Француски историчар, рођен је у Нанту 18. јуна 1923.

године где је стекао своје основно

образовање у неколико католичких школа. Посебно га је занимала историја менталитета,
друштвена историја, историја Римокатоличке цркве и протестанске реформације. 1943. је
уписао Вишу нормалну школу, а након тога је уписао École Française de Rome – франуски
истраживачки институт за археологију, историју и друштвене науке. Након Другог
светског рата, у Паризу, је био директор Центра за историјска истраживања. Проглашен је
за витеза Легије части 1978. године. Добио је почасне дипломе универзитета у Порту,
Лијежу и Букурешту. Већина његових дела су преведена на српски језик, а нека од
значајнијих су Грех и страх, Страх на Западу, Настанак и учвршћивање Реформације и
Цивилизација ренесасне за коју је добио Grand Prih Gobert – награду која се у Француској
додељује на пољу историје. Пар месеци пред своју смрт је одликован орденом за његов
допринос и посвећеност образовању од стране францсуког председника Емануела
Макрона. Умро је у Бресту 13. јануара 2020

Главне црте – На почетку дела се осврће на свет. Доноси податке о броју становника,
границама држава, војној моћи већих држава током периода ренесасне. Такође набраја
веће градове и њихов значај, али фокус је на Европи, конкретно Француска, Енглеска и
Пиринијеско полуострво. Такође помиње и српску државу на њеном врхунцу за време
Душана и пропаст те државе као и Бој на Косову. Делимо овде проучава Мартина Лутера
и његове реформације и став да се новцем може купити ослобођење од почињених грехова
и божје казне. Делимо такође доноси податке о порасту нивоа образованих и школованих
људи, а заслугу томе даје великом броју универзитета који су почетком XIV века отворени
свуда по Европи – Праг, Краков, Беч, Келн, Лајпциг, Базел, Упсала, Копенхаген итд. Он
16. век види као процват европске књижевности где су свој врхунац достигли Николо
Макијавели, Лодовико Ариоста, Франсоа Рабле, Мигел де Сервантес, Вилијам Шекспир.
Он ширење европског утицаја на друге континенте посматра кроз Марка Пола и Пут
свиле, Колумба, Магелана и Васка да Гаме. Кроз ова путовања Делимо говори да су свој
утицај нарочито проширили Португал и Шпанија. Након „откривања“ нових подручја и
поморских путева, нарочито је се проширила трговина, поготово руда и племенитих
метала. Посебно истиче Сасе који су допринели развоју рударства на Балканском
полуострву. Сума сумарум, у првом делу књиге Делимо је обухватио отприлике период од
раскола цркве 1054. до половине 16. века. Ту је у временском интервалу од 500 година
представио до тада познати свет са фокусом на Европу, конкретно Запад. Материјални
живот – Делимо се овде осврће на најзначајније изуме, а као врхунац овог периода
сматра другу половину XV и прву половину XVI века. Као врхунац ових изума, по њему
је, штампарија. Чињеница да број универзитета расте и самим изумом штампарије, тираж
књига је се знатно повећао, довело је до пораста писмених и учених људи. Након пада
Цариграда, западна Европа је постала доминантна на свим пољима. Великог помака је
било и у архитектури, а тада и свој врхунац достижу бројни уметници, као што су –
Донатело, Сандро Ботичели, а Франческо ди Бордо, Леонардо да Винчи и Дирер су били и
сликари и инжењери. Њих тројица нису постављали границу између уметности и технике.
Међу њима се нарочито истицао да Винчи који представљен као универзални изумитељ,
техничар и сликар. Међутим, овај убрзан развој је имао и своје негативне стране – долази
до развоја и усавршавања ватреног оружја. Настају и многа дела или приручници који су
требали да помогну у свакодневним активонстима и на свим пољима живота –
земљорадња, сточарство, ратовање, економија, уметност итд. У Немачкој се јављају три
инжињера: Кјезер, Дирер и непознати из хуситског рата. Допринли су развоју опсадних
справа и одбрани од истих. У Италији као центри школа инжењерства се истичу Фиренца
и Рим. Долази и унапређивања компаса који ће омогућити лакша путовања. До великог
напретка је дошло и у текстилној индустрији и квалитет тканине је постао већи, а долази и
до развоја плетења и штрикања. У 14. веку долази до појаве механичких часовника,
првобитно на подручју Енглеске, Холандије и Француске. Као што видимо, највише
пажње је био усмерено ка усавршавњу артиљерије, међутим највише је узнапредвао топ.
Делимо тврди да су топови променили начин ратовања и да су битке често решаване
једним топовским ђулетом. Употребом барута долази до развоја пушака које су се тада
звале ватрене мотке или ручни топови. Коришћење нових ратних оруђа, довело је и до
промене система утврђења и опсадних техника. Убрзани развој су искористили бројни
људи и породице да би увећали свој капитал, тј приходе. Једна од таквих је богата
породица банкара Медичи, чији су чланови владали Фиренцом у период 14-18. век.
Банкарство је било веома развијено и људи који су радили у том сектору су били веома
имућни и налазили су се на битним позицијама у граду. Они су често били и трговци те су
били посредници у трговини где су наплаћивали порез. Трговине је било и са Индијом,
Филипинима и другим земљама Азије где су многе европске државе имале колоније.

Нови човек – Људи ренесасног Запада су сматрали да овај убрзан развитак друштва
треба крунишу једним, мудрим царем који ће бити бранилац хришћанског имена. У том
периоду у целој Европи је рокао рат. Најзад, у XVI веку долази до распада католичке
Европе на две стране: на хришћане верне Риму и реформисане хришћани који су од тада
непријатељи и надолазећи период ће обележити сукобе између ове две стране. Многи
писци тог времена су стање које је тада задесило западну Европу пренели на папир.
Главни фокус Делима је на Мартину Лутеру и његових 95 теза. Он описује верске сукобе
од којих су неки трајали и по 100 година. Протестанти су обележили промене у свету
својим односима према браку, образовању, у крајнем исходу на само католичаснтво.
Међитим, заблуда је да је све ново у овом периоду. Тачније, утицај хеленских и римских
писаца, филозофије и уметности зачет почетком средњег века, а да Винчи, Макијавели и
други су наставили то учење и прилагодили га човеку тог времена. Јавила је се идеја како
живе у „новом свету“ да жене и мушкарци имају иста права, међутим та идеја није
угледала светлост дана. Ретко која је похађала универзитет и велике школе. У средњем
веку су интелектуалци регрутовани из редова високог племства, овде то није било
правило. Нпр. Мишел де Монтењ је имао приватног учитеља за грчки и латински, док је
Макијавели био копиле, тј незаконити син једног свештеника.