војници заузимају положаје крај њих и
отварају ватру на српске цивиле. Орић је у ствари имао задатак да изазове крвопролиће
како би се остварио план Клинтон - Изетбеговић да се створи пропагандна слика о
геноциду, и то искористи као повод за дејства против Срба. О томе говори Едвард С.
Херман с Универзитета у Пенсилванији у поменутом „Досијеу": „Муслиманско-босанске
власти изјавиле су да им је њихов шеф Алија Изетбеговић рекао да ће интервенција
уследити ако Срби убију више од 5.000 особа у Сребреници. Чињеница да је Сребреницу
напустила војна снага много већа од снага нападача, затим повлачење које је ту снагу
чинило рањивијом што је изазвало бројне жртве у борбама или у међусобним
обрачунима, омогућила је да се достигну бројке приближне Клинтоновим
критеријумима."
У прилог овој Хермановој тврдњи иде и документ „Пад Сребренице" (The Fall of
Srebrenica), А/54/549), Извештај генералног секретара уз Резолуцију Генералне
скупштине 53/35, 15. новембар 1999, § 115: „Преживели из делегације из Сребренице
изјавили су да им је председник Изетбеговић рекао да је НАТО интервенција у Босни и
Херцеговини могућа, али само ако Срби уђу у Сребреницу и убију бар 5.000 становника.
Председник Изетбеговић је категорички негирао такву изјаву". Али, Хакија Мехољић,
бивши шеф полиције у Сребреници, изјавио је да је осам особа, поред њега (све живе у
том моменту) „могло да потврди" ту Клинтонову сугестију. (Дани, 22. јуни 1998).
417
жестоку антисрпску реакцију у западном свету. Међутим, Бернар Кушнер, у својој књизи
„Ратници Мира" (издавач: Grasset et Facquelle, 2004), на страницама од 384-387, описује
његов и Холбруков последњи сусрет са Алијом, 2. децембра 2003. када Кушнер поставља
Изетбеговићу питање о постојању српских концентрационих логора. Подсећа га на
сусрет са Митераном и на оно што му је Изетбеговић тада рекао о логорима смрти:
Изетбеговић: „Да, покушао сам, али изјава је била лажна. Није било српских
концентрационих логора, ма како да су страшно изгледала та места."
418
40.000 (судија Међународног кривичног суда Патриција Валд је дала процену од 37.000).
Бројке се не подударају." (George Bogdanich, Politics of War Crimes, Rooper, chap.4, The
Numbers Game, Srebrenica Research Group).
419
је ужасних ратних дела која нису ни мање ни више ужасна, без обзира на то да ли су
била легална или нелегална. Али за овакву врсту аката кривица мора да буде много шире
примењена него онај простор на који се жели применити дефиниција геноцида, шире од
директних криминалаца и свих локалних актера, да би се у њу укључили и други који су
одговорни за рат у Босни: Европљани који су због сопствених интереса запалили фитиљ
у бившој Југославији потврђујући њен распад, и Американци који су, због истих разлога,
потпалили пожар и то тако да га нико не може угасити пре њихових бомбардера. Не
треба заборавити ни Хашки трибунал који је био потпора и саучесник свег тог насиља
коме је давао оправдање…".
Професор Мандел наводи, у потврду својих ставова, и следећу изјаву Ели Визела,
коју је он дао, упркос томе што је био велики заговорник војне интервенције: „У мојим
очима геноцид је намера и воља да се уништи један народ. Холокауст је био смишљен да
уклони и последњег Јеврејина са планете. А може ли ико поверовати да су Милошевић и
његови саучесници озбиљно мислили да истребе све Босанце, све Албанце и све
Муслимане на свету?" (Elie Wiesel, The Question of Genocidi, Newsweek, 12. април 1999,
стр.37)
420
У петнаест закључака извештаја написаног на основу хиљада докумената,
сведочења и личног увида на терену, Група констатује да су број жртава у Сребреници и
контекст догађаја извитопериле владе, невладине организације и нове организације,
односно да теза о убиству 8.000 муслимана нема никакво утемељење у доказима и реч је
о политичкој конструкцији. Евидентирају се манипулације Била Клинтона, под
притиском Боба Дола, да се исконструише слика потребна у геополитичке и економске
сврхе евроатлантиста. Изражава се уверење да су се муслиманске снаге повукле из
Сребренице, управо да би се створила слика масакра. Закључује се да се тражи осуда за
етничко чишћење само када је реч о Србима, а никако када они претрпе етнички изгон и
масакре. Жестоко и аргументовано се оспорава теза о геноциду и потпора коју јој је дао
Хашки трибунал. Разголићује се улога многих новинара и мас медија као инструмената
политичке пропаганде против Срба, без утемељења у чињеницама и праву.737
737
Драган Мраовић, Истина о Сребреници – лош цемент за будућност, Печат, 4. фебруар 2010.
421
- Када сам стигао у Сребреницу, врло брзо сам сазнао ко су Ратко Младић и
Радован Караџић. Младић је био добар војсковођа, а Караџић први председник
Републике Српске. Још и данас сам запањен како медији могу да искриве свест људи. У
крајњем случају, на сопственој кожи сам искусио специјалну врсту рата, односно
медијско ниподаштавање и анатемисање - каже Ван Хес.
422
жртве Срба, или ми бар све тако изгледа с ове временске дистанце - вели наш
саговорник.
Ван Хес се сећа како су се холандски војници кући вратили болесни и видно
мршави.
- А на све то и бројне критике наше владе која се правила да не зна каква је стварна
ситуација била у Сребреници и јавно проглашавање нашег лошег рада. То нас је све
докусурило - невесело признаје саговорник "Вести".
"Кад се Србија баци на колена, ако то дозволите, само је степеница на путу према
Русији. Према мом мишљењу, у том смислу, област Кавказа ће постати централна
интересна сфера за атлантисте. Понуду чланства у НАТО пакт Украјини и Грузији,
наравно да Русија доживљава као својеврсну провокацију. Није искључено да Русија у
једном моменту буде присиљена и војно да реагује. Свој циљ Американци у Украјини
нису остварили до краја, али ни у Грузију. САД је правио исхитрене реакције у
Авганистану и сада у Ираку. Последице су вам познате. Русија себи неће дозволити да се
крвави сценарио прави у њеном суседству. Ипак треба имати на уму да су Американци
увек спремни да изазову ратне сукобе, јер једини излаз из њихове дубоке економске
кризе је рат. Стварају се сепаратистичке тенденције у Јужној Осетији, Абхазији,
Придњес тровљу. Американци су започели да спроводе пројект 'Велики Блиски исток' са
сукобима у Сирији, Либану, Ираку, а како ствари стоје уопште није искључена
738
Ј. Олујић, Повест бившег холандског "мировњака" у Сребреници - Праве жртве су Срби, Вести.
423
могућност напада и на Иран. Американци неће стати са прекрајањем граница по свету.
Америку неко мора зауставити!"739
Стефан Верноле, Неко Америку мора зауставити, Печат, 28.07.2008. Аутор је познати италијански
739
424
народа, постаће потврда верзије НАТО-ваца о кривици Срба за све сто се догађало на
Балкану 90-их година и оправдање за бомбардовање 1999. године.
Нама се чини да је сада главни задатак испитати тај сложени период из рата у
Босни и Херцеговини, проверити све чињенице, показати нове податке, дати науци,
медицини и правној експертизи све обајављене чињенице, спровести анализу
докумената, обелоданити узрочно-последичну везу са претходним догађајима везаним за
уништавање српског живља и дати свету праведну слику догађаја у Сребреници. Још су
живи сведоци и учесници тих догађаја, проговорили су холандски миротворци,
објављују своја истраживања научници, измедју осталог и на Западу. Не треба српски
народ да сноси одговорност за то сто није урадио. Не треба руководство бесконачно да
се извињава, понижава, подривајући тако самопоштовање народа. После тога, сутра нико
неће поћи да брани Отаџбину, неће штитити своју земљу и борити се за њену
независност.
740
Извор: Стандард.рс, 12. март 2010. године
425
7. МУСЛИМАНИ СВЕДОЧЕ
Мустафић каже да се тих дана све више бавио набавком оружја за муслимане на
подручју општине Сребреница. Уз њега је готово нераздвојан Насер Орић. Као нека
врста конкуренције појављује се у Братунцу Нуриф Ризвановић, председник
Муслимансог националног вијећа. Насер се окреће и према њему, а Мустафић све то
тумачи мотивом уносног посла са оружјем.
"У том периоду по целом терену општине Сребреница и општине Братунац круже
приче о масовној допреми наоружања. Више се не прича о комадима, него и
шлеперима", пише Мустафић.
426
*А Сребреница се те 1991. године све више пунила убојним направама. Мустафић
каже: "Једне вечери ме је Роко одвео у своју собу и показао неколико пушака
'пумпарица'. На питање одакле му, рекао ми је да углавном долазе из Сребренице, преко
нашег главног имама Хасиба Ковача..." Али, "за два дана дојурио је Ахмо Тихић из
Скелана. Прича да је Насер Орић долазио на Скелане, довезавши са собом две
'пумпарице'... Каже да су пушке биле намењене да се продају Србима!"...
... "И како је комплетно наоружање општинског штаба Територијалне одбране још
1989. године отела Југословенска народна армија", пише Мустафић, "у Фабрици
акумулатора је остало још око 4.000 цеви само пешадијског наоружања и један
противавионски топ...
...Више пута ме је Насер Орић упозоравао да би требало урадити нешто око овог
ПАТ-а (противавионски топ, аутори). Једну вечер отишли смо до фабрике акумутарора
када су на обе улазне капије били Муслимани дежурни портири. Њима сам рекао да
вечерас треба бити изнесен ПАТ из фабрике и да је њихов основни задатак да ништа о
томе не знају...
"Мој Ибро, јебо ти народ! Народ ти је обична стока, која само зна за другим
халакати. Нурифу је пресудио народ. Кад смо ухапсили Нурифа Ризвановића и друге, у
Коњевић Пољу је доведено око три хиљаде људи. Када је Нуриф изведен пред народ на
бину и на питање са бине да ли треба издајника убити, сви углас кличу: 'Убити, убити'.
Народ ће те увек јебати. Када Зулфо (Турсуновоћ) удари тупим делом ножа у главу,
741
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 5. јун 2008.
427
народ кличе. Нурифа и његове су у затвору убили на мртво име. Нуриф је на бину
изведен у лошем стању".
*Акцију пљачке у селу Чумавићи није извео Насер Орић. Зато је одлучио да
одмах предузме нешто слично. Са својом екипом одјурио је у селу Сијемово и издао
наредбу да се оружје преда сутра до 12 часова. Кад је у заказано време дошао да узме
плен, каже Мустафић, имао је шта да види. Сви становници Сијемова, који су
поседовали оружје, напустили су село. Остао је само старац Милош Зекић. Насерова
освета је била сурова. Зекић је убијен, село је опљачкано и спаљено. Сва пешница
завршила је код Насера и неког Екрема.
"Поново је, нова екипа кренула тамо. Од Чумављана су запленили још неколико
пушака, а после су Чумављани колективно стерани у Поточаре. Пре него што су
Чумављани доведени у Поточаре, по Чумавићима су 'оперисали' Џони и Гармиш,
наводно скупљајући марке и злато. После транспорта наш хоџа Алија Јусић је постао
главни магационер, који се са трактором обрео у Чумавићима".
742
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 7. јун 2008.
428
расподелом плена. У препирци је хоџи осповао и Бога. Ипак је узео млин, трактор 'Томо
Винковић' и вола".743
"Неки нису гледали шта је, само да се узме. Цела Бегова њива била је прекривена
теписима, и Насерова тераса. Неки су упали у Фабрику акумулатора и масовно носили
портабле од компјутера, мислећи да су телевизори. Адем Хабибов је узурпирао теретни
'Мецедес' од Задруге, а његов брат Амир 'мерцедес' од Цинкаре. Адем се одмах бацио на
извлачење нафте из терминала 'Транспорта' и 'Експреса'. Насеров млин на нафту, који је
довукао из Чумавића меље брашно по целу ноћ"...
"Кућа Бате Ранкића већ је горела... Један човек је НАТОварио пун шпедитер
столарије, двојица у свађи са упереним пушкама један у другог".
*На згради општине у Сребреници освануо је натпис: Пријеки војни суд!. Међу
судијама и Зулфо Турсуновић. За овог Насеровог заменика Ибран Мустафић каже:
"Зулфо је неписмен, 1970. и неке у Којиној кафани у Сребреници починио је двоструко
743
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 8. јун 2008.
744
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 8. јун 2008.
429
убитсво. Био је најпре осуђен на смрт, па му је казна смањена за 20 година, а одлежао је
14 година робије".
*"Док по Сребреници глад и смрт харају, Насер ужива на све начине. Тако смо
једном дошли код њега у стан у Лемелама на Панђуришту, где су биле Шехида, удовица
убијеног Јакуба, и њена кћи Зијада... газда је у суседну собу зовнуо Зијаду да га, како
рече, мало измасира. Одгегао се Насер и Зијада је кренула са масажом. Имала је већ
петнаест година, тако да је већ била употребљива за масажу, али је проблем што се јадна
заљубила у газду... Сазнања да су неки 'јахали' девојчице за килограм брашна, којима по
годинама могу бити дједови, учинила, су ме јачим у ставу да никада нисам крочио на
било какво окупљалиште".
745
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
746
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
430
*Мустафић овако описује муслимански поход на Кравицу:
"Био је 6. јануар 1993. Бадње вече уочи православног Божића. Ујутро сам сазнао
да је раном зором кренула акција, на Кравицу. С рођаком Кемом кренуо сам и ја према
Кравици. На истуреном командном месту на Јаглићу нисмо нашли никога. Када сам
погледао према Кравици, талас дима кретао се према Братунцу. Било ми је криво што
нисам знао за акцију. Са Јаглића сам јурнуо према Кравици, из које је народ већ куљао
као да се враћао са вашара.
Нико није ишао празан, колона до неколико километара је иза себе вукла све што
је стигла. Највећи сретници били су они који су допрли до белог брашна, пшенице и
соли... Како је падао снег, а ноћу су били јаки мразеви, главно средство превоза били су
капци од шпорета на дрва "смедеревца". Када сам видео да један човек из Кравице,
узбрдо, по снегу вози бицикл, одлучио сам да се вратим. Могу да замислим да је неко
понео детерђент, ракију, па и суђе, али ми ни до данас није јасно да 7. јануара из Кравице
по дубоком снегу узбрдо вози бицикл".
Мустафић каже да се после пада Кравице конвоји са храном испред његове куће
према Сребреници дефиловали непрекидно три-четири дана. "Кравица очито није ни
очекивала напад, него лагодан дочек православог Божића. Занимљиво, тада је у акцији
на Кравицу рањен Веиз Шабић, који је командовао јединицом из Коњевић Поља. Није
чудо што је рањен, али је јако чудно што је рањен с леђа".
"На улазу у саму Кравицу", пише Мустафић, "сустигао нас је комби, који је ишао
из Коњевић Поља. Комби је био пун, тако да смо се једва угурали. Када смо стигли на
Авдагину њиву, комби стаде, јер се даље морало пешице. Са нама је изашло и троје
431
заробљеника, које је требало пребацити у затвор у Сребреницу. До сада су били у
притвору у Коњевић Пољу. Била су два мушкарца и једна женска особа. Један Жућо,
кога су наши борци тако и називали, био је у мало бољем стању, а други мушкарац по
изгледу је био тек можда пунолетан, као и девојка. Њих двоје су били у катастрофалном
стању. Код овог другог мушкарца је врат био као у тукавца (ћурана), ваљда од глади.
Код девојке ноге су биле као чачкалице.
"Након свега", пише Мустафић, "само менталном слепцу може бити нејасна улога
Алије Изетбеговића, човека који је доведен да заврши посао са Босном и Херцеговином
и остане забележен као њен последњи председник, који се од председника претворио у
обичног трговца бошњачким главама и доНАТОра босанкохерцеговачке груде...
... Агресија и рат, као вешто планирани хаос, додатно су Алији Изетбеговићу
послужили да проси по целом свету на патњи државотворног бошњачког народа, којег
треба свести на неку верску скупину, а свом принцу, принцезама и његовим женским и
мушким снахама коначно у вене убризгати плаву крв. Алија Изретбеговић, као највећи
гробар у повијести бошњаког народа и његове домовине, уједно се претворио у највећег
издајничког Ал Капоена, чији лик и дело, након што се упокојио, сија најсјајнијим
сјајем. Опстанак бошњачког народа једино могућ ако се његов сјај претвори у таму".748
747
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
748
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 9. јун 2008.
432
"У Сребреници самовоља, иживљавање, малтретирање. Војна хунта је и власт и
полиција и тужитељ и суд и извршитељ. Како сам начуо да је Зулфо Турсновић
премлатио Хасана Бећировића на полумртво име. Једне прилике сам се задесио испред
Дома културе у Сребреници, када се један ФАП (назив камиона, сутори) нагло
зауставио, а из њега је излетео Зулфо Турсуновић. Дограбио је једну жену и муњевито је
претукао да није знала где се налази...
Стекао сам дојам да би четници били у стању мало и зажмирити и пуштати народ
да полагано цури из Сребренице, али дојучерашњи хероји и букаџије су знали да би то
био њихов пораз, тако да је у том мементу најбоље било људе држати као атоце...
Комплетна Церска се покренула према Коњевић Пољу. Од непосредних сведока сам чуо
да су куће у Церској почеле да горе и пре продора четника из тих села, а као
потенцијални палиоци су се спомињали управо они који су из Сребренице дошли као
појачање".
Срби су тада кренули да поврате своја села и огњишта, а муслимани су пред њима
бежали у Коњевић Поље, па и у Сребреницу. Стиже генерал Морион. Мустафић каже да
су се "четници све више примицали небрањеној Сребреници, а Муслимани гинули по
околним селима, у хаосу и неорганизовани".
"Кад сам отишао до Сребренице", пише Мустафић, "видео сам како су убијеног
официра ЈНА НАТОварили на неки шпедитер и возали по граду, не би ли некако
додатно дали неки морал војсци, али катастрофи и поразу није било спаса. Четници су
навалили преко Прибићевца и Кварца на град Сребреницу. Прпа је ухватила 'хероје' и
парадере и већ је група са Газдом (Насер Орић) на челу спаковала своје основне ствари
и новац, те увелико правила план за бежање према Тузли...
433
У Сребреници је настао општи хаос. Град пун људи, а гранате туку са свих
страна. Након свега, у Сребреницу улази генерал Морион, а људи својим телима
блокирају његов одлазак. И Фатиму Хусејновић су активирали да, као предводник,
изводи пионире на улице. Тако наше незајажљиве команданте и хероје, на крају, морају
да бране тела изнемогле деце. Док се народ смрзава на голој равни, Насерови
послушници у узурпираним становима бораве као најновија сребреничка аристократија...
"У Тузли, вели Насер, сада важим за легенду, тако да сам постигао свој циљ! А
када смо ону екипу заробљених на Залазју и из затврора поново повели према Залазју и
када је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса. Био је
брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене у није проговорио ни ријечи. Извадио сам
бајонету и директно га ударио у једно око, а затим провртео ножем. Није ни запомагао.
Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено
речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао"
749
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 10. јун 2008.
434
Мустафић је био убеђен да је Насер овом причом хтео да га добро заплаши, па му
је рекао: "Човече, знаш ли ти да је Савет безбедности формирао Хашки трибунал? Свако
ће за своја дела одговарати! Знаш ли да постоји Конвенција о ратним заробљеницима?
Како то смеш мени причати? Можда једног дана ја будем сведок!"
750
Рада Милиновић (55) је била ангажована као медицинска сестра у ТО Сребреница, у мају 1992. године
одједном је "нестала", њено тело није пронађено (Слободан Дурмановић, Досије Насер Орић: Истрага о
злочинима над Србима на подручју регије Бирач пред органима БиХ – Нова оптужница против Насера Орића,
Нови репортер).
751
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 11. јун 2008.
435
било јасно да је сребреничка мафија одлучила да заврши са Сребреницом и да се
комплетно станоништво сребреничке енклаве стави под четнички нож. Сутрадан, иако
сам се једва кретао, отишао сам у Поточаре и тамо затекао једну групу момака у
маскирним уноформама, а међу њима је био и Мрки. Почео сам на сав глас хистерисати:
"Јесте ли ви уопште нормални? Ви свесно стварате алиби четницима да нападну
Сребреницу! Ви нисте у Вишњици убили само две-три бабе, ви сте у Вишњици убили
муслимански народ!"
"Мрки је", каже Мустафић, " покушао да смири ситауцију рекавши: 'Нисмо ми
самоиницијативно ишли у акцију. Ми смо добили наређење из Сарајева!' Више нисам
имао дилеме. Ми смо жртвовани! Сарајево тражи преко својих издајника у самој
Сребреници алиби за напад на недужни народ заштићене зоне. Они директно стављају до
знања да Сребреница није демилитаризована. Након свега сазнајем у Сарајеву да је
наредбу за нападе око Сребренице потписао 'ђенерал' Енвер Хаџихасановић!752
752
Фељтон – Сребреница: планирани хаос (припремила Љиљана Булатовић), Вечерње новости, 15. јун 2008.
436
ОБУКА СПЕЦИЈАЛАЦА У ХРВАТСКОЈ
437
"У том периоду постојала је званична комуникација власти у Сарајеву с колегама
из суседних земаља, у којој се декларативно залагало за мирно решење и излазак из
кризе у Босни и Херцеговини. Међутим, ова документа нам показују да је постојала и
друга врста комуникације, не власти у Сарајеву, већ страначких органа с другом земљом,
с којом је спреман рат у Босни и Хењрцеговини", навео је Галијашевић.
Сведок Зарић Видоје у својој изјави о нападу на село Тегаре и догађајима после
њега каже да је "чуо да је Ахмин син Захид био у Збору народне гарде тадашње војне
формације које су деловале у ратним дејствима у Хрватској, те су се тамо обучавале".754
753
29. октобар 2009. СРНА
754
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
438
све прехранити. Код нас су дошли рођаци Ћатићи из Дугог Поља али су послије мјесец
нашли смјештај, јер није било теоретске шансе да бораве код својих кућа, иако смо тај
простор ми контролисали. Знаш да је Мефаил (Гаибијин брат) био рањен, али је, хвала
Богу, сада добро, иако је поред њега на каучу погинуло двоје, једно са лијеве, а друго са
десне стране. Како је цијела Јоховача била пуна стоке, почело се месо масовно клати и
дијелити.
Ја сам у почетку одбијао да узимам али када сам видио да узимају сви, онда сам и
ја почео. Окретали су се многи ражњеви. Вјеруј ми, поред оних оброка неколико пута
меса и неколико залогаја са ражња, у нашу кућу није ушло зрно туђе хране. Рекао сам
себи да у нашу кућу неће ући ништа. Када је настала пљачка, неки нису гледали шта је,
само да се узме. Вјеруј да је цијела Бегова Њива била прекривена теписима који су се
сушили послије прања. И тераса Насерове куће је била сва застрта тек опраним
теписима. Све је то довезено из Сребренице. Неки су одмах гледали на пљачку.
Није ми криво за оне који су остали без ичега али не могу да схватим оне који
нису из своје куће мрднули. У првим данима, када се овладало територијом, неки су
упали у Фабрику акумулатора и масовно носили портабле од компјутера, мислећи да су
телевизори. Адем Хабибов је одмах узурпирао теретног "мерцедеса" од Задруге, а његов
брат Амир "мерцедеса" од Цинкаре. Одмах се гледало гдје треба шта украсти. Адем се
одмах бацио на извлачење нафте из терминала "Транспорта" и "Експреса". Не знам да ли
је Насер у то уплетен али је, изгледа, опљачкан и сеф у којем је било злато и сребро
у "11. марту".
Паљани су добри борци и што је за њих специфично, нико није главни. Довољно
је са мо рећи Паљани. Ни око било кога се не врти све али су их само оне највеће хуље
одмах напустиле и одјездили у град са Насером. На организацији је доста урадио Сенад
Голуб али је погинуо. Да ти право кажем, нису га могли смислити. Важио је као човјек
Ибрахима Голу ба и Нурифа Ризвановића. Да би Насер могао исконтролисати Паљане,
439
прво је за командан та на Пале послао Мирзу, а након тога Смају Манџу. Опасан је био
борац и Шемсин син из Локве али је погинуо у Сребреници на камиону код аутобуске
станице.
440
7.4. СИРОТИЊА РАТУЈЕ И ГЛАДУЈЕ, А НАСЕРОВ МЛИН РАДИ
Дочекали су нас људи као цареве. Лијепо смо се обукли, сви у маскирне
униформе, а једва смо их искупили. Требало је у Коњевић Пољу оставити утисак да смо
ми војска и величати Насера, али, објективно да ти кажем, што се тиче њихове тадашње
организације, они су за нас били држава. Искупљају храну, лијекове, све функционише.
Они нису знали шта је продаја пшенице, брашна и других потрепштина, док ми
нисмо на њих проширили утицај. На Буљиму је наша пропусна рампа, тако да није било
могуће отићи до Коњевић Поља без њихова знања. Сидик са Шушњара контролише
"јацк поинт" на Буљиму. Ако би се неко залетио, не би било никакво изненађење да
налети на мине. Под крајње сумњивим околностима је погинуло неколико људи. Алија
из Брошевића, Фехимов брат, је погинуо налетјевши на мине, али се, изгледа, ради о
намјештаљки. Дакле, све је овдје сумњиво. Овај ти је врх дословно класична банда.
Осмачани не смију сами ни да мрдну, тако да ни Брежани нису могли проћи без
Поточараца. Насер ми рече да ћемо се поново порвати у Јадру, и продужили смо. Када
смо стигли у Јадар, подсјетио сам га да нисам заборавио али је очигледно ескивирао.
Продужили смо према Брежанима. Услиједио је напад. При нападу на Брежане имали
смо и минобацач. Прије него што смо кренули у пјешадијски напад, требала је обавити
минобацачку припрема. Минобацачлија је био Смајо Манџа. Када је почео шарати,
вјеруј да сам се ја увукао у жиле једне букве само да сачувам главу. Срећа, па нико не
погибе. Можеш замислити, Смајо испали гранату а онда гледају гдје је експлодирала, па
441
на основу тога окрећу цијев да виде гдје ће сљедећа. Смајо на минобацачу којег не зна
подесити, а Хазим из Воља вице, официр артиљерац, којем се не дозвољава да приђе
минобацачу. Они све могу и они би возили и авион. Насер рат сматра као играрију у
којој се представља као Рамбо, а другима главе одлијећу. Тако је било и у другом нападу
на Залазје.
7.6. РАМБО
Наишао сам на Насера и екипу која је већ сједила за испеченим ражњем. Звали су
додуше и мене али сам их заобишао. Ја се тек из борбе враћам, а они испекли. Па, када
онда заклали?! Када сам кренуо према кући, вијест је већ била да је Насер остао у
окружењу. Неке су жене изашле испред мене да питају, очигледно оне које су прије него
ће акција кренути знале да ће "Насер остати у окружењу". Цинично сам им одговорио да
је остао у окружењу печених ражњева и да му фали само која жена. Он је тако развио
пропаганду да је имао само своје поданике који нису требали ни ратовати, само
муслимане плашити и о њему стварати легенде.
442
7.7. У АКЦИЈУ ГОЛОРУК
Иако је била тотална несташица, Саме (брат Ибрана Мустафића, пр. р.) је још
нешто имао дувана. Требало је штедјети и имати само када пригусти, али, како је
разговор одмицао, није се ни штедјело. Разговор није могао без ракије и цигарете, тако
да смо често прекидали да бисмо смотали по једну.
Саме је наставио:
"Када су одлучили да једну екипу пошаљу у Тузлу, јер им је, наводно, требало
наоружања, дошли су код мене и узели ми пушку, тако да сам остао разоружан. Након
тога услиједила је нека акција на Табљу. Није се знало којим поводом ни због чега.
Водио нас је Нурзет. Ја сам из принципијелних разлога кренуо у акцију. Без пушке,
голорук. Само ми је био циљ да им докажем да нисам кукавица и да могу у акцију и без
пушке. Ушли смо преко Обади дубоко у територију, а да нико није знао куда идемо.
Када смо се нашли у окружењу видио сам да је једини циљ акције да изгинемо. Рекао
сам људима шта је на снази и да нам је сада главни задатак да се извучемо. На вријеме
смо се почели извлачити, а да смо нападнути, нико живе главе не би извукао. Послије
тога сам им рекао да сам доказао да у акцију могу и без пушке и да они наставе.
Објективно, нека су ме разоружали, можда ми је и боље. Ја сам свој дуг дао, а са њима
даље нисам ни требао. Ми нисмо исти и ја свакако њима и не припадам. Ти знаш да сам
ја, поред свих, био јако близак са Сенадом Пелетом.
443
Ја сам од самог почетка био у Сребреници. Распоређен сам у Територијалну
одбрану када су наше снаге заузеле Сребреницу, послије Горанове смрти и давао сам
само стражу на Ликарима и на Чаушу. Командир ми је био Сафет Мујић. Нисам дужио
никакво оружје него сам на линији, тј. у рову добијао пушку када бих долазио на смјену
страже.
У почетку је било више војски, тако да је једну водио Устић Акиф из Сребренице,
једну Хакија Мехољић, милиционер из Сребренице, једну Насер, милиционер из
Поточара, једну Зулфо Турсуновић робијаш из Сућеске, на Карачићима је био главни
официр Бектиц Неџад, у Скеланима Тихић Ахмо, на Осмачама је био главни Крџић
Атиф, милиционер, у Шушњарима Адемовић Сидик, милиционер, у Осатици Аљкановић
Бехајиа. Када је стигло наређење из Сарајева да се постави Насер Орић за команданта, он
је преузео команду над свим јединицама, ја не знам вријеме, али мислим да је било
прошло неколико мјесеци од почетка рата. Разлог за постављање команданта из Сарајева
је вјероватно сукоб између Хакије и Насера.
444
На Петровдан су наши војници напали и заузели Залазје. Нападом је руководио
Насер, а учествовали су и други команданти са својим добровољцима. Са Залазја су
доведени заробљени српски борци, њих 8, медју њима је био Илиц Слободан, судија,
један од Ракића а имена других нисам сазнао. Они су затворени у затвору у Сребреници,
били су ту два до три дана и онда их је како сам чуо Зулфо одвео у Сућеску. Причало се
да су побијени, а чуло се да су размењени. Тада је са њима доведена и медицинска сестра
Рада и о њој не знам ниста више.
Сто се тиче засједе у Подосмачама у којој је убијено више цивила а међу њима и
Симо механичар из Зеленог Јадра. Чуо сам да су ту засједу поставили Осатичани и
Осмачани. Рамо зв. Хљебара, који је прије рата возио камион са хљебом, се у друштву у
којем сам и ја био хвалио да је он организовао ту засједу, да је Симо изашао из комбија и
дигао руке и молио их да не пуцају, јер је са њим појео доста хљеба, али су га они
заједно са другима ипак убили.
Све је ово било поодавно тако да се сада не могу ни сјетити детаља које сам знао,
а већину ствари и догадјаја нисам ни знао, за неке сам само сазнао из прича других, тако
да се прецизно не могу изјаснити о томе ко је гдје учествовао и ко је шта радио, а оно
што сам знао ја сам вам и рекао.
Као сто сам и раније изјављивао могу и сада да изјавим да сам послије пребјега у
Церску укључио се у војну формацију Босне и Херцеговине и био сам цијело вријеме
припадник ИИ пјешадијске чете Церанског одреда. Командир чете био је Аљукић
Бешир, наставник и рез. старјешина родом из Недјељишта, а радио је и живио у Церској.
Познато ми је да је главни командант био Ферид Хоџић, а његов замјеник Меканић
Бећир. У Церској је било још око 8 чета. Прва чета је била у Калдрмици, а командир је
био Шемсо Салиховић, друга чета је била моја, трећа чета је била на Гробићу са
445
командиром Велић Мехом, а касније га је замјенио Муминовић Шабан, четврта чета је у
Гобељама, чији командир је Фадил Гобељић, пета чета је из Роваса, а командир је био
Шабанија Хукић, шеста чета на Маћешима, а командир је био Фикрет коме не знам
презиме, седма чета је била у Толовићима, не знам ко је био командир, осма чета је била
у Скугрићима, а командир јој је био Мирсад "Скејо", не знам му презиме, али ми је
Познато да је стручан био за минирање и постављање мина и лично сам га познавао.
Била је још једна чета у Горњој Махали, чији командир је био Ејуб Дедић. Могу да
напоменем да је касније чету из Скугрића преузео Мурат Побуђак, док је Мирсад "Скејо"
прешао у команду код Ферида и Бећира.
Што се тиче моје групе у којој сам био и којом је командовао Аљукић Бешир, а
која је нападала на српске положаје у селу Рогосија, поред нас двојице били су и следећи
војници: Шиљковић Садиф, син Хасибов и носио је ПМ-53, Шиљковић Емин, син
Шабана - ПАП, Бећировиц Ређо, син Хасана - ПАП, Сиљковић Мурат, син Едхема - лов.
пушка сачмарица, Карић Смајо из Церске – АП (аутоматска пушка, аутори), учитељ
Хасан са ручним бацачем и Челебић Исан, син Алије из Церске. Сви смо учествовали у
нападу на српске полозаје из правца Мејтефа.
446
Хајдаревић Мирсад, Сејменовић Алија, Велић Чазим, Сејменовић Емин, Бајрић Шемсо и
Авдо, Курјак Асим. Наиме, било их је око 20 војника. Наши војници су прво мало
запуцали, а затим ушли у село и запалили све куће и штале, као и остало што је могло да
гори.
Почетком ове године када су нападнути сви српски положаји и на Илијином брду,
Рогосији, Метаљци и Вандзићима, Познато ми је да је на село Вандзиће групу водио
Бећировиц Шахбаз, син Рахмана, а са њим још Шиљковиц Ибро и Шабанија Хукић. У
тој групи Познато ми је да су били Аљукиц Ибран, који је носио ручни бацач, Бећировић
Сафет, син Незиров и Бећировић Мехмедалија, син Мехе и остали. Чуо сам од Бећировић
Шабхаза да су у тој акцији убили 7 четника од којих је једна жена. Када ми је описивао
једног што су га убили претпоставио сам да се ради о Марку Дошићу. Са Вандзића су
донијели једно 5 оружја, а сигуран сам да су донијели један ПМ и један пиштољ, који су
нашли у једној кући. Причали су ми да су наша двојица рањена и да су их мало извукли
и дали им 2 бомбе, те да су запалили село.
Прије избијања рата налазио сам се у селу Скугрић на радном мјесту магационера
у откупном магацину а уједно сам био одборник у Скупштини општине Власеница.
Избијањем ратних дејстава у Церској се формирао кризни штаб на чијем целу је био
Ферид Хоџић, а ја сам био командир вода у Скугрићима. У воду смо имали око 40 цијеви
разних калибара од чега је било око 15 аутоматских цијеви. Церански одред се формира
по доласку Меканић Бећира из Сребренице, а чини ми се да је било крај августа или
почетак септембра. Ја сам тада постављен за командира треће чете - Скугрићи.
447
Сто се тиче напада на колону Бокситових камиона који је изведен 27. 5. 1992.
године у Коњевић Пољу Познато ми је да је један од организатора био Шемсудин
Салиховић из Калдрмице, који је у сарадњи са Шабић Велидом организовао ову засједу.
Из Калдрмице су учествовали Османовић Мушан, Османовић Џемал, син Ибрахима,
Нукић Алија, син Саде, Мустафић Салим или је Тахир, Јашаревић Хусеин из Ражишта,
син Фејзе. Из Коњевић Поља је учествовао Дедић Фадил и Таранов брат звани Кобра,
док му име не знам. Такође напомињем да је у наведеном нападу учествовала и једна
група из Побуђа од којих су ми познати Мујчиновић Сулејман, Мухаремовић Хасан и
Омеровић Хамед. Познато ми је да је група са Побуђа тога дана заробила један комби
плаве боје док су једно лице убили и сахранили га у шљунку поред Јадра. Није ми лично
Познато ко је масакрирао леш, али тврдим да је урадила наведена група са Побуђа.
Такође ми је Познато да је тог дана убијено шест лица Срба који су били у тој
колони, док је један камион Бокситов запаљен, а запалила га је наведена група из
Коњевић Поља.
448
Мехмедовић Рамиз, звани "Бјелац" из Роваса. У том нападу је ишло око 50 наших
војника под оружјем и око 20 без оружја. По повратку из наведене акције командир
Хукић Шабанија се хвалио да је убијено око петнаест Срба и да су Вандзићи спаљени.
Такође су рекли да су изгубили једног борца, док су двојица рањени и да су их свукли до
једне сламе испод села. У ту акцију ми је Познато да је ручни бацач носио Сејменовић
Ибро, звани "Инц" из Роваса. Такође ми је Познато да се посебно истицао Мехмедовић
Рамиз, који је носио са собом митраљез М-84.
Напад на српско село Рогосија изведен је крајем септембра 1992. године у коме
сам лично ућествовао. Извиђање су извршили друга чета под командом Аљукић Бешира.
Све припреме око напада радио је Бећир Меканић, који је уједно био и командант одреда
у Церској. У нападу је учествовало око 150 људи са оружјем, а без оружја је било 80 - 90
људи. Окупљање је било у Дугој њиви код Оштрог Врха и то на ноћ прије извиђања
напада. Увођење група је почело око два сата послије пола ноћи и трајало је до четири
сата ујутро. Командири група били су Велић Мехо из Горње Церске, ја (Сулејмановић
Мирсад), Мустафић Фикрет из Маћеха, Дедић Есад, из Нове Касабе и Аљукић Бешир из
Неђељиста, који је уједно командовао и комплет акцијом. Ја сам како рекох учествовао
са групом од двадесет пет људи. Група којом је командовао Аљукић Бешир напала је из
правца Мејтефа у Бећировићима, Дедић Есад са групом од Коркутовића, група Велић
Мехе напала је из правца Гробића, група Мустафић Фикрета напала је са леђа из правца
Тикварица, а ја сам држао засједу у Пантића гају на путу који води из Пајића луке на
Рогосију и задатак ми је био да спријечим долазак помоћи. Знак за напад је био кад се
испали граната из ручног бацаца који су носили Ејубовић Хасан и Муминовић Шахман.
По свршетку акције, односно када сам наишао видео сам много мртвих српских
војника без дијелова тијела, односно масакрираних, а поред цистерне видио сам једног
спаљеног, односно печеног српског борца. У причи сам чуо да је Амир Сиљковић из
Гобеље заклао једног рањеног српског борца. Познато ми је да су се у том нападу
посебно истицали следећи: Велић Мехо из Церске, Хукић Шабанија из Роваса,
Мустафић Фикрет из Маћеха, Рамо Мехмедовић из Роваса, Јахић Мухамед из Роваса,
Куртић Хасан, звани Бргула, Тајо не знам му презиме из Неђељишта, Бећировић Фадил
из Неђељишта, Бећировић Муниб из Неђељиста, Бећировић Шахбаз, Сиљковић Амир из
Гобеља, Дедић Есад из Нове Касабе, Бећировић Мујо из Неђељишта, Сејменовић Џемаил
из Роваса, Сејменовиц Лутво из Роваса. Могу да изјавим да је било доста мјештана из
Неђељишта и Горње Церске, али им се не сјећам имена. Ја сам учествовао у акцији на
449
Потајник у септембру 1992. године, затим на Шиљковић код Кравице 14. 12. 1992.
године, 8. 2. 1993. године на Илијино Брдо И 9.3.1993. такође на Илијино Брдо.
Напад на српско село Кравица је изведен 7.1.1993. године под командом Орић
Насера из Сребренице. У том нападу је учествовало око хиљаду наоружаних људи, а
јединице су биле из Каменице, Церске, Коњевић Поља, Побуђа, Глогове и Сребренице.
Комплет акцијом како сам већ рекао командовао је Орић Насер. Познато ми је да је
Чикарић Мухамед из Каменице водио око 10 људи, Салиховић Шемсудин је водио 130 -
150 људи из Церске, Мујчиновић Сулејман из Побуђа, затим Мехић Јунуз и Шабић Веиз
из Коњевић Поља и Голић Ејуб, звани Љубо, који је водио јединицу из Глогове. По
повратку из те акције причало се да су побили око педесет српских војника, међу којима
је било жена и стараца, то јест цивила. Такође се прча да су Насерови војници негде у
Кајицима ухватили пет до шест зивих Срба које су поклали. Када су се вратили наши
Церани причали су да су се посебно истакли Салиховић Шемсудин, Мустафић Фикрет,
Авдић Мурат из Скугрића, Јахић Мухамед, Дурић Мурат из Дурића код Власенице,
Бећировић Муниб, Шахбаз, Фадил, Бајро и Мевлудин, Муминовић Шабан, Османовиц
Мушан, Тајо из Неђељишта и Мехић Заим. Знам да је тога дана село Кравица комплет
спаљено и опљачкано и да је највише опљачканог плијена однесено у Глогову.
Негдје у јулу мјесецу 1992. године прављене су засједе на путу Заврш - Вандзици
у рејону Брезове Главице гдје је убијен један Србин, а у засједи је учествовао Авдић
Мурат, Салиховић Шемсудин, Јашаревић Хусеин, Османовић Мушан, Османовиц
Ђемил, Нукиц Алија, Хаџић Сафет, Мустафић Садо, Ахметовић Хајрудин и Ахмет,
затим Авдић Кадир, Заим и Мирсад. Знам да се ради о човјеку који је возио ладу
караванку када су га горе наведени убили из засједе.
450
Попић Расим, Гобељић Фадил, Бећировић Шахбаз, Бекташевић Сакиб, Шахмановић
Нијаз, Муминовић Шахман, Османовић Мушан и Мусић Фикрет.
Сто се тиче заробљених Срба који су доведени у Церску у затвор видио сам
Секулић Бранка, Илић Драгана, Јакова, Анђу и још један, чини ми се да се звао Мишо.
На почетку су их тукли, а највише Мусић Фикрет, Салиховић Шемсудин, Дедић Есад,
Мустафић Фикрет. Сви заробљени су у јануару мјесецу 1993. године одведени у
Сребреницу, наводно да иду на размјену. Такође ми је Познато да је жену Анђу силовао
командир затвора у Церској Вејиз Бијелић од Власенице који је касније отишао у Тузлу.
755
Рођен сам 29.03.1948. године у селу Бљечева - Братунац, по занимању сам рудар,
инвалид рада, до избијања ратних сукоба примао сам пензију. Цијели свој живот
проживјео сам у родном селу Бљечева, те сам одувијек словио као поштен радник и имао
доста пријатеља и међу Србима и међу муслиманима, са комшијама Србима и међу
Србима из околних села српских као што су Загони, Магашици, Јежестица, Хранча и
шире. Ја сам гајио добре комшијске односе, те сам код њих био радо виђен гост у свакој
прилици, а и они код мене. То никоме није сметало нити ми је ко пребацивао за такве
моје односе све до избијања ратних сукоба. Ја нисам припадник ни једне војне
формације, а све до сада сам живио у свом селу које је под контролом наших,
муслиманских снага као цивил. Међутим, у селу Бљечева са засеоцима Мекотама и
Чизмићима формирана је јача војна јединица, а од припадника знам следеће:
755
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
451
Припадници те јединице су заједно са јединицом из Глогове, коју води Ејуб
Голић из Глогове, учествовали у свим нападима, паљевини српских села Загони, Пајићи,
Хранча, Јежестица, Магашици, Кравица цијела, а побили су и доста народа српског. Тако
да ја за све њих не знам појединачно шта је ко урадио, али за неке знам па ћу отворено
рећи, јер ја сваки злочин осуђујем. Рећи ћу поштено пошто сте и ви према мени поштени
и овај исказ дајем у име правде, својом вољом, поготово што нисам натеран.
Зекић Косану и његог сина Зекић Милана из Бљечеве убио је Салих Омеровић,
син Хакијин из Глогове, заједно са Бабајић Сабријом. О томе је Салих Омеровић причао
јавно у селу Пале свакоме, а мислим да је са њима учествовао и Аљо Хусеиновић, син
Ибрин са Будака, јер је том приликом рањен Гојко Јовановић из Бљечеве, те се о томе
хвалио да је ранио Гојка и Сабрија Бабајић и Аљо Хусеиновић. А Аљо да је запалио
викендицу Бране милиционера, односно Бране Јовановића из Братунца.
452
Сина Боре Ранкића, Горана из Сребренице, убио је Голубовић (Мухамеда) Сенад
из села Пале, Сребреница, по занимању трговац, а Сабрија Бабајић из Глогове заједно са
Омеровић Салихом, сином Хакијиним исто из Глогове, палио је мртвог Горана, односно
његов леш са сламом.
Такође сам чуо од Орић Бекира, који је као војник у јединици код Насера, тражио
од Насера Орића да му да једног заробљеног Србина да би мијењао за свог брата, што
Насер није учинио, а Бекир ми тврди да има јос 17 живих Срба заробљених, да су негдје
у Сућеској, и које Насер чува за случај да му неко од команданата погине или буде
заробљен, па да врши размјену.
Иначе, од када сам овдје притворен немам примједби на понашање према мени.
Нико ме није злостављао, само ми буде тешко кад долази народ да ме пита за своје
сроднике, који су заробљени или побијени од стране муслиманских јединица.Па ја не
знам шта се десило са њиховим сродником, а они и ако сам ја заробљеник немају мржње,
већ ми неко донесе цигарете, неко ћарапе, неко донесе да једем, те мени буде тешко па
због тога плачем, јер не могу да разумијем то милосрђе и доброту што ми пружа народ
као муслиману, припаднику народа са којим тај исти народ ратује и од кога гине.
453
Истине ради, ја сам спреман ову изјаву поновити пред било којим државним
органом или судом било које земље у свијету, па било којим међународним судом кад за
то дође вријеме, да се стане одговарати за почињене злочине, па ма ко да је починио
злочине, па ма ко да је жртва. Ја ову изјаву својом вољом дајем, без икакве принуде, те је
својим потписом и потврђујем.
... Написао сам да је велика скупина официра из Сребренице, која је к'о фол
пошла на дошколовавање, прво у Зеници требала бити уписана у основну школу, да је
заврши... Кад је у питању Насеров одлазак из Сребренице, ја сам то написао и то је
истина, он није отишао својом жељом. Он је послат из Сребренице, међутим, стално се
прешућује оно на чему ја инсистирам: Сребреница је доживејела капитулацију 1993.
године и ми смо тада поражени. Након проглашења заштићене зоне, потписан је акт на
аеродрому, Младић и Сефер Халиловић су га потписали о демилтаризацији Сребренице.
Демилитаризација је била само процес за поткусуривање и за нове игре до завршног
454
геноцида у Среберници. Ја сам тад био у латентном сукобу и критички сам говорио,
рекао да смо доживјели капитуацију, да ћемо из губити рат. Они након тога у
Сребреници формирају Осму оперативну, у демилитаризованој зони, касније и 28.
дивизију. Они извлаче људе који требају заштитити и спасити, а шаљу наоружа ње
хеликоптерима, да би стигла наредба од Хаџихасановића да поједине групе изађу изван
демилитаризоване зоне и изврше напад ан Вишњицу и остала села, да направе низ
провокација мимо демилитаризоване зоне јер је њима требао алиби да четници имају
разлога да нападну Сребреницу. То је планирани хаос који се требао догодити."
…Ми смо то одбили без дискусије. Онда је он рекао: ‘Знате, мени је Клинтон
нудио у априлу '93. године (након пада Церске и Коњевиц Поља, прим.а.) да четничке
снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна
интервен ција’…
455
…Најтеже ми је било на поласку из Сарајева, кад ми је колега Аднан Каровић
рекао: ‘Хакија, продани сте! Молим те, ако буде Сребреница падала - убиј моју мајку,
кунем те свачим, да не падне њима у руке!"756
756
Дани број 78, 5.000 муслиманских глава за војну интервенцију, 22.јуни 1998.
456
хунту" у Сребреници и као организовану групу криминалаца и трговаца хуманитарном
помоћи која стиже у енклаву.
Да читалац стекне праву слику о аутору "Планираног хаоса" треба да се упозна са изјавом
сведока Вујадиновић Михајла о његовом боравку у логору звани "Пилићарник" у Горњим Поточарима: "...
становнике села (Чумавића) су тог истог дана (09.96.1992) поново постројили на ливаду Борице и поново
пешке дотерали у село Бацуте и одатле камионом превезли до Горњих Поточара и затворили у бившу
фарму кока носиља чији је власник био Хаџовић Азем. У објекту је било прљаво... Изнад просторије где су
се налазили затвореници, налазио се штаб муслиманске војске и сведок каже да је кроз прозор виђао:
Орић Насера, Турсуновић Зулфу, Хакију Мехољића, Мустафић Ибрана, Ефендић Сабита, Орић
Абдурахмана, полицајца Бећира, који је био пратилац Тусруновић Зулфе. Из затвора је лично Турсуновић
Зулфо изводио Ђуричић Дејана и испитивао га нешто у вези Васић Душана. Једно вече је сведок видео како
су довели неко лице з Тегара, за које мисли да је био учитељ из Факовића и то Ковачић или Ковачевић
Божо, те га тукли и испитивали ко је командант у Тегарима. Тукли су га Ибран Мустафић, Орић Насер,
Хакија Мехољић, док су се становници Поточара скупили да виде 'четника'. Беживотно тело тог човека
су убацили у возило марке 'нива' и одвезли у правцу Милачевића..."757
Сведок Вујадиновић Милинко у својој изјави каже: "Док су чекали утовар у селу Бацута, пришао
им је Ибран Мустсфић који је говорио да је Босна ислсмдка земља и да ако мидле да живе у њој онда
морају прихватитии слам".758
757
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
758
Исто.
457
Из срџбе, због лоше обављеног посла, глупани су опљачкали село, убили Милоша, а
после пљачке су запалили село", пише Мустафић.
Међутим, ни ти, ни многи други детаљи Мустафићевог сведочанства нису се нашли у Хашком
суду, а сам Мустафић каже за "НР" да је имао два дуга сусрета са хашким истражитељима. „Након
тога сам дао и писану изјаву Хашком трибуналу. Ја сам уистину позван на свједочење пред Хашким
трибуналом као свједок оптужбе, и мислим да је требало да будем последњи свједок оптужбе. Након три
дана проведена на припремном поступку, дошло је до великих мимоилажења између мене и заступнице
оптужнице. Као прво, оптужница против Насера била је смијешна. Друго, оптуживан је за нешто за
што није ни крив, а није за оно за што је крив. Треће, Хашки трибунал интересују злочини према Србима,
Бошњацима и Хрватима, а не интересују га злочини против човјека као људског бића. Четврто, Хашки
трибунал није апсолутно исправним именом називао стране у сукобу. Пето, Хашки трибунал је све више
личио на парадерску приредбу Карле дел Понте, те је многе процесе довео до нивоа циркуса. Седмо,
највећа ми је увреда била кад су ми на стол бацили уцјену којом ми пријете затвором до седам година или
новчаном казном од 200.000 еура. Кад сам угледао тај папир, нисам више могао да трпим, те сам
тужитељици одбрусио: Па мој смисао сведочења и јесте да бих добио већу казну од Ердемовића, који је
награђен у Хашком трибуналу за признавање директног ућешћа у преко 140 ликвидација. Након свега, кад
сам дошао пред судницу, чекао сам два сата, али након другог заседања Судског већа, коначно су ми
саопштили да је Судско веће донело коначну одлуку да се ја не појављујем на сведочењу и да се могу
вратити из Хага", тврди Мустафић.
458
"ефективну контролу" над Војном полицијом, него негира да је та формација уопште и
постојала у Сребреници, мада је и сам Орић потврдио њено постојање. Но, ту потврду
бранилац Џон Џонс приписује Орићевој "збуњености", а Орићеву повезаност са
злочинима и злочинцима - у намери да је сасвим обесмисли - описује британском
изреком: "Плесао сам са особом која је плесала са неким ко је плесао са принцом од
Велса"!?
459
У Сарајеву су на власти политичке олигархије са Странком демократскае акције и
Странком за Босну и Херцеговину (која подвала!) на челу, које су директно одговорне за
геноцид у Сребреници. Преживјеле жртве геноцида њима су терет који би они
докрајчили. Послије геноцида 1995, власти у Сарајеву извршиле су нови геноцид над
жртвама у сарадњи са ситним малим политичким патуљцима из Сребренице.
Послијератна послушничка, издајничка и политичка фукара из Сребренице има задатак
да пројекат планираног хаоса доведе до краја. Ниједном народу у Босни и Херцеговини
не смију се извинити представници било које власти и било које политичке партије, јер је
то нова увреда за жртве. Овдје страдалници треба да наступе јединствено и да руше
народне крвопије на власти. Устав Босне и Херцеговине и сам статус Сребренице правно
је питање које мора бити ријешено. Кад помињете обнову порушене стамбене
инфраструктуре, о томе је апсурдно говорити. Највећу добит на обнови стамбене
инфраструктуре остварили су они који су требали бити процесуирани пред судовима за
њихову девастацију. БиХ је „држава" са највише апсурда на земаљској кугли. То је
једина „држава" у којој је станарско право претворено у власничко право, а
неприкосновена приватна имовина третира се као колатерална штета. Такав државни
систем мора бити срушен, милом или силом. Боље милом, јер сила односи нове животе,
али сваки систем заснован на неправди не може бити одржив.
7.17.ЗАСЕДА У ЖУТИЦИ
460
Јусуповић Џемо и Хемишевић Зулфо. За смрт Жугића сведок је чуо од Нуратовић Каде
која је прва испричала да је видела када су тројица наведених људи провели Комнена и
Тривка у правцу кањона Стедрић где су их највероватније и убили.759
"Рођена сам у Коњевић Пољу, а 1991. године удала сам се за Крџић Бекту, званог
'Беган' из села Моћеши код Церске и са њим живела невенчано. У Моћешу, односно
Церској, ме је и затекао рат у бившој БиХ. Овде сам остала све до 12. марта 1993. године,
када је муслиманско становништво са подручја Церске и других околних муслиманских
насеља било принуђено, пред офанзивом Војске Републике Српске, да се евакуише и оде
у Сребреницу. За ово време знам да је главни команднат оружаних муслиманских
јединица на подручју Церске био Салиховић Шемсудин, а једном од већих јединица
командовао је Мустафић Фикрет из Моћеша.
Ове оружане мислиманске јединице су, како сам чула, организовале нападе на
српска насеља на том подручју и то на Шадиће, Рогосију, Вандзиће, Метаљку и Кравице.
Могуће да је било напада и на друга српска села, али се тренутно не могу сетити.
Познато ми је да је једна од већих борби вођена и на месту званом Гробић. Лично ми је
Познато да су после напада вршене пљачке из српских села, конкретно из села Кравице.
Такође ми је Познато да је у Церској односно у Куртићима био и затвор за Србе, у коме
је било 10 заробљених Срба мушкараца и две заробљене жене Српкиње, али ја њихова
имена не знам, нити одакле су.
759
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
461
После овог напада причало се да је убијено око 80 српских војника, али се није
говорило о томе шта се дешавало са заробљеним и рањеним српским војницима.
Почетком рата, а колико се сећам крајем априла 1992. године, чула сам да су
муслиманске оружане јединице у Коњевић Пољу организовале напад на колону камиона
која се кретала у правцу Милића. Није ми Познато колико је ту било убијено цивила у
колони камиона, а чула сам да су организатори напада били Османовић Азир и
Османовић Хасим звани "Кобра", оба из Коњевић Поља. Заједно са цивилним
становништвом са подручја Церске у Сребреницу су се 12. марта 1993. године
евакуисале и муслиманске оружане јединице које су предводили командант Првог
церанског одреда Салиховић Шемсудин и Мустафић Фикрет. Убрзо по доласку у
Сребреницу Фикрет Мустафић је отишао у Тузлу, а Салиховић Шемсудин је остао до
краја у Сребреници, ставио се под команду Насера Орића и задржао своју командну
улогу над Првим церанским одредом.
462
Такође, они су били познати и по томе што су мучили и физички злостављали
заробљене Србе у затворима у Сребреници. Они су такође били сурови и према
муслиманском становништву у Сребреници, а стрељали су један број оних који нису
хтели да се повинују њиховој вољи, а познат ми је случај да су стрељали неког
Ризвановића из села Глогове. Насер Орић је био познат и по томе што је одводио девојке
и жене из Сребренице по свом избору и неке од њих силовао, а знам за случај једне лепе
девојке по имену Злата, из Каменице код Зворника, коју је силовао.
Напред наведени "Кемо" са Пала је, колико се сећам априла месаца 1993. године,
напустио Сребреницу хеликоптером приликом евакуације рањеника у организацији
УНПРОФОР-а, за Тузлу и више се није враћао. По својој суровости приликом напада на
српска села, затим према заробљеним Србима, као и према муслиманским избеглицама у
Сребреници, био је познат и Зулфо Турсуновић. Он је тукао жене које су избегле у
Сребреницу, бацао их из камиона и слично, а знам да је једну жену бацио са камиона и
том приликом јој је поломљена кичма.
У Сребреници је било врло мало Срба, односно знам да је било четири старије
жене и један, колико знам, пореклом Хрват који је радио у Црвеном крсту. Није ми
Познато у каквим су условима они живели, међутим чула сам за скучај када је ухваћен
један рањени Србин, довезен у болници и у њој је био убијен од стране једног лица које
је Познато под надимком "Кезо". Чула сам да је у затворима у Сребреници било
заробљених Срба али нешто ближе о томе није ми Познато, изузев да су они били тамо
тучени и малтретирани. Друге детаље о томе на знам, јер нама цивилима у Сребреници
није био дозвољен приступ у близини затвора.
463
на српско село Вишњицу. Иначе, живот у Сребреници био је веома тежак. Хуманитарну
помоћ, која је стизала у Сребреницу, држали су под контролом Насер Орић и његови
људи. Они су прехрамбену робу смештали у магацине у Поточарима на Клиси, у
Сућеској и у Петрићима. Ову храну нису делили народу, односно делили су минималне
количине - по килограм брашна на недељу дана по члану породице, а остало су
продавали по веома високим ценама. Тако на пример, килограм брашна продавали су по
5 ДЕМ, а килограм соли је достизао цену и до 75 ДЕМ. Због свега тога народ и војска су
гладовали и незадовољство је расло све више. Када су српске оружане снаге 11. јула
покренуле напад на Сребреницу, муслиманска војска на положајима је напустила исте
јер је била незадовољна постојећим стањем и гладовала, тако да је Сребреница без већег
отпора пала истог дана.
Ја сам се налазила у задњем делу колоне, када је пред зору, 13. јула 1995. године,
дошло до сукоба између наше колоне и српске војске, тако да се цела колона разбила и ја
сам се са групом од 150 цивила и нешто војника, вратила у Сребреницу. Приликом овог
сукоба погинуо је мој муж. У Сандићима сам се одвојила од заове и свекрве, а у
Сребреницу се вратила у напред наведеној групи. По повратку из Сандића крили смо се
у околини Сребренице десетак дана, после чега смо отишли на подручје Жепе и 31, јула
1995. године са већим бројем муслимана са подручја Жепе прешла преко Дрине на
територију СР Југославије. У овој групи сам ја једино била жеснко, а остали су све
мушкарци.760
760
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
464
Овај муслиман, избеглица са подручја Сребренице, дао је изјаву властима
Републике Српске о злочинима које су починиле муслиманске формације на челу са
Орић Насером над српским цивилима на подручју регије Бурач. У изјави он каже да је из
свога краја кренуо у Соколицу одакле је касније отишао у село Поџепље, а после месец
дана одлази у село Бучиновуће, општина сребреница. После дужег боравка одлучио је да
са својом породицом иде за Тузлу, а затим у Љубљану. Приликом боравка на овим
теритроијама сусеро се са војском БиХ од којих је чуо за разна злодела која су вршена
над цивилним српским становништвом и припадницима Војске Републике Српске. Он
набраја нека од злодела муслиманске војске:
- Напад аа српско село Рупово Брдо које је комплет спаљено и опљчкано, а том
приликом је погинуло више цивила српске националности које је Рифат познавао. Напад
су извели : Адемовић Ибрахим, Турсуновић Зулфо, Меканић Баћир и Турковић Фадил.
После напада Мемишевић Азем са хвалио како је убио Милинковић Грују и да је на
њему мртвом играо, међутим ради се о Милинковић Рељи. Рифат је чуо да су поменуте
јединице спалиле тело Милинковић Владе, а друга верзија приче је да га крије неки
муслиман. За Жугић Тривка и Комљена каже да их је пресрела група муслимана када су
бежали из села, коју је предводио Јусуповућ Џемо за кога се тврди да их је побио, а тела
спалио.
- У јуну месецу 1992. године, четверочлана група у саставу Јашаревић зв. Грбо,
Османовић Ибро, Мемишевић Зулфо и Јусуповић Џемо, починили су убисттво над
Кипић Ненадом који је чувао овце надомак села. Убитство је извршено из ловачке
пушке.
465
- Рифат је чуо да је крајем августа 1992. године Турковић Фадил с групом људи
организовао заседу на путу Рупово Брдо – Купусна, том приликом су заробили зглобни
тарктор, а возача убили. Испитаник такође прича о другим заседама које је Фадил
организовао као што је заседа код Кривог Моста, као и на Палежу. У тим заседама су
грешком убили Зухрић Бајру и Мујичић Мехмеда.
- Крајем месеца септембра 1992. године изведена је шира акција под командом
Орић Насера, и том приликом је извршен масакр над радницима рудника Боксита, који
су вршили обезбеђење рудника на Брачану и српског села Подравање где је побијено,
масакрирано, нестало више мештана, а село је комплет опљачкано и спаљено. Сутрадан
од Бектић Мује Рифат сазнаје да су у згради рудника нађена два лица и ликвидирана,
један од њих је Гордић Славко. Из прича учесника акције испитаник сазнаје да је у
акцији на Брачан учествовао и тзв. Миш, у тој акцији је сррадало више особа које су
после ликвидације газили тенком. За Миша сазнаје да је познати кољач и да после
напада његове групе нико не остаје жив. У акцији на Брачан је учествовао и Зулфо
Турсуновић са својом јединицом. По завршетку акције на Брачан јединице крећу у напад
на Подравање. Том приликом је заробљено више цивила српске националности, а Рифату
је познат Шарац Веселин, а убијени су том приликом Томић Гојко, Николић Јања, шумар
који је држао тај рејон који је сахрањен поред пута за Кутузеро. Испитаник то сазнаје из
приче двојице момака по презимену
466
Испитаник наводи да му је позната акција постављања мина на путу по Штедрићу и то је
радио Рамић Хајрудин и још један човек из Жепе. Испитаник наводи заседу у Јоховачи
коју је извео Бећировић Енвер, који се лично похвалио да је убио Витић Божу и да је
једно лице ранио, а заједно са њим су учетвовали Вејзовић Авдулах и Алија зв. Лимбур.
Алија је учесник свих акција и увек се враћао са пленом, углавном стоком. Испитаник
каже да се у јануару 1993. године срео са Бећировић Хасаном који је причао да је
учествовао на Книнском ратишту као и код Зворника, а саде је у Сребреници. У
разговору са Ахметовићем Јусуфом испитаник сазнаје да је у потоку код Кравице
убијено око 20 Срба, а поред пута је виђено више масакрираних лица.
" Током истраживања пронашли смо око 500 живих људи, Сребреничана, током
истраживања нашли смо и друге живе људе, који су вођени као нестали или погинули ",
рекао је Токача.
761
Изјава, www.srebrenica-projekt.com/sr/DOWNLOAD/victem .../Иzjave-2.pdf
467
Уву изјаву прокоментарисао је вршилац дужности директора Републичког центра
за истраживање ратних злочина Републике Српске Јанко Велимировић : " И ми смо
раније дошли до сличних података, али они сада, пошто их је обезбедио Истраживачко-
документациони центар из Сарајева, имају већу специфичну тежину. Сви подаци у вези
са догађајима у Сребреници и око ње у јулу 1995. године непроверени су, али су, ипак,
послужили Хашком трибиналу и Међународожном суду правде за доношење пресуда о
геноциду над сребреничким Бошњацима. Истина ће, сигуран сам, изаћи на видело, али је
питање колико ће нам помоћи да отклонимо штету која нам је већ нанесена... Права
ситина ће се сазнати тек када буде објављен списак Сребреничана који су у јулу и
августу 1995- године дошли у Тузлу, Калесију и друга места у Федерацији Бое и
Херцеговине. Попис становника Сребренице који су дошли на ‘слободну територију’
радили су органи Федерације Босне и Херцеговине и међународне организације. Тај
списак до данас није објављен, јер су бошњачке власти свесне да би демаскирао
званичну верзију о страдању сребреничких Бошњака. Ми ћемо учинити све да се истина
о Сребреници сазна, јер је она од капиталног интереса за Републику Српску ".
762
Политика, 2. април 2010, стр.4.
468
8. СРБИ СВЕДОЧЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРПСКИМ СТАНОВНИШТВО У
ПОДРИЊУ
До 20. априла 2010. године Хашки трибуинал је осудио: 27 Срба на 598 година затвора и једног на
763
469
лако изговарати и описивати све ове ужасе, знам, али мораћемо. Сад је већ потпуно јасно
да нико други неће."764
Поред тога што су убијали све пред собом, Орићеви злочинци имали су посебан
вод који је ишао по кућама и пљачкао, присјећају се Кравичани.
- Пошто је био Божић по кућама је било доста печеница спремљених за ручак, али
и њих су са ражњева скидали Орићеви злочинци - сјећају се свједоци најкрвавијег
злочина у Подрињу.
764
Миловоје Иванишевић, Сребреница из другог угла (са интернета).
470
Срби из Подриња кажу да не вјерују да се злочин неће поновити, када су својим
очима видјели самог врага и његово звјерство, осјетили његову суровост и бестијалност,
а данас га гледају како побједоносно ликује док они страхују од његовог поновног
пировања.765
Четвртог јуна 1992. године око 15,30 часова група муслимана из сусједног села
Пирића и Положника упала је у село Лозницу и напала са оружјем кућу мога брата
Миловановић Срећка и његове жене Јоване. Овом приликом док су чували овце
ухватили су ми брата и изболи га ножем. Ја сам увече видио да је имао велику рану у
пределу врата испод лијевог уха, те рану на грудима. Обе су биле нанете ножем. Снајка
Јована је имала више рана у пределу стомака и груди. О свим ранама може се добро
изјаснити Станојевић Милко и Рончевиц Божо. Покушавали смо из села да помогнемо
моме брату и снајки који су дозивали упомоћ, али смо стигли касно. Снајка је још била
жива, али ништа није могла проговорити и тако је одмах умрла, док сам брата нашао у
потоку гдје су га после бодења ножем бацили у трње, а нашао сам и мјесто гђе је
нападнут, јер је све било од крви. Док смо их другу вече сахрањивали, муслимани из
сусједног села Положника пуцали су по гробљу па смо под ватром на брзину загрнули
гробове, а касније довршили у току ноћи закопавање.
765
С. Мишљеновић, Фокус.
471
жртва кога су муслимани убили код његове куће био је Лукић Радован. Ја сам рањен на
месту које ми зовемо Крижевац, а ту је рањен и Филиповић Звонко, Станојевић Милош и
Миловановић Ђорђије, његов брат Радо, Вучетић Драго и Дамјановић Бобан. Тако
рањени допузали смо до првих кућа наших комшија те су нам тек ту пружили прву
помоћ. Видио сам кад гину Лукић Радован, Дамјановић Милоје, Вучетић Светозар,
Филиповић Ђорђо, Рончевић Милорад и Николић Миленко. Нисам видио кад су
погинуле Јела и Верица. Мени је причала Лукић Крстина из села Лозница, кад ме
посетила у болници, да је имала прилику изблиза да види Синановић Решида жену, коју
знамо по имену "Беба" која је учествовала у нападу на наше село. Крстина је погинула у
Бјеловцу 14.12.1992. године.766
Ова несрећна жена мучила се целог свог живота. Са 25 година остала је удовица,
у поодмаклој трудноћи и са два малолетна сина. Подизала их је, каже, радећи најтеже
послове и верујући да ће они имати бољи живот од ње. Али, све њене наде распршио је
рат.
На Петровдан 1992. године Марија је изгубила два сина Марка и Радована, када су
муслимански војници предвођени Насером Орићем напали српско село Залазје.
"Мислила сам да ћу синове спасити када смо на Ђурђевдан избегли из нашег села
Осредак. Успели смо побећи у Залазје, а камо пусте среће да ме тада убише и муке
скратише. Нисам тада ни слутила да ћу остати жељна својих синова и да ћу их гледати
само до Петровдана. Јер, они су ми стално говорили: ‘Не секирај се мајко, ми ћемо те
чувати’. А мајка њих није могла да сачува... Радована ми одмах убише, а Марка
одведоше из Залазја", прича Марија плачући.
766
Сведочење једног од преживелих, Миливоје Иванишевић, Сребреница из другог угла, интернет.
472
Испод јастука извлачи Маркову личну карту. Не одваја се од ње: врховима
прстију нежно прелази преко фотографије, као да очекује да ће њен нестали син са слике
проговорити.
"Донели су ми је наши из Орићеве куће 1995. године кад су ушли у Сребреницу. Зато
знам да ми је Орић Марка на Петровдан из Залазја одвео... Орић мора да зна где су
Маркове кости. Надала сам се да ће се открити у Хагу, али зликовца пустише. Орићу, где
си ми сина убио, јеси ли га мучио, где си ми га закопао?", по ко зна који пут упућује
Марија питање на које јој одговор до сада нико није дао. Ни Насер Орић, ни било ко
други.
"Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за кости не
знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни правде. Бол и сузе нас, српских
мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји синови згрешили да ми их и мртве комадају?
Не треба се мени нико извињавати, само нека ми дају кости мог сина. Боже, само ми дај
да га сахраним пре него што очи заклопим", моли Марија Јеремић.
Веру у живот пружа јој трећи син Радивоје, рођен уочи рата. Оца није запамтио,
јер је преминуо пре него што се родио, а ни своју браћу није имао кад да упамти.
767
Слободан Дурманивић, Исповести српских мајки Сребренице, Нови репортер.
473
ни крили где иду. С временом почели су и нама да прете. Сећам се када нам је комшијин
малишан рекао: 'Мој бабо каже да ћемо побити све Влахе у Сребреници за седам
минута’. Много сам се уплашила", каже на почетку своје исповести за "Нови репортер"
Иванка Ранкић.
"Побегли смо у Братунац, али 26. маја ударише они из Сребренице. Ненад је био
на линији, са осталом војском и борио се. Ту су га живог заробили. С брда изнад
Поточара наши борци видели су Ненадово тело, осветљено рефлекторима у колицима.
Мој Предраг појурио је ка брату, али су га другови зауставили. Касније су заробили
једног Орићевог војника и потом га разменили за Ненадово изгорело тело… Нису ми
дали да га видим. Био је затворен у сандуку. Сахранили смо га 1. јуна, на четврту
годишњицу његовог брака", прича Иванка.
"Једног дана затекла сам супруга Бору да гледа неку видео-касету. Крајичком ока
угледала сам како гори нечије тело. Око ватре коло су водили и подврискивали: ‘Пеци
Влаха, мајку му’. Тада ми је Боро рекао само то да је то неки наш војник, али да не зна о
коме је реч. Тек на самрти, позвао ме Боро и рекао Иванка, на оној траци био је наш
Ненад. Њега су мучили… Хтела сам да умрем истог часа, али морала сам да погледам ту
касету после, нешто ми није дало мира. Три пута је Ненад, испуштајући душу, дозивао
мајку да му помогне, а мајка му помоћи није могла... Чини ми се да сам тада умрла први
пут", прича Иванка, укоченог погледа и скамењеног лица.
Али, брутално убиство сина био је тек почетак трагедије коју проживљава ова
жена.
"Још ни ожалила Ненада нисам, а остала сам без братанца Ратка Цвјетиновића. Имао је
само 21 годину. Убили су га на кућном прагу. Зашто, кад ни Ненад, ни Ратко ни мрава
нису згазили", јауком пита Иванка и док стиска главу између шака, кроз јецаје додаје: "И
474
ја сам мајка Сребренице, а не само оне друге. И мени је тешко, зар моја мука није равна
њиховим?"
За само десет дана Иванка је поред сина Ненада и братанца Ратка сахранила и
брата Милована Цвјетиновића, такође убијеног на кућном прагу, као и сестриног мужа
Рајка Маринковића, иза кога је остало четворо сирочади. "Не могу никоме описати како
ми је било. Страховала сам да ћу полудети", бришући сузе каже несрећна жена.
Од тада је, каже, живела да дочека да злочинци буду осуђени, али нови шок је
наишао када је у Хагу ослобођен Насер Орић.
"Хашки трибунал опростио је Насеру Орићу више од три хиљаде српских живота,
а међу њима и паклено страдање мога Ненада... Остало ми је још само да говорим, да
растеретим душу и кажем свету шта се десило", каже на крају Иванка Ранкић.768
Брано Вучетић (27), младић који је 14. децембра 1992. године у нападу муслиманских
снага на село Бјеловац, остао без оца и брата, а затим је 56 дана провео у затвору у
Сребреници, ових дана живи са надом да ће злочинце стићи каква-таква казна.
Тужилаштво Босне и Херцеговине покренуло је истрагу против Насера Орића, кога је
Хашки трибунал ослободио командне одговорности за страдање око 3.000 Срба из
Сребренице и околине. Сада Брано верује да ће га босанскохерцеговачки суд позвати да
сведочи о ономе што је видео и преживео.
Имао је девет и по година, када су снаге Насера Орића напале његово село.
- Када је Насер ослобођен у Хагу био сам очајан и понижен. Та неправда ме и данас пече
- вели овај младић.
768
Слободан Дурманивић, Исповести српских мајки Сребренице, Нови репортер.
475
рекао да будем спреман, јер ћу најкасније за два-три дана морати за Сарајево и одатле у
Холандију. Међутим... нисам отишао.
- Када су нас извели из куће Филиповића, свуда око мене видео сам мртва тела
људи и животиња. Између мртвих свиња угледао сам тело Драгољуба Филиповића, а у
мом дворишту момка кога смо сви звали Цале. На огради нашег воћњака лежало је
наслоњено тело мог брата. У дворишту Стеве Филиповића такође су лежала мртва тела
међу којима сам само његово успео да препознам. Толико је било побијених, да, док су
нас водили из села, били смо принуђени да газимо преко мртвих... Ту сам видео и једну
девојку. Била је масакрирана. После сам сазнао да су муслимани тада убили 109 људи -
присећа се ужасних слика Брано Вучетић о којима жели да пред лицем правде сведочи.
Орића је први пут видео управо када је био заробљен у центру Сребренице. Док је
лежао у колима, његови џелати Манџа и Миш су десетак минута разговарали са Орићем.
476
У 56 дана, колико је провео у затвору у Сребреници, Брано се ни једном није
пресвукао или окупао. На трпези је по правилу имао ражани хлеб. За то време га нико
није прегледао или медицински збринуо. Како је заробљен - тако је и пуштен. У
дуксерици коју и даље чува.
- Неколико пута су ме пуштали у двориште те куће, али сваки пут бих добио тако
јаке батине од својих муслиманских вршњака да после нисам желео да излазим - вели
Вучетић. 769
- Моји отац и мајка полако су умирали од туге за братом Небојшом. Нису могли
да преживе његову смрт, нити свирепо посмртно иживљавање над његовим телом. Мој
боравак у муслиманском казамату био је за њих последња кап. Срца им нису издржала,
умрли су једно за другим у размаку од годину дана. Ја сам, нажалост, преживео. Несрећа
је моје друго име! Од толико батинања и мучења данас ми полако отказују органи, сваки
час завршим на некој од операција, а досад их је било пет - прича овај бивши становник
Скелана.
769
Перица Васовић, Вечерње новости, 02.05.2009.
477
- У флашу која је стајала у ћелији морали смо да мокримо. Када смо питали
тамничаре где да проспемо урин, рекоше нам да га чувамо кад ожеднимо. Данима нам
нису давали воду, а потом су нас терали да пијемо оно што смо измокрили - прича наш
саговорник.
Тог кобног 5. августа, Милун и његов рођак Златко кренули су на Небојшин гроб.
Један део пута водио је кроз шуму где су их заробила петорица војника.
- Знао сам их одраније, били су старији од мене, нисам се дружио са њима, али пред рат
већ нису крили своју мржњу према Србима. Везали су нам руке канапом и уз ударце
праћене псовкама, угураше нас у камион. Тројица су отишла да траже, како рекоше,
"четнике", а двојица су остала да нас чувају. Пред вече, она тројица се вратише без
"улова", па кренусмо пут Сребренице, преко у Михољевине, где им је било главно
упориште. На путу смо наилазили на војнике, старце и децу, сви су нас гађали
каменицама, псовали и добацивали: "Убијте четнике!" Када смо коначно стигли у
Михољевине, извукоше Златка и мене из камиона. И почеше да нас ударају оружјем,
рукама, ногама... Потом нас одведоше у неку кућу где су нас наредних седам дана
испитивали и батинали - сећа се саговорник "Вести".
- Кад смо кретали из шуме у којој су нас ухватили, војници Армије БиХ тражили
су да певамо њихове песме о "љиљанима". На свако наше не знамо, следили су ударци
кундацима. Морали смо да певамо, а они су у жару лудила крвнички ударали по нама.
Колико је била велика мржња тих муслиманских војника, Милун је сазнао тек
трећег дана када су му за време новог батинања, с пуно уживања причали како су
мучили и убили његовог брата Небојшу!
478
- Говорили су ми: "Чуј, Милуне, онако мртвом одсекли смо Небојши прво уши, а
потом и главу. А све смо у танчине испричали и твојој мајци кад смо је видели како
плаче на мосту. Нек зна како јој је син скончао, а ти ћеш ускоро..." Тек тада сам схватио
да њихова мржња према Србима нема границе. Освестио сам се поново у ћелији. Чекао
сам наставак... Дошао је са следећим отварањем врата. И тако свих седам дана колико
смо били у Михољевини - прича Милун и показује нам бројне ожиљке по свом телу, уз
тврдњу да ни најизопаченија машта не би могла да смисли толико начина мучења.
Милун је рођен у Бајиној Башти, али се са родитељима као 11-месечна беба и две
године старијим братом братом Небојшом преселио у Скелане. Рат му је однео брата,
родитеље и ближе рођаке. Живи сам од 1995. у Београду, где ради у једној грађевинској
фирми као ноћни чувар. У Скелане не одлази. После преживљеног сребреничког пакла,
плаши се да му се страхоте не понове, тврди Милун.
- Тих првих дана добио сам толико батина да сам Бога молио да оконча моје муке,
да ме брзо узме, да ме већ једном убију. Ипак, смрт није дошла по мене и дан-данас
жалим због тога. Каква ме сила одржала у животу, не знам. Ваљда без судњег дана нема
смрти - уморно каже Милун који је са рођаком Златком пребачен после седам дана
испитивања у сребренички затвор, где су их чекале нове муке и још грђе батине и где су
схватили да и од горег има горе.
479
страдалничкој судбини Срба и других. Или је то, можда, забрањена тема? Уколико
истину буду и даље затирали, онда ништа није чудно, па ни то што је Насер Орић,
осведочени кољач, за судије Хашког трибунала - невинашце, а осумњичени Срби у Хагу
- злотвори! Је ли то оно лице истине које у ствари свет једино жели да види - пита се
данас Милун, човек чија нога више није крочила међу бивше комшије, ни у Скелане.
480
Хашки трибунал "зажмурио" над трагичном судбином четрнаестогодишњег дјечака из
сребреничког села Кушићи.
Туга и бол у души бацила је, прије шеснаест година, тамну сјенку на лице дјечака
који је одрастао у тихог и скромног младића по сиротиштима и туђим домовима.
Убили су Цветку све што је имао. Двије године старијег брата Мићу никад није
пронашао. На скеланском гробљу стоји заједнички споменик, подигнут несрећним
Ристићима. На њему су уклесана имена: Новак (42), Иванка (43), Митра (19) и Мићо (16).
- Док сам радио у Србији нисам долазио кући. Не знам како, али, направио се
неки рачун за струју и био сам међу првим неплатишама у Скеланима који су остављени
у мраку. Није поштено да нико не разумије моју ситуацију - вели Цветко.
Кристина Ћирковић
- Није Деса могла више да издржи. Препукло је мајчино срце, а и ја не знам како
сам жив. Отишла је у великим мукама, болу и патњи за сином. Лечење у Београду и сва
пажња лекара нису јој помогли, каже Илија.
ОНА ЈЕ ЖИВА
481
На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила
ћерка шумара Рахмана из Власенице.
Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али
нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфета жива.770 А мој син је већ 14 година под
земљом – каже Илија.
- Живели смо у Доњој Каменици – прича Илија. – Муслимани су у овом селу били
већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се
спрема Србима. Био је четвртак, 4. јуна 1992. године, када смо у зору уграбили прилику
и некако се кришом извукли. Повели смо и четири-пет коза. Уточиште смо нашли у
засеоку Џенарике код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо
стигли, Слободан ми рече: "Тата, тата остао ми Леси на ланцу."
- Последњи пута сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао у
томе спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да
нам врате дете. Наша власт и војска нудили су размену. Ништа нисмо могли да урадимо.
А онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим
тај датум – 16. јуна 1993. Препознао сам сина – каже Илија.
770
Та жена данас има 45 година и живи у Швајцарској код свог брата Мухамеда Веселија. Никада до сада
нико од истражних органа у Федерацији БиХ није затражио њено испитивање у вези са масакром малог
Слободана Стојановића а ни самом Насеру Орићу никада није падало на памет да казни починиоце тог
злочина. Није, такође, Познато ни да је ико у БиХ до сада тражио изручење Елфете Весели од швајцарских
власти.
http://www.serbianvoice.eu/modules.php?name=News&file=article&sid=1603
482
ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи три метка од једне до друге стране
слепоочнице.
Илију мучи питање: шта злочинце одржава у животу, шта им омогућава да живе
са злоделом у себи, шта их чини толико хладнокрвним кад им се изриче казна?771
771
П. Васовић, Вечерње новости, 2. септембар 2006. године.
http://www.serbianvoice.eu/modules.php?name=News&file=article&sid=1603
483
које је уследило. Да би застрашили мештане, Орићеви саборци нису презали ни од
претњи убиством деце. Тако је, према сведочењима мештана Орићев саборац Хајро
Бешић изводио из строја трогодишњу Љиљану Вујадиновић и, стављајући јој нож под
грло, претио њеном оцу Радомиру да ће заклати девојчицу. Сам Радомир је и физички
мучен, а од последица нечовечног третмана преминуо је убрзо након размене. Остали су
имали више среће јер су били потребни Орићу и Мустафићу за размену, па су
премештени у зграду „Пилићарник" у Горњим Поточарима, преуређену у логор. Према
сведочењима двојице заточеника, једног дана испред логора доведен је Божидар Ковачић
(53), учитељ родом из братуначког села Тегари: "Испред логора Ковачић је био
испитиван и тучен, а затим је уведен у једну од просторија у "Пилићарнику" одакле су се
ускоро зачули његови јауци. Након тога јауци су утихнули", испричао је један од
заточеника. Тада или нешто касније Божидар Ковачић је убијен, а његово тело до данас
није пронађено. Има озбиљних назнака да је и у тај „нестанак" упућен Насер Орић. "Док
сам боравио у затвору у Сребреници Насер Орић је једном приликом дошао и упитао ме
да ли знам Божидара Ковачића, учитеља из Факовића, а онда ми рекао да се Божидар
обесио о кваку врата затвора у Сребреници", сведочио је Славољуб Жикић (57), један од
заточеника. Жикић је и сам у више наврата тешко претучен, а био је сведок и тортуре
над још неколико заточеника. Међу онима који су га мучили и тукли, Жикић је
препознао и Сабахудина Омеровића, који је данас запослен у Јединици ДГС-а БиХ у
Сребреници.
484
злостављања у логору Љубица је извршила самоубиство, тако што је из своје торбе
извадила есенцију и попила.
485
оштећеног слуха крајем јула 1993. буквално је залутао на подручје под контролом ТО
Сребреница.
8.10. СИЛОВАЊЕ
У зони непосредне одговорности Територијалне одбране Церска у месту Роваши
основан је импровизовани логор. Била је то, према опису преживелих заточеника, обична
штала од бетонских блокова прилагођена за затварање људи. У логору је од последица
батинања умро Душан Честић (55) из села Корјен код Шековића. У штали су били још
заточени Радо Пејић (46) из Гобеља код Власенице, Бранко Секулић (25) из Дубочког
код Милића који је заробљен као рањеник, те Јаков Ђокић (20) из Калабача код
Шековића, као и малолетни Драган Илић (17) из Вукшића код Милића и
тридесетшестогодишња А.О. из околине Зворника.
Крварење је зауставила тек уз помоћ неких крпа које јој је донела једна мештанка
муслиманка. Њу је у логору често испитивао Џевад Демировић звани Гумени. За време
једног испитивања Демировић је ударао њеном главом о дрвено коље због чега је
задобила више повреда у пределу главе. Са том женом у логору једно време био је
заточен и Ненад Лукић (30) из села Рашево: "Доведен је са рукама завезаним жицом, у
цивилном оделу и без обуће на ногама, након што су га заробили припадници ТО
Церска. У том затвору провео је два дана а онда су га три војника ТО Церска са
486
упереним пушкама извели и у непосредној близини тукли. "Слушала сам његове јауке
све док нису утихнули негде око поноћи. Питала сам стражара шта је било са Ненадом
Лукићем, а стражар је одговорио да је он завршио и при том почео да повраћа вероватно
од призора који је видео", сведочила је А.О.
Крај њеним мукама није се назирао ни када је 10. октобра пребачена у логор у
Ровашима. Према сведочењима преживелих заточеника, ту жену је један од стражара
једном приликом ошамарио и ударио ногом у стомак услед чега је изгубила свест. "Сви
заточеници су свакодневно тучени, а највише је тучен рањени Бранко Секулић, и од
страказивања преживелих жртава казивања772казивања преживелих
Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992. године и касније, Српски форум уједињења,
772
1997.
487
видим шта је са њима, а он мора остати да организује одбрану јер су усташе нападале са
свих страна и чула сам их да вичу: "Јурис на четнике, недајте им на Каолин, живе их
ватајте". Међу њима сам познала Муратовић Муриза из Бљечеве који је са мојим сином
Драганом ишао у школу и заједно су отишли у војску. Он је са још једним, којег нисам
познала, дошао до Весине штале у засеоку Јелах, а ја и Деса смо се склониле под шупу
код те штале, па му је онај рекао:
488
Након санирања рана вратио сам се поново у село Залазје да помогнем одбрани
села.
Док смо боравили на већ запаљеној кући гледали смо заробљавање наших људи,
пљачку имовине, слушали разне погрдне псовке на рачун Срба, гледали паљење кућа,
дивљање по селу и на крају постројавање непријатељске војске испред куће гдје смо ми
били. У поткровљу куће са мном су били: Лазаревић Миломир, Јевтић Гојко, Јеремић
Милан и још двојица одатле из села чијих се имена не могу сада сјетити.
489
имао сам прилику да добро видим да су претходници у масакрирању српског живља
били: Зулфо Турсуновић, Хакија Мехољић, милиционар из Сребренице, Мехмедовић
Амир, звани "Геза", Сенахид, милиционар из Братунца, а чујем да га неко од
милиционара зове и Нурија, мршав, црн.
Ови су постројавали сваки своју чету, а са њима је своју чету цигана предводио
један циганин из Казана, кога знам по надимку "Хаке". Као борце муслиманских
јединица који су нападали Залазје и извршили невиђени масакр, препознао сам и: лице
по надимку "Бено", радник Рудника цинка и олова "Сасе", иначе родом из Сребренице;
једно лице по надимку "Мијац" из Сребренице; једно лице које се зове "Креја", такодје
из Сребренице; једно лице које се зове "Ђули" из Сребренице; Велид Делић из
Сребренице; Сарија Мулалић из Бајрамовића; општина Сребреница; Шукрија Ћело из
Поточара, који је радио у "Акумулаторима"; једно лице које је играло фудбал а такодје га
зову "Ћело" из Сребренице; Хусиц, не знам му презиме звани "Хаке" из Сребренице,
инаце наставник из Поточара.
Након лијечења у болницама од нас 5-орице, који смо били рањени, двојица су
преживјела тежак нервни слом и потпуно су неспособни за живот.
490
Мочила, Авдић Сенахида син Идриза из Глогове. Код њиховог гробља скупили су се и
било их је много. Чула сам и познати Шабанов глас, када је рекао да иду на Авдагину
њиву да све побију и попале, али кад су кренули из правца шуме зване "Кланчић" чула се
пуцњава, па је Шабан рекао: "Ово су Кајићи и Кравичани, брже се повлачите", па су се
они послије тога почели повлачити према Крчевини и даље премо Бљечевој.
491
почела плакати говорећи: "Јој шта ћу, оста Златко сам у селу, убиће га", мислећи на свог
другог сина, а Марјан је само њу пожуривао и убрзао трчање, тако да је дошао на чело
свих тих жена које су бјежале, вјероватно у намјери да их заштити, јер је код себе имао
пушку. Када смо дошли близу куће Поповић Милисава, иза једне јабуке из оструге, на
пут је искочио један мушкарац у плавим фармерицама и црној мајици, којег ја нисам
тада могла препознати, и одмах је почео пуцати из пушке, па је прво погодио Марјана,
након чега смо се све ми окренуле и почеле бјежати назад путем, а овај мушкарац је
стајао на путу и пуцао у нас, па је тако пуцајући у леђа убио Миленију, Зору, Љиљану и
Љубинку. Мене је Поповић Невенка повукла под пут у жару, тако да смо нас двије
преживјеле, а касније сам сазнала да је преживјела и Смиља, јер је заостала зато што није
могла трчати. Тог човјека који је пуцао видјела сам добро, нисам га могла познати, а због
тога што сам била страшно уплашена, нисам сигурна да бих га и сада могла препознати.
Све до 20.07.1992. године наше село није нападато већим војним јединицама, али
је било свакодневних провокација из правца Чизмића, одакле су они отварали пушчану и
митраљеску ватру по положајима које су држали наси грађани. Дана 20.07.1992. године
ми смо били код својих кућа и радили смо свакодневне послове у њивама. Око 12 часова
изненада и са свих страна, јаке снаге су напале на наше село, пуцајући из свег оружја по
свему сто се креће. Ми смо почели да бјежимо покушавајући да се извучемо према
Авдагиној њиви. Мој син Марјан је повео моју супругу Смиљу, Илић Миленију, Илић
Зору, Илић Љубинку, жену Љубисава и Илић Љиљану према Авдагиној њиви, путем, а ја
сам побјегао у један поток и сакрио сам се у остругу. Код себе нисам имао никаквог
оружја, јер нисам био наоружан.
492
Из тог потока, на око 20 метара испред себе, видио сам нашег дојучерашњег
комшију Османовић Меху, син Јунуза, који је био го до појаса и у рукама је имао
пушкомитраљез звани "шарац" и из њега је пуцао, а кретао се према засеоку Божићи.
Самном у потоку била је и Божић Милојка, која га је такође видјела. Мехо је пуцајући
викао: "Држите их, држите". У том тренутку видио сам да су запаљене куће у засеоку
Божићи и Дероњићи. Када је дошла наша војска и потиснула муслиманске снаге према
Чизмићима, сазнао сам да су недалеко од Авдагине њиве муслимански екстремисти
убили мог сина Марјана, снаху Зору и Љиљу и супругу нашег комшије Љубисава
Љубинку Илић. Тада сам сазнао и да су у засеоку Поповићи у подруму заклани Поповић
Благоје и његова жена Љепосава, а да је убијена и Љубица Милановић жена Владимира.
Божић Винка је причала да је међу нападачима на насе село препознала и нашег комшију
из Мочила Османовић Шабана, син Јунуза, а Божић Милка жена Драге је причала да је
видјела да је Миленију, Марјана, Зорку, Љубинку и Љиљу са својом групом убио
Хасановић Ћамил, син Мехмеда из Глогове. Моја супруга Смиља је случајно избјегла
погибију јер није могла да трчи са овом групом, па је остала у једном потоку.
493
као да се историја поновила, опет су чланови истих породица предводили крволочну
усташку јединицу, односно 200 људи, те су негдје око поднева у току дана напали
Јежестицу. У Јежестици је било негдје око 150 цивила и десетак наоружаних бранилаца
села.
Напад је уследио тако што су усташе зашле иза леђа селу и из правца Кравице низ
ријеку одакле их нисмо очекивали сишли и почели са бјесомучним нападом, тако што су
прво из ручног бацача гађали кућу Млађеновић Драгана и ранили га а његовог брата
Анђелка су убили, а такође су ранили Млађеновиц Савку њихову мајку. У групи која је
то извршила били су сестрићи Бекте Каменице, Муниб, Рамиз и Џемаил, синови Идриз
Каменице из Јаглића. Такође је ту био и његов син Авдо, затим синови Алиспахић Омера
из Јаглића, као и синови близанци Алиспахић Хамдије из Јаглића, а ја сам њих видио а
познајем их из виђења и знам чији су, али овим мало млађим не знам имена али добро
знам чији су. Сви они заједно су се иживљавали над Драганом Млађеновић коме су
ушицама од сјекире живом сломили лобању и тако га дотукли, у Савку су још једном
пуцали док су Анђелку одсјекли главу и однијели са собом, при том вриштећи и
галамећи. Ја сам за то вријеме био сакривен у шуми на удаљености око 40 метара и све
сам то добро видио, а њих сам препознао по гласу јер су нас звали по имену да изађемо
да нас побију. Знам да је тога дана погинуло још петоро из Јежестице и то Ранковић
Срећко, Ранковић Милан, Стјепановиц Милосав, Стјепановић Савка, Богичевић Војин, а
било је и рањених, као и Ђурић Србо који је од задобијених рана изумро у болници.
То Након првог напада и кад су побили све те људе, почела је прво пљачка хране
и осталог што је вриједило као и стоке, а затим су почели палити све одреда и мислим да
је запаљено око 55 кућа је трајало све док нам није стигла помоћ послије око сат-два
времена, након чега су се повукли а ми смо дошли у Братунац да тражимо смјештај јер
нам је имовина опљачкана а куће попаљене, тако да нисмо имали ништа. И данас сам
избјеглица.
494
8.10.8. СТЈЕПАНОВИЋ РАДЕ из Јежестице
Јежестица је једно од највећих српских села братуначке општине која се целом
својом дужином од истока све до југозапада граничи са муслиманским селима
сребреничке општине и планином Буљим, а равницом за асфалтни пут Братунац -
Кравица.
Па ево и сада 8. августа послије 50 година, али сада Бектини синови и унуци
Муниб, Рамиз и Џемал, њихови рођаци Алиспахић Енвер и Хамдија, Ђукић Мустафа и
Јусо са синовима и други усташки крволоци направише незапамћен злочин. На кућном
прагу убијају мајку Савку Млађеновиц и њена два сина Драгана 1962. годиште и
Анђелка 1966. годиште, коме још док је лежао рањен Турци сијеку главу до рамена само
зато што је Србин и што је имао лепу црну браду. Цео призор беспомчно су посматрали
и мајка и брат поклекли тешким ранама убода од турског ножа. Затим недужне жртве су
Богичевић Војин, који се храбро и тешко борио поред великог крварења и на време
неуказане помоћи подлеже ранама, Милосав и Савка Стјепановић, Ранковић Милан и
Сретен уз једног лакше рањеног Драгу Ђурића и два тешко рањена борца Србу Ђурића и
Радомира Ђокића, који се налазе на лечењу у Београду.
Поред овако стравичног злочина Турци успевају да запале 54 куће и све пратеће
објекте, да однесу велике количине хране, отјерају око 15 крава, неколико коња и више
стада оваца.
495
великог броја усташа морали смо се повући на друго брдо иза нас гдје смо сачекали
помоћ, која нам је, на жалост, дошла са великим закашњењем од деведесет минута. И тек
тада смо кренули у велики јуриш и брзо потиснули усташе, који су се разбјежали
остављајући и плен за собом и пале жртве. Тек тада смо дошли до наших мртвих и
рањених, нажалост слике су биле стравичне када смо нашли мртва два брата и мајку
Млађеновиц Савку, Драгана и Анђелка коме су усташе одсекле главу до рамена само
зато сто је имао браду. Затим смо нашли мртве Стјепановић Милосава и Савку,
Богичевић Војина, Ранковић Милана и Сретена, затим тешко рањеног Ђурић Србу и
Ђокиц Радомира и лакше рањеног Драгу Ђурића.
496
Дикосава, затим Мира Шарац. Њих није имао ко носити, па су остали на руднику, а
касније су их муслимани похватали и нађени су поклани и исјечени на комаде, а мислим
да је то гледала Душанка Петровић, домацица из Подравања, коју су били заробили, па
сутрадан пустили не знам из којих разлога. Истог јутра је, одмах на почетку напада,
погинуо Милован Маринковић и пар младића које не знам, те су их наши довезли у Дом.
А када смо се повлачили није имао ко да их носи, тако да су мртва тијела муслимани
исјекли на комаде и попалили. Како је напад текао гледала сам својим очима како једна
по једна кућа гори, а чуло се блејање стоке, коју су пуштали да би могли попалити штале
и стоку отјерати. Тога дана је Подравање спаљено тотално, а прије тога све што је
вриједило покупили су и опљачкали, тако да смо остали без игдје ичега. Само моје
домаћинство је бројало у погледу стоке четири грла рогате стоке, 7 свиња, 10 оваца,
кокошке и пуни трапови кромпира, пасуља, зоби, пшенице, кукуруза и свега што једно
домаћинство може имати на плодној земљи. Сада више немам ништа и избјеглица сам,
живим од помоћи Црвеног Крста што није довољно, мучим се и злопатим под старе дане.
Много је народа изгинуло, мислим око 50, односно педесет и четири погинулих, има
пуно несталих. Зато ја ову изјаву дајем, истине ради, да се не заборави, не би ли
злочинци једног дана били кажњени.
497
Дана 24.9.1992. г. ја сам се налазио сам у селу када је око 06,00 сати почела
пуцњава са свих страна око нашег села. И ја, а и моје комшије, убрзо смо схватили да је
село нападнуто од муслимана. Обруч око села муслимани су стезали, пуцајући из
пјешадијског оружја по нашем селу и скоро голоруком народу. Пар бранилаца села се
није могло одупријети мноштву муслимана који су били наоружани, а који су у позадини
водили много цивила чији задатак је био пљачка српске имовине, убијање и паљење
наших кућа. Напад на село је трајао такорећи цијели дан. Нешто даље у селу је тај дан
погинуо мој син Душан и мој брат Милан, рођен 1929. иначе пензионер. Наши мјештани,
видећи да ће изгинути, почели су напуштати село ка руднику Гуњаци у правцу Милића.
Муслимански напад на Подравање је био највећи из правца рудника, али је већ пао
сумрак па су мјештани кроз мањи пролаз почели напуштати село спасавајући се. Могло
је бити око 17 часова када сам ушао у моју приземну кућу да се пресвучем и узмем
нешто најосновније, те да напустим село. Када сам изашао из куће зачуо сам мушки глас
са наредбом: "Стој, руке у вис." Муслиман - младић је био мени иза леђа са
калашњиковим у рукама. Нисам га познао. Други муслимани који су наоружани стајали
пар корака даље су говорили: "Фатај га жива, немој га убити." Онај који је наредио да се
предам је потом затражио да му предам сав новац који поседујем. Извадио сам из џепа ту
на лицу мјеста у селу 103 милијарде и дао им. Потом су тражили брашно. Ја сам им дао
свих 50 килограма брашна, колико сам имао у кући. Никога од њих нисам познавао, а не
би их могао ни препознати. Рекли су ми да ми кућу неће палити у мом присуству. Око 17
часова су ми везали руке са ел. каблом. Тада сам препознао на сеоском путу у
Подравању, тј. близу моје куће Ибрић Меху из Кутезера. Био је без оружја наслоњен на
ограду и са извученом кошуљом преко панталона. Ради се о човјеку рођеном 1937.
године. Раније је радио на шумарници рудника као физички радник. По везивању, мене
су 4 муслимана повели за Сребреницу, тј. према копу " Шумарица ". Уз пут из шуме је
излазило још муслимана у групама. Било је наоружаних са калашњиковима, а било је и
цивила. На шумарници су ме смјестили на каросерију ФАП-а жуте боје, а био је пун
муслиманске војске. Ту се нашло јос 4 заробљена Србина, а које ја нисам одмах видио и
препознао на пуном камиону све до Сребренице. На камиону ме неко пуском пар пута
ударио у леђа.
498
Јовановиц Драго, или слично, а знам да је постар у Факовићима, презиме нисам сигуран.
Био је проћелав, воли, како каже, попити и причао је да су га заробили док је брао
кукурузе у Факовићима.
Једно веће три мушкарца из моје собе су одвели на спрат, а онда су дошли по
мене. Кад сам усао нашао сам сва три како леже на поду претучени и водом поливени.
Ту су и мене сломили ударајући. Јос се лијечим након размене од добијених прелома у
болници Милићи. Послије ове веће туче сутрадан су нас увели у WЦ кад смо мало
дошли себи, тражили су да се умијемо, саопштавајући да идемо у размјену. У затвору ме
једном ударио песницом у слепоочницу Насер, добро знам Насера, јер ме питао да ли
знам Устић Акифа, његовог замјеника. Наравно то лице ја нисам знао. Дуле и Кемо у
затвору највише туку. Чуо сам да је пре два дана из овог затвора пуштена Петровић
Душанка, жена Саве из Подравање, која је такође била од муслимана заробљена. Сјећам
се да смо у затвору Сребреница затекли неког младица из Зенице, а исти је био у неком
другом затвору, тј. просторији, а не са нама. У ствари кратко (2 сата) сам га познавао, а
чуо сам да је исти из затвора пуштен.
499
Последице ударања цу имати дуго, јер сам јос у болници. Познато ми је да су
муслимани попалили све куће у Подравању, то се види са оближњих мјеста, мада понеко
од Срба и уђе у пожаром од муслимана уништено село. Већина мјештана је имала новије
куће, сигурно 50% су нове куће на спрат или да су приземне, јер су Подравањци добро
живјели јер су већином били запослени.
500
Бучје, Ђиле, и др. села, а сигурна сам да их је ту предводио Орић Насер из Сребренице,
некадашњи радник СУП-а из СР Србије, "Цакура" из Ђила, Хамед из Кутузера, Адем,
бивши начелник СУП-а у Братунцу, родом из Коњевић Поља, који је сам тада имао са
собом групу од 200 људи из Коњевић Поља.
Приликом напада на село Подравање, како рекох, усташе су убиле око 30 грађана
- цивила, које су, како рекох, све измасакрирали, палили, сјекли и иживљавали се, а
поготово су се иживљавали над рањеним лицима и женама, гдје је њих доста убијено и
са истих је скидана и цијепана одјећа.
Ја сам приликом напада усташа на село Подравање изгубила оца Милоша, рођен
1935. године, браћу Милована, рођен 1955. год. и брата Рада, рођен 1961. године и мајку
Дикосаву, рођену 1938. године, стрица Радована, рођен 1935. године, тетку Мирјану
Шарац, рођена 1948. године, првог рођака Шарац Душана, рођен 1964. године, рођака у
другој линији Шарац Митра, рођен 1961. рођака Петровић Миломира, рођен 1950.
године, тако да сам од преће родбине остала сама.
501
Народ српски из Подравања, такозваног Осата, у коме има велики број села и
засеока српске националности, Ораховице такође, у којој исто има велики број села и
засеока, те сусједног села Рупово Брдо, није могао да трпи ово муслиманско
малтретирање. Срби из поменутих села и засеока су покушали мирним путем да уразуме
Алијине вође и следбенике, рекавши им да је боље живјети и радити у миру као и до
сада. Међутим, муслимани су и даље наставили са барикадама и засједама и тако су, ако
се добро сјећам, 20. маја 1992. године пале прве жртве села Подравања.
Тако је 6. јуна нападнут и запаљен засеок Јасенова, гдје је учествовало око 300
Алијиних екстремиста против десетак бораца српске одбране. У тој неравноправној
борби живот је изгубио Весић Радивоје, а рањена су три борца.
Следеће село Рупово Брдо нападнуто је, попаљено и опљачкано 10. јуна, у чему је
учествовало око 300 до 400 муслимана, а на страни српских бранилаца било их је свега
око 30 људи и жена. У тој неравноправној борби Срби су платили крвави данак,
погинуло је и масакрирано седмеро људи, а као несталих води се двоје.
Муслимани су даље наставили свој ратни поход, па су тако 23. јуна напали,
попалили и опљачкали Прибијевиће (10 кућа), на чијој страни се борило 12 српских
бораца и 4 жене, а на муслиманској страни било је око 300, под вођством Мемић Османа.
У тој борби погинуо је Остојић Грујо, а рањено је још двоје.
502
Зворничке муслимане водио је Адем Палиц из Каменице, бивши учитељ који је
радио у Подравању. Од осталих вођа, поред Палића, главни командант био је Насер
Орић и Зулфо Турсуновић. У нападу на Подравање погинуло је 52 што бораца, жена и
стараца. На страни бранилаца било је 20 способних бораца, а осталих 10 били су стари и
жене. Све жртве овог напада били су зверски мучене, а после тога убијене. У селу
Подравању попаљено је 87 кућа са свим пратећим објектима. Опљачкано је око 800 грла
крупне стоке, око 1000 комада оваца, око 400 комада свиња и осталога. За време Другог
свјетског рата ово село је такође било попаљено и опљачкано од стране тадашњих
непријатеља, Нијемаца и њихових помагача муслиманских усташа.
Моје село је бројало око 73 куће, односно око 290 становника, а по избијању
ратних дејстава имали смо и избјеглица из спаљених српских села са подручја општине
Сребреница. Дана 24.09.1992. године око 08.30 часова муслимани су окружили село
Подравање са свих страна, а чула се и прва пушка, испаљена из правца села Бучје на
503
засеок Маринковиће, којом приликом је погинуо један цивил - Шарац Мирјана. Касније
се ватра отворила са свих страна. Личило је на прави пакао и настала је пометња међу
становништвом, а примјетио сам да већ гори кућа Ерић Раденка у засеоку Илићи. Ту је
погинуо Миладин и Спасенија Перендић, који су у својој кући копали кромпир.
Око пљачке и паљења куће истицали су се мјештани из села Ђиле, Бучје, Бијело
Поље, а такође сам видио и Бегић Меду из Слаповића са своја три сина. Када су усташе
стигле до центра села, односно до основне школе у Подравању, видио сам Адемовић
Ибрахима, звани Цакура, који је имао око врата неки завој и викао је предајте се биће
вам лакше.
504
У нашем селу је прије рата радио учитељ Адем Палиц, из Кривача, општина Хан
Пијесак, а касније је отишао у Коњевић Поље, да би на нас довео око 200 људи, јер сам
га препознао по говору, када је звао Ђорђу Миросављевића, хајде да играмо карте.
Пошто смо видјели да не можемо село одбранити ми смо се договорили да се разбијемо
у мање групе и да покушамо пробој, односно да се извлачимо према руднику Гуњаци,
што смо и учинили рачунајући да ће бар неко успјети да преживи.
Тако смо до рудника стизали по пар дана, а било је случајева да је Роса Петровић
стигла тек двадесет други дан и ако је село од Гуњака било удаљено само четири
километра. Како сам већ навео наше село је комплет спаљено и опљачкано, а доста је
изгинуло немоћних и старих. Напомињем да је било заробљених као сто је Шарац
Веселин и Петровић Душанка. Поред приватних кућа у Подравању је спаљена и основна
школа, продавница, Дом омладине, затим зграде власништво рудника, као што су
радионица на копу Шумарница, затим управна зграда и нешто од рударске механизације,
коју нисмо могли отјерати нити заштитити.
Наша сва покретна и непокретна имовина је опљачкана и као што сам већ рекао,
спаљена захваљујући нашим дојучерашњим комшијама муслиманима из поменутих села.
Сва погинула лица у том нападу, који је трајао увече негдје до 20,00 часова, су била
масакрирана и унакажена, а које смо налазили послије неколико дана, па чак и мјесеци.
Тог дана сам лично изгубио око 23 члана ближе и даље фамилије.
Покушао сам да прикупим снагу и да улетим у кућу, међутим око нас је све
праштало и нисам могао, те сам продужио путем низ кукуруз у заједничку кућу. Ту смо
чекали једно 15-20 минута да бих прикупио снагу и да бих се одморио. Са свих страна је
тукло. Они су били на свим странама по косама, можда једно седам-осам километара.
505
Одакле све туку то се уопште не зна. Факовићи су у једној котлини доле је Дрина а са
свих страна опасани косом.
Чекали смо једно пола сата, а онда сам рекао женама, мојој жени и свастики,
пошто је до Дрине било једно десетак метара да пузећи сиђу под обалу. Прво је отишла
свастика, а затим моја жена и мало после сишао сам и ја. Њима сам рекао да иду низ
Дрину према чамцу да се доле сакрију јер није било другог излаза, а ја сам ријешио да
видим ста ће даље бити. У моменту док су оне ишле доле низ Дрину наше је оружје вец
затајило, још је тукла она моја кућа.
Кад је затајило оружје ја сам се шуњао испод магацина оружја и пришао сам
њима испод неког чардака на тридесет метара. Они су обијали магацин на коме су била
гвоздена врата. То је тукло, тукло, тукло. Кад су се врата развалила, ја сам потрчао
пошто је магацин миниран да дођем до упаљача да окинем. Нисам хтио прије да дигнем
сам магацин, чекао сам да уђу сви у магацин. Међутим кад сам потрчао било је до
упаљача једно десетак метара, око мене се појавило стотину. Они су били сакривени
чували су са те стране магацин. Зграбили су ме, носили, тукли и однијели ме горе преко
пута пред кућу а кућа ми гори. Знали су ко сам и шта сам и рекли "ево ти управниче,
палимо ти кућу". Свезали су ми неком шпагом руке позади да их водим кроз Млечванску
Ријеку. Иако сам мјештанин Факовића, то је мој терен, моје поште, никад нисам ишао
горе, јер сам имао своје достављаче, али сам био принуђен, знао сам гдје се то налази да
кренем. Ишли смо, бојали су се минских поља да није минирано. Ишао сам а они ми
нису вјеровали. Ваљда су схватили да нисам скренуо да умјесто себе побијем и њих. Кад
би наишли гдје је сумњиво нису ни мени дали да идем. За мном је на једно десетак
метара путовао Турчин назовите га како хоћете, усташа, Зулфо се зове, одакле је не знам,
висок, старији човјек, црн, има бркове, нос мало дужи. Чуо сам да се презива
Турсуновиц. Ишао је на бијелом коњу. Питали су ме: "Знаш ли ти ко је ово?". Ја сам
рекао не знам. "Знаш мајку ти четницку јебем". Тукли су ме позади, стезали руке
шпагом, тукли су ме кундаком. Онај стари каже немојте старца тучи хватајте млађе
људе.
Путовали смо једно 7-8 километара. Кад смо наишли кроз једно село навраћали су
дјецу да ме туку камењем. Сретали смо људе из свих крајева који познају мене. Једног су
човјека питали, знаш ли овог човјека? - У, како не бих знао, то је наш поштар Драго.
Какав је то човјек? - Милина од бога. Онда га је један одвалио шамаром и он је пао под
пут. Шта је с њега било ја не знам. Затим смо даље путовали и наишли на једну жену.
506
Питали су је, знаш ли овог човјека? - Наш Драго поштар како га не бих знала. Какав је то
човјек? - Кад дођем у пошту не треба нигдје ништа да се обраћам све ми он уради што
год треба. Јебо ти он Сурфу, Зурфу, кога ли ја то не знам. Тако редом дошли смо до неке
воде. Питају мене јесам ли жедан. Двојица су ме држала, посто сам био везан,
прихватили су ме да ми дају воде, али се један успротивио, каже: "нећу да пијем из
чутуре из које влаше пије", а један је рекао дај ти ту чутуру да човјек пије воде. Пио сам
воде. Пошли смо уз неку узбрдицу и тамо сам видио десетак трактора. Све су неки
велики трактори, окренути према Факовићима.
Последње вечери њих су изводили два пута. Малог Смедеревца док сам ја био
четри пута се онесвјестио у соби. Они дођу и питају је ли жив. Колико сам добио
удараца у главу ни сам не знам. Има она народна да је мачку теско убити, од данас
тврдим да је човјека тезе убити. За вријеме док сам био код њих примио сам више
удараца у главу и браду него један обичан боксер. Ниједном ми се није десило да сам пао
507
у несвјест. Јесам падао, али сам устајао. Три дана пред размјену на сву несрећу пала је
граната пред и у затвору је ранила стражара. Чуло се да су повикали Саша. Послије тога
су упали бијесни и газили, тукли. Вече прије пуштања позвали су прво Смедеревца.
После су њега вратили једног од оне двојице. Тукли су га можда висе од сат времена.
Кад су га вратили неко је повикао следећи. Стао сам уз врата и рекао ја. Он је извадио
кључеве из џепа и каже - управниче нећес излазити док сам ја овде, ја тебе знам, ти мене
не знаш, никад нећес ни сазнати није ни важно. Закључао је врата и отишао. Све се то
десило што је изгинуло њихових двадесетак међу њима и Акиф.
Акиф је са мном обавио пар пута разговоре без икакве пријетње. Причао ми је
нешто да ми имамо несто заједничко у животу, да су Срби и муслимани једна крв, да се
то зове овако или онако. А знаш ли управниче ко је теби запалио кућу? Казе ја сам је
запалио. Видио сам да ви нисте вашим комсијама запалили, а и да вама комшије не би
палиле, ја сам дошао са стране. Твоја кућа је на слово Г. Било ми је жао, али је потреба
изискивала.
Ујутру негдје око 9-10 сати дошли су унутра и пошто смо сви били крвави
наредили су да се оперемо да се не познаје крв, јер ако се не средимо неће наши
прихватити размјену. Кад смо се средили дошао је камион за размјену и неко је изашао
пред камион и рекао: - Поштар силази са камиона. Кад сам сишао са камиона одвели су
ме у једну канцеларију и саслушали ме. Све иста прича. Знас ли тога, знам. Знас ли тога.
Како не бих знао кад имају списак. Саслушавао ме је једно петнаестак минута и рекао
можеш бити слободан. Онда је позвао малог Смедеревца. Задржали су га мање од пет
минута, попели су га на камион и неко је поново рекао Смедеревац. Задржали су га око
минут. Био је сав крвав. Језик му је био подвучен. Бацили су га на камион. Мене је један
шутнуо и рекао: - Видите да вам човјек умире и да због тога нећемо моћи извршити
размјену. Мислили смо да је већ мртав. Кад смо кренули прошли смо поред сељака који
су викали: - Турчин је уз чибук јебавао ваше жене и родио вас и зато сте ви
најпокваренији на свијету јер сте укрштени. Ви немате своје расе.
Пут је био блокиран. Камион је исао преко неких њива. Дошли смо до мјеста
размјене. Нисам никад очекивао да ћу то доживјети.
508
8.10.15. САВИЋ ИКОНИЈА из Факовића
Узроци избеглиштва су ратна дејства и геноцид над становништвом суседних
села, где су поклани и одведени у усташке логоре Сребренице и Поточара. Па због тога
да исто не дође у наша села, морали смо побећи док су се борбе водиле и под сталном
пуцњавом. Морали смо побећи са дјецом, а синови су остали да бране кућу и имање. На
жалост један син ми је погинуо на бранику домовине. И још пуно других је погинуло.
Погинуо је Раде Јовановић. Стојан Стјепановић је заклан на свом прагу и измасакриран.
Такође Славко Петровиц и многи други, чија имена не могу стати на овај мали папир.
Сто се тиче бјежања, бјежао је како је ко могао побјећи преко Дрине.
509
8.10.17. ЈОКИЋ ДУШИЦА из Факовића
Избјегли смо зато што смо протјерани са нашег огњишта. Све нам је попаљено:
куће и остале зграде. На дан 12. октобра био је напад, тада су изгинули многи народ и
војска, тада су нам куће спалили све. После тога прихватили су нас познаници да
станујемо привремено. Тад кад су нас протјерали једва смо успјели да извучемо живу
главу. Успјели смо да се преко Дрине пребацимо чамцем. Да нам није било чамца
морали би скакати у Дрину. Имала сам са собом малу бебу. Тад је спаљено пет села гдје
смо се ми налазили: Бољевићи, Факовићи, Поповићи, Грабовачка Ријека...
510
су били почасћени кафом, соком, ракијом, итд. Поменутог дана на Ђурђевдан око 17
цасова и 15 минута зачуо се глас са мегафона са Равне Њиве изнад Гнионе и слиједила је
следећа порука: "Слушајте ме добро Гниончани, ово вам поручује Насер. До пола 6 да
сви предате оружје код Перине куће и гарантујем вам да вам ништа неће бити. Ако то не
урадите нећете побјећи, јер сте опкољени и бићете побијени." Посто се тог дана у
Гниони у неколико кућа славио Ђурђевдан, народ је одмах скочио и почео бјежати
наниже према Солочуши. Нико ништа није узео сем што се затекло у рукама и на себи.
Остало је све, па чак и упаљене свијеће на столовима оних који су славили. Зачули су се
рафали са свих околних брда. Сви су јурили низ потоке заклањајући се иза камења и
букава. Пуцало је са свих страна укруг, само је било мало пролаза према Гостиљу, тј.
Солоћуши. Тог дана је у Гниони био и Лазо Симић из Студенца и он је пошао према
Солоћуши. Њега су сачекали близу Солоћуше код Бегановића Луке и ту га убили.
Гниончани су дошли до Лука у кућу Гојка Петровића који је прије годину дана ту
направио кућу и сишао из Гнионе доле близе Солочуши. Ту су преноћили уз велику
стрепњу да их увече не запале у кући. Пошто се сви нису могли истог дана извући из
Гнионе, њих неколико је преноћило у Гниони по потоцима и видјели су како им
дојучерашње комшије пале куће. Прво из куће износе шта им се свиди, а онда запале.
Сутрадан су и они успјели сићи на Солоћушу, а онда заједно сви на Гај (Гостиљ)
и на Залазје. Дошли су после боси и голи, а оно мушкараца што је било држали су пушку
у руци и то им је једино пошло за руком да понесу. Остало је 2-3 комада паповки, јер
појединци нису успјели доћи до куће да узму пошто су били на слави.
Истог дана у Гниони је погинуо један човјек Милосевиц Радојко, стар 68 година.
Он је тај дан славио и није могао побјећи јер је био мало попио, а иначе и не види баш
најбоље и њега су запалили у кући његовој.
511
Ето, то би било укратко о страдању Гнионе, једног засеока Гостиља, а по мом
виђењу тога дана.
Насер није чекао ни 2 минута одмах су отворили жестоку паљбу из свих врста
оружја на нас.
Ми смо за 2-3 минута били већ у шумама, а они су трчали за нама и одмах су
запалили 5-6 кућа.
Број људи који су нас напали нисмо знали, али их је било много. Гниона је било
окружена људима на која су се муслимани стационирали јос у току јутра, а можда и
раније, а ми за то нисмо знали.
512
Симић Лазар је погинуо на путу према Солоћуши, а Милошевић Радојко је
запаљен у кући, јер је био стар и није могао да побјегне и о томе свједочи његова жена
која је гледала из шуме како гори кућа и Радојко у њој. Становници села Гнионе су
отишли према Залазју неки у току ноћи, а неки рано ујутро. Након 2-3 дана у Гнионој
ништа није стајало усправно све су запалили.
Послије напада на село, негдје око 06.06. ја сам заједно са још 15 српских бораца
отишао у село Опарци, односно покушао ући у село, да би извукли мртве, јер смо од
преживеле Петровиц Љепосаве сазнали да су муслимани цијело село попалили и побили
горе поменуте мртве. Када смо дошли до првих кућа села, већ смо наишли на лешеве
Живојина и Дикосаве. Њихове смо лешеве прегледали и установили да је Живојин
погодјен из ловачке пушке у груди и по лицу, а Дикосава је заклана ножем испод грла.
Нисмо могли детаљније лешеве прегледати, јер смо журили да би пронашли и остале
лешеве, те да све покупимо и пренесемо у Ратковиће - Брађевину. Када смо пошли даље
513
у село, наишли смо на групу од око 20 људи. У први моменат мислили смо да су наши
људи, обзиром да смо се договорили са једном нашом групом да такође дође у Опарце из
правца Сикирића, ми смо дошли из правца Брађевине, па је један од нас Петровић
Стојан, пошао да види ко је тамо. Када је дошао близу њих на око 20 метара, међу њима
је препознао Хусић Велказа, Бегић Севдалију и Бекира из Сикирића, који су му рекли да
баци пушку и да се преда. Они су одмах отворили ватру на нас, па смо и ми узвратили.
Настала је жестока борба, па смо ми морали да се повлачимо, пошто смо били нападнути
са разних страна, те нисмо успјели да видимо остале погинуле, нити да понесемо лешеве
Живојина и Дикосаве.
Видио сам да су све куће изгориле, сем једне викендице, а било их је 22. Такође и
сви помоћни објекти су изгорили. Викендицу која није изгорила користе као своју
кухињу, а то смо сазнали од њихових заробљеника. Иначе у село од тада нико више није
ушао.
Трећа група од Ђила од 200 муслимана вршили напад са Рудог Брда под
командом Адемовић Ибрахима, звани Цакура, и Турковић Фадила, пред рат био
командир милиције у Скупштини општине Власеница.
514
У овом нападу проузрокована је велика материјална штета у потпуности. Један
дио села је остао, што је бранило 10 бораца, али је попаљен и тај дио трећи дан, у
потпуности, када су се поново повратили да докрајче и униште. Ово село је бројало 37
нумера.
515
8.10.23. ПРОДАНОВИЋ ЗАРЈА (60) из Ратковића
Дана 16.06.1992. године нападнуто је моје село Ратковићи код Факовица. Напале
су га комшије муслимани. Препознао сам Мартиц Беају и Османовић Андрију. Рањен
сам успео да се дочепам шуме где сам остао неко време сакривен.
Страшан злочин су починили над мојим селом. Убили су ми жену, моју домацицу
Продановић Зору. Убијени су: Станојевић Раденко, Станојевић Никола, Павловић
Милан, Ранкић Видоје, Ранкић Милутин, Ранкић Ранко, Станојевић Десанка, Станојевић
Станимир, Богичевић Обрен, Максимовић Ратко, Максимовић Драгомир, Милановић
Борка, Ђурић Радосава, Ђурић Ружа.
Гледао сам како села горе, гледао сам како моја кућа гори. Тако рањен
препешачио сам 10 км до Факовића одакле су ме пребацили до Бајине Баште, а одатле за
Ужице, па за Београд.
Убијене мјештане међу којима је била и моја жена сахранили су наши војници,
али нису имали много времена па су их сахранили плитко. Мислим да су животиње
разнеле лешеве. (Изјава дата на Ортопедској клиници у Београду.)
516
Од моје ближе породице погинули су ми (убијени) три рођена стрица, две сестре
од стричева и њихови мужеви. Од фамилије мога мужа убијена је стрина. Како од дана
доласка у избеглиштво немам контакта са остатком фамилије не могу речи да ли има
затворених у логорима.
... Остала сам без игде ичега. Тамо сам имала кућу са економским зградама, 4
говеда, 5 ком. свиња и приличан број живине. У овом тренутку не знам да ли је од тога
шта у животу, једино знам да је кућа до темеља спаљена заједно са економским зградама.
Што се тиче мога повратка или останка сигурно је да бих без обзира на све ово
што сам навела ипак волела да се вратим тамо где сам и до сада живела, јер тамо ми је
(што нисам навела) остало око 6 хектара земље и шуме.
517
јер тешко је кад човек данас има све, а сутра остане без ичега свога. Немамо услова за
живот. Битно је да смо се само извукли живи...
Ја се тај дан нисам налазио у Црквинама већ у селу Ратковићи, јер сам се био
склонио, бојећи се муслимана, а кришом сам одлазио и стоку хранио, јер шталу ми нису
били запалили у Црквинама. Одмах сам схватио да је на наше подручје стигло више
муслимана, тј. њихове војске, а која је из других мјеста.
У недјељу 21.6.1992. г. око 03.00 часова спавао сам у Ратковићима у кући мога
пријатеља Милоша Станојевића кад се зачула пуцњава. Мој зет Миленко Станојевић из
Ратковића ме позвао ријечима: "Устај дједе". Скочио сам, а пушчана зрна су тукла по
вратима и прозорима, срећа нисам погођен.
518
убрзо село почело да гори и то Зарина кућа, а затим Милованова и Средојева - сви из
Ратковића.
Овом приликом муслимани су при упаду у Ратковиће убили Зарину зену Зору,
затим Милована Павловића, Раденка и његову мајку Десанку Станојевић. Овом
приликом муслимани су напали и Полимце, Калудру, Дворишта, Дучиће и Рачиће. Знам
да су погинули и Никола Станојевић из Ратковића, Живан Продановић, Зарин братић из
Ратковића. Знам да је тада од стране муслимана убијен Видоје Ранкић из Полимаца и
његова браћа Ранко и Милутин, све старији људи и цивили. Николина жена је рањена, а
мислим да се зове Раденка, а и Петрова жена. И Божо је рањен. И у другим селима је
било убијених Срба тај дан, али ја те људе не знам.
Ја сам се спасио бјежањем у правцу села Врањешевићи. Бјежеци са пола пута смо
видјели да насе куће горе - запаљене су биле. У нападу на Ратковиће препознао сам
Мехмеда званог "Кадић", мајка му је Када из Дедића, општина Сребреница и Османовић
Хајрудина из села Подкорјен - Сребреница. Остао сам без ишта, а наведена села
паљењем уништена.
Четвртог јуна 1992. године око 15.30 часова група муслимана из сусједног села
Пирића и Положника упала је у село Лозницу и напала са оружјем кућу мога брата
Миловановић Срећка и његове жене Јоване. Овом приликом док су чували овце
ухватили су ми брата и изболи са ножем. Ја сам увече видио да је имао велику рану у
пределу врата испод лијевог уха, те рану на грудима. Обе су биле нањете ножем. Снајка
Јована је имала више рана у пределу стомака и груди. О свим ранама може се добро
519
изјаснити Станојевић Милко и Рончевић Божо. Покушавали смо из села да помогнемо
моме брату и снајки који су дозивали упомоћ, али смо стигли касно. Снајка је још била
жива, али ништа није могла проговорити и тако је одмах умрла, док сам брата нашао у
потоку гдје су га после бодења ножем бацили у трње, а нашао сам и мјесто гдје је
нападнут, јер је све било од крви. Док смо их другу вече сахрањивали, муслимани из
сусједног села Положника пуцали су по гробљу па смо под ватром на брзину загрнули
гробове, а касније довршили у току ноћи закопавање.
520
да пуцам са прозора по пределу који се зове Шумерице, јер ме отуда засипала ватра из
пјешадијског оружја. Видим, да заселак села Лознице који се зове Цјепала сав гори,
муслимани су попалили куће и све што је могло да гори. Ту у мојој близини рањени су
Миловановић Ђокан и Стојановић Милош, па смо их превили. Мјештани села Цјепале
већ су се повукли према мени и заједно са нама пружају отпор муслиманима. Преко пута
моје куће видим много муслимана, који вичу: "Алаху егбер". А из правца Пирића видим
на удаљености од мене око 300 метара од штале Ређе судског извршиоца виче Фахрудин
Хасановић, син Едхема, иначе мој школски друг: "Срби је ли вам мило", и провикује се.
Из Положника, Синановић Рахман, иначе стари трговац из Бјеловца, узео мегафон и
казе: "Усташе треба ли вам помоћ". Њега препознајем по гласу. У исто време, са брда
Пирићи, Алија звани Курта, раније прије рата радио у Сасама као минер, зове своје
муслимане и казе: "Хватајте ми Васу Петровића жива и узмите му минобацач". А иначе
он и Васо Петровић су радили заједно у Сасама. Већ смо били потпуно окружени и туку
нас непрекидно, од 2 сата после подне до 6 сати навече, када нам је пристигла помоћ из
Братунца. Овом приликом живот су ту непосредно поред мене изгубили: Дамљановић
Милоје, Вучетић Светозар, Рончевић Милорад, Филиповић Ђорђе, Миленко Николић и
Радован Лукић. Код куће Андрић Богомира повлачећи се према цести и пуцајући из
оружја изгинуле су Филиповиц Верица стара 17 година и Станојевиц Јелена стара око 40
година.
Када сам се повукао са рањеницима према цести, око 6 часова навече, пошто сам
предао рањеника вратио сам се у село да покупим мртве наше комшије и фамилију. Том
приликом сам затекао да ми тек почиње да гори куца. Било је изгорјело само два кауча и
витрина, те смо остало спасили на тај начин сто смо угасили ватру.
Све куће у селу су биле већ попаљене и нису се могле гасити јер су догоријевале.
Само нису стигли попалити три куће.
Заборавио сам да кажем, када сам скупљао мртве комшије и фамилију, нашао сам
мог рођака мртвог Лукић Радована убијена, а у устима му ставили златни крст који је
имао око врата претходно скинувши му чизме са ногу. У овом нападу рањени су:
Миловановић Станоје, Вучетић Драган, Филиповић Звонко, Миловановић Раде и Ђокан,
Стојановић Милош.
521
8.10.29. ФИЛИПОВИЋ ЗВОНКО из села Лознице
Ја сам се 28 јуна 1992. године на Видовдан налазио у селу Лозници, заселак
Цјепале где сам се са осталим мјештанима мога села налазио у одбрани наших кућа и
имања. Пошто је то мали заселак села Лознице, у одбрани села било нас је 7 мјештана,
сви земљорадници. Наше жене и дјеца углавном су били у избјеглиштву.
Нисмо нападали ниједно сусједно село муслиманско, нити смо за то давали било
каквог повода. Повремено су из села Пирићи и Положник, те Биљаче припуцавали
муслимани, али нису упадали у наше село јер смо одбијали нападе.
Међутим, на Видовдан, негде око два сата по подне напали су нас са свих страна.
Падала је велика киша и град, па је и то отежавало одбрану села. Били смо се од
невремена склонили у куће, али када смо видели да је запаљена кућа Лукић Милована и
да су муслимани упали већ у село и почели да нас опкољавају, договорили смо се да се
повучемо. Муслимани су нас напали из свих праваца, а тукли су нас са свим
расположивим оружјем, тако да ока нисмо могли отворити од кише метака који су
падали око нас. Ту смо се бранили око два сата и тако се повлачили према реци Дрини.
Из правца села Пирића, видим да надиру муслимани и да вичу: "Алаху егбер", али слаба
је видљивост, шума и зеленило, те брда, нису дозволили да некога препознам. Само по
гласу препознајем једног муслимана кога ми зовемо "Курта" и кога чујем да виче
муслиманима: "Хватајте жива Васу Петровића".
522
Ову изјаву спреман сам дати било где и било када, јер су нас муслимани напали
без разлога и повода.
Шабан је одмах физички напао на мужа Петка и почео га тући, наиме ударио га је
пушком по глави тако да је Петко пао. Ја сам почела кукати, па Шабан, ухватио мене за
уста и ударио кундаком од пушке изнад левог ока те ми нанио повреду. Шабану је
помагао његов брат Кико, док је то све посматрао Бегзадић Мемхедалија.
Затим су сва тројица излетјела из куће и однели пушку коју су отели од мога
мужа, те побјегли у правцу ријеке.
Након овога случаја, моје комшије су нам помогле да одемо до Дома здравља у
Братунцу, а одатле у болницу у Лозницу, где је Петко остао 4 дана, а ја сам лечена 7 дана
од ране које су нам нанијели наше комшије муслимани у нашој рођеној кући. Погубили
смо у овоме рату сву документацију о лечењу, али има у болници.
523
око 35. У селу је остало око 60-65 мускараца, а способних за борбу било је око 30. Уз то
је било и петнаестак жена које су одржавале хигијену, кувале и бринуле о стоци. Били
смо у врло тешкој ситуацији, слабо наоружани, а све што нам је требало добављали смо
коњима из Факовића, а пут је водио кроз шуму. Најтеже је било за лекове и санитетски
материјал, а медицинског особља уопште није било. Тако смо око 3,5 месеца провели без
медицинске помоћи. Уз то имали смо и три душевна болесника. Били смо без цигарета, а
за мушкарце пушаче је то било горе него да су били без хране. Последње две недеље
пушили су орахов лист. Стално смо водили борбе са муслиманима из Осмача и Букове
Главе. Једно време смо размишљали да се преко Осмача пробијемо до Факовића али је
већина мислило да можемо одбранити село.
Седам дана пре напада, био је један младић Крстајиц Новак који је одлучио да сам
крене до Факовића и да донесе цигаре. Муслимани су га ухватили живог и тако су
дознали колике су нам снаге. До тада смо их ми обмањивали тако сшо смо и у
напуштеним кућама ложили ватру и по мало припуцавали са разних страна, али се после
хватања Новака ситуација променила. Муслимани су се озбиљно спремали за напад,
псовали нам четничку мајку, претили нам и почели са копањем ровова. Напад је био 30.
јула ујутру у 15 минута до 5 сати. Ударили су прво из правца Осмача - скоро из 10 села.
Ноћу су пришли близу и ујутру су почели тучи минобацачима. Њих је било најмање
1.000 људи. Појављивали су се и одатле одакле их нисмо могли очекивати. После
огорчене борбе они су почели заузимати и наше ровове, а нама је понестајало муниције и
ми смо почели да се повлачимо. У повлачењу смо се разбијали. Једни су побегли према
Факовићима, једни према Подравању, а ја са старцима и женама према Липату.
Способних за борбу је било десетак, а свега нас је у тој групи било 27-оро. Ми смо ушли
у шуму а муслимани су кренули за нама и викали су: "Ајмо даље за њима, па ста Бог да".
Тада су они ипак одустали, али су пуштали за нама ловачке керове да нас открију. На
путу према Чичевцима су нас сачекали, патролирали и путем како би нас сачекали. Њих
је на путу било много. Ми смо били испод пута, чак је и њихов пас био близу нас. Нисмо
смели да се макнемо, скоро ни да дишемо када су прошли ми смо се пребацили изнад
пута и у једном потоку смо сједели од 12. ч. до 22. ч. ноћу. Тада смо кренули шумама. У
шуми је и поред све наше пажње све пуцало и тада смо одлучили да изадјемо на пут. Том
приликом се изгубио Јовановић Обрен и од тада се за њега ништа не зна. Кренули смо
путем према Шпату. Изнад Шпата смо хтјели да чекамо зору, јер нисмо били сигурни да
ли Срби држе Шпат па смо сачекали да запјевају пјетлови, јер ако њих чујемо знамо да
су Срби ту, пошто би муслимани покупили све испред српских кућа. Кечевић Живко и ја
смо кренули први да извидимо и проверимо минска поља и Живко је затегао силк
524
кундаком пушке и осјетио је да је ту мина. Срећом смо прошли и спасили се у задњи
моменат. После тога смо отишли у Сасе, а затим у Братунац. Тада је било 10 жртава и до
данас нико није сахрањен. Знам да су погинули: Стевановић Миломир, Лазић Видоје,
Лазић Достана-мајка, Лазић Крстина- сестра, Крстајић Милош, Крстајић Перо, Крстајић
Новак, Драгичевић Миленко, Петровић Радован, Новаковић Милош, Стјепановић
Драган, Митровић Миливоје и син Митровић Станоје, Милошевић Станко и његов унук
Милошевиц Видоје, Јосиповић Љубомир-дечак, ВИИИ разред основне школе коме је
рафал скинуо горњи део лобање. Он се после тога кретао 500 метара и затим је пао,
Ранкић Милисав и његова два сина Мирко и Драгослав, Јовановић Обрен.
Нападачи злочинци су викали: "Тако, мајку ти ј... гдје сте да видиш кућу како
гори."
525
Дана 30.6.1992. године налазио сам се у Брежанима код родитеља, а истина је да сам са
мојим комшијама учествовао у сеоској стражи, односно да смо обезбеђивали село. Ово
из разлога јер је рат већ трајао око нас и у другим мјестима у Босни. Тај дан око 04, 40 ч.
пробудио сам се на спавању код куће, а можда пет минута иза тога зачула се пуцњава,
односно гранатирање нашег села Брежани. Заправо, одмах је било видљиво по паду 3 - 4
гранате да минобацач дјелује по центру нашег села, а из правца муслиманског села
Осмаче. Одмах су се потом чули и рафали из митраљеза и то у првом моменту митраљез
је "радио" из правца тзв. Поклец, а онда из правца старе школе у Брежанима и од тзв.
Маркове воде. У истом моменту у правцу села, али са свих страна настаје и пушчана
паљба по нашем селу, а и митраљеска, па се више тешко распознаје, шта је шта у
пуцњави. Ми у селу убрзо смо се почели скупљати, схватајући да су наши Брежани
опкољени са свих страна. Видјели смо да у дјелу села које се зове Примилац горе прве
куће које су муслимани запалили у овом нападу. Дио мјештана (жене и старији) су се
почели повлачити из села у намјери да спасу голи живот. Наше село је доста велико и
развучено је и броји око 70 кућа. У засеоку званом Гајић биле су четири жене, три су ту
живјеле, а једна је избјегла прије пар дана из села Турија у насе село. Ту су била и два
старца, оба из Турије и то Јовановић Обрен и Аксић Боривоје. Од поменуте четири зене,
једна је Лазић Достана, старица са својих преко 80 година, њена снаха Радојка, затим кћи
Крстина, звана Ђула и унук Милисав рођен 1967. године. Истичем да је Ђула слијепа и
глувонијема, а стара је око 40 година и као болесница никада није напуштала кућу нити
се могла удаљавати из села. Четврта жена о којој говорим је била Јовановић "Мица",
старица од око 60 година. Све жене сем Ђуле су кренуле бјежати у правцу куће
Маријановић Милинка у Брежанима. Међутим, до ове куће су дошле "Мица" и Радојка.
Моја мајка Зорица и стрина Маријановић Брена су скупа са Радојком и "Мицом" отишле
према шуми и расаднику, да се бјежањем спасу. Штитили смо њихово бјежање пуцањем,
али обруч око села се стезао. Муслимани су убрзо упали у кућу Лазић Достане, гдје се
налазила болесна и непокретна Ђула. Чуо сам кад је један од њих рекао: "Сенаде, убиј то
маторо ђубре, шта чекаш." Одмах се чула два пушчана пуцња - тада је вјероватно Ђула
убијена. Старије мјештане нашег села смо упућивали да се повлаче, а ми који смо за то
вријеме бранили село смо се повлачили из села. Муслимани су из правца Борића бацали
динамит у правцу куће Маријановић Ивана. Нашим уласком, тј. напуштањем села видио
сам да су муслимани стигли и до моје куће, видио сам како динамитом разваљују улазна
врата на мојој кући. Овладали су селом које су касније и попалили. Видио сам да засеок
Примилац увелико гори. Испустио сам напоменути да послије првих јутарњих
муслиманских рафала у нашем селу Лазић Видоје из нашег села виче: "Милинко,
Милинко, погибе Миломир". Уствари ово дозивање је чуо Милорад Маријановић, син
526
Ивана из села. Овај је одговарао: ако погибе он, ти бјежи и спасавај се. Мој отац се
повратио кући јер није знао да ли сам ја отишао, па се повратио да види има ли мене, но
око нашег дворишта су били муслимани. Отац се повратио назад, а и идући ка мјесту
Крусчица срео је наше комшије Драгана Петровића и Драгана Стјепановића. Ту су чули
када муслимани прилазе кући Видоја Лазића, разваљују врата на кући. Тада је Видоје
који се налазио пред својом кућом рекао: "Немојте лупати, ево вам кључеви, ако хоћете и
запалите, ако има шта горети". Видоје је стар 54 године. Видоје је то говорио вјерујући
муслиманима да му неће ништа, јер је са њима радио годинама, са муслиманима из
Осмача и био је сигуран да га неће дирати, јер ни он њима никад није правио неке
проблеме - сав живот је провео са муслиманима у предузећу "Дрина", Сребреница. Нико
више у наше село није ишао све до краја марта ове године када је наше село ослобођено
(1993). Доласком у село затечено је исто сво запаљено, многе куће су миниране или
полупане, што није изгорело полупано. Све сто су могли муслимани у овом случају су и
опљачкали, чак и дрвену ограду и жицу и саднице, итд. итд.
527
Чизмићи, Мекоте, ми нисмо имали никаквих проблема јер смо се крили код њих кад су
наилазиле усташе, а они код нас кад су наилазили четници. Послије тог рата ми смо са
њима живјели добро све до 1990. године када су они почели да нас Србе провоцирају на
разне начине. Као примјер само да наведем Мемишевиц Шаћира, сина Нурије из
Бљечеве, који је 18.05.1990. године у аутобусу хтјео да поцијепа моју шајкачу коју сам ја
одувјек носио и до тада му није сметала. Исто тако хтјео је да поцјепа шајкачу Млађи из
Братунца, заборавио сам му презиме, па је он због страха почео носити качкет. 1991.
године када су убијени они муслимани у Кајићима, из Бљечеве је ноћу било
припуцавања на наше село, па смо ми око села морали организовати страже. Послије
тога смо се самоиницијативно почели и ми наоружавати, како је ко могао и знао. Кад је
почео прави рат скоро свакодневно су из Бљечеве и са Пала пуцали према нашем селу
док смо ми обрађивали имања, а наше страже су им на те провокације одговарале.
Дана 5.07.1992. године био сам сам код куће у Загонима. Око 11 часова отишао
сам код брата Рајка. Било је мирно али сам ја у ваздуху осјећао неку опасност. Око 15
часова отишао сам кући да слушам вијести. Тада су по селу почеле да падају гранате и то
гранатирање трајало је око 10 минута. Истовремено је почела пуцњава из пјешадијског
оружја са Пала и из Бљечеве. Убрзо је почело да се пуца са свих страна, од Каолина и са
Лађе. Цула се вика, галама, лупање у шерпе. Улетјели су са свих страна у село. Ја сам
покушао да нађем излаз из села и кријући се дошао сам до куће мога сина Радоја, и на
раскршћу изнад куће нашао сам мртву Радојеву кћер Раду. Пошто је нисам могао
извлачити, узео сам њен шкорпион и некако се успио извучи из обруча. На раскрсћу
изнад "Папратнице" видио сам да горе наше куће у селу. Чуо сам и по гласу познао
Милошевић Раду, жену Миленка, како вришти и када се све завршило насли су је мртву
у селу а дијете старо четири године је нестало па смо ми мислили да је и оно убијено и
бачено у ватру. Међутим, послије двије седмице дијете је замјењено живо и здраво јер су
га муслимани тога дана одвели.
Ја сам тога дана видио пуно људи који су нападали село, али никога од нападача
нисам могао препознати.
Тога дана они су све куће опљачкали а онда их попалили. Свиње су побили по
авлијама, а другу стоку су отјерали.
528
У селу су тада убијени: Гвозденовић Рада, кћи Радоја, Гвозденовић Драгољуб, мој
син, Гвозденовић Благоје, син Милорада, Гвозденовић Рајко, мој брат, Милошевић
Милош, син Јована, Димитрић Мирко, син Митра, Димитрић Милева, сви из Загона.
Чедо и његова жена Душанка, Маловић Мијо из Братунца, Милошевић Љубица је
рањена али је умрла у амбуланти у Братунцу, рањен је и професор Јасински који је умро
у болници и Гвозденовић Радојка, жена Рајка, која је преживила.
Спреман сам ову изјаву поновити пред било којим судом или организацијом.
529
иначе са мојим братом Драганом ишао у школу. Нисам више никога могао познати јер су
били необријани са брадама, и били су обучени у униформе и цивилна одијела, ишли су
у групи од по петнаестак, били су наоружани аутоматским оружјем (аут. пушке
"томпсони" и по нека ловачка пушка). Тако у групама упадали су у куће, износили из
њих вриједне ствари а онда куће палили, прво запалили кућу мога чиче Љубе, онда чиче
Благоја, Саве, Рајка, Илије, Милоша, Неђе, Митра, Неге итд. Ја сам све ово гледао са
сусједног бријега званог Крушке, је сам се успио извучи из обруча и био сам од њих
удаљен око 300 метара али сам све могао добро видјети. Убрзо је стигла наша војска и
потиснула непријатеља. С војском сам ушао у село и ја. Прво сам наишао на мртвог чичу
Драгу, а мало даље лежала је и моја сестра Рада. Помогао сам приликом извлачења
погинулих и знам да су погинули: Гвозденовић Драго, Гвозденовић Рада, Гвозденовић
Благоје, Милошевић Радинко, Милошевић Љубица, Димитрић Милева, Гвозденовић
Рајко, Мијо Ноговић, Јосински Матија, Милошевиц Милош, Димитрић Мирко.
Тога дана нису запалили све куће јер је брзо стигла помоћ. Цјели напад је трајао
око један сат. Све ово спреман сам изнијети пред било којим судом или организацијом.
530
грађана чуо да је Рада бјежала из свога села те да су је муслимани стигли близу
раскрснице и убили. Видио сам нешто даље муслимана у униформи, а викао је у правцу
мене: "Немојте пуцати своји смо". Ми нисмо ни пуцали на њега нити смо уопште били у
ма каквој борби против муслимана. Село је било нападнуто од муслимана. Док сам се
налазио на раскршћу гледајући мртву Раду, село Загони је почело да гори. Куће су се
димиле, а убрзо и посве претварале у пламен.
Нисам никога од муслимана препознао нити сам чуо њихова имена при дозивању,
па се не могу тачно изјаснити на ове околности. Село сам напустио сутрадан јер сам
отишао за другим пословима. Такођер нисам чуо да је неко препознао нападаче Загона,
нити знам њихову бројност.
531
Видео сам да нешто није у реду. Рекао сам сестри да заједно са Радомиром и Татомиром
оде у мали подрум наше куће, јер сам сматрао да је ту најсигурније од граната. Тако сам
пошао у село да видим шта је у питању. Гранате су и даље погађале наше куће. Нисам
бројао гранате, али пало је око 10 - 12 граната. Када је престало гранатирање зачула се
јака пуцњава из пјешадијског оруђа из правца Лађе, Бљечеве и Будака. У том тренутку
зачула се галама, ја још нисам знао ста се дешава у самом селу јер нисам успео отићи до
наше страже. Зачули су се узвици: "Алаху егбер - за дзихад свети хватај четника жива".
Прво сам помислио да се зеза наша стража. Када сам дошао на раскршће видео сам да је
наше село нападнуто, јер сам видео два непозната човјека у зеленим тренеркама са
жутим тракама око леве руке. Када су ме приметили рекли су: "Ено једног, хватај га
жива." Збуњен од овог што се дешава, јер нисам могао замислити да су муслимани
напали на моје село, побјегао сам за међу. Када су запуцали за мном био сам тек тада
свестан да смо нападнути. Одговорио сам на њихову ватру и они су нестали. У тренутку
дотрчао је мој млађи брат и питао ме шта је ово брате. Рекао сам да смо нападнути, а он
да иде доле кући да јави осталим мјештанима. Ја сам се упутио у село до наше страже,
али је пуцало са свих страна. Када сам се пребацио до центра села видео сам групу
војника пред кућом Благоја Гвозденовића, мислећи да су то наши викнуо сам: "Мићо, ста
то радите." Када су чули мој глас, ови су се нагло окренули, одмах сам видео да то нису
наши, јер сам познао свог школског друга Муриза Муратовића из Мекота и Орић Меху
из Бљечеве. Муриз је повикао: "Ено Драгана, хватајте га зива." Тад сам легао у жито и
припуцао. Видео сам групу људи у њиви званој Крчевина. Звао сам: "Чића, чича, могу ли
горе, јер су већ ушли Турци у село". На мој позив непознат цовјек рекао је: "Хајде,
хајде". Па ми псује мајку четницку. Видео сам да није чича - Љубо, вец Турци. Од тог
трена сам потрчао кроз кукурузе да бежим ка Каолину, јер сам видео да Турци пале наше
куће. Чуо сам плач малог дјетета и вриску жена са свих страна. Само вичу: "Хватајте их
зиве". Када сам стигао на раскршће чуо сам најмлађег брата Татомира да је погинула
Рада - наша сестра и стриц Драгољуб. Тог, нама сељанима из Загона најцрњег дана
5.7.1992. год. погинуло је 10 недужних људи. Сви они су изгинули од наших комшија
муслимана, а до тог дана заједно смо делили зло и добро. Долазили они нама, ишли ми
њима и на жалост и на весеље. Али су они, те наше комшије прешли преко свега тог и
тако заувјек избрисали сва наша пријатељства и наше заједничке комшинске односе.
532
8.10.37. МАЛОВИЋ ДРАГОСЛАВА из Брежана
Свој дом сам напустила 12. јула 1992. године, послије погибије мужа на ратишту
Загони - недалеко од Братунца. Дјеца су напустила град 06. 04. 1992. г. Јер, чим је била
проглашена независна дрзава, живот са муслиманима је био немогућ. Ја имам двије
дјевојке од 18 година и 16 година, покојни муж се плашио силовања од стране
муслимана па смо кћерку из Тузле превели на школовање у Земун, а другу у Љубовију.
Живјела сам до јула у страху, јер су непријатељи упадали у станове, одводили дјецу,
убијали мушкарце, пекли их, масакрирали. То су били дани пакла и ужаса. Пошто сам
остала сама, а рат је све више буктао, морала сам напустити кућу, оставити град мога
мужа и кренути у Србију која нам је једина сигурност. Сада сам смештена у
Бадовинцима, код фамилије. Добро сам примљена, али једва чекам да се вратим кући.
Цијела породица ми је угрожена. Моји дјевери и њихови синови су на првим борбеним
линијама око Братунца. Од заове ми муж погинуо, син је од 19 година на фронту.
Свакодневно гранате падају по граду. Али мржња према непријатељу, храброст српских
војника, жеља за слободом у нашој Српској републици, побједиће све досадасње боли,
тугу, патњу.
533
Имао сам две куће, обе су изгореле. Изгорео је чардак, магазе, шупе, штале,
сушаре, свиње.
Бранили смо се, али узалуд. Били смо на брисаном простору и у мањини.
Склањали смо се за шашу и тако некако преживели. Село су бранили претежно старији
људи. Млађег света, мушкараца било је мало. Млађи су отисли по послу у Босну, Србију,
иностранство.
У нашем селу није било муслимана, али су околна села муслиманска: Жањево,
Јошева, Јагодња, Миљевина, Тегаре, Вољавица. Отуда су нападали, мада не знам никога
посебно.
Моје село је сада пусто. Нападају сада сваки дан на Бјеловац, Сикирић и
Братунац. Концентрисани су у Сребреници. Тамо има логор. Снажни су јер им помажу
Хрвати и муџахедини. Добили су орузје и то кроз хуманитарну помоћ. Народ је био
зауставио помоћ, али је наређено да прође. Чим добију помоћ одмах нападају жесће и
чесће.
Пре рата смо били изложени притиску. Организовали смо одбрану, чували
стражу, скоро 6 месеци и нисмо одолели. Притисак је био отворен и бруталан. Уроша
Јовановића из Факовића су ухватили двадесетак дана пре напада на наше село, тукли,
бубреге одбили. Човек је умро у болници. Промучио је муке Исусове. Са њим су
ухваћена јос тројица и они су побијени на лицу места.
534
сам радио као чамџија на Дрини, превозио сам људе, жене и децу, првенствено, и нисам
веровао да ће се иста догодити. Међутим, 5. октобра у 12,00 часова, опколили су нас са
свих страна и све су побили. Тада је настрадало 22 људи, то је било и жена, деце, војске,
као сто су Поповићи, Дучићи, ту су Рачићи, Полимци, Вранешевићи. Наши људи су
пружали отпор али нису могли ништа да ураде, јер је то била читава сила муслимана.
Најгоре су биле жене и деца, која су викала хватајте Србе, мајку им јебем. Та су села сва
попаљена, нигде нема крова. Од моје фамилије је настрадало 13 људи и то: Срејо Дјокић,
рођак мој коме су одсекли главу, то је урадио, измедју осталих, Мамутовић Насир и
Ибрахим Мујкић и Арис Риђић; затим су ми убили његовог сина Светозара Ђокића, коме
су живом вадили очи, руке исечене и кастрирали га, то сам ја видео очима, јер сам га ја
окупао, Милована Ђокица, исто мог рођака, који су живели у једној кући, он је убијен,
жена му је рањена, али сам је ја превео преко Дрине у Србију.Ђјоко Ђокић, синовац мој
убијен. Славка Марковић убијена. Марковић Радоје, исто, убијен. Божић Љубиша,
Божић Радосав, Десанка Божић, Драгиња Ђокиц рањена, Ђукиц Радован, Ђукиц Видоје
и његов син убијени. Стевановић Владан и његова жена, Милутин Ристић, мој добар
пријатељ. Зарија Ристић, Стјепановић, звана Цуба, која је тешко рањена.
Пре овог напада од стране муслимана су стизале поруке да сви они који буду
избјегли у Србију више се немају где вратити, а они који буду остали, да ће их све
поклати као што се и обистинило.
Мени је тамо изгорела кућа поврсине 110 м2 и сви остали пратећи објекти, 4,5
хектара обрадиве земље. Ја имам жељу да се тамо вратим, на своје огњиште, али
никаквих могућности за сада нема.
Ову изјаву сам дао добровољно, нека се зна и види шта су урадили муслимани са
нама Србима, и ако за све нас окривљују.
535
пуцњаву у селу. Устао сам, па по изласку напоље срео сам мога познаника Љубисава
Недељковића како трчи према мени и говори да је нападнуто село. Пуцњава се чула са
свих страна тј. из правца муслиманских села, а највише из правца Пирићи и Сикирића тј.
муслиманског засеока званог Скела. Видио сам кад је једна група муслимана долазила из
правца Бјеловца према нашем селу. Били су у маскирним униформама, а било је и мало
цивилно обучених. Било је 17 у групи, од тога броја 2 су била без оружја. Нису ништа
викали. Наиласком на једну групу муслимана испод Јовановића док смо кренули ка
Бјеловцу срели смо другу групу 10-12 муслимана на око 20 м од нас и исти су носили
оружје и говорили: "Одите нама ми смо наши". Са мном је био Митровић Срећко
крећући се ка Дрини уз Дрину у намјери да се спасимо и он се од мене одвојио и нешто
даље је и погинуо. Ја сам прескочио грмље по сретању задње групе и сјео код Дрине
скидајући се да пливам у Србију. Низ Дрину обалом сам одлучио да идем до Бјеловца и
уз пут сам срео Танасића Милоја. Пушку коју сам имао сам бацио у грмље. Сакрили смо
се у обалу до мрака лежећи у ствари до 13 ч. а онда је убрзо од муслиманског Залужја
наишла јос једна група Муслимана и отишла у правцу Јовановића, могло је бити око
нешто прије 13 ч кад је та група непријатеља посла ка Јовановићима. Чамцем сам навеће
прешао у Србију. У групама које сам сретао нисам никога препознао. Чуло се од стране
муслимана који су у село упали да су викали: "Фатајте их живе".
Друге околности нисам видио нити су ми познате јер сам село напустио на описан
начин.
536
напале село, на тај начин сто су привукли ноћу те опколили са свих страна село и, негде,
око 6,30 ч. ујутро зачула се пуцњава са свих страна, те сам ја пробудила мужа који је, као
бранилац села узео пушку и бранио се из куће, а ја сам изашла напоље и видјела да из
правца Дрине надире маса усташа па сам, пошто су око мене звиждали меци, утрчала у
кућу Мике Дамњановића и попела се на подкровље, одакле сам гледала како нападају са
свих страна, а сат два касније пошто се разданило видјела сам да су нападачи, углавном,
наше комшије из околних села, тако да сам ја препознала у нападачима Даубашић
Рифета, рођеног у Брезовицама, касније се доселио у Бјеловац, те Даубашић Хасана,
сина Рифетовог исто из Бјеловца, Ибрић Алију, зв. "Курта" из Пирића, браћа Малагић
Мирсад и Медо од оца Мује из Л. Ријеке и њихов стриц Малагић Хајрудин, Бегзадић
Хајрудин, син Хакијин из Пирића, затим Синановиц Муриз и Решид, браца од оца
Рахмана, Синановић Сеад, од оца Сафета, Синановић Неџад од оца Сафета и Синановић
Џевад од оца Сафета сви из Бјеловца, односно из Сикирића, те синови Хасановић
Адхема из Пирића, Бахрудин звани "Бјелац", Шабан, те јос два брата зв. "Кокан" и
"Кико". Поред наведених лица било је ту и жена које су пуцале на народ, мислим на
муслиманке, а ја сам препознала двије то су Есма Киверић, учитељица из Бјеловца, као и
Сенада Синановић, супруга Решида Синановица која је заједно са Решидом пуцала по
народу са аутоматском пушком, а била је једна трећа млада зена касније сам чула да је
ћерка неког Ибрахима из Подложника и да је погинула.
Могу јос рећи да је приликом напада побијено око 80 мјештана Лозничке Ријеке,
углавном стараца, жена и дјеце а и неколико бранилаца села.
Ову изјаву казујем као своју и као истиниту спремна сам је и под заклетвом
поновити пред било којим органом или судом како код нас тако и у свијету, јер желим да
се сазна истина о злодјелима усташа над српским народом.
537
8.10.43. НЕДЕЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (29) из Сикирића
Понедељак 14.12.1992. г у раним јутарњим сатима налазио сам се на спавању у
мојој кући у Сикирићу. Кући су ми били отац и брат. Око 6 ч. је почела пуцњава у селу.
Изашао сам одмах у двориште и видио како муслимански митраљез туче из правца
Бегзадић Салкове куце, а Бегзадићева куца је у Сикирићу око 300 м далеко од моје.
Позвао сам оца говорећи да се бјежи ван јер је наше село нападнуто од
муслимана. Док је отац напуштао кућу испуцао сам око 10 метака у циљу застрашивања.
Пуцњава је била све жесћа и није престајала, а долазила је са свих страна, па и од куће
Десимира Матића, а то је из правца муслиманског села Пирићи.
Пошао сам на моје стражарско мјесто гдје сам чувао село наишао је Петровић
Мирко из Бјеловца (колонија) трчао је ка мени говорећи да му неће камион упалити и да
трчи тразити помоћ из Бјеловца. Иза овога је трчао Симић Милован рањен на два мјеста
говорећи да га је метак погодио говорећи да су "Турци" ушли у српске куће ту у
Сикирићу, а из правца куће Бегзадић Салке.
Отишао сам под асфалтни пут, где су ми дошли отац и брат и Митровић Миливоје
"Мико". Видио сам велику групу муслимана која је долазила према нама низ Дрину од
правца куће Бегзадић Салке. Били су близу нас 100-200 метара далеко. Ту сам видио кад
је убијен Радо Митровић, а рањена Недељковић Драгица која се сада лијечи у Ваљеву у
болници. Муслимани су били у маскирним униформама, а и у цивилним одјелима. Нису
ништа викали. Нисам никога препознао због даљине и јутра. Ту сам видио кад је
Митровић Миливоје код Дрине рањен. Повукли смо се ка селу Бјеловац напуштајуци
село. Ту наредну ноћ смо прешли ријеку Дрину, а до ноћи смо били у обали кријући се.
Друге детаље не знам. Чуо сам гласове муслимана са асфалтног пута како "јебу четничку
мајку, идемо на Братунац".
Док смо исто вече 14.12.1992. пребацили рањене (заправо у дану око 10 ч) на
србијанској обали, док су рањеници били дакле на десној обали Дрине на њих су пуцали
муслимани из Босне из пјешадијског орузја. И тада је у Србији рањено 5 лица као и
Недељковић Млађен и Илић Видоје оба из Сикирића као возачи чамца. Имена рањених
538
ја не знам. Навече тј. ноћу смо се остали пребацили чамцем у Србију, јер смо прво
рањене збринули.
По излазу пред кућом пуцњава је била јос већа, а ја и Десимир смо запазили
велику групу муслимана како иду у наше двориште прескакајући преко зида у наше
двористе. По мом мишљењу било их је око 100. Било је и цивила а и мушкараца у
шареним униформама који су носили оружје. У тој групи било је око 100 муслимана,
међу њима било је и жена, дјеце, дјеце већег узраста који су на себи носили џакове у
циљу пљачкања наших кућа. Иначе у Сикирићу су претежно на том дјелу гдје ми
живимо били су сами било је и ненаоружаних мушкараца који су на леђима носили
руксаке. Ја сам побјегла у свињац, док је мој муж отишао на другу страну куће и њега су
одмах убили. Ја сам била сакривена у свину - међу свињама, а када су убили мога
Десимира чула сам како говоре "Спавај Дејо, спавај Дејо". У нашој кући за сво то
вријеме се налазила сестра мога мужа по имену Остојиц Божана. Она није успјела да
побјегне из куће, јер чим је устала муслимани су је убили. У ствари њу су убили док је
била подвучена под сто у кухињи гдје се крила - ту је нађена мртва. Сакривена у свињу,
свињу је пришао један муслиман са пушком на рамену, млађи је црн, (око 25 година) у
шареној униформи и сада га не би могла познати. Пошто је мене видио у свињу, руком
ми је показивао да чучнем, и питао ме је имам ли гдје брашна. Истом сам одговорила да
у кући имамо свега, да све купе али да ме не коље. Иза њега је ушао други муслиман у
цивилној одјећи исти је из Брезовице, знам га да се ради о мушкарцу по имену Решид и
ушао је са русаком на леђима у други мој свињ. Била сам сакривена и он ме није видио.
Када су се ова два повукла из свиња, бојеци се да не будем откривена попела сам се у
кров међу рогове свиња, и лежала на греди. Касније их је сигурно близу 100 завиривало
у мој свињ. Овдје на описани начин сам остала до 21 сат тога дана. Око 10 часова пред
мој свињ су дошла 4 муслимана, међу којима је био и онај први који ме је међу свињама
539
нашао, и ја сам га из крова чула када је оној двојици објашњавао како је мене ујутру ту
наш'о и како ме нема. Други из ове групе је казао: "Чекам ја њу овдје има 2 сата, она није
могла изаћи од нас". Послије краћег времена поново је дошло 4-5 муслимана да кољу
свиње и 7 свиња су поклали, сво месо су изрезали на комаде и спаковали на комаде и
тако однијели. Чула сам док сам се налазила на тавану свиња, како ови мушкарци говоре
неком међу њима следеће: "Едо или Медо", што ја нисам разумјела, "ти си овдје био
близу свињца и знаш како се исте кољу", нашто је он одговарао да је био ту али никада
није клао свиње. Мислим да се ради о Еди са Осмача СО Сребреница који се доселио у
Сикирић прије пар година. Била сам и даље на свињу, када су око 19,30 часова ови што
су поклали свиње попалили обје куће и обје штале, а прије паљења штале одвели су ми
краву и коња. Медју муслиманима који су попалили наше село и убијали Србе
препознала сам Ибрић Алију из Пирића, а био је у цивилном одјелу и није имао пушку,
препознала сам Бегзадић Хајрудина из села Пирићи и био је у шареном одјелу,
препознала сам Меху из Бајрића и његове двије кћери, а препознала сам и Киверић Есму
учитељицу из Сребренице и добро сам чула како Есма говори: "Идите од врата до врата,
чекајте их на вратима и убијајте, када их поубијате онда их пљачкајте". Видјела сам када
је Ибрић Алија, узео нашу канту са ракијом, из куће изнио меса и сјео на балкон наше
куће говореци: "Да си Десимире сада жив, да наздравиш, добру си ракију купио".
Видјела сам када је Алија обио и моју сушару. Чула сам да је у засеоку Јовановићи био и
Синановић Решид из Бјеловца, те да је он убио Милоша тога засеока тј. из Лознице.
Препознала сам у групи муслимана најмлађег сина Јусуфа и његову снаху. Дакле
Јусуфов и син и снаха, препознала сам Меху и његове двије кћери, а он је из Бајрића,
препознала сам Рукину кћерку, она је Јусуфова снаха. Препознала сам и Мирсу Единог
брата са Осмача. Десимира су убили и његову сестру Едо и Мирсо оба са Осмача, јер су
они први ускочили у насе двориште. Око 21 сат је стигао транспортер Српске војске на
Лознички мост и тада сам чула како муслимани говоре: "Хајдемо бјежати, пробили су се
из Братунца, могу нас побити, опколиће нас". Из свиња сам прешла у притке и сакрила
се када је наишло једно 6 муслимана и носили су опљачкану робу из српских кућа,
бјезали су бојећи се Српске војске, јер је вјероватно Српска војска сазнала да су
муслимани побили цивилни живаљ, опљачкали и попалили све у нашем селу. Из притки
сам низ њиву сишла према Дрини у правцу према Бјеловцу. Прелазећи жичану ограду
стала сам на леш по мраку а сутрадан сам чула да је ту убијена Грозда и њезин син
Златан. Златан је занатлија. Била сам присутна када су из транспортера извлачили Божу
Тодоровића из Лознице и Вукшиц Новака из Лознице и када су оба умрли, ту док смо
чекали да их чамац пренесе у Србију и у Љубовији им се укаже прва помоћ. На Дрини је
540
чекало доста повређених за превоз у Србију ради даљег спасавања. Чамцем сам и ја
прешла на подручје Србије.
541
дјеце од којих је једно мушко старо 7 мјесеци, а женско старо 3 године. Имао је оца
Драгољуба и мајку Достану. Овом приликом су погинули родитељи односно убијен је
отац по имену Драгољуб и брат му Драган, док му нема супруге Мире и 2 дјеце нити му
мајке Достане. Лешеви нису нађени до данас. Прича се сада да су му супруга и дјеца
отишли у Дрину или су пак заробљени као таоци тј. од стране муслимана. Овом
приликом у селу су убијени Вучетић Радован и синови му Миленко и Брано. Брано је
стар 10 година и до данас није нађен. Ту у селу овом приликом муслимани су упадом у
кући убили и Матић Радивоја и 2 његове кћери Снезану и Гордану, док су се налазиле у
кући. Кћерки Гордани су одрезали дојке. Једноставно су их масакрирали, а мислим да је
то и ТВ снимила. Муслимани су у Радивојеву кућу бацили бомбу гдје се налазила и Илић
Богдана која је рањена и остала жива. Богдана је у болници лечена. По паљењу једног
броја кућа муслимани су се задржали у кући нашег комшије Милоша до ноћи и отале
пуцали. Тако је све у ноћи престало. Рањене и погинуле по ноћи смо покупили.
Моју кућу су покусали запалити, а прије тога у кућу су убацили три бомбе, мада
су ми пре тога породицу поубијали. По убијању народа у нашем селу, муслимани су
одмах запалили и наше куће. Нисам препознала никога јер сам била удаљена, па је
препознавање отежано. Моју дјецу је покушала да спасава Илић Гордана, жена Милана
из села Бојна из Сребренице, па су муслимани ранили, али је она овом приликом борећи
се за голи живот, убила једног муслимана који је побио моју породицу. Видјела сам
рањена Вучетић Радосава који је био испод једног сијена. Поред њега је била Петровић
Борка, али не знам ко их је ранио. Видјела сам када су Цвијетка Лукића водили рањеног
према Дрини да му укажу прву помоћ, али тамо су већ били муслимани који су
542
дочекивали наше рањенике и убијали их док им је указивана помоћ. Ту су убили Илић
Милисава, ранили Илић Стојана, док је превозио рањенике. Али пошто је ту био и Илић
Илија, он је успио да отвори ватру и да одбије муслимане за кратко. Отварајући
стрељачку ватру из правца муслиманског села Биљача са места званог Бунареви на
десној обали Дрине у Југославији рањени су Вучетић Миливоје и још пет наших цивила,
али не знам која су то све лица. Знам да су у чамцу док им је пружана прва помоћ
рањени Илић Видоје из Сикирића, Симић Милован из Сикирића и Недељковић Млађен
из Сикирића.
Устали смо из кревета, и мој муж је пошао напоље носећи у рукама пепељару од
пећи како би заложили ватру. У моменту када је изашао напоље и затворио врата за
собом, зачуо се рафал који га је убио. Наиме, два пута нас је звао да му пружимо помоћ,
али нисмо могли изићи од ватре из пјешадијског наоружања која је отварана из правца
муслиманског села Биљаче.
Када ми је муж погинуо било је око пола седам ујутро, и већ тада су муслимани
почели да пуцају на све стране по нашем селу. У том моменту мој син Зоран стар 22
године изашао је напоље, неко од муслимана га је дозивао да се преда. Боље је да се
преда јер ће га дати у замену. А то је била варка. Јер су одмах отворили ватру на Зорана
где су га ранили.
У том моменту, звала ме Зукић Мулија, раније моја комшиница: "Хајде Јањо да
попијемо кафу", псујући ми четничку мајку. Дјевер Лазар Симић ми је рањен тада, а
543
њега је неко дозивао, чини ми се да је Салиховић Рифет, који је рекао: "Предајте се
четници, нема вам помоћи. Наши људи са муџахединима су у Вољавици има их 1.500,
јебаћемо вам мајку". Неко је био рањен и тражио је помоћ, а Мидхат Салиховић каже:
"Чекај сада ћемо ми да кољемо Србе".
Видела сам неку групу људи муслимана, око 20, имали су маскирне униформе,
викали су да се предамо јер Бјеловац гори. Нисам могла никога препознати. Вец тада су
били рањени: мој син Зоран, Стојановић Миленко, Симић Лазар, Горан Лукић. А
погинули су ми муж Ратко, док је у кући Ковачевиц Вујадина погинуо Савић Митар и
Зоран Тришић, а Алекса Ковачевић рањен.
Док сам се повлачила у Бјеловац, чујем како се муслимани веселе вичуци: "Живио
Панић, чекајте Срби док он дође на власт, нигде вас неће бити, Шиптари це онда поћи са
Косова".
Остали смо живи захваљујуци сто смо се сакрили у подрум, јер је горњи дио куће
сав срушен ручним бацачима.
544
вратила да помогнем свом народу, пошто сам по струци медицинска сестра. Радила сам
са борцима на положају у свом месту до августа. Због опасности од усташа дошла сам у
Љубовију, код пријатељице где сам се и породила 30.10.1992. Затим сам прешла код
дјеце у Клење гдје сада боравим са троје дјеце без икаквих материјалних примања. Муж
ми је остао у свом мјесту до 7.1.1993. када су усташе напале са бројно већим снагама и
све нам спалили и уништили. На дан напада погинуло нам је око 56, исто толико рањено.
А многи цивили су нестали.
Други дан тј. 08.01.1993. године вратили смо се поново у село и негдје око 10
часова били смо у нашој куци. У село се са мном вратили и моје комшије Николић
Митар и његова жена Радојка и др. У село смо се вратили да би прославили нашу крсну
славу Стјепањдан. Пошто смо попили кафу у кући, отишао сам са супругом да
нахранимо стоку у шталу која је од куће била удаљена око 300 до 400 метара. Када сам
са женом дошао у непосредну близину штале из правца Мандића и брда Мраковац,
почела је пуцњава из стрељачког оружја. Тргла ме је пуцњава и видио сам на удаљености
око 200 метара од себе ваздушном линијом, стрељачки строј муслимана, који су
отворили ватру по нама из оружја. На све стране око нас је прштала муниција у смрзнуту
земљу. Супруга је потрчала према кући узбрдо, а ја сам остао ту да бих покушао да је
заштитим док се она извуче према кући. У то вријеме већ чујем да муслимани пуцају и
око наших кућа. Пошто ми је жена отишла кући, потрчао сам горе да видим шта се
дешава и чујем како се муслимани довикују и да се хвата жива, а чујем и ту негдје око 50
метара од мене иза кућа да одјекују пуцњи. Од стрељачке ватре нисам могао видјети ста
се дешава око кућа, него сам се морао извлачити према шуми да би се извлачио односно
извукао жив. Ту ми се губи сваки траг моје жене, која је иначе била јако болесна и скоро
се једва кретала. Други дан чујем од комшија да су као немоћно лице убили Симић
Новака, старог 60 година и Милановић Витомира, старог 48 година. Код мјештана који
су извлачили мртва тјела ове двојице распитивао сам се да ли случајно нису пронашли и
моју жену мртву, али су ми рекли да нису јер је сав терен претражен. Тај дан када су ми
545
муслимани ухватили жену, попалили су ми кућу и све пратеће објекте око куће, отјерали
су један пар волова и и једну јуницу и 18 оваца, а прије тога, према згаришту се види да
су претходно опљачкали што се могло понијети и одвезли су то на мојим колима. Такође
су попалили и остале куће мојих комшија који су живи или изгинули.
546
затвор и све нас тукли рукама, ногама и шипкама свуда по тијелу док се не онесвјестимо.
Тако су нас тукли неколико пута у току дана и ноћи, како је која смјена долазила. При
томе су нам псовали четничку мајку и друго. Ја те милиционаре нисам познавао, по
имену никог не знам јер су се у нашем присуству дозивали српским именима као Бато,
Зоран и слично. У том затвору сам био до 16. јануара када су напали Скелане. Тога дана
су нас тројицу пребацили у затвор иза суда у Сребреници. У једној просторији смо били
нас тројица а у другој преко пута нас биле су затворене жене. Те исте вечери из Скелана
су довели и са нама затворили јос шест мушкараца из околине Скелана и тим
мушкарцима не знам имена. Почетком фебруара су из Побуђа, из једне штале гдје су их
до тада држали, довели Анђу којој не знам презиме, знам да је из неког села код
Зворника и да је радила у Везионици у Зворнику, младића старог 17 година по имену
Драган, који је заробљен у мају 1992. године у Касаби, Секулић Бранка који је рањен и
заробљен на Рогачу такође у мају 1992. године, Илију, не знам му презиме заробљен у
Скеланима и Јакова из Поповића који је ухваћен у Коњевић Пољу и заробљен када се
враћао из војске и једног Зеничанина којем не знам ни име ни презиме а који је рањен и
заробљен у Кајићима на Божић приликом напада на Кравицу. У том затвору смо били
све вријеме. За то вријеме по неколико пута су нас у току дана а нарочито ноћи тукли
свим и сваћим, и стражари и други које су они пуштали. Два или три пута долазио је
Турсуновић Зулфо и питао нас ко нас је тукао, ми смо говорили да нас туче ко стигне а
после његовог одласка они су нас поново тукли исто као и прије. Понекад су изводили
појединце, посебно Коју и тукли и онако у несвјести убацивали га у затвор. За све то
вријеме није нам ни једанпут долазио љекар у затвор али су нас једном одвели до
болнице као на преглед. Љекар нас није ни прегледао, само смо му ми рекли гдје нас
боли и он нас је вратио у затвор, није нам дао никакве лијекове. Од свакодневне туче у
затвору је умро Поповић Костадин, умро је и Мићо, и један из околине Скелана који је
био стар око 63 године. Када је умро Костадин они су престали да нас туку, а Мићо је
умро неколико дана иза Костадина. Њих тројицу су изнијели из затвора и како сам чуо
сахранили су их на гробљу у Сребреници. За све ово вријеме боравка у заробљеништву,
нисмо се купали, добијали смо на 2 до 3 дана кантицу воде за пиће. Јели смо само једном
и знам да сам 43 пута јео пасуљ и 2 пута кромпир, све је то било некувано, неслано и
незапржено. Уз то смо добијали по једно мало парћенце хљеба од зоби и 3 или 4 пута од
кукурузног брашна. Нисмо имали на што лећи нити се чиме покривати.
Дана 18.02.1993. године у затвор је ушао један без лијеве руке до лакта и рекао
који први устане ићи ће у размјену, па пошто сам ја први устао одредили су да ја будем
размјењен. Два пута смо ишли на размјену и враћани, ја и Илија који је у то вријеме због
547
убоја био у болници. Тек смо трећи пут 26.02.1993. године размјењени на Језеру. Пошто
сам био претучен, сломљена су ми ребра, био сам смршао 25 килограма, одмах сам
упућен у болницу у Зворник гдје сам био на лијечењу и опоравку 15 дана, о чему
посједујем и медицинску документацију коју ћу вам доставити.
Ја сам спреман ову изјаву поновити пред било којим судом или међународном
организацијом.
548
У селу Кајићима, Незир командант ми каже: "Ајде да видиш твоје Србе". Тамо
сам затекла четири леша мушкараца и једну жену на носилима, сви су мртви. Јасно сам
препознала, био је то Горан Николић син Цвијетина. Један од мртвих мушкараца нема
главе никако. Према Незировој прици жена је била рањена па је умрла.
Повремено сам видјела комшију Ратка Николића који је заробљен у Кравици, али
је био сав модар и гледа само предасе. Знам да су са њим били у затвору: Мићо
Миловановић из Саса, Бранко не знам му презиме из Зворника, Мишо и Драго из
Зворника или некако другачије и ја добро не памтим, те неки Нешо или Стево, сви су
углавном заробљени у Церској, у мају прошле године. Испред дежурне службе један дан
је био Габељиц Ешреф, раније инспектор Скупштине општине кога сам познавала и који
ми каже: "Неће те твој Гавро да узме". Био је у цивилном оделу, али наоружан и чувао је
све затворенике. У дежурној служби сви себе називају српским именима, али ми знамо
да су то муслимани. Једног зову Упи, а ту су били неки Салко, Осман и Хасан, крупан
плав. Ово што је записано спремна сам све поновити пред било којим судом.
549
8.10.52. ДОШИЋ СРЕТЕН из Вандзића
Дана 08.02.1993. године око 06,00 часова ја сам дошао кући, јер сам се претходне
ноћи налазио на стражи у селу Вандзићи. Тек што сам стигао кући и изуо сам чизме и
сјео поред пећи да се огријем, зачуо сам неку галаму у селу, чула се и псовка. Када сам
погледао кроз прозор примјетио сам већи број људи да улази у село кроз баште. Тада сам
видио да се ради о муслиманима, јер је отварана ватра из аутоматског оружја по кућама у
селу, а прве куће у селу су почеле да горе. Дим се помало назирао, јер је тог јутра била
велика магла, па је се тешко снаћи ко је и шта је. Како рекох схватио сам да је село
нападнуто од стране муслимана, то јест од наших дојучерашњих комшија из оближњих
села Шиљковица, Бећировића и Скугрића. Тог дана у селу су изгорјеле куће Дошић
Марка, који је тог дана убијен заједно са својом супругом Мирјаном, Дошић Томе,
Рељић Славојке, Цестић Миливоја и Дошић Живојина. Поред уништених кућа које сам
набројао муслимани су у селу запалили штале, свињеве, сијена и већи број стоке
отјерали, и што се могло опљачкати они су и опљачкали.
У том нападу познао сам муслимане из горе наведених села и то Аљукић Ибрана,
јер је неко од њих повикао "гађај Ибране из бацаца" и тад је на моју кућу испаљена
граната из ручног бацача, што се види и остећење на кровној конструкцији, а затим сам
познао Шиљковић Ибру, сина Буљкана из Недјељишта и још других.
Како сам већ рекао тога дана у селу је страдао брачни пар Дошић Марко и
Мирјана, који су убијени на прагу своје куће од стране поменутих муслимана које сам
познао и којих јос не могу да се сјетим.
Мени су тог јутра из куће успјели да однесу пиштољ који сам имао под дозволом
већ дуже вријеме, то јест берету 7,65 мм. и лична документа, док су ми из штале отјерали
овце и говеда и нешто кошница пчела, док су од мог брата Николе отјерали око 40 оваца
и 12 коза.
550
приватних од којих се сјећам комбија којим је управљао покојни Ђорђе Мијатовић, кога
су тај дан убили. Ја сам са камионом мерцедес вл. Боксита био негдје десети по реду у
колони, док је осталих 16 остало у Каракају. Заједно са мном у кабини биле су двије
жене које сам повезао из Србије, Новаковић Милица и Рада. Када смо стигли код
магацина, то јест на раскрсницу у Коњевић Пољу, један дио колоне је већ прешао
мостић, а ја сам примјетио испред себе три камиона да иду упоредо. Тог момента зачуо
сам рафале из аутоматског оружја и видио један камион да слеће са пута. То је био
Вујадиновић Миле који је том приликом био рањен у леђа док је ауто остало испод моста
у Јадру кога су муслимани запалили и налази се и дан данас доље. Испред мог аута је се
испријечила приколица камиона којим је управљао Шушић Новица и који је тада
погинуо, док сам ја искочио из камиона и оне двије жене које су биле са мном.
Ја, Петко Петковић, Обрадовић Горан, Симић Винка и Рада и Милица Новаковић
смо ишли уз једну шуму не знајући гдје ћемо изаћи. Ми смо се уставили у једној боровој
шумици одакле смо гледали прави пакао у Коњевић Пољу, а у нашој близини на око
стотињак метара чули су се жамори и приче муслиманске војске.
Када је престала пуцњава у Коњевић Пољу ми смо кренули према српском селу
Умац и тада сам видио велики дим из Коњевић Поља, то јест да гори камион. На Умац
смо стигли послије четири до пет сати пјеаћења и ту сам познавао Србе који су нас
примили. За око пола сата у српско село Умац досла су два муслимана од којих једног
знам, звао се Ахметовић Авдо, бивси милиционер из Зворника. Он је тражио да
551
мјештани села предају нас мускарце који смо стигли, а оне три жене су већ заробили.
Почели су викати, опкољени сте, немојте бјежати, предајте се. Јер су они село већ
ставили у окружење. Ми смо почели бјежати у правцу Кушлата низа стијене не би ли
стигли у Лијешањ. У путу до Лијешња смо налетили пар пута на наоружане муслимане
који су носили аутоматско оружје, али смо успјели побјећи и стићи у село Лијешањ
негдје око један сат послије пола ноћи.
Знам да су оне три жене заједно са Обрадовићем исто успјеле побјећи и тек су
други дан стигле у Лијешањ.
552
почела да вриште и плачу, а ја сам већ био рањен у предјелу главе, док ми је експлозија
откинула пола малог прста са руке. У једном моменту неПознато лице се удаљило од нас
за око тридесет метара и звао је некога да га пита шта да ради са нама. Овај му је
одговорио: "Убијај шта ће нам" и ја сам у том моменту гурнуо дјецу са асвалта и почео
да бјежим кроз једну шумицу. Они су тада за нама отварали ватру, а ја сам успут бјежао
док сам мање дијете носио, а оног већег сам гурао испред себе. Из тог пакла успјели смо
се извући ја, Илић Миле и дјечак презимена Обрадовић, док су сви остали у камиону, то
јест њих осам поубијани и масакрирани.
Ја сам становала у Сребреници у улици Црни Губер бр. 1. Радила сам некад у
Ком. банци. Разведена сам. Стан смо добили мој бивши муж (који је давно отишао у
САД) и ја. Раније ме нико није малтретирао. У суседству сам имала и муслиманске
породице са којима сам се лепо слагала. Чула сам цак да се једна од те две комшинице
после избијања сукоба и обесила, док је друга отишла у иностранство. Колико је све ово
тачно ја не знам.
553
Једна од избеглих сусетки ми је пре два месеца донела моју пензију за месец 8.
динара 7.000. Више од тада нисам ништа добила из БиХ - а, а задња пензија ми је
послата за јануар 1992. г.
554
колика је њихова жеља да нас иселе са тих простора. Непосредно пред рат ситуација у
граду је била ужасна, напета. Сваку ноћ се пуцало, а колале су разне приче по граду. Сва
пријатељства су постала усиљена, неискрена и отворено се причало само са
припадницима своје националности. Говорило се о наоружавању муслимана и о томе да
их Насер Ориц, садашњи њихов вођа, а бивши специјалац у Београду и лични пратилац
Слободана Милошевића, а који је био милиционер у Сребреници и Аднан Каровић,
такође бивси специјалац, обучавају припаднике Странке демократске акције у
Поточарима. Тада се само о томе шушкало, а данас се показало истинитим. А тада је као
круна свег тога ужаса уследила јавна изјава Ибрана Мустафића, председника Странке
демократске акције и председника Извршног одбора Скупштине општинеСребренице на
збору радних људи "Зеленог Јадра" да ће за свој верски празник Бајрам (6.4.1992)
расчистити са Србима. На збору нисам била, али су сви Срби причали о томе, јер их је
неколико било присутно. Та претња је схваћена озбиљно и дошло је до масовног бежања
из града српских породица, посебно жена и деце, у Србију. Сви су се склањали пре тог
дана, јер је у граду било тако мало Срба да нису постојале сумње у намере муслимана.
Тих ноћи спавали смо обучени, са припремљеним торбама и у очекивању најгорег,
спремни да бежимо преко брда до Дрине, док су у ноћима мушкарци, чланови СДС,
дежурали. Град је опустео, затворене су многе радне организације, а у некима су
муслимани завели радну обавезу, али је мало Срба то прихватило. Групе Зелених
беретки окупиле су се испред зграде суда, одржавали састанке у просторијама странке.
Вођство наше Српске демократске странке настојало је да склони жене и децу и у таквој
ситуацији са дететом и две путне торбе напустила сам Сребреницу. Сама, дошла сам
аутобусом. Било нас је пуно избеглица и мислила сам брзо ћу се вратити. Али уследила
су врло брзо ратна дејства, и сад трају, а о жестини борби, мржњи муслимана и
злочинима сви слушамо сваки дан у вестима.
555
Ја сам рекао да Марка зову Мићо. Питали су за Васиљевића, јер сматрају да је он
командир милиције. Питали су сша ја знам за Буцу и његово пљачкање по Сребреници.
Рекли су да је он однио ултра звук и покварио рентген за снимање.
У суду ме испитивао човјек средњег раста, нема косе на темену, носи беретку,
војну вјетровку, панталоне цивилне. Питања су била уопштена, тако да нисам скоро
давао никакве одговоре. Највише се задржавао на питањима за фамилију Љесковица.
Била је и нека зена за машином, али ја нисам ништа потписивао нити су ми нудили.
Нешто касније дошао је један човјек који је имао браду и одмах ме ударио песницом у
предјелу ока тако да ми се око затворило. Затим је извадио нож и убо ме нозем у
предјелу плечке. Почела је да тече крв низ тијело, али нису дали да се обришем. Послије
тога дошао је Зулфо и јос неки младић са њим. Тај младић ме ударио ножем тупим
дијелом по глави. Претпостављам да је лице које ме испитивало са нашег подруцја, али
не знам име. Сјутрадан увеце досао је на врата затвора Зулфо и рекао ми да је онај сто ме
је јуце тукао погинуо у нападу, са заљењем је рекао волио сам да је и Ахмо Тихиц
погинуо.
У затвору су били Секулић Бранко, Ђокиц Јаков, Ђукић Миломир, Коста, зв. Којо
из Братунца, неки Мићо из Саса. Када је била размјена њихових девет мртвих и један
живи, тај је дао изјаву да су га у Братунцу мучили, да је јео сланину превише посољену,
да је био у блату до кољена, да су му уши засјецане ножем, да је врућим жељезом пржен
по тијелу и да је тјеран да једе блато.
Послије ове изјаве нама у затвору је био пакао. Тукли су нас немилице,
једноставно газили ногама и од тих удараца у току ноћи изумрли су Богдан и Којо, ја сам
био на ивици смрти и живота. Претходно су нас скинули до појаса, а када нас онесвјесте
онда посипају водом. Срећа је да сам ставио одијело у један чошак па није уквашено,
иначе би се смрзо јер нема у затвору гријања.
556
Од повреда имам сломљена два ребра, носну кост, убод ножа у лијеву плецку, по
надлактицама запарано више пута ножем, видљиви ожиљци. Неки Будо из Добрака је
највише тукао и полицајци војни, имају палице и месингане шипке, које се савијају и да
би их исправили они поново ударају по тијелу. Једном су нас тукли наизменично 5,5
сати.
Готово исти сценарио догодио се пола века касније. Жртве су поново били Срби,
али овога пута џелати су били муслимани, који су 1992. године напали Залазје и засеоке
Ободи, Радоњићи и Азлице. Ова места муслимани су напали у два наврата - 8. јуна и 12.
јула 1992. године. Села су уништена до темеља. У више породица - Јеремић,
Вујадиновић, Ракић... изгинули су готово сви мушкарци, бранећи своје породице и куће.
Срби који су похватани, рањене и старије особе, никада нису пронађени.
557
године у Прибинићима, који је тешко рањен и Илић Драганом рођен 1975. године у селу
Лукшићи. Вријеме од дана заробљавања па до 26.1.1993. године била сам у Церској.
Командир затвора који је имао кључ звао се Вејиз Бјелић мислим да је из Церске
је у октобру дошао у затвор и мане одвео у неку колибу, затим је рекао да легнем
запријетивши да ће упоријебити нож, пиштољ или пушку, а затим ме почео тући
шамарима. Након тога ухватио за руку и оборио на земљу, а затим силовао, била сам
немоћна да било шта учиним а нисам од страха смјела викати, он ми је ставио руку на
уста. У овом времену тј. октобру је увијек долазио у вечерњим сатима и мене изводио у
колибу, тако да сам остала у другом стању, јер последњи менструални циклус је био 2.
октобра 1992. године. Ово сам све испричала Јакову, Ради, Бранку и Драгану, који су
били у штали. Вејиз је у октобру долазио око 5 ноћи, касније нисам бројала. Ја нежелим
родити његово дијете, па ћу настојати да се јавим одговарајућем доктору ради прекида
трудноће.
773
Изјава у Станици јавне безбједности Скелани, број 01-18-02-12/93, 7.2.1993. године.
558
9. ПРИКРИВАЊЕ ЗВЈЕРСТАВА МУСЛИМАНСКИХ ВОЈНИКА
559
остављајући отворен простор да се муслиманска војска и цивили могу повући према
Тузли.
560
Братунцу, Кравици, Скеланима и другим спаљеним српским селима око Сребренице, у
којима су страдали искључиво српски цивили.
774
Дан, 11. јуни 2005.
561
10. ИЗВЕШТАЈ ВЛАДЕ СРЈ
*Почетком септембра 1992. године, супруг сведокиње Ђокић Сретен је, док је у
близини куће брао шљиве, био нападнут и ударен неким замахнутим предметом у
потиљак од чега је пао и изгубио свест. После тога је био одвезен на лечење у болницу у
Ужицу. Сведокиња је сазнала да су га напали муслимани и да су, мислећи да су га убили,
оставили.
Два дана касније - 07. октобра тела погинулих у Дивовићима су предати Србима.
Сведокиња је тада видела тело свог сина Светозара коме је десно око било извађено,
десна рука поломљена, имао је рану на десној страни грудног коша, а на мајици коју је
носио приметила је већи број рупа које су настале, како претпоставља, ударцима ножа.
Тело њеног супруга предато је без главе и без десне руке. На врату је висио део
коже са косом са темена главе. Његова глава и рука нису пронађени и леш је сахрањен
без њих.
562
Доказ: Записник о саслушању сведока Ђокић Савке од 31. августа 1994. године
који се налази у документацији Комитета под бројем 378/94-6 и лекарска
документација (др Станковић).775
775
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ (предмет И-188).
563
Доказ: Записник о саслушању сведока, који се налази у документацији Комитета
под бројем 378/94-14.776
16. јуна је у непосредној близини своје куће чувао стоку када су му пришли
Бабајић, Рамић и Ибрахимовић из села Глогове и насилно га одвели у муслиманско село
Чизмићи и затворили у кућу Ћамила Муратовића. Том приликом су га тукли по телу.
776
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИИ-073).
564
Извршиоци: Бешлић Хајро из Братунца, управник затвора у Горњем Поточару;
Голић Ејуп, бивши ауто-превозник, из села Глогова; Бабајић Сабрија, од оца Мехмеда, из
села Глогова; Рамић Мурат, од оца Османа, из села Глогова; Ибрахимовић Мујо, од оца
Суље, из села Глогова; Муратовић Ћамил, из Чизмића; Бабајић Рефик, од оца Раме, из
Глогова.
Приликом првог претреса одузели су му сву храну коју је имао у кући, као и
лекове и све вредније ствари. Приликом другог претреса од патроле полиције у којој су
били Хајруш и Сафет из Вољевице, прегледали су шта има у стану и увече дошли и
однели на силу одећу, доњи веш супруге сведока, чарапе, средства за хигијену и многе
друге ствари. Ова двојица су наставила то да чине и наредних шест вечери. У кућу су
улазили насилно па су том приликом и поломили улазну капију.
777
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ( предмет ИИ-083).
565
Због убистава појединих Срба и сталних малтретирања, сведок није смео да
излази преко дана из своје куће, па је то чинио ноћу, а супруга, да се не би приметило да
је Српкиња, морала је облачити дугачку хаљину као муслиманке.
Извршиоци: Крџић Атиф из Осмача, који је пре рата био милиционар, командант
Војне полиције у Сребреници; Меховић Хакија, командант Војне полиције у
Сребреници; Мустафић Хидајет из околине Скелана, припадник Војне полиције; Сафет и
Хајруш, оба из Вољевице код Братунца, припадници Војне полиције.
Доказ: Записник о саслушању сведока, од 30. августа 1994. године, који се налази у
документацији Комитета под бројем 378/94-3.778
Смештен је у ћелију величине 2 џ 2.5 м, у којој није било лежаја, нити покривача.
У ћелији није било никаквог намештаја нити ствари. Нису могли да легну, јер их је у тој
ћелији било шесторо, а стражари су бетонски под стално поливали водом, тако да су све
ово време проводили стојећи или чучећи.
778
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИИИ-062).
566
Туче су биле нарочито ноћу. Обично су у 22 часа почињале, а завршавале се у 4
часа ујутру.
Приликом туча избијено му је 7 зуба - пет у горњој и два у доњој вилици. Поред
Кољевића тукли су га и стражари Кемо, Бели и Дуле.
У ћелију у коју је био смештен сведок, неколико пута су доводили жене и децу из
града који су их пљували и вређали.
567
тукао и том приликом ударио у лево око које му је од тога оштећено; Стражари Кемо из
Пала код Сарајева, Бели и Дуле из Осмаче код Сребренице, Ћемо из Сућеске.
Храну је добијала само једанпут дневно као и остали затвореници: по парче хлеба
и чорбу од пасуља. Воду су им давали у минималним количинама, зависно од воље
стражара.
779
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет ИV-141).
568
Доказ: Записник о саслушању сведокиње од 30. августа 1994. године, који се
налази у документацији Комитета под бројем 378/94-5. 780
780
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет V-046).
781
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет V-055).
782
Пети Извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју бивше СФРЈ(предмет VИИ.046).
569
другом светском рату; због тога је између Срба и муслимана владао привидан мир и
слога уз међусобно помагање и дружење; након вешестраначких избора односи су
захладнели и почеле су провокације муслимана, прво на послу и у граду, а онда и не
терену; кретање Срба било је ограничено; после појединачних провокација и напада
почели су напади на српска насеља, прво на мање засеоке, а потом на већа села; уследио
је прави погром српског становништва, које је било слабо наоружано и малобројно;
уследили су злочини равни онима који су над Србима чињени у средњем веку - клање,
паљење у кућама, одсецање глава, руку, ногу, кастрирање и силовање; војску су пратиле
хорде пљачкаша и све оно што се није могло однети уништено је рушењем и паљањем.
Српска села су нестајала у пламену, а Срби су протерани са својих огњшта тражили спас
бежећи пред разјареним србомрсцима. Из сваке речи преживелих виде се страхоте које
су преживели, жал за изгубљеним сродницима, својим родним огњиштем и жеља да се
врате на своје. Сваки случај је прича за себе, сваки је драматичан на свој начин и сваки
би требао бити забележен.
ПРИЛОЗИ
1. Становништво Босне и Херцеговине према попису становништва 1991. године.
2. Становништво општине Сребреница према попису становништва 1991. године.
3. Становништво општине Зворник према попису становништва 1991. године.
4. Становништво општине Власеница према попису становништва 1991. године.
5. Становништво општине Рогатица према попису становништва 1991. године.
Списак ратних злочинаца познатих команди 1. братуначке лаке пешадијске
бригаде,који су вршили ратне злочине на подручју општина Братунац,
Сребреница, Милићи, Власеница и Скелани, за које постоје индиције да се налазе
у Сребреници.
Командни кадар 8. Оперативне групе "Сребреница" Армије Републике Босне
Херцеговине до 07. марта 1994. године.
570
Погинули Срби у Подрињу.
Учесници у злочинима над Србима у Подрињу
Мађу сахрањенима у Поточарима преживели, они који су погинули пре догађај
Сребреници и они који су чинили злочине
Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других
црквених објеката у рату 1991-1993. године у Зворничко-тузланској епархији
карта.783
Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991 – 1993, Музеј српске православне цркве – Привредне вести
783
571
****Прилог бр. 1
572
Турци: 477 Немци: 300 Бугари: 284 Словаци: 279 Румуни: 189 Русини: 141 Власи: 52
Грци: 48 Аустријанци: 44 остали: 174 неизјашњени: 8.482 неПознато: 9.598
* Ново
95.089 33.902 32.899 8.798 15.099 4.391
Сарајево
573
* Трново 6.991 4.790 2.059 16 72 54
Босанска
59.974 15.851 35.753 3.417 3.311 1.642
Градишка
Босанска
31.606 6.440 21.728 488 1.851 1.099
Дубица
Босанска
58.320 43.104 13.841 139 708 528
Крупа
Босански
34.138 4.088 11.389 13.993 3.664 1.004
Брод
Босански
41.665 14.040 25.101 403 1.557 564
Нови
Босански
15.621 3.288 11.694 48 366 225
Петровац
Босански
32.960 2.233 13.628 14.731 1.755 613
Шамац
Босанско
8.311 12 7.888 226 135 50
Грахово
574
Брчко 87.627 38.617 18.128 22.252 5.731 2.899
Велика
52.908 48.305 2.266 740 993 604
Кладуша
575
Живинице 54.783 44.017 3.525 3.976 2.130 1.135
576
Маглај 43.388 19.569 13.312 8.365 1.508 634
Мркоњић
27.395 3.272 21.057 2.139 593 334
Град
Скендер
19.418 1.071 13.263 4.770 169 145
Вакуф
577
Сребреница 36.666 27.572 8.315 38 380 361
Широки
27.160 9 148 26.864 20 119
Бријег
578
Извор:
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
интернет - извор, "Попис по мјесним заједницама" -
хттп://www.фзс.ба/Подаци/национ%20по%20мјесним.пдф
579
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ СРЕБРЕНИЦА
Становништво
По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Сребреница
имала је 36.666 становника, распоређених у 81 насељу.
Национални састав:
Муслимани - Бошњаци - 27.572 (75,19%)
Срби - 8.315 (22,67%)
Хрвати - 38 (0,10%)
Југославени - 380 (1,03%)
остали - 361 (1,01%)
Национални састав 1971. године, био је сљедећи:
укупно: 33.357
Муслимани - 20.968 (62,85%)
Срби - 11.918 (35,72%)
Хрвати - 109 (0,32%)
Југославени - 121 (0,36%)
остали - 241 (0,75%)
Извор
Књига: "Национални састав становништва - Резултати за Републику по општинама и
насељеним мјестима 1991.", статистички билтен бр. 234, Издање Државног завода за
статистику Републике Босне и Херцеговине, Сарајево.
Насељена мјеста
Бабуљице, Бајрамовићи, Бешировићи, Блажијевићи, Бостаховине, Божићи, Браковци,
Брезовице, Брежани, Бучиновићи, Бучје, Бујаковићи, Црвица, Чичевци, Димнићи,
Добрак, Доњи Поточари, Фојхар, Гај, Гладовићи, Гођевићи, Горњи Поточари, Гостиљ,
Калиманићи, Карачићи, Клотјевац, Костоломци, Крњићи, Крушев До, Кутузеро,
Лијешће, Ликари, Липовац, Лука, Љесковик, Мала Даљегошта, Међе, Михољевине,
Милачевићи, Моћевићи, Ногачевићи, Обади, Опетци, Ораховица, Осатица, Осмаче,
Осредак, Пале, Палеж, Пећи, Пећишта, Петрича, Подгај, Подосоје, Подравно, Постоље,
Познановићи, Прибидоли, Прибојевићи, Прохићи, Пусмулићи, Радошевићи, Радовчићи,
Рађеновићи, Ратковићи, Сасе, Скелани, Скендеровићи, Слатина, Сребреница,
Староглавице, Сућеска, Сулице, Шубин, Токољак, Топлица, Урисићи, Велика
Даљегошта, Виогор, Жабоквица и Жедањско.
Град Сребреница (1991.)
укупно: 5.746
580
Муслимани - 3.673 (63,92)
Срби - 1.632 (28,40)
Хрвати - 34 (0,59)
Југославени - 328 (5,70)
остали - 79 (1,39)
Национални састав по насељеним мјестима, 1991.
Апсолутна етничка већина:
██ Муслимани
██ Срби
насељено
укупно Муслимани Срби Хрвати Југославени остали
мјесто
Бучје 76 76 0 0 0 0
581
Чичевци 241 61 180 0 0 0
Доњи
1,147 981 147 0 15 4
Поточари
Гођевићи 36 0 36 0 0 0
Горњи
896 896 0 0 0 0
Поточари
582
Липовац 173 173 0 0 0 0
Мала
353 320 33 0 0 0
Даљегошта
Палеж 0 0 0 0 0 0
583
Пећи 572 569 0 0 0 3
Подосоје 87 87 0 0 0 0
584
Скелани 1,123 950 160 0 7 6
Велика
323 321 0 0 0 2
Даљегошта
Виогор 131 32 98 0 0 1
585
586
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ЗВОРНИК
Општина Зворник је општина у Босни и Херцеговини. Налази се у Републици Српској.
Општина заузима површину од 387 км².
Сједиште општине је насеље Зворник. На подручју општине Зворник по посљедњем
попису живело је око 80.000 становника. Општина има 43 мјесне заједнице. Поред града
Зворника већа насељена мјеста су: Козлук, Каракај, Пилица, Локањ, Тршић, Дрињача,
Челопек, Роћевић, Ораовац, Улице, Брањево, Економија, и др.
Насељена мјеста
Андровићи, Баљковица, Баљковица Доња, Бошковићи, Буложани, Челопек, Дивич, Доња
Пилица, Доњи Локањ, Дрињача, Дуги Дио, Ђевање, Ђулићи, Глоди, Глумина, Годуш,
Горња Пилица, Горњи Локањ, Грбавци Доњи, Грбавци Горњи, Гуштери, Јардан,
Јасеница, Јусићи, Каменица Доња, Каменица Горња, Каракај, Кисељак, Китовнице,
Клиса, Костијерево, Козлук, Краљевићи, Крижевићи, Кучић Кула, Кула Град, Лијешањ,
Малешић, Маричићи, Међеђа, Мехмедићи, Незук, Ново Село, Пађине, Паљевићи,
Петковци, Поточани, Растошница, Роћевић, Рожањ, Сапна, Скочић, Снагово, Снагово
Доње, Снагово Горње, Сопотник, Шепак Доњи, Шепак Горњи, Шетићи, Табанци,
Трновица, Тршић, Угљари, Витиница, Врела, Засеок, Зелиње и Зворник.
Послије потписивања Дејтонског споразума најевећи дио општине Зворник ушао је у
састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушла су насељена мјеста: Годуш,
Краљевићи, Међеђа, Растошница, Рожањ и Сапна, те дијелови насељених мјеста:
Баљковица, Кисељак, Незук, Витиница и Засеок. Од овог подручја формирана је
општина Сапна, а у саставу садашње општине Зворник формирана су три нова насеља -
мјесне заједнице: Економија, Улице и Брањево чији житељи српске националности
избјегли са територије Федерације БиХ.
Становништво
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Зворник је
имала 81.295 становника, распоређених у 67 насељених места.
587
Национални састав становништва опћине Зворник, по насељеним мјестима, према попису из 1991.
588
Грбавци Горњи 939 261 667 0 0 11
589
Ново Село 1.262 1.066 186 0 7 3
590
Врела 127 0 127 0 0 0
591
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ ВЛАСЕНИЦА
Општина Власеница је општина у Босни и Херцеговини. Налази се у Републици Српској.
Сједиште општине је насеље Власеница. По последњем службеном попису
становништва из 1991. године, општина Власеница је имала 33.942 становника,
распоређених у 92 насељена места.
Послије потписивања Дејтонског споразума, највећи дио општине Власеница ушао је у
састав Републике Српске. У састав Федерације БиХ ушао је дио насељеног мјеста
Туралићи.
Послије рата у Босни и Херцеговини, подручје општине Власеница је подијељено. Из ње
су издвојена 54 насељена мјеста од којих је формирана општина Милићи, која је
постојала до 60-тих година 20. вијека, тако да данас општина Власеница има 39
насељених мјеста.
Насељена мјеста
Бакићи, Брда, Церска, Цвијетањ, Драгасевац, Друм, Дураковићи, Дурићи, Џемат, Гобеље,
Грабовица, Градина, Јасен, Кљештани, Којчевина, Козја Раван, Кулина, Куљанчићи,
Мајсторовићи, Мишари, Мршићи, Неђељишта, Оџак, Пешевина, Пијуке, Плакаловићи,
Подцрквина, Пустоше, Рача, Рашића Гај, Рогосија, Симићи, Шадићи Доњи, Шадићи
Горњи, Тикварићи, Тугово, Туралићи, Власеница и Врли Крај.
Национални састав 1991.
592
Када је реч о данашњем подручју општине Власеница (гледано без дела од којег је
формирана општина Милићи), општина Власеница је 1991. године имала 17.904
становника, распоређених у 38 насеља, а национални састав је био сљедећи:
укупно: 17.904
Муслимани - 10.922 (61,00%)
Срби - 6.428 (35,90%)
Хрвати - 32 (0,17%)
Југословени - 272 (1,51%)
остали, неопредијељени и неПознато - 250 (1,39%)
Национални састав по насељеним местима, 1991.
апсолутна етничка већина
Муслимани Срби
Национални састав становништва општине Власеница, по насељеним местима, према
попису из 1991.
Бијело Поље 25 0 25 0 0 0
Бишина 54 0 54 0 0 0
Брда 71 0 70 0 0 1
593
Доње Врсиње 327 262 62 0 0 3
Дубачко 81 0 81 0 0 0
Дукићи 48 0 46 0 2 0
Глушац 87 0 87 0 0 0
Голићи 84 0 82 0 0 2
Гуњаци 1 0 1 0 0 0
594
Јеремићи 50 0 50 0 0 0
Кљештани 82 0 82 0 0 0
Кострача 82 0 81 0 0 1
Козја Раван 44 0 44 0 0 0
Лукавица 94 0 94 0 0 0
Мршићи 98 98 0 0 0 0
595
Нурићи 241 241 0 0 0 0
Оџак 56 0 55 0 1 0
Плакаловићи 53 0 53 0 0 0
Рашковићи 79 0 79 0 0 0
Ристијевићи 56 0 56 0 0 0
Рогосија 34 0 34 0 0 0
596
Себиочина 332 332 0 0 0 0
Тољевићи 93 0 93 0 0 0
Тугово 98 3 91 0 4 0
Вишњица 79 12 65 0 0 2
Витићи 41 0 41 0 0 0
Врли Крај 98 7 91 0 0 0
Забрђе 83 0 83 0 0 0
Заграђе 89 0 89 0 0 0
597
Заклопача 437 288 146 0 0 3
598
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ РОГАТИЦА
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Рогатица је
имала 21.978 становника, распоређених у 119 насељених места.
Национални састав
Бећи 55 0 55 0 0 0
599
Бегзадићи 103 21 82 0 0 0
Бехећи 77 0 77 0 0 0
Берковићи 109 66 43 0 0 0
Бјелогорци 153 96 48 0 3 6
Борач 37 12 25 0 0 0
Боровско 54 46 8 0 0 0
Божине 54 0 54 0 0 0
Брда 40 40 0 0 0 0
Брезје 97 60 37 0 0 0
Булози 22 0 22 0 0 0
Бурати 85 68 16 0 0 1
Чадовина 49 49 0 0 0 0
Чубрићи 67 61 6 0 0 0
Добраче 65 63 2 0 0 0
600
Добрашина 92 38 54 0 0 0
Добромеровићи 60 21 38 0 0 1
Доброушчићи 52 10 39 0 0 3
Думањићи 90 35 55 0 0 0
Ђедовићи 43 36 7 0 0 0
Феризовићи 59 0 54 0 5 0
Газије 79 79 0 0 0 0
Годомиље 103 72 31 0 0 0
Голубовићи 21 15 6 0 0 0
Гривци 58 0 57 0 0 1
Гуждељи 99 0 99 0 0 0
Јаровићи 42 15 27 0 0 0
Јасенице 58 40 16 1 0 1
Камен 49 0 49 0 0 0
Карачићи 59 59 0 0 0 0
601
Козарде 57 57 0 0 0 0
Козићи 105 91 11 0 0 3
Крвојевићи 37 0 36 0 1 0
Кујунџијевићи 90 62 27 0 1 0
Кусуци 37 0 37 0 0 0
Лубардићи 66 65 0 0 0 1
Љубомишље 98 97 0 0 1 0
Махала 46 39 7 0 0 0
Маравићи 31 0 31 0 0 0
Медна Лука 31 29 2 0 0 0
Месићи 96 17 79 0 0 0
Мислово 80 0 80 0 0 0
Мргудићи 30 29 0 0 0 1
Нахота 34 34 0 0 0 0
Обртићи 46 0 46 0 0 0
602
Округло 131 95 36 0 0 0
Орахово 65 65 0 0 0 0
Отричево 46 46 0 0 0 0
Пашић Кула 95 72 17 0 2 4
Пешурићи 34 0 34 0 0 0
Пијевчићи 94 0 92 0 0 2
Плање 37 10 27 0 0 0
Пљеско 97 0 97 0 0 0
Подгај 73 0 73 0 0 0
Покривеник 54 54 0 0 0 0
Прибошијевићи 90 29 61 0 0 0
Просјечено 57 57 0 0 0 0
Радич 65 64 0 0 0 1
Рађевићи 57 11 46 0 0 0
603
Рибиоц 79 79 0 0 0 0
Русановићи 45 0 45 0 0 0
Сјемећ 42 4 38 0 0 0
Слап 80 80 0 0 0 0
Сочице 59 56 3 0 0 0
Старчићи 125 59 64 0 2 0
Стари Брод 48 0 48 0 0 0
Стјенице 56 29 27 0 0 0
Стоп 73 73 0 0 0 0
Судићи 35 0 35 0 0 0
Суровићи 20 20 0 0 0 0
Шена Крена 53 26 27 0 0 0
Шљедовићи 46 46 0 0 0 0
604
Шљивно 26 26 0 0 0 0
Штавањ 55 0 55 0 0 0
Трново 65 40 24 0 0 1
Вражалице 75 22 53 0 0 0
Врело 96 95 0 0 0 1
Врлазје 88 37 51 0 0 0
Загајеви 14 3 11 0 0 0
Загорице 30 0 30 0 0 0
Зиличина 37 0 37 0 0 0
Живаљевићи 94 69 25 0 0 0
Живаљевина 47 0 47 0 0 0
605
606
Прилог број
СТАНОВНИШТВО ОПШТИНЕ БРАТУНАЦ
По последњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Братунац је
имала 33.619 становника, распоређених у 50 насељених места.
Национални састав
Бањевићи 39 0 39 0 0 0
607
Бјеловац 290 59 231 0 0 0
Јелах 24 0 23 0 0 1
608
Магашићи 646 291 353 1 0 1
Оћеновићи 50 0 49 0 0 1
Шиљковићи 91 0 90 0 0 1
609
Витковићи 346 146 200 0 0 0
610
Прилог број
ФУНКЦИОНЕРИ И РУКОВОДИОЦИ
611
Имамовић Мустафа, Власеница.
Кавазбашић (Хусеина) Мирсад, 1954, Братунац.
Казић Ахмед, Сребреница.
Каровић Аднан, Поточари, Сребреница.
Коркутовић (Мехмедалије) Садо, Неђељишта, Власеница.
Коркутовић (Хамеда) Хамдија, Неђељишта, Власеница.
Кустура (Хусеина) Бахрет, 1950, Братунац.
Кубат (Смајила) Енвер, 1943, Братунац.
Махмутовић (Мује) Месуд, 1956, Абдулићи, Братунац.
Мемишевић (Хајдара) Нурија, 1966, Сасе, Сребреница.
Мемишевић Шачир, Сребреница.
Мујикић (Сејфулаха) Сабит, 1957, Братунац.
Мустафић Ибран, Поточари, Сребреница.
Мустафић Садик, Шушњари, Сребреница.
Османовић (Адема) Адил, 1960, Коњевића.Поље, Братунац.
Патковић Хусо, Власеница.
Пашагић Мурадиф, Сребреница.
Поробић Нурија, Сребреница.
Поробић Хусо, Сребреница.
Реџић Шабан, Каменица, Зворник.
Рустанбеговић Мухамед, Сребреница.
Салиховић Хамед, Поточари, Сребреница.
Салиховић Нусрет, Сребреница.
Селманагић Ризо, Сребреница.
Синановић Мевлудин, Братунац.
Сиручић (Нурије) Муниб, 1935, Братунац.
Смајловић Садик, Сребреница.
Суљић Раиф, Друм, Власеница.
Табаковић (Ибре) Омер, 1947, Братунац.
Тепић Мујо, Сребреница.
Турковић (Халила) Фадил, 1953, Назда, Милићи.
Устић (Енеса) Мехо, Сребреница.
Ферхатбеговић (Ибрахима) Мустафа, 1952, Братунац.
Хасанбеговић Мевлудин, Власеница.
Хасановић Фадил. Поточари, Власеница.
Хасановић Хамдија, Поточари, Сребреница.
612
Хасановић (Хасана) Хабиб, 1946, Братунац.
Хаскић Есад, Каменица, Зворник.
Хаџић (Ахмета) Сулејман, 1934, Братунац.
Хаџић Хусеин, Сребреница.
Хоџић (Сулејмана) Сенад, 1961, Братунац.
Џанић (Амира) Азем, 1941, Братунац.
Џанић (Изета) Неџад, 1960, Братунац.
Џанић (Хамдије) Нурија, 1944, Братунац.
Џанић(Хамдије)Салчин,1941,Братунац.
КОМАНДНИ САСТАВ
Авдић Џевад, Сребреница.
Адемовић Сидик, Шушњари, Сребреница.
Аљкановић Бехаија, Осатица, Сребреница.
Бајрамовић (Хасана ) Мујо, 1965, Власеница.
Барјактаревић Бего, Пусмулићи, Сребреница.
Барјактаревић Бешир, Пусмулићи, Сребреница.
Бектић Мујо, Осмаче, Сребреница.
Бектић Неџад - Поручник, Карачићи, Сребреница.
Велић Мехо, Осмаче, Сребреница.
Голић (Мустафе) Ејуб, 1958, Глогова, Братунац.
Дедић (Рамиза) Ејуб, 1957, Скугрић, Власеница.
Дедић Ибро, Скелани.
Дедић (Хасана) Фадил, 1961, Побуђе, Братунац.
Делић (Авде) Шабан, Кутузеро, Сребреница.
Ђожић Незир, Бајрамовићи – Пусмулићи, Сребреница.
Зебрић Незир, Глогова, Братунац.
Зукић (Салиха) Садик, 1955, Биљача, Братунац.
Ибрахимовић (Назифа) Идриз, 1947, Тегаре, Братунац.
Јашаревић (Фадиал) Илијаз, Власеница.
Јусуфовић Нурија, Сребреница.
Јусуфовић (Мухарема) Џемал, 1970, Коњевића Поље, Братунац.
Крџић Сакиб(или Атиф), Осмаче, Сребреница.
Кутловић др Исмет, Власеница.
Маљишевић (Расима) Есад, Градина, Власеница.
Меканић (Јакупа) Бећир, 1957, Бешићи, Власеница.
Мерџић (Шевке) Мустафа, 1957, Коњевића Поље, Братунац.
613
Мехољић (Хусеина), Хакија, Сребреница.
Мујић Сафет, Солоћуша, Сребреница.
Мујчиновић Сулејман.
Муминовић (Фахре) Велид, 1969, Коњевића Поље, Братунац.
Муминовић (Мумина) Мустафа, 1957, Коњевића Поље, Братунац.
Муминовић (Суље) Хамид, 1963, Урковићи, Братунац.
Муминовиоћ (Авде) Хасиб, 1968, Урковићи, Братунац.
Муминивић (Суље) Хашим, 1964, Урковићи, Братунац.
Муминовић (Шабхаза) Шабан, Урковићи, Братунац.
Мустафић Садик, Поточари, Сребреница.
Омеровић (Османа) Адил, 1963, Власеница.
Омеровић (Бајре) Сафет - Миш, Вољавица, Братунац.
Орић (Џемаила) Насер, Поточари.
Османовић Ибро – Били, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Јунуза) Мехо, 1960, Магашићи, Братунац.
Османовић (Јунуза) Шабан, 1956, Магашићи, Братунац.
Рамић (Салке) Исмет, 1947, Хранча, Братунац.
Салиховић (Авде) Бесим, 1957, Биљача, Братунац.
Салиховић (Авде) Хидан, 1968, Биљача, Братунац
Салиховић Хусо, Мочевићи, Сребреница.
Салиховић (Смајкана) Шемсудин, 1964, Мачеши, Власеница.
Синановић (Рахмана) Зихнија, Бјеловац, Братунац.
Синановић (Рахмана) Решид, 1949, Пирићи, Братунац.
Сирчо Атиф, Власеница.
Сулејмановић (Шабана) Мирсад, Скугрић, Власеница.
Сулејмановић Нусрет, Скелани.
Суљић Хајро, Гостиљ, Сребреница.
Тупковић(Мехмеда) Омер, Сребреница.
Турсуновић Зулфо, Сућеска, Сребреница.
Устић (Енеза) Акиф, 1948, Сребреница.
Хабибовић Адем, Сребреница.
Халиловић (Реџе) Рашид, Тегаре, Братунац.
Хасановић (Едхема) Бахрудин – Бјелац, Пирићи, Братунац.
Хоџич (Авде) Ферид, 1959, Друм, Власеница.
Хубалић Азем, Скелани.
Хукић (Хусе) Халид, 1967, Запије, Братунац.
614
Чикарић Мухамед, Каменица, Власеница.
Шабић (Вехбије) Веиз, 1966, Урковићи, Братунац.
Шабић (Вехбије) Велид, Урковићи, Братунац
НЕПОСРЕДНИ ИЗВРШИОЦИ
Авдић (Идриза) Сенахид, 1963, Глогова, Братунац.
Алиспахић Енвер, Јаглићи, Сребреница.
Алиспахић (Хамеда) Хамдија, Јаглићи, Сребреница.
Алић Абдулах – Дуле, Брезовица, Сребреница.
Алић (Ибрахима) Кадир, 1972, Тегаре, Братунац.
Алић Мехмед, Мочевићи, Сребреница.
Алић (Адема) Муниб, 1963, Мачеши, Власеница.
Алић (Мушана) Мехо, 1960, Мачеши, Власеница.
Аљукић (Сулејмана) Ибро, 1954, Неђељишта, Власеница.
Алић (Фазлије) – Циле, Тегаре, Братунац.
Арифовић (Хусеина) Изет, 1960, Хранча, Братунац.
Арифовић (Хусеина) Реџо, 1951, Хранча, Братунац.
Ахметовић (Орхана) Јусуф – Јука, 1960, Власеница
Ахметовић (Шабана) Сафет, 1965, Рашево, Власеница.
Ахметовић Харис – Хари, Братунац.
Адемовић (Адема) Осман, 1937, Ђиле, Власеница.
Ајшић Сабрија, Кутузеро, Сребреница.
Адемовић (Беге) Хасан, 1937, Ђиле, Власеница.
Адемовић (Хасана) Неџад, 1979, Ђиле, Власеница.
Ахметовић (Шерифа) Шефик, Глогова, Братунац.
Бајрић (Бајре) Шемсудин, 1967, Церска, Власеница.
Бегић Ахмо, Сребреница.
Бегић Бекир, Сребреница.
Бегић Идриз, Сребреница.
Бегић Медо, Сребреница.
Бегић Севдалија, Пирићи, Братунац.
Беговић Изет, Глогова, Братунац.
Бегзадић (Алије) Хајрудин, 1969, Пирићи, Братунац.
Бегзадић Салко, Сикирић, Братунац.
Бегзадић (Шахмана) Мехмедалија, Пирићи, Братунац.
Бечировић Салих, Неђељишта, Власеница.
Бечировић Мујо, Неђељишта, Власеница.
615
Бечировић (Мешана) Алага, 1966, Помол, Власеница.
Бечировић (Незира) Сафет, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Мехе) Мехмедалија, 1970, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Расима) Мевлудин, 1971, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Хабиба) Халид, 1964, Неђељишта, Власеница.
Бечировић (Рахмана) Шабхаз, 1966, Неђељишта, Власеница.
Бечировић Хасан, Сребреница.
Бечић Хајко, Поточари, Сребреница.
Бешић (Мехмеда) Хајрудин, 1960, Подчауш, Братунац.
Вејзовић (Суље) Сулејман, Јоховача, Милићи.
Велић (Ћамила) Чазим, 1971, Церска, Власеница.
Гобељић Ешреф, Братунац.
Геровић Алија, Глогова, Братунац.
Геровић Мевлудин, Глогова, Братунац.
Геровић Муса, Глогова, Братунац.
Геровић Рамиз, Глогова, Братунац.
Геровић Рамо, Глогова ,Братунац.
Геровић Хасан, Глогова Братунац.
Геровић Хусо, Глогова, Братунац.
Голић Мустафа, Глогова, Братунац.
Даутбашић (Раме) Јусо, Тегаре, Братунац.
Даутбашић Рифет, Бјеловац, Братунац.
Даутбашић (Рифета) Хасан, Бјеловац, Братунац.
Дедић (Хамдије) Неџад, 1961, Скугрић, Власеница.
Дедић (Незира) Нијаз, 1972, Стугрић, Власеница.
Дедић (Хамдије) Кемал, 1969, Скугрић, Власеница.
Делић (Селме) Сеад, 1966, Глогова, Братунац.
Делић (Алије) Смајо, 1960, Глогова, Братунац.
Дервишевић (Халида) Хамдија, 1952, Скугрић, Власеница.
Дервишевић (Шабана) Самир, 1972, Скугрић, Власеница.
Делић Рамиз, Бијело Поље, Сребреница.
Делић Ибро, Кутузеро, Сребреница.
Делић Бајазит, Солоћуша, Сребреница.
Делић Кирам, Солоћуша, Сребреница.
Дудић Мирсад, Осмаче, Сребреница.
Ђукић Самир.
616
Ђулак Суљо, Солоћуша, Сребреница.
Екмић Хајро.
Екмић Мидхат.
Екмић Џевад.
Екмић Рамиз.
Зукић Мулија.
Зукић (Мухарема) Мустафа, Поточари, Сребреница.
Зукић Осман, Биљача. Братунац.
Зукић Сабит, Биљача, Братунац.
Зукић Хусо, Поточари, Сребреница.
Ибишевић Есад, Глогова, Братунац.
Ибрахимовић (Ибрахима) Ахмо – Хепа, 1970, Мочила, Братунац.
Ибрахимовић (Бекте) Бего – Аустрија, 1959, Сребреница.
Ибрахимовић (Назифа) Идриз, 1947, Тегаре, Братунац.
Ибрахимовић (Омера) Осмо, 1962, Магашићи, Братунац.
Ибрић (Мује) Алија – Курта, 1947, Пирићи, Братунац.
Јахић (Салкице) Вехбија, Скендеровићи, Сребреница.
Јашаревић(Фејзе) Хусеин, 1964, Маћеши, Власеница.
Јусуфовић (Хусеина) – Грбо
Јусуфовић (Омера) Џемаил, 1966, Маћеши, Власеница.
Каменица Бекто, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Муниба) Авдо, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Муниб, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Рамиз, Јаглићи, Сребреница.
Каменица (Идриза) Џемаил, Јаглићи, Сребреница.
Карић Смајо.
Киверић (Ибиша) Есма, 1951, Бјеловац, Братунац.
Курјак (Мује) Асим, 1975, Церска, Власеница.
Малагић Мујо, Лозничка Ријека, Братунац.
Малагић (Мује) Мирсад, Лозничка Ријека, Братунац.
Малагић (Хилме) Хајрудин, 1945, Осмаче, Сребреница.
Мамутовић Насир.
Мандић Ибрахим, Поточари, Сребреница.
Мартић Бехаија.
Мемишевић Алија.
Мехмедовић Амир – Геза.
617
Мехмедовић (Мустафе) Кемал – Кемо, Пале, Сребреница.
Мехмедовић Харис – Хари.
Муратовић (Рашида) Есад, 1961, Нурићи, Милићи.
Муратовић (Нурије) - Шпицо, Бљечева, Братунац.
Мехмедовић (Мурадифа ) Рамиз, 1967, Маћеши, Власеница.
Мустафић (Салке) Селим, 1971, Скугрићи, Власеница.
Мујчиновић (Ибре) Сулејман, 1957, Побуђе, Братунац.
Мухаремовић (Хусеина) Хасан, 1967, Побуђе, Братунац.
Мушкић (Хусе) Муниб, 1954, Церска, Власеница.
Мехмедовић (Хакије) Рамиз, 1971, Роваши, Власеница.
Муратовић (Омера) Џемо, Нурићи, Власеница.
Малнић Мевлудин.
Мемишевић (Мехмеда) Зулфо, 1968, Бешићи, Власеница.
Мемишевић (Махмута) Азем – Фаца, 1957, Бешићи, Власеница.
Маловић (Емина) Ифет, 1967, Ђиле, Власеница.
Маловић (Емина) Рифет, 1967, Ђиле, Власеница.
Мујић Асим, Солоћуша, Сребреница.
Мујић Ибрахим, Сребреница.
Мујкић Реуф, Солоћуша, Сребреница.
Мемић Јунуз, Коњевића Поље, Братунац.
Мујкановић Бехадин, Сребреница.
Мујкановић Ибро, Сребреница.
Мујкановић Сенад, Сребреница.
Мукић Нисвет.
Мулалић Сарија, Бајрамовићи, Сребреница.
Муратовић Мујчин, Загони, Братунац.
Муратовић Зејнеб, Загони, Братунац.
Муратовић Муриз, Бљечева, Братунац.
Мустафић Фикрет, Братунац.
Мехмедовић Исмет.
Мусић Фикрет, Каменица, Зворник.
Нукић (Саде) Алија, 1968, Скугрић, Власеница.
Османовић (Мехе) Мушан, 1967, Маћеши, Власеница.
Османовић (Сафета) Осман, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Реџо (или Џевад), Гостиљ, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Џемал, 1965, Скугрић, Власеница.
618
Османовић (Дервиша) Хамед, 1961, Побуђе Братунац.
Османовић (Синана) Ибро, Нурићи, Власеница.
Османовић (Османа) Мухидин – Брацо, 1963, Штедрић, Власеница.
Омеровић Смаил – Феро.
Омеровић Мевлудин – Пики.
Омеровић Мујо, Каменица, Зворник.
Омановић Мехмедалија, Солоћуша, Сребреница.
Орловић Абид.
Османовић Сеад, Солоћуша, Сребреница.
Османовић (Ибрахима) Хајрудин, 1962, Магашићи, Братунац.
Османовић (Муниба) Неџиб, 1969, Магашићи, Братунац.
Османовић (Муниба) – Цврко.
Османовић (Хакије) - Тузло
Османовић (Хакије) . Чичо.
Османовић Андрија (?)
Отановић Мидхат – Мијач, Сребреница.
Омеровић Медо, Каменица, Власеница.
Омеровић- Цртан, Каменица, Власеница.
Опмеровић Шаћир, Каменица, Власеница.
Османовић (Ибрахима) Хајро.
Орић Мехо, Бљечева, Братунац.
Палић (Шабана) Адем, 1950, Кивача, Хан Пијесак.
Ризвановић Нуриф.
Риџић Ариф.
Салиховић Авдо, Братунац.
Салиховић (Авде) Адил, 1960, Биљача, Братунац.
Салиховић (Раме) Едхем, 1945, Биљача, Братунац.
Салиховић Јусо, Братунац.
Салиховић (Рифата) Кирам, 1972, Биљача, Братунац.
Салиховић (Едхема) Мидхат, 1969, Биљача, Братунац.
Салиховић Рифет.
Салиховић Сеад.
Салиховић (Едхема) Фикрет, 1970, Биљача, Братунац.
Салчиновић (Беурета) Ибрахим.
Салчиновић (Абдурахмана) Мурат.
Сејменовић (Алије) Џемал, 1961, Роваши, Власеница.
619
Сејменовић (Шабана) Алија, 1960, Роваши, Власеница.
Сејменовић (Алије) Емин, 1957, Роваши, Власеница.
Селимовић (Џемала) Едо, 1971, Скугрићи, Власеница.
Селимовић (Џемала) Заим, 1968, Скугрићи, Власеница.
Синановић (Сафета) Зијад, 1969, Пирићи, Братунац.
Синановић (Рахмана) Муриз, 1963, Лозница, Братунац.
Синановић (Сафета) Неџад, Бјеловац, Братунац.
Синанови Рахман, Лозница, Братунац.
Синановић (Сафета) Сеад, 1956, Братунац.
Синановић (Мехмеда) Сенада – Беба, Братунац.
Синановић (Едхема) Хајрудин, 1965, Пирићи, Братунац.
Синановић (Сафета) Џевад, 1961, Пирићи, Братунац.
Синановић Шухра, Бјеловац, Братунац.
Смаиловић (Ибрахиам) Кемо, Тегаре, Братунац.
Смаиловић (Хашима) Мехидин, Јаглићи, Сребреница.
Смаиловић(Бекте) Мирсад, Јошева. Братунац.
Сулејмановић (Мује) Вахид, 1966, Урковићи, Братунац.
Сулејмановић (Мује) Ибрахим, 1954, Глогова, Братунац.
Сулејмановић (Шабана) Ибро , 1957, Роваши, Власеница.
Сулејмановић Мевлудин, Братунац.
Сулејмановић (Мује) Муниб, 1953, Урковићи, Братунац.
Сулејмановић Јусуф, Братунац.
Сулејмановић Шефкет.
Суљић Авдо.
Суљић Јусуф.
Суљић Мидо.
Суљић Мирсад.
Сиљић Насир.
Суљић Рефик, Гостиљ, Сребреница.
Суљић Садик – Словенац, Пале, Сребреница.
Суљић Сабахудин, Сребреница.
Суљић (Хусеина) Сулејман.
Суљић Фадил.
Суљић Фахро.
Суљић Фикрет.
Суљић Хамдија.
620
Хајдаревић (Мехмедалије) Мирсад, 1974, Неђељишта, Власеница.
Хајдаревић Невзет, Солоћуша, Сребреница.
Хајдаревић Мехмед, Солоћуша, Сребреница.
Хакић Шабанија, Грабић, Власеница.
Халиловић (Ибре) Осман, 1963, Тегаре, Братунац..
Халиловић Реуф, Гостиљ, Сребреница.
Халиловић (Хасана) Салих, 1938, Тегаре, Братунац.
Халиловић (Мехмеда) Севдалија, 1971, Тегаре, Братунац.
Халилхоџић Хајрудин, Мочевићи, Сребреница.
Халиловић Хусо.
Халиловић (Едхема) Мевлудин – Кико, 1963, Пирићи, Братунац.
Хасановић Мирза, Сасе, Сребреница.
Хасановић (Мехмеда) Хамед, Бучје, Сребреница.
Хасановић (Едхема) – Кокан, Пирићи, Братунац.
Хасановић Хасан, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Рифет, 1970, Пирићи, Братунац.
Хасановић Мешо, Солоћуша, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Сабахудин, 1938, Пирићи, Братунац.
Хасановић Суад, Солоћуша, Сребреница.
Хасановић (Едхема) Фахрудин, 1965, Пирићи, Братунац.
Хасановић Хајрудин, Мачеши, Власеница.
Хасановић (Мехмеда) Ћамил, 1947, Глогова, Братунац.
Хасановић (Едхема) Шабан, 1958, Пирићи, Братунац.
Хиркић Мехо, Кутузеро, Сребреница.
Хиркић Алија- Киљара, Кутузеро, Сребреница.
Хурић Зулфо, Д. Садићи, Власеница.
Хиркић (Махмута) Хасан, Кутузеро, Сребреница.
Хоџић Мулага, Бабуљице, Сребреница.
Хусеиновић Аљо – Колошчура, Глогова, Братунац.
Хусеиновић (Хашима) Хусеин, 1963, Скугрићи, Власеница.
Хусић Веказ.
Челебић (Мује) Хасиб, 1958, Церска, Власеница.
Челебић (Хамеда) Хамдија, 1962, Церска, Власеница.
Ћосић Мехо.
Шаћировић (Идриза) Салих, 1961, Хранча, Братунац.
Шаћировић (Захида) Мујо, 1957, Хранча, Братунац.
621
Шаћировић (Емина) Мујо, 1949, Хранча, Братунац.
Шиљковић (Буљкана) Ибро, 1966, Неђељишта, Власеница.Братунац, 12.07.1995.
622
***
Прилог број
КОМАНДНИ КАДАР 8. ОПЕРАТИВНЕ ГРУПЕ "СРЕБРЕНИЦА" АРМИЈЕ БОСНЕ И
ХЕРЦЕГОВИНЕ ДО 07. МАРТА 1994. ГОДИНЕ784
784
Прилог за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговине, Команда 8. ОГ "Сребреница"стр. пов.
бр. 69/94, 07.03.1994.
623
Смајић Х. Ибрахим, начелник за позадину и материјално-техничка средства од
17.09.1992. до 10.01.1994. и помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године.
Машић А. Нијаз, начелник за морално-политички рад, информисање и верска питања од
17.09.1992. до 16.04.1993., референт општих послова од 16.04.1993. до 10.01.1994. и
помоћник команданта за морал, информативно-пропагандни рад и верска питања од
10.01 1994. године.
Алић Х. Хамед, руководилац ресора за везу од 17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Мујкановић Недрет, руководилац ресора за медицинску и социјалну заштиту од
17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Мухић Р. Адил, руководилац ресора за оперативно-наставне послове од 17.09.1992. до
14.10.1992. и начелник за везу од 14-10.1992. до 10.01.1994. године.
Салиховић М. Хамед, начелник за обавештајно-безбедносне послове од 17.09.1992. до
16.04.1993. године.
Џановић Б. Хазим, начелник за инжињерију од 17.09.1992. до 10.01. 1994. године.
Хабибовић М. Неџиб, референт општих послова од 17.09.1992. до 10.01.1994. и референт
за логистику од 10.01.1994. године.
Салиховић М. Мустафа, записничар од 17.09.1992. до 30.04.1993. године.
Салиховић Х. Фахрудин. начелник за морално-политички рад,информисање и верска
птања од 16.04.1993. до 15.07.1993. године.
Сулејмановић К. Садик, записничар од 30.04.1993. до 10.01.1994. и референт општих
послова од 10.01.1994. године.
Мехмедовић Х. Амир, помоћник начелника за оперативно наставне послове од
16.04.1993. до 10.01.1994. и референт за оперативно-наставне послове од 10.01.1994.
године.
Манџић И. Смајо, начелник за оперативно-наставне послове од 05.02.1993. до
10.01.1994. и помоћник начелника за оперативно.наставне послове до 10.01.1994.
године.
Салиховић М. Екрем, помоћник начелника Штаба за обавештајне послове од 10.01. 1994.
године.
Дудић Ш. Мирсад, начелник инжињерије од 10.01- 1994. године.
Јахић С. Сенахид, начелник ВИКГ од 10.01.1994. године.
Османовић Н. Хазим, ваздухопловни официр за навођење од 10.01.1994. године.
Ризвановић М. Амир, ваздухопловни официр уа везу од 10.01.1994. године.
Халиловић М. Зулфо, начелник АБХО од 10.01.1994. године.
Бечировић О. Ибрахим, начелник везе од 10.01.1994. године.
624
Салиховић С. Шемсудин, референт за оперативно-наставне послове од 10.01.1994.
године.
Мујчиновић И. Сулејман, помоћник команданта за попуну и персоналне послове од
10.01.1994. године.
625
Настала је од раније јединице Територијалног одреда "Сућеска", односно Бригаде
"Сућеска" и чета Липовац и Кутузеро из Самосталног батаљона "Зелени Јадар", које су
постојале по Одлуци Врховне команде оружаних снага Републике Босне и Херцеговине
стр. пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Под овим именом формирана 31.01.1994.
године.
Бечировић Рамиз, командант Територијалог одреда "Сућеска" од 17.04.1992. до
02.05.1992. и заменик команданта Територијалног одреда "Сућеска" од
02.05.1992. до 17.09.1992. године.
Авдић Хајрудин, командант Територијалног одреда "Сућеска" од 02.05.1992. до
01.07.1992. године и помоћник команданта за морал, информативно-
пропагандне послове и верска питања.
Турсуновић Зулфо, командант Територијалог одреда "Сућеска" од 01.07.1992.
до 14.10.1992. и командант Бригаде "Сућеска" од 14.10.1992. до 10.01.1994. и
командант 281. источнобосанске бригаде од 10.01.1994. године.
Бектић Мујо, заменик команданта Територијалног одреда "Сућеска" од
17.09.1992. до 14.10.1992. године.
Хусејиновић Авдо, заменик команданта Територијалне одбране Сућеска од
18.01.1993. до 10.01.1994. године и 281. источнбосанске бригаде од 10.01.1994.
године..
Салиховић Зулфо, помоћник команданта за безбедност од 10.11.1992. до
10.01.1994. године.
Бектић Енез, помоћник команданта за попуну и персоналне послове.
Ахметовћ Абдулах, помоћник команданта за безбедност.
Бектић Ферид, помоћник команданта за логистику.
626
282. ИСТОЧНОБОСАНСКА ЛАКА БРИГАДА
627
Бајрактаревић Хајрудин, помоћник команданта за морал од 26.01.1993.
до 10.01.1994. године.
Самостални батаљон "Осмаче" и Територијални одред "Осмаче"
Крџић Атиф, командант Територијалног одреда "Осмаче" од 17.04.1992.
до 13.10.1992 и командант Самосталног батаљона "Осмаче" од
14.10.1992. до 22.11.1992. године.
Дудић Мирсад, замениик команданта од 17.04.1992. до 14.10.1992 и
командант Самосталног батаљона "Осмаче" од 22.11.1992. до 29.04.1993.
Делић Ејуб, командант од 29.04.1993. до 10.01.1994. године.
КрџићНазиф, помоћник команданта за морал од 14.10.1992. до
10.01.1994. године.
Самостални батаљон "5. јули" Токољаћи
Селимовић Теуфик, командант од 08.12.1992. до 06.03.1993. године.
Смајловић Мухамед, команадант од 06.03.1993. до 19.03.1993. године.
Мустафић Мурат, командант од 19.03.1993. до 18.04.1993. године .
Чивић Вејсил, командант од 18.04.1993. до 10.01.1994. године
Смајић Хамдија, помоћник за морал од 08.121992. до 10.01.1994. године.
Команда 282. источнобосанске лаке бригаде
Дудић Ибро, командант од 10.01.1994. године.
Суљић Сулејаман, заменик команданта од 10.01.1994. године.
Авдић Един, начелник Штаба од 10.01.1994, године.
Крџић Назиф, помоћник команданта за попуну и персоналне послове од
10.01.1994. године.
Смајловић Суад, помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994.
године.
Бектић Расим, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994. године.
Барјактаревић Хајрудин, помоћник команданта за морал, информативно-
пропагандну делатност и верска питања од 10.01.1994. године.
628
које су постојале по одлуци Врховне команде оружаних снага Републике
Босне и Херцеговине стр.пов. бр. 14/76-8 од 03.10.1993. године. Седиште
у Сребреници.
Самостални батаљон и Територијални одред "Скендеровићи"
Алић Фахрудин, командант Териоријалног одреда "Скендеровићи" од
29.04.1992. од 06.05.1992. године.
Хасановић Алмаз, командант Територијалног одреда "Скендеровићи" од
06.05.1992. до 19.05.1992. године.
Табаковић Сенахид, командант Територијалног одреда "Скендеровићи"
и Самосталлног батаљона "Скендеровићи" од 19.05.1992. до 29.04.1993.
године.
Хасановић Незир,вршилац дужности команданта "Самосталног батаљона
"Скендеровићи" од 16.011993. до 27.02.1993. године.
Салиховић Хусо, вршилац дужности команданта Самосталног батаљона
"Скендеровћии" 27.02.1993. до 29.04.1993. и команданта од 29.04.1993.
до 10.01.1994. године.
Ибрић Јусо, помоћник команданта аз морал од 14.10.1993ж2. до
10.01.1994. гдоине.
Самостални батаљон и Таериторијални одред "Биљег"
Тихић Ахмо, Командант Територијалног одреда "Биљег" 21.05.1992. до
14.10.1992. и командант Самосталног батаљона "Биљег" од 14.10.1992.
до 29.04.1993. године.
Тихић Даут, командант Самосталног батаљон "Биљег" од 29.04.1993. до
10.01.1994. године.
Манџић Несиб, помоћник команданта за морал од 14.10.1992. до
29.04.1993. године.
Хрустановић Хазим, помоћник команданта за морал од 29.04.1993. до
10.01.1994. године.
Самостални батаљон "Вољавица"
Џанановић Хазим, командант од 11.12.1992. до 14.01.1993. године.
Салиховић Мидхат, командант од 14.01.1993. до 16.02.1993. године
Омеровић Сафет, командант од 16.02.1993. до 10.01.1994. године.
Алић Зајко, помоћник команданта за морал од 11.12.1992. до 14.01.1993.
године.
Нусић Мухарем, помоћник команданта за морал од 14.01.1993. до
16.02.1993. године.
629
Цврк Фикрет, помоћник команданта за морал од 16.02.1993. до
01.06.1993. године.
Омеровић Мирзет, од 01.06.1993. до 10.01.1994. године.
Команда 283. источнобосанске лаке бригаде
Салиховић Хусо, командант од 10.01.1994. године.
Мујкић Азмир, заменик команданта од 10.01.1994. године.
Џанановић Хазим, начелник Штаба од 10.01.1994. године.
Тихић Бего, помочник команданта за попуну и персоналне послове од
14.10.1994. године.
Кулаглић Амир, помоћник команданта за морал, информативно-
пропгандну делатност и верска питања.
Сулејмановоћ Незир, помоћник команданта за логистику до 14.01.1994.
годне.
Алић Зајко, помоћник команданта за безбедност од 14.01.1994. године.
630
Мујчиновић Сулејман, командант другог одреда 114. источнобосанске
бригаде од 15.07.1992. године785.
Омеровић Асим, начелник везе од 15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Ибрахимовић Велид, помоћник команданта за оперативно-наставне
послове од 15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Мујановић Смајо, начелник санитетске службе од 15.07.1992. до
10.01.1994. године.
Мујановић Исмет, помоћник команданта за позадину од 15.07.1992. до
10.01.1994. године.
Дедић Есад, помоћник команданта за морал, и верска питања од
15.07.1992. до 10.01.1994. године.
Велић Зејнил, референт за опште послове од 15.07.1992. до 10.01.1994.
године.
Територијални одред "Власеница " и Први церански одред
Хоџић Ферид, командант Територијалног одреада "Власеница" од
22.04.1992. до 09.02.1993. године.
Меканић Бечир, командант Првог церанског одреда од 27.071992. до
27.10.1992. године.
Салиховић Шемсудин, командант Првог церанског одреда од 27.10.1992.
до 10.01.1994. године.
Сулејмановић Мирсад, заменик команданта Првог церанског одреда од
27.10.1992. до 13.03.1993. године.
Мехмедовић Незир, помоћник команданта за морал и верска питања
од27.10.1992. до 10.01.1994. године.
Дурмић Мевлудин, начелник полиције од 27.10.1992. до 06.02.1993.
године.
Адемовић Мумин, начелник безбедности од 27.10.1992. године до
06.02.1993. године.
Увалић Хусеин, начећник санитетске службе од 27.10.1992. до
15.05.1993. године.
Берибић Ибро, референт за материјално-техничка средства од 27.10.1992.
до 10.01.1994. године.
785
У документу "Подаци за водич хронике Армије Републике Босне и Херцеговиен" стоји
да је у исто време био и начелник Штаба у 114. источнобосанској бригади.
631
Авдић Мурат, референт техничке службе од 27.10.1992. до 10.01.1994.
године.
Авдић Велид, референт за опште послове од 27.10.1992. до 13.03.1993.
године.
Кичић Енес, реферет интенданстке службе од 27.10.1992. до 06.02.1993.
године.
Теритоеијални одред "Каменица " и Шести одред "Каменица"
Реџић Шабан, командант територијалног одреда "Каменица" од
06.04.1992. године до 28.07.1992. године.
Хаџиавдић Санахудин, команадант Шестог одреда "Каменица" од
28.07.1992. до 25.09.1992. године.
Мехмедовић Есад, командант Шестог одреда "Каманица" од 25.09.1992.
до 18.10.1992. године.
Чикарић Мухамед, команданат Шестог одреад "Каменица" од 18.10.1992.
године до 29.01.1993. године.
Суљић Касим, командант Шестог одреда "Каменица" од 29.01.1993. до
10.01.1994. године.
Мехмедовић Рифет, заменик команданта од 20.10,1992. до 10.02.1993.
године.
Селимовић Нуриз, заменик команданта од 10.02.1993. до 10.01.1994.
године.
Салиховић Сеад, помоћник команданта за оперативно-наставне послове
од 10.02.1993. до 10.01.1994. године.
Мехедовић Рифет, помоћник команданта за морал од 10.02.1993. до
10.01.1994. године.
Бајрамовић Ахмо, помоћник команданта за позадину од 10-02.1993. до
10.01.1994. године.
Команда 284. источнобосанске лаке бригаде
Шабић Веиз, командант од 10.10.1994. године.
Суљић Касим, заменик команданта до 10.01.1994. године.
Дедић Ејуб, начелник Штаба до 10.01.1994. године.
Мајсторовић Ибрахим, помоћник команданта за попуну и персоналне
послове.
Бечировић Џемаил, помоћник команданта за морал, информативно-
проагандну делатност и верска питања од 10.01.1994. године.
Дедић Фадил, помоћник команданта за безбедност од 10.01.1994. године.
632
Бајрамовић Ахмо, помоћник команданта за логистику од 10.01.1994.
године.
633
634
Прилог број
Необориве чињенице
786
Извод из дела: Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице (http://www.glas-
javnosti.co.yy)
635
јула, између 10 и 15 часова. Један преживели сведок муслиман процењује
број жртва на 1.000-1.500, Тужилаштво прихвата процену Дражена
Ердемовића, који је и сам учествовао у стрељању тих заробљеника, и
наводи 1.200, а у примарној гробници нађени су посмртни остаци само
132 особе.
Претпоставља се да се део тих жртава налази и у претежно секундарној
гробници Чанчарски пут 12 (толико је на том путу гробница са укупно
174 тела ). Па и поред тога остаје велика разлика. Следећи случај је
локација Ораховац за коју неколико сведока муслимана тврди да је
стрељано 2.000-2.500, Тужилаштво се определило за 1.000 стрељаних, а у
примарној гробници (обе лажете) откопано је 373 тела. Трећи случај је
Брана код Петковаца, за коју муслимани наводе бројку од 1.500-2.000,
тужилаштво 1.000, а откопана су 234 тела.
У свим наведеним масовним гробницама, не само у ове три, налазе се и
тела бораца који су погинули приликом пробоја кроз српску територију и
у међусобним сукобима. Приликом асанације терена, поготово лети за
време великих врућина, када се тела брзо распадају, скупљани су лешеви
који су се налазили у полупречнику од по неколико километара и
закопавани у стандардне, може се рећи војничке, масовне гробнице. На
крају, како проценити колико је ту жртава из борби, а колико стрељаних.
Из свега тога треба изузети заробљенике из магацина Задружног дома у
Кравици. Ту је дошло до побуне муслиманских затвореника, коју нико не
помиње, у којој је убијен српски полицајац Крсто (Богољуб) Драгичевић,
рођен 1965. године из Скелана, а рањен, сада такође покојни, Раде
Чутуровић са надимком Официр.
Стража, њих око 30 бораца, бранила се свим оружјима, па и ручним
бомбама. Тужилаштво прећуткује побуну и наводи да је било 1.000-1.500
стрељаних. У две примарне гробнице, у суседном селу Глогова, у којима
су закопани побуњени муслимани нађена су тела 330 особа. Међутим,
независно од тога укупан број стрељаних муслиманских заробљеника
тешко да може да износи мање од 407 лица. Толико је пронађено повеза
за руке и 270 повеза за очи. (Једна особа може да има оба повеза.) Тим
поводом мора се поставити питање где је око сто српских заробљеника
који су предхдно били заробљени у Сребреници.
Сигурно да ни српске заробљенке муслимански војници нису
спроводили одвезаних руку. Можда су раније поубијани и нису били у
636
овим муслиманским колонама. НеПознато је откуд у тим гробницама
посмртни остаци и лица српске националности. У примарној масовној
гробници Ораховац (лажете 2) Гојко Тодоровића, Биљана Матић и
Војислав Милошевић. У секундарној масовној гробници Чанчарски пут 3
(веза примарна гробница Козлук) Станко Даниловић.
У време ексхумације идентификован је веома мали број откопаних тела
(Церска 9 од 150, Брањево 13 од 132, Ораховац 21 од 373, итд.), ни 5
одсто од укупног број ексхумираних. О посмртним остацима
идентификованих упознаћемо се на основу спискова лица чија су тела
покопана у Меморијалном центру-мезарју Поточари.
Прва укопавања у овом муслиманском спомен- обележју почела су 31.
марта 2003. год. Од тада до данас укупно је укопано 2.442 тела. То је 559
тела више него што је откопано из масовних гробница. Могуће је
претпоставити да је, у међувремену, било и више појединачних или
мањих групних укопа и да је саопштени број нешто већи. Укупно је, уз
одговарајући верски ритуал, обављено шест групних укопа.
У првој групи укопаној 31. марта 2003. налазили су се посмртни остаци
600 идентификованих лица. У другој групи укопаној 11. јула 2003.
налазило се 282 лица. У трећој групи укопаној 20. септембра 2003.
налазило се 107 лица.У четвртој групи 11. јула 2004. укопано је 338 лица.
У петој групи 11. јула 2005. године укопано је 610 лица. У шестој групи
11. јула 2006. године укопано је 505 лица.
Злоупотреба мртвих
637
је организатор избора Оебс, имао на располагању више од годину дана да
их брише из списка сребреничких бирача. То није учињено. Има
индиција да је слична ситуација и са општином Братунац, па и Власеница
и Зворник.
2. Други споран случај односи се на лица за која постоје судска решења
да су умрла природном смрћу. Нажалост нисмо у могућности да
остваримо макар површан увид у већину матичних књига умрлих у
Сребреници, Братунцу, као и у осталим суседним општинама из којих су
регрутовани борци Осме оперативне групе Армије БиХ. У том случају
овај списак би био вишеструко увећан. Но, и без тога није спорна
чињеница да је и на овај начин покушано да се што више повећа број
наводних муслиманских жртава Сребренице "страдалих" у "масакру",
приликом повратка Срба јула 1995, и покопаних у Меморијалном центру
и мезарју Поточари. Од око сто имена дајемо само неколико примера:
Фетахија (Назиф) Хасановић, 1955.г. - умро 15.12.1996. г, Сребреница.
Шукрија (Амил) Смајловић, 1946.г. - умро 2.5.1992.г, Залужје. Махо
(Суљо) Ризвановић, 1953.г. - умро 3.1.1993.г, Глогова. Мефаил (Мехо)
Демировић, 1970.г. - умро 10.5.1992.г, Красановићи. Реџић (Ахмет)
Асим, 1949.г. - умро 22.4.1992.г, Братунац.
3. У мезарје су, у циљу стварања неистините слике о великом броју
недужних цивилних муслиманских жртава, преношени посмртни остаци
како бораца тако и цивила са других локација и поново, ритуално и уз
верске обреде, покопавани. И овом врстом обмане јавности обухваћено је
неколико стотина лица. Дајемо десетак конкретних имена. У првом
укопу извршеном 31. 3. 2003. године из локалног сребреничког мезарја
Казани пренето је и поново покопано тело Хамеда (Хамид) Халиловића
(1940-1982). Реч је, као што видимо, о лицу које је умрло двадесет година
пре почетка рата. Приликом четвртог укопа 11. 7. 2004. из истог мезарја
пренета су тела једног старог, пре рата умрлог цивила и једног погинулог
борца Армије БиХ. То су Осман (Ибро) Халиловић (1912-1989) и Нурија
(Смајо) Мемишевић (1966-1993). Из петог укопа обављеног 11. 7. 2005.
поново су покопани: Салих (Шабан) Алић (1969-1992), Мујо (Хашим)
Хаџић (1954-1993), Ферид (Рамо) Мустафић (1975-1993), Хајрудин
(Исмет) Цврк (1974-1992).
4. За једну групу војника Армије БиХ покопаних у меморијалном центру
није Познато где су и када изгинули и где су раније били сахрањени, али
638
је извесно да ни то нису жртве "сребреничког масакра" јула 1995, и да су
животе изгубили пре 11. новембра 1993. године, када је написан
документ да су њихове породице стамбено и социјално збринуте. У тој
групи се налазе војници Армије БиХ: Ћеримовић (Мустафа) Мујо -
12.4.1938, Себјочина-Власеница, Хасановић (Мујо) Хамед - 9.7.1966;
Малић (Ибрахим) Рамиз- 1970. Хере-Власеница; Омеровић (Алија)
Хамед - 1939, Глогова-Братунац; Омеровић (Мехмед) Адем - 1976.
Вршиње-Власеница; Омеровић (Нурко) Нурија- 1953. Урковићи-
Братунац; Хасим (Ћамил) Селимовић, 1950; Рамиз (Суљо) Алић, 1942;
Јусуф (Сафет) Османовић, 1947; Рамиз (Хакија) Алић, 1979; Муниб
(Мујо) Алић, 1962; Јусуф (Јусо) Омеровић, 1962; Мехо (Мехмед)
Османовић, 1942; Сеад (Осман) Салкић, 1960; Сафет (Шабан)
Коркутовић, 1960, Омеровић (Хабиб) Азиз- 1.5.1965, Сикирић-Братунац.
5. У раније помињаном документу у коме се траже подаци за израду
хронике Армије БиХ наведена су и имена неколико стотина бораца који
су погинули пре 07.03.1994. И у овом случају то нису ни жртве неке
егзекуције ни погинули борци приликом борби за Сребреницу јула 1995.
И у овом случају дајемо, само као илустрацију, неколико десетина имена,
по неколико из појединих бригада 8. оперативне групе, а потом 28.
дивизије Армије БиХ То су:. Мујић (Ризван) Ибро- 1952, Сућеска-
Сребреница, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960; Хафизовић (Ибрахим)
Хајрулах - 1973, Опетци-Сребреница Исмет (Шахмин) Хусеиновић, 1947;
Мујо (Авдо) Ахметовић, 1970. Поточари, Мехмед (Мехо) Хоџић, 1960.
Поточари, Шаћир (Омер) Малић, 1945. Поточари, Амир (Омер)
Омеровић, 1974, Кадрија (Есед) Османовић, 1956. Поточари; Јусуф (Јусо)
Јусић, 1941. Поточари. (Припадници 280. источнобосанске лаке бригаде
Армије БиХ.) Мехмед (Омер) Авдић, 1966; Адил (Реџо) Хасановић, Мехо
(Мехмед) Ахметовић, Адил (Шећан) Хасановић, Хусеин (Ибро)
Мехмедовић; Омер (Шахин) Ахметовић-Бибо, 1946. Мујо (Авдо)
Клемпић, 1959. Сребреница; Абид (Мехмед) Зухрић, 1961. Мехо (Ахмо)
Дураковић, 1967; Сафет (Химзо) Хоџић; Манџић (Даут) Јусуф - 1938,
Скелани-Сребреница. (Припадници 281. источнобосанске лаке бригаде
Армије БиХ.) Неџад (Муниб) Османовић, Рамо (Омер) Авдић, Енвер
(Хамед) Ибрахимовић, Изет (Идриз) Салкић, Џевад (К) Суљић, Хасан
(Мујо) Бегановић, Реџо (Авдо) Суљић, Омер (Осман) Смајловић,
јединица "5. јули" Токољак, милиционер Бајро (Хасан) Селимовић из
639
чете Казани; Кадрија (Ибрахим) Авдић, 1965. (Припадници 282.
источнобосанске лаке бригаде.) Авдић (Хусеин) Мехмед - 1943,
Паљевине-Сребреница, Авдић (Шемсо) Мехмед, 1954, Пирићи-Братунац,
Бегић (Шаћир) Мирсад, 1955, Лука-Сребреница, Салиховић (Хасан)
Хасиб- 1945, Сућеска-Сребреница, Суљо (Синан) Омеровић, 1922.
Сребреница; Мехмедалија (Сулејман) Хасановић, 1955. Сребреница
(Припадници 283. источнобосанске лаке бригаде), Муниб (Мујо)
Мустафић, 1960, нестао 13.3.1993; Салко (Мухамед) Хоџић, 1959. (борац
284. источнобосанске лаке бригаде.)
640
Сточевић и Мехмед (Суљо) Малић. Заједничко им је учешће у оружаним
акцијама против српских насеља Гниона, Бљечева, Осредак, Виогор,
Бибићи, Ораховица и друга насеља у непосредном окружењу самог града
Сребренице, маја 1992. год. (у наведеним селима убијено 13 мештана
српске националности). Наредног месеца предводили су акције на села
Опарци (6 жртава), Обади и Шпат (9 жртава), Ратковићи ( 17 жртава),
Брежане 30. јуна (19 жртава). У јулу: Залазје, Сасе и околина (47 српских
жртава),у августу Јежестица (општина Братунац, 9 жртава), септембра
Подравање (32 жртве), октобра Факовићи (општина Братунац, 17
жртава), новембра Каменица (општина Зворник, 53 жртве), децембра
братуначка села Лозница, Бјеловац, Сикирић (60), јануара 1993. села
Јежестица, Кравица и Шиљковићи (46), Скелани (61 жртва). То чини
укупно 389 Срба који су убијени у акцијама наведених муслиманских
предводника.
ЛИТЕРАТУРА787
НОРМАТИВНИ ДОКУМЕНТИ
- Закон о поступању са заробљеним лицима, Службени гласник српског
народа у БиХ, број 9/ 13. јуни 1992, стр. 335-337.
- Закон о примени Закона о Влади Републике Српске за време
непосредне ратне опасности или ратног стања; Закон о примени Закона о
министарствима за време непосредне ратне опасности или ратног стања;
Закон о примени Закона о Војсци у условима непосредне ратне
опасности или ратног стања, Закон о примени Закона о унутрашњим
пословима за време непсредне ратне опасности или ратног стања:
Службени гласник Републике Српске, посебно издање - број 1/ 29.
новембар 1994., стр 1-4.
641
КЊИГЕ И ЧЛАНЦИ
-Зоран Петровић Пироћанац, Рат у Босни – Почело је крећење града,
Интервју,
21.07.1995.
-Дрински – лист Зворничке пешадијске бригаде број 1, 2, 3, 4,5, 6, 7, 8, 9,
10,
14, август 1994, новембар 1994.
-Подриње је коначно слободно, Српска војска, 25.08.1995.
-Часну борбу довести до краја, Српска војка 28.12.1995.
-Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице, хттп://www.глас-
јавности.цо.yу.
-Радислав Крстић – Нападна операција ВРС за коначно ослобођење
Подриња
(дипломски рад у Школи националне одбране).
-Сребреницу су издали Холбрук, Билт, Жанвије и Акаши, Политика, 4.
септембар
2008.
-Саопштење Главног штаба Војске Републике Српске бр. 04-12/973 од
5/06..08.1995- године упућено Народној скупштини Републике Српске и
Предсједнику Републике Српске, Крајишки војник, август 1995, стр. 20.
-Асанација, НИН, хттп://www.нин.цо.yу/2002-08/08/24416.хтмл .
-Милитарy санатион ун тхе пресент Wар, Тхе Америцан Јоурнал оф
Оублиц Хеалтх,Грешка! Неважећа референца
хипервезе..
-Били смо професионалци,а не плаћеници, Независне новине .
-Јирген Елзесер, Ратне лажи од косовског сукоба до процеса
Милошевићу, Јасен,
Београд, 2004, стр. 37-59.
-Александар Павић, Забрањена истина о Сребреници, Легенда, Чачак,
2006.
године, стр. 14-15.
-Боро Марић, Крваве руке муџахедина, Политика, 15.01.2009. године.
-Скриван масакр над Србима, Новости, 16.01.2009, стр.
-Добрица Ћосић, О "Стварању Републике српске" и њеном писцу,
Политика: 22.
23, 27, 28, 29, 30 и 31. октобар; 1, 2 и 3. новембар.
642
-Српска трагедија из бошњачког угла, Политика, 3. април 2008.
-Претегао хашки тег, Новости, 14. јуни 2007.
-Муслимани бежали преко Србије, Правда 16. јул 2007.
-Сарајевске скривалице, Политика, 7. мај 2006.
-База радикалног ислама у БиХ, Политика, 22. јун 2007.
-Не нападати Сребрницу, Правда, 18. новембар 2008.
- Масакр је био део плана, Новости, 22. август 2006.
- Пустош иза Дудаковића и Среберинца има два лица. Новости, 25.
август 2006.
- Кривична пријава против Силајџића за ратни злочин, Политика, 7.
фебруар
2009., стр. 4.
-Добрица Ћосић, Демократске лажи о босанском рату, Политика, 14.
фебруар.
-Љиљана Булатовић, Сребреница . планирани хаос (фељтон), Новости, 2-
15. јуни
2008.
-Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991-1993, Музеј српске
православне
цркве – Привредне вести "Еуропублиц" Д.О.О, Београд, 1994.
-Норвешка помаже Караџићу, Политика , 12. октобар 2009, стр .2.
-Улога Босне у глобалном џихаду (фељтон - наставак 21 и 22), Политика
16-17.мај
2009. стр. 2-
-Хронологија 1990 – 1995, Документациони центар Републике Српске,
Бања Лука, март 2002.
-Борис Олијник, Сатанизација Срба, коме она треба?, Киевские новости,
27.август 1993. – Издало на српском и руском језику Српско-украјинско
друштво, Београд, 1995. године.
-Џенана Каруп-Друшко, Теорија замке за геноцид, Дани, број 615, 27.
март 2009.
-Боро Марић, На списку страдалих и 500 живих Сребреничана, Политка,
2. април 2010.
-Р. Арсенић, Франц Кос био и у хрватској и бошњачкој војсци, Политика,
24. април 2010.
643
ДОКУМЕНТИ МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ СУДА
ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ
-Друга консолидована измењена оптужница (предмет ИТ-05-88-ПТ).
.Оптужница , 4. август 2006.
-Рицхард Ј. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција
"Криваја 95".
-Рицхард Х. Бутлер, Исказ о војним догађајима у Сребрениви (ревизија) –
операција "Криваја 95"..
-Рицхард Ј. Бутлер , Извешатј о командној одговорности Главног штаба
ВРС.
-Рицхард Ј. Бутлер, Извјештај о командној одговорности у корпусу ВРС.
-Рицхард Ј. Бутлер, Извјешатј о командној одговорности у бригади ВРС.
-Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу.
-Генерал-поптуковник Слободан Косовац, Функционисање Војске
Републике Српске - војна експертиза.
-Радован Јовић – Организациона структура и командни однос у
оружаним снагама Републике Српске током операције "Криваја 95" -
експертиза.
-Бранислав Ристивојевић, Преглед и анализа прописа и докумената
везано за надлежности, овлашћења и поступање припадника оружаних
снага Републике Српске – експертиза.
-Миладин Ковачевић, Експертски извештај о броју несталих у
Сребреници јула 1995. године.
-Бошко Антић, Зворничка пешадијска бригада у операцијама "Криваја
95" и "Ступчаница 95" - војна експертиза са прилозима (карте, филм и
слике
-Нестали из Сребренице, Тужилаштво МКСЈ, Хаг, 29. новембар 2007.
-Изјава Карла Билта, 19. и 20. септембар 2002. и 22. децембар 2003.
-Забелешка истражитеља Рандала приликом интервјуа са господином
Карлом Билтом, септембра 2002. године.
-Извештај - забелешка истражитеља Рандала са интервјуа са господином
Карлом Билтом, 23. децемебра 2003
-Пресуда Хашког суда у случају Р. Крстић, интернет стр. 98-101.
-Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка
кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије
644
од 1991, Информативни извештај Брентона Рандала о разговору са
Рупертом Смитом, командантом УНПРОФОР-а за БиХ. 3 стр.
-Међународни суд за кривично гоњење особа одговорних за тешка
кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије
од 1919, Изјава сведока Хусић Рамиза. – 8 стр.
ОСТАЛИ ДОКУМЕНТИ
-Миливоје Иванишевић, Допис упућен Комитету за ратне злочине –
Београд,
10.10.1994.
-Команда 2. војне области, стр. пов. бр. 10/36-1940, 02.04.1992. године.
-Изјава Рамић Саде, , Бијељина, 11.08.1995.
-Списак спаљених српских и расељених села у зони одговорности 2.
П1пбр.
ВРХОВНА КОМАНДА
-Упутсгво о контактима са међународним орагнизацијама, стр. пов. бр.
о1-2391/94, 05.12.1994.
645
-Наређење о успостављању режима безбедности и контроле територије...,
стр.пов. бр. 01-509-1/95, 21.03.1995.
-Наређење о ангажовању јединица полиције у борбеним дејствима, стр.
пов. бр. 01-715-1/95, 22.04.1995.
-Наређење у увођењу највиших мера борбене готовости..., пов. бр. 01-
1118/95, 16.06.1995.
-Одлука о именовању цивилног комесара за општину Српска
Сребреница, број 01-1350/95, 11.07.1995.
-Наређење о формирању Станице јавне безбедности Српска Сребреница,
стр. пов. бр. 01-1351/95, 11.07.1995.
-Одлука о проглашењу ратног стања у општини Сребреница – Скелани,
број '1-1372/95, 14.07.1995.
-Указ број 01-1369/95 од 14.07.1995. о постављењу по ратној формацији
генарал-мајора Крстића на дужност командаанта Дринског корпуса.
646
СКУПШТИНА СРПСКЕ СРЕБРЕНИЦЕ
-Изјава представника цивилних власти енкалве Сребреница у вези са
реализацијом
договора о евакуаицији цицилног становништва, број 07-27/95,
17.07.1995. године.
647
-Привремени прописи о служби у Војсци Српске Републике, август 1992.
године.
-Смјернице за одређивање критеријума кривичног гоњења, Војно
тужилаш тво при Главном штабу ВРС.
-Извештај Предсјееднику Републике Српске... о стању на територији
општине Зворник, стр. пов. бр. 02/2-1, 01.01.1993. године.
-Прекид ватре и поступак око Сребренице, пов. бр. 03/8-9, 18.04.1993.
године.
-Упутство о поступању јединица Војске Републике Српске приликом
обиласка логора ратних заробљеника и војних истражних затвора, пов.
бр. 18/28-205, 28.05.1993. године.
-Успостава режима безбедности и контрола територије, стр. пов. бр.
12/46-211/95, 19.03.1995. године.
-Наређење о дефинисању захтева за ангажовање и употребу јединица
МУП-а, стр. пов. бр. 01-715-1/95, 22.04.1995. године.
-Борбено наређење за ослобођење Жепе и Горажда, стр. пов. бр. 02/2-402,
01.05.1993. године.
-Борбено наређење за ослобођење ширег рејона Горажда, стр. пов. бр.
02/2-436, 22.05.1993. године.
-Реорганизцаија, попуна, опремање и обука извиђачко-диверзантских
јединица и јединица војне полиције, стр. пов. бр. 12/45-605, 29.05. 1995.
године.
-Сребреница – муслимански џокер, 17801-06, 10. јуни 1995.
-Извођење борбених дејстава око Сребренице, стр. пов. бр. 17/46-501/95,
09.07.1995.
-Спречавање проласка муслиманских група ка Тузли и Кладњу, стр. пов.
бр.___, 14.07.1995. године.
648
-Обавештеље органа безбедности о контактима са непријатељем, стр.
пов. бр. 17/141, 11.02.1995. године.
-Хапшење и спровођење РЗ и других лица - инструкција, стр. пов. бр.
17/450, 15.04.1995. године.
-Оделење безбедности, стр. пов. бр. 17/469, 20.04.1995.
-Оделење безбедности, Обавештење о сазнањима о наређеном убитству
команданта
Главног штаба генерал-пуковника Ратка Младића, стр. пов. бр. 17/469,
20.04.1995.
-Активност Пангић Шемсудина, стр. пов. бр. 17/596, 18.05.1995. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 17/608, 20.05.1995. године.
-Упозорње на могуће присуство америчке обавештајне службе, стр. пов.
бр. 17/613, 22.05.1995. године.
-Поступак са припадницима УНПРОФОР.а, стр. пов. бр. 17/683,
31.05.1995. године.
-Ствари одузете од припадника УН, стр. пов. бр. 17/676, 01.06,1995.
године.
-Извештај о раду 5.бВП за мјесец јун 1995. године, стр. пов. бр. 18/115-4,
07.07.1995. године.
-Извештај о протесту УНПРОФОР-а, стр. пов. бр. 04/156-5, 08.07.1995.
године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 11/95, 10.07.1995. године.
-Посебна порука команданта корпуса генерала Живановића, стр. пов. бр.
04/156-10, 11.07.1995. године.
-Извештај о заробљавању једног непријатељског војника, стр. пов. бр.
17/895, 12.07.1995. годиие.
-Изјава Бектић Изудина, стр. пов. бр. 17/896, 12.07.1995. године.
-Извештај о евакуацији муслиманског становиштва, стр. пов. бр. 08-444-
10, 13.07.1995. године.
-Примо-предаја дужности команданта корпуса, пов. бр. 05/2-293,
13.07.1995.
-Спречавање пролазака муслиманских група ка Тузли и Кладњу, стр. пов.
бр. 03/156-11. 13.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-38/1, 15.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-37/2, 15.07.1995. године.
-Ванредни извештај по ЕИ, стр. пов. бр. 13-37/3, 15.07.1995. године.
649
-Информација о муслиманским формацијама – извештај, стр. пов. бр.
03/157-6, 15.07.1995. године.
-Мобилизација нераспоређених в/о, стр. пов. бр. 05/1-241, 15.07.1995.
године.
-Захтев за мобилизацију в/о, стр. пов. бр. 06/1-242, 15.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-218, 16.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-222, 18.07.1995. године.
-Поступак са екипом новинара, стр. пов. бр. 17/916, 18.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 03/2-221, 18.07.1995. године.
-Наређење о мобилизацији, стр. пов. бр. 01/159-2, 29.07.1995. године.
-Преглед имајућег бројног стања у јединицама Дринског корпуса за
месец јули 1995.. године.
-Упозорење приликом преузимања помоћи од разних спонзора, стр. пов.
бр. 17/959, 14.08.1995. године.
-Поступак са припадницима УНПРОФОР-а, стр.пов. бр. 17/1048,
30.08.1995.године.
-Поступање са новинарима, стр.пов. бр. 17/1067, 05.09.1995. године.
-Смена 2. длпр у з/о 2. КК, стр. пов. бр. 638/94-143, 09.09.1995. године.
-Заробљавање Мушкић Рамиза, стр. пов. бр. 17/1103, 16.09.1995. године.
-Изјава Вукичевић Небојше – судбина архиве Дринског корпуса,
14.мај.2004. године.
650
-Преглед активности ЗвПбр у кључном периоду о рад команданта
бригаде.
-Експертиза "Начин организовања и функционисања Зворничке
пешадијске бригаде".
-Заштићена зона Сребреница – операција "Криваја 95".
-Обавештајне информације, стр. пов. бр. 04/177, 22.04.1993. године.
-Рушење водоторња у Зеленом Јадру, стр. пов. бр. 02/5-309, 31.05.1993.
године.
-Подаци о ДТГ, стр. пов. бр. 02/5-346, 21.6.1993. године.
-Информација број. 57, стр. пов. бр. 431-1, 11.11.1993. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 12/375, 05.12.1994. године.
-Обавештајна информација, стр. пов. бр. 17-381, 17.12.1994. године.
-Реферисање о стању борбене готовсти Зворничке пјешадијске бригаде за
период од 01.01.1994. до 31,12,1994, гдоиа, стр. пов. бр. 02-10/
27.01.1995.
-Поштовање принципа субординације и основна правила понашања у
Војсци – наређење, стр. пов. бр. 02-37, 15.02.1995.
-Обавештење о претњама Србима у Швајцарској, стр. пов. број 17/504,
29.04.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06/ , 12.07.1995. године.
-Редовни борбени ивештај, стр. пов. бр. 06-216, 14.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај (писан руком), стр. пов. бр. 06/217-1,
15.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-218, 16.07.1995. године. .
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 08-222, 18.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. бр. 17/104, 18.07.1995. године.
-Акт упућен 4. д1пбр, стр. пов. бр. 01-261, 18.07.1995. године.
-Обавештајни извјештај, стр. пов. број 17/104, 18.07.1995. године.
-Извјештај, стр. пов. бр. 01-272, 21.07.1995. године.
-Ванредни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-229, 22.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-230/1, 23.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-231, 24.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-232, 25.07.1995. године.
-Сарадња са нерпијатељем, стр. пов. бр. 17/94, 26.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. 06-233, 26.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-234, 27.07.1995. године.
651
-Увјерење о погибији Симић Гојка, број 05/3-75/95, 27.07.1995. године.
-Редовни борбени извештај, стр. пов. бр. 06-235, 28.07.1995. године.
-Извештај, стр. пов. бр. 01-372, 25.08.1995.године.
-Истражне радње против заробљених у Жепи, стр. пов. бр. 17/1110,
20.09.1995. године.
-Обавештење, стр. пов. бр. 17/1-1307, 25.12.1995. године.
652
мобилизације на територији Босне и Херцеговине: Службени лист
Републике Босне и Херцеговине број 7, 20. јуни 1992, страна 233-235.
-Уредба са законском снагом о војној обавези, Службени лист РБиХ, број
11/1. август 1992. године, стр. 279.
ПРЕДСЈЕДНИШТВО РЕПУБЛИКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНА
Наредба за обдрану суверенитета и територијалног интегритета
Републике Босне и Херцеговине, ПР. бр. 02/340.1249, 05.09.1992. године..
Закључак о мобилизацији јединица територијалне одбране свих општина
и
града Сарајева, ДТ 01.1/91, 4. април 1992. године.
Одлука о објеињавању свих наоружаних снага на територији Републике
Босне
и Херцеговине, број 01-011-306/92, 09.04.1992. године.
ВРХОВНА КОМАНДА
-Наређење о попуни 1. муслиманске подрињске бригаде, стр. пов. бр.
02/227-1, 10.02.1993. године.
-Одлука о одобрењу и легализацији организацијско-форамцијског
устројства ОС општине Жепа, стр. пов. бр. 05/155-19-2, 23.02-1994-
године
-Наређење ОГ-8 Сребреница за извиђање, стр. пов. бр. 01/КЗ-4954/94,
04.10.1994. године.
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
-Извјештај о раду Секретаријата за одбрану Сребренице од 01.08. до 31-
12-1994. године, број 03-10/95, 04.01.1995. године.
-Списак лица које потражује Дрински корпус, Окружни секретаријат за
одбрану Тузла, стр.пов.број 6-11-24/95, 25.01.1995. године.
-Допуна плана оперативне реализације 0И "910" број Н-6254, Центар
службе безбедности – Сектор службе државне безбедности, број /863,
10,10.1995. године.
ОПШТИНА СРЕБРЕНИЦА
-Наредба о општој мобилизацији у општини Сребреница, 25.06.1992.
године.
-Одлука о коснтитуисању и именовању чланова Ратног предсједништва
општине Сребреница, број 01-14/92, 1.7.1992. гдоине.
653
-Апел за помоћ Ратног предсједништва општине Сребреница, број
176/93, 22.01.1993. гдоине.
-Протест Прелазног општинског вијећа Сребреница, број 01-92/95,
21.02.1995. године.
-Процјена политичко безбједнсоне ситуације на подручју
демилитаризоване зоне Сребреница, Предсједништво општине
Сребреница, број 01-265/95, 26.04.1995. године.
-Информација радне групе о малверзацијама..., Предсједништво
општине, 70/94, 12.03.1994. године – стр.3
-Образложење, Предсједништво општине Сребреница, број 01-88/94,
21.03.1994.- стр. 1.
-Обавјештење и захтјев за верификацију Предсједништва општине
Сребреница, Општина Сребреница, број 01-183/94, 13.05.1994. – стр. 2.
654
-Одговор на акт – придржаавње преузетих обавеза према УНПРОФОР-у,
број 1-1/171-1, 29.01.1995. године.
-Обавјештење и расподјела ТМС, број 1-1/224-1, 07.02.1995. године.
-Обавјештење, тражи, стр. пов. бр. 03-123, 07.02.1995. године.
-Одговор на акт Команде 28. дивизије, број 1-1/262-1, 13.02.1995. године.
-Подаци за даљу употребу, Обавештајна управа, стр. пов. бр. 04/10-47,
17.02.1995. године.
-Предузимање мјера на подизању б/г јединица, број 1-1/280-1, 17.02.1995.
године.
-Примљена МТС, број 01-38/95, 17.02.1995. године.
-Наређење о прихвату хеликоптера и распореду ТМС, број 1-1/289-1,
20.02.1995. године.
-Наређење о извештавању о добијеним ТМС, број 1-1/288-1, 20.02.1995.
године. .
-Достава података о проблемима са УНПРОФОР-ом, број 1-1/595-1,
09.04.1995. године.
-Припреме за извођење офанзивних борбених дејстава, број 1/825-84,
17.06.1995. годиие.
-Ванредни извјештај Предсједнику Предсједништва Републике Босне и
Херцеговине, стр. пов. бр. 1/825-1104, 12.07.1995.
-Организацисјко-формацијске промјене, стр. пов. бр. 4/43-62, 19.08.1995.
године.
-Завршна анализа рада ваздушног моста за Сребреницу и Жепу, Команда
РВ и ПВО, стр. пов. бр. 08/896.1, 17.02.1996. године.
-Извјештај о дотуру УБС и МТС у енклаве Жепа и Сребреница, стр. пов.
број 1-1/7-169, 28.05.1996.
-Војни узроци пада Сребренице у јулу 1995. године – уводно излагање
команданта
Генералштаба армије Републике Босне и Херцеговине на Скупштини
Босне и Херцеговине, стр. пов. бр. 1/1-941/30.07.1996.
-Извјештај о дотуру УБС и МТС у енклаве Жепа и Сребреница, број 1-
1/5-169, 28.05.1996. године.
-Попуњен образац "Одбрана и пробој из Сребренице" - део научног
пројекта "Анализа борбених дејстава Територијалне одбране, односно
Армије Р БиХ 1992-1995. године", 07.05.1998.
655
ДРУГИ КОРПУС
-Достава УБС ОГ-8/2.К, стр. пов. бр. 02/1-1517/3, 03.09.1994. године.
-Наређење о реорганизацији АРБиХ у з/о 2.К, ДТ број 01/1093-2,
01.11.1994. године.
-Споразум о прекиду непријатељстава, стр. пов. бр. 02/1-1969/4,
02.01.1995. године
-Рјешавање проблема насталих са УН-ом, стр. пов. бр. 01/129-2,
30.01.1995. године.
- Приједлог за расформирање јединице, стр. пов. бр. 03/63-46-1,
05.02.1995. године.
-Иструкција и задаци ОГ-8, стр. пов. бр. 02/1-192/1, 15.02.1995. године.
-Инструкција о регулисању статуса припадника илегалних формација,
пов. бр. 03/4-1/72, 04.04.1995. године.
-Провјера безбједносних сазнања о нарушеној политичко-безбједносној
ситуацији, сп. 06-05-97/95, 09.04.1995. године.
-Сазнања добијена на ПЗТ, сп. 06-05-109/95, 28.04.1995. године.
-Обустваљање радова на инжињеријском уређењу осматрачница УН, стр.
пов. бр. 02/1-486/2, 29.04.1995. године.
-Упутство за даље поступање поводом намјере УНПРОФОР-а да
инсталира ОС у Сребреници, стр. пов. бр. 08/285-1, 29.04.1995. године.
-Обезбјеђење доминантних објеката и осмтрачница УНПРОФОР.а, стр.
пов. бр. 02/1-592/3, 03.06.1995. године.
-Наређење о запоседању незапосееднутих и напуштених осматрачница
Холандског батаљона, стр. пов. бр. 08/592-4, 04.06.1995. године.
-Достављање извјештаја о напуштању Жепе, стр. пов. бр. 02/1-670/1,
23.06.1995. године.
-Честитка за успјешно изведена диверзанстка б/д, стр. пов. бр. 02/1-670/4,
28.06.1995. године.
-Обавештење о емисији француске ТВ екипе "Канал 2", Оделење
безбједности, сп 06-05-176/95, 01.07.1995. године.
-Текст о информисању у рату и о рату, стр. пов. бр. 04/1-105-600,
01.07.1995. године.
-Повећање будности на л/о, стр.пов. бр. 02/1-693/1, 05.07.1995. године.
-Наређење за одржавање савјетовања у к-дама дивизија, пов. бр. 04/1-
20/56, 06.07.1995. године.
656
-Информсиање о борбеним резултатима једиица и команди 28. дКоВ, стр.
пов. бр. 04/1-105- 603, 08.07.1995. године.
-Наређење о евакуацији тела погинулог војника "ДАЦЦ бат-а", стр. пов.
бр. 02/1-709/1, 09.07.1995. године.
-Околности рањавања војника Холандског батаљона, стр. пов. бр. 02/1-
09/205, 09.07.1995. године.
-Изузимање наоружања под контролом УН, стр. пов. бр. 02/1-710/2,
09.07.1995. године.
-Заповјест за напад, стр. пов. бр. 02/1-01/95-КЗ, 14.07.1995.
-Достава података добијених РИ, стр. пов. бр- 01/8-01-1303, 14.07.1995.
године.
-Достава података добијених РИ, стр. пов. бр. 02/8-01-1309, 15.07.1995.
године. - Прихватање и довођење бораца и становништва Сребренице,
стр. пов. бр. 02/1-727/51, 22.07.1995. године.
-Хронологија догађаја пробоја 28. д КоВ, стр. пов. бр. 02/1-727/68,
27.07.1995.
-Предлог организацијских промјена, стр. пов. бр. 03/13-1/116, 22.07.1995.
године.
-Предузимање мјера, стр. пов. бр. 02/1-727/81, 05.08.1995. године.
-Команда 2. корпуса - Оделење безбедности, Изјава бораца 28. д. КоВ,
број: СП 06-101-160-8/95, 10.08.1995.
-Попис б/д изведених у з/о 2. корпуса од 1992. до 1995. године.
-Састанак са Кен Бисером, ванредни извештај, Команда 2. корпуса А
БиХ, стр. пов. бр. 02/1-1876/1, 09.12.1994. године. 4 стр.
657
-Поздравни телеграм, број 130-28-27/94, 15.04.1994. године.
-Извјештајо постављењу борбених осигурања, стр. пов. бр. 130-24-09/94,
24.04.1994. године.
-Ванредни извјештај, број 13-05-03, 11.01.1995. године.
-Обавјештани извјештај, стр. пов. бр. 02-06-08, 26.04.1995. године.
-Достава упутства, стр. пов. бр. 01/17/95, 28.04.1995. године.
-Извјештај, стр. пов. бр. 01-18/95, 29.04.1995. године.
-Подаци о врсти ПАМ 12,7 мм, стр. пов. бр. 130-31-3, 01.05.1995. године.
-Формирање мјешовитих комисија, број 130-27-34, 02.05.1994. године.
-Редовни извјештај о стању логистике, број 130-п-1/94, 11.05.1994.
године.
-Извођењњ б/д, стр. пов. бр. 130-01-23/94, 25.05.1994. године.
-Извјештај за мјесец мај 94 о стању борбеног морала, број 130-28-72/94,
05.06.1994. године.
-Замисао дејства за извршење задатака, стр. пов. бр. 01/130-204/94,
30.10.1994. године.
-Извештај о раду на припреми операције, стр. пов. бр. 01/130-204,
03.11.1994. године.
-Основна замисао за извршење задатака, стр. пов. бр. 01/130-125,
15.11.1994. године.
-Подаци и предлози о осматрчницама УНПРОФОР-а, број 01-2/95,
03.01.1995. године.
-Ванредни извјештај, број 13-05-03, 11.01.1995. године.
-Списак кандидата за школовање, број 01-24/95, 30.01.1995. године.
-Спријечавање илегалних напуштања з/о 8. ОГ Сребреница, број 13-05-
12, 30.01.1995. године.
-Мјесечни извјештај о б/д и стању б/г АРЈ ПВО, стр. пов. бр. 02/10-
003/02,05.02.1995. године.
-Информација о спровођењу наређења о организацијским промјенама,
стр. пов. бр. 01-31, 10.02.1995. године.
-Наређење о подизању борбене готовости Жепске бригаде, број 01-41/95,
18.02.1995. године.
-Спецификација потребних дијелова и алатки, број 07-01/95, 21.02.1995.
године.
-Извјештај о примљеним и потребним МТС , стр. пов. број 01-45/95,
22.02.1995. године.
658
-Извештај о промљеним и потребним материјалним МТС, стр. пов. број
01-48/95, 25.02.1995. године.
-Приједлог за додјелу стимулативних мјера у поводу обиљежавања треће
годишњице Армије Р БиХ, стр. пов. бр. 04-20/95, 03.04.1995. године.
-Требовање МТС за потребе АРЈ ПВО, стр. пов. број 02/10-002/4,
24.04.1995. године.
-Примљена МТС, стр. пов. ,27.04.1995. године.
-Извештај о поступку у вези са обустављањем радова на инжињеријском
обезбеђењу осматрачице УН, стр. пов. бр. 01-18/95, 29.04.1995. године.
-Обавештење од 285. ИБлбр о пристизању новог терета, стр. пов. бр. 08-
20-514/95, 30.04.1995. године.
-Попуњеност пионирских водова, број 130-17-02/95, 28.05.1995. године.
-Упутсво за поступање према снагама УН-а, стр. пов. бр. 01-81/95,
05.06.1995. године.
-Извештај, стр. пов. бр. 01-86/95, 07.06.1995. године.
-Извештај у непреузимању оружја од УНПРОФОР-а, стр. пов. бр. 01-
93/95, 09.06.1995. године.
-Борбени извештај, стр. пов. број 01-96/95, 10.06.1995. године.
-Предузимање мјера на спријечавању напуштања демилитаризованих
зона цивилним и војнм лицима, стр. пов. бр. 01-114/95, 17.06.1995.
године.
-Извештај 285. ИБлбр о спречавању илегалног изласка са слободних
простора Сребренице и Жепе, стр. пов. број 08-01/95, 19.06.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-137/95, 22.06.1995. године.
-Мјесечни извјештај, стр. пов. бр. 13-05-92/95, 23.06.1995. године.
-Оперативни извјештај, стр. пов. бр. 04-114/95, 30.06.1995. године.
-Обајештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-50/95, 03.07.1995. године.
-Нека појашњења команданта 286. ИБ1пбр, стр. пов. број 08-02-142/95,
04.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-163/95, 06.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-54/95, 06.07.1995. године.
-Ванредни борбени извјештај, број 02-06-53/95, 06.07.1995. године.
-Службена забиљешка у вези упућивања извиђачке групе на ПЗТ, стр.
пов. бр. 13-05-108, 07.07.1995. године.
-Дневни извјештај, број 13-15-108, 07.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-165/95, 07.07.1995. године.
659
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-166/95, 08.07.1995. године.
-Информација о борбеним резултатима јединица и команди 28. дКоВ,
стр. пов. број 04/1-105-603, 08.07.1995. године.
-Борбени извјештај, стр. пов. број 01-167, 09.07.1995. године.
-Пигибија Холандског војника – извјештај, стр. пов. број 01-168,
09.07.1995. године.
-Извештај Жепске бригаде (део), 09. јули 1995. године.
-Ванредни извјештај, стр. пов. број 01-170/95, 10.07.1995. године.
-Обавјештајни извјештај, стр. пов. број 02-06-57/95, 10.07.1995. године.
-Допис Насера Орића Рамизу Бечиревићу (3Х5Ј750.ТXТ).
-Допис Насера Орића Рамизу Бечиревићу (УХ8ЛВ35.ТXТ).
-Проналажење, прихват и довођење бораца и становништва Сребренице,
стр. пов. бр. 01-41/95, 26.07.1995. године.
-Анализа и хронологија догађаја у Жепи од 11.07. до 20.07.1995. године
(није наведен обрађивач).
-Подаци о кадровима, Команда 8. ОГ "Сребреница" - Оделење
безбједности, број 00-13/94, 02.03.1994.
-Прилог за водич хронике А Р БиХ, Команда 8. ОГ "Сребреница: број
69/94, 07.03.1994, год.
-Команда 8. ОГ Сребреница", број 130-01-82/94, 23.03.1994. године. –
стр- 1.
-Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13.18/94, 10.05.1994. – стр. 1
-Списак несталих лица, Команда 8.ОГ "Сребреница", број 130-29-21/94,
13.05.1994.
-Извјештај о стању борбеног морала за мјесец јануар 95, Команда 8. ОГ
"Сребрениц", број 04-16/95, 05,02,1995.. године.
- Посебан извјештај, Команда 282. бригаде, број 05-77, 16.02.95.
-Извјештај о стању борбеног морала за мјесец март, Команда 28.
дивизије, 05.04.1995. године
-Организацијске промјене, сторнирање наређења, стр. пов. бр. 03/13-1/34,
28.04.1995. године.
-Седмични извештај, Команда 8. ОГ "Сребреница", број 130-13-75/94,
09.09.1994. године.
660
ТЕКСТОВИ И ДОКУМЕНТИ СА ИНТЕРНЕТА
-Зоран Шапоњић, Докази о злочинима над Србима око Братунца и
Сребренице 1992– 1995. године.
-Вилдана Селимбеговић, Ибран Мустафић – "Планирани хаос" - АЛИЈА
ИЗЕТБЕГОВИЋ ГРОБАР СРЕБРЕНИЦЕ И ПОДРИЊА
-Слободан Дурмановић, Исповести српских мајки, Нови рпоротер.
-Миливоје Иванишевић, Злочини над српским становништвом
Сребренице...
-Масакр у Сребреници.
-Радован др Радиновић, Шта се заиста догодило у Сребреници, Двери,
25.08.2009.год.
-Истина о Сребреници.
-С. Мишљеновић, Орићев крвави пир, Фокус.
-Звонимир Трајковић, Сребреница, лажи и медијске игре.
-Масакр у Кравици, Википедија – слободна ециклопедија.
-Милорад Вукашиновић, Истина и помирење – Пресуда Насеру Орићу и
планирање хаоса, 10.јул 2008..
-Љиљана Булатовић, Генерал Младић.
-Foreword by Philip Corwin, New York City, јулy 2005.
-Масакр у Сребреници, Википедија. Слободна енциклопедија.
-Мекензи: У Сребреници није било геноцида.
-Рат у Босни и Херцеговини, Википедија, слободна енциклопедија..
-Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethnivally
Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers, 19. септембар 2004.
-Миливоје Иванишевић, Лична карта Сребренице.
-Џенана Каруп – Друшко, Теорија замке за геноцид, Дани, број 615, 27.
март 2009.
-Перица Васовић, Дечак сведок злочина, Вечерње новости, 02.05.2009. –
1 стр.
-Милун Николић жртва сребреничког казамата.
-Кристина Ћирковић, Судбина Цветка Ристића.
-Документа 285. источнобосанске лаке бригаде.
-Сведочење генерала Мориона пред француским парламентом, СЕНСЕ,
12.01.2001. - Сведочење генерала Мориона пред Хашким Трибуналом.
-Сатиш Намбијар, Суштинске фаталне грешке НАТО интеревнције у
Југсолавији.
661
-Цртеж на насловној страни часописа "Нови вокс".
-Оштећени, порушени и спаљени правсославни верски објекти у
Зворничко-тузланској епархији.
-Обрен Максимовић, Диана Џонсон, Чујте бели Французи, мртви Срби
вам говоре!
-Д. Момић, И мртви би да гласају, Прес РС, Сребреница, 11.09.2008.
-Луис Мекензи, Сребрреница и српска гробница.
-Сребреница и српска гробница.
-Цивили нису мета, Глас јавности, 8. мај 2008.
-Наређења Радована Караџића.
-Невидљиви заштиитник. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Незадовољство Сребреничана. Глас јавности, 8. мај 2008
-Одлазак муслимана. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Споразум Младић – Халиловић. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Сребренички муслимани се повлаче. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Страдање Срба до априла 1993. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Тајна порука К. Анана. Глас јавности, 8. мај 2008.
-Емир Шуљагић, Хронологија пропасти , Дани, 7. јун 2000.
-Олег Велицкиј, Рат у Југославији (на руском)
-Владо Азиновић, Контарверзе сведока Мајкла Роуза, Време бр. 438, 13.
март 1999.)1).
-Владо Азиновић, Контраверзе сведока Мајкла Роуза (2)
-Игор М. Ђурић, Пјер Анри Бинел, Политика, 23, март 2008.
-Страни новинари о Ратку Младићу.
-Марко Лопушина, База у Кисељаку, 1997.
-Марко Лопушина, Новинарске патке, 1997.
-Марко Лопушина, "Орао" јави се, 1997.
-Марко Лопушина, Ричард Холбрук у акцији, 1997.
-Слободан Кљакић, Архитекта Ворен Кристофер, Политика, 27.11.2008.
-Марко Лопушина, Тајни агент Харис, 1997.
-Марко Лопушина, Убитсво у Сарајеву, 1997.
-Марко Лопушина, АИД минира Маркале, 1997.
-Марко Лопушина, "Делта" хвата Караџића, 1997.
-др Предарг Симић, Последњи рат у двадесетом веку.
-Марко Лопушина, Смрт на језеру Градина, 1997.
-Марко Лопушина, Сребреничка подвала, 1997.
662
-Марко Лопушина, Ричард Холбрук у акцији, 1997.
-Чарлс Инграо: постојао усмени договор Холбрук – Караџић, БИРН. –
-Данијел Шифер, Фељтон - Оживели мртваци из Сребренице, Вечерње
новости, 31. мај 1997. -
-Данијел Шифер, Фељтон - Да су ме послушали рата не би било,
Вечерње новости, 1. јун 1997.
-Данијел Шифер, Фељтон - Мобилизација је била повод рату, Вечерње
новости, 2. јун 1997.
-Данијел Шифер, Фељтон - Одбрана путем медија, Вечерње новости, 3.
јун 1997.
-Одломак из књиге Семира Халиловића "Државна тајна", Википедија.
-Боро Марић, Документима против сребреничких фалсификата,
Политика он лине, 05.09.2008.
-Годишњица страдања српског села Јежестица, ТАНЈУГ, 09.08.2008.
-Славиша Сабљић, Сребреница је била после, 05.10.2009.
-Боро Марић, Српске трагедије из бошњачког угла, 03.04.2008.
-Драган Цицић, "Плави шлемови" чекају септембар, WЕБ, 12. јули 1995.
-Масакр у Сребреници, Википедија.
-Венс Овенов план, Википедија – слободна енциклопедија.
-Јелена Церовина и Слободан Кљакић, Оптужбу смо срушили, Политика,
4. март 2007.
-Од Карингтона до Ахтисарија, Време, 8. фебруар 2007.
-Разбијање Југославије – Немачка кажњава Србе за узгубљене артове,
Свет број 1003, 13.05.2009.
-Не заборавимо ни друге Бајдене.
-Мира Бехам, Приватизација дипломатије.
-Почеци рата у Босни и Херцеговини, објављено у књизи "Исповести"
(1995), аутора Љ.Б.
-Рат у Босни и Херцеговини, Википедија – слободна енциклопедија.
-Напад на колону ЈНА у Сарајеву, Википедија - слободна енциклопедија.
-Напад на колону ЈНА у Тузли, Википедија . слободна енциклопедија.
-Бил Клинтин: ЕУ није жељела муслиамснку државу у Европи .
-Алексанад Дорин, Сребреница – историја једног салонског расизма.
-Марко ван Хес – војник Холандског батаљона.
-Милован Милутиновић, Самотероризмом сунардоника бошњачко
руковдоство градило позицију жртве, Београд, 20. август 2004.
663
-Хронологија дејстава НАТО на простору РС.
-Извештај о стању људских права.
-Манојло Миловановић, Масакр на Маркалама починили су муслимани,
Блиц. .
-Онемогућавање помоћи.
-Милан Булајић, У Сребреници није било геноцида,02.сеп.2003.
-Жак Маше, Наши драги ратни злочинци.
-Да ли је Ширак предлагао Клинтону ликвидацију Караџића и Младића
(с француског превела Олга Милошевић).
-Милорад Ивановић, Како се догодила Сребреница.
-Хашки трибунал – Муслиамни из Сребренице нападали српску војску,
Код Сребренице ексхумирано тело старице.
-Александар Васовић, Улога холандских трупа у Сребреници – ДОБРИ.
РУЖНИ, ЗЛИ, САТ, 04.нов. 1995.
-Смрт Југославије: Крај игре- "Будимо прагматични", Чишћење мапа,
23.02.2006.
-Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета
Републике Босне и Херцеговине, Сарајево, 25.2.1992.
-Досије НАСЕР ОРИЋ.
-Босанско-херецеговачка патриотска странка – саопштења, анализе,
`коментари, Дани број 119, 10. септембар 1999.
-Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима: против
човечности и међународног права: Припреме муслимана и Хрвата у БиХ
за насилно одцепљење од СФРЈ и организовани карактер геноцида према
Србима у Сарајеву, Београд, јануар 1998.
-Борис Крљић, На Западу је и даље присутна манипулација о
Сребреници, СРНА.
-Миливоје Иванишевић, Не подлежем притисцима – У Сребреници није
било геноцида – Сребреница како "димна завеса".
-Џевад Галијашевић, СДА се у старту спремила за рат, СРНА, 29.октобар
2009.
-Дијана Џонстон, Преиспитивање Сребренице (1), Двери, 25.08.2009,
www.дверисрпске.цом.
-Миловоје Иванишевић, Сребреница јул 1995 – И трагању за истином,
Видовдан, 16.01.2010, хттп://www.видовдан.орг/архива/артицле738.хтмл.
664
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 2,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. – Гвозденовић Божана, Васић Велисав,
Божић Винка, Божић Роса, Божић Милка, Илић Радомир, Јовановић
Рајко, Стјепановић Раде, Томић Драгиња, Шарац Веселин, Маринковић
Милојка, Шарац Војин, Перендић Миодраг, Жикић Драго, Савић
Иконија, Игњатовић Станка и Јокић Душица.
-Мајке бацале живу децу у Дрину.
-Пљачке и убитства у Сребреници, Изводи из књиге Ибрана Мустафића
"СРЕБРЕНИЦА: планирани хаос", 31.03.2008.
-Слободан Дурманивић, Првостепена пресуда Насеру Орићу – злочинац
и обзирни кућепазитељ.
-Злочинци проглашени жртвама, Глас јавности, 20.06.2008.
-Слободан Дурмановић, Случај Насера Орића - нови прилози, 21.апрул
2008.
-Страдања Срба, заседе и затвори у Сребреници, Сербиен Унитy
Цонгресс, 1997.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 1,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. - Слијепчевић Марко, Вукадиновић
Миладин, Петровић Милоје, Жугић Алексија, Милинковић Милојка,
Продановић Зарја, Стевић Драгиња, Ранкић Радован, Павловић Обрен,
Миловановоћ Станије, Вучетић Витомир, Филиповић Звонко,
Миладиновић Милева, Марјановић Милорад, Марјановић Милисав,
Гвозденовић Миладин,Гвозденовић Татомир, Крстић Горан, Гвозденовић
Драган и Маловић Драгослава.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 3,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Перић Видосава, Ристић Радован, Ђокић
Стојан, Петровић Неђо, Петровић Стоја, Недељковић Предраг, Матић
Гвозденија, Ранкић Славољуб, Матић Славка, Симић Јања, и
Миладиновић Милева.
-Казивања преживелих жртава муслиманских злочина 1992, и касније 4,
Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Николић Милорад, Николић Ратко,
Николић Милосава, Досић Сретен, Дукић Милан, Илић Радомир,
Ђенадић Лепосава, Ђуричић Јела и Живановић Илија.
-Казивања непријатеља, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997. Хајдаревић
Шукрија "Албахари", Бећировић Халил, Сулејмановић Мирсад "Скејо" и
Мемишевић Нуриф.
665
-Јовановић Чедомир, Истина о Сребреници, 30.12.2004.
-Идејне вође, функционери и организатори, Сербиен Унитy Цонгресс.
1997.
-Командни састав, Сербиен Унитy Цонгресс, 1997.
-Непосредни извршиоци, Унитy Цонгресс, 1997.
-Пљачкаши, Унитy Цонгресс, 1997. -
-Уништена лична имовина и материјална добра, Унитy Цонгресс, 1997.
-Избеглице, Унитy Цонгресс, 1997.
-Хуманитарна помоћ, Унитy Цонгресс, 1997.
-Масакрирана лица, Унитy Цонгресс, 1997.
-Жртве страдале изван територија ових општина или наПознатог дана,
Унитy Цонгресс, 1997 .
-Уместо некролога, Унитy Цонгресс, 1997.
-Привремени списак жртава муслиманског терора над српским народом
жртве1992. године.
-Привремени списак жртава муслиманског терора над српским народом
жртве 1993. године.
-Љиљана Булатовић, Београд, 6.јуна 2008., Невероватан "случај
Сребреница", Београд, 6. јуни 2008.
-Џон Шиндлер, несвети терор – највеће злочине починила је војска
Насера Орића, Глас српске, 03.09.2009.
-Диана Милошевић,Истина о трагедији у Сребреници почиње да се
открива 13 година касније – Намерно жртвовали муслимане.
-Катхрин Сцхтз, Сребреница је део једне велике трагедије, разговор са
Филипом Корвином (превела Мелита Стокућа), Шпигл.
-Меморандум о ратним злочинима и злочинима геноцида у Источној
Босни (у општинама Братунац, Скелани и Сребреница) противу српског
становништва, до априла 1992. до априла 1993. године", Коментари
Петра Макаре.
-Филип Корвин, Не браним зчочинце, већ истину, Вести.
-Џорџ Богданич, Сребреница и политика ратних злочина, објављено у
"Дефенса & Фореигн Аффаирс Специал Абалyсус, волуме XXИИИ, Но.
62 Фридаy, јуне 17, 2005.
-Интервју - Јурген Елзесер, Хаг неће српске сведоке.
-Џулија Горин, Сетите се Сребренице, Јеwисх Wорлд Ревиеw, Превод
Љиљана Никшић, Корени.
666
-Убијање Срба у Сребреници, хттп://www.јасеница.орг.
-Миливоје Иванишевоћ, Нечасна улога К. Анана у сребреничком случају.
-Одломак са НАТО конференције за штампу, одржане 17. маја 1999...
Изјава, www.сребреница-пројект.цом/ср/ДОWНЛОАД/вицтем .../Изјаве-
2.пдф
-Општина Милићи
-Сребреница – пад по наређењу.
-Сава Видановић, Да ли је прича о Среберници измишлљена?, 17. август
2004.
-Генерал Николаи, Одбрана среренице је била немогућа.
-Александар Дорин, Сребреница врхунац антисрпске прапаганде,
Геополитика, број 32, 01. новембра 2009.
-Француска: Извештај Сребреница . Агресор је на српској старни, Архива
Дани 235.
-"Муслиманима је био боље у СФРЈ", Дани.
-Наталија Алексејевна Нароћницкаја, Горки плодови антисрпских фобија
Запада, Текст припремило уреднишгво Српске политике (превела Сава
Росић).
-Јирген Елзесер, Злочине у Сребреници измислила немачка дипломатија
да би скинула историјско бреме нацизма и геноцида, Сведок број 297.
-Никола Живковић, Холбрук о дејтонским данима – Време компромиса,
Лист "Погледи" број 221, 1. децембар 1998.
-Саопштење Епархије – Немачко кукавичије јаје, 22. јануар2008,
www.српска.ру
-Ко је подвалио ЦИа-и, Архива дани 254.
-Марко Лопушина. Творци агресивне политике, Српски конгрес
уједињења, 1997.
-Сабрина П. Рамет, ЦИА предвидела рат у СФРЈ
-СДА као организатор рата у БиХ 1991. (сведочења)
-Владо Азиновић, Напад на Сребреницу – епизода 2, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Прислушкивање – епизода 3, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Фотографије – епизода 4, Праг, 18. јуни 2005.
-Владо Азиновић, Накнада сазнања – епизода 5, Праг, 18. јуни 2005..
-Владо Азиновић, Коме је одговарао пад Сребренице? – епизода 6, Праг,
18. јуни 2005..
667
-Владо Азиновић, Сребреница – обавјештајни пропуст – епизода 7, Праг,
18. јуни 2005.
-Сабрина П. Рамет, Босна као други Вијетнам.
-Хакија Мехољић – 5000 муслиманских глава за војну итервенцију, Дани
број 78, 22. јуни 1998.
-Ратковићи: хронолгија ужаса, Сребреница историјски пројект.
-Слободан Дурмановић, Истрага за злочине над Србима на подручју
регије Бирач пред оргаима у БиХ (2), Нови репортер, 4.10.2006.
-Миливоје Иванишевић, Страдање мештана, Српски конгрес уједињења,
1997.
-Миливоје Иванишевић, Заседе, Српски конгрес уједињења, 1997.
-Миливоје Иванишевић, Затвори у Сребреници, Српски конгрес
уједињења, 2007.
-Коментар пресуде Насеру Орићу.
-Емил Влајки, Ментални геноцид над Србима, Независен новине.
-Комитет за прикупљање података о извршеним злочинима против
човечности и међународног права, Београд.
-Видео записи муслиманских злочина над Србима .
-Слободан Дурмановић, Сведочење Ибрана Мустафића – Прилог
кривичној биографији Насера Орића.
-Злочини, масакри над Србима у биХ 1992-1995 (125), Документација
Комитета за прикупљање података број 293/95-27.
-Злочини, масакри над Србима у биХ 1992-1995 (129), Документација
Комитета за прикупљање података.
-Сребреницом правдају злочине над Србима, Дан, 11. јуни 2005.
-Бесмртност рогосијске епопеје, www.јовановици.објецтис.нет/неwс/
олдерсуммарy _виеw .
-Фељтон Несвети терор, Глас спрске 24.08.2009.
-Демократске лажи о Босанском рату, Српска политка, 17. фебраур 2009.
Саопштење поводом сплетки римске курије око Босне и Херцеговине,
Иформативна служба Светосавске омадинске заједнице Брчко.
-Тајни досије: Београдски дани Мадлен Олбрајт
-Хронологија пропасти, Дани 162, 7. јули 2000.
-Владимир Вељковић, Нова српска политичка мисао, 21. фебруар 2009.
-Др Милан Булајић, Геноцид Срба над муслиманима није доказан, Фонд
за истра живање геноцида.
668
-Хаг слеп на Орићева зверства, Новости, 1.јули 2006. .
-.Трећи извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ.
-Џон Лафланд, Крунски сведок у Паризу, 11.05.2009.
-Елфета Весели још увек у Швајцарској на слободи. 22. јануар 2010.
-Драгомир Анђелковић, Сребреница - књучни сведок хашких превара,
Печат, 13. март 2010.
-Страдање села, заседе и затвори у Сререници,
хттп//www.веритас.цом.yу.
-Владислав Б. Сотировић, Сребреница у Европи, Српска политичка
мисао, 21. јануар 2009.
-Слободан Дурмановић, Истрага о ратним злочинима над Србима у
регији Бирач (3).
-Слободан Костић, распадање Косова.
-Драган Маровић, Истина о Сребреници – лош цемент будућности,
Печат, 4. фебруар 2010.
-Повест бившег холандског "мировњака" у Сребреници – Праве жртве су
Срби.
-Зашто је 2002. пала влада у Холандији?
-К. Ћирковић, Ратна прошлост Хакије Мехољића.
-Пети извештај Владе СРЈ о почињеним ратним злочинима на подручју
бивше СФРЈ.
-Борис Субашић, истина одавно не станује у Америци, Недељни
телеграф.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 1 део, Корени –
лист Срба у расејању, xttp://www.koreni.net/broj 47/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 1 део, Корени –
лист Срба у расејању, http://www.koreni.net/broj49/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 2 део, Корени –
лист Срба у расејању , http://www.koreni.net/broj51/hronologija.htm.
-Страдање српских породица у Босни , Хронологија - 3 део, Корени –
лист Срба у расејању , http://www.koreni.net/broj53/hronologija.htm.-
Лицемјерно свједочење Филипа Мориона у функцији одбране Караџића,
Билтен Сребренице, хттп://www.сребреница.ба/билтен/19/БИЛТ-
СР9.ЈПГ.
669
-Мирослав Антић, Генеарл Мајкл Роуз: Мисија у Босни, хттп://www.мал-
арцхиве.цом/син@антиц.орг/мсг02183.хтмл.
-Босанска прича генерала Роуза, НИН, 10. децембар 1998.
-Бомба на пијаци Марале и ултиматум НАТО-
хттп://www.цамо.цх/сј_питање.хтм.
-Радомир Вукчевић и Милан Петковић, Шпијунски рат без примирја(18)
– Сценарио за Југославију – фељтон.
-Истина о Сребреници, Тхе Глобе анд маил (Цанада), 14. јули 2005.
-Руперт Смит, "Лоша процена" ситуације у Сребреници.
-Манојло Миловановић, Масакр на Маркалама починили су муслимани,
хттп://www.стормфронт.орг/форум/схоwтхреад.пхп?+=178228.-
-Сребреницу су издали Холбрук, Билт, Жанвије и Акаши, Политика он
лине, 13, јануар 2010, хттп://www.политика.рс/рубрике/Свет/Сребреницу-
су-изда...
Кривичне пријаве и изјаве...,
-Изјава Муратовић Рифата, www.сребреница-
пројект.цом/ср/.../Изјаве_Муратовић_ Рифат.пдф.
-Сведоци за пројекат Сребреница: Петровић Лука,, Симић Миодраг,
Милошевић Миле, Мемишевић Нуриф, Вујадиновић Милош, Ристановић
Миладин, Вујадиновић Михаило, Вујадиновић Милинко, Вујадиновић
Симо, Вујадиновић Невенка, Вујадиновић Винка, Вујадиновић Горан,
Ковачић Милка, Зарић Видоје, Васић Слободан, Васић Мира, Васић Јела,
Зекић Максим, Васиљевић Бранислав, Гвозденовић Стана, Петровић
Сретен, Илић Богдан, Савић Десимир, Петровић Миленко, Јевтић Милан,
Гагић Петар(4 изјаве), Суботић Млађен (3 изјаве), Гагић Даница( 2
изјаве), Гагић Цвијетин, Суботић Видоје, Симеуновић Радојка,
Симеуновић Велимир и Гагић Милија.
-Љиљана Булатовић, Невероватни "случај Сребреница",
хттп://народнипокретсрбије. орг/цмс/?п=57
-Страдање српских села у Сребреници (1),
хттп://соколац.славицнет.цом/соколац /соколац _сребреница
-Срећна због Косова,
хттп://www.вести.рс/сеарцх.пхп?Срецна+због+косова&дн.
-Зоран Петровић Пироћанац, Две године после Сребренице, НИН, 04. јул
1997.
-Америка тражила пад Сребренице,
670
хттп://www,српскадијаспора.инфо/вест.асп?ид=7858
-Писмо Радована Караџића амбасадору Кутиљеру; Писмо Радована
Кардажића Сајрусу Венсу; Наредба председника Републике Српске од
30. јула 1995. године; Телеграм генерала Здравка Толимира од 9. јула
1995. године; Одлука председника Републике Српске од 11. јула 1995.
године; Наредба Председника Републике Спске од 11. јула 1995. године;
Наредба председника Републике Српске о заштити јавног реда и мира и
приемна женевских конвенција у Сребреници, стр. пов. број 01-1351/95,
11. јула 1995. године; Одлика председника Републике Српске од 14. јула
1995. године; Одлука о именовању ратног председништва општине
Сребреница – Скелани, стр. пов. број 01/1371/95. 14. јула 1995. године
хттп//www.карадзић-одбрана.цом/ратна-писма/
-Генерал Слободан Праљак, Ратна документа, Директива Главог штаба
Патриостке лиге за одбрану суверенитета Републике Босне и
Херцеговине, www.слободан праљак.цом/-Хрватска
-Проф. Др. Сц. Јосип Јурчевић, Експертиза запотребе МКСЈ: Босна и
Херцеговина 1990-1995 – теза "Муџахедини Ал-Qа'иде у БиХ"(ИТ-04-74-
Т), www.слободан праљак.цом/-Хрватска
671
Задња страна корица
Преко слике 35 исписати овај текст.
Сл. 35
"Не дај Боже мога бола ниједној мајци. Једног сина сахраних, другом за
кости не знам. А за убице наших, српских синова, нема ни суда ни
правде. Бол и сузе нас, српских мајки, нико не види. Зашто? Шта су моји
синови згрешили да ми их и мртве комадају? Боже, само ми дај да га
сахраним пре него што очи заклопим".
Марија ЈЕРЕМИЋ.
"Једног дана затекла сам супруга Бору да гледа неку видео-касету.
Крајичком ока угледала сам како гори нечије тело. Око ватре коло су
водили и подврискивали: ‘Пеци Влаха, мајку му’. Тада ми је Боро рекао
само то да је то неки наш војник, али да не зна о коме је реч. Тек на
самрти, позвао ме Боро и рекао Иванка, на оној траци био је наш Ненад.
Њега су мучили… Хтела сам да умрем истог часа, али морала сам да
погледам ту касету после, нешто ми није дало мира. Три пута је Ненад,
испуштајући душу, дозивао мајку да му помогне, а мајка му помоћи није
могла... Чини ми се да сам тада умрла први пут… Још ни ожалила
Ненада нисам, а остала сам без братанца Ратка Цвјетиновића. Имао је
само 21 годину. Убили су га на кућном прагу. Зашто, кад ни Ненад, ни
Ратко ни мрава нису згазили… И ја сам мајка Сребренице, а не само оне
друге. И мени је тешко, зар моја мука није равна њиховим?"
Иванка РАНКИЋ
672