СТАРО ХЕТИТСКО ЦАРСТВО

(1650-1420)
О развоју ране државе Хетита нема пуни сведочанстава. Досељеници Хетити су се постепено мешали са Хатима
староседеоцима.Хетитиски владари који су доминиали на простору централне Анадолије 1650-1590 истицали су
да њихова династија потиче из града Кушара. Славили су освајања Питане краља Кушара који је освојио асирски
Канеш и учинио га својом престоницом. Асирски трговци 1850 године напуштају град а враћају се у време
Питаниног сина Аните. Он је проширио своју државу и разорио Хатушу коју су касније хетитски владари обновили
и од ње начинили престоницу. На локалитету Хатуше откривен је један од највећих архива Старог истока са 35000
таблица. На њима ј епосведочено седам језика: хетитски, хатски, хуритски, сумерски, лувијски, акадски и асирски.
Пад Анитиног краљевства са центром у Неши(Канеш) и повлачење асирских трговаца око 1750 оставило је
Анадолију без писаних извора готово читав век. Ово мрачно доба окончано је ступањем на престо Хатушилиша И
(око 1650-1620), провг владара старохетитске државе.

ХАТУШИЛИШ I (1650-1620)

Вероватно није био оснивач државе јер извори наводе његовог претходника Лабрана а помиње се и побуна за
време његовог оца. Каснији краљеви су његово име користили као титулу а име краљицде Таванатане је постала
титула краљеве жене.

Освојио је Хатушу и учинио је својом престоницом. Успео је да успостави контролу на скоро читавој територији
источне Анадолије., продро у Сирију и границе проширио до Медитерана. Ратовао је против Арзаве што је
последица територијалног проширења државе Хетита. Хатушилиш је преминуо у току сукба са краљевством
Јамхад(Алепо) у северној Сирији. Имао је проблема око одређивања наследника престола, своје се синове је
убио због страха од побуне, усвојио је братовљевог сина и одредио га за наследика што је изазвало негодовање
аристократије па је касније његов унук Муршилиш преузео престо.

МУРШИЛИШ I (1620-1590)

Уништио је краљевство Јамхада. Око 1595 напао је и освојио Вавилон. Њгово одсуство узроковало је побуну и пао
јекао жртва завере коју је предводио један од његових рођака. Краљевство Митани искористило је њихову
слабост и напали су Хетите, дошло је и до побуне вазала у Малој Азији. Територија хетитске државе свела се на
Хатушу и окружење града.

ТЕЛЕПИН(1525-1500)

Донео је закон Телепинов едикт којим је дефинисао правила наслеђивања власти али никада није успео да
обнови старо царство.

Хетитски владар није био апсолутни монарх иако је управљао и цивилном и војном администрацијом. Његову
власт ограничавало је веће панкус које су у почетку чинили сви људи са оружјем, а касније само аристократија
Хатуше.
 ХЕТИТСКО НОВО ЦАРСТВО

(1430-1200)
ТУДХАЛИЈА I и наследници (1420-1344)

Преузима власт између 1430 и 1420 и постао је основач нове династије. Фрагмент Анала Тудхалије бележи 2
похода против Арзаве у којима је однео победу, за време Купанте-Курунте. За врмеме Тудхалије ИИИ опет долази
до сукоба са Арзавом који су угрожавали западну границу.

ШУПИЛУЛИМУА I (1344-1322)

Убиo брата и преузео престо. Желео је да уништи државу Митани. Имао је добре везе са Египтом а са каситским
Вавилоном су учвршћене женидбом. Успео је да уђе и опљачка митанску престоницу Вашукани. Осовјио је и
Алепо. Новоосвојене области контролисали су хетитски намесници. Умешао се у династичке проблеме државе
Митани против Тушратинима са којим је дошо у сукоб и успео је да освоји Вашукани, престоницу Митани.
Тушрата је побегао. Освојио је и Алепо и а затим осовјио и Кадеше и друге египатске области. После 10 година
Египат покреће акцију за ослобођење. Опсео је Кархемиш, Тутанхамон умире, његова супруга тражи савез али до
савеза није дошло јер је његов син убијен на путу до Египта. Митанска држава је у међуврмену пропала, један
део освојила је Асирија а други Хетити(западни). Умро од куге. Крајем његове владавине држава Хетита
простирала се од западне Мале Азије до северне Месопотамије и од Црног мора до обалсти јужно од Кадеша.
Његовог наследника Арнувандија ИИ покосила је куга. Наследио га млађи син.

МУРШИЛИШ II (1321-1295)

На почетку своје владавине суочио се са много устанака. Анали Муршилиша сведоче о војиним акцијама на
територији Арзаве. Одлучујућа битка се одиграла на реци Астарпи на граници Арзаве и државе Хетита.
Муршилиш је однео победу. Муршилиш је успео да угуши побуне на западу царства, потпуно је уништио државу
Арзаву и тако под своју власт ставио чужитаву западну Малу Азију. Сузбио је и побуне у Сирији која је желела да
проузрокује немире са Асиријом.

МУВАТАЛИЈА II (1295-1272)

Син Муршилиша. Највећа претња држави десила се у време његове владавине. Египатска 19. династија на челу са
Сетијем I желела је да обнови своју моћ на Леванту. Повратили су Кадеш и Амуру. Желео је да ојача државу и на
северу која је била ослабњена сталним упадима гајзгејских племена. Организовао је нову кнежевину са центром
у Хапкису којом је управљао његов брат Хатушилиш. Како су газгејска племена угожавала и саму Хатушу једно
време је престоница државе био Тархунтас на југу државе. Тек на крају владавине Сетија И чивши да је он
болестан шаље војску у северну Сурују и осваја Кадеш. Одлучујућа битка одиграла се за време Сетијевог сина
Рамзеса II око 1272 код Кадеша. Хетити су на пребад напали Рамзеса који је успешно одбијао њихове нападе,
међутим његова војска била је скоро у потпуности разбијена. Када је видео да не може да поврати Кадеш Рамзес
се упутио кући. Муватали је успео да поврати контролу над Амуром и да освоји Сирију све до Дамаска. Није
нерешена битка зато што су Хетити успели и да прошире своју територију. Неколико година после ове битке
Муватали је умро а његов син Ури-Тешуб- Муршилиш III владао је само неколико година( 1272-1267) јер је његов
стриц Хатушилиш III преузео престо од њега. Оправдање његовог чина садржано је у Одбрани Хатушилишевој.
ХАТУШИЛИШ III (1267-1237)

Наследио је нерашчишћене односе са Египтом. Ни Хетити ни Египћани нису имали снаге за нови сукоб јер су били
исцрпљени што је ишло на руку Асирији која је постепено јачала. Због тога су, шеснаест година након битке код
Кадеша, Рамзес II и Хатушилиш III склопили мир. Сачувана је и египатска и хетитска верзија. Написан је на
акадском језику и представља један од првих мировних споразума. Споразумеле су се о пружању помоћи у
случају напада неке треће државе и о подели интересних свера на територији Сирије-Кадеш. Хетити су
управљали већим делом западне Сирије а Египат је добио феничанске градове.

ТУДХАЛИЈА IV (1237-1209)

Осовјио север КИпра и слопио споразум са државом Амура о забрани трговине са Асиријом. Једина држава која
је још увек била потпуно одана држави хетита је Мира. Дошло је и до државног удра који је на прест довео
Муваталијевог сина Курунта, међутим Тудхалија је повратио власт и успео да је пренесе свом сину а касније и
свом унуку.

ШУПИЛУЛИУМА II

Последњи у изворима посведочени владар.Он је на престо дошао око 1210 године и водио је војне операције на
југозападу Мале Азије. Археолошка открила су да је велики број хетитских локалитета претрпео масовна
разарања током 13 и 12 века , а сама Хатуша је спањена у великом пожару. Узроци се још увек не знају. Око 1800.
п.н.е. хетитска држава је престала да постоји.

Хетитско друштво је очувало рурални карактер. Живели су у малим пољопривредним заједницама. Гајили су
јечам и емар, воће и поврће. Поред узгоја крупне и ситне стоке бавили су се и пчеларством и узгојем коња.
Анадолија је била богата рудама бакра, сребра, олова и гвожђа. Ропство је посведочено и код Хетита. Већину
робова су чинили ратни заробљеници. Друштво је било патријахално али су и жене имала нека права. Највећу
власт у земљи имао је владар. Он је био заповедник војске, врховни судија, првосвештеник, надлежан за питања
унутрашње и спољашње политике. Краљица је носила титулу танаванас. Религија се заснивала на веровањр у моћ
бројних божанстава и митова. Два најзначајнија бога су богиња сунца и плодности Арине и бог олује,рата и
светлости Хатија. Телепин бог пољопривреде и плодности био је потомак Хатије и Арине. Са ширењем на
територију Сирије и Митани појачао се утицај хуритске религије. Тешуб хуритски бог олује почиње да се поштује у
држави Хетита. Хуритску Шаушки тј. есопотамску Иштар Хатушилиш III је сматрао својом богињпм заштитницом. У
архиву у Хатуши пронађени су многпбројни епови, митови, легенде, тестаменти и анали. Поред хуритске верзије
Епа о Гилгамешу у Хатуши су откривене и фрагменти преписа изворне акадске верзије и њеног превода на
хетитски језик. Откривене су и хетитске верзије митова о Саргону и Нарам-Сину.
 АСИРИЈА И ВАВИЛОН
крајем II и почетком I миленијума п.н.е

АСИРИЈА

АШУРУБАЛИТ I (1353-1313)

У каном 14. и раном 13. веку Асирија је била једна од водећих сила. Окончао је превласт каситског
Вавилона и учинио Асирију независном. Узео је титулу велики краљ и успоставио је дипломатске везе са
Египтом.Под његовим наследницима Адад Нираријем I (1295-1264) и Шаламансером I (1263-1233)
Асирија претендује на територију источне Сирије. Шаламансеров син Тукулти-Нинутра (1233-1197)
проширио је државу на север на рачум Хетита и освојио Вавилон и учинио га вазалом Асирије. Крајем
његове владавине Асирија је контролисала целу Месопотамију и Сирију источно од Еуфрата. Он је убије
у дворској завери. Са његовом смрћу дошло је и до опадања Асирије. Вавилон је убрзо повратио
самосталност. Племена Арамејаца почела су да се насељавају у Сирију.

ТИГЛАТ-ПАЛАСАР (1115-1077)

Накратко је зауставио опадање Асирије походима којима је избио на Медитеран. 28 пута се сукоби са
Арамејцима покушавајући да спречи њихово преливање на простору Месопотамије. Без обзира на
напоре њега и његовг сина Ашутбанипала I (1049-1031) Асирија се све више смањивала. Крајем 11.
асирски владари су контролисали само територију од Ашура на југу до Ниниве на северу, и од Тигра на
западу до Арбеле на истоку.

ВАВИЛОН

Суочавали су се са проблемима око краљевства Елам. Елам је почео са акцијама против Вавилона још за
време Тукулти Нинутре. Као последица једне од акција у Сузи, престоници Елама, као део ратног плена
однети су Хамурабијев законик и Нарам-Синова стела. Еламски напади су уништили каситску династију
Вавилона средином 12 века и тиме окончали превласт Касита над средњом и јужном Месопотамијом
која је трајала 400 година. Током 11. и 10. века Вавилон су потресале честе династичке смене.

АСИРИЈА

Асирија је успела да преброди периоде немира без династичких промена. Око 900 је почела да јача.
Арамејци су потиснути из долине Тигра и контрола над северном Месопотамијом је обновљена. 892
сколпљен је мировни споразум са Вавилоном.

АШУРБАНИПАЛ II (883-859)

Његова освајања означила су почетак Новоасирског царства. и отворила су пут асирској експанзији у 8.
веку п.н.е. Изградио је нову престоницу Калху, уз помоћ прухода од његових похода, која се налази
северно од Ашура. Имао је 14 похода. Угушио је устанак арамејске државице Бит-Адини. Избио је на
обалу Медитерана.

ШАЛАМАНСЕР III (858-824)

Покушао је да покори Сирију. Феничански градови и кнежевине јужне Сирије и Палестине образовале
су коалицију против Сирије. 853. у бици код Каркара у Сирији коалиција предвођена краљем Дамаска
имала је 70000 људи. У званичним извештајима Шаламансер је однео победу. Коалиција се распала
када је у Дамаску дошло до преврата на двору 845. Тир, Сидон и Израел плаћају данак Асирији од 841.
Крајем његове владавине, његов најјжстарији син подигао је буну. Немири су захватили Ниниву, Ашур и
друге градове. Шаламансер је одредио свог млађег сина за наследника.

ШАМШИ-АДАД V (823-811)

Немире је сузбио две године након очеве смрти уз помоћ Вавилона. Последица овог сукоба је да су све
области западно од Еуфрата изгубљене.

АДАД-НИРАРИ III (810-783)

Успео да поврати углед Асирије на тлу Месопотамије. Ипак унутрашњи немири, епидемије и притисак
Урату заокупирале су пажњу Асирије током 8. века.За све то време Вавилон је немоћан услед
династичкух борби па југом Месопотамије управљају Халдејци.

НАДМОЋ АСИРИЈЕ (744-627)

ТИГЛАТ-ПАЛАСАР III (744-722)

Пре његовог ступања на престо Асирија је искусила 40 година глади, епидемија и одметања
провинцијских управника. Угрожавала ју је држава Урату која је склопила савез са неким арамејским
кнежевинама у Сирији. У јужној Месопотамији Халдејци су уз помоћ Елама покушавали да успоставе
контролу над Вавилоном. На власт је дошао после преврата. Реорганизовао је војску, поразио
непријатеље на Заргосу и у Сирији и напао Урату и њену престоницу Тушпу коју није освојио али је овај
напад значајбо ослабео Урату. Приниудио је и феничанске градове Тир иСидеонда наставе са плаћањем
трибута иразбио коалицију Филастеја, Јудеја, Амон, Моав и Едом. Присјединио је Дамаск а побуњене
области Израел, Галилеју и Трансјордан учинио арапским провинцијама. Када је вођа Халдејаца заузео
Вавилон упао је на југ Месопотамије и повратио контролу над том облашћу. Уместо да на престо
Вавилона постави свог вазала себе је прогласио за краља 729 узевши име Пулу. Обновљена је пракса
депортовања покореног становништва из једног дела цдарства у други.

ШАЛАМАНСЕР V (726-722)

О његовој краткој владавини не зна се много, али је освајање Изралеа један од кључних догађаја. Када
се Јосија, краљ Израела,побунио Шаламансер је опустошио територију Израела и опсео престоницу
Самарију 3 године. Према Старом завету и Вавилонској хроници освојио је овај град, али је умро убрзо
након пада града 722/721.

САРГОН II (721-705)

Вероватно је био одговпран за убиство свог претходника и освајање Израела и Самарије је уврстио међу
своје победе. После пада Израела према његовом налогу депортована је већина становништва Израела,
а земља је подељена на 4 провинције: Дор, Мегидо, Галад и Самарија. Дошло је до побуна на Леванту, у
Гази и Сирији. Саргон је порази Арамејце код Каркара. Египатске снаге су напустиле владара Газе који се
сам суочио са Асиријом. У међувремену 720. халдејски вођа Мердох-Баладан ступио је на престо
Вавилона уз еламску помоћ. Саргон покреће велику војску ка истичној обали Тигра не би ли обновио
асирску власт над јужном Месопотамијом. Међутим проћи ће 10 година када ће се посветити
приликама у Вавилону. У међувремену се суочавао са немирима у Анадолији и Сирији које су
подстицали Урату и Фригија. 717. је освојио Кархемиш и претворио га у провинцију. У лето 714 је повео
одлучујућу акцију против Урату. Први сукоб се одуграо кос језера Учмија и Саргон је однео победу.
Након тога је освојио пограничну зону и град Мусасир. Тек се око 710. поново посветио Вавилону.
Мердох-Баладан је побегао у Бит-Јакин регију Халдеје на обалама Персијског залива. Саргоновој војсци
су се покорили градови северне Вавилоније и сам Вавилон. Постао је владар Вавилона. Још око 717. је
започео изградњу нове престонице североисточно од Нинивем Дур-Шарукин. Владар се званично
преселио тамо 707/706. године али је недуго затим умро у походу У Табулу против Кимераца.

СЕНЕХЕРИБ (704-681)

Вратио је двор у Ниниву. Посветио се проширењу града. Како би га проширио изместио је корито једне
од мањих притока Тигра и изградио брану. Из непознатих разлога није се прогласио за краља Вавилона
у Мардуковом храму. Током 2 године Вавилон није имао владара што је уз помоћ Елама и арамејских
племена искористио Меродах-Баладан и поново се прогласио краљем. Сенехериб је покрену војксу на
Вавилонију 703 и порази га али је он опет побега. 700 године владар кога је поставио за управника
Вавилоније није успео да успостави контролу у Вавилону што опет користи Меродах-Баладан који је
побуни Халдејце у Бит-Јакину. Сенехериб је опет послао восјку, успоставио контролу и поставио Ашур-
Надин-Шумуа једног од својих синова на престо Вавилоније (699-694), Меродах је умро. Организова је 3
похода на Елам и халдејце, На крају је изнервиран побунама спалио Вавилон и свог сина Асархадона
поставио за поткраља Вавилоније и на тај начин смирио југ. 681 док се молио у храму убили су га синови
јер је млађи брат наследник.

АСАРХАДОН (680-669)

Повео је војску против браће који су побегли, а већи део војске је стао на његову страну. Обновио је
Вавилон. 679. суочио се са инвазијом Скита због чега је ушао у Киликију и поразио их. 676 и 675 водио
поход против Медије како би спречио њеној јачање. Водио је походе против Египта којга је смтрао за
узрочника немира на западу. Први поход је пропао због пешчане олује. 671. заузео је Мемфис. По први
пут у историји један владар управљао је и Египтом и Месопотамијом. Две године касније Тахрака
повраћа Египат . Асархадон је желео нови поход али је умро у Сирији.

АШУРБАНИПАЛ (668-627)

Посало је војску на Египат и повратио Мемфис. Поставио је Некауа(Нехо), владара Саиса, за владара
Египта. Тахарка је умро 664. а његов наслдник Танутампон је успео да ослободи Египат од Асуана до
Мемфиса и у једној од акција убио Нехоа. Међутим Ашурбанипал осваја Тебу и именовао је Псаметиха
за вазалног краља Египта 665. године који је био први владар 26. династије. 653 Елам и Арамејци са
ју+ног Загроса напали су Месопотамију. Успео је да одбије напад и убије Еламског краља. Псаметих се
побунио и протерао је асирце на шта није стигао да одговори због тога што се његов млађи брат
Шамаш-Шум-Укина који је био постављен за владара Вавилона побунио. Сукоби са њим трајали су 4
године до 648 када је поново успоставио власт у Вавиллону а његов брат се убио . 648 покреће поход на
Елам а у неколико акција 647. и 645. је потпуно разурушио Елам укључујући и престоницу Сузу. Након
уништења Елама највећа опасност им прети од Медије која преузима контролу на истоку Месопотамије.
Ашурбанипалови анали завршавају се 639. па нема пуно подтака о каснијим догађајима. Према
епиграфским споменицима зна се да преминуо око 627/626. Власт у Египту је препустио Псаметиху I и
постали су савезници.

Пад Асирије

У години Ашурбанипалове смрти умро је и Кандалану, вазални краљ Вавилона. У Асирији је готово
одмах по смрти краља избио грађански рат, јер су 2 Ашурбанипалова сина борилао око престола.
Вавилон годину дана није имао краља док се Набопаласар (626-605) Халдејац пореклом и намесник
Приморске земље није прогласио краљем Вавилоније. Пошто његова власт није опште прихваћена
избио је рат у Вавилонији. Следећи догађаји забележени су у Вавилонској хроници, после 616. године.
Набопаласар је успоставио власт над читавом Вавилонијом. Халдејски владари затим нападају Асирију.
Асирија склапа савез са Египтом. Набопаласар у првом походу 615. не успева да освоји Ашур и повлачи
се али су Међани, охрабљени њиховим нападом, напали Асирију, Кијаксар осваја 614. Ашур а након тих
вести и Набопаласар је кренуо са војском и у Ашуру су сколопили савез против Асирије. 612. опсели су
Ниниву 3 месеца и на крају је освојили.Остаци асирске и египатске војске беже у Харан који освајају 610.
године. У тој бици је погинуо последњи асирски краљ а остаци војске су се повукли у Кархемиш. Ту им
се придружила велика војска египатског фараона Нехоа II. 605. вавилонско-међанске снаге, предвођене
крунским принцем Набухаднезаром,напале су Кархемиш и освојили га. Он је прекинуо акцију када је
сазнао да му је отац преминуо и вратио се у Вавилон како би га крунисали. Пораз у бици код Кархемиша
окончао је постојање Асирског царства.

Асирски краљви сматрани су божијим изабраницима. Краљ је био апсолутни владар. Његов ауторитет
делимично је ограничавала моћ земљопоседничке аристократије. Краљ је заступао људе пред
боговима. Сваке године се у време празника подвргавао ритуалном самокажњавању не би ли на тај
начин казну коју су богови наменили људима преузео на себе. Помеачење сунца је тумачено као знак
да ће краљ умрети. Због тога се на одређено време бирао краљ заменик којег су после истека
одрађеног времена убијали и на тај начин пророчанство је испуњено. Асирски краљеви су имали више
супруга али је само једна носила титулу краљице. Слободно становничтво асирије чинила су три
сталежа: мар бани-земопоседничка аристократија, регрутовани су људи за највише положаје на двору и
државној администрацији, уману- занимања која су подразумевала писменост:писари, занатлије,
трговци, банкари, лекари,.., били су организовани у удружења према занимањима којима се баве,
хусбух-припадници нижих слојева друштва, највећи проценат друштва припадао је њима, из њихових
редова се попуњавала војска. Већину робова чинили су ратни заробљеници. У асирској воксци постојао
је и одред коњице поред пешадије и бојних двоколица. Имали су 4 главна градска центра: Ашур, Калха,
Нинива и Арбела, они су били ослобођени пореза и војне обавезе. Краљу је у управљању државе
помагало веће које су чинили заповедници војске и управници провинције. Први међу њима носио је
титулу туртану. Он је у исто време био и управник провинције Харан. Држава је била подељена на
провинције којима су управљали администратори.Оне су биле подељене на округе чији су се центри
налазили у већим градовима. Намесници округа били су подређени управнику провинције. Мера
депортовања сдтановиштва постала је уобичајена пракса за време Ашурбанипала ИИ, почетком 9.века.
У Ашурбанипаловој библиотеци у оквиру његове палате у Ниниви чувало се око 30000 клинописних
докумената. Између осталог и дела месопотамске књижевности попут Епа о стварању света( акадски
Енума Елиш) и Еп о Гилгамешу који су несталу у време Новоасирског царства.

УЗЛЕТ НОВОВАВИЛОНСКОГ ЦАРСТВА

(616-539/538)

После ратова за асирско наслеђе (616-605) Међани и Халдејци су поделили територије које су биле под
контролом Асирије. Вавилон: контрола над феничанским лукама, Сиријом и Кархемишом,
Месопотамија. Међани: источни и северозападни делови Асирије.

НАБУХАДНЕЗАР/НАБУКОДОНОСОР II (604-562)

Одмах по крунисању се вратио у Сирију како би наставио сукоб са Египтом. Следеће три године
непрестано је био присутан у Сирији и Палестини. 601. је повео војску на Египат међутим ибе стране су
претрпеле велике губитке и вратио се у Вавилон. 598. дошло је до сукоба са Јудејом када је краљ Јоаким
престао да плаћа порез. Он је у међувремену умро па се његов син Јоахин 597. сукобио са
Вавилоњанима. Набухаднезар је стигао пред Јерусалим и после краће опсаде га освојио. Становништво
је одведено у ропство. На престо Јудеје постављен је Јоахинов рођак Седекија. Пошто су они опед у
више наврата планирали побуну, 587. Вавилоњани су опсели Јерусалим. Град је био под опсадом 18
месеци док није уништен. На хиљаде становника Јудеје је депортовано у Вавилонију (вавилонско
ропство). 584/583. Вавилоњани су опсели Тир. Град је биопод опсадом 13 година. 571. је био принуђен
на предају. 568. се умешау у унутрашње сукобе у Египту, у сукоб између Априје и Ахмосеа. На престолу
га је наследио син Амел-Мардук (561-560). О његовој владавини и владавини његовог наследника зета
Нериглисара (559-556) нема много података. Нериглисар је престо оставио свом сину Лабаши-Мардуку
против кога је скована завера и на престо је доведен војни командант Набонид, зет Набухаднезара.

НАБОНИД (556-539)

Поштовао је улт бога Сина, а не култ бога Мардука. Обновио је порушени зигурат и храм у Уру посвећен
богу месеца Нани тј. Сину. Фаворизовање Сина изазвало је незадовољство Мардуковог свештенства.Око
549. поставио је свог сина Белшезара за регента Вавилона а он се повукао у оазу Тему у североисточној
Арабији и тамо остао скоро до краја своје владавине. За време његовог одсуства Персија под Киром II се
уздигла. Набонидова хроника, сегмент Вавилонске хронике бележи да је Кир око 553 освојио Медију а
до 539. био је спреман да освојио Вавилон. Набонид се враћа у Вавилон али је већ био касно. Његов син
је погинуо код Описа, а Набонид је поражен код Сипара. Вавилон се без борбе предао Киру II.

Велиики број становника је живео у градовима. Локалитет Вавилона истраживао је Роберт Колдвеј од
1899.-1917. Највећи број откривених налаза је из врмена Набухаднезара II. Он је обновио старе палате у
Вавилону. Највећа је била Јужна палата у чијем североисточној зони су се налазили Висећи вртови.
Најпрезентативнији сачуван пример монументалних грађевина из његовог врмена је капија богиње
Иштар. Вавилонска хроника и Птоломејев канон листа која бележи имена краљева и дужину њихове
владавине један су од кључних извора за потпуну хронологију Старог Истока. Они запољињу
владавином Набонасара, валдара Вавилона, чији се долазак на престо датује 747. године.
 ЕГИПАТ

 У време позног новог царства

19. и 20. династија

ХОРЕМХЕБ (1321-1293)

Војсковођа. Дошао је на власт након смрти Тутанхамона последњег потомка династије која је владала
Египтом од протеривања Хикса. Своје право на престо озаконио је оженивши Ејовом(деда по мајци
Тутанхамове жене) ћерком Мутнеџмет. Спровео је низ мера против Атоновог култа: уништавао Атонове
храмове, делом разорио Ахетатон и наложио је да се униште натписи који пмињу Атона и Ехнатона.
Пошетак своје владавине рачунао је од смрти Аменхотепа ИИИ. Уклонио је и споменике које су
поставили Тутанхамон и Еј.

Спровео бројне реформе: Велики едикт, који је објавио на стели постављеној у храму у Карнаку, бележи
бројне правне мере преузете на сузбијању злоупотребе. Учинио је административни апарат
централизованијим и установио је судове у већим градовима.

Проблеми са Хетитима на простору северне Сирије наставили су се и током његове владавине.

Безуспешносу покушавали да освоје Кадеш и Амур. Умро после 25 година на престолу без потомака.
Хоремхеб је усвојио принцип бирања наследника некраљевског порекла. Првог од њих именовао је он.
Владарев изабраник био је Парамесу, обављао је дужност везира.

РАМЗЕС I (1293-1291)

Генерал, владао је веома кратко. Престо је оставио свом сину, што је у погледу династичког следа
значио оснивање 19. династије.

СЕТИ I (1291-1279)

У време владавине оца био је војни командант и везир. Предузео је неколико похода ка северном
Леванту. Предузимао је и војне акције и против Либијаца и Нубијаца.

За време његове владавине започела је изградња велике дворане у Амоновом храму у Карнаку за коју
се идеја јавила током владавине Хоремхеба и Рамзеса И, изградњу је наставио његов син. Поред тога
изградио и Озирисов храм у Абидосу. На једном од зидова сачувана је листа краљева. Још је једна
изузетна грађевина је владарева гробница у Долини краљева која је највећа и најдубља али и
најсложенија према декорацији. Гробницу је открио Ђовани Батиста 1817. године већ опљачкану. Сву
ову градњу омогућили су његови походи ка Нубији која је била богата рудницима злата.

РАМЗЕС II (1279-1212)

Именован је за савладора пред крај владавине свог оца али је године своје владавине почео да рачуна
тек после његове смрти. У време његове владавине Хетити су контролисали северну Сирију. Схвативши
да му је потребан нови командни центар који би био ближи Канану од Мемфиса почео је да гради нову
престоницу Пи-Рамесе-Рамзесов посед. Његови покушаји да поврати север Сирије били су неуспешни.
Битка код Кадеша једа од напознатјих сукоба старог света. Рамзес је иако није постигао циљ код куће
представипо као победу. Склапање мира у 21. години његове владавине значило је да су Египћани
морали да прихвате губитак Кадеша и Амура али су имали границе отворене ка Црном мору. 34. године
везе са Хетитима су ојачане браком Рамзеса и Хатушилишеве ћерке која је понела име Неферуре. Поред
нове престонице изградио је доста храмова(Мемфис, Карнаку, Луксор) и гробницу у долини краљева.
Његов највећи градитељски подухват су велики и мали храм у стенама Абу Симбека у Нубији. Храм је
био посвеће богињи Хатхор и њеној персонификацији на земљи, краљици Нефертари.

У време стуапња на престо већ је имао две жене Нефертари и Изиснеферет и 5 синова и 2 ћерке. Током
своје владавине дуге 66 година имао је много супруга и потомака али их је скоро све надживео.
Претпоставља се да су његови синови сахрањени у највећој до сада откривеној гробници КБ 5 у долини
краљева. Процењује се да су у њених 200 одаја била сахрањена 53 Рамзесова сина.

МЕРЕНПТАХ (1212-1202)

Тринаести сина Рамзеса II, када га је наследио већ је имао 60 година. Треће године његове владавине
избили су устанци у кананским поседима. Према тексту Стеле победе Меренптах је сузбио ове устанке
али само на кратко. Око 1208. у западном делу делте провалила су либијска племена и пет других
етничких скупина које истраживачи називају Народи са мора. У исто време избио је и устанак у Нубији.
Меренптах је одбио северни напад и сузбио побуну у Нубији. Захваљујући његовим акцијама територија
је још увек била целовита али не задуго. Крај 19. династије обележиле су 4 краткотрајне владавине од
којих је последња припадала крањици Таусерт.

РАМЗЕС III (1182-1151)

Други владар 20. династије. Прилике су се накратко поправиле за време његове владавине. Око 1178. и
1172. Либијци и Народи са мора су поново упали у делту. Између та два напада морао је да одговори на
масовне миграције које су се одиграле у Малој Азији и Канану. Успео је да порази народе са мора али је
и допустио једном делу да се насели. Међутим убрзо после његове смрти Египат је изгубио контролу
над Кананом. Губитак Канана и исцрпљујићи ратови одразили су се на друштво и економију Египта.
Рамзес је поседе давао храмовима па приходи нису стизали у државну касу. Ова криза могао је бити
један од узрока атентата на Рамзеса. Завера је скована у краљевом храму под вођством Тије, једне ос
Рамзесових жена.

Почев од наследника Рамзеса III, Рамзеса IV (1133-1127) сви остали владари 20. династије носили су
исто престоно име. За време њихових владавина Канан није враћен а и власт над Нубијом је пропала.
Крадљивци гробница су често пљачкали . У време Рамзеса IХ (1126-1108) осморица их је ухваћенижо и
осуђено. Након Рамзеса ХI на северу земље је Смендес (1069-1043) преузео власт и са његовом
владавином започела је владавина 21. династије. Време египатске славе било је окончано.

 У време трећег међупериода (1069-655.п.н.е.)

21.династија(1075-945)

Нова лоза краљева учврстила се у граду Танису у делти и делила је власт са војним заповедницима у
Теби. Тебански краљеви су преузели службу високог свештеника Амона па су на тај начин створили неку
врсту теократске државе. Иако су признавали власт династије у Танису у стварности су контролисали
читав Горњи Египат.

Пошто су наследници Рамзеса ИИИ допустили либијцима да се настане у западној делти језгро војске 20
и 21 династије чинили су либијски најамници, а водеће личности ове епохе били су либијци.

945. године војни командант Шешонк И либијског порекла и зет последњег владара 21 династије
започео је 22 династију која се звала династија Бубастида према граду из којег потиче. Египтом су
владали египатизовани либијци.

22. династија(945-712)

ШЕШОНК I (945-924)

Успео је да уједини власт у Египту. 925. године напао је новоформирану Јудеју ушо у Јерусалим и
похарао храм. У знаку победе подигао је стелу у Мегиду. Јединство Египта није надживело Шешонка.
Обласни господари Египта поново су се побунили. 818. године краљевска власт се и формално
дезинтегрисала.

У граду Леонтополису у централној делти образована је 23. либијска династија док је 22. из Таниса и
даље контролисала североисточну делту. Око 770. појављује се породица у Саису која је ситакла право
на престо. Од 727. они су започели 24. Манетонову династију. Јединство земље успостављено је тек
725. године под владарима нубијске 25. династије. Неколико деценија касније Египат се суочио са
новом опасношћу Асиријом.

25. династија

Нубијски краљеви су почели да потстичу устанке на Левант надајући се да ће тако уздрмати асирску
власт. 679. асирски владар Асархадон стигао је до границе са Египтом на Синајском полуострву. 675.
отпочео је први поход који је осујетила пешчана олуја. За то време египатски краљ Тахарка (690-664) је
помагао градове на обали Леванта који су желели да пруже отпор Асирији због чега долази до новог
сукоба. 671. Асархадон је опсео Тир а затим и Мемфис. Освајањем Мемфиса асирци су дефинитивно
завладали Египтом и по први пут у историји исти владар је владао и Месопотамијом и Египтом.
Међутим 669. Тахарка је успео да поврати Мемфис а када је Асархадон желео да покрене нови поход на
путу се разболео и умро у Сирији.

Нови асирски владар Ашурбанипал предузео је нови поход на Египат и освојио је Мемфис. За поткраља
у Египту поставио је Некауа касније Нехоа I, локалног владара града Саиса. 664. Тахаркин син Танутамон
повео је поход за ослобођење и успоставио контролу на Простору од Асуана до Мемфиса и убио Нехоа
I. Међутим Ашурбанипал осваја Тебу и она је уништена до те мере да више никада није била потпуно
обновљена. Затим поставља 665. или 664. Неховог сина Псаметиха I за поткраља Египта, што је означило
успостављање 26. династије.
26. династија(Саиски период 664-525)

ПСАМЕТИХ I (664-610)

Египат је под његовом владавином успео да се ослободи асирског сизеренства. Она је била заокупљена
приликама на северној граници. Важно упориште његове власти било је у Мефису иако је престоница
била у Саису. До 656 успео је да успостави власт и у Горњем Египту и на тај начин поново ујединио
земљу. Дошло је и до промена у религији Амон тебански је у саиском периоду изгубио значај у односу
на божанства Озирисовг циклуса( Озириса, Изиду). Псаметихова војска била је углавном сачињена од
најамника (Јоњана, Караца, Либијаца и Нубијаца). При крају своје владавине придружио се Асирији у
борби против Нововавилонског царства. Ашурбанипал II је био поражен 610. у бици у пред коју је
Псаметих умро.

НЕХО II (610-595)

Морао је да се повуче из региоје источно од Еуфрата и да је препусти Вавилоњанима и Међанима. 609 .

године појавио се са војском на Леванту и успео је да освоји градове дуж феничанске обале, међутим
605 био је коначно поражен код Кархемиша и принуђен да се врати у Египат. Био је успешнији на мору.
По његовом налогу изграђена је флота према грчком утору која је била ангажована и на Медитерану и у
Црном мору. Започео је радове на изградњи канала који би повезао Нил са Црвеним морем, а по налогу
Нехоа Феничани су опловили Африку.

ПСАМЕТИХ II (595-589)

Његова спољна политика била је окренута ка југу. Разлог томе је јачање етиопског краља Аспелте. Са
њима је ратовао 593 а командовали су генерали Амасис и Потосимо. 592 је ушао на простор Јудеје и
Филестеје. Вавилон на то није реаговао и у међувремену умире.

АПРИЈЕ(589-570)

Осовјио Газу и напао Тир и Сидеон. Склопио је савез са јудејским краљем Седекијем и феничанским
градовима што им је замерио Вавилон. Када се војска Набухаднезара приближила Египћани су се
повукли и Јерусалимје 586. пао. Град је разрушен а становништво депортовано. 570. одазвао се позиву у
помоћ либијских племена који су се осетили угрожено од Кирене, грчке колоније. Он је то прихватио и
тимед покренуо унутрашњи сукоб између Грка и Либијаца. Након што су изгубили битку од Грка код
Тестиса Апријина војска се побунила и за новог владара изабрала заповедника војске Амасиса. Априја је
убијен.

АМАСИС (570-526)

Уздизање Персијског царства навело је Амазиса да се придружи савезу који су Вавилон, Лидија и Спарта
склопиле против Персије. Напад на Египат уследи је за време владавине Кировог сина Камбиза.
Псаметих је преминуо у зиму 526. па се његов син Псаметих ИИИ суочио са Персијом код Пелусије маја
525. Мемфис је освојен а Псаметих погубљен. Египат је постао сатрапија Персијског царства. Персијски
владари су прихватили религије и титулу фараона.
 ИЗРАЕЛ И ЈУДЕЈА
(око 1207-586.п.н.е)

Према Старом завету после периода у коме су племена деловала као независне јединице, објединила
их је монархија. Ограничени савези неколико племена предвођени судијама обележили су формативни
период државе Израелићана. Услед притиска филастејских градова долази до настанка монархије под
Саулом, припадником племена Венијамин.

САУЛ (1027-1005)

Једина писана сведочанства о њему сачувана су у Старом завету, иако је њихова веродостојност спорна.
У њима се обично назива наси (принц) или нагид (заповедник). У библијским приказима је обично
приказиван негативно али је као војни командант постигао одређене успехе против непријатеља.
Међутим, није успео да Израел трансформише у централизовану државу. Такође, није успео да се суочи
са филастејцима и у једном сукобу са њима је и погинуо. За наследника је одређен његов син Ишбал.

ДАВИД (1005-970)

Прихваћен као краљ тек по Ишбаловој смрти. Први прави владар уједињеног Израела. Јудејац из
Витлејема, заповеник у Сауловој војсци. Према Старом завету, у једном тренутку се побунио против
Саула и побегао у Јудеју. Он и његова војска се приклонила Ахишу, филистејском краљу Гата који му је
поверу управу над малим градом на граници Јудеје.Ту је створио своје упориште и придобио и остале
господаре Јудеје. Био је миропомазан за краља Јудеје после Сауове смрти. У Израелу је за краља
изабран Ишбал. После вишегодишњег ратовања Ишбал је пао као жртва завере двојице његових
команданата. Северна племена су тада прихватила Давида за краља што је довело до уједињења
Израела и Јудеје.Уз помоћ своје војске, чије су језгор чинили одреди краљеве гарде, успео је да наметне
своју власт свим племенима што Саул није успео. Основао је и Јерусалим који је постао престоница
уједињене монархије, налазио се на граници Израела и Јудеје. Тамо је подигао и светилиште посвећено
богу Јахвеу, па је град постао и религијски центар уједињене државе. Поразио је и Филастејце који су се
повукли у приобаље. Победио је и земље источно од Јордана, Едом, Моав и Амон.

СОЛОМОН (970-930)

Унапредио државу. Реорганизовао је централну администрацију и поделио земљу на 12 пореских

округа. Утврдио је Хазор, Мегидо и Гезер што су потврдила ахреолошка истраживања (конструкције из
10.века). И он изградио храм посвећен Јахвеу и палату у Јерусалиму. Добре везе са Египћанима и
краљем Тира. Захваљујући Феничанима била је изграђена Израелска флота. За потребе финансирања
градитељских подухвата Соломон је убирао трибут од народа које је Давид покорио. Био је ангажован и
у посредничкој трговини: коњи из Киликије и двоколице из Египта на тржницама Израела продавали су
Арамејцима и новохетитским господарима у Сирији. Али то није било довољно за подтребе владара па
су наметнути већи порези и радна обавеза штодоводи до незадовољства становништва. Али је Соломон
остао на престолу до краја живта без обзира на непопуларност у народу. Убрзо после његове смрти,
уједињена монархија је престала да постоји.
Израел и Јудеја као независна краљевства
Представници северних племена су захтевали спровођење реформи које је обећао Ровоам, његов син.
Он се оглушио о захтев и 10 племена севера одбило је да га призна за краља. Север је задржао име
Израел и прогласио Јеровоама, некадашњег вођу побуне против Соломона за краља. Давидовој
династији остала су верна само племена Јуде и Венијамина. Јерусалим је остао престоница Јудеје, а
Соломонов храм средиште богоштовања.

ЈЕРОВОАМ I (930-910)

Владар Израела. Морао је да обезбеди нову престоницу и религијски центар. Према традицији У Бетелу
и Дану је подигао светилишта Јахвеу. Касније је посведошено да су ови храмови идолатрија јер су у
храмовима биле постављене статуе златне телади. Власт у Јудеји је била стабилна и на престолу су се
смењивали потомци Давидове лозе. Израел је искусио неколико преврата. Вође побуна су обично били
заповедници војске. Био је привлачан Арамејцима и Асирији због близине феничанских градова и
Дамску и свог богатства.

ОМРИ (885-874)

За време његове владавине северно краљевство достиже врхунац. Успоставио је стабилност у држави и
прекинуо серију преврата који су потресали Израел од Јеровоама И. Саградио је Самарију, нову
престоницу. Обновио градове Дан и Хазор које су Арамејци уништили. Склопио је савез са Итобаалом
краљм Тира. Савез је потврђен браком између Омријевог сина Ахава и Итобаалове ћерке Језавеље.
Окончао је и сукоб са Јудејом склопивши савез који је ојачан браком између Омријеве ћерке Аталије и
Јорама сина јудејског краља Јосафата. Под власт Израела ставио је Моав. Сукоб са Дамаском је окончан
а за време владавине његовог сина Израел и Арам-Дамаск склопили су савез против Асирије.

АХАВ (873-851)

Наставио је политику свог оца и учинио Израел јеном од најјачих држава у региону. Оптуживан је за
деспотску владавину, међутим највећа грешка ми је била што је подигао храмове страном богу, своје
супруге Језавеље, тирском Баалу, тј Мелкарту. То није било прихватиљиво за Израелићане одане
јахвизму. Вођа побуне био је прпро Илија. Краљица Језавеља остала је утицајна и током владавине
својих синова Охозија (852-851) и Јорама (851-841). За време његових наследника Моав се побунио и
извојевао независност. Кад је 845. Хазаел превратом дошао на престо Арам-Дамаска дошло је до
поновног непријатељства са Израелом. 842. арамејци долазе у сукоб са Израелом и Јудејом. Према
Старом завету, Јорам је, након изгубљене битке против Хазаела у бици код Рамот-Галада, тешко рањен,
у пратњи свог нећака Охозија и наследника Јудејског престола, побегао у Језрелу. Ту га Јуј заједно са
нећаком убија, а Језавеља се убија.

ЈУЈ (841-513)

Након тога је наредио покољ преживелих потомака Омријеве династије. Аталија (841-835) Охозијева
мајка је преузела власт у Јудеји. Убила је све синове свог мужа сем Јоахаза кога су сакрили. Владала је 7
година. Позната као једини владар Јудеје који није потицао из Давидове лозе. Јохаза преузима
диинастију. Последњих деценија 9. века Арамејци су имали надмоћ над Израелом и Јудејом.
ЈЕРОВОАМ II (782-747)

Током његове владавине Израел је повратио области источно од Јордана и покорио делове Сирије. У
Јудеји је владавине Озије (767-739) такође била стабилна.

Јудеја од 721. до 586. пре н.е.

Пад Самарије, престонице Израела догодио се 721. у време владавине јудејског краља Јоахаза I (735-
715). Израел је постао провинцдија Асирије, а Јудеја је сачувала независност тако што је плаћала порез.

ЈЕЗЕКИЈА (715-686)

На почетку владавине почео са реформом религије Јевреја. Пророк Исаија један од саветника. Прва
мера је покушај централизовања култа у Јерусалиму што је значило забрањивање локалних паганских
култова. У Бершеби је порушио олтар у коме су приношене жртве Јахвеу а у Араду и сам храм. 705. је
подигао устанак против Асирије којом је тада владао Сенехериб. Тада су у Асирији тињале бројне
побуне од којих је најтежа била она са Вавилоном. Због тога се Асирија њима окренула тек 701. године.
Угушила је побуну, исплаћен је огорман данак али је Јудеја и даље остала независна.

МАНАСИЈА (697-942)

Отац му је оставио краљевину умањене територије и делимично пусте због асирског депортовања
становништва. Постао је лојалан вазал Асирије. Обанавља олтаре које је отац порушио. Старозаветна
традиција га оптужује за потоње уништење Јудеје и Јерусалим. Његов син Амон (642-640) је убијен
након кратке владавине па је на престо доведен његов осмогодишњи син.

ЈОСИЈА (640-609)

У 18 години његове владавине у јеку обнове храма, откривен је свитак Књиге закона. На сонову тих
закона спровео је реформе које су постале још радикалније. Књига инсистира на савез између Јахвеа и
Израелићана и на њиховом обећању да неће славити другог бога сем Јахвеа. Јосијин програм
централизовања сконцентрисао је и економску и политичку моћ Јудеје у Јерусалиму. Изгубио живот у
сукобу са Нехоом II. После његовог убиства Нехо је на престо довео његовг млађег сина Јоакима.

ЈОАКИМ (609-598)

Услед египатских пораза код Кархемиша и Хаме 605. Јоаким је призано помоћ Набукодоносара II. После
вавилонског неуспеха у Египту 601. Јудеја је престала да испуњава своје обавезе. 598 Јоаким умире а
Набукодоносар је исте године опсео Јерусалими и Јоакимовог наследника Јоахима депортовао у
Вавилон. На престо доводи Јоакимовог рођака Седекију.

СЕДЕКИЈА (598-587)

После 10 година на престолу подигао устанак против Вавилона 587. По трећи пут Јерусалим се нашао
под Вавилонском опсадом која је трајала 18 месеци. Град је осовојен 586. и уништен а становништво је
депортовано у Вавилонију. Нова депортација је уследила 582. после убиства вавилонског намесника
Јудеје. Према прогнаницима се нису лоше опходили. 561. их је Амел-Мардук амнестирао , ужвали су
личну слободу, али нису смели да се врате у Јудеју. Боравак у Вавилонији донео је и културне и
религијске промене. Прихватили су локалну културу и религију, што сведоче и имена краљевске
породице (Зоровавељ-семе Вавилона). Арамејски језик је потиснуо хебрејски, а прихватили су и
вавилонски календар.

После освајања Вавилоније 539/538 Кир II дозволио је прогнаним становницима Јудеје да се врате.
Повратак се десио 2 деценије касније у два таласа. Први је предводио Шешбазар којег је Кир одредио
за намесника Јудеје и поверио му обнову Јахвеовог храма у Јерусалиму. Дошло је до сукоба између
синова земље и синова прогнаника. 520. Зоровавељ, унук краља Јехоана, нови управник Јудеје кога је
именовао Дарије I и првосвештеник Исус повели су другу групу из Вавилоније у Јудеју. 516 су обновили
храм. Зоровавељ је био последњи потомак Давидове лозе који је управљао Јудејом. Јерусалим је и
даље био у рушевинама, а обонва градских бедема започела је тек у време Артаксеркса I. У време
његове владавине у Јудеји су спроведене друштвене и верске реформе захваљујући деловању Јездре и
Немије. Јездра је стигао у Јудеју 458. био је свештеник и писар и Артаксеркс га је посало да умири
тензије. Понео је са собом препис торе-закона Мојсијевих. Окупљао је становнике Јерусалима и читао
им Тору. Забранио је склапање бракова између Јевреја и других религија. Немија је био пехарник
Артаксеркса. Цар га упутио у Јудеју 455. као заповедника провинције. Обновио је капије и зидине
Јерусалим и повећао број становника. Увео је стриктнопоштовање сабата и организовао попис
становништва према пореклу и дозволио сама потомцима породица које су биле у вавилонском ропству
да себе сматрају Јеврејим. Мере које су спровели Јездра и Немија уобличиле су јудаизам.

АРАМЕЈЦИ
Они су, попут Феничана и Хебреја, западносемитски народ. Пореклом су из јужне Сирије одакле су,
крајем бронзаног доба, мигрирали ка северној Сирији, источној Анадолији и Месопотамији. Били су
подељени на бројна племена и родове, вавилонске извори бележе 40 различитих арамејских племена.
У великом делу Сирије и западне Месопотамије наметнули су се као вечинско становништво.
Најважнија арамејска држава био је Арам-Дамаск. Њен центар налазио се у Дамаску, једном од
најстаријих центара Леванта. Према старом завету у 10. веку Дамсак је био савезник арамејског
краљевства Зобе које се налазило у долини Беке у Либану. Оно је успело да под своју контролу стави
готово целу јужну Сирију. Краљ Давид је порази Хададезера, краља Зобе и арамејску војску из Дамаска
и тада се Зоба нашла под контролом Израелићана. Асирски извори из врмена Шаламансера III указују
на то да је Дамаском средином 9. века владао Хададезер и да је његов најмоћнији савезник био Ахав,
краљ Израела. Њега је 845. усмртио Хазаел који је управљао Дамаском од 845-800. 841. Дамаск је напао
Шаламансер III и град се бранио сам јер су његови савезници Тир, Сидон и Израел већ признали надмоћ
Асирије. Хазел је поражен али град није освојен. Асирци су још једном 838. напали Дамаск док коначно
нису одустали. Дамаск се окренуо Израелу где је освојио територију северног краљевства која се
простирала источно од Јордана а са Јудејом је склопио савез. Крајем његове владавине Дамаск је био
најмоћнији град на Леванту. Око 800. наследио га је Бен Хадад III. Асирски владар Адад-Нирари III је
796. напао Дамаск и приморао Бен-Хадада на вазални положај и порез. Краљевство је назадовало све
док га Асирци нису коначно припојили у састав своје државе средином 8. века.
 ФЕНИЧАНИ
Антички писци су народ који је живео у приобалним градовима Леванта, северно од Палестине,
називали Феинчани. Име потиче од грчке речи phoinix којом је именована врста остриге и тамноцрвена
боја која се из ње добијала. Друга могућност је да реч потиче из одређења Фенеху којим су Египћани
именовали територију северног Канана. Током позног бронзаног доба феничански градови, посебно
Библос, налазе се у зони египатске контроле. Када су велика царства Старог истока пропала у 12. веку,
феничански градови су ес ослободили страних утицаја. Феникија никада није постојала као јединствена
држава, на шта је у великој мери утицала територија на којој су се развијали градови. Већина
феничанских градова били су независни градови државе. Подизани су на малим острвима уз обалу или
на самој обали. Арвад, Сидон и Тир постали су водећи феничански градови у време 9. и 8. века. Други
центри попут Библоса,Беритуса, Сарепте који су били доминантни у 2. миленијуму су потиснути у дрги
план. Феничански културни утицај ширио се на Кипар, Киликију, Сирију, северну Палестину, Филастеју и
делту Нила. У 10. веку Тир се уздигао као најважнији феничански град. Стари завет наводи да је тирски
владар Ахирам И (971-939) слопио савез са Соломоном. Тир је половином 9. века био толико моћан да
је чак и Сидон признао његову Хегемонију. Тако се Итобаал I (887-856) на натписима помиње и као краљ
Сидона, а исту титулу задржали су и његови наследници. У 8. веку асирски владар Тиглат-Паласар III је
743. покорио територију северне Феникије до Библоса и претворио је у асирску провинцију са центром
у Симири. 677. у Сидону избија побуна коју су Асирци угушили, а 671. избија и у Тиру. Након што је
угушена формирана је провинција са центром у Уш. До краја постојања асирске државе 612. територију
некадашње Феникије прекривале су три асирске провинције: Симира, Сидон и Уш. Тир, Библос и Арвад
су задржали вазални положај.

Трговина на Медитерану водила је оснивању нових насеобина. Једна од најстаријих феничанских

колонија је Китион на Кипру који је основао Тир средином 9. века. На територији данашњег Туниса
основали су 750. Карт-Хадашт( Нови град)-Картагина. Она је временом постала најзначајнија колонија и
својим богатством надрасла и Тир, који ју је основао. На острву уз западну обалу Шпаније основали су
Кадиз. Могуће је да су њихови бродови стигли и до Азовских острва и Велике Британије, а на захтев
египатског фараона Нехоа II експедиција феничанских бродова опловила је афрички континент.
Морепловство је било повезано и са бродоградњом. Трговали су металим, дрвном грађом, тканинама
пурпурне боје и занатским израђевинама. Били су познати и по обради дрвне грађе. Феничанским
градовима управљали су краљеви, а заједно са њим и веће. Сваки град славио је своје богове-
заштитнике. Свака колонија имала је храм посвећен богу заштитнику град који ју је основао. Када су се
феничански градови нашли у саставу Асирије а потом и Нововавилонског царства и Персије, колоније су
постале самосталне и почеле су да оснивају своје колоније. Најзначајније достигнуће Феничана је
консонантски алфабет из кога су се развила сва западна алфабетска писма.

МЕДИЈА
(700-550.)
  Племена Међана насељавају се у западном Ирану (Гути, Лулубејци, Касити и Хурити) у 2.
миленијуму п.н.е. Њихов утицај повећава се током 9. и 8. века, а у 7. веку област западног Ирана
налази се под њиховом влашћу.Западне границе до Хамадана, сеерна до Гизилбунде(планински
венац) а на западу до Загроса. На југу се граничи са Еламом.
 Име међанске престонице Хамгатана први пут је посведочено на Бехистунском натпису. Под
средтвом Херодота име је пренето у Екбатану. Код Асираца се помињу у 9 веку поход
Шаламансера III. У време Адад Нирарија Асирија је предузела 6 похода на територији Медије
809-788.Помњу се и за време Саргона II који је покушао да покори Међане.Последњи пут Медија
се у асирским изворима помиње 658. године.
 Херодот доноси податке о Медији, 4 владара: Дејока око 700-678, Фраорт/Каштарити 678-625,
Кијаксар 625-585 и Астијаг 585-550. Двојица посведочена у клинописним документима.
 Средином 7. века се формирала као држава.
 Херодот помиње да су Међани раније живели у безакоњу због чега су довели Дејока за врховног
судију који је донео законе и изградио Екбатану.
 За време Фраортове владавине уједињена су медска племена и Екбатана је изабрана за
престоницу. Ратовали су са Асирцима, Уратуом, освојили Персију и Аншан. Кијаксар је извршио
реформу војске, образовао стајаћу војску.
 626. избија побуна у Вавилонији на челу са Халдејцем Набопаласаром. До 616. је успоставио
контролу над Вавилонијом и окренуо се ка Асирији.
 614. Међани су освојили Ашур, где су Међани и Вавилонци сколпили споразум .
 612. освојили су Ниниву после 3 месеца опсаде.
 Асирским снагама се 610 придружио египатски фараон Нехо ИИ код Харана.
 После пада Харана центар асирског отопра је у Кархемишу, освајају га 605. године.
 Најважнији извор за војне оперцаије Медије је Набопаласарова хроника, део Вавилонске хронике
од 616-609.
 590. Медијска граница долази до реке Халис због чега долази до сукоба са Лидијом.Рат између
њих трајао је 6 година. Одлучујућа битка одиграла се 28. маја 585. године када је дошло до
помрачења сунца па су се обе стране одлучиле на склапање мира. Река Халис је постала граница
између две државе.
 Кијаксара је наследио Астијаг чија се владавина завршава 550. године Персијским освајањем
Медије. Извори Херодот-Историја, Вавилонска хроника и Сан вавилонског краља Набонида.
Астијагова војска се побунила и окренула на Кирову страну.
 Она је у Ахемединској држави имала привилегован положај. По важности је била одмах иза
Персије чији су владари преузели титулу медских владара. Медија је била велика сатрапија а
њена престоница Екбатана једна од престоница царства.

Држава Ахеменида
(550-330. п. н. е.)
Извори:
-Персијанци су у писаним изворима први пут посведочени у другој половини 9. века (840 на натпису из
времена Шаламансера 3., суседи Међана у Ирану).За време Саргона II Још увек насељавају ову област и
према натписима из тог времена доведени су у везу са Међанима.На основу извора закључује се да су
Персијанци са севера Иранске висоравни почели да мигрирају на југ после 800 године и да су се на
југозападуу ове регије настанили између 692-640. године. 650. једна скупина Персијанаца је
загосподарила делом старе еламске краљевине и њихови владари прихватили су стару титулу краљ
Аншана. Ова регија постала је позната као Парса/Персија, данашњи Фарс у Ирану.Персијски краљеви од
времена Дарија првог доводили су у везу своје порекло са Хакаманишом-Ахеменом па се зато називају и
династијом Ахеменида.Већина података о Персији епохе Ахеменида потиче из неперсијских писаних
извора: Херодот-Историја, Ксенофонт, Диодор Сицилијски, Харон из Лампсака(Персика-2 књиге), Динон
из Колофона-3 дела.Ктесије из Книда је написао Персику у 23 књига за чији је настанак користио Анале
персијских краљева. Учествовао у бици код Кунаксе 401 као лекар.

КИР II ВЕЛИКИ (559-530)

 Оснивач државе Ахеменида, његови преци неколико генерација владали племенима

Персијанаца.
 Према Херодоту краљевског порекла, потомак Камбиза и Мандане ћерке медојског краља
Астијага, свог оца наследио 559.
 Спасио га Астијагов пастир а када је Астијаг отрио истину у старости призано је Кира за унука.
 Оженио се Касанданом и добио 2 сина Камбиза II И Бардију и три ћерке.
 Према Ктесију Кир је био припадник номадског племена Марди ислуга на Астијаговом двору.
Астијаг му је поверио да угуши побуну Кадусијанаца 553 али се о придружио побуњеницима и
освојио Медију.
 За престоницу је изабрао Пасаргаде (Мургаб у Ирану)
Походи
 Током 549. и 548. Персијанци су освојили Партију , Хикранију и Јерменију који су некада били под
влашћу Медије, нема прецизних извора о времену освајања Елама
 Следећа освојена држава је Лидија, главни извор је прва књига Херодотове историје. На челу
Лидије био је Алијатов син Крез. Борио се са полубратом Панталеоном за престо. Крез по савету
пророчишта у Делфим(Херодот) напада Персију не сачекавши савезнике (Вавилон, Египат и
Спарту). Сукоб на реци Халис. Крез се повлачи у Сард. Персијанци их прате и обседају и освајају
Сард. Тачан датум освајања Лидије се не зна.
 539 Кир улази у сукобе са Вавилоном и владарем Набонидом. Октобра су поразили Вавилоњане
код Описа а затим су опсели Сипар. 12. Октобра улазе у Вавилон који се без борбе предао. Узео
титулу краљ Вавилона, краљ земаља.
 Своју власт проширили су и на Арабијско полуоство, а затим су се њиховој власти повиновали и
Феникија, Палстина и Сирија. До 535. све регије Старог Истока до границе са Египтом биле су под
његовом влашћу.
 Донео је нови закон по коме су странци који су депортовани у Вавилонију могли да се врате
својој земљи, што се односило и на Јевреје. Њима је допуштено и да обнове храм у Јерусалиму.
Обновио је храмове у Вавилонији, Еламу и Асирији.
  Користио је комплексе у Вавилону, Сузи(Елам) и Екбатани(Медија) али је саградио и палату у
Пасаргадаму где ће се касније налазити и његова гробница.
 530. предузео је походе у централној Азији. У бици код Аму Дарија у близини Аралског језера у
којој је бранио границе од Масагета, гине, 4. Децембар.

КАМБИЗ II (530-522)

 Наследио престо након очеве смрти, био ожењен својим сестрама Атосом и Роксаном и ћерком
персијског аристократе Отана.
 Након освајања Вавилона проглашен за краља Вавилона, под његовом управом налазили су се
град Вавилон и север Вавилоније, док је јужном облашћу управљао Кир.Након 9 месеци је
смењен са те дужности.
 530. пре похода на Масагете Кир га прогласио за савладара, помињу се са истом титулом.
 Наследио је стабилну државу. Водио је поход против Египта због сукоба око Кипра.
 525. започиње сукоб. Морнарицу чинили Феничани и јонски Грци. Победа у бици код Пелузије у
источној Делти. Египћани се повлаче у Мемфис али је почетком лета читав Египат освојен.
Августа је крунисан за краља Египта ( краљ Горњег и доњег Египта и син Реа, Хоруса и Озириса).
 Херосот и Страбон описују Камбизову владавину као време насиља, скрнављења храмова и
гробница. Оскрнавио је светог бика Аписа. Египатски извори то оспоравају и не говоре о
преступима према храмовима. Говоре да је 525. угину један Апис и сахрањен је у саркофагу који
је био исклесан према Камбизовом налогу.
 Покренуо је поход на Нубију који је био неуспешан а док је он тамо ратовао у Египту је крајем
524. избио устанак. Камбиз се враћа у Мемфис и према Херодоту сурово је угушио устанак.
 Према Бехистунском натпису Камбиз је умро 1 јула 522. Када су му стигле вести о Гауматином
дворском преврату почетком марта 522. крену је у Вавилом али је умро у Хамагу у Сирији под
неразјашњеним околностима.

ДАРИЈЕ I (522-486)

 Син Хистапа, пре ступања ма престо у изворима посведочен у Камбизовој пратњи у Египту
 Сачувано мноштво писаних извра: Херодотова Историја, епиграфски споменици као што су
натписи из Персеполиса, Сузе, Вавилона и Египта и тројезични Бехистунски
натпис( староперсијски, еламски, вавилонски) уклесан око 518. Он доноси Даријеву генеалогију
којом се поткрепљује његово право на престо,а затим и приказ побуне Мага и Гауматине
узурпације престола. Камбиз је пре одласка у Египат дао да се убије његов брат Бардија.
Међанин Гаумата који је личио на Бардија подигао је буну и тражио престо. Дарије гуши побуну,
међутим после Гауматине смрти побуниле су се сатрапије Медија, Вавилонија, Елам, Египат и
Аншан. Цар угушио побуне.
 Према изворима Дарије је имао право на престо. Како Камбиз и Бардија нису имали мушких
потомака први у реду за престо био је Даријев деда Аршама који је био у дубокој старости,
Његов отац Хистап био је сатрап Партије и Хирканије па како не би изазвао веће последице није
могао да буде на престо те је следећи на реду Дарије. Бардијеве сестре и ћерка су подржале
Даријеву владавину са којима се он касније и оженио.
 Прве године његове владавине посвећене су зспостављању власти у земљи: угушена је побуна у
Еламу, поход против Скита који су угрожавали северну и источну границу. Прешао је Каспијско
језеро и заробио Скункса,краља Скита.
 517. поход на Индију, освојио северозапад Индије.
 513/512. други скитски поход. Област између Украјине и Аралског језера насељавала су
северноиранска племена Сака или Скити. Проблем и за Асирско царство и за Медију, Кир II
погинуо у бици са једним од њихових племена.
 513. персијска војска прелази Босфор преко понтонског моста, крећу се ка северу дуж обале
Црног мора и стижу до ушћа Дунава. Прешавши реку ушли су на територију Скитије. Цар се враћа
у Персију дуж западне обале Каспијског језера међути оставља један део војске који је успе да
обезбеди пријатељство са Трачанима и прими знаке предаје од Македоније.
 На другом крају државе сатрап Египта је припојио Кирену царству.
 Образоване су 4 нове сатрапије прекоморски Скити, Скудра(Трачани и Македонија),
прекоморски Грци-делови Тесалије и грчка острва и Путаја(Либија).

Сукоб око Милета- ЈОНСКИ УСТАНАК(499-494)

 До 510. малоазијски Грци и већина острва прихватила је персијску власт. Градовима

управљају тирани а без обзира на извесни степен аутономије и поштовање верских слобода
јонски градови су се 499. побунили против Дарија.
 Град Милет имао је значајну улогу у Персијском царству. Хистијеј тиранин Милета је остао
веран цару и борио се са њим у походу против Скита. Војсковођа Мегабаз сумња у њега па га
Дарије повлачи из Милета и поставља за саветника у Сузи. За новог тиранина у Милету
поставњен је Аристагора, Хистијев зет и синовац.
 502. избија демократски преврат на острву Наксос. Аристагора обећава сатрапу Сарда да ће
ставити Наксос под персијску власт а затим освојити и Кикладе и Еубеју. Поход је почео 500.
године и био је поверен Мегабату Даријеовм сестрићу. Поход је пропао јер је дошло до
сукоба између Аристагоре и Мегабата. Након тог похода Аристагора у страху за сопствени
положај и живот покреће устанак Јоњана.
 498. најпре тражи помоћ од Спарте а затим и од Атине која им даје 20 бродова под командом
Мелантија. Јоњанима помажу и Еретрејци.
 У лето 498. Атињани и Еретрејци су допловили до Ефеса и упутили се ка Сарду који је осовојен
међутим под притиском персијанаца се повлаче ка Ефесу где су побеђени у јесен 498.
Атињани су се после овог пораза повукли.
 Након спаљивања Сарда побуна се проширила и на Пропонтиду, Хелеспонт, Карију и Кипар.
Персијанци су прво угушили устанак на Кипру који је трајао годину дана након петомесечне
опсаде града Соле последњег побуњеног града на Кипру.
 497. сузбијање побуне у Малој Азији било је поверено тројици војсковођа Даурису, Химеју и
Отану. Даурис је ратовао на Хелеспонту и у Карији, где је и погинуо али је устанак угушен.
Химеј је на Пропонтиди а касније и на Хелеспонту. Отан у Јонији и осваја Киму у Еолији.
 Аристагора бежи у Тракију где је касније погину у сукобу са домаћим становништвом.
 Дарије упућује Хистијеја у Јонију како би смирио устанак међутим он га издаје.
 Јоњани су одлучили да не нападају персијанцена копну.
 Највећа поморска битка коју су Грци до тог врмена водили је битка код Ладе где су се
сукобили Јоњани и Еолци са Лезбоса са 353 бродова и Персијанци са 600 тријера.
 Опсада Милета била је 494. године и осовјен је. Жене и деца су одведени у робље, храм у
Дидими је опљачкан и уништен а заробљеници су депортовани у Сузу а затим у Ампу на
Тигар.
 492. Мардоније нови сатрап Сарда увео је демократско уређење по јонским градовима. Исте
године повео је велику војску и флоту које су имале да казне Атињане и Еритреју.Прешли су
Хелеспонт, освојен је Тасос и покорени Македонци, Док су кружили око Атоса у олуји су
изгубили 300 лађа. Мардоније је са копненом војском у Македонији где га напда племе Брига
и он је принуђен да се врати у Азију. ПРВИ ДАРИЈЕВ ПОХОД
 491. Дарије шаље прво посланство у Грчку тражећи да му се Грци покоре. Многи Грци на
копну су се покорили Дарију, међу њима и Егина. У другом Даријевом походу освојени су
Наксос и Делос. Нападају Еубеју, са флотом се упућују ка Еретрији коју освајају. Након тога су
се упутили на простор Атике. Некадашњи атински тиранин Хипија их саветује да се искрцају
на Маратонску равницу и да ту дочекају Атињане. На страни Атињана стају Платејци. У
директном сукобу у центру су победу однели Персијанци и Саке а на крилима Атињани и
Платејци. Персијанци. Персијанци беже ка бродовима које Атињани почињу да пале. Чувши
да је град небрањен Персијанци су се упутили ка Атини. Међутим они се повлаче и одлазе у
Азију.
 Дарије је био заокупљен великим градитељским подухватима у Персеполису, Сузи и Египту.
Нил је повезао са Црвеним морем каналом из данашњег Загазига стизао до Суеца. 497. цар је
отворио овај пловни пут и тако наставио рад египатског фараона Неха ИИ. Изградио Царски
друм који је повезивао Сард и Сузу.
 Желео је да сам води следећи поход против Атине али га је устанак у Египту и лоше здравље у
томе омело.
 Умро октобра 486. године, сахрањен у гробници Накше Рустаму.

Реформе

 Одред стајаће војске чинили су искључиво припадници иранских народа: Персијанци,

Међани, Скити и Бактријци. Главна потпра војске били су бесмртници, 10000 војника.
 Најпотпунији попис сатрапија налази се у Херодотвој трећој књизи Историје. Плаћале су
порез према добарима којима су располагале и у зависности од величине и богатства.
Сатрапи су били Персијанци, именовао их је сам цар. Свака сатрапија могла је бити
подељена на провинције којима је управљало домаће племство.
 Царском администрацијом управљало се из неколико места: Суза, Вавилони
Персеполис(Екбатана, Сард, Даскилија и Мемфис). Центализована држава.
 Арамејски је језик свакодневног живота, администрације и трговине. Еламски и
вавилонски акадски клинопис у западној Азији, а у Египту хијероглифско писмо.
 Реформа клинописа којим се записивао староперсијски-углавном се користило за дворске
натписе.
 Увођење јединственог монетарног система.
КСЕРКС(486-465)

 Одмах након Даријеве смрти избијају побуне у Вавилону и Египту које ће до 484. Ксеркс угушити
 Почиње припреме за нови поход на Грчку, копа канал кроз Атос, гради понтонске мостове преко
Хелеспонта
 Поход је започео у пролеће 480. године, а било је ангажовано између 130000 и 210000 људи.
Пешадија је преко Хелеспонта ушла у Европу док је флота пловила дуж обала Егејског мора.
Стижу у Дориск у Тракију где су пребројали војску коју је према Херодоту чинило 1,7 милиона
људи. Врховна команда је поверена Мардонију.
 Пролазећи кроз Грчку преко Халкидика успут регрутују још војника а неки полиси у Тесалији и
централној Грчкој признало је власт Персије.
 Грци су одлучили да улаз у Хеладу треба чувати у Термопилима а флота се налазила код
Артемисија на острву Еубеји.
 Битке код Термопила и Артемисија су се одиграле готово истовремено и у обе су Персијанци
однели победе.Након тога освојили су Дориду, Локриду и Фокиду која је била спаљена.
 У Панопеји се војска поделила на два дела. Један део је отишао у Беотију а други Ка Делфима.
Желели су да опљачкају светилиште али их је олуја која је изазвала одронеу планинама спасила.
Велики број је погинуо а преживели су побегли у Беотију.Из Беотије војска је ушла у Атику и
Атина је била спаљена.
 Хеленска флота се повлачила до Саламине где је доведен велики број цивилног становништва из
Атине. Ту их сусреће персијска флота али она није успела да маневрише и Персијанци су морали
да се повуку уз велике губитке.
 Персијанци су се спремали за још једну битку. Ксеркс је градио насип код Саламине. Али када се
2 октобра 480. десило делимично помрачење Сунца што се тумачило као лош знак Персијанци се
повлаче. Мардоније је остао у Тесалији са 300000 војника.
 Персијанци су се спремали за још једну битку али их је 479 предухитрио грчки напад.
 479. одиграла се битка код Платеје у којој гине и сам Мардоније. Војска се повлачи кроз Тесалију,
Македонију и Тракију преко Босфора у Азију. Недуго зтаим персијска флота је уништена код
Микале. Хеленима су помогли Самљани и јонски Грци. Преживели се повлаче у Сард где се
налазио Ксеркс.
 Током следећих деценија Грци су протерали Персијанце из Тракије а тежиште битке пребачено је
на територији државе Ахеменида.
 Један од последњих великих пораза царства била је битка код Еуримедонта на југу Мале Азије
468. године. Ово се одразил и на судбину царства.
 465. Ксеркс и принц Дарије убијени су у дворској завери коју је организовао Ксерксов млађи син
Артаксеркс I.

АРТАКСЕРКС I (465-424)

 Нови устанак у Египту, вођа устанака је Инар, Либијац

 462. гуше побуну, побуњеници траже помоћ од Атињана, заузели Мемфис
 456. цар шаље одред са Мегабизом, Атињани и Египћани склапају примирје и повлаче се.
  449. склапају Калијин мир , услови споразума су следећи: грчки градови у Азији имају
аутономију, персијски сатрапи не смеју да приђу обали, Атињани не смеју да шаљу војску на
персијску територију и персијски ратни бродови не смеју да плове даље од Бизантија(улаз у
Црно море).
 Артаксеркса је наследио његов син Ксеркс ИИ који је убијен месец дана након ступања на
престо. Млађи син Охус ступа на престо и узима име Дарије II.

ДАРИЈЕ II (423-405/404)

 Његов брат Сохдијан се побунио против њега и дошло је до грађанског рата. Сукоби су трајали
годину дана.
 Његову владавину обележили су чести устанци сатрапа.
 Током његове владавине Грчку је потресао Пелопонески рат (431-404). Искористилу су то тако
што су повратили пуну конторлу над Јонијом.
 Након Сицилијске експедиције 413. умешали су се у рат, склапају савез са Спартом, закључена су
три споразума 412-411. чије су одредбе сачуване код Тукидида.
I. Након побуне код Миелат 412. Дарије ИИ добија земље које су у његовом поседу или су држали
његови преци (грчки градови у Малој Азији, Тракија, Хелада, Беотија). Лакадемоњани су се
обавезали да ће заједно водити рат против Атињана.
II. Због незадовољства спартанаца првим уговором у зиму 412/411. Спартанци се обавезују да неће
ратовати и убирати порез у Даријевим земљама. Дарије неће ратовати против Спарте и њених
савезника. Заједно ће ратовати слопити мир, помагати војску и спречити своје савезнике да
ратују једни против других.
III. 411. уговор након пропалог уговора Тисаферна и Алкибијада. Одредбе скоро исте....
 Током 412. скалапли споразум са Алкибијадом који им је предлагао да не стају ни на чију страну
како не би дошло до хегемоније једне од држава већ да их пусте да се сами сукобе и након тога
би обе стран биле исцрпљене и персија би повратила градове у Малој Азији. Међутим преговори
су пропали.
 Тисафрен није послао флоту како би одржао равнотежу у рату јел би она засигурно донела
победу спартанцима. Са друге стране његов ривал Фарнабаз им помаже код Хелеспонта.
Спартанци губе три битке код Киносема, Абидоса и Кизика.
 Атињани и Спартанци шаљу посланство цару а како је Атина господарила Егејским басеном
Персија се одлучила за помоћ Спарти. Атинско посланство никада није стигло до Дарија.
Фаранбаз их задржао три године.
 Појабва Кира Млађег мења политику ка Атини. Сатрап Лидије. Кир склапа споразум са
Лисандром. Кир њему предаје овлашћење и долази кући јер му је отац болестан.
 Дарије ИИ умире 404 године у Вавилону, последњи Ахеменидски владар сахрањен у Накше-
Рустаму.

АРТАКСЕРКС II(404-359/358)

 Најстарији син, најдужа владавина, рођен пре очевог крунисања па су многи смарали да је
престо требао да наследи Кир Млађи који се придружио побуњеницима у Пасаргадама током
церемоније крунисања, опроштено му је.
  У Египту избија устанак под Амиртејем оснивачем 28 династије када је Египат до 399 . био
независтан.
 401. Кир Млађи се побунио и у бици код Кунаксе код Месопотамије погинуо.
 Извори за то су Ксенофонтова Анабаза(повлачење 10000 грчких најамника) и Ктесија лекар који
је сам излечио Артаксеркса.
 Његова победа одразила се на однос са Спартом која је била наклоњена Киру Млађем, што се
огледа у Коринтском рату (395-387) када је Персија стала на страну противника Спарте. 387/386.
сколпљен је краљев мир којим је Персији осигурана моћ у Малој Азиј и утицај у континенталној
Грчкој.
 Основни задатак са којим се носио је очување граница царства. Највећу опасност за царство
донео је Велики устанак сатрапа (368-358) када је дошло до побуне сатрапа западних сатрапија
од Египта до Битиније и од Карије до Сирије, придружили су им се Мала Атија и Јерменија уз
помоћ Атине и Спарте.
 За свог наследника одредио је Дарија једног од тројице синова али је он убрзо убијен због
ковања завере против оца.

АРТАКСЕРКС III (359-338)

 Охус,наредио да се убију његова браћа, Курције руф наводи 80.

 Изборио се са устанцима у Сирији и Феникији 346-345., а 343. вратио Египат под Персијску власт
после 65 година независности.
 Настојао је да успостави пријатељске односе са Спартом, Атином и Македонијом.
 338. када је Филип ИИ успоставио контролу над Грчком Артаксеркса и његое синове отровао је
главни евнух Багој који је на престо довео Артаксерксовог сина Арсеса-Артаксеркса IV(338-336)
који је био његова марионета али је и он убрзо умро.
 На власт је довео Дарија III.

Дарије III(336-330)

 Он убрзо уклања Багоја и успоставља власт. Гуши устанке у Вавилону и Египту.

 Македонија све више јача,након смрти Филипа ИИ наслеђује га син Александар (336-323). Он је
успоставио своју власт у Грчкој и Македонији и 334. крену у Малу Азију.
 334. Александар се сукобио на Гранику са само једним одредом персијске војске јер Дарије још
увек није регулисао своју власт.
 333. код Иса, нови пораз Персије, цар бежи, његова породица заробљена.
 Александар осваја Тир, феничанске луке, у Египту је дочекан као ослободилац.
 331. битка код Гаугамале коначни пораз Персије, Дарија који опет бежи убија један од сатрапа.
Сајрањен у Персеаполису.
 Александар преузео персијске престонице Вавилон, Екбатану, Персеаполис, Сузу и Пасаргадам.
 Са његовом смрћу Ахемединско царсто престаје да постоји.