УВОД 2

ПОДЕЛА ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА

Једина оправдана полазна тачка у подели извора може бити њихва вредност за истраживање. Таквој
подели са гледишта критике извора се пребацивало да је произвољна и да не рачуна са
карактеристичним обележјима које пружа сама суштина извора, већ да та обележја уноси извана. Са
гледишта критике извора се могу делити на випе начина:

1. према односу на догађаје или процесе о којима говоре може се поделити на изворе првог реда и
изворе другог реда:

Ова подела се може применити на текстуалне изворе (писмене и усмене) и то пре свега код оних који су
настали са циљем да о нечему посведоче. Код материјалних извора та подела се може применити само
у изузетцима. Полазна тачка је однос извора према догађају о коме говори. Изворима првог реда
називамо оне изворе за које се може утврдити да су имале непосредан додир са догађајима о којима
говоримо. Сви остали спадају у изворе другог реда. Сваки извор, уколико није измишљен, се заснива на
неком извору првог реда. Код извора првог реда поставља се питање да ли је и у коликој мери
очевидац од кога нам потиче извор могао по свом положају у самом догађају, своме ставу према њему,
по својој интелигеницији, способности опажања... да верно пренесе истину о догађају. Да ли је био
пристрасан? Код извора другог реда остају сва та питања и добијају још већи значај уколико је више
посредника. Нови проблем се јавља и у вези са првобитним извором: у којој мери је он верно пренет,
где је и колико измењен, у ком смислу, итд. Код ових подела употребљава се и једна заснована на
истим начелима, подела на савремене и касније (каснији извор имаће више посредника), односно
домаће и стране изворе (страни извор имаће неког посредника). За основу се узимају временска и
просторна удаљеност због чега су ове поделе уже и конкретније.

2. према односу извора према истраживачу могу се поделити на примарне и секундарне:

Подела на примарне и секундарне уведена је у новије време и методски је потпуно оправдана. Међу
историјским изворима има и таквих који нам говоре на основу другог, по правилу старијег, извора који
нам је такође сачуван. Ова подела је драгоцена јер помаже да се нађе разлика између извора и
литературе. По дефиницији би у историјске изворе спадала и дела историчара која говоре о неком
раздобљу из даље прошлости. Таква дела су написана на основу извора који су сачувани и приступачни
другима. Истраживања морају бити заснована на изворима а не на основу ових историјских дела. У
историјској терминологији се они и не називају изворима већ литературом. Али има и секундарних
извора који се не рачунају у литературу, већ у изворе у правом смислу те речи (средњовековна
историјска дела која у свој састав укључују неки други старији спис). Вредност за историјска санања има
само онај први извор из кога су сви остали црпели обавештења. Доказ у историјком истраживању може
бити само примарни извор. Литература се у историјским дела наводи због допунских обавештења,
никако као доказ.

3. према сазнајној вредности могу се поделити на остатке и традицију:

Она је у методском погледу најважнија. Заснива се на чињеници да су неки извори сведочанства по
вољи својих аутора, а да су други настали узгредно као саставни део историјског збивања о коме нам
говоре. Они извори који су настали из намере пруже обавештења спадају у традицију, а они који
представљају сведочанства самим тим што су остали сачувани спадају у остатке (натпис на неком
египатском храму који га је подигао рачуна се у традицију а сам храм је остатак). Један исти извор може
спадати и у остатке и у традицију. Једна народна песма ускочког циклуса спада у традицију јер тежи да
прослави ускоке и њихове борбе, али она као резултат културног стања свог времена спада и у остатке.
Традиција обухвата: усмену традицију(митови, легенде, песме, усмена генеалогија), писану
традицију( анали, хронике, биографије,аутобиографије, мемоари), публицистичку (летке, новине,
листове, писма за јавност), ликовну традицију (композиције историјског садржаја). Остаци су
разноликији и разноврснији: материјални остаци( остаци зграда, архитектонске споменике, оруђе и
оружје, новац, телесне остатке), друштвене остатке (обичаје, обреде, институције, језик, лична,
географска и друга имена), писане остатке (законе, акта, повеља, преписку, записнике, регистре, рачун,
признанице). Традиција непосредно говори о збивањима док из остатака историчар извлачи податке и
то у оној мери у којој је способан да их открије. Остаци не могу да обмањују, традиција може. Традиција
колико је истинита, остаци колико могу да се искористе, главни напори. У старој литератури, нарочито
француској, је ова подела имала други назив. Традиција се називала наративним, а остаци
документарним изворима.

4. према садржини на изворе за историју привреде, права, уметности, религије...

Подела по области историје за коју извори пружају податке је практичне природе. Она служи за то да е
у мору извора за разне периоде издвоје врсте извора значајне за поједине области истотијске науке.
Душанов законик је извор за читаву српску историју 14. века и за историју права, друштва, уређења...
Старији извори су значајини у овом случају.

5. према пореклу се могу поделити у разне врсте извора-новац, повеље, извештаји, акти, новине...

Важније врсте извора

Разне врсте извора траже различит приступ од стране историчара и посебни критички поступак. Разне
врсте извора су скупљане и чуване у различитим условима. Историјска методологија мора водити
рачуна о најважнијим изворима за поједине епохе.

Најпре се сусрећемо са изворима насталим из модерне технике бележења. Ове врсте извора су се
појавиле у последњим деценијама и нису одиграле већу улогу у историјској науци. Ту спадају
фотографије, фонограми, филмови и магнетофонска трака. Масновније се употребљавају и одикују се
тиме што механички верно бележе тон или слику. Предмет историјске критике нису само резлутати
бележења него и већ избор онога што је забележено. Бележе се крупни догађаји, говори, дискусије на
састанцима... Чувају се у архивима, могу послужити као доказни материјал.

ПИСАНИ ИЗВОРИ
Најбројнији и по својој улози најзначајнији су извори настали из разноврсних пословних односа.
Повеља и акта. Представљају писмена сведочанства пословне или правне садржине настала током
деловања установа или поједница. Повеље-састављене су у више-мање одређеној форми и настале су
поједниначно садржећи у себи све елементе обављеног посла који је био повод њиховом постанку.
Акта-састављене су у слободнијој форми и настајале су здружено у већем броју поводом истог посла.
Свака повеља је индивидуална а акта саставни део фасцикле. Повеља се може разумети сама за себе а
акта у заједници са осталима. До 16. века је суверено владала повеља а након тог доба због
компликованости послова и развитлжка адмоностративне праксе развијају се акти. У новије време
повеља имају више парадну улогу (дипломе). Они спадају у остатке, настали су узгредно услед
обављања послова и тиме не обмањују нити искривљују истину. Најважније је утврђивање
аутентичности и овиме се бави посебна помоћна дисциплина-дипломатика. Како и у пословима некад
постоји тенденција да се ствари из разних интереса нетачно прикажу могуће је да аутентичне повеље
или акти садрже неистините податке. Зато је веома важна унутрашња критика која испитује истинитост
исказа. Акта се могу поделити на: спољнополитичка, војна, судска, финансијка, управна... Код
спољнополитичких се мора водити рачуна, нарочито за страија времена, о томе да се преписка водила
двоструко по једном каналу који се веровао да може да доспе у непожељне руке и другом строго
тајном. Код судских се мора пазити шта је од разних исказа сведока одбачено као сумњиво или
непоуздано.

У ову групу извора спадају регистри који се у развијеним државам воде од 16. века. Уношени су подаци
одређене врсте: о порезу, о издатим упутствима или наредбама, додељеним земљиштима, приходима
и расходима...

Овде можемо убројати и законе и законодавне текстове. Они су обично сачувани у веома поузданим
текстовима, али намећу питање у којој мери су били поштовани и спроведени у живот.

Једна група извора је настала из средства за обавештавање: новине(организован облик преношења

вести), разни публицистички претходници новина(леци, штампани говори, штампана писма,
памфлети). Новине су се развиле у 19. веку када је пронађена машина за брзо штампање. Новине се
као историјски извор данас много употребљавају али не са свим предострожностима које налаже
историјска методологија. Питање аутентичности, врмена и места настанка се уопште не поставља.
Новине су веома непогодне за фалсификовање, а носе податке о излажењу. Најважнија је унутрашња
критика. Поставља се питање обавештености и жеље да се прикаже истина. Веома често се
употребљавају непоуздани извори или се преписује из других новина. Новине су веома рано постале
оружје појединих политичких, друштвених или привредних кругова. Новине се пре свега чувају у
библиотекам, углавном постоје пописи ове врсте публикација.

Историографски извори су раније највише коришћени код историчара, спадају у традицију. Они постоје
у свим временима. Стари век је дао основне форме историјског приказивања који се одржао и кроз
средњи век. Званичне листе вршилаца разних јавних функција вођене из годину у годину и
допуњаванем подацима достојним да се запамте (ратови, епидемије, природне појаве) представљају
језгро из кога су се развили анали. Излагање у њима је неповезано, чињенице се нижу хронолошким
редом. Из легенди, митова развила се друга врста историјских дела ткз. историје у ужем смилсу. У
њима су изражене уметничке форме, а читаоци их примају као књижевна дела. Уметничкој форми је
све било потчињено сем захтева да с износи истина. Трећи облик су биграфије. Оне су се одржале све
до нашег времена. Казивање у биографијама је усресређено око неке истакнуте личности. Хроника је
сродна са аналима по хронолошком начину излагања, али је излагање повезано а оквир веома широк.
Примена биографске форме на излагање живота светитеља и мученика довела је до појаве
хагиографија, у којима поуке и чуда преовлађују над током живота јунака хагиографије.

У доба хуманизма историјски списи могу боље да послуже као извор за врмеме и средину у којој су
настали него за оно време које описују. Волтеров Век Лија 14. се употребљава као извор за упознавање
Волтеровиих полизичких и других схватања као за извор за доба просвећенсоти али не као извор за
доба Луја 14.

Посматрајући развитак историјске примећује се да је опало интересовање за историографске изворе.

Данса у изучавању старог века, веома сиромашног у изворима, материјални остаци и документарни
извори (акта, повеља) играју важну улогу.

Аутобиографски извори су по садржини и по подручју интересовања везани за ону личност која је текст
створила. Спадају у традицију. Настали су из свесне тежње да покажу како су се одиграли догађаји.
Дневници се одликују тиме што настају постепено (не обавезно из дана у дан) и појединачни делови су
записани непосредн након дешавања. Та збивања су по правилу на неки начин повезана са аутором.
Тиме се разликују од разних службених списа као што су дневник војног штаба, бродски дневник,
дневник рада.... Обично су писани за личну употребу, али не морају садржати искључиво
аутобиографске елементе, могу садржати писма, новинске чланке, примедбе на прочитано штиво..
Дневник И Дарии, млетачког властелина Марина Сануда, из 58 томова, садржи све списе који су
улазили и излазили из млетачкие канцеларије, све градске догађаје, изборе од 1496. до 1533. године.
Меомоари се разликују од дневника по томе што не настају истовремено или врменски блиско
описаним збивањима и што дају заокружен и целовит приказ једног раздовља ауторовог живота. У
дневницима је забележено ауторово искуство а у мемоарима ауторово сећање на неко искуство.
Аутобиографије су подврста мемоара и разликују се што се протежу на читав живот аутора. Пошто се
аутор не служи само својим сећањем већ и другим изворима имају биографски карактер.
Аутобиографски извори су поузданији од историографских јер већ по својој природи спадају у изворе
првог реда. Између аутора и збивања које је описано нема посредника. Они нам дају повезаноу слику
збивања какву би смо врло тешко могли добити из акта или сличних текстова који на дају само
фрагменте. Често нам говоре о збивањима о којима нема никаквих писаних докумената, због природе
посла(разговори, преговори) или због тајности. Могу нам и објашњавати настанак поједних акта или
документа. Мемоари учесника у преговорима за време Другог светског рата нам говоре о документима
усвојеним на тим преговорима. Питање аутентичности , постоји низ фалсификованих мемоара који су
написали писци духови кријући се иза имена неке познате личности (најчешће мртве личности). Мора
се обраћати пажња на то како је документ сачуван и како је доспео у јавност, да ли је писан ауторовом
руком, да ли има измена и уметака... У прошлости су се унајмљивали људи за писање мемоар како збох
недостатка времена тако и због недостатка лителарног талента. Најважнија су питања која поставља
унутрашња критика. Због чега је написан извесан аутобиографски текст. Нјачешће су то списи којима се
аутори оправдавају или објашњавају своју улогу у неком збивању. Аутор се не руководи тежњом да се
сазна истина већ да се сам аутор прикаже у што бољем светлу. Зато се узима да су кориснији мемоари
другоразредних личности које су биле упућене у ставри али нису учествовали у њиховом решавању.
Важно је и да ли су мемоари писани искључиво на основу сећања и у дубокој старости кад постоји
могућност да се нешто побрка или су при писању коришћене разне белешке или документа..

Писма могу бити различитог карактера: аутобиографска ако садрже само саопштења личне природе,
пословна кад настају у пословним или службеним односима, публицистичка кад су намењна јавности,
литерарни облик. Позната су још у старом веку. Некада су имала строго одређену форму и била су
посвећена једној јединој теми. Данашњи тип писма у коме се пише о разним темама се развио у
средњем веку. Од формалних елемената остало је ословљавање адресата, поздрав, потпис и датум, све
остало је промењено и слободно. Питање аутентичности, где је сачуван већи број писама између истих
кореспондената мора се утврдити прави ред по коме су стизала и по коме се на њих одговарало.
Колико је истинито оно о чему се говори, то се конторлише суочавањем са другим изворима.

МАТЕРИЈАЛНИ ОСТАЦИ

Група која обухвата више врста извора којима је заједничко то што по сазнајној вредности спадају у
остатке а јављају се у облику предмета. Оруђа, оружја, грнчарија, делови станишта и грађевина,
уметничка дела... Најчешће се откривају ископавањем где је од великог значаја место налаза, дубина
слоја и положај у односу на друге предмете (он што је у слоју ближем површини је млађе од онога што
је у дубљим слојевима). Веома важне су форме, украси, техника... Све је то важно да би се утврдило
време настанка извора, њихово припадање етничким заједницама... Најважнији су новац, печати и
уметничка дела. Новац се јавио веома рано и представља важан извор за историју привреде. Натписи,
ликовне представе, тежина, врста матеијала и место налаза (римски новац ван римских граница, да је
римски новац коришћен и код варварских народа). Проучавањем новца бави се нумизматика. Печати
много говоре својим натписима и ликовним представама. Њих проучава сфрагистика или
сигилографија. За уметничка дела важно је утврдити време и место настанка, аутора и колико је
истинито оно што је приказано. Испитује се и форма и стил. Проучавањем материјалних остатака и међу
њима уметничких дела бави се археологија и историја уметности.

УСМЕНИ ИЗВОРИ

Усмено казивање неког човека о догађајима скоро се не разликује од мемоара. Увек је нека врста
импровизације па постоји већа вероватноћа да се појави нека грешка. Али је сазнајна вредност умено
изнетих успомена и мемоара једнака. Користе се за најближу прошлост. Срећемо се и са генеалошком
легендом. Уколико иду даље од три генерације вероватно су плод фантазије и комбинације. Усмене
легенде везане за неко место, локалитет или споменик су још непоузданије. Етиолошке легенде. Неко
име, објекат, обред чији смисао људи не разумеју, представља повод за настанак легенде која то име,
објекат или обред објашњава. Код усмене традиције сачуване у облику народних песама се историјско
језгор у толикој мери измени да нема скоро никакве везе са историјским збивањима. Стални мотиви са
изменом имена јунака.

Сакупљање извора и обавештења

БИБЛИОГРАФИЈА

Како би историчар пронашао оно што му је потребно за рад међу списима моа познавати рад и
обавештајна средства установа у којима се извори и литература чувају, као и елементе библиографије.
Библиографија представља попис наслова састављен и урађен по једном сталном начелу. То начело по
коме се библиографија разликује од било каквог списка или књижарског проспекта може бити избор
(изабрана су дела за неку струку или неку тему) или неки систем класификације ( у попису су издвојена
дела за поједнине научне области, теме или питања). У широм смислу назива се и читава активност чији
је циљ пописивање штампаних дела. Подаци о књизи се у библиографијама не наводе ни по
јединственом ставу ни истоветној пракси. Други подаци се бележе код библиотекарским установама а
други код научника у њиховим делима. Од имена се наводи почетно слово, презиме цело, наводи се
онај наслов који је на унутрашњој страници књиге, не на корицама јер ту може бити скраћен,
презиме је одвојено зарезом. Затим следи ознака свексе уколико је дело састављено из више
свезака, зарез па место и година издања, зарез и број страна. Тачка на крају. У научним делима књига
не добија ознаку броја страна али се бележи издање, малим бројем изнад године издања. Код чланака
у часописима, зборницима, после зареза стоји наслов часописа или зборника, редни број његове
књиге или свеске и у округлој загради година издања и на крају без зареза странице на којима је
штампан чланак. У неким библиографијама се налазе и подаци о формату публикације, броју страна и
прилога, о издавачу и цени или напомене о карактеру публикације. Навођење издавача у
аглосаксонским земљама да би се знало где дело може да се пронађе у случају да је још увек у продаји.

Врсте библиографија:

1) Оне које су објављене као саставни део неког списа

2) Посебне, које се према материјалу који пописују могу поделити на:
a) Текуће- излазе периодично и пописују све што се појави штампано у некој земљи или што се
објављује из једне науке у једној земљи;
b) Ретроспективне-приказују шта је у једном периоду штампано у једној земљи или шта је негде
штампано из неке облсти или на неку тему.

Поред дескриптивних библиографија које доносе само најопштије податке о наслову, постоје и
аналитике или критичке библиографије које показују и садржај пописаних публикација и критички га
оцењују. Системска класификација зависи од карактера библиографије. Може се вршити по
хронолошком, територијалном и тематском критеријуму. Највише се примењује систем универзалне
децималне класификације. Читаво људско знање је подељено на 10 група означених са бројевима (0-
општа група(енциклопедије, библиографије), 1-филозофија, 1-религија и теологија, 3-друштвене науке,
4-наука о језику, 5-математика, природне науке,6-примењене нуке, медицина, техника, 7-уметност,
игре, спорт, 8-наука о књижевности, белатристика, 9-географија, историја). Свака од ових група се дели
на 10 ужих група а оне се опет деле на још 10 група. Подела се може вршити све до уских појмова који
се могу обележити са 12 цифара. Овај систем представља прецизан и разрађен вештачки језик, како би
се лако препознао садржај неке публикације на непознатом језику.

АРХИВИСТИКА

Архивистиком се назива дисциплина која се бави проналажењем, сакупљањем, чувањем и стављањем

на располагање научницима архивске грађе тј. извора који се чувају у архивима.

Архиви-установе које чувају, сређују и стављају на располагање архивску грађу. Разуликују се од

регистратуре која представља ткз. живе архиве тј. одељења поједних установа чији је задатак да чувају
и сређују документа која настају у пословању те установе. Између њих постоји веза: оно што је прво
било у регистратури као текућа пословна документација после долази у архив и постаје архивска грађа
интересантна за историчаре. Раније се грађа у архивима сређивала по разним, формалним и
произвољним начелима (по језицима, хронолочком реду, месту). Од 19. века се сређуј као и у
регистратуама по принципу порекла(ПРОВЕНИЈЕНЦА). Грађа се чува онако како је нађена, не дели се на
поједине целине.

Архивски фонд је скуп свих списа насталих у току рада једне установе или у току рада неког одељења
које је имало засебну регистратуру. Док архивски фонд представља органску целину насталу из рада
једне установе, постоје и архивске збирке које представљају скуп докумената састављен у вештачку
целину од стране архивиста. У нашим архивима нема органских целина већ само појединачно нађених
на разним странама. Архивски фонд може представљати и заоставштина поједних личности кад
обухвата списе настале у њеном раду (коресподеницја, службени документи,
дневници,радови).Фондови најчешће настају из регистратура државних установа, привредних и
друштвених организација... Понекад су ови фондови веома велики па су још у току рада установе
подељени на серије или одељења. У нормалним околностима истраживач није у стању да се сам
информише о томе шта садржи и како је уређен неки архив њему у том случају пру+ају помоћ научно-
обавештајна средства архива која израђују архивисти, службеници архива. То су системски прегледи
фондова, инвентари и регистри.

1. Систематски прегледи фондова дају најопштије информације о садржни једне читаве архивске
установе. Представљају општу шему структуре архива. Као најопштије целине наведене су групе
фондова: судтво-пописани фондови поједних судова чију архивску грађу тај архив поседује.
Пописан је сваки суд са називом и граничним годинама из којих има грађу и број јединица.
Малог је обима и прегледан је. Води се у облику књиге или картотеке.
2. Инвентари су детаљнији описи појединих архива. Имају функцију службених књига, сведоче о
грађи као имовини и делу културног балага. Подаци који се уносе у инвентар су слични онима
код прегледа фондова (назив фонда, назив мањег одељка, граничне године, број документа и
стање грађе). Штампају се у облику књига тек када су коначно уређени тако да не могу настати
никакве промене. Инвентар својим фондовима и серији даје сигнатуру, ознаку која показује где
се неки документ налази. Када се у научном раду користи неки документ мора се навести
сигнатура.
(1) Сумарни-дају податке о већим целинам
(2) Аналитички- дају податке о мањим јединицама, појединим фасциклама.
3. Регистре имају само поједини архиви и то само за неке делове својих фондова. Пружају нам и
податке о садржају неког документа. Место и датум издавања документа, ко га је написао, коме
је упућен, битни елементи садржаја и низ података о спољашњим одликам документа (врста,
језик, очуваност, број прилога). Израђују се у облику картотеке и ређају се према сигнатури.

У архивима се грађа чува у посебним магацинима који се називају архивски депои где приступ имају
само одређени службеници. Архивска грађа се чита у читаоницама архива под надзором службеника.

РАД
  тражење дозволе коју издаје управник на основу молбе у којој се види циљ и тема
истраживања
 грађа се добија на основу реверса у које је наведена сигнатура
 пребројавање документа у присуству службеника
 без белешки
 по завршеном раду архиву предаје примерак књиге или распрве.

Због удаљености архива примњују се техничка средства, снимање архивске грађе. Микрофилмовање,
снимање специјализованим камерама и шаље се филмска трака која се користи помоћу читача
микрофилмова.

Građa Arhiva Srbije koja se nalazi na sređivanju i obradi, konzervaciji i restauraciji, koričenju, mikrofilmovanju,
izložbi ili pripremi za publikacije Arhiva, ne izdaje se na korišćenje, ali ćeš biti obavešten kada će ona biti
dostupna.Rariteti, izdvojena građa, oštećeni dokumenti i knjige, kao i građa od izuzetnog značaja, ne izdaju se.
Umesto njih, koriste se kopije.Objavljena i snimljena građa takođe se ne izdaje, već se koriste publikacije u
kojima je objavljena, odnosno mikrofilmovi.