Живот Камила Кавура и политичка делатност

Биографија Аутора и предговор

Морис Палеолог (1859 - 1944) био је француски дипломата, историчар и писац.

Рођен је у Паризу, син Александру Палеолога, влашког револуционара, који је побегао у
Француску након неуспелог покушаја атентата на принца Георгија Бибескуа током влашке
револуције 1848. Морис је дипломирао права, 1880. добио посао у министарству спољних
послова Француске, те радио као секретар у Тангеру, Пекингу и Италији. Представљао је
Француску у Бугарској (1907 - 1912) и Русији (1914 - 1917). Био је и генерални секретар
министарства спољних послова у време председника Александра Милерана (1920 - 1924).
Одиграо је велику улогу у уласку у Први светски рат, када је био француски амбасадор у
Русији и подржао руску мобилизацију против Немачке која је довела до рата. Обећао је
безусловну подршку Француске Русији у вези рата. Још увек је тема расправе да ли је
прекорачио своја овлашћења и помогао убрзању почетка рата.
Познат је свим зналцима француске историографије по својим делима о царској
Русији за време рата, као и о трагичном крају цара Александра II. Написао је неколико
радова о историји Русије заједно са биографијом царице Александре Фјодоровне. Био је
присутан на њеним састанцима са Распућином, између осталих. Дао је чак и сведочење у
афери Драјфус, и забележио неке важне ствари о тој теми. Дела о царској Русији су му
утрла пут у Француску Академију, у коју је примљен 1928.
Што се тиче монографије о Кавуру, то је једно опширно дело које прати Кавура од
рођења до смрти, проучавајући у његовим јавним и приватним речима и гестовима
поступни развитак његове мисли и образовање његове политичке личности, која се рано
почела развијати. Кавурова путовања, књиге које је као млад читао, његова пријатељства,
интересовање за земљорадњу, све га је то, као неком логиком, водило једном циљу. По
Палеологу, Кавур је око тридесете године имао већ све особине једног бистрог и
видовитог државника. Кавур је добио под пером француског историчара димензије једног
типичног, репрезентативног поборника начела народности. Он је себи у задатак ставио да,
кроз то начело ослободи од туђина у једну компактну заједницу споји цео италијански
народ. Он је уз то, био тај који је за велики принцип народности и слободе народа задобио
пристанак и материјалну помоћ цара Француза, Наполеона III. Као земљу за угледање у
вези са својом државничком каријером, Кавур је на првом месту сматрао Велику
Британију, класичну земљу у којој су уставне слободе, такорећи, срасле са јавним
животом. Ред и рад, уз то и свестрано образована аристократија, која се залаже у корист
националне заједнице, је по Кавуру преимућство енглеске нације. Он је, као млад човек,
годинама пратио развитак земљорадње и изграђивање железничке мреже у Троједној
краљевини, и спадао у број италијанских политичара који су Ричарда Кобдена. чувеног
енглеског борца за начело слободне трговине, у највећој мери ценили и његову науку
прихватали.
 Од свих истакнутијих радника на послу италијанског уједињења, нико није од њега
имао ширу и видовитију представу онога што је требало радити да би се заједнички циљ
постигао. За тај циљ требало је радити у три правца: издејствовати и чврсто зајемчити
уставну слободу у самом Пијемонту; довести у склад политичке смерове те мале слободне
и конзервативне државе са демократским духом и стремљењем ка слободи и независности
осталих крајева Италије; најзад, порадити на томе да се, у раду око ослобођења,
Пијемонту призна водећа улога.
Док је Мацини, велики завереник и вођа Младе Италије, радио на организовању
једновремене побуне што већег броја угњетених народа и све очекивао од оружаних
устанака, дотле је Кавур ишао сасвим другим путем. Револуција, која се њему хтела,
требало је да дође одозго, као дело једног краља. Требало је ствари удесити тако да мала
краљевина, у згодном часу, окупи око себе све снаге поцепаног народа, а дотле да се
клони бучних манифестација и очува симпатију оних који су зазирали од побуна одоздо.
Требало је, једном речју, националним аспирацијама дати карактер што мање бунтовни и
у исто време потајно радити на утврђеном плану.
За такву политику је Кавуру пружио нарочито подесну прилику рат, који је 1854.
избио између Турске и Русије. Суревњиве на ову последњу због њених политичких
смерова на блиском истоку, Енглеска и Француска реше се скупа да нападну Русију. Рат
се дуго водио без одлучног резултата, а са много жртава са стране савезника. У томе
Кавуру сину мисао да се, с малим контигентом од 15.000 војника, придружи савезничкој
војсци. Он отуда за своју земљу није очекивао никакве непосредне користи, али је у томе
походу видео један важан корак на путу који ће га, после, довести Маренги и Солферину,
а то је што и рећи савезу са Француском и ослобођењу Ломбардије и Венеције. Још је
нешто Кавур тиме желео постићи и стварно постигао: да се на мировном конгресу у
Паризу први пут јавно поведе реч о приликама у подјармљеној Италији. То је, у неку руку,
била Кавурова прва дипломатска победа на штету Аустрије. Шта је после тога дошло,
познато је.
После Кримског рата, односи између Наполеона и Пијемонта постају све приснији.
Није до краја јасно за чин је загонетни син краљице Хортензије управо тежио, идући на
руку аспирацијама италијанског народа. Али је Кавур у цару Француза видео одличан
инструмент за остварење својих унитарних планова. И он се у томе није преварио, мада га
је руковање са тим инструментом грдне муке стало. Укратко, јануара месеца 1859, на
пријему страних посланика у Тиљерију, Наполеон изјављује аустријском амбасадору своје
тотално незадовољство политиком бечке владе. То је у Европи одјекнуло као наговештај
рата, и то рата како га је шеф пијемонтске владе, гроф Кавур, сам и желео. Ускоро затим
дођоше победе код Солферина и Св. Марина, али, нажалост, и сувише убрзано примирје
код Вилафранке, којим је победа француско – сардинијске војске знатно окрњена.
Ломбардија је била ослобођена, али Венеција је остала и даље под суверенитетом
Аустрије, која ће се коначно ослободити тек неколико година доцније.
Сав тај низ историјских догађаја, као и Кавурово вешто државничко и дипломатско
жонглирање код ослобађања Сицилије, односно код анектирања краљевине Напуља,
изложио је Палеолог у својој књизи једном тако луцидном сажетошћу и једном таквом
стилском виртуозношћу, каквој није увек лако наћи равне ни код самих Француза, иначе
опробаних мајстора у овој врсти књижевних огледа.
Кавур – архитекта који је саградио Италију.

Семинарски рад

Камило Бенсо ди Кавур води порекло од пијемонтешке аристократске породице. У

младости је одбацио војничку каријеру и формирао се у либералном политичком духу.
Са одушевљењем је гледао на Јулску револуцију у Француској,у њој је видео
прилику да се и Италија ослободи власти Аустријске царевине и ''папских анатема'', да се
уведе слобода мишљења, слободно испољавање националних осећања. Међутим, полет
слободоумних идеја Јулске револуције зауставио се на границама Француске. Кавур је био
оптужен да је држао говоре и викао: ''Живео Луј Филип.'' Тадашњи крај Карло Феличе
послао је младог поручника Кавура у тврђаву Бард, где је, по казни, имао да надгледа
зидарске радове. Већ 12. новембра 1831. Камило Кавур даје оставку на свој официрски
чин. Након тога одлази на своје имање у Грензану, где ће и живети. Касније је од свог оца,
маркиза Кавура, затражио и пољска добра у Сантени и Лерију. Овде се бавио
пољопривредним пословима који су га испуњавали. Већ је овде као ''џентлмен фармер''
исказивао државничке особине, предузимљивост, склоност ка новинама.
У фебруару 1835. године одлази у Париз, а из Париза одлази у Лондон, где се срео
са Алексисом де Токвилом. У овим европским градовима је видео је и да модерна друштва
теже ка демократији, којом он није био одушевљен. Бојао се ''колективне тираније'' исто
колико и појединачног деспотизма. Током свог боравка у Француској и Енглеској, Кавур
је разговарао са финансијеријма, индустријалцима, бродовласницима и трговцима. Из
ових разговора је открио да ће главну улогу у животу народа играти економски проблеми.
Након повратка у Краљевину Сардинију организује земљорадничке конференције, оснива
млинарско предузеће, фабрику ђубрива, и интересује се за питање железница. Он је
замислио једну пространу железничку мрежу која би се гранала и постепено обухватила
читаво Апенинско полуострво.
Камило Кавур се занимао за епоху просвећености, читао је белешке Бенжамена
Констана, Шатобријана и Гизоa. Дивио се способности који су Енглези показали при
суочавању са проблемима индустријског друштва, њиховој здравој памети и прагматизму.
Почетни циљ, према Кавуру, било је стварање хомогене италијанске државе, која
не би прелазила границе северних покрајина. Да би остварио овај политички нацрт, Кавур
је окупио присталице Мацинија, Гарибалдија, федералисте, клерикалце и успео је да их
усмери против непријатеља уједињене Италије. Кавур се од пролећа 1860. године нашао
на челу италијанске револуције, где остаје више од годину дана, до своје смрти.
Као зрео човек изграђене политичке визије, 1848. године враћа се у Италију где
заступа идеју о независности, уједињењу и либералном парламентарном уређењу Италије.
Кавур се залагао споровођење политичких и друштвених реформи у Пијемонтској
Краљевини. После неуспеле револуције потиснут је из политичког живота, и посвећује се
модерној пољопривредној производњи на свом имању. Краљ Виторио Емануеле II 1850.
године именује га за министра пољопривреде и трговине. Већ следеће године поверава му
и кључни ресор- Министарство финансија.
Кавур за свој економски програм који предвиђа убрзану изградњу железница,
проширивање ђеновљанске луке, покушава да нађе средства, опорезивањем црквених и
манастирских имања. Велики отпор утицајног свештенства свргнуће са власти Кавура и
целу Ацељову владу с власти. Почетком 1852. године, када су се страсти мало смириле,
краљ Виторио Емануеле II враћа Кавура на власт као председника владе и министра
иностраних послова,. Кавуров најважнији политички задатак, након поновног доласка на
власт 1852. године, био је учвшћивање пијемонтске краљевине путем убрзаног економског
развоја и либералних политичких реформи. Такође је настојао да обезбеди подршку неке
велике европске силе ради спровођења италијанског уједињења. Кавурова влада је највећу
пажњу посвећивала савезу са Француском. Била је потребна и благонаклоност других
великих сила у предстојећем сукобу са Хабзбуршком монархијом.
Кавур се трудио да задобије симпатије француског цара Наполеона III и да своју
државу уплете у велико међународно збивање како би Европи скренуо пажњу на
италијански проблем. Још од марта 1854. године, од француско-енглеског ултиматума
упућеног Руском Царству, Кавур се заинтересовао за догађаје који ће се одиграти на
обалама Црног мора, и 10. јануара потписује протокол, којим Пијемонт постаје савезник
Француске и Велике Британије. Мала пијемонтска војска од 10.000 војника, којом је
командовао Ла Мармора се сјајно показала пред Севастопољем. Она се 16. августа 1855.
године на Чернаји овенчала славом, и била похваљена од француских и енглеских
савезника.
Учествовањем Краљевине Сардиније у Кримском рату, Камило Кавур је желео
да питање италијанског уједињења веже за тзв ''источно питање'' и да га представи
међународној јавности. На мировном конгресу у Паризу 1856. године ово питање је било
изнесено пред европске силе, које су желеле да га реше. Још током новембра и децембра
1855. године, Кавур организује путовање краља Виторија Емануела II у Париз и Лондон,
како би остварио контакте са европским државницима.
Свест европског јавног мњења о међусобној повезаности проблема Средње Европе,
Балкана и Италије омогућила је Камилу Кавуру да води јасно дефинисану и политичку
дипломатску активност. Кавур је настојао да се питање италијанског уједињења помиње
свуда, почев на самом Конгресу, на разним заседањима, у дипломатским контактима,
како би се умањио притисак и присуство Хабзбуршке монархије на Апенинском
полуострву.

Рат Краљевине Сардиније и Хабзбуршке монархије

 Кавур је био нестрпљив да што пре дође до савеза са Француском и до рата против
Аустрије, али наилази на оклевања Наполеона III, који као изговор има војно-
дипломатске припреме за борбу. Атентат на цара Наполеона III, од стране бившег
карбонара Феличеa Орсинија 14.јануара 1858.године умало није упропастио Кавуров
напор Орсинијева писма су помогла ослобођењу Италије, јер су утицала на Наполеона III
и убрзала његову одлуку. У највећој тајности, Наполеон III се 21.јула 1858. године,
састаје са Кавуром у бањи Пломбијери. Овде су скоро пуних седам сати преговарали, и на
крају склопили међусобни савез. Требало је да Пијемонт изазове ратни сукоб са
Хабзбуршком монархијом. Када Краљевина Сардинија буде нападнута Француска ће
прискочити у помоћ. После победе Пијемонт ће добити Ломбардију и Венецију, Парму,
Модену и део Папске Државе. Папа ће задржати Рим са околином и сачувати свој
ауторитет. Тоскана ће се увећати на рачун папских области, и биће проглашено
Средњоиталијанско Краљевство.Југ Италије би за извесно време задржао своје јединство
под династијом Бурбона. У знак захвалности за помоћ, Краљевина Сардинија ће
Француској предати Ницу и Савоју.
Затим је у јануару 1859. године склопљен француско-пијемонтски војни савез
уперен против Аустријског царства. Савезнички уговор из 1859. године, био би извршен
само у случају да Аустрија почини “акт агресије”. Како би натерао Аустријско царство да
начини први корак, француски цар Наполеон III је почео са провокацијама, од којих једна
упућена за време новогодишњег пријема дипломатског кора. Почетак рата након ових
провокација је био питање дана. Кавур је својим функцијама председника министарског
савета и министра иностраних послова, додао и портфеље министра војног и министра
морнарице. Целокупно снабдевање војске је било под његовом директном управом.
Његовим посредовањем је 27. априла 1859. године у Фиренци збачен велики војвода, а
затим су и владе у Карари, Маси, Парми, Модени и Пјаћенци биле протеране.Ускоро је
устанак захватио и земље у склопу Папске државе. У Ломбардији је Аустрија почеле да
концентрише трупе од око 132000 војника. Сама Аустрија је прва начинила фаталан
корак, мисливши да може да порази Пијемонт пре него што Француска пошаље помоћ, па
је 29. априла 1859. објавила рат краљу Виторију Емануелу II. На почетку рата Аустрија је
била у предности, али неспретност генерала Ђулија, довела је до тога да дочекају
неспремни француски напад. Аустрија је била поразена у биткама код Мађенте,
Солферина, 4. и 24. јуна 1859. године.
Француски цар Наполеон III je 11. јула 1859. потписао примирје са аустријским
царем Францом Јозефом. Уговором је предвиђено да ће Ломбардија бити предата
француском цару, а он ће је уступити Пијемонту.
Док револуционарне силе буду дејствовале на полуострву, било је потребно
постаћи Угарску, како би Аустрија поред сукоба на југу Алпа, имала нереде и из правца
Подунавско-балканским земаља. Кавур је тајно ступио у везу са једним од главних вођа
мађарског устанка из 1848. године- са генералом Клапком.
 Устанак на Сицилији и стварање Краљевине Италије

Априла 1860. године долази до устанка на Сицилији. У Палерму су се присталице

италијанског уједињења побуниле против новог краља Напуљске Краљевине, Франческа
II, а у унутрашњости острва дигло се угњетавано сељаштво. Устанак у Палерму је брзо
сломљен, али побуњени сељаци су били отпорнији. Да би одржао њихов отпор, Ђузепе
Гарибалди им је прискочио у помоћ и окупио је 1200 својих црвенокошуљаша.
„Експедиција хиљаде“ отпочела је 5. маја 1860. године када су се Гарибалдијеви
добровољци укрцали у два отета брода из ђеновљанске луке и кренули ка Сицилији.
Гарибалди се искрцава на Сицилију, где односи победу над војском бурбонске династије,
Након тога осваја и Напуљ.
Ђузепе Мацини, идеолог италијанског уједињења, је упућивао Гарибалдију апел
да крене на Рим и уједини јужну и средњу Италију у италијанску републику. Камило
Кавур је поручивао Гарибалдију да ће у случају проглашења Јужноиталијанске републике
и похода на Рим, доћи до француско-аустријске интервенције, чиме ће ствар око
уједињења бити доведена у питање. Војска Краљевине Пијемонта упала је 18. септембра
1860. године на територију Папске Државе, окупирала је провинције Марке и Умбрију и
прешла у Напуљску Краљевину. Кавур је за ову акцију имао подршку цара Наполеона III
На реци Волтурно уништене су и последње снаге краља Франческа II, који се склонио код
папе у Рим.
Фебруара 1861. године у Торину се састао први италијански Парламент, који је
14.марта прогласио Виторија Емануела II за краља Италије и тиме је била завршена друга
фаза у борби за уједињење Италије. Изван краљевине Италије остали су Рим, у коме је
папа био владар преостале црквене државе, и Венеција, која је била под влашћу
Аустријанаца.
Новооснована Краљевина Италија је током 60-тих година XIX века наставила
борбу за уједињење у веома тешким условима.

Смрт Камила Кавура и уједињење Италије

Камило Кавур је, након једне тешке дебате са Ђузепеом Гарибалдијем у скупштини
18. априла 1861. године, почео да осећа тежак замор. Међутим, он се није много обазирао
на то већ је наставио са својим државничким пословима. Након дана проведеног у
скупштини, 29. маја 1861.године, његово здравствено стање се веома погоршало. Сви
симптоми су указивали на маларију. И поред лекова, пуштања крви, узимања кинина, и
краткотрајно видљивих побољшања, његово стање се постепено погоршавало. И поред
тога, он није престајао да ''гласно'' размишља о стању у земљи, о пословима који га чекају.
Док је лежао, он је као у полусну видео све проблеме са којима ће да се суочи земља у
наредним месецима- међународно признавање нове краљевине, судбина Гарибалдијевих
добровољаца, стварање флоте, јавни поредак у јужним областима, Риму и Венецији. Када
је му је било јасно да се његово стање све више погоршава, Кавур је тражио да доведу
његовог парохијана, оца Ђакома, пароха цркве св. Марије од Анђела. Отац Ђакомо га је
исповедио, дао му опроштај од грехова и причестио га, иако је папа Пије IX искључио
Кавура и државни врх Краљевине Пијемонта због одузимања Ромање.Због овог поступка
отац Ђакомо је био позван у Рим код папе. Било му је онемогуђено да даље обавља
парохијску службу. У тренутку док је умирао, Камило Бенсо ди Кавур се обратио оцу
Ђакому речима: ''Оче, оче, слободна црква у слободној држави''. Умро је 6. јуна 1861.
године.
Болест и смрт Камила Кавура догодиле су се истовремено са националном
прославом Дана устава, првог након проглашења Краљевине Италије. Држани су говори
поводом Кавурове смрти, ђачка ходочашћа замку Сантена, одаване световне и верске
посмртне свечаности и свечано откриване спомен-плоче великом државнику.
Италија после Кавурове смрти није имала ни једну личност приближне духовне,
политичке и дипломатске снаге, која би га наследила.
Италијанску Краљевину су у наредном периоду задесиле социјално-економске,
финансијске и политичке потешкоће. Краљевина Италија је из борби за уједињење
1859/60. године изашла са великим државним дугом, због ратних трошкова и преузимања
дугова присаједињених земаља. Основне привредне потешкоће потицале су из чињенице
да је Италија била заостала и неразвијена земља, посебно њени централни и јужни делови,
где је индустрије било сасвим мало, путеви су били стари и запуштени, а железнице
готово да није ни било.
Краљевина Италија је,заједно са Пруском, објавила рат Аустрији, у лето 1866.
године,како би ослободила Венецију и Тренто. Али, захваљујући победи Пруса над
Аустријанцима, у бици код Садове, Краљевини Италији је било припојена Венеција.
Рим је био прва тачка на даљем путу уједињења. Рима није за Италијане само
политичко или територијално питање, већ горуће национално питање.Главна препрека је
био папа Пије IX, који је сматрао да ће му одузимањем политичке и територијалне
независности бити онемогућено да врши своју верску службу. Имао је подршку
католичке јавности, која је одобравала да војска Француског царства буде стационирана у
Риму.

Међутим, Француска је била потучена од Пруске у бици код Седана 1. септембра

1870. године и више није ни могла нити хтела да се противи коначном уједињењу
Италије. Трупе Краљевине Италије ће 20. септембра 1870. године умарширати у Рим. На
референдуму је већином гласова потврђено да је Рим престоница Италије и уједињење је
завршено.