УЈЕДИЊЕЊЕ ИТАЛИЈЕ

Италија након Бечког конгреса (1815)

Разједињеност Италије у више држава, углавном под контролом Аустријe:
• На југу Краљевина двеју Сицилија (Напуљска краљевина) под влашћу
француске династије Бурбона
• Папска држава у средњој Италији
• Краљевина Ломбардија-Венеција под аустријском влашћу у северној Италији
• Војводства Тоскана, Парма и Модена под влашћу хабзбуршке династије
• Краљевина Пијемонт-Сардинија (са Савојом и Ђеновом) на северозападу као
једина стварно независна држава
Покрет за уједињење Италије трајао је од 1815. до 1870. године.
У првом раздобљу (1815—1849) родољуби и грађански револуционари покушали
су заверама, побунама, устанцима и револуцијама да ослободе и уједине Италију.
У другом раздобљу (1850—1870) политичком, дипломатском и војном
акцијом Краљевине Сардиније (Пијемонта) и уз помоћ националноослободилачког
покрета италијанског народа остварено је уједињење Италије.
Прва фаза
После слома револуције 1848. године, Аустрија је имала превласт у италијанским
земљама: задржала је под својом влашћу Ломбардију и Венецију.
У свим државама у Италији, изузимајући Краљевину Сардинију, завладали су
назадни режими од којих је најсвирепији био режим у Краљевства Две
Сицилије под влашћу Бурбонца Фердинанда II. Уставни режим, успостављен 1848.
године, задржао се само у Пијемонту, који је због тога уживао велики углед код
свих Италијана.
Улога Пијемонта постала је веома активна 1852. године, када је Камило Бенсо ди
Кавур, познати родољуб и либерални политичар, постао премијер. Он је стао на
чело покрета Ризорђименто, тј. препорода за уједињење Италије и њено
политичко уређење на основу буржоаских реформи. Кавур их је упорно спроводио,
најпре у самом Пијемонту. Сматрао је да се Италија може ослободити стране
власти и ујединити само војним дејством Пијемонта и војном подршком неке
стране силе.
Насупрот таквом Кавуровом схватању, истицало се схватање Мацинија, који је још
тридесетих година преко организације Млада Италија указивао на
револуционарни пут ослобођења и уједињења Италије. Према овом схватању,
делатношћу демократских снага у склапању завера и дизању устанака,
распарчани делови Италије ујединили би се у „демократску“ републику.
Кавур је сматрао да би пре почетка борбе за уједињење Италије требало
обезбедити савез са Француском против Аустрије, јер је био уверен да ће Аустрија
бити главна препрека уједињењу Италије. Да би се приближио великим силама,
Кавур је 1855. године увео Пијемонт у Кримски рат. Само две године
касније Наполеон III и Кавур тајно су се састали. Том приликом Пијемонту је
обећана војна помоћ у борби против Аустрије. Кавур је заузврат пристао да
Француској уступи Савоју и Ницу.
Покушај европских сила да сазивањем конгреса отклоне ратни сукоб Пијемонта и
Аустрије није успео, јер је Аустрија 1859. године објавила рат Пијемонту. 
Чим су аустријске трупе стигле на границу Пијемонта, Француска је ступила у рат
на страни Пијемонта. Удружене француско-пијемонтске трупе поразиле су
Аустријанце.
Наполеон III је увидео да ће ослободилачка и револуционарна борба италијанског
народа довести до стварања велике и јединствене италијанске државе, а то му
није ишло на корист. Зато је 11. јула са аустријским Царом Францом
Јозефом склопио мир. Француска је добила Савоју и Ницу, Пијемонт Милано и
целу Ломбардију, а Млетачка област је и даље остала под Аустријом.
У Модени, Парми, Фиренции Болоњи избили су устанци и створене
привремене Владе, које су прогласиле припајање Пијемонту. Тако се завршила
прва фаза борбе за италијанско уједињење.
Друга фаза
У априлу 1860. године, избио је устанак сељака на Сицилији против владавине
краља Франческа II. Устанике је подржао Ђузепе Гарибалди, који се 1848. године
истакао у борби против Аустрије. Он се са 1.200 добровољаца - црвенокошуљаша
- убрзо придружио устаницима на Сицилији. Сједињени гарибалдинци и побуњени
сељаци убрзо су победили краљевску војску и овладали целим острвом. Са
војском чији се број попео на 25.000 бораца, Гарибалди се пребацио са Сицилије у
јужну Италију и 17. септембра 1860. године ослободио Напуљ. Док је Мацини
безуспешно наговарао Гарибалдија да крене на Рим, који је још био
под папском влашћу, и да тамо прогласи Републику, пијемонтска војска је ушла у
јужну Италију и спојила се са Гарибалдијевим трупама. Франческо II је побегао код
папе у Рим, а Гарибалди је предао власт пијемонтском краљу Виторију Емануелу.
Плебисцитом који је затим организован, народ јужне Италије се у целини изјаснио
за уједињење са Пијемонтом. На основу свих тих догађаја, фебруара 1861. године
у главном граду Пијемонта - Торину се састао први италијански парламент који
је 14. мартаа прогласио уједињену Краљевину Италију. Друга фаза борбе за
уједињење Италије била је завршена. Ван Италије остали су још Рим и Венеција.
Ослобођење Рима и Венеције
Иако је Рим у марту 1861. године, проглашен за престоницу уједињене Италије, он
се налазио у Папској држави. Гарибалдијев покушај 1862. године, да силом заузме
Рим није успео. И Млетачка област са Венецијом још је била под аустријском
влашћу.
И Рим и Млетачка област припојени су Италији за време два међународна сукоба.
Улазећи у Аустријско-пруски рат 1866. године, на страни Пруске која је победила
Аустрију, Италија је добила Венецију. После пораза Француске у рату са Пруском
и збацивања са власти Наполеона III, који је био папски заштитник, 20.
септембра 1870. године италијанска војска умарширала је у ослобођени Рим.