Увод

Ратне операције 1940-1941. године

Почетни сукоби у северној Африци и италијанска офанзива на Египат
Операција „Компас“
Интервенција Немачке у Африци: Долазак Ервина Ромела
Прва офанзива - Заузимање Ел Агејле
Опсада Тобрука
Битка за Малту
Британска офанзива и стабилилизација фронта у Либији
Операција „Battleaxe“ - Ратна секира
Друга британска офанзива - Операција „Крусејдер“
Ромелов продор - Друга битка код Сиди Резега
Ромелово повлачење - Битка за Ајн ел Газалу
Ратне операције 1942. године
Обостране припреме планови и снаге
„Пустињска лисица“ узвраћа ударац
Пад Тобрука
Прва битка за Ел Аламејн
Битка код Алам ел Халфе и стабилизација фронта
Друга битка за Ел Аламејн
Гоњење од Ел Аламејна до Туниса
Операција „Бакља“
Напад Савезника на Тунис и Бизерту
Ратне операције 1943. године
Немачки контраудар
Операција „Капри“
Ликвидирање групе армија „Африка“
Битка код Вади Акарита и напредовање ка Анфидавилу
Завршетак Северноафричке кампање
Операција „Retribution“ - Крај Афричког корпуса

Увод

На афричком континенту су се у XIX и XX веку сукобљавали интереси великих сила. Док је Немачка 1940. године
успешно водила војну кампању у Европи, њен италијански савезник Бенито Мусолини планирао је да прошири
територију под италијанском контролом. Његов циљ је био успостављање италијанске хегемоније на Медитерану
као и широм Северне Африке. На почетку Другог светског рата Италија је у Африци контролисала Либију и
Абисинију, данашњу Етиопију. Подручје Либије је дошло под управу Краљевине Италије након краткотрајног
италијанско-турског рата 1911-1912. године и склапања мира у Лозани, октобра 1912. године.
Непосредно након завршетка Првог светског рата у Италији се појавио националистички ауторитарни покрет,
познатији под именом фашизам који је занимљивим сплетом околности нашао плодно тле за свој убрзани развој.
Италија је била другоразредна чланица великих сила иако је била уврштена у земље победнице Великог рата.
Њена привреда није била развијена, а додатно је била ослабљена ратом. Постојао је велики економски
дисбаланс између развијеног севера и неразвијеног јужног дела земље који Италију прати још од њеног
уједињења 1870. године. Излаз се тражио у стварању великог колонијалног царства. Један од битних предуслова
за италијанске екпанзионистичке политике је било припајање источних јадранских обала и претварања
Јадранског мора у ,,италијанско језеро“.
Фашисти су помоћ добијали од великих земљопоседника и индустријских магната. Они су наоружали око 60.000
људи и кренули октобра 1922. године на Рим тако да је краљ Виторио Емануело III 30. октобра исте године
мандат за састав нове владе поверио Бениту Мусолинију, чиме је у земљи наступио период страховладе.
Мусолини је укинуо парламентарни систем и увео такозвану корпоративну комору, тако да су само фашисти
могли имати учешћа у власти. Све је било усмерено на предстојеће освајачке походе, тако да су привреду
прилагодили потребама рата. Предузећа Ансалдо, Фијат, Капрони и друга су убрзаним темпом производила војну
опрему и наоружање за растуће потребе италијанске армије. Први корак у остварењу Мусолинијеве
експанзионистичке политике било је потписивање Тиранског пакта са Албанијом новембра 1926. године којим је
de facto Албанија постала италијански протекторат. Мусолини се повезао и са осталим земљама које су биле
поражене у Великом рату и које су тражиле ревизију мировних уговора. Агресивном политиком фашиста били су
највише погођени интереси Велике Британије јер је њен најважнији стратегијски пут водио кроз Средоземно
море, као и Француске јер су Италијани отворено претендовали на Савоју, Ницу, Корзику као и Тунис.
Уговором са Турском у Лозани 1923. године Италија присваја острвску групу Додеканез где изграђује снажне
поморске базе што јој омогућава да контролише источни део Медитерана као и комуникацију са Црним морем,
Кипром, Хајфом, Суецким каналом и Александријом.
Што се тиче Либије, њен значај је био у њеном стратешком положају као и великим резервама нафте. Италија је
Либију сматрала полазном тачком за своју експанзивну политику у Африци.
Етиопија је била под италијанском контролом од 1936. године. Након започетог рата претходне године у ком је
дошла до изражаја техничка надмоћ италијанске војске која је бројала 200.000 људи и авијације као и употребе
бојних отрова. Отпор Етиопије је био сломљен и већ 5. маја су италијанске снаге ушле у Адис Абебу.9Италијанска
политика је била претња Великој Британији која је у свом поседу држала Египат од 1882. године и Судан, те је
могла угрозити изворе реке Нила, као и везе са најважнијим британским поседом Индијом. Међународна
реакција на италијански напад на Етиопију је била више симболична него што је имала ефекта. Већ октобра 1935.
године Скупштина Друштва народа је осудила италијански напад и повреду Пакта о Друштву народа. Скупштина
је донела одлуку о формирању тзв. Координационе комисије која је била задужена за израду предлога санкција
уперених против Италије, а комисија је своја овлашћења пренела на Комитет, сачињен од 18 држава. Занимљива
је чињеница да је већина чланица била против примене оружаних санкција, чак и Велика Британија која је
претходно претила Италији када је упутила своју ратну флотилу у своје медитеранске базе. Британија је чак
одбила да затвори Суецки канал за италијанске ратне бродове, из бојазни да би то био casus belli за Италију.
Друштво народа је донело одлуку да се против Италије примене само финансијске и економске санкције које су
предвиђале забрану извоза оружја и стратешког материјала као и забрану давања кредита и позајмица Италији.
Међутим, ништа од овога се није поштовало. У Италију су се и даље извозили бензин и нафта као и остале
потрепштине без којих ратна индустрија није могла да функционише. Став САД-а је био крајње очекиван и у
складу са својим материјалним интересима.С обзиром да није била члан Друштва народа, њене нафтне
компаније су повећале извоз нафте и бензина Италији.
Санкције уперене против Италије јој нису нимало штетиле, чак су је још више приближиле Немачкој. Велика
Британија и Француска су највише страховале од тога, па су стога министри иностраних послова двеју земаља Хор
и Лавал Мусолинију предложили извесну компензацију. Хор-Лаваловим планом је било предвиђено да се између
Етиопије и Италије изврши својеврсна размена територија тако што би Италији припало две трећине територије
Етиопије, док би Италија етиопском владару предала луку Асаб са залеђем у Еритреји. Планом би Етиопија била
независна али би била под непосредним протекторатом Италије. План је доживео прави дебакл када је нечијом
неодговорношћу доспео у француску штампу, након чега је лорд Хор био принуђен да да неопозиву оставку, а не
чело Форињ офиса је постављен Ентони Идн. Лавалова влада је оборена јануара 1936. године чиме је Хор-
Лавалов план за решење кризе пропао. Хитлер је етипопску кризу наравно искористио за зближавање са
Мусолинијем. Будући да Немачка није била чланица Друштва народа, није била у обавези да поштује одредбе о
економским и финансијским санцијама које је друштво прописало, те је несметано Италију снабдевала рудама,
угљем и другим стратешким сировинама. Мусолини је што се тиче Етиопије отишао корак даље и победом у рату
је прогласио анексију Етиопије маја 1936. године, а италијански краљ Виторио Емануело III је својој титули додао
титулу цара Етиопије. Овим је Италија све ставила пред свршен чин.На иницијативу Велике Британије Скупштина
Друштва народа је изгласала резолуцију о престанку важења економских санкција против Италије чиме је
потврдила своју слабост.
Године 1939. Мусолини је окупирао Албанију, а да притом није обавестио свог савезника Адолфа Хитлера јер је
желео да води упоредни рат, потпуно независтан од оног који је Немачка водила. Сматрао је да тај потез иде уз
немачко присвајање територије Чехословачке. Италија није била спремна за рат иако је Мусолини тврдио
супротно.Од 73 дивизије само је 19 дивизија било у потпуности опремљено. Како би повећали број дивизија,
Италијани су смањили број пукова са три на два. Њихове снаге уопште нису биле погодне за Мусолинијеве
империјалистичке претензије. Хитлер је и даље био спреман да помогне Италији приликом предстојећих
операција у Египту и на Суецком каналу јер би то везало снаге Британаца и осетно им угрозило њихове
комуникације са Индијом, Аустралијом и острвима у Пацифику. Италијане јесте радовала будућа помоћ
Луфтвафеа (нем. Luftwaffe) али нису желели немачке копнене снаге у својим непосредним зонама операција јер
су знали да ће Немци преузети примат у командовању што се касније и десило.

Ратне операције 1940-1941. године

Почетни сукоби у северној Африци и италијанска офанзива на Египат

Након италијанске објаве рата Француској која је капитулирала 22. јуна и Великој Британији, Британци су се
нашли у нимало лакој ситуацији, јер је италијанских војника било много више него британских, али је спремност
италијанске војске била на много нижем нивоу.
Британски 11. хусарски пук је 11. јуна 1940. године прешао египатско-либијску границу. Његов главни циљ је био
заузимање и уништавање тврђава Мадалене и Капуцо, два италијанска одбрамбена упоришта на граници. Два
дана касније обе тврђаве су биле разорене, али најважније од свега је било то што су Британци заробили
италијанског генерала који је са собом носио планове одбране Бардије. У то време италијански командант у
Либији био је маршал Итало Балбо, да би касније улогу преузео Родолфо Грацијани,коме је Мусолини издао
наредбу да 15. јула 1940. године покрене офанзиву на Египат. Грацијани је одлагао почетак операције правдајући
се недовољном припремљеношћу и недостатком опреме и осталих техничких средстава. Августа 1940. је војвода
од Аосте, гувернер италијанске источне Африке, постигао победу брзим продором из Абисиније у британски
посед Сомалиленд. Међутим, одлично је знао да овај успех неће имати превелик значај и да је његов положај
угрожен ако Грацијани не заузме Египат како је било предвиђено. Нашао се прикљештен на западу британским
поседима Суданом и Кенијом, са Црвеним морем и Индијским океаном на истоку које је контролисала моћна
Краљевска ратна морнарица, није могао да очекује ефикасно снабдевање пре него што његов сународник заузме
Египат.
Планом италијанске Врховне команде, било је предвиђено да италијанске снаге почетком септембра 1940.
године започну офанзиву у правцу Нила. Мусолини је непрекидно вршио притисак на Грацијанија и захтевао од
њега да започне напад на Египат што пре могуће. Грацијани је и даље тврдио како технички услови за офанзиву
упркос бројној надмоћи Италијана нису одговарајући. Највише је недостајало техничке опреме, нарочито тенкова
и осталих ратних потрепштина.

Италијани су имали велику надмоћ и у људству са својих 5 дивизија насупрот 3 непотпуне британске дивизије.
Британска 7. оклопна дивизија имала је свега 70 тенкова који су били исправни. Британске снаге су према раније
утврђеном плану извеле тактичко повлачење и напустиле Сиди Барани.19 Грацијани је у периоду од јуна до
септембра 1940. године вршио прегруписавање својих снага као и измене у систему командовања. У Киренаику
су из Триполитаније у састав 10. армије су пребачени штаб 23. корпуса дивизије 23. март и 23. октобар, 2.
либијска дивизија, дивизија Сирте, 7. либијских батаљона, лака артиљерија 5. армије, и тенкови. Осмог јула је од
прикупљених италијанских и либијских јединица формирана група Малети, а 15. јула је од ваздухопловних снага
које су биле на располагању формирана 5. ваздухопловна ескадра.
Након преговора са италијанском Врховном командом, Грацијани је одлучио да започне офанзиву септембра,
која је према предвиђеном плану требало да се се одвија у две засебне етапе. У првој је требало да се овлада
Солумом и превојем Халфајом и тиме обезбеди десни бок као и слободу маневра 10. армије а у другој етапи било
је предвиђено брзим продором наставити у правцу Буг Буга и Сиди Баранија. За реализацију планиране
операције 10. армија је у периоду од 9-13 септембра заузела следеће положаје:
Прва истурена група либијских дивизија на линији Капуцо-Гирба, имала је задатак да уз помоћ фактора
изненађења заузме Солум и Халфају, и затим продужи у правцу Буг Буга и Сиди Баранија, 23. корпус који је био на
другој линији имао је задатак да интервенише ка правцу Солума и Халфаје;
Дивизија под именом 23. март која је у свом саставу имала један батаљон тенкова у резерви десете армије,
југоисточно од Сиди Асејза;
22. корпус (Дивизије Катанцаро и 3. јануар) имао је задатак да обезбеди комуникацију на простору Бардија-
Тобрук. Маршал Грацијани је задржао у резерви групу Малети, чији је задатак био да дејствује од Сиди Омара
према Габр бу Фаресу и да пружа заштиту боку 10. армије, држећи под својим непосредним надзором правце из
Бир еш Шеферзена и Бир Ел Крејгата.
Концетрација британских снага под командом Арчибалда Вејвела је била следећа: 7. оклопна дивизија, 2.
суданска моторизована батаљона, један одред камилара и око два батаљона (у оази Сива) дуж египатско-
либијске границе:
- 6. британска пешадијска дивизија на простору Сиди Баранија и Бир Хамса;
- 4. индијска дивизија између Сиди Баранија и Мерса Матруха;
- 1-2 британско-индијске дивизије, 1. новозеландска и 2 аустралијске дивизије као и још неке британске
јединице на простору Мерса Матрух-Делта реке Нила;
Приближно три батаљона и мањих јединица у служби заштите Суецког канала; 1 индијска бригада у рејону Ел
Кусеира.
генерал Вејвел је Мерса Матрух сматрао за своју главну одбрамбену тачку, зато је издао наредбу британским
снагама да се повуку до поменутог места, а да се на граници према Либији оставе мање снаге и један
некомплетан батаљон тенкова као и да се Италијани пусте да без пружања јачег отпора пробију у пустињу и
потуку у крајње неповољним условима за њих.
Пре почетка италијанског напада генерал Вејвел је извршио извесну реорганизацију командовања. У Египту је
генерал Вилсон остао командант британских снага у Египту. У Западној пустињи оформљена је Западно пустињска
група којом је командовао генерал О`Конор . Ако се упореде британске и италијанске снаге очигледна је бројна
надмоћ у људству Италијана , али су Британци много боље извршавали своје задатке јер су британске јединице
биле знатно бољег морала, а биле су опремљене модернијим наоружањем и опремом.
Италијанске снаге, које су у свом саставу имале шест пеш. дивизија и осам батаљона тенкова, су под заштитом
авијације прешле 13. септембра египатску границу што је био почетак рата и упутиле су се у правцу Сиди Баранија
који су британске снаге већ раније плански напустиле. Када је стигао у Сиди Барани, Грацијани је потпуно
неочекивао зауставио даљи продор, иако је ситуација била повољна да се настави напредовање ка Мерса
Матруху, пошто су се малобројније британске снаге и даље повлачиле.Он је наредио да се његове јединице
укопају и учврсте положаје које су запосели и тиме прекинули офанзиву. Мусолини му је тражио да настави
даљи продор ка Мерса Матруху обалским путем, али у међувремену се Италија припремала за напад на Грчку,
тако да италијанске снаге нису добиле ратни материјал за даљи наставак операција.

Операција „Компас“

Након неуспешне Мусолинијеве кампање у Грчкој 1940. године, када су му у помоћ наредне године притекли
Немци заузевши Грчку у операцији Марита (нем. Unternehmen Marita), а касније Крит ваздушним десантом 1941.
годинe у операцији Меркур (нем. Unternehmen Merkur) Са Критом у свом поседу Немачка је осигурала поморске
и ваздухопловне базе за акције против савезничке флоте на Медитерану као и за подршку операција у Либији.
Крит је требао да послужи као база за будуће операције према Кипру и Блиском истоку, а истовремено за
вршење политичког притиска на Турску као и за ваздушну контролу на источним делом Медитерана.
Још један ударац који је Италија претрпела био је када је у ноћи 11. новембра 1940. године нападнута
италијанска поморска база Таранто, јер је угрожавала поморску везу са Грчком и саобраћај у источном
Медитерану (операција Judgement) од стране RAF (Royal Air Force)32 са носача авиона. Тада су авиони
Краљевског ратног ваздухопловства торпедовали и потопили три брода: Литорио, Конте ди Кавур и Дуилијо.
Заповедник британских снага на Блиском истоку Вејвел био је изузетно оптерећен одговорношћу положаја на
коме се налазио. Био је задужен за северну и источну Африку као и за читав Блиски исток. У почетку је под својом
командом имао око 36.000 људи док је италијанска либијска армија имала 215.000 људи на располагању.
Међутим, снаге Комонвелта су почеле да пристижу и извршавају попуну Вејвеловог корпуса.
Грацијани је одлагањем офанзиве дао Британцима и више него жељени предах за предстојећу офанзиву која је
планирана за почетак децембра под шифрованим називом Компас са циљем да уклонио опасност од Египта и
Суецког канала. (енг. Operation Compass)35 Детаље операције израдили су генерал-потпуковник Вилсон и
генерал-мајор Сер Ричард О'Конор. План је био познат само малом кругу официра, да би се постигао фактор
изненађења, настојало се да се код противника створи утисак да су британске снаге осетно ослабљење услед
упућивања помоћи Грчкој као и да су у припреми даље повлачење трупа. У рану зору 9. децембра 1941. године
започела је опсежно припремљена операција на потпуно изненађење Италијана који нису очекивали тако нешто.
Већ 10. децембра британске снаге су заузеле Сиди Барани, а да би већ до 15. децембра све непријатељске трупе
биле потиснуте из Египта, док се главнина италијанских снага повукла унутар утврђења Бардије која се сада
нашла потпуно одсечена, овим је била прва завршена фаза битке за Сиди Барани где је заробљено преко 38.000
италијанских војника.
Друга фаза офанзиве била је заузимање Бардије која је била лука у близини либијске границе, а која је
капитулирала 5. јануара 1941. године након снажног бомбардовања од стране британске авијације и Краљевске
ратне морнарице, тада је заробљено око 40.000 италијанских војника. Након заузећа Бардије Британци су
наставили продор ка Тобруку који је заузет 22. јануара 1941. године. Италијански губици су били огромни, они су
дотада изгубили око 125.000 људи. То је била половина од укупног броја снага које су имали на располагању у
почетној фази рата у северној Африци.
Завршна фаза операције Компас било било је заузимање Бенгазија од стране аустралијских дивизија и Ел Агејле
7. фебруара. Тако је операција окончана потпуном победом британских снага које су ослободиле, заузеле
Киренаику и избиле на границу Триполитаније.38 Немачка је морала да хитно да делује да би спасла свог
слабијег савезника.

Интервенција Немачке у Африци: Долазак Ервина Ромела

Након пораза италијанске 10. армије, положај Италије у северној Африци био је знатно угрожен, јер су се
британске снаге приближиле Триполитанији. Мусолини је због пораза сменио маршала Грацијанија и 10.
фебруара на његово место поставио генерала Итала Гариболдија. Истовремено су започете припреме за слање
појачања у Триполитанију оклопном дивизијом Ариете као и моторизованом дивизијом Триесте. Због пораза
претрпљених у Африци Италија је морала да јача своје снаге у Албанији, да тамо пребацује све већу количину
ратног материјала, чиме је њена морнарица била у великој мери ангажована, што је за последицу имало
слабљење фронта у Африци. Хитлер је био принуђен да снажно помогне Италију, у супротном дошло би до
ликвидације фронта у Африци чиме би Британци имали одрешене руке за слање својих снага у Грчку. У ту сврху
Хитлер издаје Директиву бр. 22 где се наређује немачка интервенција на Медитерану која је била потребна из
стратешких и политичких разлога и да је важно да се сачува Триполитанија и избегне пораз Италије. Истом
директивом било је предвиђено да се припреме оклопне снаге које ће бити транспортоване у Триполис
истовремено када и италијанске оклопне и моторизоване дивизије, тј. око 20. фебруара 1941. године, док је 10.
ваздухопловном корпусу дата наредба да из база на Сицилији пружа подршку италијанским снагама у северној
Африци и да врши нападе на британску флоту, луке и комуникације на Средоземном мору.
Шифровани назив за слање немачких снага у Африку био је операција „Сунцокрет“ (нем. Unternehmen
Sonnenblume), по коме су немачке снаге само оперативно биле подређене италијанској команди. Оне су заправо
биле под командом немачког генерала Ервина Ромела40 који је 12. фебруара слетео у Триполис. Имао је
овлашћења да ако дође до неслагања са италијанском врховном командом право да тражи интервенцију
немачке Врховне команде.
Именовањем Ромела, многи виши официри немачке Врховне команде нису били задовољни Хитлеровом
одлуком да га постави на место команданта немачког Афричког корпуса (нем. Deutsches Afrikakorps). Првобитни
кандидат је био генерал- мајор Ханс фон Функ, који је био послат у Либију са циљем да сачини извештај.
Међутим, Хилтер није подносио Функа јер је исти био у блиским везама са генерал-пуковиком Вернером фон
Фричом, кога је сменио са места врховног заповедника Копнене војске 1938. године. Ромелу се још и замерало
што је сматрао да је немачка кампања у Грчкој непотребна, и да је било много боље да су те јединице биле
употребљене у сев. Африци ради освајања Блиског истока и извора нафте који су се тамо налазили.
Ромел је од стране Хитлера сматран за најсмелијег тенковског генерала. Међутим, немачка Врховна команда је
првобитно за спасавање италијанских трупа у Африци имала у плану друге генерале. Операцијом је првобитно
требао да командује генерал Ерих фон Манштајн, да би затим био предложен генерал Функ, али се Хитлер
одучио за човека коме је у току трајања Вајмарске републике ускраћено генералштабно образовање, а кога је
унапредио у чин генерал-потпуковника.
Хитлер је сматрао да је од виталног значаја послати немачке јединице у помоћ Мусолинију у сев. Африци, из
бојазни да би Британци могли да се споје са француском сев. Африком као и да би вишијевски режим под
утицајем Максима Веглана могао да се прикључи. Упркос чињеници да су претходне 1940. године снаге одане
Вишију одбациле Слободне Французе и Британски поморски ескадрон, Хитлер је ипак прецењивао утицај који је
имао генерал Шарл де Гол.
Пребацивање снага Вермахта започело је средином фебруара 1941. године. Тада су пребачени делови 5. лаке
оклопне дивизије, чија је формација и опрема била припремљена за борбена дејства у пустињи. Током марта и
априла требала је стићи и
15. оклопна дивизија, а немачке снаге које су до тада биле пребачене су образовале Афрички корпус. Немци су
своје снаге пребацили скоро без губитака, захваљујући хегемонији у ваздуху, оствареној над РАФ-ом, при чему је
примарну улогу имао немачки 10. ваздухопловни корпус са база у Сицилији.48 Помоћ немачкој авијацији
пружала је италијанска авијација у заштити конвоја који су настојали да ојачају снаге Осовине у Африци.
Гриболди, који је био новопостављени командант италијанских снага у сев. Африци, био је уверен да предстојећа
велика офанзива против Британаца може бити предузета тек на јесен 1941. године. Његовим планом је било
предвиђено да главни удар треба бити извршен на обалном појасу, уз истовремени широки обухватни маневар
са југа. Ромел се није слагао са његовим планом; јер је 15. оклопна дивизија требало да стигне до краја априла.
Ромел је сматрао да офанзива може почети у мају, да се сузи ширина обухватног маневра, а што јачи удар је
требало извршити на обалном појасу. Са његовим планом је била сагласна и немачка Врховна команда.
Британске снаге су углавном биле стациониране у области западно од Аџедабије, односно тамо где су доспеле
приликом свог продора. Вејвел је након слома италијанских снага сматрао да снаге Осовине још нису спремне за
брзу акцију јер је сматрао да им је потребно дуже времена за прикупљање нових снага и долазак немачких
појачања. Управо из тог разлога након завршетка офанзиве повукао је 7. оклопну дивизију у Египат на одмор и
попуну снага, и заменио је 2. оклопном дивизијом, док је 6. аустралијску дивизију заменила 9. аустралијска
дивизија, чији је један део остављен као посада Тобрука. Затишје настало на фронту требало је бити
искоришћено за одмор и попуну јединица, као и за даље повлачење трупа и материјала и за организацију база
задужених за снабдевање, пошто су се правци комуникације одужили за преко 900 километара. Међутим,
Британија је морала да укаже помоћ Грчкој према гаранцијама од 13. априла 1939. године и то снагама из сев.
Африке након чега је донета одлука да се у Грчку пребаце 6. аустралијска као и делови 2. оклопне дивизије, са
циљем да са 2. новозеландском дивизијом формирају Британски експедициони корпус под командом генерала
Вилсона. Слањем делова ових јединица које нису биле довољне за помоћ Грчкој, британске снаге у Африци су
биле додатно ослабљене, што ће за последицу имати неуспех сузбијања предстојеће офанзиве од стране сила
Осовине.
Док су обе стране изводиле обостране припреме, немачка Врховна команда затражила је од Италије да
нападима своје флоте на поморске комуникације, луке и базе у источном делу Медитерана омета пребацивање
британских трупа из севернеmАфрике у Грчку. У складу са тим италијански адмиралштаб је одмах наредио да
један део флоте који је имао задатак да нападне британске конвоје у близини острва Крита, 27. марта 1941.
године из Напуља, Таранта Месине и Бриндизија испловили су 1 бојни брод, 8 крстарица као и 13 разарача под
командом адмирала Јакина операција „Гаудо". Међутим, чим је дошао до сазнања о покретима италијанског
бродовља, британски адмирал Ендру Канингем је истог дана издао наредбу групи у Пиреју која се састојала од 4
крстарице и 4 разарача да исплови и сачека флоту из Александрије јужно од острва Гавдос, које се налазило 45
километара јужно од Крита.52 До првих сукоба је дошло 28. марта код рта Матапана када је британска флота
нанела тежак пораз италијанској флоти. Италијани су изгубили 3 тешке крстарице и два разарача док им је теже
оштећен 1 бојни брод и 1 разарач. Изванредан успех који су постигли Британци су платили губитком само једног
торпедног авиона. Значај битке код рта Матапана што је она била најважнија поморска битка која се одиграла на
Средоземном мору. Још једном се показало да је британска морнарица супериорнија од италијанске захваљујући
бољој обучености својих посада, употреби радара и тактици.

По доласку у Африку Ромела је о тренутној ситуацији обавестио немачки штабни официр. Италијанска војска се
повлачила и била у општем хаосу. Генерал Гариболди је енергично одбијао да брани истурену линију против
Британаца, али је Ромел преузео контролу. Послао је две италијанске дивизије напред, а 15. фебруара издао је
наређење првим немачким јединицама које су стигле у Африку, извиђачком одреду и батаљону офанзивних
топова, да крену за њима. Док су теренска возила била прерушена у тенкове како би Британце одвратила од
даљег продора.
Ромел је половином марта отпутовао на консултације у Берлин. Након повратка у Африку рекао је да се немачка
Врховна команда сложила са његовим мишљењем да са офанзивом треба отпочети маја месеца. Распоред
немачких и италијанских снага био је следећи:
1. дивизија Павија налазила се југоисточно од Сирта;
 2. немачка тенковска извиђачка група била је стационирана у рејону Ара деи Филени 60 километара
западно од Ел Агејле;
3. Дивизија Болоња западно од Сирта;
4. оклопна дивизија Ариете и пешадијска дивизија Бреша у рејону Буерата; дивизија Сабрахта у Хомсу;
5. немчка 5. лака оклопна дивизија на правцу из Триполиса ка Сирту.
Британске снаге је чинила тзв. армија „Нила“, под командом генерал- потпуковника Филипа Нима. Пре самог
почетка офанзиве сила Осовине, она се састојала из дела 2. оклопне дивизије, 9. аустралијске дивизије, 1.
индијске моторизоване дивизије, као и три артиљеријска пука и неколико самосталних чета. Њене трупе су биле
прикупљене у Киренаици али се њихов прецизан распоред према доступним изворима није могао утврдити.
Вејвелова грешка је била што је уместо О` Конора именовао Нима коме је недостајало искуства. Осим тога, Вејвел
је потценио Ромела, сматрајући да неће напасти пре маја. Ромела је крајем месеца охрабрио долазак нових
јединица 5. лаке дивизије, а већ крајем марта је имао на располагању 25.000 војника на тлу Африке. У наредном
периоду стигли су му остатак 5. дивизије и 15. оклопна дивизија, али фронт се налазио на 700 километара
источно од Триполија. Ромел је такође имао проблема са логистиком, а додатне проблеме су му стварали
британска морнарица и њено ваздухопловство потапајући теретне бродове који су носили драгоцен товар,
неопходан за његово оперативно деловање. Проблеми су настајали због ослањања на Италијане, којима су
недостајала моторна возила као и лош квалитет италијанског горива, тако да немачка возила нису била у
могућности да га користе. Ромел је имао срећу јер је савезнички Западни пустињски корпус у том тренутку био
изузетно слаб, 7. оклопна дивизија је повучена у Каиро ради поправки, а њу је заменила некомплетна и
неприпремљена 2. оклопна дивизија, док је 9. аустралијска дивизија која је тек стигла заменила 6. дивизију која
је према раније утврђеном плану отишла у Грчку. Ипак, захтеви за појачањима у Египту које је Ромел упућивао
немачкој Врховној команди су одбацивани. Саопштено му је да ће добити оклопни корпус те године након пораза
СССР-а и да не планира општу офанзиву.

Прва офанзива - Заузимање Ел Агејле

Ромел се упркос ставу својих италијанских савезника и немачке Врховне команде одлучио на офанзиву. Његова
одлука је била правилна с обзиром да је добро проценио слабост британских снага јужно од Аџедабије. Ел Агејла
је била заузета на препад, а Британци су се повукли на исток, на положаје код Марса ел Бреге и Бир ес Суере. За
датум почетка предстојеће офанзиве одређен је 31. март. Делови немачке 5. оклопне дивизије заузели су Марса
ел Брегу и Бир ес Суеру, а 2. априла 1941. године и Аџедабију. Ромел се након ових успеха нашао пред дилемом
којим смером да крене. Први правац је ишао на север према Бенгазију, центру снабдевања, други источно, а
затим североисточно, према Мекилију па затим преко Тенгедера дубоко у непријатељској позадини; трећи
делећи прва два, ишао је према Мусу, а одатле такође у Мехили. Међутим, правила ратовања су налагала да
командант не сме да подели своје снаге пред непријатељем који није побеђен. Ромел се овог правила није
придржавао па је поделио 3. дивизију у три дела, док је италијанске покретне јединице комбиновао са немачким
оклопним јединицама створивши на тај начин покретну силу односно добро познати Афрички корпус.58
Гариболди који није очекивао овако нешто од Ромела, обавестио је Мусолинија да је офанзива предузета без
његове дозволе и да он са себе повлачи сваку одговорност за последице које су се могле десити. Ромел је
наставио извршавање операције, након заузимања Аџедабије, донео је одлуку да изврши опкољавање
британских снага које су се у том тренутку повлачиле.59 У ту сврху је део немачких снага извршио маневар ка
Бенгазију и Бен Ганију док је оклопна дивизија Ариете, са делом немачке 5. лаке оклопне дивизије, вршила
наступање правцем према Мсусу.60 Британска одбрана се дала у повлачење. Истовремено су се појавили знаци
слабости Афричког корпуса. Тенковима који су овог пута били употребљени у потпуно другачијим условима
борбе, било је неопходно комплетно растављање и чишћење након сваких 1.500 километара. Снабдевање
горивом је исто било велики проблем.
Након губитка Аџедабије, британске снаге су напустиле Бенгази у који је ушао 3. извиђачки батаљон 5. лаке
оклопне дивизије под командом генерала Штрајха 4. априла 1941. године. По Вејвелом наређењу британске
снаге су се повукле на исток, да би избегле одлучујућу битку. Ромел је наставио гоњење Британаца, са циљем да
пресече њихове комуникације у реону Дерне и Залива Бомбе. Дивизија Бреша која је претходно пребачена у
Бенгази, формирала је колону и дуж обале напредовала ка Дерни; Трећи немачки извиђачки батаљон
напредовао је од Бенгазија преко Ел Карубе у правцу ка Мекилију; дивизија Ариете је са делом 5. лаке оклопне
дивизије, прогонила је британске јединице преко Мсуса ка Мекилију, док је остатак 5. дивизије, као деснокрилна
колона вршио продор преко Бен Ганија ка Дерни.62 Трећи извиђачки батаљон је у продору на исток дошао у
сукоб код Ел Регима са једним аустралијским батаљоном који је имао артиљеријску подршку ту био одбачен.
Генерал Шверин, који је предводио другу колону је 6. априла стигао у Мекили дубоко у британску позадину без
икакве опасности. Друга британска оклопна дивизија која је била тучена и развучена на све стране практично је
престала постојати, остала је само 2. аустралијска дивизија, која се налазила западно од Мекилија који је држала
3. индијска моторизована бригада, радило се о једној пешадијској групи која није имала противтенквско
наоружање, преостао јој је само један излаз, брзо повлачење у реон Тобрука.
Напредовање Ромелових снага настављено је без икаквих проблема, већ 7. априла 1941. године је једна колона
избила код Дерне, а друга пред Ел Газалу, а делови 5. лаке оклопне дивизије и дивизије Бреша 10. априла су
избиле код Тобрука и окружили снаге Британаца које су чинили одбрану града. Остале снаге су наставиле
напредовање ка истоку и 13. априла освојиле Солум и Бардију. Тако осовинске снаге за 14 дана избиле на
границу са Египтом. Чиме је офанзива била завршена потпуним успехом. Ромелова одлука о почетку офанзиве је
била оправдана јер је он одлично проценио слабост британских снага, нарочито авијације. Његова одлука о
обустављању офанзиве на египатској граници била је такође потпуно оправдана, зато што су се правци
комуникација много продужили, и што би се при даљем продору наишло на погранична британска утврђења и
њихове снаге које су тек пристизале са Блиског и Средњег истока. Што се тиче Британаца, избегавање одлучујуће
битке било је тактички потпуно исправно, јер су били бројчано слабији са копненим снагама и у мањку са
авијацијом. Снаге које су оставили у Тобруку којима је британска Краљевска морнарица могла да пружи подршку,
представљале су константну опасност за бокове и позадину Афричког корпуса, тако да је из тог разлога Ромел
добро поступио што је обуставио даљу офанзиву. Победе на мору које је извојевала британска морнарица над
италијанском и које су значајно промениле однос снага у корист Велике Британије, значајно су утицале и на ток
самих операција у сев. Африци јер је само афричко ратиште највише зависило од поморског транспорта, као и на
Блиском и Средњим истоком. Што се тиче Италије она није била адекватно припремљена за дуже ратне
операције у северној Африци.

Опсада Тобрука

Одлука о одбрани Тобрука донета је 6. априла 1941. године на конференцији у Каиру у присуству генерала
Вејвела, министра спољних послова Велике Британије Ентонија Идна,66 и Ендруа Канингема, разматрно је
кључно питање где треба пружити отпор. Вејвел је донео одлуку да држи Тобрук и издао наређење за одбрану
тврђаве.
Ромел је донео одлуку да заузме Тобрук проценивши да ће га Британци сами напустити али се показало да је та
процена била погрешна.Међутим, град је био окружен морем и бранила га је 9. аустралијска дивизија, па је
његов главнокомандујући генерал-мајор Лесли Морсхед, који је каснијом реорганизацијом постављен на тај
положај имао укупно на располагању 4 бригаде са снажном артиљеријом и противтенковским оружјем. Морсхед
је убрзо знатно ојачао одбрану Тобрука. Ромел је својим јединицама наредио да главни напад на Тобрук отпочну
13. априла, иако није имао јасну представу о томе колико је заправо снажна одбрана града.
Упркос чињеници да британски одбрамбени систем у дужини од 50 километара није могао свуда бити брањен
једнаким интезитетом са малим снагама каквим су Британци располагали, опет је имао један важан адут.
Покретна одбрана, која се наслањала на снажне отпорне тачке које су биле смештене између минских поља
гарантовала је успех. Пробити такав систем одбране је било могуће ако би се пажљиво одабрало место пробоја,
као и концетрација расположивих средстава, док се са друге стране врши маневар са циљем да пажња
непријатеља привуче и једном речју диверзијом завара га о месту главног напада. Занимљива је чињеница да
Ромел није имао представу о ширини британске одбране и да је једноставно сваку акцију импровизовао.
Наишавши на део 5. лаке дивизије Ариете која се налазила јужно од Тобрука, послао је на исток да би затворио
обруч око града. Док је 5. оклопни пук поставио на истурен правац према Ел Адему, упркос противљењу
пуковника Олбриха, команданта пука. Ромел се није обазирао на Олбрихова противљења, сам је кренуо
тенковима, али су се тенкови убрзо нашли под снажном ватром којом су Британци штитили прилаз
противтенковским рововима. Тај напад је ту био заустављен, истовремено је дивизија Бреша извршила напад на
западном делу одбрамбеног сектора који се завршио неуспехом. Опсадна линија је обухватила део копна око
Тобрука и стегла обруч око града са свих страна. Истовремено су почели све учесталији напади Луфтвафеа на
бродове који су долазили и излазили из луке. Сачекавши три дана да поново окупи јединице, Ромел је тада
упутио 5. лаку дивизију и Ариете да изврше напад какав је успео у Француској 1940. године. Реч је о великој маси
пешадије потпомогнуте артиљеријском ватром, али је одбрана остала чврста. Кључно је било то што су схватили
одакле долази главни напад. Дивизија Ариете је закаснила да прошири зону напада, а први дубљи продор који су
тенкови извршили завршио се лоше јер су тај положај Британци засули артиљеријском паљбом уз помоћ напада
тенкова са бока и противтенковских оружја. По Олбриху је губитак 17 тенкова био превише. Извршио је
повлачење оставивши пешадију на милост и немилост непријатељу, уверио је Ромела да се ништа друго није
могло учинити. Следећег дана дивизија Ариете је стигла на фронт, али се пред британском ватром морала повући
у нереду. Штаб Афричког корпуса се нашао у дилеми, проблем је био што су се нашли на крају издужених линија
снабдевања, без одговарајућих појачања и близу непријатељских трупа чију снагу нису могли да наслуте, 3.
извиђачки батаљон под командом пуковника фон Херфа приближио се Бардији, али је био непрестано нападан.
Ипак, Бардија је била заузета 12. априла од стране делова 5. лаке оклопне дивизије, једне италијанске оклопне
дивизије и једне пешадијске дивизије, али ништа није предузето по питању пробијања граничних одбрамбених
линија Египта. Вејвел је због измењених околности био принуђен да изврши реорганизацију система команде и
то на следећи начин: Тврђава Тобрук генерал Морсхед, Либијска пустиња-генерал Беризферд-Перс, снаге у Египту
генерал Маршал-Корнвал, Палестина-Генерал Годвин-Остин. Вејвел је изјавио да ако спроведе горе поменуту
организацију успоставиће се ситуација слична прошле јесени, али са избочином код Тобрука као додатком.69
Дивизија Ариете је покушала самостални напад на Тобрук 16. априла али је била одбијена, а британске патроле
су сваке ноћи вршиле испаде и наносиле тешке губитке Италијанима и Немцима. Британци су преузели
иницијативу. Било је неопходно да се Афрички корпус претвори у независну покретну силу да би равнотежа била
постигнута. Најбрже што се могло учинити било је слање италијанских дивизија пред Тобрук, а немачка 5. лака
дивизија се повукла на одмор да би сачекала долазак 15. оклопне дивизије. У исто време на граници између
Либије и Египта, ситуација у пролазу Халфаја постала је за Херфа и сувише ризична.Херф је уверавао Ромела да су
његове трупе у Бардији и Капуцу у опасности да буду одсечене. Из тог разлога се 15. моторизовани пешадијски
батаљон нашао у првој акцији, у којој је заједно са 3. извиђачким батаљоном натерао на повлачење британске
трупе под командом генерала Вилијема Гота70 из реона пролаза Халфаја. Ромел је оправдано био бесан на
Италијане који су се бранили аргументима да никакво напредовање према Египту није могуће све док Тобрук не
буде освојен.71 Испоставило се да Ромелов примарни циљ, односно избијање на Суец неће бити нимало лак
задатак.
Начелник Генералштаба копнене војске Франц Халдер био је забринут ситуацијом и стањем Ромелових трупа.
Изјавио је да су моторна возила у лошем стању, да је већину тенкова потребно заменити. Ваздушним путем није
било могуће испунити Ромелове захтеве, поморске путеве је угрожавала британска морнарица која је постигла
успех када је потопила 12. априла комплетан батаљон 15. оклопне дивизије.72 Ромел је сменио генерал-мајора
Јоханеса Штрајха, команданта 5. лаке дивизије образложивши да сувише брине за животе својих војника.
Штрајхов наследник је био генерал-мајор Хајнрих Кирхајм коме се такође нимало није допадао Ромелов начин
командовања. Пошто је Халдер добио доста противречних извештаја о стању у Африци, одлучио је да пошаље
генерал-потпуковника Фридриха Паулуса.73 Паулус је добио задатак да убеди Ромела да не може добити велика
појачања, као и да сазна даље његове планове. Ромелов одговор је био да не намерава да повуче своје истурене
снаге са египатске границе и да са тек пристиглом 15. оклопном дивизијом планира да поново нападне Тобрук.74
Нападу на Тобрук претходило је концентрично бомбардовање сектора одабраног за напад из ваздуха и са земље.
Главни напад је уследио 30. априла, онда је уследила жестока борба. Афрички корпус је опет наступао развучен и
нападао је сва места која су била брањена као и она која су била истурена . Уместо да се искористи пређашњи
продор, напад се расплинуо по минским пољима. Међутим, када су оклопне јединице напокон покушале
пробити главни положај у непосредној близини Рас Ел Медаура, дошло је до судара са британским
тенковима.Обе стране су претрпеле велике губитке али је напад био обустављен. Ромел је напад поновио 1. маја
али с обзиром на јаку артиљеријску ватру постигнути успех био је јако слаб. Чак је аустралијска дивизија прешла у
противнапад и тиме Ромелу и Паулусу јасно ставила до знања да Немци и Италијани у том моменту немају
довољно снаге да заузму Тобрук. Још једна битна чињеница је та да су Британци у Африци користили тенкове
Матилда II75, који су готово били непробојни за тенковска зрна у шта се Ромел лично уверио приликом кампање
у Француској 1940. године.76 Немци су претпели велике губитке, посебно тенкова, а да невоља буде већа осећао
се недостатак муниције.
Постоји једна занимљивост везана за афричко ратиште коју треба споменути. Након немачке окупације Београда
1941. године Радио Београд, чији се сигнал могао хватати широм Европе, постао је радио станица немачких
окупационих снага под именом Zoldatenzender Belgrad (Војнички радио Београд). Рајнтген, немачки официр који
је управљао радио станицом је из Беча донео грамофонске плоче. Међу плочама на којој се налазила песма Лили
Марлен у извођењу Лале Андерсен која се често емитовала и доживела праву популарност. Радио Београд је
емитовао сваке вечери у пет до десет. Слушали су је припадници Вермахта у Африци, па чак и припадници
британске 8. армије, редовно су подешавали своје радио-уређаје на фреквенцију Радио Београда да би чули
Лили Марлен. Ромел је такође био љубитељ ове песме и са својим војницима је слушао свако вече.

Битка за Малту

Док су у Африци беснеле борбе двеју зараћених страна, на Медитерану, тачније на једном острву, се одигравала
жестока борба. Реч је о Малти, која је након уласка Италије у рат итекако добила на значају зато што се налазила
на раскрсници поморских путева, у Средоземном мору запад-исток Гибралтар и Суец и север-југ Италија-Либија.
Она је због близине поморског пута Сицилија-Триполис, представљала одговарајућу базу за британске поморске
и ваздухопловне снаге које су деловале против осовинских конвоја. Још једна јако битна чињеница је та да су
пристаништа Осовине била у домету британске авијације стациониране на Малти, чиме је додатно отежано
снабдевање немачко-италијанских снага у Либији.
Малта је била и врло погодна база за извиђање из ваздуха јужне Италије до Напуља. Све главне луке сила
Осовине су биле у радијусу дејства британске извиђачке авијације. Британци су зато били решени да острво држе
по сваку цену. Силама Осовине је Малта била од виталног значаја, зато што је од сигурности поморских путева
зависио ток операција у северној Африци. Ако би је освојиле, британски поморски саобраћај кроз Сицилијански
пролаз био би пресечен. Малта је била кључ за успешне операције у правцу Египта и Суецког канала, и њеним
заузимањем Немци и Италијани би имали предност у ваздуху на Медитерану. Упркос повољном положају,
Италија није искористила слабост одбране Малте коју су браниле следеће снаге: 5 британских батаљона, 1 пук
домородаца, 8 авиона, 7 подморница, 12 торпедних чамаца и 1 минополагач. Британци су још маја месеца 1940.
године, главнину своје Средоземне флоте, преместили из Малте у Александрију.
Италија је имала надмоћ у ваздуху и могла је ваздушним десантом без нарочитих потешкоћа да заузме острво
још на почетку рата. Уместо тога Италијани су се задовољили слабим ваздушним нападима који нису били
довољни да сломе британску одбрану. Тек је неповољна ситуација на Медитерану приморала Немце да се
укључе у битку за Малту. Ваздушни напади су започети 11. јуна 1940. године када су италијански авиони
бомбардовали луку Ла Валету и аеродром Хал Фар. Слаба британска ловачка одбрана није се могла
супротставити италијанским авионима али је противавионска одбрана оборила три италијанска авиона. Када је
британска одбрана добила појачање, које је чинило 16 ловачких авиона Харикејн који су се успешно
супротстављали италијанској авијацији, Италијани су морали да пређу на бомбардовање са већих висина и да
пређу на ноћно бомбардовање. Британци су у међувремену довели појачања и предузели акције против
италијанских поморских база и конвоја коју су пловили за Либију. Убрзо се нападима прикључио немачки 10.
ваздухопловни корпус са задатком да елиминише британске ваздухопловне снаге на Малти. Ипак, Британци су
одлично организовали одбрану острва, изградивши склоништа за авионе, складишта муниције као и подземна
склоништа, а искористили су и постојеће тунеле. Бомбардери Луфтвафеа су половином априла због снажне
британске одбране били принуђени да пређу на ноћне нападе, а када је 10. ваздухопловни корпус био пребачен
у Грчку због десанта на Крит, онда су акцију наставили Италијани који нису могли да наставе офанзивне акције јер
су били принуђени да штите конвоје који су ишли за Либију.
Немци и Италијани су заједно извршили у периоду јануар-мај 1941. године око 450 напада. Иако су напади
изазвали знатну штету, острво је и даље коришћено као поморска и ваздухопловна база. Британци су Малту
касније ојачали ловачком авијацијом и противавионским наоружањем, тако да се на острву налазило 75 ловачких
авиона Харикен. Одбрана је унапређена захваљујући стеченим искуствима из битке за Велику Британију као и
успешној употреби радара који су правовремено откривали непријатељске авионе. Британци су у садејству са
торпедном авијацијом нападали конвоје који су се кретали у правцу Либије што је за последицу имало
угрожавање снабедавања Италијана и Немаца у Либији. Хитлер је зато 29. октобра 1941 наредио да се са
источног фронта пребаци 2. ваздухопловна флота у Италију. Настављено је бомбардовање Малте али без већег
успеха. Ралог је био тај што је акценат бачен на заштиту конвоја који су ишли за Либију. Иако су силе Осовине
имале неоспорну бројну надмоћност и иницијативу нису постигле успех у ваздушној борби за Малту. Поред
горепоменутог искуства у бици за Велику Британију, значајну улогу су имали британски ловци, који су остварили
тактички надмоћ над италијанским бомбардерима. Задржавши контролу над Малтом Британци су стално имали
могућност да ометају операције снабдевања непријатељских снага у северној Африци што ће се показати као
изузетно важан адут у предстојећим борбама које су тек предстојале.
Британска офанзива и стабилилизација фронта у Либији

Након претрпљених губитака у Грчкој и Киренаики, Вејвел је био забринут да неће имати тенкова у довољном
броју за борбу против немачке 15. оклопне дивизије, захтевао је да му се пошаљу појачања. У ту сврху је Черчил
маја месеца наредио покретање операције Тигар.84 Требало је код Гибралтара, из једног конвоја који је био
намењен за Средњи исток издвојити 6 бродова са 307 тенкова који су били упућени за Александрију. Конвој је 11.
маја стигао у Александрију претрпевши губитак једног брода са 57 тенкова. 85
Вејвел је планирао да изненади Немце, сматрао је да су они код Халфаје слаби. Одлично је знао да су им оклопне
јединице стациониране у реону Тобрука. Имао је намеру да брзо продре у Халфају, тиме изврши продор на запад
и ослободи Тобрук опсаде. Операција је носила шифровани назив Brevity и успех је зависио од фактора
изненађења. На Вејвелову жалост он није имао ту предност. Наиме, пре почетка британског напада 15. маја,
Ромел је према наводима британске новинске агенције Ројтер изјавио да су све немачке снаге напустиле Египат,
али је послао један тенковски батаљон баш у тренутку када је почео британски напад. Британске тенковске
јединице кренуле су кроз Халфају према Солуму и Капуцу, уништавајући без милости 15. моторизовани лаки
пешадијски батаљон и италијанску пешадију и артиљерију. У тврђаву Капуцо је прво ушао батаљон британске
пешадије али је био дочекан жестоким противударом фон Херфове тенковске јединице, али су је британски
тенкови напали са леђа и нанели јој тешке губитке.86 Затим је одред под командом генерала Гота који се састојао
од 7. оклопне бригаде са 55 тенкова у свом саставу и 22. гардијске бригаде преузео наступање у правцу
северозапада и заузео 15. маја Солум и Капуцо, па је оклопна бригада наставила у правцу Сиди Асеиза.87
Међутим, Немцима је из правца Тобрука стигла свежа оклопна јединица која се приближила британским
тенковима који су се учврстили на положајима код Сиди Асеиза. У намери да избегне Британце код Капуца и
Сиди Асеиза, фон Херф се повукао у сусрет својој јединици која је пристизала, не знајући да је британски
командант Гот издао наредбу својим тенковима да се под окриљем ноћи повуку из бојазни да ће бити нападнути
из Тобрука.
Немци нису оклевали, брзо су прешли у противнапад и повратили Капуцо 15. маја, наневши тешке губитке
британским јединицама. Британци су морали да повуку своју 7. оклопну бригаду из Сиди Асеиза. Немци су
употребили око 70 тенкова и на изненађење Британаца показали су се знатно јачим него што су то они очекивали.
Одлучили су да 16. маја повуку све своје снаге и да само оставе посаде на превојима преко раседа код Сиди
Сулејмана и Халфаје. Тенковски противнапад Немаца је Британце одбацио на Халфају. За њих је једини успех
операције „Brevity“ био пролаз Халфаја. Нису очекивали такав противудар и нису знали у којој су мери тенковске
посаде Афричког корпуса ослабљене и колико су били велики губици 15. моторизованог батаљона. Ромел је са
друге стране одлично знао колики је значај пролаза Халфаја и да без заузимања истог, освајање Тобрука неће
бити могуће. Циљ је био заузети га што пре и задржати. Његова предност се састојала у томе што је његова
оклопна снага далеко надмашивала британску, а британска нова оклопна возила су још била на Делти, где су се
њихове посаде тек упознавале са њиховом употребом. Генерал Вејвел је у свом извештају навео да је један
тенковски батаљон 15. оклопне дивизије стигао на фронт. Тиме је пропуштена прилика да се Ромел порази пре
него што добије појачања. Стање британских тенкова је било лоше. Ромел је очекивао предстојећи напад чији је
циљ био да разбије његову блокаду Тобрука, зато је донео одлуку да поврати и задржи Халфају како би
предухитрио тај напад. Он је развио велики део 15. оклопне дивизије, коју је концетрисао на граници између
Капуца и Сиди Омара. Немци су 26. маја 1941. године кренули у продор ка Халфаји и заузели једну коту. Британци
јесу покренули један противнапад али је он био одбијен. Британци су претрпели велике губитке у тенковима и
људству, а Немци су Халфају запосели и учврстили.
Ромел који је био задовољан постигнутим успехом, уништењем већег дела британских тенкова и враћеном
италијанском опремом, издао је наредбу да се пролаз утврди топовима. Једна фаза рата у Африци се овде
завршила, Британци су консолидовали одбрану Тобрука. Ромел је Тобрук држао у блокади са копна и изградио
одбрану Халфаје, у близини границе са Египтом, иза које је реорганизовао своје снаге. У том моменту није имао
намеру да предузима веће операције због недостатка горива. Британци јесу имали веће искуство што се тиче рата
у пустињи, иако су њихови тенкови Матилде били бољи од немачких Панцер III и Панцер IV у свему сем у
брзини.Нови Крусејдер тенкови који су стигли конвојем нису имали јачи топ од Матилде, а мана им је била што су
били непоуздани. Немци су одлично знали да у борби удруже све родове своје војске, они су се борили у добро
увежбаним хомогеним групама, за разлику од Британаца који су практиковали борбу у одвојеним групама
пешадије и оклопних јединица. Тактика Немаца се састојала у томе да су авиони на захтев својих јединица на
копну надлетали место борбе тик уз борбену линију. Противтенковска оруђа су била камуфлирана у заклонима
иза којих су чекале спремне оклопне јединице.92 Британце су тек чекала неугодна изненађења.

Операција „Battleaxe“ - Ратна секира

Генерал Вејвел је започео реорганизацију 7. оклопне дивизије.У свом извештају од 31. маја 1941. године наводи
да је почетак операције најраније могуће извести 15. јуна. Био је свестан ризика да због одлагања непријатељске
снаге могу добити појачања у ваздуху и извести разоран напад на Тобрук. Према британској обавештајној служби
знало се да се у источној Киренајки налазе 5. лака оклопна дивизија и 15. оклопна дивизија заједно са
италијанском оклопном дивизијом Ариете, моторизованом дивизијом Тренто, као и пешадијском дивизијом
Бреша. Једна италијанска дивизија се као резерва налазила код Дерне. Немци су убрзо оспособили луку Бенгази,
тако да су се њихове снаге увелико снабдевале преко те луке. Британци су рачунали да ће њихов однос снага у
тенковима бити 180 према 100 у њихову корист јер су сматрали да се две трећине непријатељских тенкова налази
иза границе. Вејвел је убрзо приметио да су процене биле потпуно погрешне јер су Немци концетрисали своје
снаге на положајима који су били истурени потпуно незапажено. У оперативну употребу су увели преко 200
тенкова насупрот 180 колико су имали Британци.93
Вејвел је у складу са наређењима из Лондона одлучио да 15. јуна започне офанзиву. План је предвиђао да се
прво овлада реоном Капуцо-Сиди Асеиз, затим је требало наставити напредовање у правцу Тобрука и у садејству
са снагама које су се у њему налазиле и ликвидирати Афрички корпус. Напад је носио шифровано име
„Battleaxe“ и требао је бити изведен у три правца: Десна колона коју је чинила 11. бригада индијске 4. пешадијске
дивизије напредовала је обалским појасом ка Солуму; средња колона коју је сачињавала 4. бригада 7. оклопне
дивизије и 22. гардијска моторизована бригада правцем Халфаја-Капуцо; лева колона коју је чинила 7. оклопна
дивизија без 4. бригаде имала је задатак да обиђе јужни бок немачких и италијанских снага и да брзим продором
спречи интервенцију непријатељских оклопних снага на линији Солум-Халфаја, да би касније дејства наставили ка
Тобруку. Британци су за припрему и подршку офанзиви припремили 200 борбених авиона.94 У операцији је
британским оклопним снагама команду имао генерал Креј, а 4. индијском дивизијом и
22. гардијском бригадом генерал Месерви. Британци су укупно располагали снагама од око 25.000 људи,
налазиле су под командом Беризеферд-Перса.
Ромел је очекивао предстојећу британску офанзиву и зато је са великом пажњом организовао одбрану. Пролаз
Халфаја је био одлично брањен, а у центру одбране се налазила артиљеријска јединица која је у свом саставу
имала топове Флак96 калибра 88 милиметара који служе за борбу против тенкова, показавши се прилично
ефикасни. Противтенковски положај се продубљивао дубоко у унутрашњости уз гребен Хафид, на тај начин
спречавајући британске јединице да се приближе Сиди Асеизу, исто као и за време операције „Brevity“.
Италијанска дивизија Тренто је била још дубље распоређена и држала је линију Солум-Капуцо-Бардија, све је
било под командом 15. оклопне дивизије, чији је 8. оклопни пук са своја два тенковска батаљона у свом саставу
имао 80 тенкова, стајао је као резерва на положају између Капуца и Бардије. У резерви се такође налазила и 5.
лака дивизија код Тобрука. Ромел је знао тачан дан напада захваљујући ухваћеним авионским извештајима и
радио порукама које су Немце упозорили на присуство све британске дивизије у граничној области.97
Након дејства које је британска авијација извела на немачке и италијанске аеродороме у Киренаици, британске
трупе су започеле напад 15. јуна. Упркос напорима авијација није пружила адекватну подршку својим трупама на
земљи, њене посаде нису имале довољно искуства. Напад десне колоне је био заустављен захваљујући дејству
италијанске артиљерије, док су остале две колоне успеле да се пробију до тврђаве Капуцо. Напредовање
Британаца северно од Капуца је наишло на јак отпор 15. оклопне дивизије којој је Ромел наредио да
контранападом задржи британске снаге, а 5. лакој дивизији да се у току ноћи 15-16. јуна пребаци из Сиди Асеиза
у реон северно од Сиди Омара и продужи у правцу Сиди Сулејмана и тиме пресече британске линије снабдевања
и пружи подршку снагама које су браниле Халфају.
Преузевши команду Ромел је захваљујући британским порукама које нису биле шифроване имао на својом мапи
прецизно означене британске положаје. Осмислио је смео план: 5. лака дивизија је у сарадњи са 8. оклопним
пуком требало да нападне у зору. Издао је наредбу да се 5. дивизија у широком кругу приближи Сиди Сулеиману
преко Сиди Омара, док је оклопни пук имао задатак да изврши притисак на британске снаге у Капуцу. Циљ плана
је био да се обе групе концетришу свом снагом на центар и нанесу удар Британцима где су они били
најосетљивији. Најбоља солуција је била опкољавање и уништавање њихових снага што би браниоце Халфаје
довело до победе.
Британци су успели 16. јуна да зауставе контраудар 15. оклопне дивизије и заузму Б. Мусаид. У међувремену се 5.
лака дивизија, савладавши снажан отпор британске 7. оклопне дивизије, пробила северно од Сиди Омара
наставила продор ка Сиди Сулејману. Ромел је искористио успех 5. лаке дивизије, те одмах наредио 16. оклопној
дивизији да на фронту Капуцо-Б.Мусаид остави само најпотребније снаге, а главне снаге да се у ноћи 16/17. јуна
пребаце у реон Сиди Омара и да са 5. лаком дивизијом продуже дејства када Сиди Сулејману. Немачке дивизије
су се уз врло ефикасну подршку своје авијације пробиле 17. јуна у реон Сиди Сулејмана и одмах наставиле
напредовање ка Халфаји, тако угрожавајући бок и позадину британских снага у реону Капуцо-Мусаид. Ромел је
тенковима хтео да заобиђе Британце и окружи их са крила, што ће касније постати његова препознатљива
тактика. Међутим, британска авијација је на време уочила овај маневар, тако да је Вејвел да би избегао
опкољавање наредио 17. јуна опште повлачење. Британци су се повукли на линију Буг-Б. Хабата, док се се 7.
оклопна дивизија због претрљених губитака повукла у резерву код Мерса Матруха.
Немци нису искористили све плодове ове победе јер су имали велике губитке у тенковима и располагали су
малим залихама. Они су своје снаге задржали на линији Солум-Халфаја. Што се тиче Британаца, они су у
офанзиви претрпели неуспех јер нису извршили неопходне припреме, јединице нису биле обучене за тешке
услове борбе у пустињским условима, садејство авијације и копнених снага је било непотпуно.101 За разлику од
својих противника, Ромел је брзо учио јер је сада много боље знао да комбинује тенкове и топове и одлично је
знао да добро постављена противтенковска одбрана представља главну отпорну тачку, у чијем се кругу оклопне
машине могу борити. Након офанзиве, Британци су осећали велико поштовање према немачком генералу, иако
је Афрички корпус био једва мало боље опремљен од Британаца његов главни адут је био што има Ромела за свог
команданта.Тада се у главама британских војника родио мит о Ромеловој непобедивости.102 Британска штампа
је га је назвала Пустињска Лисица.
На Черчилов захтев, Ратни кабинет је извршио смену генерала Вејвела са положаја команданта британских снага
на Средњем истоку, и на његово место је поставио генерала Клода Окинлека.103 Закључак је био да је Ромел са
својим снагама положио тест. Британци су изгубили половину од укупног броја својих тенкова, док су немачки
губици износили једну десетину. Психолошке последице битке су биле огромне, а Ромел је унапређен у
генерала тенковске групе.104 Потпуно је оправдао поверење које му је Хитлер указао.
Након завршених борби обе армије су приступиле реорганизацији. Окинлек је преузео команду од Вејвела над
Британским снагама Западне пустиње или 13. корпусом како је још називан, који ће касније прерасти у 8. армију,
под командом генерала Канингема. Битна је чињеница да су британске снаге добијале попуну у људству и ратном
материјалу из Велике Британије и С АД-ом у Суец преко рта Добре наде. Ромел није добио толико издашну помоћ
а није имао ни потпуну подршку своје Врховне команде чија је пажња била усмерена на сукоб са СССР-ом. Добио
је унапређење, а Афрички корпус је доживео неке промене, 5. лака дивизија је преуређена и постала је 21.
оклопна дивизија, док је један одређен број мањих јединица реорганизован и од њих је настала 90. лака
дивизија са снажном ватреном моћи и мобилним јединицама пешадије, али без тенкова. Упркос променама,
Афрички корпус је у суштини остао исти оклопни корпус који је у свом саставу имао две оклопне дивизије. Уз
немачке јединице ту си биле и две италијанске дивизије оклопна Ариете и моторизована Триесте, у саставу 20.
моторизованог корпуса, као и још 4 пешадисјке дивизије. Команду над свим снагама под именом Оклопна група
„Африка“, преузео је Ромел, док је сам Афрички корпус добио новог заповедника генерала Лудвига Кривела.105
Ромел је распоређивао јединице Афричког корпуса између италијанских јединица, а њихов задатак је био да
делују као стезници.
Треба споменути да је Оперативни штаб немачке војске у склопу својих планова израдио елаборат о
предстојећим операцијама. План је носио назив „Оријент“ и њиме је било предвиђено уништавање британских
позиција на Средњем истоку. Главна поставка плана била је заснована на претпоставци да ће рат са СССР-ом бити
завршен до јесени. У том случају један оклопни корпус би у зиму 1941/1942. године извршио продор са Кавказа
преко Ирана ка југу. Из Бугарске би у случају да Турска не прави проблеме, једна формација која је у свом саставу
имала 10 дивизија, од којих су половина биле оклопне и моторизоване, преко Анадолије ушла у Сирију и Ирак.
Ако Турска пружи отпор, онда би биле неопходне дупло веће снаге од предвиђених, па би спровођење плана
морало да сачека 1942. годину. Немачким и италијанским снагама је било одређено треће место. Улога
италијанских и немачких јединица у лето и јесен 1941. године је била одбрамбена, сем чињенице да је Тобрук
морао бити заузет. План је био да британске снаге буду принуђене да своју пажњу усмере на више фронтова, и да
се у тренутку општег напада на Иран и Ирак немачке и италијанске јединице упуте ка Каиру.

Друга британска офанзива - Операција „Крусејдер“

Ел Аламејна. Британски комитет за одбрану дао је задатак Окинлеку, који је почетком јула примио дужност
команданта Средњег истока, да донесе одлуку о предузимању нове офанзиве. Окинлек је сматрао да је могуће
извести офанзиву у западној пустињи под условом да се пре исте осигурају базе на Средњем истоку, односно да
се доврши окупација Сирије и Ирака и да се Кипар додатно ојача и обезбеди од евентуалног напада.1
Окинлеков задатак је био да поново заузме Киренаику, притом унишавајући непријатељске оклопне снаге, и ако
све буде по плану да освоји Триполитанију. Ради остварења тог плана су генералу Канингему, који је требао да
командује 8. армијом придодати 13. и 30. корпус, који су са тобручким гарнизоном обухватали 6 дивизија и 3
бригаде у резерви. Британци су имали 724 тенка, док је задатак ваздухопловства био да омета непријатељске
комуникације и стекне хегемонију у ваздуху. Под командом генерал-мајора авијације Конингема, ваздухопловне
снаге у Либији чинило је 16 ловачких ескадрила, 12 ескадрила средњих бомбардера,5 ескадрила тешких
бомбардера као и 3 ескадриле за садејство са копненим снагама. Од укупног броја од 1.311 модерних борбених
авиона, 1072 су била у оперативној употреби, поред 10 ескадрила које су дејствовале са Малте.1
Један одред командоса, имао је задатак да се пребаци у непријатељску позадину, нападне Ромелов главни штаб
и зароби га и тиме потпуно поремети осовинско командовање пред саму офанзиву.110 Одред командоса од
педесет припадника налазио се под командом пуковника Лејкока. Били су распоређени у две групе, једна је
имала задатак да пресече телеграфске и телефонске везе, а друга под командом потпуковника Киза да нападне
Ромелов штаб. Напад је извршен 17. новембра када је убијено доста Немаца, тада је погинуо потпуковник Киз.
Ромел се у тренутку напада налазио у Риму.
Генерал Канингем је имао задатак да са својом 8. армијом са своја два корпуса изврши напад на запад и север у
правцу Тобрук, 13. корпус је требало да нападне и задржи непријатељску пограничну одбрану од Халфаје до
Сиди Омара, затим да је заобиђе са крила и изврши опкољавање, одсече све трупе и да настави ка Тобруку.
Задатак 30. корпуса је био да захвати пустињски бок, да пронађе главнину Ромелових тенкова и ступи са њима у
борбу. Тако би их ангажовао у тој мери да би 13. корпус био заштићен.
Након избијања осовинских снага на границу Либије и Египта, италијанска Врховна команда је планирала да их ту
задржи све док се не реши проблем снабдевања. Зато је немачка Врховна команда предлагала Италијанима да
ангажују јаче поморске и ваздухопловне снаге снаге и освоје Малту, док је са друге стране италијанска Врховна
команда изричито захтевала да Немци преко Турске, изврше окупацију Суеца и да се 10. ваздухопловни корпус
употреби за јачање снага у северној Африци. На састанку одржаном на Бренеру 2. јуна 1941. године између
Мусолинија и Хитлера, коме су учешће узели начелници немачке Врховне команде Вилхелм Кајтел113 и
италијанске Врховне команде Уго Каваљеро. На састанку је постигнута сагласност да се до новембра не покреће
офанзива према Египту и да се у Либију не шаљу појачања, због тешкоћа у снабдевању. Такође су се сложили да
је услов за предузимање офанзиве према Египту, било неопходно септембра заузети Тобрук и извршити
неопходне припреме, које би се састојале у појачању авијације-првенствено ловачке, организацији
противавионске и обалске одбране као и предузимању мера за обезбеђивање поморских и копнених
комуникација. Истовремено је требало луку Бенгази у најкраћем могућем року оспособити до пуног капацитета и
обезбедити од напада са мора и ваздуха. Еторе Бастико114 постављен је за команданта свих осовинских
поморских, копнених и ваздухопловних снага уместо дотадашњег команданта генерала Гариболдија.
Генерал Ромел је известио немачку Врховну команду да напад на Тобрук може отпочети октобра, али да
припреме за предстојећу офанзиву на Египат, због малог капацитета пристаништа Бенгазија и Дерне и лоше
ситуације по питању снабдевања, неће бити готове пре фебруара 1942. године уколико се не обезбеде поморске
комуникације и не дозволи за коришћее луке Бизерте у Тунису. На састанку одржаном у Риму 15. сепетмбра 1941.
године, на коме су учествовали маршал Каваљеро, генерал Ринтелен који је био немачки официр за везу при
италијанској Врховној команди и начелници штабова Главне команде у северној Африци и оклопне групе
„Африка“, донета је одлука да напад на Тобрук до детаља разради Ромел, с тим да ће исти одобрити Главна
команда и одобрити време почетка напада. Према плану генерала Ромела, било је одређено да се Тобрук
нападне са истока. За напад су били одређени немачки Афрички корпус али без 21. оклопне дивизије и
италијански 21. корпус док су моторизоване дивизије Тренто и пешадијска дивизија Бреша и даље остале на
својим позицијама јужно и западно од Тобрука и тако везивале британске снаге. Италијански Маневарски корпус
који су чиниле оклопна дивизија Ариете и дивизија Тријесте и 21. немачка оклопна дивизија из немачког
Афричког корпуса имали су задатак да образују снажну покретну резерву која је требало брзо да интервенише у
случају британског напада и на тај начин да онемогући Британцима продор ка Тобруку. Груписање је требало
извршити дан пре напада који је требало да буде покренут 20. новембра 1941. године. Главна команда се
налазила у Ајн ел Газали.
Гарнизон Тобрука које се налазио иза Ромеловог фронта задавао му је велике неприлике. Тврђава је
представљала стратешку опасност тако што је спречавала сваки продор ка Египту, немачка Врховна команда је
била одлучна да ликвидира Тобрук, зато су биле предузете опсежне припреме да напад отпочне 23. новембра.
Ромел је на располагању имао 558 тенкова од чега су две трећине били немачки тенкови. Немци су имали
надмоћ у противтенковском наоружању, а што се тиче авијације имали су 190 авиона од којих је 120 у том
тренутку било у оперативној употреби и преко 300 италијанских авиона од којих оперативно било око 200.117
Према раније утврђеном плану 8. армија започела офанзиву 18. новембра 1941. године, 13. корпус се
позиционирао испред непријатељских положаја на граници, док је 30. корпус не наилазећи у почетку на отпор,
надирао са југа у правцу гребена Сиди Резега, који доминира путем за Капуцо, који је био Ромелова главна линија
комуникације са запада на исток. У близини се налазио и велики аеродором, сматран је за кључни положај
читавог бојишта и пресудним кораком за разбијање опсаде Тобрука.118 Офанзиви су претходила дејства
британске авијације која је убрзо изборила превласт у ваздуху била су усмерена против непријатељских база,
аеродрома и комуникација.
Снаге 13. корпуса, су уз подршку артиљерије везале немачко-италијанске снаге на линији Солум-Капуцо, док
колоне 30. корпуса, не наишавши на отпор брзо напредовале правцем Мадалена- Тобрук. Британци су
неочекиваном офанзивом извели тактичко и оперативно изненађење, по времену и правцу главног удара. Ромел
није очекивао напад на овом правцу, већ је сматрао да британска дејства представљају само део насилних
извиђања, 19. новембра је 7. оклопна дивизија из 30. корпуса наставила ка Тобруку и на препад заузела
аеродром код Сиди Резега. Ромел је увече 19. новембра издао наређење Афричком корпусу да нападне и уништи
британске снаге пре него што избију у реон Тобрука. Афрички корпус се упутио ка египатској граници, а затим
извршио скретање ка Габр ел Салеху и напао 4. оклопну бригаду која је штитила десни бок британског 30.
корпуса. Команда 8. армије је пресрела наређење послато Афричком корпусу и обавестила 30. корпус о
покретима немачких снага. Штаб корпуса је одмах упутио једну бригаду ка Сиди Резегу да ојача 7. групу за
подршку, а 1. бригада имала је задатак да смени 22 оклопну бригаду код Бир ел Гобија. Након извршене смене,
22. оклопна бригада је кренула ка Габр ел Салеху да пружи подршку 4. оклопној бригади, која је већ била
одбачена од стране немачких оклопних дивизија.
Немци су били подржани од стране дивизије Ариете која је од 19. новембра држала подручје Бир ел Губија,
борећи се против 22. оклопне бригаде, само је британска 7. бригада у центру стигла до Сиди Резега у близини
Тобрука. Успела да је упостави везу са гарнизоном у Тобруку иако је била изолована. Генералу Кривелу је доста
потешкоћа задавала ситуација у близини Сиди Асеиза, јер су брзи британски тенкови Стујуарт прошли кроз
Капуцо и потпуно изненадили 3. извиђачки батаљон. Пошто је установио да британске снаге на истоку јачају
усмерио је Афрички корпус ка истоку, удаљавајући се од тежишта операције ка обали. Снабдевши се горивом 15.
дивизија упутила се на југозапад задала удар 4. оклопној бригади, која је била у потрази за Афричким корпусом.
Напредујући кроз британски распоред, немачки тенкови су искористили сунце које је залазило у њиховој
позадини и тако уништили много британских тенкова. Немци су изгубили само седам тенкова. Ромел је 20.
новембра тачно знао где су били главни правци британског напада, претили су Бир ел Губију, суочившиши се са
90. лаком дивизијом, која се налазила укопана код Сиди Резега са циљем да затвори прилаз Тобруку, док је трећа
група нападнута и задржана источно од Габр ел Салеха. У међувремену је командант 30. корпуса је наредио 13.
корпусу и гарнизону у опкољеном Тобруку да 21. новембра започне напад из Тобрука. Пољска бригада је напала
делове дивизије Бреша, док је британска 70. дивизија нападала у правцу Сиди Резега, на позиције које је
бранила дивизија Болоња. Подршку нападу је пружила 7. оклопна дивизија из реона Сиди Резега, упркос
почетним успесима пробој није остварен.
Афрички корпус који су чиниле 15. и 21. оклопна дивизија, прегруписао се код Габр ел Салеха, и брзо је
напредовао ка Сиди Резегу и принудио британску 7. оклопну бригаду и групу задужену за подршку део снага
усмере ка југу. Ромел је 21. новембра, наредио Афричком корпусу да нападне заштитницу 7. оклопне бригаде код
Сиди Резега. Тако су се британске снаге нашле између немачких и италијанских снага: Афрички корпус је напао 7.
оклопну, која је извршила напад на 90. лаку дивизију, а она је уз помоћ Италијана, вршила притисак на гарнизон у
Тобруку. Британске снаге су могле да униште Афрички корпус, потиснувши га у правцу 7. оклопне бригаде али су
се изненада повукле.
Командант 70. пешадијске дивизије схвативши да 7. оклопна дивизија неће моћи да подржи гарнизон у Тобруку
је обуставио даљи напад. Немци су напредовали ка Сиди Резегу, док је за њим су наступале 4. и 22. британска
оклопна бригада. Главни штаб британске 8. армије био је убеђен да осовинске снаге повлаче ка западу и да их 22.
и 4. оклопна бригада прогоне. У новонасталој ситуацији је командант Афричког корпуса груписао све своје
оклопне дивизије у шири реон Белхамеда да уништи делове 7. оклопне дивизије у близини Сиди Резега. Из
правца севера и истока нападала је 21. оклопна дивизија, док је 15. оклопна дивизија спремала да изврши
свеобухватни маневар преко Гамбуита. Једна британска бригада није стигла на време, а 4. оклопна бригада је
била удаљена 10 километара од фронта. За време покрета, немачка 15. оклопна дивизија је вештим маневром
успешно одсекла 4. оклопну бригаду. У жестоким борбама обе стране су претрпеле велике губитке,. Британцима
је преостало око 60-70 тенкова а Афричком корпусу око 170. У првих пет дана ток операције се неповољно
одвијао по Британце. Немци су 22. новембра поново заузели Сиди Резег, британски генерал и заповедник 30.
корпуса Нори је наредио опште повлачење да би извршио реорганизацију одбране северно од пута Ел Абд.
Успеху немачких снага допринео је бољи квалитет тенкова и јаче наоружање којим су били опремљени.
Британци су доживели тежак неуспех.

Ромелов продор - Друга битка код Сиди Резега

Генерал Ромел је планирао да изврши контраудар против британских снага. Његова намера је била да оклопним
снагама окружи британске снаге које су биле истурене, радило се о деловима 7. оклопне и јужноафричке 1.
дивизије које су се налазиле на положају југоисточно од Сиди Резега. Требало их је нападом из позадине привући
на 21. оклопну дивизију и на тај начин уништити. Извршење овог маневра поверено је 15. оклопној дивизији која
је имала задатак да крене смером Бир ел Клета- Бир ел Хел а дивизија Ариете да крене ка североистоку, у сусрет
15. оклопној дивизији. Обе дивизије су се среле и спојиле 23. новембра у Бир ел Хелби, да би затим извршиле.
скретање ка северозападу. Вршећи дејства у правцу Сиди Резега, немачке и италијанске дивизије наишле су на
снажан отпор британских снага. У борбама које су уследиле обе стране су претрпеле знатне губитке, 22. оклопна
британска бригада је изгубила трећину тенкова, док су италијанске и немачке дивизије изгубиле око 60-70
тенкова.
На сектору Солум је 4. пешадијска дивизија вршила притисак на италијанску дивизију Савона, док је
Новозеландска пешадијска дивизија обишла утврђене положаје које је бранила дивизија Савона, и брзим
продором у правцу севера заузела Капуцо, Б. Мусаид и Солум и пресекла јој везу са базом задуженом за
снабдевање која је била у Бардији. Примивши сигнал за покрет у правцу Тобрука, није имала времена да нападне
гарнизон у Бардији, оставила је 5. бригаду да блокира исти, док је главнином снага освојила Гамбуит и упутила се
у правцу Сиди Резега да би успоставила везу са 30. корпусом. Међутим, 30. корпус је започео повлачење са
подручја Сиди Резега. Ромел је на основу примљених извештаја од генерала Кривела команданта Афричког
корпуса, дошао до закључка да су британске снаге југоисточно од Тобрука уништене и у општем расулу. Не
обраћајући пажњу на присуство новозеландске 2. дивизије, донео је одлуку да оклопне дивизије пребаци у
сектор Солум, уништи 4. пеш. дивизију и изврши деблокаду немачко-италијанских гарнизона на египатској
граници, и да делом снага освоји Мадалену и Б. Хабату, тако би пресекао британске линије снабдевања и
дезорганизовао њихову позадину. Тако би британска 8. армија била принуђена на повлачење.128
У складу са одлуком Ромел је издао наредбу Афричком корпусу да крене у смеру Сиди Омара, италијанском
Маневарском корпусу је наредио да дивизију Ариете упути преко Габр ел Салеха ка Капуцу, а дивизију Триесте
што пре пребаци из Бир Хакејма у подручје Ел Адема и тако у том делу ојача одбрану су случају да новозеландска
дивизија покуша да изврши спајање са гарнизоном у Тобруку. Покрет оклопних дивизија почео је 24. новембра,
дивизија Ариете кренула је смером Габр ел Салех-Капуцо. За време напредовања наишла је на делове британске
7. оклопне и јужноафричке 1. дивизије и ту била задржана у току целог дана, услед чега је у реон Капуца стигла
тек 25. новембра. Истовремено је кренуо и Афрички корпус правцем Сиди Резег-Сиди Омар. Након избијања на
границу Египта, 21. оклопна дивизија наставила је кретање у правцу североистока ка Халфаји, док је 15. оклопна
дивизија снажно напала индијску 4. пешадијску дивизију која се налазила у реону Сиди Омара. Британци су били
изненађени брзим продором Ромелових снага. Дејства британске авијације су била ограничена зато што су се
Немци служили заробљеним британским возилима, тако да пилоти РАФ нису могли да разликују своје колоне од
немачких, тако да им се често дешавало да су грешком нападали своје колоне. Упркос томе, отпором који је
пружала 4. пеш. дивизија и нападима од стране британских мањих оклопних и моторизованих група заустављено
је напредовање осовинских снага. Поред тога што Ромел није остварио зацртане циљеве, заморио је своје
оклопне дивизије и на тај начин умањио њихову ударну моћ. Мусолини је у међувремену, депешом издатом 23.
новембра поставио генерала Ромела на његов лични захтев за заповедника свих трупа у Мармарики и
Киренаики.
Канингем је предлагао да се због неповољног тока офанзиве у Сиди Резегу и великих губитака обуставе даље
операције. Сматрао да је да је офанзива претпрела неуспех у свом почетку и да треба повући снаге у Египат ради
због прегруписавања и реорганизације. Окинлек је био супротног мишљења и сматрао да битка није изгубљена,
он је извршио смену Канингема и на његово место поставио генерала Нила Ричија и донео одлуку да настави
офанзиву. Британци су напад отпочели 26. новембра, упркос снажном отпору немачких и италијанских снага,
успели су да освоје Белхамед, Ел Дуду и Сиди Резег и тако одсекле дивизије Африку и Болоњу од осталих снага
које су се налазиле јужније. Ромел је због напада британских снага код Белхамеда био принуђен да прекине
операције сектору Солум, те је наредио Афричком корпусу да се пребаци на сектор Тобрук где је ситуација била
алармантна. Претходно допунивши у Бардији залихе горива и муниције, Ромел је имао намеру да
концентричним нападима са истока, југа и југоистока окружи и уништи 2. британску дивизију на простору
Белхамед-Ел Дуда и тако затвори обруч око Тобрука. Напад је почео 29. новембра уз подршку авијације,
коришћени су бомбардери за обрушавање,131 15. оклопна дивизија се пробила до Сиди Резега и напала у правцу
Ел Дуде; 90. лака дивизија Африка је напала Белхамеду са севера; у међувремену су 21. оклопна дивизија и
дивизија Ариете затвориле обруч са југа и југоистока. Новозеландска дивизија је пружила снажан отпор и успела
чак у борбама да зароби заповедника 21. оклопне дивизије генерала Равенштајна.132 али је њен положај
постајао неиздржив, 1. бригада која је била додељена 13. корпусу је кренула ка Сиди Резегу под непосредном
заштитом 4. оклопне бригаде, али је била заузстављена од стране дивизије Ариете. Новозеландска 2. дивизија са
преосталих 10. тенкова из 1. оклопне дивизије се у току ноћи 30. новембра- 1. децембра је извршила одступање
ка египатској граници, док су се њена два батаљона пробила у Тобрук. Италијани и Немци су поново освојиле
Сиди Резег и Белхамед и извршиле Блокаду Тобрука.
Ромел је био мишљења да се само мање британске снаге налазе на подручју од Бир ел Гобија, а да им је
главнина снага груписана југозападно од Бардије; зато је донео одлуку да оклопним дивизијама нападне
Британце у рејону Бардије и да их тако одбаци ка југу у правцу тврђаве Мадалена.134 Дата је наредба Афричком
корпусу да упути снажније јединице ка Бардији, док је италијански Маневарски корпус требао да стационира
своје дивизије дуж Капуцовог пута и на тај начин обезбеди бок Афричког корпуса.
Након што је команда 8. армије од даљег напада на Сиди Резег, донела је одлуку да заузме Ел Адем, тако би
пресекла осовинске комуникације за Мекили и примора непријатеља да се бори у неповољној ситуацији. План је
предвиђао да 11. бригада индијске пеш. дивизије заузме Бир ел Гоби, затим би оба корпуса продужила
напредовање од Бир ел Гобија и Ел Дуде, где су требале да се споје, док је једна дивизија послата у правцу
Акроме. У току ноћи 3-4 новембра 1941. године 11. британска бригада упутила се ка Бир и напала положај који је
бранила једна италијанска бригада, сутрадан је наставила напад али је 15. немачка оклопна дивизија одбацила
контранападом. Бригада се убрзо повукла. За то време су 30. и 13. корпус вршили припреме за планирану
офанзиву.
Ромел је 4. децембра 1941. године наредио повлачење снагама снагама које су опседале Тобрук са његове
источне стране, план иако ризичан био је показатељ вештине јединица које су га изводиле. Афрички корпус је
постигао победу 5. децембра нападајући индијске снаге гонећи их од Бир ел Губија према Ел Адему, након што су
Италијани одбили британски напад постигавши тако преко потребан предах који је био потребан Афричком
корпусу коме је преостало само 50 тенкова.137 Британска 8. армија је на крају заузела Ел Адем.138
Схвативши да му је јужни бок угрожен, Ромел је дао наредбу својим снагама да се што пре окупе у подручју Ел
Адема. Након оствареног прегруписавања, намеравао је да нападне британски 30. корпус у реону Бир ел Гобија и
тако уклони опасност која је претила његовом јужном боку. Нови планирани напад није изведен јер је
италијански Маневарски корпус закаснио и у Бир ел Гоби стигао тек 6. децембра. На сектору Солум је 2.
јужноафричка дивизија наставила свој напад на једну италијанску дивизију и успешно је окружила, а поново је
блокирала Солум и Бардију. Осовинске снаге су до самог почетка британске операције претрпеле велике губитке,
посебно у тенковима и артиљерији. Због притиска британских поморских и ваздухопловних снага на Медитерану
није било могуће упутити појачања све до краја децембра , све док немачка ваздухопловна флота стационирана у
базама на Сицилији не буде могла да пружи конвојима адекватну заштиту и подршку. Због неповољног развоја
ситуације Ромел је био приморан да своје снаге повуче на положаје код Ајн ел Газале.

Ромелово повлачење - Битка за Ајн ел Газалу

Све Ромелове снаге са севера према југу налазиле су се 7. децембра на линији: на морској обали западно од
Тобрука Акрома-Ел Адем-Бир ел Гоби. Британска 8. армија је у току истог дана појачала напад, али су Италијани и
Немци успели да одрже своје положаје. Повлачење је започело 8. децембра, италијански Маневарски корпус
имао је задатак да штити повлачење пеш. дивизија, Афрички корпус који се налазио на југу, требао је да
обезбеди јужни бок и спречи напредовање Британаца у позадину. Британска 8. армија наставила је да врши
константни притисак на целој линији фронта. Међутим, због издужених линија снабдевања 8. армија није успела
у својој намери да угрози повлачење Немаца и Италијана. Већ 11. децембра су немачко-италијанске снаге се се
налазиле на новим положајима код Ајн ек Газале. Да би се побољшао систем снабдевања 30. корпус је својим
дејствима морао да уништи непријатељске јединице од Солума до Бардије и да оспособи комуникацију Солум-
Тобрук, док је 13. корпусу дат задатак уништи непријатељске снаге код Ајн ел Газале и онемогући њихове снаге
да се повлаче ка западу.
Британци су напали положаје 15. децембра 1941. године, али је 4. оклопна бригада остала у току дана потпуно
неактивна, тако да је због допуне горивом могла да нападне тек 16. децембра. Убрзо се нашла под снажном
ватром немачке артиљерије и претрпела је тада велике губитке. Интервенцијом немачке авијације и
противнападом Афричког корпуса напад 13. британског корпуса је био заустављен, а 4. индијска пеш. дивизија је
доживела осетне губитке и била одбачена. Авијација је због лошег времена је била у периоду од 13-16. децембра
потпуно неактивна. Ромел је због проблема у снабдевању, претпљених губитака сматрао да би даља одбрана Ел
Газале довела до тоталног пораза и губитка Киренајке и Триполитаније. Известио је немачку Врховну команду да
планира повлачење снага ка Дерни. На састанку одржаном у Ромеловом штабу у Берти је постигнут компромис да
се позиције код Ел Газале бране и даље, али да се изврше неопходне припреме за повлачење ка линији Дерна-
Мекили. Убрзо је у Африку од стране италијанске Врховне команде упућен маршал Каваљеро и немачки
фелдмаршал Алберт Кеселринг са циљем да изгладе неспоразум који је постојао између Ромела и Бастика.
Ромел је започео одступање ка Дерни 16/17. децембра у три колоне, још док је трајало повлачење од је примио
извештај да се снажна британска оклопна колона креће јужно од Мекилија. Закључио је да је британска команда
своје главне снаге упутила смером Мекили-Аџедабија. Да би отклонио ризик од опкољавња одлучио је да убрза
повлачење својих снага ка Аџедабији.
Снаге Осовине наставиле су повлачење ка Аџедабији. Обалским појасом су се повлачили 10. и 21. корпус, а
јужније смером Мекили-Бенгази, Афрички корпус и италијански Маневарски корпус. Афричком корпусу и
дивизији Триесте Ромел је наредио да затворе правац који води преко Мсуса ка Аџедабији и да осигурају везу
Бенгази-Аџедабија где су одступали 10. и 21. корпус. Британци су због тешкоћа у снабдевању, које је било
базирано на слању робе из Египта, слабим комуникацијама у пустињи јако споро гонили непријатељске колоне.
Они су тек 22. децембра стигли до линије Солук-Антелат, али су били задржани од стране осовинских снага.
Немајући јасну представу, команда 8. армије била је уверена да се главнина осовинских снага налази
североисточно од Бенгазија, те је на основу те процене издала наређење да група задужена за подршку уништи
осовинске снаге које су штитиле одступање између Бенгазија и Антелата, да 22. гардијска бригада освоји
Аџедабију, да колона Оаза пресече комуникацију западно од Аџедабије, док је 22. оклопна бригада обиђе
непријатеља са југа. Ниједан задатак није остварен, јер су се осовинске снаге неометано извршиле повлачење ка
Аџедабији и заузеле нове положаје за одбрану.143 Неколико дана раније теретни брод је довезао 22 потпуно
нових тенкова за 15. оклопну дивизију, остали су лежали на дну мора. Ојачан Кривел је напао британске снаге.
Један пешадијски напад на Аџедабију био је одбијен. Тада је Кривел послао 60 тенкова у контранапад. Уништили
су 37 британских тенкова 22. оклопне бригаде, док је њихов губитак износио само 7 тенкова.144 Ромел иако је
био у повлачењу је и дање био опасан противник, способан да нанесе ударац када се то од њега није могло
очекивати.
Британци су 27. децембра започели нове нападе на немачко-италијанску одбрамбену линију, напади 22.
гардијске бригаде у Реону Аџедабије су били локалног карактера, док је 22. оклопна бригада покушала да изврши
обилажење десног бока осовинских снага и да изврши продор ка западу, али је одбачена контрападом 21.
оклопне дивизије и Маневарског корпуса. Услед претрпљених губитака 22. оклопна бригада је била принуђена да
се повуче због попуне, а њено место је заузела група за подршку 7. оклопне дивизије. Ромел је сматрао да неће
бити у могућности да пружи дужи отпор због заморености јединица, посебно италијанских које су усред
повлачења и недостатка камиона морале да оставе за собом већи део ратног материјала. 145
Ромел је одлучио да повуче своје снаге на линију Ел Агејла-Марада, зато што је линија била погодна због саме
конфигурације терена на којој се налазила јер се протезала земљиштем које је било покривено сланим језерима
и пешчаним динама, због чека је пролазност била ограничена само на комуникацију која је водила дуж обале. На
новим положајима је требало попунити и реорганизовати снаге и зауставити даље британско напредовање.
Повлачење је извршено по утврђеном плану, започело је 27. децембра и трајало је 10 дана. До 10. јануара 1942.
године све немачко-италијанске снаге биле су позициониране на новим положајима: Пешадијска дивизија
Сабрата налазила се у реону Марса ел Брега; 21. корпус од Бир ел Суера до долине Вади ел Фарег; Маневарски
корпус у реону Матен Ђофер; 10. корпус јужно од Матен Ђофера, на путу Ел Агејла-Марада; Афрички корпус био
је стациониран у подручју Ел Агејле у резерви: на јужном крилу налазила се посада у Маради и била је појачана
деловима лаке дивизије Африка. Британци су у међувремену започели 31. децембра 1941. године напад на
Бардију и заузели је 2. јануара услед чега се ситуација осовинских снага знатно погоршала.
Упркос поразу морал Афричког корпуса није опао, доста фактора је на то утицало. Радило се о изврсној
увежбаности, борбеној обучености, квалитетној одбрани, и првокласном командном кадру од врха до дна.
Највећи проблем је представљало снабдевање, тако да је само брза победа у кратком временском року могла
донети надмоћ Немцима у северној Африци.

Ратне операције 1942. године

Обостране припреме планови и снаге

Уласком Јапан у рат претходне године након напада на америчку поморску базу на Перл Харбур, британски Ратни
кабинет био је приморан да већи део снага пошаље на Далеки исток. Почетком 1942. године Окинлек је под
својом командом имао: 8. армију којом је заповедао генерал Ричи, у Киренајки; 9. армију под командом
генерала Вилсона у Сирији и Палестини; 10. армија под командом генерала Квинена у Ираку и Ирану;
територијалне јединице које су се налазиле у Египту, Кипру, Судану и Адену. Због пребацивања британских
ваздухопловних и поморских снага однос снага се променио у корист сила Осовине.1
Осма армија је успешном деблокадом Тобрука и окупацијом Киренајке отклонила опасност која је претила Египту
и осигурала конвојима већу слободу пловидбе, али није остварила главни циљ а то је заузимање целе Либије, да
би се наставила офанзива у правцу Триполитаније Операција „Акробат“ и са успехом органзовала одбрана
Киренајке од потенцијалног напада осовинских снага, требало је овладати линијом Ел Агејла-Марада. Тешкоће у
снабдевању, које је вршено највећим делом комуникацијом Аџедабија-Тобрук, и због два осовинска конвоја која
су стигла у Либију, шансе за продужење офанзиве до краја фебруара 1942. године су биле знатно умањене.
Делови 13. корпуса из предострожности од потенцијалног непријатељског напада повучени на линију Аџедабија-
Ел Хасејат. Главни штаб 8. армије и авијације налазио налазио се у Тмимију а 13. корпуса у Бенгазију.
Италијанска Врховна команда је у тежњи да стабилизује одбрану Триполитаније, након повлачења на линију Ел
Агејла-Марада су реорганизовала командовање у северној Африци и 20. јануара, након извршене
реорганизације, главном команданту Бастику биле су потчињене следеће снаге:
Трупе источно од Сирте, под заповедништвом генерала Ромела, које су чинили 21. корпус пешадијске дивизије
Павија, Тренто и Сабрата; 10. корпус који су чиниле пешадијске дивизије Бреша и Болоња; Маневарски корпус
који су чиниле оклопна дивизија Ариете и моторизована дивизија Триесте; Афрички корпус који су чиниле 15. и
21. оклопна дивизија, 90. лака дивизија, одреди Маркс и Дојмилер и падобранци150 11. ваздухопловног
корпуса.151

„Пустињска лисица“ узвраћа ударац

Након предаје немачког гарнизона код Халфаје 12. јануара 1942. године мајор Фридрих фон Мелентин, који је
био обавештајни официр при Главном штабу Оклопне групе, поднео је извештај о приближној снази британских
снага, које су информације о својим положајима отворено износиле преко радија. У њиховој близини се налазила
1. оклопна дивизија којој је неостајало искуство, а која је напала немачке позиције код Мерса Бреге. Њена
пешадија је била појачана ветеранима 201. гардијске бригаде чије је присуство мајор Мелентин превидео у свом
помном истраживању, затим се ту налазила 2. оклопна бригада, распоређена у непосредну близину Бенгазија.
Активност РАФ-а је била доста умањена што је указивало на проблеме у снабдевању. Афрички корпус је
удвостучио своје снаге све захваљујући конвојима који су пристизали у Триполи, број немачких тенкова је
износио 84, а италијанских 89. Гориво и муницију је транспортовало око 300 авиона. У том моменту је Оклопна
група имала предност у времену, могла је напасти британске снаге и отклонити непосредну опасност која је
претила Триполитанији. Задовољан што је напокон удовољено његовим захтевима Ромел се одлучио на
офанзиву. Није обавестио италијанске колеге, као ни немачку Врховну команду, главни штаб Афричког корпуса је
за напад сазнао само 5 дана пре почетка 21. јануара.
Ромел је настојао да превентивним нападом поремети офанзиву коју су Британци планирали да изведу. Напад су
требали да изведу Афрички и Маневарски корпус, док би 21. и 10. корпус остали у дефанзиви на својим
позицијама. План је предвиђао да се оклопним колонама спроведе напад у виду клешта чија би се два крака
спојила код Бир Билала и тако затворили обруч око делова 13. корпуса који су се налазили на истуреним
положајима. Афрички корпус би образовао јужни крак клешта, а северни крак италијански Маневарски корпус са
немачким одредом Маркс, док је 90. лака дивизија имала задатак да слабијом колоном дејствује у смеру Бир ел
Гина. Укупна снага осовинских снага је износила 37.500 војника, 200 тенкова и 515 авиона. Пред сам почетак
напада снаге су биле у следећем распореду:
1. 21. корпус на делу фронта Марса ел Брега-Вади ел Фарег;
2. 10. корпус на десном крилу на положају јужно од Вади ел Фарега; падобробранске јединице 11.
ваздухопловног корпуса положају између 21. и 10.
3. корпуса;
4. оклопне снаге-Афрички и Маневарски корпус иза 21. корпуса;
5. немачки одред „Дојмилер“ и италијанска посада непознате јачине у Маради.
Немачке колоне су напустиле Мерса Брегу у ноћи 20. јануара 1942. године. Једна је била група „Маркс“ која се
састојала од 90. лаке дивизије и једним делом од 21, оклопне дивизије. Кретале су се обалским путем. Другу
групу чинио је Афрички корпус, који је заобилазним путем кренула поред Вади Фарега. Британци су напали групу
„Маркс“ али је Афрички корпус одолео нападу. Ромел је подстакнуо успех да групу Маркс скрене са главног
правца у са намером да задржи Британце у бегу. Очекивао је да ће Афрички корпус стићи тачно на време да
подржи њихово ризично напредовање. Међутим, ризик је био мањи него што се очекивало. Поручник Шмит се са
својом артиљеријом неопажено привукао Британцима и напао 30 њихових тенкова. Генерал Ричи заповедник 8.
армије није уочио слабост својих снага, већ је Ромелов маневар сматрао као савршену прилику да потуче Ромела,
упркос томе што је Афрички корпус уништио 1. британску оклопну дивизију.154 Афрички и Маневарски корпус су
јако брзо напредовали и 21. јануара избили у Бир Билал, док је одред „Маркс“155 стигао придвече у близину
Аџедабије. Оба корпуса упркос брзом напредовању нису успела у својој намери да изврше опкољавање
истурених делова британске 8. армије, које су биле у повлачењу ка линији Аџедабија-Ел Хасејат. Заповедник 13.
корпуса је издао наредбу 4. пешадијској дивизији да спроведе одбрану Бенгазија док је 1. оклопна дивизија
требало да се се групише југозападно од Мсуса и пошаље 2. оклопну бригаду у смеру Ел Хасејата у циљу заштите
бока 13. корпуса.1
Због повољног развоја ситуације Ромел је одлучио да освоји Аџедабију и допре на линију Беда Фом-Антелат.
Оклопне снаге су требале да продуже дејство уколико ситуација настави да се развија позитивним током,
Бастико се није сложио са Ромеловом одлуком јер су се италијанске дивизије налазиле у почетној фази
реорганизације. Важна новина је та да је Хитлеровим наређењем оклопна група „Африка“ 22. јануара 1942.
године добила назив оклопна армија „Африка“ и стављена је под команду генерал-пуковника Ромела, који је
одустао од своје првобитне намере па су 10. и 21. корпус остали на линији Марса ел Брега-Ел Агејла-Марада.
Ромел је имао намеру да са ове линије концетричним нападом уништи делове британске 1. оклопне дивизије,
напад је започео 24. јануара, британска 2. оклопна бригада се након тешких борби се повукла, немачке снаге су је
гониле и заузеле Мсус 25. јануара 1942. године. Командант 13. корпуса је сматрао да ће Ромелове снаге да
наставе напредовање ка Ел Мекилију и Тмимију, чиме би угрозиле везе са Египтом па је наредио повлачење на
линију Дерна-Ел Мекили. Окинлек је интервенисао па је наређење повучено, он је сматрао да треба извести
против напад и уништити осовинске снаге у Мсусу али је због великих губитака морао бити одложен до 29.
јануара. Ромелове снаге нису оклевале, већ су наставиле да се крећу у правцу Бенгазија. Из правца Мсуса је
надирао одред „Маркс“, а на правцу Антелат-Солук Маневарски корпус, док је главни део снага остало у подручју
Мсуса, пославши слабију колону ка Ел Мекилију са циљем да изведе демонстративни напад, који је навео
команданта 8. армије на погрешну претпоставку да осовинске главне снаге продиру ка Ел Мекилију, па на основу
тога обуставио планирани против напад и да се повуче ка Ел Мекилију, а то је било управо оно што је Ромел
прижељкивао. Обавештајна служба немачке војске је преко радија ухватила разговор где је сазнала за пометњу
која је владала у британској команди.157 Његове снаге су не губећи време искористиле прилику и брзим
продором је одред Маркс избио на пругу Бенгази-Барће, заузевши аеродром код Бенина, а 29. јануара је
окупирао Бенгази. Генерал Ричи, заповедник 8. армије да би добио на времену због извођења даљих припрема
за предстојећу офанзиву и да би заштитио свој јужни бок, наредио је евакуацију западне Киренаике и да се снаге
повуку на линију Ајн ел Газала.
Брзо повлачење британских снага је навело Ромела да промени одлуку и настави офанзиву са циљем заузимања
западне Киренаике, иако му италијанска Врховна команда није ставила на располагање 10. и 21. корпус. Он је
након пада Бенгазија моторизоване одреде послао у гоњење ка Дерни. Команда британске војске је наредила да
4. пешaдијска дивизија убрза своје повлачење ка Дерни, јер је сматрала да ослабљена 1. оклопна дивизија која
се налазила у Ел Мекилију неће моћи да се супротстави надирању Ромелових снага. Потискујући делове 13.
корпуса, 3. и 33. немачки одреди су заузели Дерну и Мартубу и извршили скретање ка Ел Мекилију, док су остала
два немачка одреда „Маркс“ и „Гајслер“ наставили напредовање ка Тмимију. Због брзог напредовања
осовинских снага 13. корпус се повукао на линију Ел-Газала-Бир Хакејм. Већ 5. фебруара су се јединице британске
8. армије међу којима и 1. бригада Слободних Француза налазиле на линији Ел Газала-Бир Хакејм. Снаге Осовине
су након избијања на линију Бомбе, у складу са директивом издатом од италијанске Врховне команде где је
наглашено да одбрана Триполитаније остаје примарни циљ, прешле у офанзиву и поставиле минска поља. Прва
фаза Ромелове офанзиве је успешно завршена.159 Ромел је у потпуности оправдао надимак који је носио.
Ромел је у своје поштоваоце након офанзиве могао да уброји и војнике супарничке 8. армије са чије стране је
сматран генијем. Черчил је итекако помогао у стварању такве слике називавши га великим генералом, он је
Ромела поштовао много више од Мусолинија и његових генерала.
Упоредо са борбама у северној Африци настављена је борба за кључно острво Малту. Почетком јануара су
настављени појачани напади осовинске авијације којима је требало неутралисати одбрану острва и тако
омогућити нормално слање конвоја за фронт у Африци. У фебруару је фелдмаршал Кеселринг је предложио да се
Малта освоји ваздушним десантом али Хитлер није одобрио овај план. Отпор бранилаца упркос снажним
нападима није био сломљен. Жестоки напади су настављени све до априла када су достигли врхунац и када се
острво нашло у очајничком положају, услед чега је Лондону упућен апел за помоћ. Кеселринг је сматрао да су
напади донели жељени циљ па је 27. априла издао наредбу да се обуставе у циљу слања одређеног броја
ваздухопловних јединица на источни фронт. Последњи напад је извршен 29. априла 1942. године управо када су
резерве на острву спале на критичан ниво, а ситуација за десант била повољна.161 У мају је 60 британских ловаца
спитфајер полетело са америчког носача авиона „Оса“, док је долазак бродова са залихама спасао острво док су
напади осовинске авијације знатно ослабили. Кеселринг је начинио план за падобрански десант кодног имена
„Херкулес“, али је план одложен због Хитлерових сумњи у успех и пребацивања 10. ваздухопловног корпуса на
исток. Десант је требао бити извршен у периоду између 15. јула и 15. августа 1942. године након Ромелове
летње офанзиве у Либији. Захваљујући нападима на Малту бродови који су преносили преко потребни материјал
у Либију доживели су минималне губитке. Тако су Немци и Италијани успели да допреме велике количине
наоружања и остале опреме чиме су били створено услови за планирану офанзиву у Либији.164 Наступило је
затишје пред буру која је тек следила.
Осовинска команда је период затишја који је трајао од 26. маја 1942. године искористила за реорганизацију
снага. Врховна команда италијанске војске је фебруара одобрила да се пешадијске дивизије од 15. марта могу
пребацити на линију Тмими-Ел Мекили а да се 10. корпус стави под команду оклопне армије „Африка“, с тим да
пешадијска дивизија Болоња остане у реону Марса ел Брега, под заповедништвом главне команде. Оклопна
армија „Африка“ је по примању директиве наредила да се 10. корпус и 90. лака дивизија пребаце на линију
Тмими-Ел Мекили, да се 20. корпус и Афрички корпус групишу у реону Кирене, док је 21. корпус требао да остане
на линији Антелат-Сауну. Ромел је по повратку из Немачке одлучио да линију Тмими-Ел Мекили сем за одбрану
припреми и као базу за предстојећу офанзиву, на његов захтев је 21. корпус пребачен на поменуту линију.
Прегруписавање 8. армије навело је команду армије „Африка“ на закључак да Британци намеравају да продуже
повлачење на линији Бир Темрад-Северни Сењали. Ромел је наредио да се линија заузме јер је нудила повољне
услове за организацију одбране као и за прелажење у офанзиву. Офанзива предвиђена за почетак јуна имала је
за циљ уништење британских снага западно од Тобрука, заузимање Тобрука, и требало је избити на линију
Солум-Халфаја. Основна идеја операције је била да се дејствима италијанских пешадијских корпуса на сектору Ел
Газала-Мтејфел ел Кебир веже британска 8. армија, док се за то време оклопним и моторизованим дивизијама
обиђе њен јужни бок, а избијањем у близину Акроме опклоле и униште њене снаге западно од Тобрука. Пре саме
офанзиве Немци и Италијани су имали: 50 пешадијских батаљона, 148 оклопних возила и 535 тенкова, 704 авиона
од којих су 312 били немачки.
Генерал Окинлек је настојао да што пре прикупи снаге и средства да би преузео иницијативу и касније да одбаци
снаге непријатеља ка Триполитанији. Наредио је команданту 8. армије да своје снаге групише и организује
одбрану у зони Ел Газала- Бир Хакејм-Бир ел Гоби-Тобрук и тако спречи напредовање осовинских снага ка истоку
и блокаду Тобрука. Окинлек је упркос свом оптимизму сматрао да нема довољно снаге за офанзиву, требало је
ојачати 8. армију која је претрпела велике губитке и попунити тенковима. Стигли су нови амерички тенкови
Генерал Грант који по својим карактеристикама нису заостајали за немачким Марк III али их није било у
довољним количинама. Окинлек је да би избегао непотребан ризик тежио да одложи почетак офанзиве, упркос
притиску који је на њега вршен од стране британског Ратног кабинета и Черчила лично. Пошто је Малта била
осетно угрожена, Черчил је 10. маја Окинлеку наредио да расположивим што пре започне офанзиву. Почетак
офанзиве био је предвиђен за средину јуна. Водећи се претпоставком да ће осовинске снаге покушати да наставе
започету офанзиву, упоредо са припремама за напад извршене су и дефазивне мере. Линија Ел Газала-Бир
Хакејм уређена је у виду посебних упоришта која су затварала правце ка: Тобруку, Ел Адему и Бир ел Гобију.
Утврђена тачка Витезов мост која је контролисала све комуникације, сматрана је од стране Британаца кључем
одбране, зато је фортификацијски била најбоље уређена. Осим за одбрану требало је да послужи за одбијање
напада из било ког правца, а исто тако и као погодна база за противудар оклопним снагама у смеру Акроме или
Бир Хакејма. Генерал Окинлек и генерал Ричи сматрали су да треба примат треба дати осовинским снагама у
нади да ће се оне истрошити и да након што задржи њихов напад пређе у офанзиву. Распоред британских снага је
био:
1. 13. корпус је бранио подручје Ел Газала-Сиди Муфтах-Ел Адем-Тобрук
2. 30. корпус је требало да затвори правце на јужном сектору Сиди Муфтах-Бир Хакејм.
3. општа резерва: индијска 5. пеш. дивизија у реону Гамбута и 2. бригада покрета Слободних Француза
на граници са Египтом. Укупна јачина британске 8. армије је била 55 пешадијских батаљона и 849
тенкова.

Врховна команда немачке војске се сагласила са Ромеловим планом заузимања Египта и Суецког канала. Прва
фаза његове офанзиве на Египат шифрованог назива Операција „Тезеј“, требало је да заобиђе британску
одбрамбену линију. Појас одлично брањених утврђења протезао се од Газале до обале, око 80 км западно од
Тобрука, а у правцу југа до Бир Хакејма, упоришта у пустињи брањеног од стране 1. бригаде Слободне Француске
под командом генерала Мари-Пјера. Дешифранти из Блечли Парка су пренели поруке да се напад очекује у мају.
Напад је почео 26. маја када су италијанске пешадијске дивизије кренуле у лажни напад на прву половину
британске одбрамбене линије.166 Да би одбила нападе британска команда је убацила све расположиве ловце и
бомбардере. Интервенцијом авијације и дејствима британске артиљерије, заустављен је напад италијанског 21. и
10. корпуса. Након груписања на полазним тачкама, осовинске снаге су уз подршку бомбардера, наставиле
покрет ка линији Бир Хакејм. Пошто се пробила јужно од Бир Хакејма, главнина оклопних снага је уз подршку
бомбардера наставила да надире ка северу. Дивизија Ариете и 21. оклопна дивизија поразиле су 3. индијску
моторизовану бригаду, док је на десном крилу немачка 90. дивизија разбила 7. моторизовану бригаду и
одбацила је ка Бир ел Гобију. У даљем напредовању, немачке оклопне дивизије су одбациле и 4. оклопну
бригаду, док је 90. дивизија надирући ка северу заузела Ел Адем. Афички корпус је приликом потискивања 1.
британске оклопне дивизије ка Витезовом мосту изгубио скоро трећину тенкова. Ромел није очекивао да ће
Британци пружити тако снажан отпор.
Оклопне дивизије немачке војске су упркос јаким противнападима успеле да заобиђу Витезов мост 28. маја и
наставиле ка Акроми док се 90. лака дивизија „Африка“ повукла у правцу Ел Адема. Пошто је његовим
снагама понестајало горива, а линија снабдевања која се налазила јужно оф Бир Хакејма, Ромел је наредио 10.
корпусу да продужи ка истоку и споји се са 20. корпусом. Команда армије „Африка“ је због тешкоћа у
напредовању наредила да се обуставе офанзивне операције и да снаге на достигнутим положајима пређу у
привремену дефанзиву.168 Немци су сутрадан изградили чврст одбрамбени појас око Калдрона, док су
италијанске дивизије којима је уместо Кривела који је био заробљен привремено командовао Кеселринг,
започеле уклањање мина да би Афричком корпусу могле бити достављане залихе. Ромел је био у трци са
временом јер је пред собом имао 150. британску бригаду која је била одлично снабдевена осим ње у близини су
се налазиле три британске оклопне бригаде, 32. бригада се груписала северно од Калдрона. Присуство 150.
бригаде је покварило Ромелов план напада на Бир Хакеим. Срећом по Ромела, британски команданти су се
бавили рачуницом да ће без борбе поразити његове снаге, тако да нису ништа предузимали недељу дана.
Команданти британских дивизија су предузимали акције које нису биле координисане са врха, док је у Оклопној
армији „Африка“ команда била прилично јасна, ефикасна и централизована. Наређења је издавао само Ромел.
У међувремену је команда оклопне армије „Африка“ да би решила проблем снабдевања донела одлуку да
елиминише упориште на подручју Гот ел Валеб-Сиди Муфтах брањеног од стране 150. бригаде и да блокира
посаду у Бир Хакејму и заузме га да би обезбедила линије снабдевања и све расположиве снаге употребила за
наставак офанзиве. Напад је почео 31. маја након чега је упориште Гот ел Валеб ликвидирано а отпор 150.
бригаде сломљен. Овом приликом је заробљено преко 100 тенкова и 3.000 британских војника. Следећи корак је
био освајање утврђења Бир Хакејма које је бранила бригада Слободних Француза под заповедништвом генерала
Кенига. Напад на утврђење је започео 2. јуна. Оклопне дивизије су демонстративним дејствима у смеру Акроме и
Ел Адема имале задатак да олакшају заузимање тврђаве, док би 10. и 21. корпус остали у дефанзиви. Међутим,
упркос изванредној ваздушној и артиљеријској подршци напад није успео јер се бригада Слободних Француза
поред апсолутне подршке британског ваздухопловства ослањала на минска поља и фортификационе објекте.
Ромел је сматрао да ће британска команда да предузме контранападе ширих размера. Он из тог разлога све
оклопне дивизије прикупио западно од Витезовог моста ради брзе интервенције, у маневру према Капуцу или у
правцу Бир Хакејма.
Британци су контраофанзиву започели 5. јуна. Дуж Капуцовог пута напад је вршио 30. корпус и 22. оклопна
бригада са задатком да пробије непријатељску одбрану, продре у његову позадину и блокира пролазе у минским
пољима. У нападу 30. корпуса требало је да дејствују 69. пешадијска и 32. оклопна бригада али је последња
наишла на минско поље и изгубила 50 тенкова, убрзо су заустављени и напади 13. и 30. корпуса.171 То је била
шанса за Ромела, 15. оклопна дивизија је пројурила преко јужног крила и спојила се са јединицама код Бир
Хакејма, затим су стигле снаге које су спремале напад на Каулдрон, британске јединице које нису биле поражене
сада су се нашле у окружењу, док су остале јединице бежале да би се спасле. Британци су се повукли како би
извршили прегруписавање. Пораз код Каулдрона је био евидентан, једина подршка коју су британске снаге могли
добити била је она из ваздуха Ромел је био потпуно свестан те чињенице, па је послао пола Афричког корпуса у
помоћ 90. и дивизији Триесте да покушају да савладају посаду Бир Хакеима, док су 21. и дивизија Ариете држале
Каулдрон док су линије снабдевања биле слободне. Ромел је такође искористио неслагање које је владало
између британских команданта, и направио нов распоред снага. Послао је део 90. дивизије јужно од Ел Адема, а
15. оклопну дивизију на сам Ел Адем, док је дивизија Триесте требала да попуни простор између Ариете и 21.
дивизије. Очекивао се 11. и 12. јуна британски противнапад до ког није дошло, 15. оклопна дивизија полако је
кренула напред према Витезовом мосту где је извела пробни напад. Уверивши се да нема замке, Ромелове снаге
су појуриле пуном снагом, наредио је 21. дивизији да крене из Каулдрона и нападне британске снаге у центру
њиховог распореда, док је њихова пажња усмерена на 15. оклопну дивизију.172
Ромелове снаге су блокирале Бир Хакејм које је успешно бранила бригада Слободних Француза, због чега је
морала бити упућена и 15. оклопна дивизија. Услед неуспеха да се пробије блокада, командант 8. армије
наредио је евакуацију и повлачење у правцу југозапада, немачка 90. дивизија је 12. јуна ушла у Бир Хакејм и
заробила 1.500 војника. Одбрана Газала линије је након пада Бир Хакејма зависила од Ел Адема и Бир ел Гобија.
Ромел је био у могућности да окупи све расположиве снаге и настави офанзиву да би заузео Ел Газалу. Британци,
да би предупредили опасност су груписали своје снаге: 22. оклопна бригада, 201. гардијска бригада и делове 9. и
21. пешадијске дивизије код Витезовог моста, 2. и 4. оклопну бригаду западно од Ел Адема, 29. бригаду у реону
Ел Адема, 11. пеш. бригаду и 7. моторизовану бригаду јужно од Ел Адема, док је 13. корпус држао сектор на
северном делу Газала линије, 90. дивизија је заузела Ел Адем али је од стране Британаца одбачена ка југозападу,
док је 15. оклопна дивизија напала британску 4. и 2. оклопну бригаду и потиснула их северно од пута Капуцо.
Ромелове јединице су пуном снагом наставиле да нападају, дошло је до једне од највећих тенковских битака у
сев. Африци код Ел Адема. Ромел не само што је сломио британске појединачне противнападе које британска
авијације услед пешчане олује није могла да подржи, што је он искористио на најбољи могући начин, он је
оклопним јединицама британске армије нанео тешке губитке и одбацио их је ка Акроми. Британци су били
присиљени да се повуку на линију Акрома-Ел Адем где је требало да организују одбрану да би се спречила
блокада Тобрука.173 Ромел је још једном показао да је способан да нанесе фаталан ударац. Тобрук је био нова
мета „Пустињске лисице“.

Пад Тобрука

Команда оклопе армије „Африка“ је почела 16. јуна да врши груписање снага за напад на Тобрук, 21. италијански
корпус је блокирао град са запада, 10. корпус са југа, а 20. корпус је обезбеђивао правац од Бир ел Гобија.
Афрички корпус је освојио Ел Адем и Сиди Резег одбацивши 4. оклопну бригаду наневши јој тешке губитке. Услед
пораза бригаде, командант 8. армије Нил Ричи био је приморан да 17. јуна нареди напуштање Белхамеда, у току
ноћи и Гамбут. Балбов пут је једино остао отворен, тако да је Ромел послао дивизију Триесте да блокира Тобрук
са истока.
Одбрана тврђаве Тобрук поверена је генералу Клоперу, заповеднику 2. јужноафричке дивизије. Гарнизон је био
снабдевен намирницама и муницијом за 20 дана. Унутар одбрамбеног периметра се налазило 35.000 људи, 1
бригада тенкова као и противтенковско оруђе. Тобрук се већ 19. јуна нашао опкољен и само је ефективна помоћ
споља могла да пробије блокаду. Напад је предводила 21. оклопна дивизија, уз садејство 15. оклопне дивизије и
једном моторизованом пешадијском дивизијом. Пошто су британске оклопне снаге привремено биле
елиминисане, Ромел је све своје снаге могао да усмери на један снажан удар. Клопер је наредио да његови
тенкови и Колдстримска гарда изврше контранапад али он није успео. Гардијска бригада јесте пружила отпор али
је претрпела тешке губитке, већи део тврђаве се налазио у немачким рукама. У извештају поднетом 8. армији 20.
јуна 1942. године Клопер наводи да се пружа отпор али не зна колико ће издржати.175 Напад осовинских снага
који је започео 20. јуна се завршио већ сутрадан када је Клопер, на основу нетачног извештаја о ситуацији на
јужном сектору наредио да се униште залихе, обустави даљи отпор. Гарнизон који је претходне године успешно
одолевао 7 месеци, предао се након једног дана борбе, упркос великим залихама којима је располагао. Разлог
пада је што одбрана није била спремна за дужу опсаду. По немачким подацима заробљено је 33.000 британских
војника, заплењене су и велике количине ратног материјала.
Важно је истаћи чињеницу да је овог пута Ромел имао пажљив однос према својим оклопним снагама, тиме што
је одбио да их употреби за чишћење преосталих британских отпорних тачака између Тобрука и Египта, својим
настојањима да махом врши нападе пешадијом и техничким јединицама подржаним од Луфтвафеа, он је своје
тенкове чувао за оно што је предстојало. Имао је неограничену подршку од стране Кеселринга који је сматрао да
ће падом Тобрука операција „Херкулес“ бити извршена са успехом. Ромел је Хитлеру и Мусолинију послао
личног официра за везу, а 22. јуна је унапређен у чин фелдмаршала. Афричком корпусу је наредио да крене ка
граници са Египтом, добивши одобрење од Хитлера ушао је у Египат 23. јуна са одобрењем Мусолинија и Хитлера
и са одлуком да се операција „Херкулес“ помери за септембар. Снаге Британаца су биле укопане у рововима
Мерсе Матруха, на истом месту као и на почетку рата.178 Штаб 30. корпуса повучен је у позадину са задатком да
припреми одбрану код Ел Аламејна.179 Став САД-а био је да се са Великом Британијом успостави што ближа
сарадња, чему је погодовала околност да су Черчил и амерички председник Френлин Рузвелт180 били готово
истих ставова и били у сталној преписци.181 Британци су морали под хитно да одговоре на претрпљене поразе,
у супротном је могло доћи до последица несагледивих размера.

Прва битка за Ел Аламејн

Окинлек који је преузео команду над 8. армијом донео је одлуку да се одбрана организује на линији Ел Аламејн-
депресија Катара. План је био да се одбраном 10. и 13. корпуса успори напредовање непријатељских снага и
тиме купи време 30. корпусу да би могао да организује положаје за одбрану. Али су Ромелове снаге брзим
продором осујетиле план.
Као резултат тога, Ромел је донео одлуку да нападне Мерса Матрух 26. јуна моменат за напад је био савршен јер
се у британском командом врху вршила смена, а Британци су вршили реорганизацију својих јединица. Афрички
корпус је имао намеру да нападом са бока веже 1. оклопну дивизију, како би извршио пробој кроз слаб центар,
док би 15. оклопна дивизија везала све британске оклопне снаге и Новозеландску дивизију.183 После заузимања
Сиди Баранија осовинске снаге наставиле су да гоне британске снаге да онемогућиле стабилизацију на линије
Мерса Матрух. План је био да 21. и 10. корпус и 90. лака дивизија блокирају британски 10. корпус код Мерса
Матруха са запада, југа и истока, док су Афрички корпус и 20. италијански корпус требали да одсеку 13. корпус
тако што би спречили да исти да интервенише у правцу Мерса Матруха. Већ 26. јуна увече Ромелове снаге су
одбациле индијску 29. бригаду и отвориле брешу кроз који су продрле оклопне дивизије а 21. и 10. корпус су уз
помоћ 90. лаке дивизије и оклопне дивизије „Литорио“ пробивши се источно од Мерса Матруха окружили
британски 10. корпус док се 13. корпус жестоко борио са Афричком корпусом. Британци су били принуђени да се
повуку на положаје код Ел Аламејна, 10, корпус је морао да одступи преко пустиње јер су осовинске снаге
пресекле везе на обали. Колико већ 29. јуна био је сломљен и последњи отпор Британаца у Мерса Матруху, тада
је заробљено око 6000 војника. Након освајања Мерса Матруха, Ромелове снаге продужиле су покрет ка Ел
Аламејну.
Команда британске армије, планирала је да код Ел Аламејна организује одбрану да би се зауставило Ромелово
даље напредовање и обезбедило време за реорганизацију 8. армије. Ел Аламејн су бранила два корпуса а Делту
Нила један корпус., док је одбрана Каира поверена команданту британских снага у Египту. Распоред британских
снага 1. јула 1942. био је следећи:
1. 30. корпус налазио се на сектору Ел Аламејн-Рувејсат
2. 13. корпус на сектору Ел Рувесајт-депресија Катара
3. 10. корпус имао је задатак организовања одбране Делте Нила.
Ромел је имао намеру да уништи британске снаге код Ел Аламејна пре него што им стигну појачања и продужи
дејства у правцу Нила. План је био окружити и уништити британску 8. армију. Да би остварио ову замисао
груписао је своје снаге у следећем распореду:
1. 21. корпус западно од Ел Аламејна требало је да фронталном акцијом блокира британске снаге у Ел
Аламејну и помогне 90. дивизију приликом њиховог уништења.
2. 90. лака дивизија, јужно од 21. корпуса требало је да обиђе Ел Аламејн са југа, пресече везе са
Александријом и да са 21. корпусом уништи британце у утврђеном реону 10. корпус западно од 90.
лаке дивизије, требало је да наступа за оклопним јединицама и за одбрану запоседне Ел Рувесајт.
3. Афрички корпус је у другом ешалону имао задатак да изврши пробој дуж Ел Рувесајта, затим да
продужи дејстви обиђе и нападне 13. корпус из позадине.
Ромел је започео напад 1. јула, 90. дивизија је услед јаког отпора прешла је само половину одређеног растојања.
Афрички корпус је успео да разбије 18. индијску бригаду и да се пробије на Ел Рувесајт, али га је ту напала 1.
британска оклопна дивизија. Због снажног отпора британског 30. корпуса и дејства авијације, напредовање
Ромелових снага осетно је успорено већ 2. јула. Афричком корпусу дата је наредба да изврши продор у смеру
североистока и тако омогући напредовање 90. лаке дивизије. Упркос јачем деловању авијације, напредовање
Афричког корпуса успорено је сталним контранападима 1. оклопне дивизије, ни италијански 20. корпус није имао
успеха. Британски 13. корпус је напао и скоро довео до уништења оклопну дивизију Ариете и напредовањем ка
Ел Миреиру угрозио линије снабдевања Афричког корпуса. Ромел је био приморан да задржи 15. оклопну
дивизију код Рувесајта и да заустави напад, и да нареди снагама да на достигнутој линији јужно од Ел Аламејна-
Деир Хима-Ел Мирер пређу у одбрану.
Јужно од Рувесајта британски 13. корпус је повећавао притисак у истом тренутку када је Афрички корпус
напредовао ка истоку, 4. јула је британска 1. оклопна дивизија гонила ка Ел Рувесајту 15. оклопну дивизију.
Афрички корпус је морао да настави да се бори са старим снагама док ће 8. армија добити попуну у људству, док
су немачке линије снабдевања тучене од стране РАФ.187 Убрзано напредовање 13. корпуса 5. и 6. јула угрозило
је јужни бок осовинских снага, што је Ромела приморало да пребаци јаче снаге на угрожени бок које су потиснуле
делове британског 13. корпуса и до 9. јула запоселе линију Карет ел Абд-плато Ел Така. Ричи је у међувремену
наредио 13. корпусу да заустави нападе а 30. корпусу да пробије одбрану 21. корпусу у обалском појасу, и упути
снаге ка Ел Даби. Након авио припрема 9. аустралијска пешадијска дивизија напала је дивизију Сабрата 10. јула и
освојила Тел ел Ејзу. Афрички корпус је брзо пребачен на угрожено подручје, упркос противнападима подржаним
од стране штука 9. пеш. дивизија је задржала освојене положаје. Британска 8. армија је притисак вршила на
централном делу фронта, план је био да се продором ка северозападу одсеку и униште непријатељске снаге
северно од Ел Рувесајта. Напад је почео 14/15. јула када је упркос тешкоћама Ел Рувесајт заузет. Ромел је брзо
пребацио делове 15. и 21. оклопне дивизије и тако зауставио даље напредовање Британаца. Напад се због
недовољних припрема завршио неуспешно, јер је садејство између тенкова и пешадије било лоше организовано.
Ромел је уз велике напоре задржавао нападе 8. армије, претпљени су велики губици услед чега је он предложио
на састанку у Ел Даби да се немачко-италијанска армија повуче на границу са Египтом. Маршал Каваљеро се
успротивио овом предлогу, обећавши нова појачања која су требала да стигну. Он је нагласио да Мусолини лично
стоји на становишту да положаје код Ел Аламејна треба бранити по сваку цену, као базу за наставак офанзиве ка
Делти Нила. Након што је италијанска Врховна команда потврдила ове директиве са њима се сложио и Ромел.
У међувремену су Окилнеку стигла 23. оклопна бригада опремљена тенковима валентина, место је пробе нових
тенкова је био Ел Рувесајт. Напад је требао бити изведен са истока према западу.190 Напад је започео 21/22. јула
а 23. бригада је уз помоћ пешадијских јединица прошла кроз пролазе у минским пољима, али је убрзо изгубила
везу са њима. Оклопне немачке дивизије прешле су у контранапад, прегазиле бригаду новозеландске пешадијске
дивизије и уништиле 23. оклопну бригаду. Британци су у борбу увели и 2. оклопну бригаду али је и она услед
противоклопне артиљерије била принуђена на повлачење, тако се још један напад. 13. корпуса завршио
неуспехом.
Британци су нови напад започели 26/27. јула који је уједно био последњи покушај сламања одбране осовинских
снага, 30. корпус је требало да пробије одбрану на делу Саниет ел Митејрија-Деир ел Диб, а затим да настави ка
северозападу и избије на морску обалу. Кроз минска поља пробиле су се само пешадијске бригаде и без
противоклопне артиљерије, 2. оклопна бригада је остала пред минским пољем. Ромел је искористио повољан
след околности и противнападом одбацио изоловане делове пешадијске бригаде, наневши им велике губитке
око 1.000 људи. Због претпљених губитака генерал Ричи је издао наређење корпусима да зауставе све нападе и
пређу у дефанзиву. Прва фаза одбрамбене битке код Ел Аламејна је завршена, а британска 8. армија је испунила
свој основни циљ-добила на времену и задржала напредовање осовинске армије упркос неуспешним
контранападима и претрпљеним губицима.

Битка код Алам ел Халфе и стабилизација фронта

Период затишја обе стране су искористиле за консолидовање одбране, истовремено предузимајући припреме за
предстојећу офанзиву. САД су послале своје ваздухопловне јединице од којих је формирана 9. ваздухопловна
армија под командом генерала Бретона. Она је у погледу снабдевања била под командом британског
ваздухопловства на Средњем истоку.193 Убрзо је дошло до реорганизације у британском систему
командовања, генерал Харолд Александер,194 преузео је команду над снагама на Средњем истоку уместо
генерала Окинлека, а генерал Бернард Монтгомери195 је добио на заповедништво над 8. армијом уместо
генерала Ричија.196 Генерал Александер је за свог начелника штаба одабрао генерал-мајора Дика Мекририја,
који је био специјалиста за оклопне јединице, по Александеру Ел Аламејн је био последњи адут у одбрани
Делте.197 Монтгомери је донео одлуку о примени нове тактике, повлачење са положаја код Ел Аламејна није
долазило у обзир. Алам ел Халфа је био кључ целокупне одбране, док је британским јединицама наредио да се
боре све скупа, а не као засебне јединице.
Захваљујући појачањима и осталим превентивним мерама, 8. армија је стабилизовала одбрану код Ел Аламејна и
спремно чекала предстојећи напад. План британске Врховне команде био је да делом снага 7. оклопне дивизије
успоравати напредовање осовинских снага. Пешадија и артиљерија су требали да сносе главни терет борбе са
тенковима, док би остале оклопне снаге дејствовале са одговарајућих положаја, у својству покретне артиљерије.
Крајем августа британске снаге биле су у следећем распореду:
1. 30. корпус од морске обале закључно до гребена Рувесајт;
2. 13. корпус на сектору Рувесајт-депресија Катара;
3. општа резерва са придодатом 22. и 23. оклопном бригадом у ширем реону гребена Алам ел Халфе.
4. Команда британских снага у Египту у реону Делте Нила
5. Пустињска авијација 565 авиона од тога 400 у оперативној употреби.
Средином августа италијанска Врховна и немачка Врховна команда су извршиле реорганизацију командовања.
Наиме, немачко-италијанска армија прешла је под команду италијанске Врховне команде. Главна команда
северне Африке добила је име Главна команда Либије, чија се надлежност односила на снаге у Либији, док је
ради боље организације снабдевања формирана Делегација Врховне команде.
Ромелов план је био да пешадијским корпусима везати фронтално британске снаге, а свим расположивим
оклопним и моторизованим јединицама пробити јужни сектор британске одбране, и обилазним маневром у
смеру севера избити на морску обалу, пресећи везу ка Александрији и уништити главнину 8. армије, те наставити
напредовање ка истоку, заузети Александрију и Каиро и oвладати Суецким каналом. Немачко-италијанске снаге
су биле у следећем распореду:
1. 21. корпус налазио се на сектору од морске обале до Рувесајта, нападом јужно Ел Аламејна и дуж
Рувесајта и имао је задатак да у почетку везује британске снаге, а затим да учествује у уништењу 8.
армије;
2. 10. корпус на сектору Рувесајт-депресија Катара, је имао задатак да фронтално везује британске снаге
дуж Алам ел Халфе и штити прилазе минским пољима;
3. Оклопна група да се групише у реону Ел Така пред сам напад, избије на линију Деир ел Мунасиб-
Деир ел Рагил, па да продужи напредовање ка северу и уништи главнину 8. армије.
Осовинске снаге напале су 30/31. августа истовремено на три правца, Ромелов напад на северу одбијен је од
стране аустралијске пешадијске дивизије. Јачи напад за везивање снага извршен је у цетру али је ударио на крило
5. индијске дивизије и постигао мање успехе. Тек након противнапада 31. августа Ромелове снаге су протеране са
Рувесајта. Место где је извршен главни удар извршен је на југу између левог крила Новозеландске дивизије и
Химемајта- где су деловале 15. 21. и 90. дивизија и 20. италијански корпус, немачке тенковске колоне продрле су
кроз минска поља, крећући се ка истоку између Габале и увале Рагил. На северу је 90. лака дивизија имала
тешкоћа при проласку кроз минска поља, тако да је увече стигла до Деир ел Мухавида, а између немачких крила
дествовале су три италијанске дивизије али је само Триесте пробила појас мина
Генерал Монтгомери је појачао одбрану Алам ел Халфе, све оклопне снаге које су бројале око 400 тенкова и
груписао их између Алам ел Халфе и положаја који је запосела 2. пешадијска дивизија, а 151. бригадом која је
стигла са Делте појачао Алам ел Халфу. Након затварања осетљивог правца, 8. армија је на линији Деп Вел-Кабр
Хани Зада зауставила напредовањео совинских снага. Ромел је био принуђен да заустави офанзиву и да 3.
септембра започне повлачење, а до 5. септембра његове снаге стигле су на линију: Алам Наил-Деир ел Мунасиб-
Карет ел Хамејмат где је фронт био стабилизован. Монтгомери је 7. септембра донео одлуку о прекиду напада,
организовао је 8. армију на нове положаје на источној ивици, препустивши Ромелу западну ивицу првобитних
минских поља. Осма армија се борила као једна целина и победа је пресудно утицала на њен морал. Ромел није
постигао свој циљ, а притом је претрпео велике губитке. Напокон се појавио генерал који је могао својим
способностима да парира Ромелу и нанесе му пораз. Ромелов план се увек заснивао на истом маневру:
пешадијским јединицама везати десно крило 8. армије, а оклопним и моторизованим јединицама обићи њен
бок. Тактика која је примењивана са великим успехом је осујећена.

Друга битка за Ел Аламејн

Након промена у систему командовања, припремани су планови и вршена обука, у Каиру и на фронту. Осма
армија је знатно ојачана, из Британије су стигле 51. и 44. дивизија. Британци су имали преко 1.000 тенкова од чега
су половину чинили амерички тенкови грант и шерман. Шифровани назив предстојеће операције био је
„Лајтфут.“205 Основна идеја плана је била да се главни удар нанесе 30, корпусом и униште непријатељске
пешадијске дивизије; да се осовинске оклопне снаге изолују ангажовањем 10. оклопног корпуса; помоћним
ударом левог крила 13. корпуса требало је везати осовинске снаге на јужном сектору и спречити њихово
деловање на правцу пробоја; по извршеном напредовању 8. армија би наставила ка Бенгазију. Распоред и
задаци британских јединица били су следећи:
1. 30. корпус био је груписан од обале до Рувесајта са задатком да пробој изврши на сектору Тел ел Ејза-
гребен Санијет ел Митеририја и отвори два пролаза у минским пољима за 10. оклопни корпус и
изводи нападе дуж Рувесајта и обале.
2. 13. корпус у другом ешалону, био је груписан од Рувесајта до Депресије Катаре, задатак му је био да
нападом на Дјебел Калак и плато Ел така за себе веже немачке оклопне дивизије и створи привид да
ће главни удар бити изведен на јужном сектору.
3. 10. оклопни корпус у другом ешалону имао је задатак да прође кроз минска поља и дејством са
одговарајућих положаја изолује осовинске оклопне снаге везујући их за себе, по потреби да са 30.
корпусом уништава пеш. дивизије.
Укупна јачина била је 165.000 војника, преко 1.200 тенкова и 3.038 топова и 750 авиона.206
Након пораза код Алам ел Халфе Немачко-италијанска оклопна армија је прешла у дефанзиву. Постојали су
велики проблеми са снабдевањем. Ситуација је налагала да се изграде два одбрамбена појаса у циљу одбране,
док трећи још није био изграђен. Фелдмаршал Ромел је због здравствених проблема морао да оде у Немачку.
Команду је уместо њега преузео генерал Штуме који је следећи Ромелове инструкције за одбрану организовао
своје снаге у следећем распореду:
1. 21. корпус био је груписан од морске обале до Ел Миреире;
2. 10. корпус био је распоређен од гребена Ел Миреира до Депресије Катара.
3. Северна оклопна група у реону Тел Ел Акакира, у позадини 21. корпуса;
4. Јужна оклопна група у реону у Карет ел Абд, иза 10. корпуса.
У армијској резерви: 90. лака дивизија и дивизија Тријесте код Ел Дабе. Јединице су биле под командом
Афричког и 20. корпуса. Укупна јачина била је 93.000 људи, 497 тенкова, 571 пољским топом, 522 противоклопна
топа, 1350 противавионских топова и 700 авиона од којих је само половина била борбено способна.207
Британци су напали 23. октобра, 30. корпус је на нападао на северном сектору, од Тел ел Ејзе до Санијет ел
Митеирије и то са 4. дивизије у првом ешалону. Дивизије на десном делу корпуса 9. и 51, требале су да отворе
пролаз у минским пољима, дивизије на левом крилу новозеландска 2. и 1. јужноафричка да отворе јужни прилаз.
Пешадија је отворила пролазе кроз први појас минских поља, што је омогућило да и борбу уђе оклопни 10.
корпус. Међутим, осовинске снаге су успеле да зауставе напредовање 30. и 10. британског корпуса. Тек је након
више узастопних напада 25. октобра ујутро 10. оклопни корпус пробио на западну ивицу минских поља. У
међувремену је на јужном сектору имао намеру да отвори два пролаза у минским пољима северно од Карет ел
Химејмата, док је 1. бригада Слободних Француза вршила нападе на плато Ел така. Везивањем дивизије Аријете и
21. оклопне дивизије, 13. корпус је испунио свој задатак, али да не би дошло до даљих губитака Монтгомери је
обуставио нападе 13. корпуса. Да невоља по Немце буде већа, генерал Штуме је приликом обиласка положаја
погинуо, а комадну је преузео генерал Тома.208 Ромел је на хитан Хитлеров позив био принуђен да се врати,
Оклопна армија се налазила у тешкој ситуацији, губитци су били тешки али не критични, а додатни проблем су
стварали тенкови шерман који су могли дуго да одолевају ударима. Ромел је донео одлуку која је била
судбоносна по Афрички корпус јер га је извукла са припремљених положаја у отворену пустињу. Он је наредио
својим снага да одбаце Британце и заузму првобитне положаје. Међутим, ту се корпус нашао изложен
британским контранападима. Долазак 21. оклопне немачке дивизије и њен напад је био Ромелов покушај да
Британце одбаци на минска поља, али је све што је постигао било одлагање пораза и губитак тенкова. Афрички
корпус кренуо је заједно са пешадијом, али је његова снага била умањена, имао је само 81 тенк, што је за већи
концетрацију у битци било недовољно. Монтгомери је био одлучан да уништи Афрички корпус.
Осовинска команда је у жељи да стабилизује одбрану је 27. октобра убацила у борбу 90. лаку дивизију и делове
21. оклопне дивизије и дивизије Аријете. Контраудару је претходила авио припрема, али је РАФ одмах
интервенисао бомбардујући осовинске снаге у тренутку када су формирале борбени поредак. Осма армија је
добро организованом артиљеријском ватром и укопаним тенковима сломила контранапад и нанела велике
губитке осовинским јединицама чије је снабдевање постајало све критичније. Британци су убрзо прегруписали
своје снаге за нови напад, шифровани назив је био „Суперчарџ“ и предвиђао је да 2. новозеландска пешадијскс
дивизија, ојачана 9. оклопном и са две пеш. бригад, изврши пробој у захвату пруге и друма, отвори брешу за
улазак у борбу 10. оклопног корпуса. У циљу олакшања пробоја, 9. аустралијска пешадијска дивизија требало је
да дејствује ка северу и уништила део осовинских снага у обалском појасу, док је 13. корпус нападима везивао за
сее осовинске снаге на јужном сектору. У ноћи 28/29. новембра 9. пешадијска дивизија наставила је напад на
север. Потиснувши 90. лаку дивизију, која је пружила жесток отпор, 31. октобра пробила се на обалу и одсекла
делове 164. пешадијске дивизије. Ромел је увео у борбу 21. оклопну дивизију, али је због претрпљених губитака
команда Немачко-италијанске оклопне армије радила на томе да повуче снаге на линију у висини Фуке.
Операција „Суперчарџ“ отпочела је 2. новембра јаком артиљеријском припремом, након чега је 2. новозеландска
пешадијска дивизија нападом потиснула 15. оклопну дивизију и моторизовану дивизију Триесте, и тако отворила
брешу у осовинском распореду. Кроз брешу је избила 9. оклопна бригада на линију у висини пута Сиди Абд ел
Рахмана ја Тел ел Акакиру одакле је требло увести 10. оклопни корпус, али се нашла под ударима противоклопне
артиљерије, али је ипак задржала достигнуте положаје. Прва оклопна дивизија ушла је у борбу, а Ромел је убацио
све расположиве снаге. Код Тел ел Аакира дошло је до великих борби, где су обе стране претрпеле велике
губитке али је услед деловања британске авијације која је непрестано нападала осовинске колоне, отпор Немаца
и Италијана све више слабио. Није постојала могућност да се пружа даљи отпор 8. армији. 211 Ромел је донео
одлуку 2. новембра да се повуче на линију Фуке, дан након тога Хитлер му је наредио да издржи до краја тако да
је Ромел одложио повлачење у критичном моменту. Ромел који је први пут изигран од стране Хитлера је изгубио
веру у њега, док су се његови војници спремали за очајничку борбу још једном доказавши да чврстина и високи
морал нису напустили Афрички корпус. Оклопна армија је 3. новембра држала три главна положаја али ниједан
од њих није могао да се одржи.212 Уочивши повлачење противника, команда 8. армије одлучила је да убрза
пробој, зато је наредила 51. пешадијској дивизији да нападне јужно од Тел ел Акакира и избила на пут од Сиди
Абд Рахмана који води на југ. Дивизије 21. италијанског корпуса касно су примиле наређење да зауставе
повлачење, због чега је десни бок 20. италијанског корпуса био откривен. Кроз међупростор који није био
брањен, пробиле су се британске оклопне и моторизоване снаге и уништиле италијански 20. и 21. корпус и
одсекле 10. корпус који се у том тренутнку налазио на платоу Ел Така. Кроз брешу су кренули 10. и 30. корпус и
наставили гоњење на широком фронту. Ромел да би спасао своје снаге је 4. новембра наредио опште повлачење,
које је било неорганизовано и изводило се под ударима РАФ. Наредба за повлачење је стига прекасно, а
Немачко-италијанска оклопна армија доживела је пораз.213
Битка код Ел Аламејна била је прекретница у операцијама на Медитерану. Немачко-италијанска оклопна армија
изгубила је 55.000 људи, 450 тенкова, више од 1.000 топова и више није била у стању да пружи јачи отпор
британској 8. армији која је упркос губицима од 13.500 људи, 100 топова и око 500 тенкова од којих само 150 није
било могуће поправити и даље имала на располагању велике резерве.214 Монтгомери је као награду за победу у
битци код Ел Аламејна добио највиши генералски чин и племићку титулу. Предано је водио армију на дугом и
убитачном маршу.

Гоњење од Ел Аламејна до Туниса

У смеру одступања осовинских снага налазила су се два осетљива објекта: теснаци код Фуке и Мерса Матруха.
Желећи да престигне непријатељске снаге и одсече им одступницу, команда 8. армије наредила је 10. и 30.
корпусу да 4. новембра пређу у гоњење, 13. корпусу да очисти бојно поље од остатака непријатељске пешадије
који су покушавали да се пробију ка западу. Гоњење је започело у три колоне, 1. оклопна дивизија у првом
ешалону ушла је у Ел Дабу, да би затим скренула ка југу и 6. новембра пробила се јужно од Мерса Матруха, а 10.
оклопна дивизија је након краћих борби успела да заузме Фуку, а 8. новембра је заузет Мерса Матрух. Снаге
Осовине су су тада одступиле на ка египатској граници. Не задржавајући се у Мерса Матруху, 10. оклопни корпус
је наставио да напредује, прешао границу са Египтом и ушао 13. новембра у Тобрук, 15. новембра је заузета
Мартуба, а наредног дана Дерна. Освојена места су била значајна за РАФ због аеродрома којима су
обезбеђивани конвоји. Осовинске снаге су добиле наредбу од италијанске Врховне команде да наставе
одступање ка Ел Агејли у правцу Бенгази-Аџедабија. Команда Немачко-италијанске оклопне армије, упутила је
део снага у реон Мсуса са циљем да тај правац затвори и спречи британске снаге, које су се пробијале кроз
пустињу, пресеку Балбов пут пре него што главнина снага спроведе одступање ка Аџедабији.
Лука Бенгази је била следећи циљ, пре него што је осовинске снаге поруше. Монтгомери је због тешкоћа у
снабдевању, наредио 10. корпусу да лаким снагама угрози Бенгази са севера, а да истовремено приморски пут
јужно од града. Бенгази је заузет 20. новембра. Немачко-италијанска оклопна армија избила је на линију Марса
ел Брега-Ел Агејла Марада и запосела је за одбрану. Ромел се није слагао са одлуком италијанске Врховне
команде, због нерешеног проблема снабдевања и неповољног односа снага. Фелдмаршал је сматрао да своју
армију треба да повуче на линију Габеса у Тунису због уског фронта и обезбеђених бокова, и где се могла
организовати одбрану пешадијским дивизијама, а оклопне снаге су се могле извући у резерву. Мусолини је тек
на конферецији у Риму 1. децембра одобрио повлачење, увидевши да би одбрана на граници Триполитаније
могла да доведе до пропасти италијанских пешадијских дивизија.

Операција „Бакља“

У међувремену док су британске снаге победоносно наступале, вршене су припреме за десант на Фрацуску
Северну Африку, Операција „Бакља“. Званични представник министарства спољних послова САД-а Роберт Марфи
је у Лондону упознао савезнички Главни штаб са војном и политичком у северној Африци.219
Одлука о искрцавању донета је још 25. јула, инструкцијама које је Черчил дао начелницима генералштабова
главни назив операције уместо „Џимнаст“ постао је „Бакља“. Рузвелт је одмах телеграфисао Харију
Хопкинсу,220 да треба одмах приступити плановима за десант у сев. Африци.221 План савезничке команде био
је да дејствима 8. армије из Египта и америчко-бритаснких снага из Француске Северне Африке уништи осовинску
армију и успoстави контролу над сев. Африком.222 Британски и амерички војни руководиоци су за
командата предстојеће операције изабрали генерала Двајта Ајзенхауера223, који је као командант америчких
снага на европском ратишту, био директно потчињен начелнику Генералштаба копнене војске САД-а Џорџу
Маршалу.224 Услов за реализацију операције био је стварање савезничке команде, и Ајзенхауер је прихватио да
је организује, за свог заменика је узео Марка Кларка.
План је био да се десант изврши код Казабланке, Орана и Алжира, формирати десантне основице за искрцавање
осталих снага, затим брзо заузети Тунис и пробити се у позадину Немачко-италијанске оклопне армије. За
остварење операције формиране су три десантне групе: Западна десантна група под командом генерала Џорџа
Патона, Централна под командом генерала Лојда Фредентала и Источна под командом генерала Кенита
Андерсона. Западна десантна група је испловила у периоду од 24. до 26. октобра из лука САД-а и Бермудских
острва. Она је требало да се изврши десант 8. новембра, у реону Сафија су се искрцали делови. 2. оклопне
дивизије и заузели луку. Французи су најјачи отпор пружили код Пор Лиотеја, 10. новембра су делови америчке
9. дивизије освојили аеородром у близини града. Интервенцијом Дарлана престао је отпор. Искрцавање је
настављено код Орана, који је био убрзо блокиран, француска команда је увидевши да је отпор узалудан
наредила обуставу ватре. Истовремено извршено је искрцавање код Алжира, до зоре су америчке снаге заузеле
аеродром код Мезон Бланша. Сазнавши за искрцавање, вишијевска влада је прекинула дипломатске односе са
САД-а.228 Снаге савезника су приликом искрцавања наилазиле на слабији отпор, а сама операција је била једна
од прекретница у рату.
Команда савезничких снага је 13. новембра закључила споразум са Дарланом, по коме је он постављен за
команданта француских снага и високог комесара. Генерал Ајзенхауер је приступио преговорима са гувернером
Француске Западне Африке, који је такође приступио савезницима. Осовинска команда је брзо реаговала,
одлучивши да пребаци у Тунис 1. немачки корпусни штаб, 3 немачке и 2 италијанске дивизије да би спречили да
савезници заузму тај град, а 13. новембра су стигли делови италијанског 30. корпуса. Команду над свим снагама
преузео је немачки генерал Неринг, који је стигао у Тунис 17. новембра.230 Генерал Ајзенхауер је као главни
савезнички командант испунио задатак. Штабови које је он формирао обавили су савршено своју дужност, први
англо-амерички амфибијски напад окончан је успехом и довео је у северној Африци Французе као нове
савезнике.

Напад Савезника на Тунис и Бизерту

Непосредно након искрцавања, први ешалони Источне десантне групе кренули су ка Тунису. Већ 12. новембра су
36. бригада 78. пеш. дивизије и командоси искрцали у пристаништа Бон и Бужи, док је остатак дивизије наставио
копном, 14. новембра су се спустила два падобранска батаљона југозападно од Бејже и западно од Тебесе, и
успоставили контакт са француским снагама у Тунису. Снаге француске војске под командом генерала Бареа
повлачиле ка алжирско-туниској граници, за њима су наступале осовинске снаге. Генерал Неринг је генералу
Бареу 19. новембра упутио ултиматум или да пристане на сарадњу или спроведе евакуацију Туниса, али је Баре
одбио ултиматум, након чега су немачке снаге заузеле Меџез ел Баб, а затим и Гафсу и Збејтлу, али су их
француске снаге одбациле и поново заузеле ова места. Након заузимања Меџез ел Баба и мањих места западно
од Туниса, Неринг је одлучио да организује привремену одбрану прве десантне основице на линији Хамам Лиф-
Ђедеида-Матер. Луке Сус, Сфакс и Габс брањене су од стране 50. италијанске специјалне бригаде. Упркос
британском бомбардовању са авијације са Малте, Осовинска команда је пребацила до 25. новембра у Тунис
25.000 људи. Снаге које су се искрцале подршку је пружала 5. ловачка група група авиона штука са база на
Сицилији и Сардинији.
У исто време су се делови британског 5. корпуса кретали ка Тунису, 78. пеш. дивизија појачана оклопном групом,
извршила је напад у три колоне на осовинске снаге, и освојила Меџез ел Баб, Тебурбу и аеородром код Ђенеиде,
али је дејствима немачке авијације и противоклопне одбране морала да заустави напад. Десни бок 5. корпуса
штитиле су француске трупе у Тунису држањем положаја на линији Ле Кеф- Тестур, док су се на југу окупљале
снаге француског 19. корпуса које су стизале из Алжира. Ради пружања подршке 5. корпусу, генерал Жиен је
наредио да се француске снаге помере ка истоку и дођу на линију Гафса-Мактар-Бу Арада. Неринг, након што је
зауставио напад британског 5. корпуса, од јединица које су пристигле формирао резерву и контранападом
одбацио истурене делове британских снага и повратио Тебурбу. Планирао је продор долином Међерде и
заузимање Меџез ел Баба. У међувремену је у Тунис дошао немачки генерал Арним, који је 9. децембра све
осовинске снаге обједионио у 5. оклопну армију. Команда британског 5. корпуса је под притиском немачких снага
наредила повлачење на почетну линију Бу Арада-Ђебел Абиод. Интервенцијом Ајзенхауера донета је одлука да
се и даље брани Меџез ел Баб. Осовинске снаге су задржане пред Меџез ел Бабом, па је 5. оклопна армија
обуставила напад и стабилизовала одбрану на линији Анфидавил-Ђефна, а део снага упутила на јужни сектор да
би са 50. спец. бригадом, заузела битне превоје на источном гребену.233 Британска 1. армија је напала долином
Меџерде, у садејству са француским снага које су нападале јужније, правцима ка Пон ди Фа и Кајруану 23.
децембра али је сутрадан напад обустављен због временских неприлика. Остале француске снаге су наставиле
дејства, и заузеле превоје на источном гребену, али су осовинске снаге контранападима, поново заузеле Фондук
и Макнаси. Савезничка команда је одлучила да реорганизујуе своје снаге и на линији Гафса-Фаид-Међез ел Баб-
Кап Серат пређе у одбрану, и сачека долазак британске 8. армије у Тунис и припреми се за пролећну офанзиву.
Распоред снага био је следећи: 2. амерички корпус налазио се од језера Џерида до превоја Фондука, 19.
француски корпус налазио се на простору између Фондуке до Пон ди Фа; 5. британски корпус налазио се од Пон
ди Фа до Ђебел Абиоде. Насупрот савезничким снагама, налазила се 5. оклопна армија од језера Џерида до
линије Уселтиа-Сус, а северније до обале, италијанска дивизија Суперга, делови 334. пеш. и 10. оклопне дивизије,
пешадијска дивизија Бројх и 20. противавионска дивизија. Савезничка команда није до краја остварила
планирану операцију, већ је силом прилика одложила за пролеће наредне године.
 Ратне операције 1943. године

На конферецији у Казабланки одржаној од 14-24. јануара 1943. године одлучено је да се све савезничке снаге на
Медитерану реорганизују, а да се по доласку британске 8. армије формира 18. група армија под комадном
генерала Александера; за заповедника савезничког ваздухопловства именован је маршал Тедер, а за команданта
поморских снага адмирал Канингем. Донета је одлука да се француским снагама додели 1.000 авиона и ратна
опрема за 3 оклопне и 8 пеш. дивизија.

Немачки контраудар

Немачко-италијанска оклопна армија је требало да се на линији Марет реорганизује и италијанску 1. оклопну

армију под командом генерала Месеа. Команда 5. армије је припремила контраудар на положаје које су држали
Французи. Напад је кренуо 18. јануара, на правцу Бу Арада-Аруса, немачка 10. оклопна дивизија везала за себе
британску 6. оклопну дивизију и штитила десни бок 334. пеш. дивизији која је, са дивизијом Суперга нападом
одбацила француску дивизију Мароко и тиме угрозила леви бок француског 19. корпуса. Савезници су брзим
пребацивањем појачања успели да стабилизују одбрану. Напад 5. оклопне армије открио је слабост у систему
командовања, па је Ајзенхауер због боље координације операција све снаге на туниском фронту ставио под
команду 1. британске армије и дао наредбу да се образује јача оклопна резерва.
Северно од Гафсе, Арним је успоставио свој фронт на линији Фондук-Феда и Међез ел Баба до рта Серата. План је
био да се предузме офанзивно дефанзивна акција против америчких снага између Феде и Гафсе да би се
запосели бољи положаји за одбрану. Ромел се није слагао са Арнимовом одлуком, већ је заговарао један
разоран напад кроз Гафсу уједињеним снагама, али до тога није дошло јер ни Ромел ни Арним нису хтели један
другом да дају своје снаге. Арним је послао свог заменика генерала Зиглера да 10. и 21. оклопном дивизијом
нападне 1. америчку дивизију кроз Феду до Збејтле.
Напад је кренуо 14. фебруара уз подршку авијације, 10. и 21. оклопна дивизија су заузеле Збејтлу, одбацивши
делове америчког 2. корпуса, а једна дивизија из Афричког корпуса освојила је Гафсу. Команда 1. британске
армије је наредила повлачење на западни гребен. Ромел је тражио да сагласност да настави офанзиву правцем
Тебеса-Бон. Планирао је да продре у противнички распоред и натера Савезнике на повлачење у Алжир.236
Истовремено је послао ударну групу Афричког корпуса под командом генерала Билоувиса против Гафсе у смеру
Касерине, њена улога је била да штити бок генерала Зиглера. Она је наишла на америчке снаге који се у нереду
враћали у Гафсу гонећи према Телептеји. До вечери 17. фебруара две трећине америчких снага је било уништено,
Зиглер се нашао пред Збејтлом, а америчке оклопне снаге су биле уништене, док се британска 1. армија у Алжиру
попуњавала новим тенковима.237 Све оклопне снаге су се груписале у реону Збејтла-Касерин, под Ромеловом
командом, а напад је требао бити извршен у правцу Ле Кефа. Напад је почео 19. фебруара, у смеру Збејтла-Збиба,
напредовала је 21. оклопна дивизија али је пред Збибом заустављена од непријатељске артиљерије и принудила
је да пређе у одбрану. Лева нападна колона заузела је Касерин: и продужила напредовање ка Тали, Афрички
корпус ка Тебеси. Ромел је за наставак операције затражио од Арнима 19 тенкова „Тигар“ који су први пут
употребљени у северној Африци, али је он одбио Ромелов захтев правдајући се да су на поправци, али их је
заправо задржао за своју офанзиву која је предстојала. Док су се водиле борбе, Александер је 19. фебруара у
складу са одлукама у Казабланки примио команду над новоформираном 18. групом армија, а 23. фебруара су
осовинске снаге обједињене у групу армија „Африка“ под Ромеловом командом.
Команда 18. армије била је принуђена да због продора снага на јужном сектору да из 5. британског корпуса
одвоји 6. оклопну дивизију и делове 46. и 78. пешадијске дивизије и пребаци их на сектор 2. америчког корпуса.
Ромелове снаге су 26. фебруара напале 5. британски корпус од обале до Бу Араде. Након жестоких борби
дивизија на десном крилу Мајнтофел успела је да потисне делове 46. пешадијске дивизије и пробила се на
линију источно од Ђебел Абиод-Меџез ел Баба. На југу је 334. дивизија постигла мање успехе, али су је делови 78.
пешадијске дивизије контранападом одбациле и стабилизовале одбрану, немачка 5. оклопна армија није
испунила свој циљ, али је озбиљно угрозила одбрану Међез ел Баба, чиме је створила услове за даља дејства
обалским правцем.

Операција „Капри“
Команда групе армија „Африка“ је у тежњи да поремети припреме британске 8. армије за напад на линију Марет,
испланирала операцију „Капри“, са циљем да концетричним ударима разбије британске дивизије прве линије:
51. пешадијску, 7. оклопну групу и групу „Леклерк“ у тренутку кад су се груписале за напад, униште базе код Бен
Гардана и тако присили 8. армију да офанзиву одложи. Команда 8. армије је на време открила намере
непријатељских снага и на време је код Меденина пребацила 2. новозеландску пешадијску дивизију и 8. оклопну
бригаду је ојачала груписањем 400 тенкова и 500 противоклопних топова. Британци су Ромелов сачекали потпуно
спремни. Команда италијанске 1. армије, која је имала непосредну контролу над операцијом, груписала је снаге
за напад у две колоне:
1. Армијска оклопна група Адлер која је бројала 141. тенк имала је задатак да овлада простором западно
од Меденина, а затим заједно са северном нападном колоном изврши одсецање британских снага;
2. Колона Бари имала је задатак да директним нападом на британску 51. пеш. дивизију улествује са
оклопном групом Адлер.
Ромелове јединице су напале 6. марта, главни удар био је са запада на висове Тађера, северно од Меденина, на
делу где се налазила 7. оклопна дивизија, том приликом су осовинске снаге изгубиле 21 тенк. Убрзо су напале 15.
21. и део 10. тенковске дивизије у садејству са пешадијом али су одбијене.244 Команда групе армија
„Африка“ услед неуспеха наредила повлачење на почетне положаје, а Ромел је у највећој тајности напустио
Тунис 10. марта. Команду над групом армија „Африка“ преузео је генерал Арним, а над 5. оклопном армијом
генерал Верст.

Ликвидирање групе армија „Африка“

Команда 18. групе армија разрадила је план за коначну офанзиву. Прва фаза офанзиве требало је да 8. армија
пробије линију Марет и продором у смеру Сфакса успостави везу са 1. армијом. За то време би амерички 2.
корпус дејствовао у смеру Гафса-Габес. док би британска 1. армија имала задатак да веже непријатељске
резерве. У другој фази је требало сатерати непријатељске снаге у североисточни Тунис и уништити их. За
реализацију овог плана, све снаге на Медитерану стављене су под команду генерала Ајзенхауера, а њему су били
подређени:
1) 18. група армија под командом генерала Александера, под чијим заповедништвом су се налазили:
1. 2) британска 8. армија под командом генерала Монтгомерија,
позиционирана пред одбрамбеном линијом Марет;
2) амерички 2. корпус на сектору Феријана-Фондук;
3) британска 1. армија под командом генерала Андерсона, налазила се на централном и северном
сектору од Фондука до обале;
4) америчка 5. армија под командом генерала Кларка, према граници Шпанског Марока;
5) поморска команда Медитерана, командант адмирал Канингем: команда Леванта и америчке 8.
флоте;
6) средоземна ваздухопловна флота под командом маршала Тедера. Шифровани назив предстојеће
офанзиве био је „Операција Пјуџилист“. План је био да 30. корпус пробије линију Марет.
Команда групе армија Африка је организовала одбрану на линији Марет у следећем распореду:
1. италијанска 1. армија имала је задатак да брани положај код Марета, превој Ел Хаму и правац Гафса-
Габес;
2. немачка 5. оклопна армија имала је задатак брани положаје североисточно од Ел Гетара-Фаид-
Пишон-Кап Серат и да везује британску 1. армију и спречи је да интервенише у јужном Тунису;
3. резерва групе армија Африка била је позиционирана западно од Сфакса.
Пред сам почетак офанзиве, снаге генерала Патона напале су 16/17. марта, када 1. америчка дивизија заузела
Гафсу. Пред долазак дивизије, италијански гарнизон се повукао дуж пута за Габес у правцу Ел Гетара. Патон је
након заузимања Гафсе прекомандован, а команду над 2. корпусом преузео је генерал Омар Бредли.
Британска 8. армија је напала 21. марта, након артиљеријске припреме. На угрожени сектор команда 1.
италијанске армије привукла је 15. оклопну дивизију, која је против нападом разбила трупе на мостобрану
приморавши их на повлачење ка јужној обали. Искористивши неуспех британске 50. пешадијске дивизије,
команда италијанске 1. армије је на угрожени део код Ел Хаме пребацула 21. и 15. оклопну дивизију, 164. пеш.
дивизију и делове дивизија Пистоја и Специја. Монтгомери је наредио америчком 2. корпусу да одбаци
осовинске снаге са висова код Макнасија и пресече везу Габес- Сфакс, 1. оклопна дивизија је започела напад на
Макнаси, а 1. пешадијска дивизија преко Ел Гетара, али нису успеле да заузму висове које су осовинске снаге
браниле. Убрзо су Немци упутили 10. оклопну дивизију да појача одбрану дивизије Чентауро. Увидевши да би
наставак напада у обалском појасу донео велике губитке, Монтгомери је наредио 10. корпусу да 1. оклопну
дивизију упути ка Ел Хами, а 30. корпусу да нападима на линију Марет што дуже везује осовинске снагеи тако
створи утисак да ће се напад наставити у овом смеру, а индијској 4. пеш. дивизији да продре до Туђане, 7.
оклопној дивизији да омогући обилазак линије Марет и избијање на Меденину-Габес. Да би олакшала британској
8. армији, команда 18. групе армија наредила је 2. америчком корпусу да се пробије преко Ел Гетара ка Габесу и
угрози бок италијанске 1. армије, 34. пеш. дивизијом освоји Фондук. Откривши покрете савезничких трупа,
генерал Арним је груписао и у смеру Гафса-Габес груписао дивизију Чентауро и 10. оклопну дивизију, а према
Макнасију је оставио оклопну групу Ланг. Упркос мерама предострожности, Арним је наредио 24. марта
италијанској првој армији да се повуче.
Британске снаге су поново напале 26. марта, новозеландска 2. пеш. дивизија је са 8. оклопном бригадом прва
кренула у напад, и успела да продре у непријатељске положаје. 1. оклопна дивизија наступала је за њима, али је
морала након продора морала да се заустави због мрака, међутим чим су се стекли услови наставила је
напредовање , већ 27. марта британски тенкови приближили су се Ел Хами али наишли су на снажну
противтенковску одбрану. Међу немачким снагама владала је општа пометња: на истоку се налазила 1. оклопна
дивизија , а на западу Новозеландски корпус, а Ромелове снаге између њих. Његови покушаји да појача овај
сектор нису успели јер је сувише касно почео да пребацује своје резерве. Делови 15. оклопне дивизије успели су
да интеревнишу, али ниу извршили организованији напад, 21. оклопна дивизија извршила је два неуспешна
напада на 1. оклопну дивизију али су до 27. марта Ромелове снаге биле су поражени.249 Монтгомери је био
спреман за нов ударац.

Битка код Вади Акарита и напредовање ка Анфидавилу

Под притиском британских снага, Ромел је своје снаге повукао из Ел Хаме, па је 1. оклопна дивизија стигла
северно о града. Новозеланђани су заузели Габес и Удреф, а остале снаге су у контакт са осовинским снагама
дошле код Вади Акарита. Ромелова намера је била да пружи одлучан отпор, требало му је време због пораза који
је недавно претрпео.
Снаге 30. корпуса започеле су напад 6. априла који италијанска 1. армија није очекивала. На десном крилу је
напад је вршила 51. пешадијска дивизија а на левом 4. индијска пешадијска дивизија. Монтгомери да би задржао
силину удара, увео је у борбу 10. корпус који је пореметио одбрану италијанског 20. корпуса, напад 8. армије
подржавала је авијација. Тек је контранападом 15. и 21. оклопне дивизије заустављен продор британских снага и
стабилизована одбрана, али је због недостатка залиха команда групе армија „Африка“ наредила опште
повлачење на линију Анфидавил. Осма армија 7. априла је започела гоњење: 30. корпус вршио је наступање дуж
обале, а 10. корпус западније, док је 1. америчка оклопна дивизија прошла кроз теснац који је Афрички корпус
напустио. Дата је наредба 9. корпусу да се прбоје у смеру Фондук-Сус да би одсекао одступницу италијанској 1.
армији. Напад је кренуо 8. априла, али 34. пешадијска дивизија није успела да заузме висове јужно од Фондука,
зато је 6. оклопна дивизија 9. априла напала и заузела Фондук изгубивши 34 тенка пробивши се до Кајруана 11.
априла, који су италијанске заштитнице напустиле. Осовинске снаге су још једном избегле да буду опкољене и
повукле се на последњу одбрамбену линију код Анфидавила.

Завршетак Северноафричке кампање

План за завршну фазу операција у сев. Африци био је пробити одбрану групе армија Африка и продором ка граду
Тунису, њене снаге поделити на два дела, уништити прво јужну па северну групу.252 Прву британску армију је
Александер ојачао са 7. оклопном дивизијом, индијском 5. дивизијом и 201. гардијском бригадом, ове снаге су
одузете 8. армији која је задржана код Анфидавила, њен задатак је био да за себе веже осовинске снаге.253
Распоред 18. армије био је следећи:
1. 8. армија, са 10. корпусом у првом ешалону и 30. корпусом у резерви, имала је задатак од
обале до линије Ђебина-Загван учествује са 1. армијом нападјући правцем Анфидавил-
Хамамет;
2. 1. армија је имала задатак да у зони од леве границе 8. армије до средњег тока реке Тине
изврши пробој групе армија Африка на смеру Масико-Тунис, а да са 8. армијом елиминише
 италијанску 1. армију и Афрички корпус, а мањим снагама заједно са америчким 2. корпусом
уништи 5. оклопну армију.
Након повлачења из централног и јужног Туниса, група армија Африка предузела је одговарајуће припреме и
груписала снаге на линији Анфидавил-источно од Меџез Баба-Кап Серат са следећим распоредом:
1. Италијанска 1. армија налазила се од обале Џебибина-Загван са 20. корпусом и 21. корпусом у првом
ешалону, а 15. оклопном дивизијом, оклопним одредом и 19. противавионском дивизијом у другом
ешалону;
2. Афрички корпус налазио се западно од италијанске 1. армије до линије Бу Арада-Пон ди Фа,
3. оклопна армија налазила се од десне границе Афричког корпуса до обале;
4. 10. оклопна дивизија била је резерва групе армија Африка, позиционирана западно од града
Туниса.
Према плану 19/20 априла започео је напад 18. групе армија, 10. корпус напао је италијанску 1. армију, а 2.
новозеландска и индијска 4. пешадијска дивизија вршиле су главни удар западно од Анфидавила, док је 50.
пешадијска дивизија помоћни удар наносила обалским појасом, да би потом заузела Анфидавил и продрла у
непријатељски распоред. Међутим напад дивизија је на месту главног удара заустављен немачким
контранападима. Схвативши да ће бити много жртава, Монтгомери је тежиште напада пренео на помоћни правац
и тако измени првобитни план. Увео је у борбу 51. пеш. дивизију и под заштитом исте извукао новозеландску 2. и
индијску пешадијску дивизију и груписао на обалском појасу са 56. дивизијом, али је пред почетак напада
немачка артиљерија нанела тешке губитке 56. дивизију па је напад обустављен. У жељи да одложи савезничку
офанзиву команда армија Африка припремила изненађење. Немачка оклопна дивизија „Херман Геринг“ је у ноћи
20/21. априла извршила напад на британску 1. и 4. пешадијску дивизију пробила се у дубини од 8 км. Упркос
нападу, циљ није остварен, а губици су били велики.
Главни напад британске 1. армије почео је 22. априла. Јужно од Губелата је напредовао 9. корпус са 46.
пешадијском и 1. и 6. оклопном дивизијом; на северу су се налазили 5. корпус, 1, 4. и 78. дивизија крећући се са
оба стране реке Меџерде према Масикоу. Борбе вођене наредних дана нису сломиле осовинске снаге које су
имале велике губитке. Јужно од британског сектора 19. француски корпус заузео је Џебел Фкирин, док је 2.
амерички корпус на северу напредовао према Матеру одржавајући константан притисак и потискујући Немце.257
Све до 26. априла су оклопне јединице водиле жестоке борбе уз губитке на обе стране, а напад 9. корпуса је
упркос почетним успесима заустављен. Команда групе армија „Африка“ је искористила прекид операција у зони
дејства 8. армије, извукла све снаге из резерве италијанске 1. армије и груписала их у долину Меџерде. Уз помоћ
појачања успела је да 28/29. априла заустави британски 5. корпус у свом напредовању. Амерички 2. корпус је у
борбу увео 34. пешадијску дивизију која је након више покушаја успела да заузме коту 609, тактички кључ
одбране, која је брање од стране немачких падобранаца. Пад коте 609 и напредовање 9. пешадијске дивизије на
левом крилу је приморао 5. оклопну армију да ове положаје напусти и да до 3. маја повуче дивизију Мајнтофел и
део 334. пеш. дивизије на последњу линију одбране-десну обалу реке Тине. Америчке снаге су наставиле да
напредују и избиле 3. маја на леву обалу реке и заузеле Матер.
Британска 1. армија није успела упркос постигутим успесима да савлада осовинску одбрану и заузме град Тунис,
па је груписала 5. и 9. корпус на правац главног удара: Масико-Тунис. Измењени план је предвиђао да: 9. корпус
пробије одбрану и избије у Тунис и не дозволи немачко-италијанским снагама да се повуку и употребе за
одбрану спољни одбрамбени појас града; да 5. корпус освоји висове на јужној обали реке Меџерде пре самог
напада и да штити северни бок 9. корпуса, а по пробоју да брани пролазе и буде приправан да помогне 9.
корпусу; француски 19. корпус је имао задатак да заједно са делом новозеландске 2. пеш. дивизије, дејствујући
ка Загвану везује осовинске снаге, док је амрички 2. корпус настави ка Бизерти и заједно са 1. армијом заузме
Тунис. У циљу заваравања непријатеља и постизања изненађења задржана је 1. оклопна дивизија у ранијој зони
дејства 9. корпуса и извршено је груписање великог броја лажних тенкова и возила. Ситуација код групе армија
Африка је била очајна, веза са Сицилијом је била готово прекинута, па је криза у снабедавању кулминирала.
Оклопним дивизијама је преостало 76 тенкова. Авијација је напустила аеродроме у Тунису и пребацила се на
Сицилију, тако је англо-америча авијација имала потпуну ваздушну надмоћ. Команда армије је затражила
дозволу за евакуацију који је одбијен и дата је наредба да се борба води до краја. На смеру пробоја британске 1.
армије налазила се ослабљена 15. оклопна дивизија и једна италијанска оклопна група, док је главни део
оклопних снага под командом Афричког корпуса остао ранијој зони дејства 9. корпуса. Очекујући пробој, команда
групе армија Африка организовала је одбрамбене положаје код Бизерте који је 5. оклопна армија са снагама које
би се нашле северно од правца прбоја, док је положај код полуострва Бон држала италијанска 1. армија са свим
јединицама које су се налазиле јужно од тог правца.259
Напад је започео 4. маја француски 19. корпус на правцу Пон ди Фа-Тунис са циљем везивања немачких оклопних
снага, а 5. маја напала 1. пеш. дивизија 5. корпуса. Она је до вечери овладала висовима на обали Меџерде,
обезбедивши тиме северни бок 9. корпуса, који је у то време запоседао почетне положаје. У ноћи 5/6. маја у
напад су кренуле пеш. дивизије 9. корпуса. Напад је био подржан од авијације која је својим дејствима чистила
пут својим снага до Туниса. Убрзо су 6. и 7. оклопна дивизија прегазиле положаје 15. немачке оклопне дивизије и
заузеле Масико. Команда групе армија „Африка“ дала је наредбу Афричком корпусу и 5. оклопној армији да
заломе унутрашња крила, а за одбрану запоседну положаје око Бизерте и Бона, али је брз покрет британске 1.
армије онемогућио извођење жељеног маневра. Већ 7. маја 6. и 7. оклопна дивизија напале су осовинске снаге
које су се сређивале источно од Масика, да би истог дана 7. оклопна дивизија заузела Тунис и наставила
напредовање ка Бизерти. На северу је амерички 2. корпус 6. маја у садејству са британском 1. армијом, 34. и 1.
пеш. дивизија нападале су 334. немачку дивизију која се налазила источној обали реке Тине. Прва оклопна
дивизија наставила је ка Бизерти, пресекла везу Бизерта-Тунис код Протвила и спојила се са 7. оклопном
дивизијом. Савезничке снаге су ушле у Бизерту 7. маја. Због пада Туниса и Бизерте, командант 5. оклопне армије
морао је да пристане на безусловну капитулацију.260 Ромел се за то време налазио на опоравку у Аустрији.

Операција „Retribution“ - Крај Афричког корпуса

Адмирал Канингем је 10. маја издао наређење да се спроведе операција кодног имена „Retribution“-„Одмазда“ у
циљу спречавања евакуације осовинских снага из Туниса. Британски разарачи блокирали су Сицилијански пролаз,
а само неколико стотина осовинских војника успело је да бродовима оде на Сицилију. На јужном правцу пробоја
остали су на положајима италијанска 1. армија, Афрички корпус и оклопна дивизија „Херман Геринг“ која се
заједно са Афричким корпусом, која је у току повлачења на линију Загван-Харман Лиф поражена. Команда 18.
групе армија је наредила 9. корпусу да освоји Хаман Лиф, брањен од делова дивизије „Херман Геринг“ и
италијанског одреда „Лоди“. Корпус је требао да спречи непријатељску групу да се повуче на полуострво Бон.
Шеста оклопна дивизија је нападала Харман Лиф, а француски 19. корпус је поразио 21. оклопну дивизију, и
напредовањем ка Загвану, олакшао британској 1. оклопној дивизији у потискивању немачке 10. оклопне
дивизије. На северу је британска 6. оклопна дивизија успела да савлада одбрану Хаман Лифа и пробила се код
Хамамета, те је затим дошла у контакт са 8. армијом и француским 19. корпусом. Због брзог продора савезничких
снага, Афрички корпус нашао се опкољен, а 11. маја се предао комадант групе армија „Африка“ генерал Арним,
касније се предао и Афрички корпус. До 12. маја престао сваки непријатељски отпор снага Осовине у сев.
Африци, а генерал Александер је послао извештај Лондону да су ратне операције окончане. Немачко-италијанске
снаге су биле у потпуности елиминисане из северне Африке.