Увод

Тема овог рада јесте Никола Пашић као поборник социјалситичких идеја
његовог савременика Светозара Марковића. У овом раду ће поред основих
информација о животу Николе Пашића и Светозара Марковића, подробније бити
описан развој социјалистичке мисли у Србији, политичке делатности Светозара
Марковића и његов даљи утицај на развој социјализма, као и на Николу Пашића и
његове идеје социјализма. Ближим обајшњењем ситуације у Србији тог доба биће
схваћен утицај социјалиста на ток догађаја, као и улога коју су у томе имали и
Светозар Марковић и Никола Пашић. Након смрти Светозара амрковића водећа улога
у социјалистичком покрету припала је Николи Пашићу који је осатао под утицајем
свог савременика Светозара Марковића уз желећи да оствари његове идеје својим
политичким радом и оснивањем Народне радикалне странке.
О идеологији Николе Пашића и Светозара Марковића написано је пуно научних
радова и то је тема која је веома подробно изучена у српској историографији. Разлог за
ово лежи у томе што је ради разумевања политичких процеса и дешавања у Србији
било потрбно изучити идеологоју личности које су имали највећи утицај на та
дешавања, јер само ако се разоткрије њихова идејна подлога може се објаснити начин
њиховог поступања. Никола Пашић се као политичар развијао под утицајем идеологије
Светозара Марковића, који је имао велики утицај на изградњу не само његове
политичке мисли већ читаве идеологије, тако да је управо то тема овог рада.
Иако је идеологија данас више представљена у негативном контексту и многима
представља искривљену слику стварности прилагођену нечијим вредностима и
интересима, у току 19. века када су у Србији формиране и прве политичке странке она
је представљала неку врсту развоја за тадашље друштво у Србији с обзиром да је
српско друштво идаље било патријахално и непросвећено. Светозар Марковић је у
својој идеологији пронашао излаз из тога трудећи се да укаже на то да је пре свега
најважније да се народ образује и економски стабилизује а тек онда да дође до
модернизаије српске државе чему је тежила тадашња власт, не схватајући да те
промене пре свега треба да дођу из народа а не одозго, под притиском власти. До свих
ових идеја Марковић није самостално дошао већ су на њега имали утицај многи руски
идеолози, чиме ћемо се још бавити у овом раду. Све ово само је показатељ колико је
тада било важно радити на остварњу идеја јер су оне биле покретач промена и развоја
тадашњег друштва.
Биографија

Светозар Марковић

Никола Пашић, један од најпознатијих српских политичара, који је живео у

турбулентном времену за српску историју, времену пуном ратова, буна, политичких
размирица и смене две династије, Карађорђевића и Обреновића, рођен је у Зајечару.
Година његовог рођења и данас подстиче многе Пашићеве биографе на истраживање, с
обзиром да је до краја Пашићевог живота остала непозната, а он сам то није сматрао
довољно важним да би то питање и разјаснио. Иако му на надгробном споменику
стоји 1844. година, многи Пашићеви биографи као годину његовог рођења узимају
1845., годину записану на његвом сведочанству Политехничке школе у Цириху.
Утврђено је да се родио на Светог Николу 16. децембра према старом, а 19. децембра
према новом календару. Пашићеви преци родом су из Тетовског краја. Потицао је из
занатске породице, деде и оца пекара, а као син првенац послат је у школу како би се
образовао, додуше касније него остала деца, у септембру 1853. године са навршених 8
година. Гимназијско образовање стекао је у Неготину, Зајечару и Крагујевцу. У
београдској Великој школи, која се налазила у згради капетан Мишиног здања, учио је
на Техничком факултету. Управо ту упознао је совје другове, идеолошке
истомишљенике, а од неких и страначке колеге Перу Велимировића, Адама
Богосављевића, Владимира Љотића, али и Светозара Марковића. Сви они су изузев
Адама Богосављевића наставили школовање у инсотртанству. Како је потицао из
сиромашне породице, Пашић није имао новца да се самостално школује у
иностранству, па је упутио молбу министру порсвете и црквених дела Кости Цукићу,
да га уврсти међу државне стипендисте и упути у Европу. Ова њеогва молба је
прихваћена и послат је на Вишу политехничку школу у Цириху, граду где ће Пашић
остварити своје прве политичке кораке и почети са формирањем совиј политичих
идеја.

Цирих

Период који је Пашић провео у Цириху изузетно је важан за формирање његових идеја.
Цирих је у то време, током шездесетих и седамдесетих година 19. века био центар
европског социјалистичјког покрета чији центар је чинилка руска емиграција. Пашић је
у Цириху уобличио своје идеје под утицајем руске емиграције. Међутим, српски
академик Васа Чубрлиовић не дели овакво мишљење и сматра да Пашић није био
социјалиста, већ следбеник идеја Буржаске револуције 1848/9. године и да је његов
боравак у Цириху заправо била пролазна и убрзо заборављена епизода.

Светозар Марковић, из Петрограда где је студирао на Институту за саобраћајне

инжињере дошао је у Црихи априла 1869. године. Он је у Русији проучавао дела Н.Г.
Чернишевског, Н. В. Доброљубова, Д. И. Писарева и учествовао у руском
револуционарном покрету. У Цирхјиу је желео да настави своје школовање, међутим
према Васи АКзимирвоићу то се није ни догодило. Придружује се српској емиграцији
и себе назиају Задругом. Марковић у Циирху проучава Маркса, Џона Стјуарта Мила,
Прудона, Луја Блана, Геленбаха и Ласала. Итовремено прише чланке за водеће српоске
листове у ВојводиниТакође започиње рад на организацији странке која би у Србији
отпочела бробу против старог нараштаја.

У мају 1869. са Ђуром Љочићем се договарају да припреме свој нацрт страначког

програма и када се на јесен сви окупе сачине коначну верзију. До тога није дошло.

И Марковић и Пашић били су чланови циришке секције Прве интернационале. На

састанцима су слушали о орагнизовању проишвођачких и поторшачких задруга, што је
подстакло Марковића на њихово оснивање у Србији, а Пашић почиње са проучавањем
идеолога задружног социјализма Франца Шулце-Делича и Фердинанда Ласла.

Марковић је након објављивања чланка Српске обмане у коме је критиковао српски

устав из 1869. изгубио стипендију и био принуђен да се врати у Србији, па Пашић стаје
на чело циришких Срба. За потребе Задруге набавио је штампарију у Женеви.

Пашић је подржавао Марковића и у његовој идеји да реформише Уједињену омладину

српску и од чисто националне реформише у политичку странку са снажним
социјланим ставом. Он је био један од 15 омладинаца који су у августу 1870. заједно са
својим лидеорм потписали изјаву о неопходности радикализације програма Омладине
што је довело до раскола у њој и престанка активности. И касније се Мрковић ослањао
на Пашића у процесу припремања устанка у БИХ, у броби против бакуњиста итд.

Поборник иодеја руских народњака о могућности преласка заостале земље у

социјализам прескачући капитализам и ослањајући се на сачувану општину.Творац ове
идеје био је Чернишевски. За Амрковића Чернишески је био најгениланији писац
социјалистичке школе.
Током 1871. године у Цириху је боравило неколико рсукох емиграната Василиј
Александров, Земфрији Рали, Владимир Голдштајн, Александар Елниц, Валеријан
Смирнов.

Паши купује штампарију. Купљена је од добровољних прилога.

Василиј максимович АЛександров рођен је 1849. у Тифлису.