Доситеј Обрадовић – предавања

''Славеносербски магазин'' који је објављен 1760. године у Венецији, а фототипски је

издан тек 1960. године, представља први часопис у нашој култури. Уклапа се у
континуитет нашег српског духовног кретања према Европи 18. века. Идеје које су код нас
пво у њему биле изречене отвориле су ток просвећености на које ће се наставити
Доситејев рад. Орфелин се као просветитељ везује за будућност српске културе преко
Доситеја, пре свега преко дела ''Славеносербски магазин''. Често је истицао да је ''Писмо
Харалампију'' програмски наставак Орфелиновог магазина, конкретно предговора
Магазину. У оба текста се слави дух 18. столећа, захтева се од српског народа да се угледа
на друге народе, да пође путем науке и просвећења. Само што у Офрелиновом Магазину
период није довољно конкретизован. Код Доситеја се јасно позива на извршење задатака
са јасно дефинисаним програмом. Орфелину се приписује заслуга да је у предговору
магазина први истакао потребу да се пише на анродном језику, али сам није писао њиме.
Не помиње се изричити народни језик, већ се само каже да су сви светски народи уместо
латинског почели да ористе своје сопствене језике, националне, како би наука била
доступна онима који не разумеју латински. У предговору Орфелин говори о српским
културно-просветним приликама и не дотиче се питања језика, већ се враћа на то у
програму самог часописа – наводи да ће часопис доносити песме на нашем језику. Све
оне, осим ''Плача Сербији'' су написане на тадашњем књижевном језику који је био далеко
од народног. Ту се види колико Орфелин бива неодређен по питању језика. Примери се
могу наћи и на другим местима у магазину. Орфелин, иако је указивао на употребу
народног језика, морао је имати у виду да је језик у Магазину био далеко од правог
народног говорног језика. Овде је то била мешавина српско-словенског, руско-словенског
и руског језика, односно славеносербски језик. То значи да је Орфелин тек припремао
идеју о употреби народног говора. Околности у којима је живео и радио су бие неповољне
за овај програм, на који се надовезивао и Доситеј у ''Писму Харалампију''. И он се, као и
Орфелин, угледа на европске језике који напуштају латински. Доситеј је Орфелинову
идеју представио као кључно питање духа и културе. Видео је у томе свој животно-
практични задатак (спровођење теоријских поставки својих претходника у праксу).
Најважнија имена за српску кљижевност 18. века су Доситеј Обрадовић, Захарија
Орфелин и Јован Рајић. Обрадовић и Рајић су поред Орфелина најпотпуније истраживали
токове просвећеног рационализма. Рајић је главни представник црквеног просветитељског
правца. Носилац овог правца је била духовна интелигенција школована у Русији, нарочито
у Кијевској духовној академији на руској богословској и схоластичкој књижевности. С
друге стране је Доситеј, иза којег стоји настојање српског грађанског сталежа, не више
црквеног, да усвоји тековине западноевропске цивилизације и да их искористи за
национални развој. Почетна фаза овог правца су биле реформе Петра Великог у Русији где
је феудална Русија изашла из средњег века и кренула у развој модерне европске државе.
Највећи део тог периода је Орфелинова монографија ''Житиј Петра Великог'' из 1772.
године. Посвећено је цару реформатору и дело је у ком први пут долази до изражаја
рационалистичка идеологија – рационализам. Орфелинов магазин је идеје за свој садржај
црпео из културног преображаја у Русији у доба реформи Петра Великог. Врхунац је
период владавине Јосифа II. Доситеј је био главни носилац јозефистичких реформи у
Аустроугарској монархији. Основна идеја је критика верског догматизма, манастира и
калуђерства који су чинили српски културни поредак. Јован Рајић се образовао у Кијеву, у
Кијевској духоној академији, једној врсти православног универзитета. Руска схоластика је
била догматска и строго православна, била је основа Рајићевог просветитељства, док је за
Доситеја схоластика била само једна фаза. Та схоластика је Доситеју помогла да увиди
заблуду манастирског живота. Његов образовни пут је дужи и богатији од Рајићевог.
После монашења почиње путовање на Исток, упознавање античке старине, пут преко
Беча, Париза, Лондона, упознавање са Европом. Рајићев пут се завршио у манастиру, а
Доситејев представља ослобађање националне државе. Њихови животи поазују два пута у
образовању интелигенције 18. века. Један је водио на Исток (православна Русија), а други
на Запад (Аустрија и Нмеачка). Питање књижевног језика креће од Доситејевог ''Писма
Харалампију'' до ''Мезимца''. Доситеј поставља питање језика у свом просветитељском
програму. Захтева увођење народног језика у књижевност. За то нуди два разлога (сви га
разумеју, у односу на књижевни, који разуме једва 1 од 10000; народни језик се говори у
готово свим српским провинцијама где живи српско становништво, па је његово увођење
пут ка национално јединству). Прва идеја је рационалистичко-просветитељска, а друга
национално-просветитељска, па је управо у томе двоструки смисао Доситејеве борбе за
народни језик. У ''Мезимцу'' заокружује своју теорију, посматра идеју о народном језику у
склопу савремених прилика у нашој култури. Тако даје културно-историјску и естетичко-
теоријску основу овом делу, чега нема у ''Писму Харалампију''. Не може се рећи да се
Доситеј залагао за пансловизам, јер његова намера није била брисање разлика међу
словенским језицима. Он је само признавао њихово заједничко порекло и стављао
нагласак на различитост и посебност њихову, као и националну индивидуалност. Његове
мисли о језичком јединству су значајне за славистику тога доба. За њега не постоје два
сродна језика (српски и илирски), већ један јединствен језик који се подједнако говори у
различитим провинцијма нашега народа. Обичан човек из народа се не може без тешкоће
споразумети са Русима, али је и најпростији Србин у Хрватској, Босни или Црној Гори
међу својим народом и језиком. Још 1773. године у ''Писму Харалампију'' Доситеј
разматра ову идеју. Он је први модерни грађански писац и не само по садржини, већ и по
идејама, начину рада и условима под којима је радио. Он је супростављен Рајићевом
погледу на књижевни језик. Док је Рајић представник средњовековног рданика,
преписивача, није жељан објављивања радова, Доситеј је наисана дела одмах штампао.
Цео свој живот је тражио штампаре и материјал. ''Историја'' Јована Рајића је његово
највеће дело, а појавило се против његове воље, пошто је осећао неповерење према
штампаној речи. Доситеј је сматрао да књига написана ван домашаја читалаца нема
вредности, па је за њега писање и штампање књига јединствен посао. Његова страст је
управо то књигоиздавање, јер представља сложени процес преноса од писца до читалаца.
Други део ''Собранија'' је остао незавршен, јер Доситеј по повратку у Србију није био у
могућности да штампа. У његовом делу ништа није скроз довршено – ''Живот и
прикљученија'' су произвољно прекинута, ''Совјети здраваго рзума'' су без другг дела,
''Мезимац'' је недовршен. Проучаваоци сматрају да су главне особине његовог рада
покретљивост и гипкост. Спреман је да прихвати сваку новину. Три велика животна
догађаја су обележила његов рад – Бекство из манастира, почетак књижевног рада и
одлазак у Устаничку Србију. Последњи догађај је оставио најдубљи траг на његово
стварање и личност, укључивање у догађаје везане за Први српски устанак. То се управо
види у чињеници да је на прве вести о устанку Доситеј написао патриотску песму ''Песма
на инсурекцију Сербијанов'', песму која позива на Устанак, где поздравља Карађорђа и
његове устанике. ''Мезимац'', његово последње дело започето је после Устанка и писано у
време првих устаничких догађаја, допуњаван је по преласку у Србију и носи снажан печат
Устанка. Већ у првом поглављу ''Мезимца'' у есеју о језику, који је писан на почетку 1804.
године, неколико месеци након избијања устанка, Доситеј повезује своје просветитељске
идеје са новонасталом ситуацијом. Први српски Устанак за Доситеја је значио нови
почетак и себе је видео као просветитеља који ће помоћи у васпитавању народа, јер је
сматрао да од васпитања зависи живот појединца, али и судбина народа и читавог царства.
Та идеја је добила на значају управо новим приликама и новим путевима српске историје
које је створио Устанак. Сматра се да је управо Устанак тренутак када је потребно радити
на васпитању целог народа, посебно деце, јер ће се од деце, како је истакао на отварању
Велике школе, цела нација просветлити. Уколико цео народ не пође тим путем
хуманистичког образовања и цивилизовања, уколико владари не буду јединствени и
народни учитељи, онда ће осим слободе доћи друго ропство. Зато је он осетио да је његов
задатак да помогне речју и делом чим му се указала прилика. Његов одлазак у Србију је
условљен жељом да промени све оно што је до тада учио и писао. Устанак ће његовој
нацији пружити прилику какву су сви просветитељи желели да почне од почетка на
темељима образовања, да образује необразоване. Ту се намеће поређење са Доситејевом
идејом о томе да је млада душа слична меком воску и да зависи шта ће од ње постати од
калупа (Млада је душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш, такав облик ћеш од
њега и направити. Док је восак мек, лако се може претопити и преобразити, али кроз дуго
време постаје као гвожђе, па је потребно много труда да се претопи и прелије). Управо ово
се односи на образовање и васпитање детета и у складу је са образовањем и васпитањем
младог народа какав је у Доситејевој перцепцији био српски народ 1804. године, на самом
почетку модерне историје Србије. Која ће се могућност остварити, зависи од тога на шта
се човек (народ) од самог почетка усмерава. Цињ васпитања је исти и када се говори о
појединцу и о народу, поћи од самог почетка и обликовати народ. Оно по чему је Доситеј
познат нису његови научни радови нити радови из области фиктивне литературе.
Подручје његовог првог стварања налази се између те две граничне области и садржи
елементе и једне и друге. Ту спадају: Писмо Харалампију, Живот и прикљученије, Совјети
здраваго разума, Наравоученије уз басне и есеји из Мезимца. Када говоримо о Доситеју
као самосталној књижевној појави, онда мислимо, пре свега, на те радове, не само јер је
све било без позајмица и узора. У њима је Доситеј позајмљивао идеје и књижевне мотиве,
док је у другим делима дограђивао и преређивао оно што је запекао. У наведеним делима
је стварао нове форме и нова дела. Због тога се у наведеној групи може говорити о његовој
поетици која, иако произилази из постојеће књижевне традиције, представља самосталан
израз. Као што су и поменута дела самостална у односу на дела из којих је Доситеј
позајмљивао или на која се угледао. У књижевности је у првом реду тражио скривену
науку. Због тога највише цени књижевну форму која је ближа науци, као што је алегорија.
Карактеристична је његова дефиниција алегорије у предговору басана – Алегорија је
наука која је саопштена другим речима и сакрвена. Басну, као једну од најважнијих
алегоријских форми је највише ценио и неговао. Свој главни задатак је видео, не у
стварању, него у разрешењу алегорије. Карактеристична су у том погледу његова
''Наравоученија'', која као посебни састави настају из моралне поуке басне и представљају
разрешење алегоријског смисла приче која је у њој дата. На тој двострукој тенденцији, на
извлачењу науке из литературе, са једне стране, и на литераризовању науке, израстају
главна Доситејева дела за која смо рекли да представљају његове самосталне творевине.
За свој први и најважнији рад, први део Живота и прикљученија, Доситеј је изјавио да је
пишући га имао два примарна циља: 1) Показати бескорисност манастира у друштву; 2)
Велика потреба науке. Та два циља су међусобно повезана, јер наука треба да излечи људе
од сујеверја која се огледају у одржавању манастира и да их приведе ка правој и разумној
добродетељи, тј. доброчинству. Није онда чудно што је тај моменат још више истакнут у
Наравоученијама, где је и сам назив научног карактера. Хвалећи басне, Доситеј мисли
искључиво на науку, тј. на поуке, а не на њихове фабуле. У Животу и прикљученијама
Доситеју се чинило важније да стално упозорава читаоце како је некадашњи његов
монашки занос бесмислен, како је узрок рђава литература и да будућност народа није у
одржавању манастира, већ у прихватању науке и просвећивању помоћу ње. То је Доситеју
много важније него да се уметнички удубљује у приповедачки занос и да га постепено
развија кроз фикцију. Поменута упозорења читаоцу представљају основни садржај овог
дела, док је приповедање писца и причање о својој прошлости у другом плану. Прекида
нит овог аутобиографског излагања да би указао на погрешност свог некадашњег
опредељења, на прави пут којим треба ићи. Догађаји приказани у делу изгледају као
примери или програми које излаже и брани своје идеје. Поступак се састоји у томе да он
поводом детаља из свог живота сваки пут изнова извлачи ту истину на површину,
расправља о њој, убеђује читаоца да је прихвати, полазећи од свог искуства проповеда
истину, проводеда против манастира и бори се за науку. Исти поступак је произведен у
Наравоученијама басана. Басна је по природи поучна, њена поука је експлицитна у
афористичким поентама на крају, а на почетку је скривена, сажета. Она треба да буде
изнешена на видело, треба је осветлети новим примерима, учинити је јасном сваком
читаоцу, и оном најмање образованом. Басна и поука су Доситеју повод да говори о
најомиљенијим темама, да проповеда своју истину (као у аутобиографији), с том разликом
што овде не полази од доживљаја него од прича преузетих из књига. Није ни филозоф ни
научник у правом смислу фиктивне имагинативне литературе, већ популизатор науке,
проповедник научно-филозофских истина. Основна способност на којој се темељи његово
научно дело није ни научна демонстрација, иако је писао дело са научним претензијама,
ни књижевна имагинација, иако у његовом опусу било доста дела која припадају чистој
литератури, него вештина убеђивања – РЕТОРИКА. У Доситејевом комплетном делу
нагласак није био на издавању и писању књига, већ на пишчевој потреби да успостави
контакт са публиком која треба да прими његову поуку. Пред очима је увек имао лице
своје публике којој је казивао оно што је од других чуо, публика која је у његовим очима
чинила цео српски народ са потребом за знањем и науком, са потребом које ни сам није
био довољно свестан, у коју га је требало убедити. Код њега срећемо учитељски тон,
реторичку инспирацију и приповедачки патос. У његовом раду су спојене две дисциплине,
наука и књижевност, спојене на такав начин да свака од њих губи нешто из свог изворног
значења и приближава се оној другој. Елемент којим се остварује то приближавање јесте
реторика. Она и науку и литературу ставља у службу практичних потреба и прилагођава
их публици. Доситејево дело није ни чисто научно, ни чисто књижевно, ни реторско,
беседничко, већ је све то истовремено, нешто што настаје као резултат приближавања
свих тих чинилаца. Реторика код Доситеја је вештина убеђивања и придобијања публике,
док је у Антици означавала систем правила по којима се праве књижевна дела, а код
Доситеја се то губи. Основно значење овог појма код Доситеја је потреба да се
просветитељско учење приближи необразованом читаоцу. Њена функција у Доситејевом
делу се састоји од три елемента: садржина програма, морално и интелектуално стање
нашег народа и ангажованост писца да уз помоћ свог програма измени и побољша то
стање. Основу Доситејевог програма чини наука. Његов главни задатак је виђен у
пропагирању науке, те се поставља питање: каква је наука за коју се залагао? Уколико се
погледају теме у насловима његових дела, проблем свакодневног живота и рада је
најраспрострањенији проблем Доитејеве филозофске мисли, није прелазна тачка у
његовом програму. Доситејево схватање морала није емпиријско, већ рационалистичко (не
припада домену праксе, већ рационалистичке филозофије). Сматрао је да човек, када жели
да правилно поступа, треба правилно и да мисли. Без јасне идеје о томе шта је добро и
којим путевима и средствима можемо до тога доћи, не може бити делања у складу са
добрим, исто важи и за народ који је прост и непросвећен, који се налази у стању
''детињства''. Без знања нема правог морала. Морални живот човека допире на неки начин
дотле, докле његова знања досегну. Доситеј се пита како разликовати право од погрешног
знања, науку од онога што се представља и намеће као наука, добро од зла. Непрестано
поставља читаоцима питања на која има спремљен одговор – треба научити људе да
самостално расуђују о свему што је потребно у животу. Треба их научити да могу
слободно да мисле о свему и свакој ствари на овом свету, да просуђују и говоре
самостално. Идеја о слободном критичком мишљењу која се заснива на природној
светлости ума или словесности, која је човеку урођена с једне стране и на наукама помоћу
којих се та словесност развија и усавршава, с друге стране, представља лајт мотив
Доситејевог рада. То је главна тачка према којој се крећу сва његова дела, схватања, идеје
и тежишта његовог просветитељског рада. Ако бисмо његове филозофске мисли одредили
преко једне дисциплине, онда би то била логика, која се бави принципима онога што је
Доситеј хтео да развије код читалаца; способност расуђивања, мишљења. Као таква,
логика је предуслов сваке науке, научног мишљења уопште, али и правилне орјентације у
свакодневном практичном животу. Творац логике – Аристотел, сматрао је да логика није
наука, већ елемент опште културе који је потребан сваком човеку. Доситејев политички
став био је тесно повезан са његовим учењем ка моралу, на исти начин гледа на појединца
и на друштво. То је организам сличан људском телу, њиме управља цар, као што човеком
управља разум, који мора бити здрав разуман и здрав, тако и цар мора бити уман да би
добро управљао државом. Доситејево опредељење за просвећени апсолутизам као основу
политичког учења, потпомогло је подржавање просвећених владара 18. века и посебно
чињеница да је свој програм ставио у службу просветитељских реформи Мариеј Терезије
и Јосифа II. У вези са захтевом да се нове истине приближе народу постављао се у
проблем језика, Доситејева жеља је да што више буде схваћен од што ширег круга
читалаца, да просвећивање разума и света допре до простих сељана и пастира, да би био
прихваћен од свих, потребно је да говори језиком који сви разумеју, народни језик.
(Проблем књижевног језика разматран као проблем културе; народни језик најпогоднији
је инструмент нове науке који Доситеј проповеда; јесзик треба да омогући ширење истине
међу простим, непросвећеним људима који не познају стари књ. језик; проблему језика се
Доситеј враћао у ''Собранијима'', такође и у ''Мезимцу'' који почиње есејом о народном
језику). Са Доситејевим схватањем језика тесно је повезано и његово схватање
књижевности, где је ставља у службу науке, у њеним длима тражи науку и цени књ.
искључиво на основу научне вредности. Своја размишљања и идеје је усресредио на
развијање неколико кључних појмова: мишљење, делање, васпитање и језик. Научно
залагање од њега се диференцира у неколико дисциплин које негује: логика, етика,
педагогија и политика. Домен васпитања код њега је веома широк – васпитање деце и
омладине. Педагогија у ужем смислу је само један део за који се интересовао. Васпитање
народа и шире просвећивање народа јесте тежиште целокупне његове делатности,
тежиште у којем се састају све основне дисциплине његовог научног програма. Свој рад је
схватао и раније као популаризацију науке. У ''Животу и прикљученијама'' служба науци
схваћена је на други начин од ''Совјета здраваго рауима''. У првом делу није реч о
популаризацији појединих наука, веч о самом појму науке, који Доситеј хоће да приближи
читаоцу, тако што ће му предочити какве су све користи у стварном и практичном животу,
ако прихвати науку. Он је најпре пропагатор науке и проповедник практичне мудрости,
која се може извући из науке, па тек онда пополаризатор науке. Такав пут од пропагатора
и проповедника до популаризатора условљен је публиком и њеном природом. Та публика
је била директно супротна захтевима Доситејевог програма. Пред собом је имао
необразоване читаоце и погодне негативних утицајима друштва. Свој задатак није могао
да испуни педагошким средствима, како се често у својим делима обраћао деци и
омладини, верујући да ће они, пошто су слободни од предрасуда, најлакше примити сваку
позитивну новину, ипак се обраћао и одраслима, хтео је да буде учитељ омладине, али и
оних који су својим навикама били дубоко привржени старим веровањима. Због тога се
његов васпитно-просветитељски рад развијао у знаку вештине убеђивања – реторике.
Требало је уз помоћ науке срушити предрасуде и заблуде које су погрешна знања и лажно
васпитање утврдили у човеку, па тек онда приступити најважнијем задатку, изграђивању
човека и друштва према принципима разума и науке. Сматрао је да је први део посла увек
тежи него први, лакше је човека научити нечему сасвим новом, него га одучити од
погрешно нученог. Тежиште његовог рада је на првом рушилачком моменту, на критици
начина мишљења људских карактера и друштвених институција, које су спречавале
продирање идеја у српски народ. У његовом спаситељском раду преовлђују три стила:
1)популарно-филозофски; 2)хумористички; 3)поетски. Сва три се могу илустровати на
првом делу ''Живота и прикљученија'', први стилски израз представља дијалошка и
есеистичка разматрања о различитим темама; други стилски израз – реалистички и
хумориштички приказује јунаке и радњу; трећи – ситуације у којима је у првом плану
пишчев емотивни однос према тварима, карактерима јунка, појавама (популарна
филозофија – може се илустровати у једном од поглавља ''Живота и прикљученија'' –
дијалог на гозби у Темишвару; мала хумористика – педагошка приповетка насловљена
''Почетак речишке књиге'' у којој приповеда о својој детињој претераној ревности у учењу;
поетски стил – у одломку у ''Животу у прикљученијама'' исповеда причу о свом путовању
– у одломку ''Почетак мога путовања''. Ово је пример испољавања различитих стилских
израза у целом књижевном опусу Доситеја. Ово говори да код њега преовладава више
стилова (стилских израза). Код популарних филозофских израза се може фразликовати
неколико начина комуникације код Доситеја са читаоцима: експликација (популарне
експликације које представљају Доситејеве филозофске идеје које су позајмљене из
фонда/корпуса европске науке и филозофије, прилагођене су схватањима његове
филозофске и научнонеодређене публике). Експликативност као израз стила највише је
заступљена у научно-теоријским расправама, највише се заснива на Доситејевом излагању
и објашњавају идеја (научних) – ''Совјети здраваго разума''. 1)није теоријски мислилац,
већ је његова мисао усмерена на праксу. Експликацију много чешће у његовим делима
замењује сентенца, значи да радија не полази од позајмљених идеја као што је реч у
експликацијама, него од властитог искуства, основни стилски облик Доситејеве практичне
мисли – СЕНТЕНЦА (делови из предговора првог дела ''Живота и
прикљученија''/''Наравоученије'' уз басну ''Орао у лисица''). Експликативни и сентенциони
стилови представљају два сасвим супротна облика стилске мисли у његовом делу.
Експликтивни израз је опширан са дугим реченицама, пуним словенских речи, траговима
другог језика, теоријским појмовима. Сентенциони – сажетост реченице која предочава
читаоцима практичну мудрост, свакодневно знање. Орјентациона експликативност се
појављује тамо где Доситеј излаже читаоцу, учи га нечему новом, објашњава нешто. Док
се орјентација на сентициозност појавила тамо где говори о стварима које припадају
практичног разума, који су блиски човеку. У првом случају он објашњава, у другом даје
судове, даје правила и норме. Главна тенденција целокупног Доситејевог књижевно-
филозофског деловања је усмерана на развијање способности мишљења. ''Слободно
мислити'' – рационално, критички, централни је приступ Доситејеве филозофије
(развијање способности слободног расуђивања). Делују два битна момента 1)његова
природна основа – способност критичког расуђивања, дата је свим људима, као што им је
дата природна могућност да разликују истину од лажи; 2)наука као средство да се та
природна способност негује и развија, да се усмери у добром правцу. Први моменат
Доситеј зове свесност и сматра у духу рационалистиче филозофије да је дата свима
подједнако. Природни дар није довољан, већ разум мора бити просвећен, а то се постиже
само науком. Ту мисао која се налази у основи Доситејевог рада и залагања за науку,
најјасније је изразио у Есеју о дужном почитанију ка наукама, да би могла да оставри тај
задатак, наука мора да сруши заблуде и предрасуде који су обичаји и погрешна знања и
лоше васпитање, утврђени у појединцу и друштву. У том смислу, Доситејев циљ је
изграђивање човека и друштва према принципима науке и разума. У том смислу, Доситеј
је сматрао да је први рушилачки део посла тежи него први – градитељски, што значи да је
човека лакше научити него одучити. Због тога рад на просвећивању треба да почне од
самог детињства, што је разлог зашто је велики део његовог дела ''Живот и прикљученија''
базиран на његовој младости. Где је извор заблуда? Како се може искоренити? су питања
којима се Доситеј бавио. Његово учење о методи слободног мишљења и критичког
расуђивања, највише се може прочитати и испитати у његовим делима. У закључку
''Живота и прикљученија'' у разговору са својим пријатељем, Доситеј нам открива поенту
књиге. Две његове основне намере су: 1)илустрација преваге народног језика над
дотадашњим народу неразумљивом црквенословенским језиком; 2)књига представља
оглед слободног мишљења практично примењеног у критици манастира, монаштва и
других назадних појава у српском животу. Њена основна поука је методолошка као што је
Доситеј слободно приступио питањима, која су тада представљала забрањене теме, као
што треба приступити сваком другом питању и водити рачуна о способностима које нас
очекују у слободном мишљењу. Слободно мислити значи ослободити се ид свих препрека
које нам стоје на путу и које нас спутавају у расуђивању. Први услов слободног мишљења
за Доситја је ослањање на здрав разум. Он се сукобљава са свима који осуђују слободу
мишљења. ''Шта ја могу мислити од првог човека који ми вели: ''Теби није допуштено
мислити ни расуђивати, а ако се усудиш штогод мислити другачије од оних који мисле
тако и тако''. Зато, словесни човече, расуђуј и спознај себе. '' Доситеј препреке слободном
мишљењу види и у унутрашњем стању, у духовним и моралним недостацима човековог
духа: лењост, незаинтересованост, страх, неиздржљивост, несигурност. Сматра да је
истраживање једини пут до истине. Сматра да је на почетку одбацивање предрасуда, а
затим и само истраживање, а то представља у својим делима. У ''Совјетима здраваго
разума'' он се упушта у велико филозофско питање: однос између чулног, разумског и
опипљивог сазнања. О томе говори и у ''Наравоученијама уз басне'', где каже да у њима
намерава да преобликује младе умове да сами са собом мисле и у свему постепено и
здраво расуђују. У овим делима су присутни обрасци и примери из Доситејевог живота
који представљају практичну представу Доситејевих идеја. Теоријске изјаве о принципима
слободног мишљења, рационалног и критичког, су присутне понајвише у Наравоученију
бр. 144 уз басну ''Дете и змија''. Ту објашњава како долази до заблуда, лажног расуђивања
и на који начин се може избећи дата појава. Извор заблуде је у непознавању и недовољном
и погрешном разумевању онога о чему судимо. Доситеј даје неколико савета како избећи
заблуду: 1) не сме се представљати незнање као знање. Треба да поштено признамо своје
незнање и да тражимо пут ка знању; 2) не сме се журити у исправљању ствари, не сме се
веровати у све што није довољно познато. Треба сумњати у све, јер сумња води ка
истраживању, а она касније ка истини. Сумња је, према њему, најсигурнији пут ка истини
и неприхватању туђих мишљења. Према другима треба да будемо скептични, а према себи
одлучни и истрајни. Треба да избегавамо журбу, али и свако колебање на путу ка истини.
Разумна линија је за Доситеја права и не трпи странпутице. Као рационалиста у духу
рационалистичке епохе, Доситеј верује да је истина сама себи довољна. Сматра да је
потребно да буде јасна и да не оставља места за сумњу. Поред линије разума, ту је и
линија лепоте, која ије права, већ иде унаоколо и накриво. Доситеј се често пита како
стићи до истинитости и истине. Верује да за то постоји неколико начина: 1) повезаност
праксе и теорије; 2) осуда догматизма у размишљању. Есеје о догматизму можемо наћи у
''Собранијама''. Сматра да је својство разумног човека да избегава догме, али и да сам
своје мишљење не намеће никоме. Доситејева критика догматизма допуњава његову
критику ауторитета: човек треба критички да се односи према догматским мишљењима
која се нетолерантно намећу од другога као неприкосновена истина и мора да размишља
сам, али не сме отићи у другу крајност властитог мишљења, не сме сматрати како је
једино исправно мишљење његово и једино истинито, јер се супроставља догми, јер је
управо то догматизам; 3) истраживање је једно од основних принципа слободног и
критичког мишљења. У својим делима не дсаје никакво теоријско одређење овог појма,
али га препоручује као пут који води ка истини. У ''Мезимцу'', који је филозофски
најзрелије дело, попуњава ту празнину и конкретизује истраживање као теоријски појам.
Сматра да свако истраживање треба да се заснива на три питања: шта (предмет), како
(начин) и зашто (узрок). Порекло оваквих Доситејевих размишљања води порекло у
нововековној европској филозофији рационализма. Доситејева основна идеја је о природи
човековог разума, о пореклу заблуда. Творац овакве рационалистичке идеологије је Рене
Декарт. Доситејев појам словесности, као урођене природе човека, представља начин да
разликује истину од лажи, а поклапа се са Декартовим појмом природне светлости ума,
коју човек добија по рођењу и која је свима дата. У Декартовом главном делу ''Расправа о
методи'' на самом почетку се разум истиче као нешто што је на свету најбоље подељено.
За разлику од Декарта, Доситеј сматра да словесност није сама себи довољна. Код Декарта
се у његовом делу истиче природна светлост ума која и без науке може доћи до основних
истина. Мисли изречене у наравоученију бр. 144 чине језгро Доситејеве рационалистичке
мисли која се темељи на Декартовим тезама. Декарт је сматрао да заблуде долазе из
судова о стварим које не познајемо и то објашњава у делима Расправа о методи,
Медитације, Принципи филозофије. Доситеј се у томе слаже са њим. Доситеј га следи и у
''Совјетим аздраваго разума'' где говори о методама како се решити заблуда. По питању
сумње су најближи у својој филозофији. Декарт сматра да у почетку треба у све сумњати,
да треба одбацивати све што је несигурно и неизвесно. За Декарта је евидентна истина
принцип ''Мислим, дакле постојим''. Сматра да се реконструкцијом праве истине долази до
почетних истраживања истине и тако се сумња представља као почетак излажења из
заблуда и страварање пута ка истини. Особине тог принципа истиче у својој тези
''Почнимо сумњати''. То води ка истраживању, а истраживање ка истини, каже Доситеј.

Доситеј Обрадовић – анализа

Са Доситејем почиње нова српска књижевност и све тенденције до 18. века
(средњовековно наслеђе) прекида управо он. Са њим почиње један нови период српске
књижевности и културе. Рођен је 1739. године, а умро је 1811. Карактеристичан је
представник просветитељства код Срба. Иако је Вук Караџић допринео променама у
друштву и језику, класичан просветитељ као заговарач култа разума је управо Доситеј
Обрадовић. Био је први министар просвете као један од најученијих Срба. Карађорђе га
зове у владу као попечитеља и постаје први министар просвете у устаничкој Србији.
Велике заслуге добија за оснивање Велике школе 1808. године, а управо је та школа
претеча Београдског универзитета. Доситеј је први аутор који се са великом снагом
залагао за књижевност на анродном језику, а то ће истаћи у Писму Харалампију, које се
сматра манифестом српског просветитељства. Народни језик је по његовом мишљењу био
толико битан јер књижевност на том језику им дидактичку и васпитну улогу и пружала је
широко образовање свим слојевима друштва, а то је једнаод Доситејевих идеја. Доситеј је
доста путовао и тамо сакупљао знања са универзитета. Покушавао је све то да примени у
својој земљи и да пренесе српском народу. Написао је песму Востани Сербије која има
химничан тон. Раскид са византијском традицијом се десио посредством Доситеја. Све у
вези са житијима и црквом је и сам одбацивао. Хтео је у раној младости да се замонаши,
па је побегао у манастир Хопово. До детаља је своје жеље о томе описивао у својим
делима, али његов културни рад почиње управо бекством из манастира. Однос његов
према религији је веома чудн. Доситеј је његово монашко име, а Димитрије право. Правио
је разлику између цркве и религије и негативно се односио према цркви. То прелази и на
саму религију, па у уводу Писму Харалампију имамо један врло циничан и ироничан тон
кад говори о молитви. Многи ће га због таквог односа према цркви и вери осуђивати и
оспоравати његов рад. Осим раскида са кђижевном традицијом, он је на неки начин
калемио на српску културу античку западноевропску традицију. Трудио се свим силама да
оно што је тамо чуо постане доминантно и код нас. Значај Доситеја у
кђижевноуметничком смислу није толико велики. Пре свега, он није добро знао народни
језик, често је читао рускословенске кђиге. Код њега је присутна та димензија језика
(рускословенска и црквенословенска). Није толико водио рачуна о стилској вредности
свога дела, јер је више водио рачуна о садржини и поруци, а мање о стилу и композицији.
Његов траг се огледа у томе што је он прекретница у српској књижевности, што је нове
идеје покушао да уведе у књижевност и културу. Познат је по преводу и писању басана.
Преводио је по угледу , најчешће, на Езопа. Те басне су имале наравоученија или
објашњења. У Писму Харалампију се највише огледају његове идеје. Послао му је писмо
где излаже целокупно мишљење о просветитељству. Његове мошти се налазе у Саборној
цркви. Значај у књижевности и култури можда јесте проблематичан, јер је, на пример,
Караџић ценио више Орфелина од њега. Петар Пезтровић Његош је у писму књазу
Милошу Обреновићу казао своје мишљење о Доситеју. Ту је рекао да не жели да се
његова дела штампају и да се забране. Ту сматра Доситејево дело злим, иако просвећење
воли, мада оно које је корисно и чији је темељ благочестивост. Чини се, како је написано,
да је главни проблем био Доситејева отуђеност од цркве и религије. Доситеј је можда и
превише радикално раскрстио са традицијом и подругљиво се односио према њој. Онда
није чудан овакав Његошев однос према њему, с обзиром на то да је и сам био владика.
Живот и прикљученија
Живот и прикљученија је једно аутобиографско дело. Ако преведемо наслов, он би значио
''Живот и доживљаји''. Доситеј га пише када има 38 година и када жели да подвуче неку
црту и види шта је оно што је остало иза њега и који је његов циљ. Ово дело је средишње
дело у његовом опусу, пре свега што је у потпуности оригинално, пошто је Доситеј
углавном преводио или писао дела угледајући се на велике књижевнике. Подељено је на
два дела. У првом делу видимо различите форме и жанрове. Ова аутобиографија је, пре
свега, имала идеју да изложи идеје Доситејеве, а не његов живот. Доста је дијалога, есеја,
дескриптивног и филозофског. Личи на некакав зборник, ли је виши облик од њега. Прво
се наводе неки догађаји, па запажања и идеје, најчешће просветитељске, које ће кроз
монологе или дијалоге обелоданити у делу.
Тема је пишчево детињство и рана младост. Већ као дете је остао без родитеља и бригу о
њему је преузео Никола Паланачки, његов теча. Прво је послат на занат да буде
јорганџија. Пре путовања Доситеј бежи са тог заната у манастир Хопово. Разочаран
манастирским животом почиње своја путовања. Одлази у Загреб и у Далмацију, где је био
учитељ. Затим жели да оде на Свету Гору. Ту се на путу ка тамо задржава у Црног Гори,
где је био учитељ. После Цвете Горе почиње путовање по западноевропским земљама,
почиње његово студирање. У Бечу је студирао француски језик и логику. Најчешће се
издржавао давањем приватних часова. Говорио је италијански, грчки, француски, учио је
чак румунски, немачки и енглески. Његов центар је био Беч, Аустрија. Одатле је често
путовао у друге земље, у Лодон, Француску, Русију. Почетком Првог српског устанка
бива позван у Устаничку Србију, где долази да би постао секретар, па попечитељ, односно
први министар просвете. У првом делу се највише бави својом младости. Ту су главна два
догађаја – бекство у манастир и бекство из манастира. Бекства имају и симболичко
значење. Представљају два погледа на свет, једну осцилацију између хришћанског
средновековног црквеног и античког западноевропског просветитељског погледа и идеала.
Због тога и јесу заступљени есејистички елементи где се расправља о кључним
елементима просветитељске идеологије. Он је овде субјективан. Имао је невероватну
жељу да постане светац, описује то до детаља (стално је читао, по три дана није јео). У
другом делу је заступљена епистоларна форма, форма писма. Замишљено је као писање
писама свом пријатељу Зилотеју, где Доситеј говори о својим пријатељима, добротворима.
Због тога је овде присутна морална и сентиментална идеја, па је овде покривен један
првац – сентиментализам.
При доласку Доситеја у манастир упознајемо игумана Теодор Милутиновића који се бори
за то да се Доситеј бави науком, чак му говори да су идеје просветитељства и науке те које
Доситеј треба да следи. Каже да су манастири остали конзервирани за те нове идеје и ту
постоји делимична истина. Манастири су сачували образовање код Срба, језик, знања, за
време турског доба, а та промена која је требало да наступи у сусрету са новом културом и
новим идејама није могла бити одиграна тако брзо и једноставно. Доситеј је, одбацујући
оно што је лоше, одбацио целу идеју и концепцију манастира и вере.
Препричано:
Предговор има програмски карактер – указује на намере које жели да оствари писањем и
на основну садржину о којој ће бити речи. Пошто је изразио велику радост што ће
помињати “срдачну љубав и пријатељство мојих драгих пријатеља и пријатељица,
добротвора и добротворки”, Доситеј каже да је рад штогод корисно за свој народ да учини
и да науку и просвећеност српској омладини препоручи. Затим говори о потреби
родитељског васпитања деце; о непристрастности свога казивања; о познавању себе; о
потреби превођења, писања и штампања на српском језику; о образовању жена као првих
васпитача деце; о људским слабостима које произилазе из незнања и неразборитости; о
искорењивању ружних старих обичаја; о писању по савести и правилима здравога разума.
Доситеј закључује свој предговор речима да овим својим делом даје “пример ученим
људима мојега народа, да српски на штампу што добро издају. Штета да толики
многобројни народ остаје без књига на свом језику”.
Први део живота – састоји се из поглавља у којима се описују рођење, родитељи, ујак,
детињство, занат, бекство у манастир Хопово. Ово своје казивање Доситеј час назива
историја час доживљај. Детаљно приповеда о свим појединостима најранијег детињства,
али је то приповедање прожето моралним коментарима, саветима родитељима и
читаоцима, коментарима свега што се описује. Свако поглавље завршава се есејистичко-
филозофским сегментом са идеолошком критиком манастира, монаха и сујеверја или пак
излагањем сопствених идеја о слободном мишљењу, васпитању појединца и просвећивању
народа. Тако се свака целина овог дела Живота може поделити на два дела – приповедни и
рефлексивни са наравоученијем.
Детињство – прво бекство – почиње казивањем о месту рођења и родитељима. Оца је рано
изгубио, али убрзо и мајку а потом и сестрицу Јулијанку. Иако је имао двојицу браће, ове
смрти, нарочито сестрина, толико су га погодиле да се “без оца, без матере, без сестре
рођене, почео сам себе као странца и туђинца у самом месту мога рођења сматрати, и моје
срце почело ми је као прорицати да ћу странствовати”. Ујак узима Димитрија к себи са
намером да га школује и преда му домаћинство пошто није имао мушке деце. Дечак је био
миран и приљежан, много је читао, прочитано знао напамет и другима казивао приче о
свецима. Дечја машта се разбуктала, одушевио се животима пустињака и светаца, зажелео
је да постане пустињак. Ујак је покушавао да га разувери, али није успевао. Дечак је са
неким Дечанцем покушао да побегне у Турску занесен причама овог калуђера. Ујак је то
спречио, изгрдио калуђера а потом се и помирио и добро напио са игуманом и Дечанцем.
Тада је дечак видео да калуђери “једу и пију као и други људи”. Када о тим данима
приповеда, Доситеј је критичан “којекакве ствари којима сам ја био моју будаласту
детињску главу напунио’, но онда ко ће луду дати памет?, пред мојим помраченим умом”.
Поука: млад човек, без искуства, треба да потражи помоћ од старијих; сваку ствар треба
пажљиво и свестрано сагледати; треба читати књиге примерене узрасту и способности
расуђивања.
Структура књиге

Предговор

Први део

Детињство – прво бекство

Дванаест батина – усијано гвожђе
Капамаџија и трговац – друго бекство
Почетак мојега путовања
У сремском рај

Други део
Бекство из раја
На Крфу – преко мере ситно
У школи новог Сократа – није одвећ ситно
У прекрасној Албанији
Грчка љубав и другарско лукавство
Шест радосних и корисних година у Бечу
После двадесет година опет у Чакову
Преко бурног Црног мора Како је мучно поћи из – Париза!
У Енглеској – ни са ким се више не пријатељити
Колима преко три и по хиљаде километара
Дванаест батина – усијано гвожђе
Увек радознао и жељан знања, Димитрије је пожелео да учи грчки код учитеља Грка, али због тога
бива кажњен од свог учитеља са дванаест батина.
Кампаџија и трговац – друго бекство

Ујак даје Димитрија на занат код капамаџије и трговца у Темишвар не би ли осетио шта је
туђина и излечио га од помисли на одлазак у свет. Димитрију се указала прилика да у
једном друштву (епископ, архимандрит, трговац) чује врло оштру критику манастира и
калуђера. Та критика је била утолико тежа што ју је изговорио епископ. Епископове речи
су оставиле снажан утисак на Димитрија и он је схватио да између епископове беседе и
речи које му је говорио ујак нема никакве разлике. И таман да се отрезни од својих
пустињачких намера, дође у суседство неки калфа Тодор који почне дечаку причати о
Фрушкој гори и манастирима у њој. Опет се упалила дечја машта о пустињаштву. Са
вршњаком Ником договори бекство на Фрушку гору, у манастир Хопово.
Почетак мојега путовања
Двојица дечака (Димитрије је имао четрнаест година) крену пут Фрушке горе. Дуго је
било путовање, али су успут наилазили на гостопримљиве људе. Најзад су стигли до
Фрушке горе, приближавали се манастиру Хопово. Очараност је изражена широким
описом пејзажа.

У сремском рају
Дечаци стигну у манастир Хопово после подне. Када се појаве у дворишту, привуку
пажњу манастирске чељади те се сви окупе да виде странце. Димитрије се нађе у чуду: у
њему су се мешали неки страх и устезање (Никад у мом веку нисам до тада толико много
калуђера скупа видио), али се брзо ослободи и преузме на себе да он говори са
калуђерима. Он говори о калуђерима хоповским са становишта времена у коме пише своју
историју – они су најпитомији од свих фрушкогорских калуђера, умиљати и пријатни,
весела лика и погледа, пристојно и чисто обучени. Одмах је запазио једног калуђера који
га је својим погледом придобио. То је портрет игумана Теодора Милутиновића. Он ће
узети Димитрија за свога ђака. Када види како дечак чита, игуман ће се одушевити –
тражиће да чита пред свима у трпезарији, водиће га у Ириг у петнаестак кућа говорећи да
ово дете боље од њега чита.
Димитрије је све више читао и све више се заносио пустињаштвом, постом, посвећењем.
Игуман је саветовао дечака, покушавао да га одговори, да му отвори очи. Доситеј, када
пише о томе са велике временске дистанце, подсмева се тим својим лудоријама: “моја
будалаштина”, “што ми је сад најсмешније”. Али ће он сада, као просвећени човек изрећи
и врло оштру осуду књига о животу светаца:
Срамота не само светога хришћанскога имена него целога људскога рода да се оваке и
овима сличне неразумне измишљотине у хришћанским књигама находе, да се читају и да
се верују. Они који не знају па верују оваке гадне и срамотне приче…
Када је игуман премештен у Шишатовац, пре него што оде, поклониће Доситеју петнаест
дуката и саветоваће му да иде на науку, да њему није место у манастиру. Игуман ће врло
критички говорити о манастирском животу и о незнању.
– Пустиње, пећине и светињачење извади из главе; томе се данас разумни људи ругају. У
данашње време ко се год за свеца издаје, или је каква лажа или замишља којешта.
– Стидим се и срамим своје седе на образу браде, наш сав живот пролази у бризи и у
говорењу о казанима ракијским, о кацама, бурадима и обручима; наша је сва наука у томе
да познамо колико је ком вину и шљивовици година.
– Учен човек ако ће и пешице ићи, сваки га поштује; а за неучена, видећи како га возе
вранци, говоре: Вранци вранца вуку.
– Богат човек без науке (…) подобан је волу с позлаћеним роговима.
– Веруј ми, мој синко, кад год чујем младога Рајића да беседи, уздишем за својом
младошћу, и, да имам какву власт, све бих ове наше манастире у школе и у училишта
преобратио. Зато послушај ти мој последњи савет: извади из главе то своје
светињачење; ја ти задајем моју српску веру да из тога неће ништа бити; тражи науку
и гладујући, и жеднећи, и наготујући. Ја више желим да у једном малом сеоцу будеш мале
деце учитељ, него у Хопову игуман или архимандрит. И, ако ме послушаш, као што знам
да ћеш, благосиљаћеш ме кад у гробу будем.
Ту се завршава први део Доситејеве историје. Други део описује историју која започиње
бекством из раја, из Хопова, па све до боравка у Лајпцигу, где ће започети издавање
својих књига. Живот и прикљученија је прва Доситејева књига.
Предговор – има програмски карактер: указује на намере које жели да оствари писањем и
на основну садржину о којој ће бити реч. Пошто је изразио велику радост што ће
помињати “срдачну љубав и пријатељство мојих драгих пријатеља и пријатељица,
добротвора и добротворки”, Доситеј каже да је рад штогод корисно за свој народ да учини
и да науку и просвећеност српској омладини препоручи. Затим говори о потреби
родитељског васпитања деце; о непристрасности свога казивања; о познавању себе; о
потреби превођења, писања и штампања на српском језику; о образовањy жена као првих
васпитача деце; о људским слабостима који произилазе из незнања; о искорењивању
ружних старих обичаја; о писању по савести и правилима здравог разума. Доситеј
закључује свој предговор речима да овим својим делом даје – пример ученим људима
мојега народа, да српски на штампу што добро издају, штета да толики многобројни народ
остаје без књига на свом језику.
Први део живота – састоји се из поглавља у којима се описује рођење, родитељи, ујак,
детињство, занат, бекство у манастир Хопово. Ово своје казивање Доситеј час назива
“историја” час “доживљај”. Детаљно приповеда о свим појединостима најранијег
детињства, али је то приповедање прожето моралним коментарима, саветима родитељима
и читаоцима, коментарима свега што описује. Свако поглавље завршава се есејистичко –
филозофским сегментом са идеолошком критиком манастира, монаха и сујеверја или пак
излагањем сопствених идеја о слободном мишљењу, васпитању појединца и просвећивању
народа. Тако се свака целина овог дела живота може поделити на два дела – приповедни и
рефлексивни са наравоученијем.
Детињство – прво бекство

Дванаест батина – усијано гвожђе

Капамџија и трговац – друго бекство

Почетак мојега путовања

У сремском рају

Други део живота – описује историју која започиње “бекством из раја”, из Хопова, па све
до боравка y Лајпцигу, где ће започети издавање својих књига. У чему су приказани сви
они догађаји који везују младог Доситеја за овај свет наспрам оног у којем је до тада
живио. Игуман овога манастира Теодор Милутиновић главни је кривац управо за такво
нешто, наиме он га одвраћа у некој мери од свих до тада познатих књига о манастиру,
вјери и другим нематеријалним тј духовним стварима којима се он и био посветио. Тјера
га да путује и упознаје нове обичаје, језике, људе – уопште итд.

Бекство из раја

На Крфу – преко мере ситно

У школи новог Сократа – није одвећ ситно

Шест радосних и корисних година y Бечу

У Енглеској – ни са ким се више не пријатељити

Колима преко три и по хиљаде километара

Аутобиографија – Спис у коме аутор говори о себи, своме животу и времену у коме је
живео. Аутобиографија је утолико вреднија и значајнија уколико је пише личност која је
имала значајну улогу у друштву, науци или уметности. Вредност аутобиографије зависи и
од тога у којој је мери аутор био објективан и приказивању свога живота, у описивању
догађаја и људи. Аутобиографије су обично писане живим и непосредним стилом,
излагање је занимљиво, сликовито и сугестивно.
Писмо – Стара врста списа. Настало је из људске потребе за успостављањем
комуникације са другим особама – члановима породице и пријатељима. Појавом
техничких средстава комуникације (телефон, телеграф) писмо губи на актуелности.
Докумнетарну вредност имају писма познатих јавних радника, научника и књижевника јер
садрже значајне податке за разумевање личности аутора или личности примаоца писма.
Предисловије – Слатка је ствар и пуна безлобне забаве и утјешенија спомињати се
својих прошастих времена од самога незлобивога детињства и веселе младости до
мужеског возраста и зреле старости. Проливају очи моје слаткосрдечне сузе
припознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла.
У коликим невољам ми је помогла, од коликих бједствованија и напастеј избавила и
колико крат моје совјете и намјеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије
штетна и пагубна била, на добро обратила и како чадољубива мати, за руку водећи, к
добром концу довела! Љубов друштва и пријатељства – слатка ствар, слатко име,
слатко спомињање! Чини ми се да сладост рајска довољна би ми била, такова и толика
будући, колика је мојему срцу утеха и радост кад год помињем срдечну љубов и
пријатељство мојих љубезника и љубезница, благодјетеља и благодјетељница. Моје исте
слабости и погрешке, премда их се стидим, и од којих ни до данас нисам се избавио,
ползују ме кад их помињем, помажући ми да се исправљам колико је могуће, да ниско и
смирено о себи мислим, и да друге, мени подобослабе, људе трпим и сносим.
Време младости, у ком крв наша ври и мисли непрестана лете, не допушта нам доста
постојанства да се сами са собом забављамо и да од себе далеко не одлазимо. Златни
совјет: – Познај себе! – врло се касно прима. Тридесет и осам мојих прошастих година
напомињу ме да је подне мојега живота преминуло и да се к вечеру приближавам. Сад
познајем да чловек у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и
несовршенства, жели само и говори: – Камо срећа да су наши стари паметнији били! У
тридесет година возраста почиње сумњати да није ни сам доста паметан био. Око
четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се
да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут! Једно
нам остаје желити, сирјеч, да наша деца и унуци бољи и паметнији буду.
Моја крв, која благодареније богу, почиње утовљати се и умиривати, не вара ме више с
сујетнима надеждама, нити ме чини зидати по воздуху градове; оставља ми моје златно
време што ми јоште остаје у моју власт и предаје мене мени самому. Почињем мало-
помало одисати, избављајући се младости како многоволнујемога и свирепога мора. Сад
ми долази на памет божествени совјет премудрога Питагора да се к себи вратим, да у
себе дођем, и да размислим откуд сам на ови свет дошао, што сам у њему чинио, и куд
мислим поћи. Ово ми је сад моје најмилије упражњеније и најдражи посао – или разговоре
учених људи слушам, или премудро написане књиге читам, или уједињен у ком безмолвном
месту ходам; о том мислим, о том се упражњавам и то уздишући себе питам: откуд
сам на ови свет дошао, шта сам у њему чинио и куд ћу из њега поћи?
Ово, дакле, размишљавајући, рад бих да нисам сасвим на свету неполезан био. Рад бих
штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати. Рад бих са свим
срцем науку и просвештеније разума, које сам од младости моје желио и тражио,
српској јуности препоручити, и тако српске кћери прсима које су ме одојиле, ако не
колико бих рад, барем колико могу благодаран јавити се. Зато намеравам различне
случаје, који су ми се у време двадесет и пет година мојега странствовања догодили,
написане оставити. Уздам се, описујући разне обичаје народа и људи с којима сам живио,
да ћу моје читатеље ползовати. Добре обичаје похваљујући, радићу и сваком
препоручити; а зле похуђавајући, у омразу довести.
Воспитаније младости – ствар најнужнија и најполезнија чловека на свету будући да од
ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следоватељно и сва срећа илити несрећа,
колико телесна толико и душевна; за које родитељи (о родитељи, слатко и свето име!)
највише ваља да се старају да добро воспитаније чадом својим даду, да их не размажују,
да их не кваре, да их од злих ћуди од колевке и од мајчине сисе одучавају. Дете размажено
ласно бива чудовито, из шта се рађа самовољство, тврдоглавство, упорност,
непокорност, сујетно високоумије и луда гордост и проче злобе које узрокују сву несрећу
човекову чрез све време живота његова; од којих злих обикновења ваља да их чувају од
детињства. Њихова млада телеса у :здрављу да садржавају – на здравој младости
основата је здрава старост – да им не дају којекаква јела слатка и мајсторски
зготовљена, конфете и воћа недозрела. Њихово младо срце к чловекољубију и к добрим
наравом мало-помало да окрећу; њихов ум и разум, како почну мислити и расуждавати,
да просвештавају, од сујеверија и којекаквих лудих плашења чувајући их. О, колике
слабости и болести ума плашња деце узрокује! А сврх свега, њихово младо срце љубовију
правде, истине, поштенога мислења и мудровања како слатким матерњим млеком да
напојавају; злонаравне, строптиве и злоговорљиве слуге и слушкиње и свако зло друштво
од њих за удаљавају. Но у овој материји говориће се на другом месту више, овде толико
јављам да у овом мојем списанију благим и милим родитељем у воспитанију њихове деце
желићу помоћи.
Ова материја, будући најпотребнија и најполезнија чловеченском роду, она ће бити и
најособитије намереније овога мојега писања. Познао сам искуством, находећи се од
младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј
младости. С различни народи живећи, видио сам како своју децу воспитавају, и какова
следовања различна воспитанија имаду; при том и књиге учених људи, који су о овој
материји писали, читао сам. Гди сам год живио, имао сам под мојим управљенијем
различну богатих и сиромаха родитеља децу, грађанску и сељанску. У Далмацији, у Чрној
Гори, у Бечу и у Молдавији познао сам дечина својства, нарави и свакојаке ћуди. Зато при
свакој прилици нећу изоставити, дајући пристојна правила, како с децом ваља управљати
да буду с временом добронаравни и поштени људи, родитељем покорни и послушни,
људма с којима живу мили и драги, отечеству и сами себи полезни и благопотребни.
У свем овом списанију, при сваком опстојатељству, прилагаћу и придодавати
наравоучителна назнаменованија и полезне ка управљенију житија совјете и
настављенија, које сам од учених људи научио и из полезних књига почерпао; нити ћу
бити ја, но полза ближњега мога прво и начално намјереније ове књиге. А што будем и о
себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога
себе осуђивати и похуђавати, а весма мало или нимало хвалити. При свакој врсти и речи
овога списанија сматраћу себе како пред всевидећим божијим оком; саму ћу истину
љубити, о њој ћу се старати, њу ћу с топлим и чистим срцем желити и тражити.
Знајући несумњено да сва наша говорења и дела, а навластито она која се на штампу
издају и последњим родовоммпредају, вечна следовања имаду, нећу нимало себе
заборавити; чуваћу се свакога пристрастија и лицемерија, а особито самољубија.
Правду и истину ради ћу всегда пред очима имати.
Књижевни род – епика
Књижевна врста – аутобиографски роман (аутобиографија)
Своје прво дело “Живот и прикљученија”, Доситеј Обрадовић је објавио 1783. године. Тек
пет година касније, 1788. године је објавио други део аутобиографије “Живот и
прикљученија”.
Иако је основна тема дела “Живот и прикљученија” заправо живот писца, он је умногоме
у њему изложио своје виђење друштва тога доба, а посебно се на удару његове, да тако
кажемо критике нашао манастирски живот у Србији.
Лектира “Живот и прикљученија” свакако мора да се разуме још од самог предговора.
Наиме, пажљива анализа предговора већ говори много о самом делу. Јер Доситеј
Обрадовић на самом почетку објашњава да је његово дело “Живот и прикљученија”
посвећено његовом, српском народу, са циљем да га поучи и да му приближи живот
осталих народа Европе. Управо ту, Доситеј Обрадовић говори и о продуховљењу
омладине и важности њеног усмеравању у рационалистичком, а према његовом мишљењу
здравом духу.
На самом почетку казује и да ће његово дело имати још један том, али да жели да млади
одмах крену у просвећење, а не да губе време, као што је и он изгубио године док је
боравио у манастиру. Такође помиње и важност образовања и просвећења жена, које су
најважније особе у васпитању будућих нараштаја, али помиње и многе, по његовом
мишљењу ружне старе обичаје које је потребно искоренити, а износи и осуду
манастирског живота. На крају предговора Доситеј Обрадовић наводи да својим делом
“Живот и прикљученија” он заправо даје “пример ученим људима мојега народа, да
српски на штампу што добро издају. Штета да толики многобројни народ остаје без књига
на свом језику.” Тиме је јасно ставио до знања оно зашта се, уосталом залагао читавог
живота, а то је штампање књига на народном језику и развитак народног језика. Лектира
“Живот и прикљученија” заправо је носила назив: “Живот и прикљученија Димитрија
Обрадовића у калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат”. У књизи је
приказан живот великог писца од самог почетка, то јест рођења. У доба његове младости
су се догодила три врло важна догађаја, која су на неки начин одредила ток његовог
будућег живота. Реч је о раном губитку родитеља, затим бежању од родбине у манастир и
на крају, бежање од тог истог манастирског живота за којим је толико жудео и одлазак у
свет. На крају предговора Доситеј Обрадовић наводи да својим делом “Живот и
прикљученија” он заправо даје “пример ученим људима мојега народа, да српски на
штампу што добро издају. Штета да толики многобројни народ остаје без књига на свом
језику.” Тиме је јасно ставио до знања оно зашта се, уосталом залагао читавог живота, а то
је штампање књига на народном језику и развитак народног језика. Лектира “Живот и
прикљученија” заправо је носила назив: “Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића у
калуђерству нареченога Доситеја њим истим списат и издат”. У књизи је приказан живот
великог писца од самог почетка, то јест рођења. У доба његове младости су се догодила
три врло важна догађаја, која су на неки начин одредила ток његовог будућег живота. Реч
је о раном губитку родитеља, затим бежању од родбине у манастир и на крају, бежање од
тог истог манастирског живота за којим је толико жудео и одлазак у свет.
Према мишљењу многих стручњака који су се бавили проучавањем и анализом дела
Доситеја Обрадовића, лектира “Живот и прикљученија” је “скоро у целини посвећено
пропагирању нових идеја”. И то је она тачка од које треба поћи, без обзира да ли је ваш
задатак анализа дела “Живот и прикљученија”, Доситеја Обрадовића или вам је тема за
састав ова лектира. Једино тако ћете моћи на прави начин да разумете ову лектиру, а
самим тим ће вам ем анализа дела бити једноставнија за урадити је ем састав боље
написан.
Иако је у основи читава лектира приказана из угла писца, он врло често “ставља у уста”
својих ликова оне истине које жели да боље допру до читаоца. Врло је необично и то што
се Доситеј Обрадовић не обраћа директно самом читаоцу и управо на тај начин успева да
боље допре до сваког свог читаоца. Наиме, Доситеј Обрадовић се у свом делу “Живот и
прикљученија” обраћа читаоцу у вези писац – јунак – читалац, једна личност се обраћа
другој, казујући своје истине.
Иако у појединим деловима лектира “Живот и прикљученија” може звучати и сувопарно,
јер Доситеј Обрадовић понегде једноставно само износи догађаје из свог живота, међутим
у моментима када се догоди неки занимљивији тренутак, он чини се успе да му да на
значају, да некако заустави радњу дела и прикаже одређени догађај још занимљивијим,
како би га што боље приближио свом читаоцу. У појединим деловима, лектира “Живот и
прикљученија” има и комично, хумористичко приказивање ситуација које су се збиле у
пишчевом животу. У већини случајева хумор у делу ” Живот и прикљученија ” је некако
наиван и добродушан. Поред хумористичких елемената, којима обилује лектира “Живот и
прикљученија”, читалац може приметити и Доситеја као врло осећајног писца. Посебно у
тренуцима када описује своју преминулу мајку и сестру. Дело ,,Живот и прикљученија” је
у сваком смислу врло комплексно и слојевито дело, па га треба тако и посматрати. Иако,
на први поглед Доситеј Обрадовић заиста говори о догађајима који су се збили у његовом
животу, испод њих се крије много дубљи смисао, то јест његови ставово и тадашњим
друштвеним приликама, рецимо, али и својеврсне поуке о животу, то јест наравоученија,
која покушава да пренесе свом народу, а нарочито млађим генерацијама.
Први део овог аутобиографског романа је написан у форми дијалога, али са жељом да
поучи читаоца и пренесе му многа сазнања до којих је дошао и овај мудри човек, а други
део је написан у такозваној “епистоларној форми”, то јест у форми писма. Наравно,
никако не треба да изгубите из вида језик којим је писао Доситеј Обрадовић. Верујем да
вам неће бити баш једноставно да га разумете, али ће вам бити интереснтно да
истражујете значење појединих речи, надам се.
Дакле, роман “Живот и прикљученија” прати живот Димитрија, односно Доситеја
Обрадовића од његовог рођења. Писац помиње разне згоде и незгоде које су га снашле,
али не заборавља да свакако наведе и наравоученије, односно поуку за будуће генерације.
Дотакао се Доситеј многих питања која муче свакога од нас, па је изнео своје ставове и о:
браку, љубави, породици, образовању… али није пропустио ни да критикује неке врло
важне институције тадашњег друштвеног живота, попут рецимо манастира.
Писмо Харалампију
Ово дело се сматра програмом српског просветитељста. Писмо је Доситеј послао
Харалампију Мамули, пароху Цркве Светог Спиридона у Трсту, свом пријатељу, у коме
тржи помоћ за штампање књиге на српском народном језику где ће бити сабране
различите мисли најумнијих култура и народа Западне Европе. Ту, желећи да убеди
Харалампија, сабира водеће идеје просветитељства. Текстови у којима су сабране
одређене смернице се зову манифести.
На самом почетку је Доситејев однос према религији у складу са просветитељством, па
каже иронично неке ствари када тражи новце (молитве су за новце). Религиозну идеју
сматра превазиђеном. Књига за коју тражи помоћ се назива, по његовом мишљењу,
''Совјети здраваго разума''. Њу жели да изда на корист (ползу) свога народа. Жели је на
народном језику јер ће на тај начин бити доступна свим људима тога времена. Његова је и
велика жеља да остане упамћен у свом народу. У то време је народни језик сматрам
нижим. Био је језик говедара, свињара и пастира. Сматрало се да нема капацитет да изрази
неке апстрактне појмове и појаве. Доситеј охрабрује ту идеју, наводећи један пример
(идеја широког образовања). Доситеј сматра да Французи или Италијани имају страх због
губљења латинског језика, па тако и Срби због црквенословенског. Доситеј сматра да се
латинскиније изгубио, а да ће помоћи у развоју народног језика. Ова теза побеђује тек са
Вуком Караџићем. Сматра да се само простота и глупост задовољавају да увек остану при
старинском, дакле, сматра да увек треба ићи напред. Доситеј сматра да сви који говоре
истим језиком, без обзира на закон (веру и обичаје) припадају истом роду и да је тај род
оно што је претежније од саме вере. Српским родом сматра све оне који говоре српским
језиком. Оно шбог чега жели да образује нрод је то што сматра да ће му то изградити ум и
побољшати му нарав и карактере. Каже да је лудост мрзети онога ко припада другој вери,
јер човек који се рађа негде не бура где ће се родити. Позива се на хришћанску
новозаветну мисао да оно што не желиш да теби други чини, да то ни сам не радиш њима.
Свако треба да поштује друге вере и законе, јер ниједан закон не каже да се убијамо,
крадемо или не поштујемо. Он овде даје једну социолошку, психолошку и историјску
анализу бржње међу људима друге вере, због чега долази до убистава и зависти. Сматра
да је узрок свему томе у необразовању. Сматра да образоање чини људе бољима. Корен
речи образовање је образ, па се и ту види његов значај. Треба да се у том појму садржи и
васпитање поред учења. Доситеј верује да је образовање широк појам, сматра да ће
побољшати односе међу људима, јер ће они који нису заостали у интелектуалном смислу
бити и бољи људи. На крају излаже неке прктичне идеје, говори о молдавским племићима
и епископу. На крају говори Харалампију да пошаље ово писмо другим људима. Каже да,
уколико издавање те књиге не успе, то њега неће спречити да се он и даље бори за своје
идеје. То говори о његовој непоколебљивости.
Просветитељство се појавило још крајем 17. века и потрајало је све до средине 18. века.
Ширило се Западном Европом, али и Америком. Оно је било нека врста споне између
старог и новог доба, између средњовековних учења и модерних нових схватања. Још је
Рене Декарт, француски филозоф из 17. века, истакао да је рационализам правац коме
треба тежити. Људски ум (ратио), разум јесте основа свега онога што човек ствара и што
може да спозна у свом животу на земљи. Због тога рационалисти сматрају да средиште
интересовања треба да постану духовне вредности као што су воља, разум, слобода,
поступно или дидактичко размишљање. Сви значајни филозофи овога доба сматрају да је
здрав разум и критичко промишљање о животу и свету, као и образовање и васпитање,
једина и права база за формирање личности. У време просветитељства се развијају
природне науке и појављују се велики умови као што су Исак Њутн, Ломоносов,
Мендељејев, итд. Наука је окренута експерименту и емпиријском доказивању теоријских
хипотеза. Промене у науци утичу и на промену мисли о односима у друштву. Све више се
говори о једнакости људи без обзира на расу, религију, друштвени положај или порекло.

Књижевници пишу дела која су више окренута грађанској класи и која су световног
карактера. У овим делима избија педагошки, васпитни и морализаторски карактер.
Књижевност треба да шири знање, да васпитава и просвећује. Управо на овакве идеје
алудира и Доситеј Обрадовић у свом програмском тексту “Писмо Харалампију”. Дело, као
што и сам назив упућује, има епистоларну форму (облик писма) јер је упућено
Доситејевом пријатељу Харалампију Мамули. Он је био парох цркве у Трсту у коме је у то
време живело доста Срба. Доситеј је писмо написао 13. априла 1783. године у Лајпцигу.
Повод за обраћање Харалампију била је молба за новчану помоћ како би штампао књигу
на српском језику. У то време је Доситеј припремао књигу “Совјети здраваго разума” коју
је хтео да објави, али није имао довољно новца. У писму моли Харалампија да му помогне
да скупи новац тако што ће га затражити од Срба, богатих трговаца који живе у Трсту.
Иако је ово наизглед само једно обично писмо пријатељу, испоставља се да је оно и важан
књижевни проглас или како се то данас каже, манифест српске просветитељске
књижевности. Пажљивим читањем писма се уочава да у њему нема личних тема, нити
приватних информација, већ је то прави проглас у којем Доситеј жели да обавести све
заинтересоване људе да планира да штампа књигу на српском језику, што је у то време
било и необично и тешко. Књиге на народном српском језику нису ни постојале. Да би
образложио своју жељу, Доситеј је изложио своје просветитељске идеје у оквиру писма,
па је тако овај текст постао врло значајан за српску књижевну историју. По датуму
постанка писма, јасно је да је Доситеј тада већ боравио у Халеу и Лајпцигу. У Халеу се
упознао са текстовима професора Еберхарда који су прилично утицали на оно што је
касније написао у “Писму Харалампију”. Наши истраживачи и научни посленици су
опсежним истраживањем дошли до података да је на овај Доситејев текст највише утицало
једно предавање тада угледног професора Еберхарда које је он одржао у Халеу 1783.
године. Тај текст се звао “О обележјима просвећености нације”. У овом предавању се
посебна пажња посвећивала употреби народног језика у процесу просвећивања, што
касније видимо као битно обележје Доситејевог “Писма Харалампију”. Када је Доситеј
прешао у Лајпциг, био је пун ентузијазма и решио је да и сам уради нешто за сопствени
народ. Тада је и написао манифест своје просветитељске делатности, односно “Писмо
Харалампију”.
Доситеј Обрадовић започиње своје Писмо химном у славу Јосифа Другог. Јосиф Други је
био просвећени владар и мецена и био је обичај да се таквим личностима ода почаст. И
сам Доситеј је изјавио следеће: “Но ако је што достојно било у мојим начертанијама, све
то приписати ваља оним шчастљивим опстојатељствам и оној великој, јединој души
блаженога Јосиф втораго, који је у своје време премноге одушевљавао и умове
восперјавао, без којега много ствари не би коме ни на ум пале.” Као што видимо, Доситеј
овог просвећеног владара именује као своју инспирацију и истиче да писање у духу
поетике просветитељства није могуће у оквиру оне државе која није заснована на
принципима просвећеног апсолутизма. Даље, у “Писму Харалампију” Доситеј говори о
неколико важних питања из језичке, друштвене, књижевне и верске области. У првом делу
писма он обавештава о својој намери и жељи да изда књигу “Совјети здраваго разума”
(Савети здравог разума) на корист, односно на “ползу” свог рода. Ову књигу је желео да
напише на чистом српском језику, тако да могу да је разумеју сви који умеју српски
говорити (“од Црне Горе, па све до Смедерева и Баната”). У наставку писма пише о
финансијској помоћи која му је потребна да би штампару дао мотив да штампа и како би
му то показало да постоје људи који желе да се књига штампа на српском језику. О свом
раду на припреми књиге он говори скромно и уверава читаоца да ће та књига бити
корисна јер се у њој налазе све оне паметне мисли које је он научио од других паметних
умова и из књига на немачком, италијанском и француском. Посебну пажњу Доситеј
поклања прокламовању идеје да треба писати на народном језику јер ће се на тај начин
књига и ученост приближити обичним људима (“сељаку, чобанину”) и тако раде свуда у
Европи. Доситеј се питао каква је корист од језика који од десет хиљада људи једва разуме
један човек ваљано и зашто би такав језик био у употреби ако га не познају рецимо његова
мајка или сестре. Ову идеју је Доситеј највише преузео од већ поменутог професора
Еберхарда. Он је у свом предавању “О обележјима просвећености једне нације” говорио
највише о проблему језика и сматрао је да једно од најважнијих обележја просвећене
нације храброст да се просвећеност прошири на све слојеве друштва, а најважнију улогу у
томе треба да одигра језик. Доситеј је то рекао овако:
“Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у садашњем веку
сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести – дело весма полезно, будући, да
кад учени људи мисли своје на општему целога народа језика пишу, онда просвештеније
разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик,
но простире се и досеже и до сељана, преподавајући се и најпростијему народу и
чобаном, само ако знаду читати.” (Д. Обрадовић, Писмо Харалампију)
Доситеј је сматрао да језик вреди онолико колико користи доноси, па је према томе
народни језик најкориснији. Треба одустати од старог језика и треба тежити ка променама
јер се “само простота и глупост задовољавају всегда при старинском остати”. Доситеј
Обрадовић се залаже за народни српски језик јер њиме говори велики број људи и у
Србији, Хрватској, Херцеговини, Босни, Далмацији, Црној Гори, Банату, Бачкој, Срему и
Славонији. Што је најважније, овим језиком говоре људи различитих вероисповести, али
то по њему није важно због тога што се закон и вера могу променити, али род и језик не. У
“Писму Харалампију” се сусрећемо и са Доситејевим идејама о верској толеранцији. Он
каже да су његове књиге намењене свим људима који имају чисто срце и који желе да
просвете свој ум и побољшају свој карактер и природу личности. Ово Доситејево дело
говори о великој просвећености самога аутора, као и о његовој жељи да све што зна
пренесе на српски род.
Предисловије о баснах
Сви народи на свету имали су, и до данас имаду, у великом почтенију морална поученија
која се дају у баснам. Езоп, изобретатељ и отец баснах, посветио је своје лидијском цару;
Лафонтен своје краљевском принцу. Платон у својеј „Республики” претпочтео је Езопове
басне самим Омировим списанијам. Сократ божествени, на смерт осуђен будући, у
тамници с овима се је забављао на стихе њих постављајући. Лесинг, уже просвештенија
Германији велики просветитељ, својима прекрасними баснами својему је роду велику
заслугу показао.

Овакови славни примери дају мени повод из различних старих и нових језика најлепше
басне изабрати, и на нашем серпском језику на свет издати. Наука која се находи у
нравоученију баснах превелике је ползе, важности и пространства, содержавајући у себи
сву моралну философију и висока политическа правила и наставленија. Но преимуштество
их над свим другим состоји се што оне совершено пристоје како највећим философом и
политиком, тако и најпростијем сељаном који само читати могу и свој језик разумеду.
Подобне су воздуху и води, које, зато што се свуд и ласно имати могу, не чине се от какве
цене, а у самој вешти најнужније су и најполезније на свету.

Басна је први израстак и пород чловеческога остроумија, и њом су се служили велики

људи за учинити сваком чувствителне високе и општеполезне науке. Јотам, син пророка
Гедеона, обличујући неправду граждана својих, каже им басну како су древеса избирала
себи цара. Натан пророк, дајући Давиду цару да позна богомрско и неправедно дело које
је он учинио против Урији, каже му басну сиромаха чловека и његова јагњета. Један од
првих и древних Римљана утишава бунту свега разјаренога народа чрез басну трбуха и
прочих части тела. Млади Херкулес, настављенијем Атине (то јест мудрости),
претпочитава труде и подвиге са славом — мекости, покоју и сладострастију без имена и
славе. Но нико није тако показао достојинство басне како Христос, Спаситељ наш,
уподобљавајући њу царствију небесному, ибо причта није ништа друго него (аλληγорιа*)
инозначаштаја и иносказајема наука, а то је и сама басна. Ништа није спосо|бније од басне
усладити децу к читању, принудити к вниманију и привикнути њих размишљенију и
расужденију.

Придодајући ја к свакој басни пристојна изјашњенија, чрез то намеравам приобикнути

младе умове да се и сами собом мало помало размршавају, разјашњавају и
распрострањавају, у све што чују или читају скроз да проничу, у свачем лажу од истине да
распознавају, и сверх свачеса паметно и здраво да мисле и суде!

Орао и лисица

Орао и лисица учинили су међу собом дружество, и, што би то било всегдашње и

постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један
другом могли помоћ дати. Зато изберу један велик храст на којего гранами орао начини
себи гњиздо, гди снесе јаја и излеже пилиће. Лисица, при корену у шупљини истога древа,
начини себи oд лишћа постељу, и, трудна будући, ту окоти лисичиће своје. Ова једном по
обичају изиђе у лов, а орао, не имајући тај дан шта јести ни с чим своју фамилију
нахраниши, и видећи лисичиће подебеле, слети доле, узме их и однесе у гњиздо. Мало
потом врати се лисица и упази жалосно позориште: кров која јоште врућа из гњизда тече,
бедни лисичићи плачевне гласе дajy, а орао им ноктима утробу дepe и кљуном им очи
вади. Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да oд
ког дpyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но oд пријатеља и комшије свога! Не
могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им oд силних обида бива:
проклиње, и правосудноје небо на освету призивље.

По мало дана пастири су пекли на пољу месо, от којега орао уграби парче с прилепљеним
на њему угљеном. По случају тааа ветар дуваше: упали се орлово гњиздо, спадну доле
орлићи, полак попржени. Како ли ти нам их је лисица paдo дочекала, како је с њима пред
орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то
ласно погодити може.

Наравоученије
„Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се
највише људи туже него на комшије и на пријатеље! Данас се љубе и друже, а сутра се
псују и руже. Неки страдају за злобу и неправду своју, а неки за незнање и будалаштину.
Не дружи се с ким се не познајеш, и непријатељи се с силнијим од тебе, а навластито не
примај никога себи за пријатеља |пре него добро сазнаш како је с прежњи своји живио
пријатељи. Правда изискује да никоме ни најмању обиду не творимо; добродјетељ хоће да
другима помажемо и добро творимо; а здрави нам разум крепко налаже да се здраво
чувамо да нам нико зла не учини, и баш ако би и хотео, да нипошто не може. Ово је
најбезбедније и безбрижније. Докле нам год ко може учинити зло ако хоће, дотле нисмо
на најбољој нози.

Ми ћемо видити у многим баснама да се је лисица у различним опстојателствам паметно и

хитро владала, но овде се је сасвим осрамотила. Она је добро знала да орао зецове и
лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати? Но холо
славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило? Орла за пријатеља
имати није шала, то лепо звечи! Но οнајлепше чему нас ова басна учи, ово јест: да се
силни не узда у силу своју, ибо „Eστίν Δίκης ορθαλμός, оς τа πάνθ΄ ορά”: „Јест судбине око
које све види”. Кажу да се чуде Турци што им много ишту, но ако им се све стане искати
шта су они од других отели, мало ће им што остати.

Лав, курјак и лисац

Лав, први и најстарији од свију лавова и цар свију животиња, находећи се слаба здравља,
не излажаше из своје пештере. Многи лавови, царски министри, прочих звериња кнезови и
поглавари, и сами мајмун, мајмунски биров, кроме једне лисице, сакупе се за посетити и
нагледати лава, цара свом. Курјак, први курјачки муселим, офавно паметозлопствоваше на
једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе
самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша. И тако ови непрестано вребљаше
способно време како ће лисцу скувати попару. Сада, дакле, не видећи га у скупштини,
почне на њем клеветати, говорећи да сам он не само не поштује но и презире и за
поруганије држи лава господара.
У то време приспе и лисац, и чује с врата курјачју похвалу; но чинећи се као да ништа не
зна, дерзновено уђе, стане насред пештере и учини лаву понизњејшу реверенцију. Лав, сав
разјарен, не гледајући на његов поклон и комплименте, с громовитим гласом: „Тако ли је
то - начне говорити — кад сам ја здрав, ти си први при мени; а кад сам болестан, онда си
последњи!”„Сама љубов и верност моја к теби и попеченије о твојем здрављу причина су
што ја касно долазим и лекарство ти носим”. „Које је то? Казуј, и не сумњај о мојеј
благодарности”, рече лав. „Жива курјака заповеди одерати — одговори лис —и врућом се
његовом обложи кожом, и у мало времена, тако ми лисца и његове коже, биће ти лакше!”
Макне цар главом, скоче лавови на курјака, шчепају ти нам га и начну га дерати. Бедни
курјак стане курјачки дречати, а лисац к њему: „Како си свирао, комшија, тако сад играј!
Наравоученије
Ово исто бива људма којих ум није просвештен чистом науком, који живу у глупости и
варварству, и којих су качества и склоњенија својствам четвероножних животиња
подобна.
Цар који не обилази земље своје и не тражи далеко од себе даже до самих најодаљених
граница прогнату и сакривену истину; који не иште да позна оне који га окружавају, и
верује оном ко пре дође и оном који уме лепше говорити, хитрије лагати и искусније
ласкати — подобан је ове басне лаву, који верује све што му курјак каже. А кад дође
лисац, само уме ли он боље слаткословити и лагати, нек се онда држи курјак! Човек
љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он
краде и туђе отима, него што И њега крађе своје учасником бити не удостојава. Лисац нам
овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал'
ваља му простити, јер му је до главе. Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме
шеврднути. Мало је Сократа и Катона на свету који, у овако критическим окресностима,
не би овог истога лисца себи за приклад узели. Но овога се оном народу није бојати којим
правдољубив и просвештен владјетељ управља и гди праведни закони сву силу имаду, гди
су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како
општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан.
Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди
се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не
стиди, нити поштен човек мари што непоштен о њему говори, и гди јавни непоштен жиг
на челу носи.” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми
право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?“ „Честити везиру, они
који је отуд пошао а к нами не дошао”, одговоре простосрдечни старци.
Курјак и јагње
Курјак пијаше на једном извору. Јагње, не видећи га, далеко ниже на потоку дође напити
се. Како га они спази, викне на њега: „Ту си ти дошло мутити ми воду, да од тебе не могy
с миром ни бистре воде напити се, је ли?”
„Та вода, господару, од тебе к мени тече, како ћу ти ју ја замутити? То није могуће”,
одговори ужаснуто јагње.
„Ха, ха! По гласу те познајем, ти ли си онај који ми се лане у ово доба ругаше?” „Лане, у
ово доба? Помагај! Тада ме није ни било на свету; мати ме је овог пролећа ојагњила.
„Видим да си ти умно и паметно, и да се умеш добро одговарати”, рече му курјак. „Но
залуду, све ти то данас преда мном неће помоћи.” Скочи на њега и прождере га.
Наравоученије
Живо и дјејствително описаније силна неправедна и слаба неповина! „Ко те пре? Кадија.
А ко ти суди? Тај исти кадија. Не питам те више, знам шта ће ти бити”, — веле Бошњаци.
То значи: курјак те пре, а курјак ти суди. Имати право онде гди насилије и неправда влада
и суди, то је толико колико и сасвим криву бити. Да што надлежи делати у таковим
окресностима? Ја друго средство не знам разве к небу очи подигнути и отуда прави суд
чекати. А хоће ли то бити? Хоће, без сумњенија. Ибо неправда превраштава престоле
силних! Онај Вечни и Премудри, који је све што видимо створио и одржава, он све види, и
воздати ће сваком по делу, ако то насилником и не|праведним и није драго. Али може
помислити ко: што ће данас изеденом јагњету помоћи ако сутра курјаку кожу здеру?
Јагњету ништа, њему је свеједно: та га курјак изео та човек, зашто ни јагњету ии курјаку
није никакво поњатије о правди и о неправди дато, а што им се није дало, то се од њих
неће ни искати. А човеку је то дато; зато ако је колико ко у злу отврднуо и окорео, опет га
зло мучи и растрза. Дакле, не мора ли луд бити ко мисли да му је ово чувствованије залуду
дато? Ево како о овом пре неколико хиљада година старац Исиод мудрује: „Ιχθύσι μεν και
θηρσί και οιωνοίς πετεινόις έσθειν αλλήλους, επεί ου δίκη εστίν επ΄ αυτοίς, ανθρώποις, δ΄ έδωκε
δίκη ο θεός: Рибама и зверовом и птицам летућим дозвољено је да једно друго једе, зашто
нејма правде над њима, а људма је дао правду бог”.
Лисица и вран
Вран нађе негде комад меса и држаше га у кљуну стојећи на древу. Лисица оњуши месо,
притрчи под древо, и почне хвалити врана говорећи: „Мили боже, красне птичице! Лепа
перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то |
није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак
стане гакати. Падне месо доле, уграби га лисица и прождере, говорећи и посмејавајући му
се: „Е, мој врану, имаш свашта, ал' памети нејмаш!”
Наравоученије
Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да
већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само. Кад нас
ко превари, жао нам је и тужимо се, а у исто време толико не желимо него да нас други
варају, пак ко нам је вешт и ко нас лепо уме варати онако баш како ми желимо преварени
бити, то је наш човек! Који уме живити и опходити се с људма, нек иште само: даћемо му
и кошуљу с леђа. Јесмо ли ми црни, а ради би бити бели, може ли он само мајсторски
доказати да смо ми и од лабуда бељи, — то је памет, и ако баш нико то неће веровати;
хоћемо ми јер нам је то драго; то је нами доста, он нас вара како ми запевамо. Хоћемо ли
да нам он много говори и да нас чини смејати се? Нека трпа, нек' се чини будалом, нек' не
штеди своје сродне и пријатеље само за угодити нама, — то ми хоћемо. Позна ли он да је
нама мило говорити а да он слуша? Нека ћути, нека нас гледа забленут, нека нам се чуди,
и каткад нек' подвикне: „Чуда, људи!” Ако се ми чему смијемо (иако ништа није смешно),
из свега грла нек' се смије. Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама' нек'
повикне: „Како не би било?” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено
зна даје тако, нек' не губи времена, но нека виче за главу: „То не може бити”. Но он нам се
руга тако нами похљепствујући, он нас за будале држи и вара нас. Ништа за то, то ми и
желимо. Ако ли би њему пало на ум да он за љубов истини другојаче поступа, да нами
противослови, што ми утврждавамо да он одриче, и што ми велимо да није и да не може
бити да се он усуди рећи да то јест и да може бити, — он није за нас, он неће да нас вара,
нек' иде куд му драго!
Ево, браћо, по вишој части какви смо, или из слабости, или из незнања, или из
самољубија, или, што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се с временом
поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада?
Добро ако само хоћемо да почнемо сами себе одваравати, ακουστέον και παρά των εχθρών
την αλήθειαν και διορθωτέον, совјетује Плутарх; да слушамо што и наши непријатељи о
нами говоре, да се не срдимо, па ако у чем без пристрастија познамо да они имаду право
наше недостатке обличавајући, да се исправљамо. Великој души и од самога непријатеља
истина је драга, а слаби ум ни од пријатеља неће да је прими. Нек' престанемо сами себе
варати, пак неће смети ни други, или ако се усуди, а он неће моћи, пак ће се осрамотити.
Не иштимо похвале пре него је заслужимо, и баш кад је заслужимо не иштимо је, сама ће
доћи ако смо је управ заслужили. Ко је силом хоће, она од њега бежи. И ово добро да
упамтимо: што нам год у другима није мило, од онога да се всегда чувамо. Ко себе много
хвали, није нам нимало угодан: не хвалимо се дакле. Ко хоће сам да говори, а другом не да
или не слуша, досадан је другима. Меру, дакле, у говорењу. Ко говори о другима зло пред
нами, и о нами ће пред њима: не говоримо, дакле, зло о другима, разве кад је зло јавно,
познато, и кад може неповинима повредити; онда свак чесни чловек мора зло за зло
признати и противити му се колико више може. И опет ово је лепо правило: што нам у
другима није мило, тога да се чувамо. Што у добрим и паметним људма похваљујемо, за
тим да настојимо; што год видимо да просвештени народи творе на општу ползу, творимо
и ми колико можемо. Не чинимо се паметнији од свију, ово је знак варварства. И чувајмо
се лисичје похвале.
Старац и смрт
Старац носаше бреме дрва. Весма утруђен, баци бреме, говорећи: „Хе, проклета смрти,
гди си те не дођеш да ме узмеш с овога света, да се не мучим!“ Кад, ето ти смрт стане пред
њега, онако ружна као што је пишу, па га пита што је зове. „Та ништа,” — одговори
сиромах старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми
натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају.”
Наравоученије
Ником није мило умрети, ако ће како бедно живити. Далматинци знаду различне веселе
преповетчице сврх ове материје. Кажу да један старац спреми се да пређе преко планине
Вучјака, чујући да тамо негде има место гди ниједан старац не може живити. А кад чује да
се на планини појавио страшан медвед, а он ти бежи кући. А другоме се дасади живљети,
пак узме уже и пође у шуму да се обеси, пак тражи и тражи и у целој шуми не нађе како
би хотео дрво; а кад огладни, а он се врати у село: „дајте, чељади," — виче — „што
ужинати! Мал' не умре' од глади! Проклете шуме! Ништа ти нејма да ваља у овој нашој
Далмацији! Ни дрвета не може човек наћи на ком би се лепо и љуцки могао обесити!”
Јошт једну, пак нећу више. Један старац све би говорио да би оном добро платио ко би му
казао како може умрети. Нађе се добар човек који му се обешта казати и без плаће. Рече
му да стане код једне међе, а он оде подалеко, узме пушку, пак почне на њега нишанити. А
старац беж' у међу, говорећи: „Та луд је сасвим; би ме упљејао на место!” Довде је за
шалу. Нити смо с нашом вољом дошли у ови живот, нити пак ваља да желимо из њега
изићи док нас не позове Онај који нас је овде поставио. А кад позове, онда — ил' нам се
хоће или неће — морамо путовати. Наша је сва дужност старати се да кад нас позову, да
смо готови поћи с чистим од злобе срцем и совјестију. Не знамо време и час кад ће то
бити, зато ваља сваки дан и час да смо готови. Блажена душа чиста и добродјетељна којеј
всегда у ушима оне слатке и прерадосне речи звоне: „Се жених грјад е т, изидите во
сретеније јего.
Финикс и голубови
Нови, прекрасни финикс роди се из родитељскога пепела, нарасти и начне раширивати и
трести крила своја, к стогодишњему летењу спремајући се. Упази га јато незлобивих
голубова, долети к њему, опколи гга и пријатно гледајући на њем запита га: каквога је
рода и племена, и на који се пут приуготовљава. Каже он ко је и откуд је, и да ће сто
година живити и летити. „Сто година!” - викну голубови. „О, благо теби! А гди ти је
друг?” — вопроси га једна голубица. — „Ја немам друга, ја сам сâм и један овога родана
свету.” - „Сам на свету!” — са ужасом вопију голубови, поздраве га, честитају му срећан
пут и одлете, са сожаљенијем међу собом говорећи: „О, несрећне на свету птичице! Како
ли ће толико дуги и бедни преживљети и провести живот, и без брата и без пријатеља, без
сестрице и без верна друга!”
Наравоученије
Откад је бог људе на земљи створио, и откад су међу њима цареви, ниједан цар није веће
благодјејаније роду человеческому показао и учинио од онога кому је бог у срце вдохнуо
да се чрнци и чрнице, калуђери и калуђерице, од ропства у свободним земљам и од вечних
без сваке кривице тамница избаве и освободе. Благословено и свето остаће име његово
довека! Колико се више человечески род буде уразумљавати, од мрачнога сујеверија
освобождавати и чистим разума светом озарјавати и осијавати, толико ће се више његова
человекољубна душа од рода в род ублажавати и памет и име његово помињати и славити,
и све оне хиљаде хиљада људи који се не би родили а за његов узрок родиће се, за слатки
дар божји, за живот и за словесну бесмертну душу, богу и Јосифу, сину Францишкову и
Маријину, дужни ће бити благодарити. Да се находе неки међу људма који су, или за
јестествене или наравне недостатке и узроке и љутом нуждом, усиљени не женити се, и
тако без порода и без плода живу и умиру, то по нешчастију и бивало је и биће. Али из
тога закон, и што је најужасније: свети и христјански з а к о н, установљавати и правити,
ово је управ против божјег намјеренија, воље и благослова, против богосозданога
јестества, против сваке искрице памети и разума, на умаљеније, истребљеније и на
погибел рода человеческога, сљедователно всеконечнога безумија измишљење и дело. Ја
сам остарио већ са многих народа и језика калуђери (и сам, да која сам гуја него калуђер,
кад овако сам живим, разве што у црним хаљинам обучен не ходим), јоште, хвала господу
богу, нисам ни у једном роду и језику такове дрвене и нечувствене калуђере нашао ни
познао који за женом не уздишу, не чезну и не гину. Оним древним у непроходимим
ливијским пустињама пустиником (како житија њихова гласе) воздушни, или боље да
речем: чрез њихово воображеније начињени духови у жене (и по свој прилици лепе) су им
се претварали, и како на сан тако и на јаве долазилм. А да шта је друго ово разве
непобједимаја воља бога творца и непоколебими и во вјеки неподвижими јестества закон,
који чини да чловек без жене не може бити, како год голуб без голубице, како риба без
воде, и како све што живи и дише не може бити без воздуха. Оно што свештени поје
певац, не разумева се само за водноје, него за свејестество и ред, кога је премудри и
свемогући уредио бог: „ Предјелп оложил јеси јегоже не прејдут.” Од овога свештенога и
вечнога предела ко се год удаљи, мора сиромах тумарати по мраку и главом које о шта
лупати и нос гди не ваља завлачити; мора, ако му се и неће, за љуту невољу блудити и као
изгубљена овца заблуждавати, и ако ће анђелско срце имати, принужден је и штетити га и
покварити. А како и зашто? Ето зато зашто је прешао они предел „јегоже не прејдут”, и
кога јошт нико није с читавим вратом преступио и прешао. Ја благодарим творцу мојему
што ме је упутио к науци полезних језика, и учинио ме наћи слатку забаву с књигама; а
иначе у оном земном рају подобном месту, у прекрасном Хопову, којега всегда с
услажденијем срца спомињем, не би несрећнијег од мене човека било. Но како (може ко
помислити) у таковом месту а несрећан? Каково противоречије! Није противоречије. У
најлепшим местам чувствителна срца највећма чувствују. Срце које је за љубов од бога
сотворено, мети га сама у рај, пак не жели му горега пакла. „Но, љубио би бога”, — рећи
ћеш ми. Ми смо малопре опоменули да они пустињици који су с три смокве на дан
живили — а остало, по свој прилици, ваља да су као хамолеони с ветром надокнађивали
— па каж' дер ми: што су им жене на памет и на срце долазиле, те јошт онде гди им није
било ни гласа ни трага? А ми у Хопову, гди су, хвала богу, праве жене као што их је бог
створио и мати родила, хоћеш зар да о њима не мислимо? Све су лажи с временом залуду,
ваља да им се трагови нађу. Ко год није кадар себи подобна створења љубити, нек лаже
колико му драго, он ни бога никада неће бити кадар љубити, зашто у срцу хладном и
нечувственом никаковој љубови није места. И, што је чудније и ужасније, они људи који
су себи метнули били у главу да осим сваке к људма љубави самога бога љубе, до
толикога их је бујства и бешенства њихова љубов довела, да су људе за љубав божју
проклињали, убијали и живе пекли. Ово ти им је плод њихове поштене љубови! Ево,
дакле, сва тајна коју људи далеко траже, а у недри је носе: „Даћу вам — вели бог чрез
пророка — „закон нов на скри жаљех срца вашега написан”. Ово је закон Христа
Спаситеља, који ништа друго није, ни длаке ни мање ни више, него вечни закон
просвештене и у своје право совершенство доведене и узвишене натуре илити јестества.
Што је год противно правди и добродјетељи, то је противно и јестеству и самому богу,
који је премудри јестества зиждитељ и творац; с којим, сиреч јестеством, кад се како
надлежи сојединимо, онда ћемо се сјединити са сваком добродјетељију и са свим добрим
и чесним људма, с нашим правим благополучијем, временим и вечним, и с самим богом,
„во Христје Исусје Господје нашем, кому слава, чест и поклоњеније во вјеки вјеков,
амин!”

Јован Рајић
Рајић је рођен 11/22. новембра 1726. године у Карловцима, где је похађао „словенску
школу“ Емануела Козачинског. Гимназију је учио у Коморану код језуита, али када су
покушали да га покатоличе прешао је у протестантску гимназију у Шопрону. Због
сиромаштва био је присиљен да се током школовања издржава подучавањем друге деце.
Са жељом да постане свештеник отишао је да студира богословију у Кијеву. Пошто није
имао новца у Кијев је отишао пешице. У Кијеву је студирао три године, а онда је у Москви
завршио студиј богословије. По повратку у Сремске Карловце био је разочаран дочеком,
па се вратио у Кијев.
Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више
хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније
му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније
у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“,
прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке
пригодних и побожних песама (Во споминанију смерти и На господскија праздники).
Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила
као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код
Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност за Српску
православну цркву у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су
истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је
или превод или прерада чувених руских теолога, иначе без веће научне вредности и без
књижевне вредности. Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар.
Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост
Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно
ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног
уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена
и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка
разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића,
Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани
извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог
научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у
развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као
исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и
велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о
великој традицији. Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је
Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим
назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба
ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је
једини моралитет у српској књижевности. Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније
дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) противу
Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и
писана доста чистим народним језиком.
Кант о воспоминанији смерти
Кољ жестока, неумитна
Смерт, грознаја, неумилна,
Всјех равно велечет
Косоју сјечет,
Земнородних,
Лишајет зјениц,
Повергајет инц
Пресилних.
Не страшит сја она власти,
не борут ју људеј страсти,
цареј, велможеј,
нишчих и књазеј истребљајет,
јединим взором
јавлени скором одводит.
Ни свјашчених шчадит глави,
ниже сједин, ниже слави,
молби не слишит,
даров не смотрит подајемих,
но спешит на суд
И одложит труд вес земни.
Вострепешчет пред њеј умни
и останет как безумни,
уста умолкнут, мисли ишчезнут,
високија, как поведет тјех,
одлучив от всјех, в мрачни гроб.
Војин, храбри и пресилни
бједен стојит и умилни,
оружје поверг и на земљу лег нечувствен
и, за смертју ступат,
мир сеј остављат принужден.
Ниже шчадит јуних цвјета,
ниже малих дјетеј љета,
отроча њежно
ведет приљежно
за собоју, во всјех људеј дом
погребајет в том
незрел плод.
Никто јеја гроз избјежит,
зане всјем нам смерт предлежит
савјест чистаја, права,
свјатаја, не бојит сја, она једина
јест невредима
от стрел јеја.