1770 1815

Основи европске историје XIX века (1770-1815)
Чедомир Попов 2010.
Увод
Епоха либералног капитализма
Епоха либералног капитализма је раздобље у историји човечанства које траје од 70-их

година 18. до 70-их година 19. века. У том периоду одиграле су се значајне промене у области
друштвене производње, у социјалној структури и друштвеним односима, као и у политичким,
идејним и културним приликама Европе и великог дела осталог света. Најважније историјске
тековине овог раздобља јесу: индустријска револуција и постепен прелазак капиталистичких
привреда на машинску производњу, преоријентација пољопривреде на капиталистички систем
привређивања, разарање феудалних друштвених односа и коначна победа буржоазије као
владајуће класе у друштву, развој и идејно-политичко јачање радничке класе, успостављање
односа слободне капиталистичке конкурнције у економици, и либералних уставних принципа у
политици, појава и успон нових (социјалистичких) друштвено-политичких теорија и идеологија.
Епоха либералног капитализма може се поделити на три периода:

1. период буржоаских револуција (1770-1815)
2. период изградње грађанског друштвеног и политичког система и појаве социјалистичких
учења и радничког покрета (1815-1848)
3. период борбе за грађанску демократију, националну еманципацију и права радничке класе
(1848-1871)
Сваки од ових периода има своје посебне карактеристике и обележја. Они се, често,
преливају из једног у други и међусобно се мешају, као што се и у читавој епохи либералног
капитализма могу сусрести трагови претходне, или наговештаји будуће епохе. Ипак, основна
обележја наведених периода, на основу којих се врши унутрашња периодизација епохе, лако су
препознатљива на конкретном историјском материјалу.
1
I
Европа у периоду буржоаских револуција 1770-1815.
- Општи друштвено-економски и политички проблеми -
Године 1769. Џејмс Ват1 је патентирао парну машину (Ватову парну машину), чији је
проналазак (експириментално конструисана 1763. године) означио кључни тренутак у развоју
машинске производње и индустријске револуције2. Ватова парна машина је усавршена за
производњу 1776. године; он у свом раду није кренуо од нуле, могао је да се ослони на
конструкције и експерименте, које су пре њега, у првој половини 18. века, извршили Томас
Њукомен и Џон Смит. Прво ће бити примењена у рударству, потом у железарама и челичанама, а
од краја 18. века и за покретање машина у текстилној индустрији. Почетком 19. века наћи ће још
једну епохалну примену – у саобраћају; помоћу парне машине, као покретача, Американац
Роберт Фултон ће 1807. године изградити први пароброд, док ће Енглез Џорџ Стивенсон 1814.
године изградити прву железничку локомотиву (било је и пре тога рада на локомотивама).
У исто време, покреће се ланац великих политичких и друштвених процеса
револуционарног карактера у чијем средишту ће бити Француска буржоаска револуција. На
почетку овог ланца налази се „америчка политичка револуција“ (1770-1783), чија је победа
донела ослобађање 13 енглеских колонија у Северној Америци од власти метрополе и стварање
Сједињених Америчких Држава.
У епоху револуција, крајем 18. века, свет је ушао са политичком картом која се много
разликовала од ове која нам је данас позната; западноевропске државе су поседовале огромне
колоније широм света. Све до средине 18. века Француска је европска велесила а и једна од
највећих колонијалних земаља. Седмогодишњим ратом (1756-1763)3 колонијално царство
1
Џејмс Ват (1736-1819), шкотски проналазач и инжењер чија побољшања Њукоменове парне машине представљају
фундаменталне промене које су довеле до прве индустријске револуције како у његовом родном Уједињеном
Краљевству тако и у целом свету. Он је развио и увео концепт коњских снага, a међународна СИ јединица за снагу,
Ват, је названа по њему.
2
Индустријска револуција је појам везан за нагли друштвени развој који се догодио у кратком временском периоду.
У другој половини 18. века ручна производња почела се замењивати парним машинама. Тиме је почео развој који је
од краја 18. до средине 19. века темељно изменио раније политичке, привредне и друштвене системе у већем делу
света. Почела је Прва индустријска револуција.
3
Седмогодишњи рат је вођен од 1756. до 1763. године између Аустрије, Француске, Русије, Шведске, Шпаније и
Саксоније са једне, и Пруске, Велике Британије и Португалије са друге стране. Главни противници на европским
бојиштима били су Аустрија и Пруска (Фридрих Други) које су се бориле око Шлеске, а на мору и колонијама
Велика Британија и Француска које су ратовале за превласт у Северној Америци и Индији. Најиздашнију помоћ
Аустрији у борби против Пруске пружила је Русија, чија је војска заузела чак и пруску престоницу Берлин и тако
срушила мит о непобедивости пруске војске. Када се Русија повукла из рата 1762, Пруска се опоравила и успела да
сачува Шлеску, раније отету од Аустрије. Истовремено је Велика Британија поразила Француску на мору и у
колонијама. Миром у Паризу 1763. године Пруска је задржала Шлеску и стекла положај велике силе, а Француска је
2
Француске било је готово уништено; изгубљене су две највеће колоније – Канада (узела је
Британија) и Луизијана (Француска је предала Шпанији), као и веће територије у Индији.
У то време територије Немачке и Италије су биле повезане у Свето Римско Царство 4;
немачке земље укључене у ово Царство састојале су се од 296 готово потпуно самосталних
државица и још око 1000 духовних или световних сењерија. Формално, њима влада цар из
династије Хабсбурга, али су његове моћи и прерогативе у овим државицама и поседима веома
ограничене. Још у 17. веку као две најјаче државе у Немачком Царству издвајају се Пруска 5 под
Хоенцолернима и Аустрија под кућом Хабсбурга.
Италија је, као и Немачка, „неорганизована територија“. На северу Апенинског
полуострва су две аристократске републике, Венеција и Ђенова. Ту су затим Модена којом влада
кућа Д'Есте, Краљевина Сардинија под савојским владарима, као и многе територије под влашћу
Аустрије (Ломбардијска низија). Средња Италија, са центром у Риму, припадала је папи и
називала се Папском или Црквеном државом. Јужна Италија, са Напуљем и Сицилијом, чинила је
Краљевину обеју Сицилија (или Напуљску краљевину) под влашћу шпанске лозе Бурбона.
Велики успон у 18. веку доживела је Русија. Под владарима Петром Великим, Јелисаветом
и Катарином II она је проширила границе, војнички и административно ојачала и израсла у
велику европску силу.
Једна од најопштијих карактеристика историјског раздобља револуција јесте снажна

демографска промена у целом свету, а у Европи посебно. Године 1700. у Европи је било око 118
милиона становника, да би тај број пред крај века износио 187 милиона. У Француској је од 1715.
до 1789. број становника порастао са 18 на 26 милиона. У Енглеској је број становника порастао
са 5 на 9 милиона у истом периоду. Становништво је било изузетно младо; у Француској је 1789.
Великој Британији уступила Канаду, земље источно од Мисисипија и Флориде, и готово се сасвим повукла из
Индије. По броју ангажованих снага и простору на којем је вођен, Седмогодишњи рат био је до тада највећи сукоб.
4
Свето Римско Царство (од 1512. Свето Римско Царство Немачког Народа) је међудржавна творевина, која је
постојала од 962. до 1806. године обједињавајући многе територије у Европи. За време своје највеће моћи Царство је
укључивало територије данашњих држава: Немачке, која је представљала њено језгро, северне и средње Италије,
Холандије, Чешке, као и део Француске. Од 1134. године се формално састојало из три краљевства: Немачке,
Италије и Бургундије. Од 1135. године у састав Царства се налазила и Бохемија, али њен званични статус у Царству
је коначно решен тек 1212. године.
5
Пруска или Прусија је историјска држава која је настала од Пруског Војводства и Маркгрофовије Бранденбурга у
средишту области Пруске. Вековима је Пруском владала династија Хоенцолерн, успешно ширећи државу необично
ефикасном и добро организованом војском. Пруска, са престоницом у Кенигзбергу и од 1701. у Берлину, је
уобличила историју Немачке. Немачке државе су се 1871. године ујединиле под Пруским вођством ствараћу
Немачко царство. У новембру 1918, монархија је укинута, племство је изгубило политичку моћ током Немачке
револуције, а Пруско краљевство је укинуто и на том простору је успотављена Слободна Држава Пруска. Пруска је
изгубила незавиност Пруским превратом, када је нацистички режим успешно успотавио своје законе стварајући тако
унитарну државу. Поразом нацистичке Немачке држава је подељења на савезничке окупационе зоне, а територије
источно од линије Одра-Ниса су припале Пољској и Совјетском Савезу, а Држава Пруска је дефакто престала да
постоји 1945. године. Дејуре је Пруска постојала све до одлуке Контолног савета, која је донешена 25. фебруара
1947. године
3
само 24% становништва имало више од 40 година, док је 30% било млађе од 20 година. Јављају
се проблеми пренасељености, пада животног стандарда; много је миграција, и унутрашњих и
спољних.
На плану друштвено-економских односа, друга половина 18. века се на западу

карактерише све озбиљнијом кризом система феудалне експлоатације, с једне, и сталешке поделе
друштва, с друге стране.
За разлику од западне, централна и источна Европа још увек пливају у мору класичног
феудализма, са различитим варијантама и облицима организације производње, и експлоатације
становништва.
У структури европских друштава апсолутну бројчану премоћ има сељаштво – преко 90%
становништва; световним и духовном племству припада 1-1,5%, док је остало градски живаљ:
разни слојеви буржоазије и пролетаријата. Главну окосницу немира у то време чиниће захтеви
све моћније буржоазије да се изједначи са до тада неприкосновеном земљопоседничком
аристократијом и разбије сталешке поделе и неравноправности у друштву.
Једно од најважнијих, чак преломних, обележја друштвено-економског стања западног

света у другој половини 18. и првој половини 19. векачини индустријски препород, праћен
убрзаним развојем саобраћаја, трговине (пре свега прекоморске) и разних других привредних
делатности. Почев од 60-их година 18. века настаје онај процес привредног и друштвеног
преображаја, који је у историји познат под именом индустријска револуција. У његовом
средишту стоји замењивање мануфактурно-занатске, масовном, механизованом, индустријском
производњом. Друштвена последица те замене биће коренита измена дотадашњих социјалних и
политичких структура на Западу, која ће буржоазији дати нова средства у њеној борби за
доминацију у друштву. Та измена ће ићи у два правца: бројчаног и економског раста грађанске
класе (буржоазије) и настанка индустријског пролетаријата, као најсвеснијег дела радничке
класе.
Под појмом индустријска револуција подразумева се, пре свега, свестрани техничко-
технолошки преображај који је извршен у другој половини 17. и првој половини 19. века у свим
областима привређивања. Индустријска револуција се не сме сводити само на техничко-
технолошки напредак, она је и свеобухватна, дубока и трајна промена целокупне економске,
социјалне, а у крајњој линији и политичке структуре капиталистичког друштва. Индустријска
револуција се јавила у развила најпре у Енглеској као привредно и друштвеној најразвијенијој
земљи света. Енглеска је имала велико унутрашње и спољно тржиште на које је могла да пласира
производе. Текстилна индустрија доживљава велики процват у Енглеској.
И поред започетог процеса индустријског преображаја, у раздобљу револуција (1770-1815)
пољопривреда у целом свету још увек чини далеко најважнију грану друштвене производње и
основу целокупне привредне структуре сваке земље понаособ.
Француска, Холандија, Шпанија и Португалија били су највећи носиоци прекоморске
трговине, али у другој половини 18. века испред њих избија Британија која овладава најважнијим
4
колонијалним тржиштима; око 1780. Брити потискују Французе са Леванта, њиховог

традиционалног трговачког упоришта.
Политички проблеми увек се јављају као катализатор, и као кондензовани израз

нагомиланих дубоких социјално-економских и идеолошких сукоба и противречности у друштву.
Тако је било и у другој половини 18. века када у већини европских земаља политичким животом
доминирају два питања. Прво је питање озбиљна криза државних финансија, а друго грчевита
борба аристократије за очување економских, друштвених и политичких права и привилегија.
Највеће извориште лошег стања државних финансија били су велики и скупи ратови 18. века: рат
за шпанско наслеђе (1701-1714), рат за аустријско наслеђе (1740-1748), седногодишњи рат (1756-
1763), рат за независност америчких колонија (1774-1783), ратови Аустрије и Русије против
Турака и рат Русије против Шведске. Ови ратови су прогутали огромне суме из државних каса
Аустрије, Пруске, Француске, Шпаније, Велике Британије, Русије... Атак на државне касе вршио
је и неконтролисани луксуз.
Да би се све већи трошкови надокнадили и државне финасије уравнотежиле, требало је
или повећати порезе дотадашњим, већ преоптерећеним, платишама (сељаштву и буржоазији) или
опорезовати привилеговане сталеже друштва (свештенство и племство). Прва мера претила је да
упропасти основну произвођачку масу друштва и да изазове револуцију; друга да ликвидира
сталешке привилегије и поделе, да изједначи све грађане једне државе, али тиме и да уништи
друштвене основе самог апсолутизма. Зато се око ових питања распламсала жестока политичка
битка у многим земљама. Владари су настојали да сузе моћ племства и укину му неко од
привилегија, али да притом не изађу у сусрет ни захтевима обесправљених сталежа. Племство ће
се грчевито држати за своје привилегије одбијајући да учини ма какав уступак било владару,
било буржоазији. Ова последња, показиваће се све упорнијом у борби против апсолутизма и
против привилегованих сталежа, добијајући све ширу подршку обесправљеног и експлоатисаног
народа.
- Грађанска мисао XVIII века -
Када се говори о идејним основама Француске и других буржоаских револуција, крајем

18. и почетком 19. века, обично се има у виду француска просветитељска мисао 19. столећа. То је
и оправдано, јер је ова идеологија, с једне стране, била директни производ сложене друштвене
стварности свога доба, да би, с друге стране, непосредно утицала на сазревање револуционарне
кризе у својој земљи и шире, и на тражење потпуно нових путева у решавању те кризе, у
интересу грађанске класе.
У области друштвених и политичких теорија најважнија тековина епохе генезе
капитализма било је учење о природном праву и друштвеним уговору, које једиректно
проистцало из захтева за друштвеним и политичким променама, као основном потребом
капиталистичке епохе и младе грађанске класе. Овим учењем она је изражавала схватање да су
5
друштвени и политички односи феудално-апсолутистичког типа, неправедни и неприродни, а да

је идеологија која брани такве односе неистинита. Природно-правна теорија се развила током 17.
и 18. века у Енглеској, Низоземској и Немачкој, а њени најистакнутији представници били су
Томас Хобс, Џон Лок, Хуго Гроциус, Барух Спиноза, Готфрид Вилхелм Лајбниц... Међу њима,
по утицају који је извршио на револуционисање духова и на схватање борбених предводника
грађанске класе, посебно место заузима Џон Лок. У делу Две расправе о влади (1689) Лок
објашњава да је право на својину једно од најважнијих човекових природних права. Лок је
заступао став о праву народа на побуну против рђаве, тиранске, власти, на који су се позивали
борци за независност Америке и француски револуционари.
Француска просветитељска мисао одликовала се борбеношћу, критичношћу и

полемичношћу. Француску грађанску мисао обележава неколико врло изразитих појава и учења.
Прву чине три велика мислиоца, филозофа и друштвена теоретичара: Франсоа Волтер (1694-
1778), Шарл Монтескије (1689-1755) и Жан-Жак Русо (1712-1778).
„Патријарх филозофа“ Волтер био је најоштрији критичар француског друштва 18. века,
његових феудално-апсолутистичких и религиозних установа, схватања и обичаја. Написао је дела
Филозофска писма, Елементи Њутнове филозофије, Филозофски речник, ремек-дело,
филозофски роман Кандид (1759), те историографска дела Век Луја XIV и Историја Карла XII.
Никога није нападао са толико жара и жестине као цркву и религију. Волтер је био деист; веровао
је да Бог постоји и да су свет природе и разумски свет човека његово дело, али је Бог, једном
створивши свет, престао да се меша у његов живот и развој.
Монтескије је у сатиричном делу Персијска писма извргао руглу моралну и интелектуалну
декаденцију виших кругова друштва, а подсмевао се и установама апсолутистичког система, које
по њму изопачују правду и владају душама и умовима својих поданика. Дело О духу закона је
његово најважније дело, у коме даје своју концепцију друштвеног и државног развоја; он
разликује три облика владавине: тиранију, монархију и републику. Иако републику сматра
најбољим обликом опредељује се за компромисно решење - уставну монархију енглеског типа.
По његовом мишљењу власт би требало поделити на законодавну, судску и извршну и сваку би
требало да врши посебан државни орган. Овом теоријом, о деоби власти, Монтескије је ударио
темељ парламентаризму и грађанском либерализму. Принципи које је поставио Монтескије
извршили су огроман утицај на политички развој буржоаских друштава, па и данас представљају
основно начело буржоаско-демократских држава.
Жан-Жак Русо се може сматрати представником, и идеологом, ситне буржоазије и
грађанске демократије у време кад се она тек почела појављивати. Зато је многим његовим
савременицима изгледало да у идејама Русоа има превише утопизма. Најзначајнија дела: Жили
или нова Елоиза, дидактички роман Емил и најзначајније дело у области теорије о друштву – О
друштвеном уговору. Русо је био за непосредну владавину народа у држави; поклоник републике.
За такву државу поребан је политички зрео и образован народ. Зато Русо велику пажњу поклања
васпитавању народа, природном и слободном васпитавању, упућујући народу позив: „Вратите се
природи!“, где развијање тела и осећаја сматра примарним, испред и изнад развијања разума и
6
усвајања знања. Идеје Русоа извршиле су снажан утицај на савремене и касније генерације.
Робеспјер и јакобинци биће први који ће покушати да остваре идеје Жан-Жака Русоа.
Рано комунистичко, утопијко, учење, представљали су Меље, Морели и Мабли.
Међу најзначајније појаве у развоју француске просветитељске мисли убраја се деловање

групе твораца материјалистичке филозофије 18. века и покретача једне од најчувенијих књига
свих времена – Енциклопедије или речника са тумачењима из области науке, уметности и
заната (највећи зборник знања свог времена), која је, између 1751. и 1759. године, пре него што
је била забрањена изашла у 30 свезака. Представници енциклопедистичке школе били су Дидро,
Даламбер, Холбах и Хелвеције, а близак им је био и британски емпиричар и претеча
позитивизма, Шкотланђанин Дејвид Хјум. Њихова филозофија је изразито антирелигиозна,
рационална, критична према друштву и његовим установама и доследно материјалистичка. Што
се тиче човека и друштва, енциклопедисти на њих гледају као на просте делове природе,
потчињене свим њеним законима. Метод којим су се енциклопедисти залагали за напредак
друштва био је њихов практичан рад на просвећивању и културном уздизању народа, настојање
да се народу знањем покаже неразумсност постојећег поретка и пут којим се из њега може
доспети у свет заснован на начелима разума.
Распростирање револуционарних идеја грађанске класе у условима феудалног

апсолутизма и идеолошке доминације хришћанске цркве наилазило је у 18. веку на низ препрека.
И поред тога ове идеје нису се могле ни угушити ни зауставити. Значајну улогу у њиховом
ширењуодиграла је у 18., па и у првој половини 19. века, организација слободних зидара или
масона. Потекла из зидарских еснафа средњег века, слободнозидарска друштва (масонске ложе)
јавила су се у новом виду, као тајне организације за пропагирање и популисање слободне мисли,
те за међусобно помагање, први пут 1717. године, у Лондону. Себи су за циљ поставили „духовно
зидање, тј. морално подизање, облагорођивање и учвршћивање људи“, ради постепеног мисаоног
и духовног уједињавања човечанства. У својој јавној делатности, масони се залажу за верску
толеранцију и за принципе слободе, братства и једнакости, који ће представљати и главна начела
Француске револуције. Свуда су прогоњени јер су подривали системе власти.
- Америчка револуција и постанак Сједињених Америчких Држава -
Прве енглеске колоније на тлу Северне Америке (на простору између 26. и 50.
упоредника), уз обалу Атлантског океана, настале су почетком 17. века. Северноамеричко тло и
поднебље прихватили су европске пољопривредне културе (пшеницу, раж, јечам, овас, пасуљ,
лук, шаргарепу...), а колонистима нудили кукуруз кромпир, дуван, безмерно богатство шума,
ливада, пашњака, дивљачи, рибе, руда...
7
Прве енглеске колоније у Америци биле су Вирџинија (1607) и Масачусетс (1621). До

средине 18. века биће образовано још 11 колонија: Њујорк, Мериленд, Род Ајленд, Конектикат,
Северна и Јужна Каролина, Њу Џерси, Делавер, Пенсилванија, Њу Хемпшир и Џорџија. Све ове
колоније основале су трговачко-колонијалне компаније, или појединци, односно групе људи, на
основу краљевске повеље. Компаније и појединци били су и власници ових колонија. Међутим,
постепено ће све оне, услед пропасти компанија, изумирања породица власника колонија и
слично, прећи у посед британске круне, па ће се средином 18. века њиховим власником и
господарем сматрати енглески краљ.
У исто време када и енглеска, или пре ње, текла је и шпанска и француска колонизација
северноамеричког континента. После Мексика, Шпанци су заузели Флориду, Аризону, Нови
Мексико и на крају, 1769. године, Калифорнију. Французи су још у 16. веку истакли право на
Канаду, а у 17. су почели да је колонизују. За разлику од енглеске, шпанска и француска
колонизација су биле споре, слабе и несистематичне. Ипак, Французи су се спуштали из Канае
преко Великих језера у долине и токове река Охајо и Мисисипи, истичући крајем 17. и почетком
18. века француска „права“ на огромне територије које су лежале западно од ових река.
Енглеске колоније су пред избијање рата за независност имале укупно око 2 милиона
становника. У тај број је урачунато и око 250 хиљада црнаца, робова који су се први пут појавили
1619. у Вирџинији. Око три четвртине колониста досељеника у енглеске колоније били су
Англосаксонци. Остале колонисте чинили су Ирци, Шкоти, Немци, а у нешто мањем броју и
Холанђани, Французи, Италијани, Швеђани, Финци...
Као и поседима британске круне, колонијама су управљали гувернери постављени од
краља. Међутим, колоније су врло рано извојевале широку локалну самоуправу и самосталност у
односу на метрополу – Лондон. Носиоци те самоуправе биле су представничке скупштине,
биране од самих колониста. Сами колонисти су признавали врховну власт енглеског краља, као и
надлежност британске владе, да их заступа пред светом и брани од спољног непријатеља.
Од краја 17. века енглеске колоније се све чешће сукобљавају са француским колонистима
у Канади и у долинама Охаја и Мисисипија. Врхунац сукоба је достигнут у време
Седмогодишњег рата (1756-1763). Након неуспеха у рату, британска влада је 1758. године у
колоније упутила нове војне експедиције, које су напале Французе директно у Канади и преко
америчких колонија у долини Мисисипија. За годину дана све је било готово: освојене су
француске тврђаве, а у руке Енглеза је пала и цела Канада. По Париском миру 1763, поред
Канаде, Енглезима је припала и цела лева обала Мисисипија (осим Њу Орлеанса). Огромну
територију западно од „оца вода“ (колонију Луизијану) Французи су предали Шпанцима. Тако је
пропало француско колонијално царство у Америци.
Дубоки узроци америчке револуције и борбе колонија за независност леже у

супротностима економских и политичких интереса метрополе и колонија, које су се појавиле још
у 17. веку, да би после седмогодишњег рата дошле до пуног изражаја и довеле до расцепа.
Енглези су, због меркантилистичке политике коју су водили, желели да Америка остане подручје
8
које је метрополи имало да обезбеди позитиван трговачки биланс у спољној трговини. Први
задатак колонија према томе било је да оне метрополи прибављају сировине, те је зато Америка
морала у свом привредном развоју да остане на нивоу произвођача сировина: дрвета и дрвне
грађе, дувана, индига, пиринча, памука, конопље, крзна, жита, кукуруза, катрана, шалитре,
китовог уља... С друге стране, задатак колонија био је да обезбеде широко тржиште за производе
енглеске мануфактуре; само је метропола имала право да претвара америчке сировине у готове
производе.
Да би остварила свој привредни монопол у колонијама, Енглеска је већ од средина 17.
века почела да спроводи царинске и друге мере којима је циљ био да америчке сировине усмере
искључиво на британско тржиште, где ће им Енглези диктирати цене; да на самом америчком
тржишту искључе конкуренцију индустријске робе других земаља; да закоче и униште развој
властите америчке мануфактуре. Америка је, упркос енглеском меркантилизму, напредовала, али
је то било могуће само зато што се тајмеркантилизам није доследно примењивао. Оног тренутка
кад Енглези додатним мерма покушају да га примене, доћи ће до отвореног сукоба.
И политичке супротности између колонија и метрополе имале су предисторију. У време
када су колоније настајале, метропола је раздирана унутрашњим сукобима, па је допустила да
колоније себи присвоје висок степен унутрашње аутономије. Локална законодавна власт
признавала је Енглеској суверенитет над колонијама само у области спољне политике, одбране и
спољне трговине. У 18. веку Енглези су почели озбиљно да размишљају о подвргавању колонија
стриктној политичкој контроли, све више су испољавали тежњу да законодавну надлежност свог
Парламента (коју формално нико није ни порицао) и фактички прошире над колонијама. Овај
сукоб, тежњи колонија за федерализацијом и метрополе за централизацијом, ће доћи до пуног
изражаја после Седмогодишњег рата.
Први повод отвореном избијању сукоба између колонија и метрополе дао је случај који,
наизглед, није био у вези са њиховим дубоким супротностима. То је била Краљевска
прокламација о забрани насељавања колониста западно од Алигена, 1763. године. Цело подручје
од Алигена до Мисисипија било је проглашено за индијански резерват. То је учињено да би се
умирио велики устанак Отава Индијанаца против англосаксонских колониста и енглеске власти
успостављене након изгона Француза из Америке. Колонисти су, ипак, ову забрану кршили.
Енглези су зато одлучили да по Америци распореде 10 000 војника које би издржавали сами
колонисти. Влада лорда Гревила смислила је да до средстава за издржавање ових трупа дође
увођењем пореза на шећер у Америци, о чему је британски парламент 1764. године донео и
закон. Том приликом је одлучено и да се пооштри контрола трговине америчких колонија са
западном Индијом (Антилима), у циљу спречавања кријумчарења. Све то је веома угрозило
америчке трговачке интересе, а и интересе широке масе потрошача, па су се трговци и јавност
стали узрујавати и негодовати. Суочен са великим незадовољством у колонијама енглески
Парламент је 1765. године укинуо Закон о порезу на шећер. Уместо њега донео је одмах Закон о
таксама, по којем су сва правна документа морала да се овере и да се за њих плати такса, која би
на годишњем нивоу, укупно, влади доносила око 150 хиљада фунти.
9
Закон о таксама је изазвао буру негодовања у Америци, како због дажбина које је уводио,
тако и због начина на који је донет. Американци су енергично устали против права Британског
парламента у којем не седе представници колонија, да колонијама намеће унутрашње таксе и
порезе. Американци су сматрали да се без сагласности њихових представничких скупштина
такви порези не могу наметати колонијама.
Против овог отпора колонија, британска влада се латила мера застрашивања. Она је преко
Парламента донела Закон о коначишту трупа, који је обавезивао Американце да брину о
смештају британске војске кад се она, услед немира или других ванредних ситуација, нађе на
територији села и градова без војних објеката. То, међутим, није ништа вредело, цела Америка се
нашла уједињена у отпору метрополи. Скупштине Масачусетса и Вирџиније изгласале су,
објавиле и упутиле краљу Џорџу III оштре протесте против закона о таксама и о коначишту.
Џемс Отис, Семјуел Адамс (Масачусетс), Џон Дикинсон (Пенсилванија), Патрик Хенри
(Вирџинија) и други, основали су радикалну антибританску организацију чији припадници су се
називали „синовима слободе“. Вршећи бесну агитацију против метрополе, провоцирали су
отворен сукоб и раскид са њом.
Најефикаснији вид америчког отпора био је бојкот енглеске робе. Трговци, и пословни
људи највећих америчких лука, споразумели су се да обуставе увоз енглеских производа, све док
се на укине Закон о таксама. То је јако погодило британске трговце и мануфактуристе, па су они
сами тражили од Парламента да опозове Закон о таксама. Тако је, 4. марта 1766. године, Закон о
таксама био укинут. Тако су Американци добили прву рунду у сукобу са метрополом.
Британска влада, међутим, уопште се није одрекла намере да опорезује Американце и да
смањи њихова аутономна права. Већ 1767. године, њен министар финансија Таушенд поднео је
Парламенту нови закон (Таушендов акт) о томе да се у Америци уведе порез на промет и царина
на чај, на предмете од олова и стакла, на хартију, боје и неке друге производе. Усвојене су и
посебне мере о гоњењу кријумчара, о појачавању инспекција и судова за гоњење трговачких
преступа... Американци су се истог момента припремили на отпор, дошло је до отворених
обрачуна између „синова слободе“ и органа британских власти.
Суочена са оваквом ситуацијом, Британија је, почетком 1768. године, послала у Бостон и
Њујорк, као појачање тамошњим трупама, два пука војске. Гувернерима је издата наредба да на
прве знаке непослушности распусте скупштине колонија. Американцима, међутим, није било ни
на крај памети да попуштају. Увозници из свих америчких лука постигли су 1768. године
споразум о још стриктнијем бојкоту енглеске робе него што је то био онај поводом Закона о
таксама. Бојкот је био ефикасан, за годину дана скоро је преполовио вредност енглеског извоза у
Америку. У тако затегнутој ситуацији, почетком 1770. године, дошло је до првих оружаних
инцидената у Њујорку (масовна туча „синова слободе“ и британских војника у јануару) и
Бостону (британски војници су употребили оружје у тучи и убили петорицу Американаца у
марту). Америчка јавност је била веома узрујана, инцидент у Бостону је назвала „бостонским
покољем“.
Све то је показало британској влади да се Таушендов акт у Америци неће моћи спровести.
По други пут она је била приморана на одступање. Марта 1770. године, на предлог владе,
1
0
Прламент је укинуо све царине на амерички увоз, осим једне: малене царине на чај. Тај
безначајни порез задржан је да би се одбранио принцип о праву Британског парламента да
колонијама изгласава дажбине и доноси законе. У одушевљењу које их је обузело Американци су
за тренутак превидели ову „ситницу“, која ће ускоро постати клица новог, тог пута дефинитивног
сукоба метрополе са колонијама. Сада пак (1770. године), ситуација се смирила. Једино су
радикали настављали са жестоком антибританком агитацијом и ширењем мреже антибританских
организација, тзв. „коресподентних комитета“, која ће до краја 1773. године обухватити све
колоније осим Пенсилваније и Северне Каролине. Инцидент који се догодио у вези са увозним,
јефтиним, малоопореованим чајем источно-индијске компаније, дигао је поново на ноге целу
Америку и ставио у дејство антибританску организацију Семјуела Адамса и његових
истомишљеника.
У новембру 1773. године, у бостонску луку стигао је први брод ове компаније са чајем,
који је она, по одобрењу британске владе, требало да продаје у колонијама не би ли ојачала своје
клонуле финансије. Семјуел Адамс је одмах сазвао митинг, оптужио Парламент и краља Велике
Британије да хоће да упропасте колоније. Група младића јурнула је у луку, заузела брод и чај
побацала у море. То је била чувена „бостонска чајанка“, која се одиграла 16. децембра 1773.
године. Слична ствар се у то време одиграла и у Њујорку. На вест о овим догађајима британска
влада је одлучила да је свака мера превршена. „Коцка је пала. Колоније сада морају победити
или се покорити“ – рекао је краљ Џорџ III6. У априлу 1774. године, Парламент је донео „пет
неподношљивих закона“, који су одређивали:
1. бостонска лука има да остане затворена све док се не надокнади штета начињена бацањем
чаја у море
2. поништавају се сва самоуправна права колоније Масачусетс
6
Џорџ III, Џорџ Вилијам Фредерик (1738-1820), је био краљ Велике Британије и Ирске, војвода од Брунзвик-
Линберга и кнез-изборник Хановера од 25. октобра 1760. до 1. јануара 1801. Електорат је постао краљевина Хановер
1814. Био је трећи монарх из династије Хановер и први који је рођен на тлу Енглеске. За време његове владавине
краљевине Велика Британија и Ирска су се ујединиле и формирано је Уједињено Краљевство Велике Британије и
Ирске.
Његов отац је био Фредерик, принц од Велса (1707—1751), најстарији син краља Џорџа II (1683—1760).
Због ране очеве смрти престо је преузео директно од деде Џорџа после његове смрти 1760. са свега 22 године.
Владао је 60 година, до смрти 1820.
Оженио се принцезом Софијом Шарлотом од Макленбург-Стрелица и са њом имао петнаесторо деце, девет
синова и шест кћери, више него било који други владар.
За време његове владавине избио је Амерички рат за независност (1775-1783) којим су тринаест
северноамеричких колонија добило независност и формирало Сједињене Америчке Државе.
За време његове владавине избила је Француска револуција. Револуционарна Француска је објавила рат Енглеској
1793. Енглеска је била добро припремљена, али је Француска била јача. Прва коалиција (Енглеска, Аустрија, Пруска
и Шпанија) је побеђена 1798. године. Друга коалиција (Енглеска, Аустрија, Русија и Турска) је побеђена 1800.
године, тако да је Енглеска остала сама у борби против Француске. Рат је настављен 1803., али је Трећа коалиција
(Енглеска, Аустрија, Русија, Шведска и Напуљска краљевина) доживела исту судбину као и две претходне и распала
се 1805. Инвазију Енглеске је спречила победа Хорација Нелсона над шпанско-француском флотом у бици код
Трафалгара 21. октобра 1805.
Због болести 1811. је прогласио свог сина Џорџа, принца од Велса за регента који је после смрти свог оца
1820. постао краљ Џорџ IV.
1
1
3. сва суђења за деликте против британских службеника док су на дужности вршиће се у

Великој Британији
4. враћа се Закон о коначишту војске
5. проширује се територија канадске провинције Квебек на рачун граничних америчких
колонија
Ови закони, пропраћени су наредбом о именовању генерала Гејџа за гувернера

Масачусетса са задатком да их спроведе.
Све ове мере биле су за Американце знак да Велика Британија жели да уведе апсолутизам
у колонијама; зато су оне и многе умерене Американце окренуле ка радикалним антибританским
елементима у Америци.
Скупштина колоније Масачусетс позвала је све колоније да у Филаделфију упуте своје
представнике на конгрес на којем би се расправљало о мерама против „пет неподношљивих
закона“. Тако се 3. септембра 1774. године састао Први континентални конгрес, зачетник нове
револуционарне власти у америчким колонијама. Било је присутно 56 делегата из 12 колонија –
свих осим Џорџије.
Британска влада је прогласила да у Масачусетсу влада стање побуне и да против те
колоније треба предузети оружане мере. У Масачусетсу је та одлука спремно дочекана,
колонисти су почели да стварају скалдишта оружја и муниције, разрађивали су систем илегалног
обавештавања...
Први окршаји између припадника војске колониста и енглеских трупа одиграли су се
априла 1775. године. Генерал Гејџ је упутио одред војске да уништи складиште оружја у месту
Конкорс, на тридесетак километара од Бостона. Енглези су, након мањег окршаја, стигли у
Конкорд и уништили складиште, након чега су кренули назад у Бостон. У међувремену,
Американци су окупили већу групу људи, напали Енглезе и убили преко 220 енглеских војника.
Борбено расположење у целој Америци је порасло. У таквом узбуђењу, маја 1775. године, сазван
је Други континентални конгрес, на који ће доћи најрепрезентативније делегације из свих 13
колонија.
У колонијама је било и противника раскида са Британијом, њих су радикали, који су себе
називали родољубима, звали торијевцима (што није био адекватан назив). Сукоб родољуба и
торијеваца се пренео и у Конгрес, у коме је, временом, превагу однео утицај родољуба.
Енглеска је у колиније упутила појачања; део устаника се упутио на север, у Канаду, не би
ли освојио тврђаву Тикондерогу и снабдео се артиљеријом. Овај поход је успео и устаници су
дошли до великог ратног плена. За то време у Бостон је Енглезима стигло појачање. На дан 16.
јуна 1775. године Енглези су кренули у напад на истакнути положај америчке милиције Банкер
Хил. Током читавог дана водила се крвава битка, која се претворила у прави покољ. Енглези су
изгубили 1000 војника и тек тада успели да потисну Американце. Американци су, и поред
потискивања са положаја, Банкер Хил сматрали војним успехом.
1
2
Прихватајући рат са метрополом као свршену чињеницу, Други континентални конгрес је,
у јуну 1775. године, доне одлуку да прошлогодишње „Удружење“ претвори у Одбрамбени савез
13 колонија. Свим колонијама су послата упутства и наредбе о мобилизацији милиције, о
прикупљању ратног материјала, као и образовању нових органа револуционарне власти. За
врховног команданта оружаних снага удружених колонија Конгрес је 16. јуна изабрао
плантажера из Вирџиније, пуковника Џорџа Вашингтона7. Изабран је у време када су у свим
колонијама бирани нови органи власти, а гувернери и претходно чиновништво протеривани;
биране су представничке скупштине – Конвенције, састављене претежно од родољуба. Восјку је
у то време чинило око 17 000 добровољаца (лоше опремљена и лоше тренирана војска):
Вашингтонове зехтеве, да се нађу средства за формирање регуларне војске, Континентални
конгрес је одбио, па је овоме остало само да покуша да ратује са војском какву је имао.
Вашингтеон се трудио да ојача и дисциплинује војску, али му то ни до краја рата није успело.
Олакшавајућа околност за Американце је била та што Енглези нису показивали већу
борбеност, а њихови команданти, генерал Хоу, који је заменио Гејџа, и други, на сваком кораку
испољавали несигурност и неодлучност. Хоу је почетком 1776. године евакуисао Бостон и
пребацио трупе у Њујорк, решен да се држи само обалског појаса, где би био подржан лотом с
мора.
Почетком 1776. рат је увелико трајао, али су се колоније још увек устезале да прогласе
независност. Преломила је одлука краља Џорџа III да у Војводству Брауншвајг и Кнежевини
Хесен-Касел у Немачкој изнајми 30 000 војника; ова одлука је тешко огорчила Американце. И у
јавности и у Конгресу брзо су нарастале снаге које су биле за проглашење независности.
Њиховом све већем утицају допринеле је и брошура Томаса Пејна Здрав разум у којој се
убедљиво, на основу „здравог разума“, образлагало зашто Америка нема никаквог интереса да
остане и даље везана уз метрополу.
7
Џорџ Вашингтон (1732-1799), амерички револуционарни врховни командант (1775-1783) и први председник САД
(1789-1797).
Рођен у богатој породици у Вестморленд округу, Вирџинија, имао је приватно образовање и радио је као
грађевински инспектор од своје 16. године. Године 1752. наследио је посед свог брата на Маунт Вернону,
укључујући 18 робова чији је број до 1760. порастао на 49, мада он лично није одобравао ропство.
У Француско-индијанском рату именован је за пуковника и послат на територију Охаја. Пошто је Едвард
Бредок убијен, Вашингтон је постао командант свих трупа у Вирџинији и поверен му је задатак да одбрани западну
границу (1755-58). Повукао се из службе да би управљао својим имањем и 1759. оженио се Мартом Дендриџ Кастис
(1731-1802), удовицом. Радио је у Кући Бурџуса 1759-74, подржавајући колонизаторе, и у Континеталном Конгресу
1774-1775.
Године 1775. изабран је за команданта Континенталне армије. Касније, у Америчкој револуцији, показао се
као изванредан командант и поуздан вођа, упркос томе што је доживео неколико пораза. Када је рат успешно
окончан освајањем Јорктауна (1781), напустио је службу и вратио се у Маунт Вернон (1783).
Био је делегат и председавајући на уставној конвенцији (1787) и помогао да се осигура одобрење Устава у
Вирџинији. Када су се државни гласачи састали да изаберу првог председника (1789), Вашингтон је једногласно
изабран. Оформио је кабинет да би се ускладио фракцијске и политичке разлике, али је имао јаку централну владу.
Када је изабран у другом мандату, тражио је компромисно решење између политичких фракција од којих су касније
постале федералистичка и демократска партија. Јавно је истакао неутралност у рату између Британије и Француске
(1793) и послао трупе да сузбије Виски побуну (1794). Одбио је трећи мандат, направивши преседан за наредне 144.
године, и повукао се се 1797. пошто је одржао свој опроштајни говор. Познат као отац своје земље, сматра се једном
од највећих личности у историји САД.
1
3
Под утицајем свих околности Други континентални конгрес је 7. јуна 1776. отворио
дебату о предлогу Ричарда Хенрија Лија да се прогласи независност. У року од три недеље
конвенције 12 од 13 колонија одговориле су позитивно на Лијев предлог; устезала се само
конвенција Њујорка. Конгрес је тада изабрао комисију од три члана – Џон Адамс, Бенџамин
Франклин и Томас Џеферсон, да напише Декларацију независности. Адамс и Франклин су тај
посао препустили најмлађем – Џеферсону.
Џеферсон је у увод Декларације унео мисли Џона Лока и Жан-Жака Русоа. Управо тај
увод ће постати узор и полазиште грађанских револуција које су уследиле. У Декларацији се
наводе жалбе и притужбе на поступке британске владе, Парламента и круне, које су натерале
Американце да се одрекну матице.
Дана 4. јула 1776. године Други континентални конгрес је усвојио Декларацију
независности Сједињених Америчких Држава.
Капиталан значај Декларације независности је у томе што су идеје на којима почива први
пут пренете на поље праксе. Тиме је и другим народима показано да су оне острварљиве и да се
за њих вреди борити.
У време усвјања Декларације независности рат није био ни близу завршетка. Проблем је
правило и опирање колонија да прихвате неопходне мере централизације, тако да Конгрес никако
није могао д себи прибави довољно моћи и ауторитета. Зато је финансирање војске дошло у
питање, а армија доспела у катастрофално стање. Зхваљујући томе Вашингтон 1776. године нема
више од 3500 војника.
Енглези су почетком 1777. године имали план да се генерал Бургојн спусти са севера из
Канаде, а генерал Хон (Хоу) упути на север, те да се војске споје код Олбенија и пресеку
територије Држава на два дела, а потом крену у „чишћење“. Бургојнова војска је изгубивши 2000
од 7000 војника стигла до утврђења Саратоге где су је дочекали Американци под вођством
Линколна и Гејтса и уништили; готово сви Енглези су се предали и били разоружани. Енглески
војници су остали у САД и постали њени грађани. За то време генерал Хон је измарширао из
Њујорка, али није кренуо као Олбенију, већ се упутио у Филаделфију у коју је ушао крајем
септембра. Иако је енглеска флота имала неке успехе у Њујорку и Род Ајленду, 1777. година је
била прекретница рата у корист Американца. Било је јасно да, и поред свих проблема у којима су
колоније биле, Американци могу да потуку трупе метрополе.
Развој догађаја на америчком ратишту, а нарочито енглески пораз код Саратоге, снажно је
одјекнуо у Европи. За будући развој догађаја у Америци највећи значај је имао тај одјек у
Француској. Многе утицајне личности у Француској су биле за то да се Американцима помогне.
Још је почетком 1776. у Француску стигао први амерички неслужбени агент (Сајлес Дин),
чија је јавна мисија била трговачка, а тајна да издејствује француску војну помоћ. Он је у томе и
успео, сачинивши тајни споразум о слању француског оружја и муниције у Америку.
Након проглашења независности Американци су у Француску послали Бенџамина
Франклина и Ричарда Хенрија Лија, који су пре свега захваљујући популарности Франклина,
задобили велике симпатије Француза. Влада се колебала да ли да уђе у савез са Американцима,
1
4
али су млади Французи одлазили у Америку да се боре против Енглеза, међу њима су били
маркиз Лафајет8 и један од твораца утопијског социјализма Анри де Сен Симон.
Дана 17. децембра 1777. године Француска је признала Сједињене Америчке Државе и
склопила уговор о савезу са њима; овај уговор (према коме је до мира са Енглезима могло доћи
само у сагласности између Американаца и Француза) је склопљен 6. фебруара 1778. године, а
њему ће током следеће године приступити и Шпанија и Низоземска. Тако се рат за независност
америчких колонија претворио у међународни сукоб.
Током застоја ратних операција у Сједињеним Америчким Државама, али је то време
искоришћено за учвршћивање америчке власти и завршетак обрачуна са присталицама енглеске
круне, којима су одузети поседи. Главне одлике новог законодавства, које се у току револуције
стварало у свим државама, биле су: строго потчињавање извршној законодавној власти
(представничким скупштинама), стриктно одвајање и дефинисање функција законодавне,
извршне и судске власти, гарантовање основних грађанских права и слобода (штампе, мисли,
савести...), ограничавање политичких права на поседничке класе (које су већина у друштву), пуна
заштита приватне својине. Једно важно питање ново законодавство није успело да реши. Реч је о
односу и надлежностима централне државне власти САД и власти појединих чланица савеза.
Амерички Конгрес је о томе водио дуге дебате, које је на крају крунисао тзв. Пројектом о
Конфедерацији (новембра 1777. године) који је, у ствари, био први амерички устав. Он је
предвиђао да се 13 америчких држава уједињује у „чврсту лигу пријатељства“, а да њен
централни орган остаје Конгрес, састављен од делегата скупштина свих држава чланица
8
Мари Жозеф Пол Ив Рош Жилбер Мотје, маркиз де Лафајет (1757 - 1834) био је француски генерал и државник.
Лафајет је у војску ступио 1771. године. Три године касније постао је капетан, а 1776. године напушта војну
службу. Године 1777. одлази у Америку повучен борбом северноамеричких колонија за независност. Конгрес му је
дао чин генерал-мајора. Истакао се у неколико операција и битака. Био је велики пријатељ генералу Вашингтону.
Када се Француска укључила у рат, Лафајет се вратио у Француску како би се тамо залагао за помоћ
америчким устаницима. Том приликом је купио један драгунски пук што му даје чин пуковника. Потом поново
одлази у Америку и најављује долазак француског експедиционог корпуса на челу са генералом Рошанбоом и узима
учешћа у операцији којом су Американци заузели Јорктаун. У Француској поново добија чин генерал-мајора (1783).
Потом поново одлази у Америку, а 1785. године учествује у пруским маневрима у Шлеској. Губи положај због
својих либералних ставова који су претходили револуцији.
Године 1789. Лафајет је изабран у Државне сталеже. Био је један од предлагача Декларације права човека и
грађанина (11. јул). Два дана касније, након пада Бастиље, изабран је за команданта Националне гарде која је на
његов предлог добила тробојку.
Један је од твораца клуба фејанаца који је окупљао високу буржоазију и либерално племство. Био је
присталица уставне монархије. Краљев покушај бекства (1791) довео га је у неповољан положај. Ипак, крајем јуна
исте године именован је за генерал-лајтнанта. Популарност му нагло опада 17. јула када је наредио да се пуца на
народне масе које су се окупиле на Марсовом пољу како би протестовале због тога што се краљ још увек налази на
престолу. Након распуштања Уставотворне скупштине, Лафајет се повлачи на своја добра.
Уочи рата са Европом, краљ поставља Лафајета за команданта Централне армије. Лафајет је, уместо да
предузме офанзиву и испуни наређење, интервенисао у Паризу у контрареволуционарном смислу. Када га је армија
напустила, са својим штабом прелази непријатељу (19. август 1792).
Затворен као револуционар, Лафајет је пуштен по потписивању Кампоформијског мира. Политички се
активирао тек у време Наполеонових 100 дана, а након Ватерлоа је био за његову абдикацију. У време рестаурације
је заступао либералне интересе, а током Јулске револуције је као командант Националне гарде допринео доласку на
власт Луја-Филипа. Недуго потом се у Парламенту залагао против реакционарне политике Јулске монархије.
Умро је 1834. године. Његови мемоари публиковани су у Паризу 1837-1838. године.
1
5
Конфедерације. Конфедерација, међутим, није имала централни извршни орган, а Конгрес је

могао доносити важне одлуке тек после консултовања са локалним скупштинама и ако прибави
сагласност бар 9 од 13 скупштина. Чак и на такав Устав који је практично сачувао потпуно
децентрализоване прерогативе државне власти, локалне скупштине су дале сагласност тек 1781.
године. Разуме се да је то био извор низа слабости у организовању америчких снага за коначни
обрачун са својом бившом метрополом.
Ратне операције у Америци су обновљене у мају 1780. године. Јенда енглеска армија под
командом генерала Чарлса Корнволиса упутила се из Њујорка на југ и овладала целом Јужном
Каролином, али се тамо против ње распламсао крвав герилски рат који је до краја те године
Енглезе сабио у два града – Чарлстон и Савану. У међувремену (јуна 1780) на Род Ајленд се
искрцао француски експедициони корпус под командом генерала Рошенбоа, али је био блокиран
трупама генерала Клинтона. Вашингтонове трупе нису биле у стању да разбију блокаду, па је
Рошенбо слао поруке у Париз и тражио финансијску помоћ за Вашингтона. Француска влада се
одазвала и Вашингтону послала 6 милиона фунти стерлинга, огромну суму за то време, што је
убрзало крај рата.
Вашингтон је за кратко време препородио војску. Клинтон је схватио шта се дешава и
послао је Корнволису 7000 својих војника у Јужну Каролину, а сам се дао на утврђивање
Њујорка, обавештен да ће Вашингтон ту напасти. Ипак, Вашингтона је Рошенбо наговорио да
крене у Јужну Каролину, где се корнволис сместио, очекујући помоћ, у Јорктаун у заливу
Чезепик. Октобра 1781. године америчко-француске трупе од 16 000 људи су с копна опколиле
Корнволиса у Јорктауну, док је с мора блокаду Јорктауна вршила флота генерала де Граса.
Корнволис је био изгубљен; Јорктаун се предао 19. октобра 1781. године. Овај велики пораз је
одлучио исход рата, али не толико војним колико политичким ефектом. Енглезима је постало
јасно да је борба са Американцима узалудна, било је питање дана када ће се рат окончати.
Тајни англо-амерички преговори о миру започели су 1782. године. Американци се нису
држали уговора са Французима, али им ови то нису замерали јер су и сами једва чекали да се рат
заврши; француске финансије су биле тешко руиниране.
У току прелиминарних преговора између Велике Британије и САД постигнут је споразум

о следећем: Сједињеним Државама се признаје независност. Територија САД на западу
простираће се све до Мисисипија. Пловидба овом реком слободна је. Граница САД и Канаде
остаје непромењена; Американци стичу право риболова уз обале Њу Фаундленда и у заливу Сен
Лоренс. Спорно је остало једино питање обештећења избеглим америчким лојалистима, којима је
одузета имовина, али ће Енглези, у коначним мировним преговорима, прећи преко тога.
После ових англо-америчких споразума, у мировне преговоре су се укључиле и Француска
и Шпанија. Французи су издејствовали враћање неколико својих мањих поседа у Индији и
Африци, а Шпанцимаје призната Флорида. Мировни уговор потписан је 3. септембра у Версају, а
већ 25. новембра последњи британски војним је напустио Сједињене Америчке Државе. Тако је
завршена америчка политичка револуција.
1
6
II
Француска буржоаска револуција
- Привреда и друштво Француске у XVIII веку -
Готово читаво 18. столеће представља раздобље дубоке кризе феудално-апсолутистичког

уређења у Француској. Корени и покретачки механизми те кризе лежали су у њеној економско-
друштвеној структури и политичком систему који су ометали континуиран и складан привредни
развој и водили у стагнацију.
Као и све друге земље тог доба, Француска је била изразито аграрна земља. У светским
размерама Француска заостаје само за Енглеском, и то зостајање открива постојање оних
изворишта кризе и стагнације која ће Француску одвести у револуцију. Енглеска тог доба је
далеко индустријализованија од Француске која се на том пољу споро развија.
Поморска трговина и експлоатаација колонија, као и заштитне царине, представљају
значајне изворе прихода који се потом улажу у производњу. Главне луке: Марсеј, Нант, Авр,
Бордо.
За даљи развој области капиталистичког привређивања било је потребно уклањање низа
друштвено-политичких препрека које је феудално-апсолутистички систем држао на путу.
Препреку је представљала и еснафска организација која је својим прописима о квантитету,
квалитету, асортиману и ценама производа ометала бржи развој мануфактуре и индустрије.
Велики проблем је представљало и хаотично политичко и административно уређење; подељена
на сенешалате и бајаже, од којих је сваки имао посебну управу, посебне царине, писане и
неписане правне норме, мерне системе, властиту монету и сруге специфичности преостале из
средњег века, Француска није могла да изгради јединствено тржиште неопходно свакој
развијенијој привреди.
Уочи револуције Француска је имала преко 25 милиона становника. Цело француско

друштво је било подељено на три сталежа од којих су прва два (свештенство и племство које се
делило на неколико група и категорија) била материјално и политички повлашћена, док је трећи
(У коме је буржоазија – крупна, средња и ситна, била најмоћнија. Сељаштво, понижено и
деградирано, које је поседовало само трећину земљишта, најбројније – 22 милиона; најважнији
државни порези били су тај – порез на укупан приход газдинства, капитација – порез по члану
домаћинства и двадесетина – порез на земљу. Најомраженија државна дажбина је био порез на
со, а одмах иза њега црквени порез – десетина, која се плаћала на годишњи приход. Феудалне
дажбине биле су: рента – давала се у новчаном или радном облику и шампар – натурална
дажбина која иде и до петине приноса. Пролетаријат је такође део трећег сталежа који се већ
крајем 18. века назире као материјално бедна класа, а обухвата скоро петину француског
1
7
друштва.) сносио све државне трошкове и терете а уз то био без икаквих политичких права и
утицаја.
- Француска монархија уочи револуције -
Од 1774. на француском престолу је Луј XVI Бурбонски, унук Луја XV, владар за кога се
говорило да није француски краљ већ само Луј XVI. Луј XVI је био владар без политичке
концепције, без сопствене иницијативе и енергије, неодлучан и поводљив, падао је под утицај час
присталица час противника реформи, час либералних духова, час бесних реакционара и корифеја
апсолутизма. Највећи утицај на њега, ипак, вршила је његова супруга Марија Антоанета, ћерка
Марије Терезије и сестра немачко-римских царева Јосифа II и Леополда II.
Катастрофално стање финансија нису више могле поправити ограничене политичко-
економске реформе, али краљ и дворска камарила нису желели ни да чују за реформе. Неколико
година након одбијања и помисли на реформе, генерални контролор Калон је, најзад, августа
1786. године, морао да саопшти да без темељне фискалне реформе, која би подразумевала и
опорезивање повлашћених сталежа, ништа неће моћи да се уради. Прихватање реформе значило
би пореско, а преко њега и правно-политичко, изједначавање свих сталежа.
Постојала је реална опасност да парламенти, као племићке установе, неће хтети да је
уведу у регистре и дају јој законску снагу. Зато су краљ и Калон одлучили да се претходно обрате
за сагласност једној скупштини првака повлашћених сталежа коју би сачињавали кнежеви
краљевске крви, војводе, пеерови и маршали, чланови највиших судских органа, највиши обласни
функционери, државни саветници, најистакнутији дворски службеници и црквени прелати. У
питању је било 144 највиших достојанственика краљевства. Тако је у јесен 1786. године била
сазвана Скупштина нотабла.
Скупштина нотабла (племенитих) састала се 22. фебруара 1787. године. Она је пажљиво
саслушала план Калонових реформи, а потом га одбацила. Колон је пото, по наговору племства,
отпуштен; на његово место је дошао надбискуп Ломени де Бријена који је схватио да без
Колонових мера неће бити напретка и желео је да им се врати, те је племство иступило и против
њега. У тешкој ситуацији маркиз Лафајет, прослављени учесник америчког рата за независност,
предложио је маја 1787. године краљу Лују XVI да сазове Скупштину државних сталежа и то не
у старој средњовековној форми, већ у облику Велике народне скупштине, сличне америчком
Конгресу. Та би скупштина била сазвана на основу Краљевске повеље (Устава), која би јој
гарантовала законодавна права и редовно сазивање. Краљ није прихватио Лафајетов предлог који
би Француску одвео на пут ка парламенарној монархији, штавише Луј XVI је распустио и
Скупштину нотабла чије је распуштање изазвало огорчење племства.
У супротстављању распуштању Скупштине нотабла најгласнији су били парламенти,
нарочито Париски парламент који је за казну био протеран из Париза у Троа, главни град
Шампање. То је увелико појачало узбуђење које се пренело и на до тада резервисану грађанску
клас, која стаје на страну парламента, видећи у томе отпор краљевој самовољи и тиранији. Тако
1
8
се отпор племства пореским реформама постепено претворио у широки покрет против

апсолутизма. На чело кампање против краља избила је група либералних племића, повезана са
представницима високе буржоазије и судских функционера, која се сврстала иза Лафајетове идеје
о великој народној скупштини. Најистакнутије личности ове „Странке Американаца“ су сам
Лафајет, судија Дипор, опат Сијејес, племићи браћа Ламет, маркиз Кондорсе, гроф Мирабо,
председник Париског парламента Лепелтје де Сен-Фаржо и други. Програм „Странке
Американаца“ о претварању Француске у уставну монархију постао је одмах политичка
платформа за којом су кренули и шири слојеви грађанске класе, а нарочито кругови буржоаске
интелигенције. Овом блоку либералног племства и крупне буржоазије припашће тако историјска
улога да означи прве циљеве велике Француске револуције.
- Сазивање скупштине државних сталежа -
Када је постало јасно да је отпор режиму општи, краљ Луј XVI и Ломени де Бријен су 8.
августа 1788. године објавили декрет о сазивању Скупштине државних сталежа за 1. мај 1789.
године. У истом тренутку је објављена и изјава генералног контролора да француска држава
више није у стању да врши исплате. Француска државна благајна је банкротирала. После тога
краљ је сменио де Бријена и на његово место довео Некера. Париски парламент је враћен у
престоницу и ситуација је почела да се стишава. Права експлозија се тек припремала. То је било
наговештено брзим разлазом између велике већина племства и буржоазије чим је дошло до
краљевог одустајања од увођења пореске реформе. Док је аристократија очекивала да ће се све
продужити по старом, буржоазија и мали део либералних племића настављали су агитацију за
увођење уставне монархије.
По старим правилима сваки сталеж је слао по 300 посланика и у Скупштини се гласало по
сталежима. Племство и свештенство су се одмах заложили за поштовање тих норми, док
либерали нису хтели ни да чују, тражећи за трећи сталеж број посланика раван укупном броју
посланика прва два и појединачно гласање (по главама). То је био отворен раскид аристократије
са трећим сталежом. Оштра политичка полемика се све више распламсавала у јавности.
Осећајући да се ситуација заоштрава, Краљ Луј XVI је одобрио 600 посланика трећег
сталежа, али је ћутао о гласању по главама, остављајући да се то питање реши на самој
Скупштини.
Избори за Скупштину су припремани у узаврелој политичкој атмосфери; изборни
поступак за слање посланика у Скупштину сталежа био је компликован, али су у њему
учествовали (макар посредно) сви мушкарци старији од 25 година, а у племићком сталежу и жене
ако су биле носиоци поседа. У повлашћеним сталежима се водила борба између конзервативаца и
либерала, само је мали број либерланих племића и свештеника ушао у Скупштину сталежа. Међу
посланицима трећег сталежа било је умеренијих и радикалнијих људи, али су сви до једног били
за укидање краљевског деспотизма, завођење парламентарне монархије, законско гарантовање
правне, политичке и пореске једнакости, као и основних слобода грађана, именовање
1
9
представничке владе одговорне Скупштини итд. Овим захтевима највећи део племства и
свештенства је супротстављао само један захтев: традиционалне норме и односи апсолутно се
морају поштовати и „превратничке идеје трећег сталежа“ се морају сузбити.
- Скупштина сталежа и почетак револуције -
У пролеће 1789, уочи састанка Скупштине сталежа, политичка и друштвена ситуација у

Француској била је крајње напета. Драматизовале су је економска криза, несташица и глад која се
јавила као резултата слабе летине претходне године. Широм Француске је долазило до спонтаних
сељачких побуна, пљачки, скитничења... Иако спонтане и стихијске, побуне су добијале и
политички карактер; сиритиња је тражила хлеб уз повике: „Живела слобода!“
Скупштина државних сталеже отворена је 5. маја 1789. године у Версају. Већ у уводном
говору (престоној беседи) Луј XVI је показао да није спреман на било какве реформе. Упозоравао
је посланике да се „чувају новотарија“.Следећи је говорио Жак Некер, генерални контролор, на
сонову чијег говора се није могло закључити да је земља у великом проблему.
Ни краљ ни Некер нису рекли како ће Скупштина радити и како ће се у њој доносити
одлуке: по сталежима или у пленуму. Упркос томе, посланици трећег сталежа позвали су прва
два сталежа да приступе заједничкој верификацији мандата, што би означило почетак
заједничког рада и одлучивања, појединачним гласањем посланика сва три сталежа. Повлашћени
сталежи су одбили овај позив и почели да раде самостално.
Једно време трећи сталеж је био неодлучан. Његови посланици нису желели да се
конституишу у посебан дом па нису ни могли да одржавају званичне седнице. Зато су се
састајали незванично, под председништвом најстаријег посланика Жан-Силвиена Бајиа. Након
месец дана неактивности, проведених у међусобном упознавању представника трећег сталежа и
покушајима преговора са прва два сталежа, трећи сталеж је 12. јуна одлучио да сам отпочне
проверу пуномоћја, вршећи притом општу прозивку свих посланика сва три сталежа. На првој
прозивци су се појавила тројица, а затим шеснаесторица представника нижег свештенства. То је
веома охрабрило представнике трећег сталежа, који су 17. јуна 1789. године, већином гласова од
490 према 90 одлучили да се проглесе за народну скупштину. Изјавили су да ова Скупштина
представља 96% француског народа. Трећи сталеж је саопштио и своју одлуку да се обустави
свако плаћење пореза ако неко Скупштину силом примора да се разиђе.
На вест о проглашењу Народне скупштине, придружује јој се већина свештенства и део
племства. поражени прелати и део племства тражили су интервенцију краља. Краљ се одазвао.
Луј XVI је 19. јуна 1789. године одлучио да поништи одлуку о проглашењу Народне скупштине и
да трећем сталежу објави рат, Некер је безуспешно покушавао да га одврати од ове одлуке. Луј
XVI је за 23. јун сазвао пленарну седницу Скупштине државних сталежа. На тој седници је
отворено и брутално поништавао све дотадашње одлуке трећег сталежа и Народне скупштине,
захтевајући поштовање свих постојећих привилегија и деспотски заповедајући да све почне
2
0
испочетка, да се Скупштина разиђе и сталежи оду сваки у свој дом и тамо наставе седнице. Трећи
сталеж је остао на својим местима, ни покушај гарде да растера оне који су остали у сали није
успео.
Обавеште о свему Луј XVI се претварао да прихвата свршен чин, чак је саветовао
племићима и прелатима да се придруже Народној скупштини. Изгледало је да је Нарона
скупштина однела победу. Народна скупштина се на седници од 9. јула прогласила за
Уставотворну скупштину, да би већ 11. јула почела претрес Лафајетовог пројекта Декларације о
правима човека и грађанина. Иако је деловало да је краљ попустио, постојала је завера против
Народне скупштине. У Призу, Версају и париским предграђима Луј XVI је почео да гомила
трупе; до почетка јула доведено је око 20 хиљада војника. У великој тајности 11. јула краљ је
позвао Некера и рекао му да напусти Француску. Формирана је нова влада под председништвом
бесног реакционара барона Бретеја.
Тешка ситуација у целој земљи и глад су распаљивали духове, мржња према

аристократији је била све већа. Страх од немира је поред аристократије захватио и буржоазију
која је од Народне скупштине стражила да умири земљу.
Париз је био захваћен политичком агитацијом путем летака, новина, зборова... Центар те
агитације био је пространи врт дворца војводе Орлеанског, Пале Роајал, у којем је млади,
даровити новинар Камиј Демулен окупљеном народу држао ватрене, распаљујуће говоре против
тираније и феудализма. Врењем су биле захваћене и касарне Националне гарде у којима су многи
нижи официри и подофицири били присталице Народне скупштине. Од 25. јуна у Општинском
дому је готово свакодневно заседао Стални одбор који је образовало 400 париских бирача
(грађана који су бирали посланике трећег сталежа), којем је задатак био да мотри на сплетке
двора и аристократије против Народне скупштине. Овај Одбор је 29. јуна израдио предлог о
оснивању грађанске страже по свим реонима Париза.
Долазак краљевских трупа огорчио је народ Париза. Свима је било јасно против кога оне
треба да буду употребљене. Већ почетком јула краљу је, с народних зборова, упућен једнодушан
захтев да војска одмах буде повучена. Тих дана се, први пут у Пале Роајалу, чула и идеја о
збацивању Луја XVI са престола. У таквој ситуацији вест, која се 12. јула ујутру, пронела
Паризом, да је Некер збачен и да ће доћи до новог банкротства била је варница у бурету барута.
Нападајући краља због ове мере Камиј Демулен је откинуо лист са једног дрвета и заденуо га
себи за ревер. Од тог тренутка зелена кокарда (боја Некерове ливреје) постала је значка
револуционара. Широм Париза организовани су зборови и демонстрације. У врту Тилерије
немачки краљевски пук је отворио ватру на демонстранте. Утом се пренела и вест да су топови са
Бастиље, централној градској тврђави и тамници, окренути према граду. Почео је јуриш народа
на радње и магазине с оружјем. Сутрадан, 13. јула, огромна гомила света је провалила у Дом
инвалида и одатле однела 32 000 пушака и неколико топова. Стални одбор бирача из Општинског
дома упутио је после тога, 14. јула ујутру, позив команданту Бастиље Де Лонеју да преда
тврђаву. Иако је имао малу посаду Швајцараца и ветерана, Де Лонеј је овај позив одбио, уздајући
се у 30 метара високе зидине Бастиље и помоћ коју је очекивао. Маса света се окупила испод
2
1
Бастиље, са њом су били и одреди Националне гарде. Војници из тврђаве су отворили ватру и
убили стотинак Парижана. Официри Националне гарде Илен и Ели распоредили су тада
артиљерију, а Лазар Ош је командовао паљбу. Одбрана се поколебала и позвала команданте
гарде на преговоре. Мостови тврђаве су спуштени да команданти уђу у тврђаву, али је за њима
јуриша и народ. Шачица бранилаца је брзо савладана и већим делом побијена заједно са
командантом Де Лонејем. Тако је пала Бастиља, симбол апсолутизма и тираније у Француској.
Пад Бастиље, 14. јула 1789. године, означио је прекретницу у светској историји. То је био
тријумф буржоаске револуције у Француској. Стални револуционарни одбор Париза именовао је
15. јула маркиза Лафајета за команданта Националне гарде, а овај је, прихватајући ту дужност,
прописао гардистима нову тробојну кокарду, која је постала симбол и застава револуције. Краљ
је одмах након пада Бастиље наредио повлачење најамника из Париза, вратио је Некера на власт,
и примио је триколору за нову заставу Француске. Многи племићи, међу којима је био у барон
Бретеј, напустили су Француску.
Тако је народни устанак у Паризу спасао Уставотворну скупштину, довео на власт крупну
буржоазију и либерално племство, и очистио пут даљем развоју револуције.
На вест о паду Бастиље по многим градовима Француске избиле су побуне које су се

углавном завршавале смењивањем старих аристократских управа, избором нових
револуционарних органа власти – „Сталних одбора“ грађана и образовањем одреда народне
гарде, којима су краљевске трупе без борбе предавале утврђења, понегде се и стапајући са њима.
То су биле такозване градске револуцие, које су за извесно време претвориле Француску у
федерацију револуционарних комуна.
Талас аграрних побуна је захватио целу Француску, сељаци су нападали дворце, опатије,
замкове, палећи архиве, замкове и друге зграде; било је пљачки, насиља и убистава. „Велики
страх“ је захватио целу поседничку Француску. Све очи биле су упрте у Уставотворну
скупштину – сви од ње очекују решење и спас.
У Скупштини племство, најзад, схвата да мора учинити уступке. На чувеној ноћној
седници Уставотворне скупштине, 4-5. августа 1789. године, виконт од Ноаја изашао је на
говорницу и поднео следеће предлоге:
1. уводи се пореска једнакост за све Французе
2. укидају се сва феудална права која се „откупљују новцем или путем трампе по правичној
процени“
3. укидају се без откупа лична зависност, кулуци, бенефиције и ситне феудалне обавезе –
анати
Један по један племићи су излазили на говорницу и заклињали се да прихватају ове

предлоге.
У низу закона донетих од 5. до 11. августа Уставотворна скупштина је легализовала ове
одлуке и „укинула феудализам заувек“. Поред осталог ти закони су укинули и црквену десетину.
2
2
Законима од 5. до 11. августа 1789. године, феудализам у Француској је доиста

ликвидиран, али остале су све главне материјалне обавезе сељака које су проистицале из
феудалчевог власништва над земљом – новчане и натуралне ренте. Уколико је желео да их се
ослободи, бивши кмет је морао да се од њих откупи за крупне своте. Отуда је племство без
роптања, па и с радошћу, прихватило ове законе. Иако половични, они су представљали важан
корак у ослобађању француског сељаштва па су и довели до извесног смиривања ситуације у
земљи.
- Декларација права човека и грађанина, први француски устав -
Први задатак Уставотворне скупштине после изгласавања закона о укидању феудализма

био је формулисање основних начела на којима ће се заснивати будући устав и целокупни
политички односи у Француској. То је учињено 26. августа 1789. године, усвајањем Декларације
права човека и грађанина, која је постала фундаментални политички актсвих будућих
буржоаских револуција и грађанских друштава уопште. Пошто је дала право народу који је
пружио отпор тиранији, Декларација је, као природна и неотуђива права човека прокламовала:
 народни суверенитет
 политичке слободе (слободу штампе, збора, договора, политичког удруживања)
 грађанску и правну једнакост
 законитост
 неограниченост личних и привредних иницијатива
 верску толеранцију
Уз ово, она је прогласила приватну својину за једно од најважнијих људских права, без
обзира на разлике које она у друштву рађа. Овај принцип Декларцаије одређивао је класни
буржоаски карактер и ње саме, и револуције чији је програм садржала. Без обзира на то, њен
историјски значај је огроман јер је формулисла начела која су, у датим историјским околностима,
изражавала највиши домет револуционарних, а истовремено и реалних и остварљивих
друштвених тежњи и стремљења. У односу на постојеће политичке структуре и принципе,
Декларација права била је огроман историјски корак напред.
После усвајања Декларације права човека и грађанина Уставотворна скупштина је

приступила раду на првом француском уставу. Скупштина је разматрала део по део Устава,
усвајала га у облику појединачних уставних закона и како је који део усвајан и добијао
краљевску санкцију тако је и ступао на снагу. Цео посао око Устава био је окончан 1791. године,
па ће у литератури овај први француски устав бити означен том годином.
Већ на првим питањима (право краљевског вета, једнодомна или дводомна скупштина), у
редовима посланика дошло је до поделе на конзерватину мањину племића, свештеника и
појединих представника крупне буржазије и прогресивну већину која је, међутим, била
2
3
нејединствена. У њој су се као најутицајније појавиле Лафајетова група, група око

„тријумвирата“ Дипор-Барнав-Ламет, Мирабоова9 група и група бретонских посланика. Поред
њих на себе су, својим левим радикализмом, почели да скрећу пажњу Жан-Жозеф Муније и
Максимилијан Робеспјер10.
Рад на Уставу одвијао се првих месеци у знаку жестоких полемика међу овим групама,
али и уз стални отпор краља, који је одбио да потврди законе од 5. до 11. августа, као и
Декларацију права човека и грађанина. Штавише, он је поново у Версај позвао војску,
Фландријски пук, који је своји, изазивачким понашањем наговештавао нову дворску заверу
против револуције. Извештаји о овоме стизали су у Париз и изазивали слично расположење као и
у јулу те, 1789, године. Опет је дошло до скока цена, несташице хране, револуционарна агитација
се појачавала... Тој агитацији су поред Камија Демулена11, највећу оптрину давали Елизе
Лустало12 у листу „Париске побуне“ и, нарочито, међу сиротињом омиљени лекар, научник и
публициста, Жан-Пол Мара13, који је покренуо лист „Народни пријатељ“. На вест о банкету
9
Оноре-Габријел Рикети де Мирабо (1749-1791.), француски политичар и публициста, најстарији син маркиза
Виктора Рикетија. Већ је са 18 године ступио у војну службу, коју је морао да напусти 1769. године. Због сталних
хапшења и затварања био је избачен из породицеi. Почео је да пише есеје у вез с политиком. Године 1789. године
био је изабран за једног од представника трећег сталежа. Био је одличан говорник и због тога стекао велику
популарност. Један је од аутора Декларације права човека и грађанина. Године 1790. постао је председник
Јакобинског клуба, а следеће, 1791. године, и председник Народне скупштине. Залагао се да краљ остане на
престолу, али да има ограничену власт, због чега је често долазио у сукоб са јакобинцима, који су захтевали да се
укине монархија и погуби краљ Луј XVI. Мирабо је постао један од најзначајнијих представника трећег сталежа тог
времена. Умро је изненада. Сахрањен је у париском Пантеону, али су његови остаци, када су откривена његова
писма у дворцу Тилерије који су доказали да је одржавао везу са краљем Лујем XVI и двором, 1794. године
премештени одатле.
Дела:
 „Есеј о деспотизму“
 „О налозима за хапшење и о државним тамницама“
 „О пруској монархији за време Фридриха Великог"
 „Тајна историја берлинског двора“
10
Максимилијан Робеспјер (1758-1794) је био један од најпознатијих вођа Француске револуције. Његови
следбеници знали су га као „непоткупљивог“, због његове моралне посвећености револуцији. Био је истакнути члан
Комитета јавне безбедности (Комитет јавног спаса) и један од покретача Владавине терора, која је окончана његовим
хапшењем и погубљењем. Политички је био вођен идејама Жан-Жака Русоа и просветитељства.
11
Камиј Демулен (1760-1794) је био француски новинар и учесник у Француској револуцији. Демулен је био
пријатељ Максимилијана Робеспјера још из детињства, а касније се спријатељио и са Дантоном, као једном од
најзначајнијих личности револуције. У јеку терора Одбора јавног спаса, Демулен се приклонио Дантону који је био
опонент бруталном крвопролићу тог доба. У сукобу два табора надвладао је Робеспјеров, Демулен, Дантон и остали
њихови истомишљеници су изведени пред Револуционарни суд, осуђени у монтираном процесу и гиљотинирани 5.
априла 1794. године у Паризу.
12
Елизе Лустало (1761/1762-1790), француски адвокат при парламенту Бордоа и журналиста.
13
Жан Пол Мара (1743-1793) је био француски револуционар, научник, лекар и публициста, познат по учешћу у
Француској револуцији. Рођен је у Швајцарској, а велики део живота је провео у Енглеској. Био је члан радикалне
фракције јакобинаца, иако никад није био јакобинац. Предлагао је насиље и покоље над утамниченим
„непријатељима револуције“. Био је један од главних заговорника „владавине терора“ и састављача листи за
гиљотину. Убила га је Шарлота Корде у кади.
2
4
Фландријског пука од 1. октобра 1789, када су гажене тробојне кокарде, клицало се краљу и
краљици и против револуције и промена, Мара је 3. октобра позвао народ на устанак. Дана 5.
октобра 1789. године, велика гомила гладног народа, у којој су преовлађивале жене, упутила се у
Версај. Тамо умало није заробила краља и краљицу; од народног гнева у последњем часу их је
спасао маркиз Лафајет са одредом Националне гарде. Преплашени Луј XVI је, на наговор Некера
и грофа Монморена, потписао све дотадашње аконе и одлуке Уставотворне скупштине. Маркиз
Лафајет је потом, 6. октобра 1789. године, Луја XVI и његову породицу одвео у Париз и смесио у
Тилеријски дворац. Тиме почиње период највећег политичког утицаја маркиза Лафајета.
Уставотворна скупштина се 19. октобра, такође, преселила у Париз – „да буде близу своме
краљу“.
Тако је револуционарни париски народ, још једном, спречио контрареволуцију и ставио
краља под своју контролу. Нова маса племића кренула је у емиграцију.
После револуционарне побуне 5-6. октобра 1789. године, Уставотворна скупштина је

осетила да јој је положај учвршћен и да је пут за окончање њеног главног задатка – доношења
Устава, рашчишћен. Због тога је коалиција крупне буржоазије и либералног племства која је у
Скупштини водила главну реч, сматрала да је револуција завршена и да сада предстоји миран рад
на изградњи буржоаског уставног поретка са тачно подељеним функцијама власти и са јаком
извршном влашћу монарха у оквиру уставних овлашћења. Противна даљим демократским
захтевима и покретима маса, Уставотворна скупштина је свој став о окончању револуције
озваничила 21. октобра Законом о примени војне силе против побуњеника. У јуну 1791. године
она ће овај Закон допунити новим, Ле Шапељејевим законом против радничких удружења и
штрајкова.
Владајући блок, на чијем челу се налазио маркиз Лафајет, иступао је јединствено: све
дотадашње тековине треба енергично чувати и бранити од насртаја племићке и клерикалне
реакције; свако продужавање револуције и угрожавање створеног поретка од стране маса треба
немилосрдно пресецати. Лафајет, командант Националне гарде, успео је да неметне свој
одлучујући утицај у двору, на краља и краљицу. Покоравајући се Лафајетовим саветима краљ Луј
XVI је у више наврата излазио пред посланике, са изјавама о лојалности револуцији и
Уставотворној скупштини, чиме је изазивао бес реакције, а нарочито заговорника
контрареволуције који су махом били у иностранству. Ипак, све то је била лажна игра Луја XVI
који је тајно слао емисаре у Беч и Мадрид тражећи помоћ и интервенцију против револуције.
отуда су му поручивали да још није време и да се стрпи.
Уставотворна скупштина је, услед деловања и снага револуције и снага контрареволуције

имала проблем да одржи ред и мир у земљи. Током 1790. дошло је до већег броја
револуционарних немира по градовима. Један од најозбиљнијих догодио се јануара 1790. године
када је адвокат Жорж Жак Дантон побунио Кордељанску четврт Париза да би спречио извођење
Жан-Пол Мараа пред суд, због октобарског устанка из 1789. године. Мараа је био ослобођен.
Биле су честе и побуне сељака против феудалних обавеза.
2
5
У пролеће 1790. аристократија и свештенство припремали су велики

контрареволуционарни устанак против „безбожничке скупштине“, али је те покрете Национална
гарда сломила без већих проблема.
Упркос овим, честим бунама и немирима, може се рећи да је Уставотворна скупштина, у
периоду од октобра 1789. до септембра 1791. године, чврсто држала власт у својим рукама. Она
се притом борила и са другим привредним и политичким тешкоћама. Највеће тешкоће
причињавали су финансијски и верски проблеми. Финансијску кризу је револуција наследила од
старог режима, али се она током времена погоршавала. Револуција је, поред осталог, уништила и
стари порески систем, а за формирање новог било је потребно време, тако су државни приходи
после избијања револуције осетно смањени. Нова власт је, попут старе, била приморана да се
задужује. Како би криза била ублажена Скупштина је одлучила да се продају црквена имања.
Држава је издавала папирни новац (асињати) којим би држава исплаћивала дугове, а власници
асињата би за њих могли да купе црквену земљу. Укупно је до 1792. године пуштено у оптицај
2,5 милијарде ливри у папиру (дуг је био преко 4 милијарде). Држава је на тај начин заиста
олакшала стање; нови власници црквених имања били су, у провм реду, припадници градске
буржоазије, затим известан број свештеника и племића, а на крају и део сељака. Сељаци су
куповали мале парцеле, па је тако њихов број био велик. Ипак, појава папирног новца изазвала је
велику инфлацију и тешке економске поремећаје. Стварна вредност асињата је у односу на
номиналну пала за више од 40%.
Нови режим се обрачунао и са утицајем цркве, који је сломљен одузимањем поседа цркве
и смањивањем броја бискупских места на 83 – у сваком департману по једно. Уставотворна
скупштина је, затим, узела себи право да именује црквене великодостојнике с тим што је и
инвеституру одузела папи; по њеној одлуци једни великодостојници су уводили друге у дужност.
Свештенство је претворено у чиновнике и подвргнуто држави. Нови положај назван је
„грађански устав свештенства“ а био је, дефинитивно, регулисан законом од 29. маја 1790.
године.
Папа није могао да мирно гледа све ово, па је на једној седници са француским бискупима
осудио Декларацију права човека и грађанина као богохулни акт, а кад је уведен грађански устав
свештенства и кад је после тога Уставотворна скупштина донела одлуку да свештеници, као и
други службеници, морају положити заклетву француској држави, забранио је полагањењ такве
заклетве. Француско свештенство се поделило: од 83 бискупа 76 је послушало папу, а само
седморица их је положило заклетву.; око половина нижег свештенства је, такође, одбила да се
закуне. Распламсала се велика верска борба, која је ојачала снаге племићке контрареволуције, али
је допринела и стварању јаког антиклерикализма у табору револуције.
У немирним приликама прве фазе револуције Уставотворна скупштина је за непуне две

године упела да оствари свој најважнији задатак ида Француској донесе први устав у њеној
историји. Посао је, део по део, био готов већ крајем 1790, али је, захваљујући силном отпору Луја
XVI да му да краљевску санкцију, у целини ступио на снагу тек септембра 1791. године.
2
6
По овом уставу Француска је била монархија на челу са краљем, чија је власт ограничена.
Краљ је постао само највиши државни службеник са платом од 25 милиона ливри годишње. Он
више није био неприкосновена личност јер је у случају велеиздаје, или самовољног напуштања
земље, могао бити збачен с престола. Била су му остављена велика овлашћења, али увек са
одређеним ограничењима. Краљ именује министре и све друге високе државне и војне
функционере, али су сви под строгом контролом Законодавне скупштине, која их може предати
суду. Краљ води спољну политику, али је најважније одлуке из ове области (о рати и миру) може
доносити само уз сагласност Скупштине. Краљ је задржао и део законодавних функција –
суспензивно вето (одлагање примене закона) – али и оно није важило за све скупштинске мере и
одлуке, на пример за прокламацију „Отаџбина је у опасности!“ Сва законодавна власт припада
Законодавној скупштини која се бира на две године и коју краљ не може ни распустити ни
одложити.
У погледу грађанских права сви француски грађани нису у потпуности изједначени. Они
су једнаки пред законом али у погледу остваривања политичких права делили су се на оне којиј
имају сопственост, а тиме и бирачко право, и оне који немају ни једно ни друго. Тако је, према
Уставу из 1791. године, од близу 26 милиона Француза бирачко право стекло њих 4,3 милиона.
Али ни права тих бирача нису била једнака, него су зависила од висине пореза који су плаћали.
Устав је Француску поделио на 83 департмана (округа) који су се даље делили на кантоне
(срезове) и комуне (општине). Границе департмана одређене су на основу географских и
економских принципа.
Устав је гарантовао пуну слободу привредне иницијативе, укинуо је еснафе, трговачка и
саобраћајна ограничења и поделе, као и све краљевске и државне монополе.
Завршавање Устава, крајем 1790. године, било је знак за краља и краљицу да је дошао
крајњи тренутак за предузимање конкретних мера против револуције. Луј XVI тајно од
аустријског, пруског и папског двора тражи помоћ, политичку и војну. Пруски краљ и аустријски
цар су још у јулу 1790. у Рајхенбаху констатовали да, због аустро-турског рата и прилика у
Пољској и Белгији, нису у прилици да помогну Лују XVI, о чему су, тајно, обавестили и
француски двор.
Револуционарна париска штампа, коју је уређивао Мара, наслутила је краљеву велеиздају
и наговештавала могућност да краљ буде збачен и проглашена република. Политичка ситуација
се у Паризу, крајем 1790. и почетком 1791. године, веома заоштрава, увлачећи у своје вртлоге све
шири круг грађана. По квартовима и секцијама Париза (којих има 48) настају политички клубови
у којима су се грађани окупљали и коментарисали политичке догађаје и према њима се
опредељивали.
Један од најактивнијих и најрадикалнијих био је Клуб пријатеља права човека и грађанина
који су у Кордељерској четврти основали штампар Моморо и адвокат Жорж Жак Дантон14. У
14
Жорж Жак Дантон (1759-1794) је био француски политичар, револуционар и министар правде 1792. године. Био је
борац против расизма и поборник Француске револуције заједно са Робеспјером, Маром и Лујем од Орлеана.
Револуција је успела и срушена је монархија. Луј XVI је ухапшен 1792. а годину дана касније је погубљен на
2
7
бившем манастиру Свети Јаков, у Паризу, сместио се један други клуб који је основао учитељ
Денесар, али у којем су у почетку главну реч водиле присталице Лафајета и већине у
Уставотворној скупштини –„ фајетисти“. Поред ових постојао је и низ других клубова, у којима
се окупљало ситно грађанство и сиротиња Париза да би критиковали не само двор, аристократију
и свештенство већ и Лафајета и Уствотворну скупштину. Ту се први пут чују идеје о
„непосредној владавини“ народа.
Све ово је показивало да је на прелазу из 1790. у 1791. годину већ дошло до оштре
диференцијације у редовима револуције на конзервативну десницу, која је сматрала да је
револуција завршена, и на демократску левицу, која се залагала да се она настави. Прву струју
сачињавали су крупна буржоазија и либерално племство, другу средња и ситна буржоазија,
потпомогнута пролетерском сиротињом. Између ових струја већ у пролеће 1791. године отпочела
је жилава класна борба. Двор се радовао овом сукобу у табору револуције, верујући да му он иде
наруку. Краљ је, крајем 1790. године, потплатио Мирабоа и још неке чланове Јакобинског клуба,
као и бесног кордељерца Дантона, да га о свему обавештавају. Они му саопштавају оно што жели
да чује, одржавајући га у илузији да се ствари по њега добро одвијају. Мирабоов утицај на двор је
растао, али он изненада умире априла 1791. године.
Иако је 1791. страх од стране интервенције растао, ње још увек нема. Да је неће ускоро
бити знали су и краљ и краљица који су 20. јуна побегли из Париза и покушали да оду у Белгију.
Надомак Белгије краља је препознао поштар Друе, који је одмах алармирао Националну гарду и
осујетио тај покушај бекства. Белгије се докопао само краљев брат – гроф од Провансе. Праћен
бесним народом краљ се већ 23. јуна 1791. поново нашао у Паризу. Уставотворна скупштина,
којој је краљ био потребан како би завршила револуцију, и њен председник Жан-Силвиен Баји
пустили су у јавност верзију о краљевој отмици – дакле, краљ није бежао, био је отет.
Уставотворна скупштина је краљ ослободила одговорности, али је то изазвало експлозију
народног гнева на демонстрацијама на Марсовом пољу 17. јула 1791. године. Демонстранте је
растерала Лафајетова Национална гарда пуцајући у народ. Било је много мртвих. Након тога
уследила су многобројна хапшења, прогони и забране листова. Табор револуције се дефинитивно
поцепао. То се испољило и распадом јакобинског клуба: из њега су се издвојили конзервативнији
елементи предвођени Лафајетом, браћом Ламет, Барнавом, Дипором и другим припадницима
некадашње „Странке Американаца“. Они сада оснивају своју политичку групу – Фејански клуб.
Унутар себе раздиран личним нетрпељивостима фајетиста и ламетиста, овај клуб је јединствен у
ставу да монархију треба очувати по сваку цену и с њом владати према Уставу из 1791. године.
Краљ тада прихвата ламетисте за своје најближе сараднике и по њиховом савету, 14. септембра,
ставља свој потпис на Устав.
гиљотини. После погубљења краља, јакобинци су доживели пропаст. Многи од њих су проглашени кривим, а међу
њима је био и Дантон. Сазнао је да га је Робеспјер издао и осудио на смрт. Дантон је погубљен на тргу Конкорд
заједно са осталима. Три месеца касније, сам Робеспјер који је за многе наредио смртну казну гиљотином, погубљен
је такође на тој справи.
2
8
Поверовавши да је револуција завршена, Уставотворна скупштина доноси одлуку о

амнестији политичких криваца, о свом распуштању и о расписивању избора за Законодавну
скупштину.
- Законодавна скупштина – пад монархије -
Изабрана крајем септембра Законодавна скупштина се састала 1. октобра 1791. године.

Захваљујући изборном систему (имовиснком цензусу и посредним изборима) у Скупштини је
већину имала финансијска, трговачка и земљопоседничка буржоазија. Њених 750 посланика се
одмах после избора разврстало у политичке групације, које су већ постојале у јавном животу
Француске.
Две водеће политичке групе били су фејанци и јакобинци. За фејанцима је ишло 264
посланика, за јакобинцима 139. Већина од 347 посланика била је неопредељена и пружала је
подршку зависно од околности, час једној, час другој од ових група. Фејанци су се међу собом
делили на фајетисте и ламетисте који су се борили за престиж и водећу политичку улогу у земљи.
Јакобинце је у скупштини представљала група нових, речитих и предузимљивих политичара из
редова средње буржоазије, коју су водили амбициозни и беспринципијелни властољупци Жак
Пјер Брисо и маркиз Кондорсе, удружени са сличном групом посланика из округа Жиронда под
вођством Верњоа, Жансонеа, Гадеа, Инара и других. Међу савременицима, а и у историографији,
ова група је позната под именом брисотинци, или још више жирондинци. На крајњој левици ове
групе била су тројица париских посланика присталица Максимилијана Робеспјера у Јакобинском
кубу. Њих су називали монтањарима.
Фејанци су у Законодавној скупштини заступали став да је револуција завршена и да нови
поредак треба учвршћивати сарадњом законодавне и извршне власти (краља), заснованом на
стриктној примени Устава. Истовремено били су против и помисли о даљој демократизацији
политичких и друштвених односа. Мање принципијелни ламетисти били су спемни на сарадњу
са краљем науштрб тековина револуције: пристајали су на краљевско апсолутно вето, на увођење
дводомне скупштине и на измирење са емигрантима. Зато су Луј XVI и Марија Антоанета
уклониле из двора Лафајета пославши га за команданта једне армије на северу земље, а на власт
довели ламетистичко крило Фејанске странке. Ова странка је, међутим, брзо губила популарност
у јавности.
У Јакобинском клубу јаз између присталица две различите групе био је још већи. Сам
Јакобински клуб био је састављен од припадника средње и ситне буржоазије, али је клуб преко
локалних клубова био повезан и са широком масом сиротиње и пролетаријата у престоници.
Између двеју група, Брисоових и Кондорсеових жирондинаца и Робеспјерових присталица –
монтањара, у Клубу су се, већ од јесени 1791. године, отвориле жучне политичке расправе. У тим
расправама Робеспјерове присталице су наглашавае да се глас народа мора слушати, да се веза с
њим не сме губити, и да се зато револуција мора наставити, јер је то једини начин да се њено
дело одбрани од спољне и од унутрашње контрареволуције. Жирондинци су испољавали
2
9
умереност и неодлучност у прихватању народних захтева и нарочиту склоност за погађање, па

чак и интригирање са двором против маса и јакобинске „анархије“. Главна жеља жирондинаца
била је да се докопају власти.
Законодавна скупштина је почела да влада крајем 1791. године, у условима поново

погоршане економске и политичке ситуације у земљи. Пад вредностипапирног новца, застој у
спољној трговини и нове тешкоће у снадевању сада су поред сиротиње, све теже погађали и
средњу – трговачку буржоазију. Због свега тога цела Француске је поново врила, почетком 1792.
године јавиле су се буне у различитим деловима земље. Да би бар мало умирила духове
Скупштина је донела Закон о секвестру над имањима племића емиграната, када су сељаци
престали да плаћају дажбине власницима ових имања.
Једна од најтежих претњи долазила је из иностранства – од деловања већ веома
многобројне контрареволуционарне миграције, с једне, и од интервенције реакционарних
дворова Аустрије, Пруске, Русије и Шпаније, с друге стране.
Римско-немачки цар и пруски краљ су, иако неспремни за дејство, августа 1791. године,
декларацијом из Пилница (у Саксонији) већ претили револуционарној Француској. У Француској
се већ говорило о превентивном рату који би она требало да поведе. За превентивни рат су се
залагали краљ и краљица не би ли на овај начин довели со пораза револуције, а желели су га и
Лафајет и његови следбеници, сањајући да ће на крилима ратне победе себи изградити
доминантан положај у земљи. Рату су се надали и жирондинци, сматрајући да ће то обуздати
револуционарну енергију француских маса; слично као фајетисти рачунали су на лаку победуу
том рату. Против рата изјашњавали су се ламетисти, из бојазни да у њему не изгубе власт, и
Робеспјерови јакобинци, који су прозревајући паклену игру двора, истицали да је главни
непријатљ ревлуције у самој Француској. Отпор ламетиста и јакобинаца није вредео. Удружени
брисотинци (жирондинци) и фајетисти наметнули су Законодавној скупштини борбени тон, у
односу са страним владама и аристократском емиграцијом. Краљ и краљица били су пресрећни.
Жирондинци и фајетисти су кроз Скупштину провели одлуку, која је саопштена краљу, да се
Хабсбуршком цару упути захтев да се одрекне Пилничке декларације. Луј XVI је ту одлуку
одмах прихватио, а пошто су министри ламетисти били противни – он их је марта 1792. године
отпустио и на власт довео Брисоове следбенике – жирондинце, међу којима су најутцајнијиј били
министар иностраних послова, генерал Димурје, и министар унутрашњих послова, банкар Жан-
Мари Ролан.
Немачко-римски цар Фрања II, који је управо био дошао на власт уместо умрлог Леополда
II, одбацио је захтев француског краља. На то је Луј XVI, уз пуно одобравање својих
жирондинских министара, 20. априла 1792. године дошао у Законодавну скупштину и потпуно
равнодушним гласом предложио да се „краљу Чешке и Угарске“ објави рат. Огромном већином
гласова Скупштина је овај предлог прихватила пропративши га клицањем и одобравањем. Тако је
отворена ера француских револуционарних и Наполеонских ратова који ће, с малим прекидима,
трајати 23 године.
3
0
У рат 1792. године Француска је ушла са три армије и укупно 100 хиљада воника. На
почетку рата она је имала огромну предност над Аустријом која је располагала са не више од 35
хиљада војника концентрисаних у Белгији. Ипак, то није значило скоро ништа јер су се
француски заповедници армија Лафајет, Рошенбо и Лукнер показали као неспособни, а и добар
део племића који су учествовали у рату желео је да се тај рат изгуби. Операције на свим
фронтовима вођене су траљаво и без иницијативе.
Жан-Пол Мара је наслућивао шта стоји иза свега тога и у Кордељерском клубу оптужио је
државне и војне врхове за издају. Било је то баш у тренутку када је Марија Антоанета доставила
Аустријанцима ратне планове Француске. команданти су се правдали кукавичлуком војника,
Рошенбо је подне оставку, део војника је дезертирао, а део официра прешао на страну
непријатеља повукавши са собом три цела коњичка пука.
Заплашена развојем догађаја на фронту жирондинска влада је 8. јуна издејствовала одлуку
Законодавне скупштине о формирању војног логора од 20 хиљада федералаца (народних
гардиста из покрајина) у самом Паризу ради његове заштите. Луј XVI, наговорен од фејанаца и
осокољен неуспесима на фонту на ову одлуку је ставио вето. Када су жирондинци тражили да
опозове вето – краљ их је отереао са власти и министарске положаје дао фејанцима – сада
измиреним фајетистима и ламетистима. Фејанци и двор почели су да се спремају за обрачун са
револуционарном демократијом. За то време Аустријанци и Пруси су довршили концентрацију
трупа и прешли у офанзиву. Првих дана јула 1792. су пренели операције на тло Француске.
Жирондинци и Робеспјерови монтањари су тада обуставили своје спорове и заједничким
иступима у Законодавној скупштини допринели томе да Скупштина 2. јула поново донесе одлуку
о војном логору од 20 хиљада војника у Паризу, а 11. јула усвоји проглас „Отаџбина је у
опаности!“, који краљ није могао да поништи. По налогу Скупштине свуда је спровођена
мобилизација народне гарде; марсејски одред је први пут марширајући кроз Париз певао Ратну
песму Рајнске војске („Марсељезу“) која ће касније постати француска химна.
Пруски војвода Брауншвајг, командант савезничких трупа, објавио је да ће Париз бити
сравњен са земљом ако се нешто догоди Лују XVI и Марији Антоанети; то је разгневило
француске родољубе и открило им право лице Луја XVI. У таквој ситуацији жирондинци су
хватали везе са двором, што су монтањари схвтили и отпочели свом снагом да агитују за рушење
монархије. Робеспјер, Мара, Антоан, Дантон и остали тражили су распуштање Законодавне и
сазивање револуционарне скупштине (Конвента) изабране општим правом гласа, промену
Устава, онемогућавање власти богаташа. Почетком августа монтањари су образовали тајни
побуњенички одбор који је ноћу 9.10. августа 1792. године, преко посебних агитатора и
звоњавом са цркава на узбуну, позвао народ Париза на устанак.
Вођене јакобинским организаторима, масе народа су јуришале на Тилеријски дворац.
Краљи и краљицца су са децом побегли у Законодавну скупштину, која је заседала у близини (у
згради Мањежа). Револуција је тријумфовала. Под уиском њене победе Законодавна скупштина
је донела одлуку о збацивању Луја XVI с престола и озаточењу целе његове породице у тамницу
Темпл. Истовремено, на предлог самог Брисао, усвојен је и други захтев јакобинаца – распуштена
је Законодавна скупштина и расписани су избори за Конвент. Тако је револуција од 10. августа
3
1
1792. године наставила дело започето 1789. године: окончала је владавину Бурбона и уклонила с
власти крупну буржоазију.
Када је добио вест о победи нове револуције у Паризу, Лафајет се заједно са Александром
Ламетом, својим дојучерашњим супарником, предао Аустријанцима.
- Борба жирондинаца и монтањара, Валми -
Револуција од 10. августа уклонила је са власти крупну буржоазију, али је одмах на

површину изнела сукоб који се одигравао у јакобинском табору. Жирондинци, који су
представљали углавном нову трговачку, индустријску и поседничку буржоазију, желели су
окончање револуције како би за себе побрали њене плодове. Монтањари, као доследни
револуционари иза којих су ишле масе ситне буржоазије, градске и сеоске сиротиње, и даље су
сматрали да обрачун са контрареволуцијом није окончан и да има још много народних захтева
које треба испунити.
Те принципијелне и суштинске разлике довеле су до отвореног разлаза и заподевања
жилаве борбе између жирондинаца и правих јакобинаца – монтањара. Борба је поведена у
специфичној форми сукоба између Законодавне скупштине и Париске општине (Комуне).
Образована у ноћи 9-10. август 1792. године од стране комесара 48 париских секција, Комуна је
као истински орган револуционарне власти, настоаакцијом маса, одоздо, енергично збацила
дотадашњу градску управу, преузела вођство револуције и, после њене победе, задржала власт у
рукама. У Комуни су главну реч водили монтањари. Комуна Париза је вршила утицај и у
унутрашњости земље; тако је након рушења монархије настало стање двовлашћа, на једној
страни била је Законодавна скупштина коју су водили жирондинци, а на другој Париска комуна
на челу са монтањарима. Борба ће трајати до разлаза Законодавне скупштине и сазива Конвента
20. септембра 1792. године, с тим што ће сукоб жирондинаца и монтањара после тога бити
настављен у другим видовима и облицима. Први судар Законодавне скупштине и Париске
комуне избио је на питању ванредних „револуционарних мера“ које је Комуна тражила од
Скупштине. Те мере су подразумевале прописивање цена, пописе становништва, реквизиције,
принудни курс асињата, укратко – ограничавање слободне трговине. Поред тога Комуна је
тражила и присмотру над свим противницима режима, ограничавање личне слободе, стварање
преких судова, појачавање централне власти строгим потчињавањем локалних власти, укратко –
политику јавног спаса. С друге стране, Жирондинци су истицали супротне циљеве даљег тока
револуције: стабилизацију друштвено-економских односа, поштовање неприкосновености личне
имовине и слободне привредне иницијативе, тражење компомиса са пораженим снагама крупне
буржоазије и либералног племства, одбрану Устава из 1791. године, једнако супротстављање и
аристократској контрареволуцији и анархизму монтањарског програма који прети да угрози и
слободу и власништво.
Да би ојачала свој положај у борби са Комуном, Законодавна скупштинаименовала је нови
Извршни одбор (владу) састављен од самих жирондинаца, осим Дантона који је био монтањар,
3
2
али превртљив и властољубив и као такав прихватљив за Бриоа. Истовремено, Скупштина је

морала да попусти Комуни у захтеву да се у сваку армију пошаљу по тројица комесара са
ванредним овлашћењима, који су могли да смене сваког команданта на фронту, а у случају
потребе и затворе их; циљ ове мере је било спречавање контрареволуције у војсци која је тада
ратовала са Аустријанцима и Прусима.
Париска комуна је непрестано критиковала Законодавну скупштину критикујући је да је
сувише попустљива према противницима револуције.
На фронту није била најбоља ситуација, Пруси сукрајем августа те 1792. године
напредовали према Вердену, а истовремено су плануле и контрареволуционарне побуне у
Вандеји и Бретањи, док је у Дофинеји откривена велика ројалистичка завера. У таквим условима
Париска комуна је улагала велике напоре да се земља и револуција одбране. Извршни одбор је
губио присуство духа, једино је Дантон био на висини задатка, сагласивши се у потпуности са
ставовима Комуне да се земља и револуција морају бранити по сваку цену. По савету Дантона
органи Комуне су претресли хиљаде станова у Паризу и похапсили око 3000 људи. Због ове
акције жирондинци су тражили од Скупштине да распусти париску комуну, али до тога због
отпора грађана није дошло. Комуна је припремала страшан обрачун са контрареволуцијом, како
би биле застрашене све присталице контрареволуције у Француској.
Дана 2. септембра 1792. године појавила се вест да Пруси опседају Верден и да су изгледи
за његову одбрану слаби. Верден је био последња препрека на путу ка Паризу. Законодавна
скупштина је била збуњена у први мах, али је Комуна истох јутра објавила порглас. „На оружје
грађани, на оружје, непријатељ је пред нашим вратима!“ Зазвонила су звона Париза, огласили се
добоши по трговима, грунуо је топ. Масе добровољаца сливале су се према Марсовом пољу.
Напокон се састала и Законодавна скуштина у којој је Дантон одржао један од својих познатијих
говора о потреби да се крене на непријатеља и одбрани отаџбина. Тада је чуо и глас како ће
непријатељи револуције ударити с леђа, па су масе грађана, предвођене функционерима Комуне,
упале у тамнице 2. септембра поподне и током два дана побиле између 1400 и 2000 политичких
противника баз суђења. Слично насиље усмерено против контрареволуционарних снага појавило
се широм Француске тог септембра 1792. године, што је изазвало нови талас емиграције.
Избори за Конвент су одржани септембра 1792. године, у условима класне и политичке

борбе, у условима терора и насиља, у условима присуства страних трупа на тлу Француске. На
тим изборима је победила, осим у Паризу где су изабрани готово сами монтањари, буржоазија
која је била антимонархистичка, републиканска, заинтересована за одбрану тековина револуције
али и одлучно противна свим даљим социјалним захтевима маса, поготову таквим који би
задирали у неприкосновена права приватне својине и слободне привредне иницијативе.
Када се Конвент састао и када су се посланици политички разврстали, видело се да од
њих 750 око 170 припада жирондинцима, око 100 монтањарима и око 480 политички
неопредељеној групацији опортуниста, коју су називали „трећом партијом“, „равницом“ или
„баруштином“. Она ће бити важан, мада непоуздан, савезник и сарадник двема милитантнијим и
амбициознијим групама. У почетку „баруштина“ ће бити савезник жирондинцима.
3
3
У време избора за Конвент ратни и међународни положај Француске био је очајан. Велика
Британија и Шпанија су са њом прекинуле дипломатске односе, после обарања Луја XVI.
Шпаније је гомилала трупе на Пиринејима. Аустро-пруска офанзива са 110 000 војника, против
85 000 француских све више је напредовала. Дана 1. септембра предао се Верден, пошто су
ројалисти претходно заклали његовог заповедника Николаса Борпера. Пут према Паризу (око 100
миља) био је отворен. До судара Француза и Пруса дошло је 20. септембра 1792. године код
Валмија, када су Французи успели да одбију пруски напад и онемогуће даље наступање
Брауншвајгових трупа. У пруском логору је био и Гете, који је битку код Валмија назвао
„победом народа над краљевима“. Гете је још забележио: „Од овог места, од овог дана, настаје
ново доба у историји света“. Французима је командовао генерал Франсоа Кристоф Келерман,
који је у најтежем тренутку, када је претила пропаст за Французе, скочио из рова и уз поклич: „За
народ!“ повео Французе ка победи.
- Сазивање Конвента и проглашење Републике -
Дан после битке код Валмија, 21. септембра 1792. године, састао се Конвент – нова
Уставотворна скупштина. У рукама Конвента била је концентрисана сва власт у Француској. Тог
21. септембра 1792. године Конвент је у свечаном расположењу изгласао одлуку о укидању
монархије и проглашењу републике у Француској. Тако је почела историја Прве Француске
Републике.
Слога и помирење жирондинаца и монтањара, настали након проглашења републике, били
су кратког века; сукоб због економских проблема, који су се усложњавали у другој половини
1792. године, и политичких питања се наставио. Бес против шпекуланата и ратних профитера је
растао из дана у дан. Иако иза чисто комунистичких идеја колективизације нису стајали
монтањари, жирондинци су њих напали да стоје иза идеја које су све чешће могле да се чују; то је
крајем септембра 1792. године отворило непомирљим класни сукоб између жирондинаца и
монтањара, што ће се на крају завршити пропашћу и једних и других.
Напад на монтањаре отпочели су 23. септембра Брисо и Жан-Мари Ролан износећи пред
Конвент предлог да се донесе закон против „подстрекача на мучка убиства“, који је циљао на
монтањарски „тријумвират“ – Робеспјер, Мара, Дантон; циљ је био да се обезглави странка
монтањара у Конвенту. Упркос противљењу монтањарских посланика Конвент је изгласао
одлуку да се формира комисија „која ће имати да поднесе извештај о стању у републици, а
нарочито о стању у престоници, као и да поднесе законски предлог против провокатора на
убиства и разна друга насиља...“ На овај напад монтањари су узвратили ударом ван Конвента: на
предлог монтањара Јакобински клуб је 10. октобра искључио из свог чланства „интриганте“
Брисоа и његове присталице, који су до тада у овом клубу били утицајни. Тако је Јакобински
клуб коначно постао средиште најдоследнијих револуционара, окупљених око Робеспјера, Мараа
и Дантона, и тако се од тада изједначавају појмови монтањар и јакобинац (санкилот). Али тако је
табор револуције још једном био подељен на две непомирљиве групације.
3
4
Настојања жирондинаца да искључе монтањарске вође из Конвента није успео, Робеспјер,

Мара и Дантон су успели и да Конвент усвоји изјаву: „Француска република је једна и
недељива“; тиме је поражена жирондинска идеја о федералистичком преуређењу земље. Ипак,
жирондинци су у једном успели, било је то формирање Извршног одбора (владе) искључиво од
својих присталица. Дантон више није био министар.
Покушај са образовањем сопствене гарде састављене од одреда доведених из
унутрашњости, ради заштите Конвента „од париске руље“, донео је жирондинцима слом.
Жирондинска влада је довела 16 000 антијакобинских „федералаца“ у Париз, али су јакобинци
успели да им наметну своје идеје и преобрате их објашњавајући им начела монтањара. У
њиховом преобраћању нарочито се истакао Жан-Пол Мара. Чак је основано и „Друштво
федералаца 83 округа“ у коме су ширене и тумачене идеје јакобинаца. Све ово је показивало да
жирондинци немају довољну подршку у најширим слојевима.
Ускоро после револуције од 10. августа монтањари су тражили од Законодавне скупштине
да се свргнутом краљу суди за велеиздају. Предвођена жирондинцима Скупштина је одлагала
суђење, заклањајући се иза питања о процесури и надлежности за суђење бившем владару. У
Конвенту јакобинци су поновили овај захтев и тада је, новембра 1792, једна комисија правника
дала образложено мишљење, да је за такво суђење надлежан сам Конвент, као заступник целог
француског народа. Жирондинци су покушавали на сваки начин да онемогуће, или бар одложе,
ово суђење. У тим маневрима је, тајно, учествовао и Дантон. Док је то трајало појавио се глас да
се је Тилеријском дворцу откривен сеф у којем се чувала тајна преписка између Луја XVI и
Марије Антоанете са страним владарима и дипломатама, у којој се тражила интервенција против
Француске. Сумње у издају краља и краљице више није било, жирондинци се више нису
усуђивали да ометају њихово извођење пред суд Конвента.
Децембра 1792. доказана је кривица краља Луја XVI. Дана 14. јануара 1793. у Конвенту је
обављено појединачно гласање о смртној казни предложеној за краља. За смртну казну гласало је
387 посланика, за казну затвора 334 посланика Конвента. Луј XVI је гиљотиниран 21. јануара
1793. године. Октобра 1793. године главу су скинули и Марији Антоанети.
У борби са јакобинцима Жиронда је одржала надмоћ, ношена ратним победама (за које
она свакако није била најзаслужнија) из јесени 1792. године, над јакобинцима до пролећа 1793.
године.
Након тих ратних успеха поставило се питање: да ли склопити часни мир уз напуштање
освојених територија (Аустријанци су напустили читаву Белгију) или задржавање ратних
тековину уз настављање рата? Радило се о томе да ли ће буржоаска револуција кренути путем
освајања или путм поштовања независности и суверенитета народа. После мањег колебања
жирондинско руководство се определило за политику освајања. Робеспјерови јакобинци су се
томе успротивили, али поново без успеха. Жирондинци су револуцију повели у освајачки рат за
„природне границе Француске“ – до Рајне, јер је та река „природна граница Галије, исто као што
су то Алпи, Пиринеји, Средоземно море и Атлантски океан“. Односи са Енглеском, Шпанијом и
другим земљама су почели јако да се затежу. Поврх свега, жирондинци су натерали владу и
3
5
Конвент да 1. фебруара 1793. године објаве рат Великој Британији и Холандији. Рат између
Француке и Британије био је рат две капиталистичке државе које су се бориле за експанзију и
стицање утицаја. Конвент је 7. марта објавио рат Шпанији. још пре Шпаније, на страну
непријатеља револуционарне Француске сврстали су се напуљски краљ Фердинанд IV Бурбонски
и римски папа пије VI. Тако је, почетком 1793. године, образована Прва коалиција15 европских
држава против Француске.
Интензивне ратне операције разбуктале су се већ у зиму 1793. године (,исли се на почетак
1793. године), када су Французи изгубили све оно што су стекли годину дана раније, а у великој
мери је то било условљено дезертерством и опадањем ентузијазма јер се одбрамбени ат
претворио у освајачки. Већ марта те године Французи су поражени у Белгији. Проблеми су се
15
Рат прве коалиције (1792-1797) означава први велики рат више европских сила против револуционарне Француске.
Када је Национални конвент прогласио да је циљ извоз револуције створена је коалиција против Француске.
Прву коалицију су чинили:
 Аустријско царство (унутар Светог римског царства)

 Аустријска Низоземска
 Краљевство Велика Британија
 Напуљска краљевина (склопљен мир 1796)
 Краљевина Сардинија (мир 1796)
 различите Италијанске државе 1793—1796
 Пруска (склопљен мир 1795)
 Шпанска империја (склопљен мир 1795)
 Португалија
 француски ројалисти, монархисти и побуне
Те силе започеле су серију инвазија на Француску. Аустрија и Пруска су нападале преко Рајне и из
Аустријске Низоземске (данашња Белгија). Велика Британија подржавала је побуне по француским провинцијама и
опседала је Тулон. Французи су у једним биткама победили, али поражени су од Аустријанаца у бици код
Нервиндена, а имали су унутрашње побуне. Коалициона војска је кренула у напад на Француску.
Комитет јавне безбедности је позвао у војску све од 18 до 25 година. Нова француска армија је извела
контранапад и инвазиону војску је потиснула ван граница Француске. Француска војска је освојила Холандију и
основала је Батавијску Републику (Фландрија, Мастрих и Венло) као вазалну државу миром у Хагу 16. маја 1795
године. Француска је Базелским миром (5. април 1795. године) освојила и пруски Рајнланд. Шпанија је склопила
посебан мировни споразум (други Базелски мир – 22. јул 1795. године) са Француском. После тих мировних
споразума Директориј је изводио планове освајања северне Италије и делова Немачке. Наполеон је победио у
северној Италији, па је Аустрија била избачена из рата Кампоформијским миром - Кампоформијски мир потписан је
17. октобра 1797. године између Наполеона као представника Француске и грофа Лудвига фон Кобенцла као
представника Аустрије.
Пошто је Наполеон победио све противнике и успешно окончао свој поход у Италији распала се Прва
коалиција, а мировни споразум је одредио расподелу територија на крају рата. Територија Млетачке републике је
подељена, а Белгија је припала Француској. Прва коалиција је тада пропала. На бојном пољу против Француске
остала је само Велика Британија. Енглези су покушали да изведу диверзију у самој Француској: 23. јуна 1795. године
искрцали су на полустрво Киберон једну експедицију састављену од 20 000 француских емиграната и заробљеника.
Циљ им је био да се споје са Вандејцима и шуанима (антирепубликански покрет сељаштва, подозривог према
буржоазији и граду) на Лоари. Генерал Лазар Ош је, међутим, реаговао муњевито. Енергичном акцијом разбио је оба
устаничка центра а затим се устремио на Киберон. Настало је расуло енглеске експедиције. Многи њени припадници
су изгинули а више хиљада их се предало. Међу њима Ош је одабрао 718 емиграната и по кратком поступку их
пострељао. Тако је Француска релативно смирено дочекала крај владавине Термидорског конвента. Тињала је још
само побуна у Вандеји.
3
6
јавили и у вези генерала који су водили француску војску, генерал Шарл Димурје је ковао план
да крене на Париз и растера Конвент, 23. марта је ступио у контакт са Аустријанцима понудивши
им враћае целе Белгије и прекид рата. Конвент, сумњичав, послао је четири комесара али их је
Димурје похапсио и предао Аустријанцима. Ипак, акција генерала Димурјеа није успела,
осујетио ју је командант једног добровољачког батаљона – Даву, који је наредио војницима да
пуцају у генерала издајника. Димурје је побегао Аустријанцима заједно са 1000 људи међу
којима је био и будући француски краљ Луј Филип Орлеански; било је то априла 1793. године.
После издаје генерала Димурјеа изгледало је да су изгубљени и Дантон и Ежен Делакроа,
који су Димурјеа раније подржавали и штитили. Ипак Дантонова речитост их је спасила,
оптужнице су одбачене, а они изабрани за чланове Одбора јавног спаса, новог органа Конвента,
образованог 5. априла, са задатком да организује борбу против спољне и унутрашње опасности
која се поново надвила над Француску револуцију.
У Француској је у пролеће 1793. била веома тешка економска ситуација, а погодиле су је

поново и озбиљне политичке поделе. Нереди незадовољних маса ширили су се државом.
Захваћен страхом од револуционарног расположења народа део буржоазије, који је до тада
подржавао жирондинце, почео је да сумња у њихову способност да окончају револуцију, почео је
да се окреће контрареволуцији. Слични покрети јављали су се и међу имућним сељаштвом.
Ројалисти, охрабрени целокупном тешком ситуацијом, подигли су главу и отпочели са
агитацијом против револуције. Избили су контрареволуционарни устанци у Вандеји, окрузима
Лоара и Ендр, на Доњој Рајни, покушаја побуна у Бретањи... Револуција их је свуда гушила свим
средствима. Јакобинци, ако најрадикалнији браниоци револуције, добијају све веће поверење.
Јакобинци су ојачали и у Конвенту, па је он донео одлуку да се, поред Одбора јавног спаса,
образују још два ванредна револуционарна органа: Одбор јавне безбедности и Револуционарни
суд. Један полицијски други судски, ови органи су одмах повели немилосрдан обрачун са
противницима револуције.
Ојачали јакобинци су у Конвенту донели још две социјалне мере: увели су принудни курс
асињата и максимирали цене неких артикала. Ове мере су изгласане 15. априла и 4. маја 1793.
године.
Жирондинци су у пролеће 1793. године поново помињали децентрализацију земље, што се
у моментима највеће кризе револуције, напредовања непријатеља и постојања унутрашњих
побуна граничило са контрареволуционарном и антипатриотском политиком. На то су указивали
јакобинци, па се политичка борба између жирондинаца и јакобинаца додатно заоштрила.
Жирондинци су први кренули у напад: 18. маја 1793. године Ели Гаде је предложио распуштање
Париске комуне, а Бертран Барер образовање истражне комисије од дванаест чланова која би
испитала ко то у Паризу кује заверу против Конвента. Конвент је прихватио само Бареров
предлог и именовао Комисију дванаесторице, састављену од самих жирондинаца. Могло се
претпоставити кога ће оптужити за заверу против Конвента.
Комисија дванаесторице се одмах устремила на најрадикалније функционере Париске
комуне и наложила да се многи од њих похапсе. Монтањари су одмах скочили у одбрану
3
7
похапшених. Жирондинац Иснар је у Конвенту запретио да ће Париз бити уништен ако буде била
нанета било каква увреда Народном представништву – конвенту. Париз је прокључао, Робеспјер
је са говорнице Јакобинског клуба позвао париски народ на устанак. Мара је следећег дана у
Конвенту затражио да се распусти Комисија дванаесторице; Конвент је најпре прихватио, а затим
одбацио овај Марааов захтев. Монтањари су онда отпочели припреме за устанак, и 29. маја
образовали Тајни револуционарни одбор од 21 члана.
Устанак је избио 31. маја. Под вођством Националне гарде и њеног заповедника Франсоаа
Анриоа маса Парижана, од око 80 000 људи, слегла се пред Конвент, којем су поднети ови
захтеви:
 стављање под суд 22 најпознатија жирондинца, двојице министара (Лебрена и Клајвера) и
свих чланова Комисије дванаесторице
 опремање и хитно слање на фронт још једне армије
 максимирање цене хлеба
 увођење новог намета на богаташе
 наоружавање санкилота, а чишћење армије и административних служби од противника
револуције
 ново хапшење сумњивих
Од свих народних захтева Конвент је усвојио само онај који се тицао укидања Комисије
дванаесторице, а онда је још доделио плату од две ливре дневно наоружаним радницима.
подстакнут од Мараа, Устанички одбор је изразио незадовољство овим одлукама и наредио
Националној гарди да остане у приправности.
Дана 2. јуна Национална гарда је запретила да ће бомбардовати Конвент. Посланици су
били приморани да прихвате све устаничке захтеве. Најистакнутији жирондинци (њих 29) су под
стражом изведени из дворане и стављени у кућни притвор.
Тиме је револуција од 31. маја до 2. јуна 1793. године завршена побеом без крви. На
њеним крилима Конвент је прихватио политичко вођство Јакобинске странке. То је значило
уклањање крупне и средње буржоазије с власти и њено преузимање од стране ситног грађансва,
чији је циљ био да се спасе револуција и да се у интересу сиротиње спроводе низ социјалних
мера.
- Јакобинска диктатура 1793-1794. -
Када су јакобинци дошли на власт крајем јуна 1793. године нису имали у плану било какве
радикалне мере ни на политичком ни на социјалном пољу. Њихов основни циљ био је да нађу
ефикасна средства којма би се револуција одбранила и од спољних и од унутрашњих
непријатеља. Чак ни против жирондинаца нису спровођење озбиљније репресалије, шро је овима
омогућило да побегну из Париза и организују широк антијакобински покрет познат у историји
Француске револуције под именом федералистичка буна. Настајање овог покрета тргнуло је
3
8
јакобинце; Робеспјер је у Јакобинском клубу тада изложио програм мера које треба предузети
како би се отклониле опасности које потичу од буржуја. После Јакобинског клуба овај програм
прихватио је и Конвент, као и најважнији орган Конвента – Одбор јавног спаса, који ће постати
главно средство у борби против федералистичке буне.
Федералистичка буна је отпочела 13. јуна у Нормандији. Предвођена истакнутим
припадницима крупне и средње буржоазије брзо се ширила, за месец дана је захватила 60 од 83
француска департмана. Најважније средиште федералистичке буне било је у Лиону. Јакобински
Конвент је у то време, због ове буне и контрареволуционарног устанка који је још увек трајао у
Вандеји, у јулу и почетком августа 1793. године контролисао тек мало више од 1/4 Француске.
Поред тога, стање на фронту насупрот спољног непријатеља – било је лоше, борбе су се већ
пренеле на француско тло. Олакшавајућа околност је била то што је жирондинска
федералистичка буна имала ширину, али не и дубину; та буна није имала широку подршку маса
сељака и градске сиротиње.
Конвент је низом аграрних закона, донетих током јуна и јула 1793. године спровео
следеће:
 сва до тада нераспродата имања феудалаца емиграната издељена су на мале парцеле и
изложена продаји с роком отплате од 10 година
 испарцелисано је 8 милиона јутара општинских земаља и ове парцеле су, по принципу
једнакости, раздељене сеоским домаћинствима
 дефинитивно су ликвидирана сва сељачка дуговања према бившим феудалцима, настала
на основу ласништва над земљом
Ово јакобинско аграрно законодавство оставиће трајне последице не само на судбину

револуције већ и на целокупну новију историју Француске. Животно ће заинтересовати
сељаштво за одбрану главних тековина револуције, дефинитивно ће уништити остатке
феудализма, и претвориће Француску у земљу с доминантним ситним и средњим сељачким
поседом.
Конвент је наставио са мерама којима је циљ био побољшање положаја најнижих и
најсиромашнијих слојева, па је тако 27. јула 1793. године усвојио Решење о сузбијаеу
шпекулација – посебни комесари са наоружаном пратњом ставили су целокупну трговину под
строг надзор; ова мера је имала велики значај за спас револуције.
Јула 1793. јакобинци су усвојили Устав – „Устав 1793“ који је предвиђао да сва власт у
Републици буде по теоријском моделу Русоа, јединствена и концентрисана у рукама Народне
скупштине, изабране општим и непосредним правом гласа свих пунолетних грађана Француске.
Целокупна унутрашња и спољна политика биће у рукама Скупштине. Устав је гарантовао сва
лична права и слободе грађана: право на рад, живот и срећу, слободу мисли, штамп, збора и
договора, личну безбедност, опште просвећивање и слично. Гарантовао је и и право и безбедност
приватне својине. Јакобински устав никада није био примењен.
3
9
Конвент је према вођама федералистичке буне заузео непомирљив и одлучан став, али је
заведеним учесницима и онима који су се показали као противници аристократије и рестаурације
монархије пружио руку помирења. Ово ће изазвати раздор у редовима жирондинаца и
федералистичке буне, али су ипак одлучујуће биле одлучне војне мере које је од 10. јула 1793.
године против побуњеника почео да предузима Одбор јавног спаса. Отпор жирондинаца је
најдуже трајао у Бордоу – до 18. септембра и у Лиону – до 9. октобра 1793. године. Највећа штета
коју су жирондинци нанели Конвенту била је предаја најјаче ратне луке Француске – Тулона
Енглезима, са целом ескадром ратних бродова.
Дана 10. јула 1793. Конвент је сменио први Одбор јавног спаса, именован у априлу те
године, и именовао други у који је 27. јула ушао Максимилијан Робеспјер. С Робеспјеровим
избором у ово тело почиње историја такозваног Великог одбора јавног спаса , кроз који ће проћи
све најјаче личности Јакобинске странке: Дантон, Луј Антоан де Сент-Жист16, Жак Бијо-Варен,
Лазар Карно, Коло д'Ербоа и други. У Великом одбору јавног спаса никада није био Жан-Пол
Мара, убила га је 13. јула 1793. године монархисткиња Шарлота Корде која је била повезана са
жирондинцима. Завршила је на гиљотини.
Улазак Робеспјера у Одбор јавног спаса био је прекретници не само у његовом раду већ и
у историји јакобинске диктатуре. Томе је допринела и одлука Конвента да Одбору јаног спаса да
највећа овлашћења, између осталог и контролу над Одбором јавне безбедности, као и право да
издаје властите налоге за хапшења.
Августа 1793. Одбор јавног спаса је морао да се обрачуна и са ебертистима (добили ме по
уреднику листа Пер Дишен) који су представљали екстремно насилну левицу – „бесне“ које су
предводили Жак-Ру, Варле и Леклер. Септембра 1793. вође „бесних“ су завршиле не гиљотини,
али они сами нису у потпуности били сломљени, неким тренуцима је морало чак и да се попушта
њиховим идејама. Тако је Закон о сумњивима од 17. септембра 1793. године бити донет под
утицајем ебертиста и њихових присталица из редова Париске комуне.
Током пролећа и лета 1793. године ситуација на фронту била је лоша; Конвент и Одбор
јавног спаса су морали да реагују. Да би био способнији за обављање војних послова Одбор
јавног спаса је 14. августа 1793. у свој састав увео двојицу способних стратега и организатора –
16
Луј Антоан де Сент-Жист, познатији као Сен-Жист (1767-1794) био је један од вођа Јакобинаца током Француске
револуције. Сен-Жист је на почетку Револуције припадао странци Монтањара. Године 1792. био је најмлађи
заступник у Конвенту. Убрзо је постао једна од кључних фигура Револуције. Предводио је захтеве за погубљење
краља Луја и израдио нацрт за устав Монтањара. Сен-Жист је био близак пријатељ Максимилијана Робеспјера.
Након смењивања Жоржа Дантона, Максимилијан и Сен-Жист постају представници Комитета јавног спаса,
извршног органа Прве француске републике. На фронту је наметнуо војсци строгу дисциплину. У Паризу је
подржавао Робеспјеров револуционарни терор. Убрзо је постао једна од најзначајнијих личности Јакобинске
диктатуре. Каснији историографи дали су му надимак "Анђео Смрти". Организовао је хапшење и погубљења многих
великана Револуције. Термидорска реакција збацила је Јакобинце са власти. Сен-Жист се није опирао хапшењу.
Заједно са Робеспјером и другим Јакобинцима, Сен-Жист је погубљен на гиљотини 28. јула 1794. године.
4
0
инжењеријског капетана, познатог научника и организатора Лазара Карноа17 и његовог сарадника

Пријера де ла Кот д'Ора. Сви потенцијали Француске, блокиране са свих страна и у тешкој
оскудици, били су мобилисани и стављени на располагање војсци. Октобра 1793. године
социјалне, политичке и војне мере јакобинаца дале су очевидне резултате, француска територија
је углавном била очишћена, а опозиција против власти сломљена.
Победама над спољним и унутрашњим непријатељима веома су ојачале позиције

јакобинаца и у Конвенту и у јавности. Робеспјер је октобра 1793. прочистио Конвент избацивши
из њега 136 посланика жирондинаца, од којих је 41 завршио на гиљотини. Одбор јавног спаса, уз
помоћ Одбора јавне безбедности као полицијског органа, постао је свемоћна власт у држави. Од
тада Одбор јавног спаса влада уз помоћ декрета које Конвент беспоговорно потврђује и који се
спроводе преко специјалних комесара с неограниченим овлашћењима. Све ово је требало да
доведе до владавине једне, санкилотске (јакобинске) странке у целој Француској.
Огромне социјално-економске тешкоће притискају земљу, па класна и политичка борба не
да није ублажена него се све више заоштрава. Примена закона о максимирању цена довела је до
нестанка робе с тржишта, тешкоћа у снабдевању, глади, немира... Левичарске снаге јож жешће
траже примену насилних мера и прогоне трговаца и шпекуланата. Под притиском
ултралевичарских снага Одбор јавног спаса и Конвент нагло заоштравају борбу против цркве, па
као видљив знак те нове, антихришћанске оријентације усвајају октобра 1793. године нови
календар, који почиње бројање година од 22. септембра 1792. године (уведени су и нови називи
за месеце, који су се делили на декаде, а не недеље).
Од јесени 1793. године Одбор јавног спаса спроводи и појачане мере против противника
револуције. У октобру су одржани велики процеси против Марије Антоанете, жирондинских
вођа: Пјера Брисоа, Верњоа, Жансонеа... Сви су завршили на гиљотини. За њима су погубљени и
Филип Егалите – војвода Орлеански, неки фејански прваци, генерали, љубавница Луја XVI –
Дибари, сестра Луја XVI – Елизабета и многи други мање познати и мање утицајни људи из
редова трговаца, зеленаша, рођака и пријатеља противника револуције из земље и емиграције. И
поред мера које су спровођене јакобинци нису успевали да у потпуности држе све конце у
рукама, а поред тога крајем 1793. и почетком 1794. године долази до поделе у њиховим
редовима. Власт је била у рукама политичке групације Максимилијана Робеспјера, Сен-Жиста,
Жоржа Кутона, Лазара Карноа, Сент-Андреа и Филипа Лебаа. Леву опозицију чинили су
17
Лазар Карно (1753 - 1823) је био француски политичар, државник, математичар, физичар и инжењер. Карно је био
један од најутицајнијих политичара Француске револуције, те је имао целу серију политичких функција у том
периоду. Био је председник Конвента, један од првих пет Директора, члан Одбора јавног спаса као и носилац
неколико министарских функција. Имао је и важну улогу у револуционарним ратовима, у склопу којих је
организовао војску и водио операције. Војни успеси су му донели надимак Оргнанизатор победе. Иако се није
активно успротивио јакобинском терору, заједно са неколицином чланова Одбора отворено се успротивио
Робеспјеру током Термидорске реакције. Након пада јакобинаца Карноје постао једна од Директора. Након
успоставе Првог Царства повукао се из јавног живота. Након Наполеоновог катастрофалног пораза у Русији, Карно
се вратио у политички и војни живот како би стао у Наполеонову одбрану. Током Стотину дана био је министар
рата, а након Наполеоновог коначног краха протеран је из Француске. Једно време је боравио у Варшави, а онда је
отшао у Магдебург где је 1823. године умро.
4
1
ебертисти чији је неформални вођа био Жак Рене Ебер. Десну опозицију представљали су тзв.
неопредељни, или дантоновци; поред Дантона значајна фигура у тој групи био је Камиј Демулен.
Између ових струја водила се политичка борба у коју је свака од групација ушла са мање
или више изграђеним програмима, од којих је Робеспјеров био најцеловитији и
најбескомпромиснији – о миру нема говора док спољни непријатељ не буде поражен и протеран
из Француске и тирани не признају пораз, док се на унутрашњем тражи обрачун са свим
противницима револуције. Социјални програм робеспјероваца еволуирао је од прихватања мера
умерене административне регулације трговине и снабдевања до директног засецања у права
приватне својине и својинске обносе. Међу овим последњим тачкама најригорознија је била
бесплатна подела имања 300 000 богатих грађана, осумњичених за непријатељство према
револуцији, сиромашним људима.
Од двеју опозиционих струја Дантоновци су имали јаснији програм, примерен циљевима
буржоаске револуције. У унутрашњој политици био је близак жирондинском програму и тражио
је поштовање приватне својине, слободе пословања, трговине и сваке друге привредне
иницијативе. Залагао се и за ублажавање админисративних мера у економици и ублажавање
обрачуна у политици. Био је против свемоћи извршне власти – Одбора јавног спаса, као и за
враћање ауторитета Конвенту и поштовање индивидуалних људских права. У спољној политици
дантоновци су желели погодбу и измирење са непријатељем, у првом реду са Енглезима. За ове
циљеве дантоновци су били спремни да воде борбу, али су осећајући да је атмосфера неповољна
за тако нешто, па су се окренули илегалним полузавереничким договорима и акцијама, између
осталог и тајним везама са енглеским емисарима, што ће их у тренутку обрачуна озбиљно
компромитовати.
Програм ебертиста је био амбициозан, али конфузан. Сводио се на непрестане нападе на
Одбор јавног спаса због његове наводне неодлучности и сталну кампању против богаташа. У
суштини прави програм није постојао, све се свело на нападе на Одбор јавног спаса у жељи да се
сами докопају власти.
Од октобра 1793. године Француска револуција тече у знаку немилосрдног међусобног

оптуживања ових трију јакобинских струја, што је све више наговештавало близак крвави
обрачун.
Ебертисти су први кренули на Робеспјера марта 1794. године (14. вантоза 2. године
републиканске), хушкајући парикску сиротињу. Међутим, одазвала се само шачица некадашњих
Марааових присталица. Ебер и Шомет су почели да их смирују али било је већ касно, спроведена
је кратка и енергичне истрага након које одбор јавног спаса 23. и 24. вантоза издао налог за
хапшење ебертистичких вођа, при чему је добио пуну подршку Конвента, а нарочито
дантоноваца у њему. Суђење ебертистима пред Револуционарним судом одржано је од 1. до 4.
жерминала (21-24. марта 1794. године). Ебер и други ебертистички прваци послати су на
гиљотину.
Робеспјер је потом припремио и обрачун са дантоновцима; Дантон, Камиј Демулен и
њихови пријатељи похапшени су 10. жерминала (31. марта) 1794. године. Оптужбе против
4
2
дантоноваца написали су Робеспјер и Сен-Жист; Конвент, застрашен, прихватио их је без

поговора. Жорж Дантон је последњи пут имао прилику да покаже своју речитост, и показао је,
без страха и без молби за спас и милост. Сви дантоновци су осуђени на смрт и 17. жерминала 2.
револуционарне године (5. априла 1794. године) погубљени.
После уништења опозиционих струја Одбор јавног спаса и Одбор јавне безбедности били
су на врхунцу моћи. Застрашени, послушни Конвент, прихватао је једногласно све њихове
предлоге. Била је то неограничена диктатура извршне власти. Клубови, сви сем јакобинских су
позатварани, а више није било ни слободе штампе. Захваљујући томе у пролеће 1794. године
терор почиње да бесни невиђеном снагом и да измиче контроли чак и Одбору јавног спаса.
Поскидане су хиљаде глава, спаљена села... а опет се стицало уверење да је непријатеља све
више. Терор добија невероватне размере, током пролећа 1794. године похапшено је преко 100 000
лица, погубљено 17 000, а више хиљада убијено без икаквих судских и административних
формалности. Само у Паризу је, током три пролећна месеца, на тргу Конкорд одрубљено 1376
глава. Политка јакобинске диктатуре је изазивала све већу одбојност у народу.
То што се јакобински режим одржао до августа 1794. године требало је да захвали само
својој способности да Француској учини још једну капиталну услугу: да јој донесе победу над
спољним непријатељем. То је режиму успело јер је створио, за то време невероватно велику,
армију од 800 000 војника, надахнуту духом револуције, састављену претежно од сељака и
грађана који су против контрареволуције и спољне интервенције имали шта да бране. Створена је
добро опремљена и увежбана војска, док је у Бресту, атлантској ратној луци, је у доброј мери
обновљена и флота која је, предајом Тулона (лука је ослобођена децембра 1793. године)
Енглезима, у највећој мери нестала. Јуна и јула 1794. долази до великих француских победа и
заузимања целе Белгије, као и победа у Алпима и Пиринејима. Крајем јула 1794. године на тлу
Француске није било више ниједног непријатељског војника, а операције су се водине на страном
тлу. И контрареволуција у земљи је била свуда разбијена. У таквим условима питање шта даље и
у ком правцу водити револуцију постављало се у најоштријем виду.
Робеспјер и његови најближи сарадници Сен-Жист и Кутон сматрали су да са терором

треба наставити, репресију проширити на непоштене људе свих категорија. Да би се то постигло,
сматрали су, била је потребна још већа концентрација моћи у рукама Одбора јавног спаса и још
стриктније подвргавање осталих државних органа његовој контроли. Већини осталих чланова
Одбора јавног спаса ово решење није одговарало јер су знали да би то значило још већу моћ за
Робеспјера и његов „тријумвират“. Чланови Одбора, угрожени Робеспјеровим намерама, заједно
са члановима Конвента који су такође били на мети Робеспјера и његових најближих сарадника,
радили су на придобијању што већег броја посланика Конвента како би се решили Робеспјера.
Јуна и јула се у Конвенту појавио и тајни списак од 32 посланика које је наводно Робеспјер хтео
да пошаље на гиљотину; није разјашњено да ли је тај списак био аутентичан или измишљен како
би се већи број посланика Конвента застрашио и привукао завери. Како год, у Конвенту је
4
3
створена „подземна“ опозиција, коју је хранио и покретао страх и која је једини излаз видела у
уклањању „лукавог демагога“ Робеспјера и његових најближих сарадника с власти.
У таквој ситуацији, осећајући да се опасност приближава, Робеспјер је 8. термидора (26.
јула) 1794. године одлучио да целокупну своју оптужницу против „злочинаца, интриганата и
покварењака“ изнесе пред Конвент. Конвент је у тишини саслушао његове нападе на противника
које је поименично прозвао; изгледало је као да ће Робеспјеров план успети. Али, осећајући да
немају шта да изгубе, они које је Робеспјер прозвао су кренули у противнапад, после кога је
Конвент одлучио да повуче првобитну одлуку да се Робеспјеров говор штампа и разашаље
општинама. То је био први пораз свемоћног Робеспјера. На седници Конвента наредног дана, 9.
термидора 2. револуционарне године (27. јула 1794. године), завереници прелазе у енергичан
напад. Пришавши заверницима, председник Конвента Тирјо д'Анжен онемогућава Робеспјера и
Сен-Жиста да дођу до речи. За то време завереници их најжешће нападају, напад предводе Пјер
Камбон, Жак Варен, Коло д'Ербоа и Жан-Ламбер Талијен; након више излагања посланика
против Робеспјера, Конвент изгласава одлуку о хапшењу Робеспјера и њему блиских људи: Сен-
Жиста, Кутона, Лебаа, команданта Народне гарде Франсоаа Анриоа, Робеспјеровог млађег брата
Огистена и неколицине других. Робеспјер је успео да се задржи на говорници само да би
довикнуо: „Револуција је пропала, разбојници побеђују!“ Свукли су га силом са говорнице и са
осталима спровели у просторије Одбора јавне безбедности.
На вест о хапшењу Робеспјера, Анриоа и других команданти гарде неколико
најреволуционарнијих секција мобилишу своје људе и увече око 20 часова ослобађају
затворенике. Са ослобођеним вођама гардисти одлазе у Општински дом али Робеспјер, уморан и
апатичан, као да више нема енергије за брзу акцију. Он и његови сарадници бескрајно већају,
неодлучни су, губе драгоцене сате. За то време завереник Пол Франсоа Барас, по налогу Одбора
јавног спаса хитно мобилише гарду буржоаских секција о око 2 часа изјутра 10. термидора 2.
револуционарне године (28. јула 1794. године) продире у Општински дом, преваривши
постављене Робеспјерове страже. Када је угледао наоружане непријатеље Огистен Робеспјер се
баца кроз прозор, али не гине већ само ломи ногу, Максимилијан Робеспјер пуца себи у главу
(или га је погодио војник по имену Мерда – податак из „Одабраних говора“), али остаје жив
разневши само вилицу. Једино је Филип Леба, члан Одбора јавног спаса, успео да се убије, сви
остали су живи пали у руке противника.
Дана 10. термидора (28. јула 1794. године), Максимилијан Робеспјер, његов брат Огистен
Робеспјер, Луј Антоан де Сент-Жист, Жорж Кутон, Франсоа Анрио и још 17 истакнутих
монтањара-робеспјероваца, без икаквог суђења одведени су на гиљотину и погубљени. Одмах
после њих побијено је и 70 њихових присталица из редова Париске комуне.
Робеспјерово тело бачено је у масовну гробницу.
Робеспјер: „Природа нам каже да је човек рођен за слободу, а искуство векова нам га
показује као роба. У његовом су срцу заисана његова права, а у историји његово понижење“;
„Велика богатства кваре оне који их имају и оне који их желе“; „Када ће народ бити просвећен?
Када буде имао хлеба и када богати и влада престану плаћати пера и лицемерне језике да га
варају“. Након што је франуска војска прешла своје границе рекао је: „Ставимо судбину народа
4
4
у њихове властите руке. Прогласимо код њих декларацију права и суверености народа...
Забранимо нашим генералима и нашим армијма да се мешају у њихове политичке послове; то је
једини начин да спречимо сплетке које могу зауставити нашу славну револуцију и учинити да
људи изгубе поверење у француско име“.
Завршена је највиша фаза Француске револуције – фаза јакобинске диктатуре. Почињао је
термидорски терор којим је револуција ушла у своју силазну и завршну фазу.
- Термидорски конвент и Директоријум -
Пропаст Робеспјеро групе није означила отклон од радикализма у француској политици.

Већина у Конвенту је сматрала да треба задржати и револуционарну владу и револуционарну
диктатуру. Али је та диктатура сада била управљена, пре сега, против санкилота. Овлашћења
Одбора јавног спаса смањена су и сведена на војне и дипломатске послове. Умањена је и моћ
револуционарног суда, почело је пуштање сумњивих особа из затвора, укинута је Париска
комуна, санкилоти су избачени из Националне гарде, а вође су им десетковане. Оваквим мерама
и одбор и његови одбори губили су карактер револуционарних органа власти. Сва власт је
концентрисанау рукама Конвентове већине – „равнице“ („баруштине“), која је била противна
свим социјални мерама јакобинске владе и одана једино интересима буржоаске класе.
Прве мере нове владе биле су усмерене ка онемугућавању повратка санкилотске
диктатуре. Ликвидиране су и последње Робеспјерове присталице и почеле су широке одмазде
против свих јакобинаца. Јакобински клуб је новембра 1794. године демолиран и затворен,
децембра се у Конвент вратила група од 78 жирондинских посланика, а током зиме 1795. бели
терор је беснео у Лиону и многим другим местима југоисточне Француске. Широм француске
главе подижу снаге контрареволуције и ројалисти које јакобинсци нису успели да сатру. Све ово
Конвенту није било довољна опомена и он је и даље попуштао реакцији: укинуо је мере против
незаклетих свештеника, вратио је цркви богомоље, са вођама побуњеника тражио заједнички
језик... Укидане су биле социјелне мере које су донели јакобинци, а најважније су биле
ликвидације максимирања цена и реквизиција, децембра 1794. године. Цене су вртоглаво јурнуле
на горе и довеле до тешких економских и друштвених потреса. Цене је влада покушала да
заустави штампањем новца, али то је изазвало страшну инфлацију, стварна вредност асињата
пала је на свега 2% номиналне. Француском је у пролеће 1795. године завладала глад.
До првог покрета незадовољних маса дошло је 12. жерминала 3. револуционарне године
(1. априла 1795. године); без организације и политичког вођства, покрет се свео на стихијску и
масовну демонстрацију напаћене сиротиње пред Конвентом. Посланици су лажним обећањима
смирили незадовољне људе, а потом издали налоге да се више истакнутих јакобинаца, између
осталих и неверних чланова Робеспјеровог Одбора јавног спаса, пошаље у прогонство.
Шест недељ после жерминалске, избила је преријалска побуна (1. преријала – 20. маја
1795. године), које је готово растурила Конвент. Маса је продрла у Конвент, убила једног
посланика, али се на томе зауставила, што је влада искористила и исте вечери растерала
4
5
побуњене париске грађане. Последњих 12 монтањарских посланика је након тога избачено из

Конвента и похапшено. То је био последњи покрет револуционарних маса у низу побуна током
француске револуције. Поново ће их бити тек 1830. године.
Пропаст преријалског устанка донела је нов талас терора у читавој Француској. У Паризу
су погубљена шесторица јакобинаца, Лазар Карно је једва извукао живу главу. У Марсеју су
покољи били масовни: тамнице су испражњене масакром санкилота. Конвент је одобравао ове
крваве оргије, чак је донео одлуку о забрани Марсељезе. То је толико охрабрило монархистичку
реакцију да је она отворено почела да агитује за рестаурацију монархије, што посланици који су
две године раније послали Луја XVI на гиљотину ипак нису могли да прихвате. Конвент се тргао
и решио да пресече ову реакционарну струју. Одмах је ослобођен један број преживелих
јакобинаца, поведена је акција против најистакнутијих монархиста и клерикалаца, а Марсељеза
поново одобрена. Најважнија је ипак била одлука Конвента да уставом озакони власт нове
буржоазије. Тај устав је донет 22. августа 1795. године, под именом Устав 3. године Републике.
По Уставу из 1795. године политичка и друштвена демократија, коју је донела револуција,
укинута је. Опште право гласа замењено је ограниченим правом, које се стицало на основу
имовинског цензуса. Избори су, опет, били посредни. Активни грађани постали су они мушкарци
који су плаћали порез. Право им је било ограничено само на избор бирача. А бирач је могао бити
само онај грађанин који поседује непокретно имање (земљу, кућу, фабрику, трговачку радњу...),
или је закупац са одређеним високим приходом. Посланици су бирани једино из реда бирача. Да
би се онемогућила диктатура једног органа, Устав је Законодавну скупштину поделио на два
дома: Дом пет стотина и Дом старијих. Први дом је доносио законе, а други их је одобравао.
Извршна власт је поверена колегију петорице директора (Директоријуму). Сваке године истицао
је мандат по једном директору и трећини посланика.
Пошто је народ, референдумом, прихватио овај Устав, Конвент је донео одлуку о свом
распуштању и расписивању избора за домове Законодавне скупштине. Тада је усвојена и једна
неуобичајена одредба – да у новој Законодавној скупштини мора бити 2/3 дотадашњих посланика
Конвента. То је учињено како би се унапред осујетио било какав покушај ројалиста да униште
ековине револуције. Ова одлука је погодила ројалисте који су због ње облучили да подигну буну.
Почетком октобра 1795. таква буна је букнула у Паризу, затекавши Конвент потпуно
неспремним. Угушење и ове буне Конвент је поверио Пол Франсоау Барасу, који је окупио
Националну гарду и команду над њом повериомладом Наполеону Бонапарти, ослободиоцу
Тулона, који је због веза са јакобинцима тада био без посла и у великим материјалним
проблемима. Већ 5. октобра ројалистичка побуна била је разбијена, Република је још једном
спашена. Јакобинци су за заслуге у очувању Републике били награђени амнестијом, а Бонапарта
положајем команданта Париза. То су биле и последње мере које је донео Термидорски конвент.
Законодавна скупштина је изабрана у новембру 1795. године; према Уставу од 22. августа
1795. године била је састављена претежно од представника умерене средње и крупне буржоазије,
искрено оданих Републици и буржоаским тековинама револуције. За чланове првог
Директоријума Законодавна скупштина је изабрала петорицу револуционара који су 1793. сви до
4
6
једног гласали за смрт краља Луја XVI, а међу њима је био чак и истакнути јакобинац Лазар
Карно. Програм Директоријума сезаснивао на тежњи ка миру, и унутар земље и споља,
дефинитивном отклањању контрареволуционарне опасности и успостављању либералног
грађанског поретка. За остваривање овог прогрма услови нису били повољни, земљу су
притискали економски проблеми, а рат са спољним непријатељима се још није смиривао.
Инфлација је била огромна, асињат се свео на 0,05% своје номиналне вредности, због чега
је влада Директоријума 19. фебруара 1796. године обуставила даље пуштање у оптицај папирног
новца и приступила мерама дефлације, које, ипак, нису дале жељене резултате па је државна каса
септембра 1796. године прогласила банкрот. Директоријум је за набавке преко потребног војног
материјала шпекулантима плаћао поседима који су припадали цркви и емигрантима, што је
додатно урушило ионако мали ауторитет Директоријума. Законодавна скупштина је потом
донела одлуку да се војска издржава средствима поседнутих непријатељских територија, што је
тешко погодило те области, нарочито Холандију.
Директоријум је постигао неколико политичких успеха од којих је свакако највећи био
коначно разбијање ројалистичке буне у Вандеји и хватање и стрељање њених вођа. Други
политички успех било је ликвидирање Франсоа Ноела Граха Бабефа (гиљотиниран), једног од
претеча комунистичке идеологије, следбеника ебертиста, и његовог завереничког покрета који се
називао „Завера једнаких“, маја 1796. године.
Бабефова завера је пољуљала средњу политичку линију Директоријума, који од тада благо
скреће удесно и постаје толерантнији према свештенству и емигрантима, који су се вратили из
избеглиштваБабефова завера је пољуљала средњу политичку линију Директоријума, који од тада
благо скреће удесно и постаје толерантнији према свештенству и емигрантима, који су се вратили
из избеглиштваБабефова завера је пољуљала средњу политичку линију Директоријума, који од
тада благо скреће удесно и постаје толерантнији према свештенству и емигрантима, који су се
вратили из избеглиштва. Директоријум почиње чак и неке политичке разговоре са умереним
монархистима конституционалистима. Ово кокетирање са десницом даће, у пролеће 1797.
године, неповољан резултат: на изборима за 1/3 посланика изабрано је 200 монархиста, који су
одмах у Директоријум прогурали свог човека – Балтазара Бартелемија. Скупштина са
монархистима је почела да даје амнестије контрареволуционарима, а у неким деловима
Француске су обновљена контрареволуционарна насиља. Због свега тофа је дошло до сукоба
Директоријума, оданог револуцији, и Скупштине у којој су монархисти почели да намећу своју
вољу. Тада су тројица чланова Директоријума – Пол Франсоа Барас, Ребел и Ла-Реверијер Лепо,
одлучили да државним ударом елиминишу монархистички утицај у скупштини. За помоћ су се
обратили и двојици генерала – Ошу и Бонапарти, који су прихватили сарадњу, утолико пре што
су монархисти и њих као бивше јакобинце нападали.
Уз помоћ војних одреда које су послали Ош и Бонапарта „тријумвират“ Директора извео
је удар ноћу 17-18. фриктидориа (3-4. септембра 1797. године). Из Скупштине је избачено 200
монархистичких посланика, у прогонство послато 65 политичара, међу којима и директори
Балтазар Бартелеми и Лазар Карно. У унутрашњости је погубљено 160 учесника ројалистичких
4
7
побуна, а на снагу су враћени закони против незаклетих свештеника и емиграната. За нове

директоре изабрани су Мерлен де Дуе и Де Нешато.
Тако се завршио период Првог директоријума, у чије дело треба убројати и победоносни
Кампоформијски мир, који је Наполеон Бонапарта закључио са Аустријом 18. октобра 1797.
године и који је проистекао из војних успеха Француске током 1796. и 1797. године.
У Првом директоријуму ратним пословима је, као и у Одбору јавног спаса, руководио
Лазар Карно. Бонапарта је командовао лоше опремљеном италијанском армијом која је на
Апенинском полуострву низала успехе против Пијемонта, Сардинске Краљевине и Аустрије.
Бонапарта је у пролеће 1797. године укинуо Венецију.
На изненађење Директоријума Бонапарта је 18. априла 1797. године потписао са
Аустријом примирје у Леобену и то под условима који се до тада нису узимали у разматрање као
ратни циљеви Француске. Натерао је Аустријанце да Француској предају Белгију и Ломбардију у
замену за некадашње поседе Венеције у североисточној Италији и на Балкану, изузимајући
Јонска острва, која је узела Француска. Од италијснских територија Бонапарта је образовао
Цисалпијску Републику са центром у Милану, која је стављена под протекторат Француске.
Овим поступком Бонапарта је показао две ствари од велике важности:
 француска политика се дефинитивно одрекла револуционарних и приклонила
освајачким ратним циљевима
 генерали су се у толикој мери осамосталили у односу на законодавну и извршну
политичку власт да могу без њиховог питања чак и примирје и мир да закључују.
Примирје у Леобену биће у октобру 1797. године претворено у дефинитивни
мировни уговор у Кампоформију, у којем је нова била само клаузула да ће се
Аустрија сложити и са француским запоседањемлеве обале Рајне (осим Келна) ако
на то пристане сабор немачких кнежева у Раштату.
То је био крај Прве коалиције против револуционарне Француске. У рату са Француском
је остала само Велика Британија, али онемогућена унутрашњим проблемима да офанзивно ратује.
Први напори Другог директоријума били су усмерени ка савлађивању финансијске кризе

и олакшавању положаја државне благајне. Одмах се приступило увођењу нових пореза и
строжијем прикупљању постојећих. Са том сврхом је основан и Уред за непосредне порезе.
Директоријум је приступио и реформисању начина мобилизације бораца за многобројне
француске армије; према Журдан-Делбреловом закону, усвојеном 5. септембра 1798. године, у
Француској је уведена опта војна обавеза за све младиће од 18 до 25 године, чиме је овај извор
сталних потреса у земљи био скинут са дневног реда.
У политичком деловању Други директоријум је у почетку нагињао левици, што се видело
по жестини прогона незаклетих свештеника и емиграната. Стотине свештеника из Француске и
хиљаде из Белгије послате су у прогонство; врхунац ових прогона било је заробљавање папе Пија
VI, који је доведен у Валанс, где је и умро. Ипак, ова политичка оријентација није дуго трајала,
до заокрета је дошло нагло и драстично – новим државним ударом, 22. флореала 6. године (11.
4
8
маја 1798. године), када су из Законодавне скупштине избачена 104 „јакобинска“ и 2

ројалистичка посланика, изабрана на претходним парламентарним изборима. Од политичке
равнотеже није било ни трага, политиком Другог директоријума били су незадовољни и леви
буржоаски републиканци и конституционални монархисти, бесне контрареволуционаре не треба
ни помињати.
Заједно са новом опасношћу, формирањем нове европске коалиције – Друге коалиције18,
Савет пет стотина Законодавне скупштине, предвођен својим председниког Лисијеном
18
Друга коалиција (1798-1802) представља други покушај европских монархија на челу са Руском империјом
и Аустријским царством да елиминишу револуционарну Француску. Коалиција је формирана крајем 1798. године, а
сачињавале су је следеће монархије: Уједињено Краљевство, Руска империја, Аустријско и Свето Римско Царство,
Португал, Напуљ, Малта, Османско царство. Рат се завршио победом Француске републике.
Потписивањем Кампоформијског мира (17. октобар 1797.) Аустрија излази из рата са Француском. Тако се
распала Прва коалиција европских монархија иако је Енглеска и даље остала у рату. У лето 1798. године, Наполеон
Бонапарта креће у поход на Египат (територију Османског царства). Страхујући од наглог јачања Француске која би,
освојивши Египат, задала Енглеској ударац по њеним комуникацијама са Индијом, Енглеска стаје на страну турског
султана и шаље му војну помоћ. У бици код Абукира (1. август 1798.) Енглези уништавају француску флоту. Тако је
Бонапартина војска одсечена од Француске. Крајем 1798. године Енглеској је пошло за руком да организује против
Француске нову коалицију у коју улазе већина тадашњих енропских сила. Као што се види из писма цара Павла I
генералу Римском - Корсакову, коалиција је поставила себи за циљ да ликвидира сва француска освојења и да у
Француској успостави монархију Бурбона.
Ратне операције отпочеле су у марту 1799. године истовремено у западној Немачкој, Швајцарској и горњој
Италији. Генерал Журдан, који је 1. марта прешао Рајну, већ после неколико дана потучен је од стране Аустријанаца
и приморан на повлачење. Под притиском Аустријанаца повлаче се и Французи из Италије. Њихов положај још се
више погоршао доласком у Италију великог руског војсковође, генерала Суворова. Он им наноси велики пораз код
Касина (28. април) и већ наредног дана улази у Милано. После мање од месец дана кампање, Суворов је готово целу
горњу Италију почистио од француских трупа. 26. маја Суворов је заузео Турин, а 19. јуна, после тродневне битке
код Требија, аустријско-руске трупе приморале су Французе на повлачење. У тој бици Французи су изгубили више
од 15 000 војника. Поражени у бици код Новиа (15. август), Французи су приморани на повлачење преко Алпа. Руска
војска приближила се границама Француске. Неуспеси су пратили француску војску и на северу. Крајем августа
искрцао се у Холандији енглески експредициони корпус. Француски генерал Брин који је тамо командовао, потучен
је. Цела северна Холандија пада у енглеске руке и убрзо су они освојили целокупну холандску флоту.
Неуспеси француске војске појачали су незадовољство због политике Директоријума. Поново је оживео
демократски покрет. 6. Јула 1799. године обновио је своју делатност Јакобински клуб под називом Савеза пријатеља
слободе и једнакости. У њему је било око 3000 чланова. Слични клубови отворени су још у пар градова у
Француској. Напоредо са покретом демокраја почео је да јача и покрет ројалиста. У јулу 1799. Године у области
Тулузе основана је „краљевска армија“ са петнаест до двадесет хиљада људи. Дана 13. октобра 1799. године, пошто
је предао команду над војском у Египту генералу Клеберу, Наполеон Бонапарта се искрцао у Француској где га је
становништво свечано дочекало. Чим је стигао у Париз, почео је да припрема државни удар. Финансијери и
лиферанти су му позајмили новац (банкар Коло дао му је 500 хиљада франака). До удара је дошло 18-19. бримера
VIII. године револуције (9—10. новембар 1799. година). Сва власт у Француској предата је у власт тројици конзула –
Бонапарти, Сијејесу и Роже Дикоу. Француска је постала конзулат, по први пут у својој историји. У историји
Француске отпочео је нови период – период дуге војне диктатуре Наполеона Бонапарте.
Јачању Наполеонове диктаторске власти допринеле су и његове сјајне победе надн спољним непријатељем.
У пролеће 1800. године, први конзул, прешавши са војском преко Алпа, појавио се у горњој Италији. Победа код
Маренга од 14. јула довела је до потискивања Аустријанаца из Италије. После битке код Маренга бонапарта је
постао господар целе долине Поа, све до Адиђе. Цисалпијска Република је обновљена, а генерал Журдан постављен
за гувернера Пијемонта, чији статус још није био одређен. Маренго је имао и политички значај – након те битке
Бонапарта је дефинитивно учврстио власт у Француској.
После новог пораза код Хохенлиндена (3. децембар) Аустрија је принуђена да иступи из коалиције и
закључи са Француском Линевилски мир (9. фебруар 1801. година) којим потврђује услове кампоформијског мира и
4
9
Бонапартом, 18. јуна 1799. године, поставио је захтев да тројица директора ( Ла-Ревељер Лепо,
Ребел и Мерлен)поднесу оставке, што су они учинили без речи, а са њима је отишао и једна
директор коме је истекао мандат, па је ово тело имало сасвим нови састав: Пол Франсоа Барас,
опат Емануел Сијејес, Луј Жером Гоје, Роже Дико и генерал Мулен. Ова промена назива се
„државним ударом од 30. преријала године VI“, а нови Директоријум обележава као трећи по
реду.
признаје измене које је Бонапарта извршио у Италији (образовање низа држава које су биле зависне од Француске).
Иако су то многи Французи и Италијани очекивали, Бонапарта у Линевилу није затражио аустријско прихватање
уједињења Италије. Он се задовољио званичним признањем Цисалпијске Републике. Папи је, због тадашњих
преговора о Конкордату, остављена његова држава. Тоскана је препуштена шпанским Бурбонима, који су заузврат
вратили Француској њену некадашњу колонију Лујзијану у Америци. Венеција је остављена Аустрији. Оваква
решења у Италији највише су погодила италијанске патриоте, који су после тога окренули леђа Бонапарти.
Само десет дана после линевилског мира, из друге коалиције изашла је и Напуљска Краљевина, тако што је
18. фебруара 1801. закључила са Француском примирје у Фолињу. Друга коалиција је на тај начин и формално
престала да постоји. У рату са Француском је остала само још Енглеска.
Наполеон је од 1800. вратио идеји о инвазији Британских острва, у томе лежи порекло његовог уговора са
Шпанијом у Сент-Илдефонсу, од 1. октобра 1800. године, о трампи Тоскане за Лујзијану. Следећим уговором, 21.
марта 1801. године у Аранхуезу, Шпанија се обавезала да ће ући у рат на страни Француске, али не против Енглеске,
већ против њене савезнице Португалије. Што се тиче односа са САДм односи су сређени након уговора у
Монтефонтену 30. септембра 1800. године, али није било гаранција да би САД учествовале у нападу на Британију.
Зато се Бонапарта окренуо Русији и цару Павлу I, који је тада показивао знаке наклоности према Француској.
Руски цар Павле I је са одобравањем примио државни удар 18/19. бримера. Он повлачи своју војску из
Италије и са Наполеоном ступа у преговоре о уласку у рат Русије против Енглеске. Наполеон је био спреман да
призна руко ширење на Балкану, као и да призна цару титулу великог мајстора духовно-ритерског реда Светог
Јована Јерусалимског. Тај договор је прекинут убиством Павла I (23. марта 1801) од стране незадовољне
аристократије, у атентату који су помогли Енглези. Цара Павла I је наследио син Александар I, много мање
импресиониран личношћу Наполеона Бонапарте.
Још 26. децембра 1800. године Шведска, Данска и Русија образују Лигу неутралних која је устала у одбрану
слободе поморске трговине коју су Енглези систематски нарушавали. На то је Енглеска одговорила бомбардовањем
Копенхагена и уништењем данске флоте (2. април 1801. година).
Изгубивши све своје савезнике, Енглеска се почела прибојавати рата са Француском и пристаје на
закључење мира. Прелиминарни уговор о миру је постигнут 1. октобра 1801. године у Лондону, док је мир склопљен
у Амијену 25. марта 1802. године. Према одредбама Амијенског мира Египат је враћен Турској, Малта витешком
реду Јовановаца и ставља се под гаранцију шест сила: Велике Британије, Француске, Аустрије, Русије, Пруске и
Шпаније; Француска је евакуисала Напуљ и Папску државу, а Велика Британија острва у средоземном мору и све
заузете прекоморске територије осим Тринидада и Цејлона. Амијенским миром прећутно је призната власт Велике
Британије на мору, а Француске на копну, што је крило клице нових сукоба. Победоносни исход рата од 1800.
године учврстио је Бонапартину власт и дефинитивно порушио наде неких ројалиста који су се заносили да ће, уз
помоћ првог конзула, остварити рестаурацију Бурбона у Француској.
Француска је после мира са Великом Британијом закључила формалне мировне уговоре и са Русијом и
Турском.
Шпанско-португалски мир закључен је 6. јуна 1801. године.
* Амијенски мир закључен је 25. марта 1802. године у Амјену између Велике Британије и Француске по
завршетку француских револуционарних ратова.
После закључења Линевилског мира 1801. године, Наполеон је између Калеа и Соме отпочео припреме за
десант на Велику Британију, што је утицало на јачање присталица мира у Великој Британији. Према одредбама
Амијенског мира Египат је враћен Турској, Малта витешком реду Јовановаца, Француска је евакуисала Напуљ и
Папску државу, а Велика Британија острва у средоземном мору и све заузете прекоморске територије осим
Тринидада и Цејлона. Амијенским миром прећутно је призната власт Велике Британије на мору, а Француске на
копну, што је крило клице нових сукоба.
5
0
Основни правац ратној политици Другог директоријума одредио је после Кампоформија

најславнији француски генерал, млади Наполеон Бонапарта. По Наполеоновом схватању,
Француска мира и спокојства неће имати док не порази и на своје услове натера главног
противника – Велику Британију, због чега је крајем 1797. године почео да ствара „Енглеску
армију“ за искрцавање на тло Британије. Јануара 1798. године на позив „патриота“ Швајцарске
Французи су окупирали Швајцарску и помогли „патриотима“ да се докопају власти и пргласе
Хелветску републику; Французи су услугу наплатили анексијом Женеве и Милуза. У то време
Французи су, под изговором одмазде за убиство француског амбасадора, окупирали Папску
Државу и уместо ње основали Римску Републику. У Италији су тако постојале три фрнцуске
„републике сестре“: Цисалпијска (створена 1797. године), Лигусрска (створена 1797. године) и
Римска (створена 1798. године). Заједно са Батавском у Холандији и Хелветском у Швајцарској,
то је било пет сателитских држава које су Французи створили у освојеним земљама.
У зиму 1797/98. године наполеон Бонапарта је схватио да његов план о инвазији на

Енглеску не може успети па је дошао на идеју да нападне Енглезе у Индији и то преко Египта и
Сирије, што је изнео пред Директоријум (други). На предлог министра иностраних послова
Перигора Талерјана, коме се при том приписује намера да амбициозног Наполеона пошаље у
пропаст, Директоријум је прихватио Наполеонов план и одобрио му поход на Египат.
Експедиција од 30 000 војника, најбољом средоземном флотом и групом истакнутих
научника, кренула је из Тулона 19. маја 1798. године према Египту. На Малти, као првој станици,
Наполеон је уништио власт духовно-ритерског реда Светог Јована Јерусалимског и прогласио
уједињење Малте са Француском.
Британски адмирал Нелсон19 је мислио да Наполеон кренуо на Британију па је пожурио да
затвори Гибралтар, али је схватио да је погрешио, па је кренуо на Цариград – поново погрешно.
Док је Нелсон губио време по Средоземном мору Наполеон се 1. јула 1798. године мирно
19
Хорејшио Нелсон (неуједначено и Хорације и Хорацио, 1758-1805) је био британски поморац и адмирал. Нелсон
се прикључио морнарици на наговор свога ујака Мориса Саклинга. Брзо се успињао у служби и постао је капетан
1778. Истицао се личним квалитетима и одличним познавањем тактике. Понекад је пролазио кроз периоде болести и
неангажованости, нарочито после Америчког рата за независност. По избијању француских револуционарних ратова
Нелсон се вратио у активну службу. Нарочито је био активан у Медитерану. Борио се у мањим биткама код Тулона и
био је од велике користи при заузимању Корзике. У Бици код Тенерифа 1797. тешко је рањен када је изгубио руку.
Опорављао се у Енглеској. Наредне године однео је победу над Французима у бици на Нилу. Године 1801. победио
је Данце у Бици код Копенхагена. Касније је командовао блокадом француске и шпанске флоте у Тулону, које је
затим прогонио до Кариба и назад. После кратког повратка у Енглеску предузео је 1805. блокаду Кадиза. Дана 21.
октобра 1805. француско-шпанска флота је испловила из луке и тако је започела Битка код Трафалгара. Ова битка је
била једна од најблиставијих победа британске морнарице, али је у њој Нелсон смртно рањен. Погодио га је хитац из
мускете са шпанског брода „Сантисима Тринидад“. Нелсоново тело је враћено у Енглеску где је уз почасти сахрањен
у Вестминстерској опатији. Славу једног од највећих стратега поморског ратовања Нелсон је стекао у биткама
против револуционарне Француске и Наполеона. Његове поморске победе осигурале су Уједињеном Краљевству
првенство на мору за читав један век. Његови споменици се налазе широм Британије, а најпознатији је онај на тргу
Трафалгар у Лондону. Уњегову част је назван град Нелсон на Новом Зеланду.
5
1
искрцао у Александрији, из које је после неколико дана кренуо на Каиро. У сусрет су му пошли
египатски најамници – мамелуци, које су Французи потукли 23. јула у бици код пирамида20.
Бонапарта је ушао у Каиро, али је Нелсон напокон пронашао француску флоту у луци
Абукир и ту је 1. августа 1798. године готово целу потопио. Бонапарта је остао заробљен у
освојеној земљи. Ова енглеска победа била је охрабрење за све француске противнике да ступе у
нови савез против ње. Великој Британији су заредом приступиле Турска (због Египта), Тоскана,
Напуљска Краљевина. Нападнути у Римској Републици од Напуља, Французи су, да би
предухитрили сличан атак Сардинске Краљевине, децембра 1798. године умарширали на њену
територију и целу је окупирали, осим острва Сардиније. Затим су напали Напуљ, протерали отуда
краља и уз помоћ тамошњих „патриота“, јануара 1799. године, прогласили Партенопејску
Републику. У марту је на ред да буде „ослобођена“ дошла Тоскана.
Оваква нагла експанзија Француске изазвала је ступање у дејство две највеће
континенталне силе – Русије и Аустрије, и отпочињање новог општеевропског рата. Још у
децембру 1798. године Русија и Аустрија ступиле су у савез са Великом Британијом, Турском,
Тосканом и Напуљем, па је тако била формирана Друга европске коалиција против Француске.
Операције војски Друге коалиције отпочле су у марту 1799. године.
Бонапарта, још увек блокиран у Египту, са војском од 15 000 војника фебруара 1799.
године креће на исток – према Сирији. После две победе, код Ел-Ариша и Газе, Французи су
заузели целу Палестину са градовима Јафом и Хаифом. Французи су заустављени под тврђавом
20
Битка код пирамида је битка између француске војске у Египту и Мамелука. Битка се одиграла 21. јула 1798. крај
пирамида. Француску војску је предводио Наполеон. Француска војска је одлучно победила вишеструко бројнију
мамелучку војску. Наполеон је у тој бици употребио велику тактичку иновацију, масивни дивизијски квадрат.
Наполеон је намеравао да угрози главног непријатеља Велику Британију, угрожавајући британску позицију
у Индији инвазијом Египта. Египат је тада био провинција Османског царства. Директоријум се сложио са
Наполеоновим планом, јер им је одговарало да Наполеон није у Француској. Наполеон је најпре 9. јуна 1798. заузео
Малту, која је дотад била у поседу Јовановаца. Наполеонова војска се искрцала у Александрији 1. јула 1798. После
заузимања Александрије француска војска је марширала према Каиру. Код пирамида крај Каира сачекала их је много
већа мамелучка војска.
Мамелуци су били владари Египта. Наполеон је директно угрожавао главни град Египта и присилио је
Мамелуке на одлучну битку. Мамелучку војску су предводили Мурад бег и Ибрахим бег. Имали су моћну и јако
развијену коњицу. Француза је било 25.000, а Мамелуци су имали 50.000 до 75.000 војника. Мурад бег је располагао
са 10.000 коњаника. Пратила их је арапска коњица и 24.000 јањичара. Наполеон је имао јако мало коњице.
Наполеон је схватио да је коњица највреднији део мамелучке војске. Французи су имали јако мало коњице.
Мамелука је било два до три пута више од Француза. Због тога је Наполеон морао прећи у дефанзиву. Смислио је
тактичку иновацију. Организовао је војску у квадрате са великом шупљином унутра. У центар сваке шупљину је
поставио артиљерију, товар и коњицу. Нападе мамелучке коњице је успешно одбијао артиљеријском паљбом из
свакога квадрата, који би био нападнут. Мамелучка коњица је страдала у сваком новом нападу и нису успевали да
разбију дисциплиновану француску војску у тактичком поретку масивних квадрата. Пошто се уморила мамелучка
коњица и након неколико напада није успевала да разбије Наполеонове квадрате, француска војска је кренула у
велики напад на египатски логор у селу Ембебе. Разбила је дезорганизовану египатску пешадију и натерала је у бег.
Том битком Наполеон је освојио Каиро и Доњи Египат. Када је мамелучка војска у Каиру чула за пораз њихове
легендарне коњице побегли су до Сирије да се реорганизовају. Том битком завршило је 700 година мамелучке
власти над Египтом. Адмирал Хорације Нелсон је десет дана након те битке потопио већину француске флоте у бици
на Нилу, познатој као битка код Абукира.
5
2
Сен-Жан д'Акр, коју су заједнички бранили Турци и Енглези. После два месеца опсада је била
разбијена; десеткована Бонапартина војска се враћала према Каиру по пакленој врућини, а на
путу је била уништавана од стране мамелучких коњаника, колере, жеђи, исцрпљености... што је
укупно збрисало трећину Наполеонове експедиције. Средином јуна 1799. године у Каиро се
вратило мање од половине војника који су у фебруару те године кренули за Сирију. Постало је
јасно да је сломом у Сирији пропао цео Бонапартин план са Египтом. Било је само питање колико
ће се француски корпус одржати у Египту; за Бонапарту је главна преокупација постало питање
како да се докопа Француске.
Битка код Абукира (друга) одиграла се 25. јула 1799. године код села Абукир, недалеко од
Александрије између Француске и Османског царства. Битка је део Наполеонових ратова у
Египту и завршена је победом Француске.
Англо-турска флота искрцала је 14. јула 1799. године код Абукира око 12 000 Турака под
Мустафа-пашом који је 17. јула заузео истоимени град и утврдио се на полуострву. Наполеон је
до 24. јула прикупио око 6000 војника. Не сачекавши појачања која су била на маршу, наредног
дана извршио је напад и заузео прву линију. Посада десног бастиона повукла се без борбе пред 3
батаљона генерала Џекиза Детена, а посада левог бастиона одсечена је и бачена у море дејством
дивизије Лана и коњице Жоашена Мираа. Нешто више отпора пружили су Турци у центру, али су
се и они повукли уз велике губитке. Одбијен је први напад на крила друге линије, и док су Турци
из централног редута кренули у маси за одступајућим Французима, Наполеон је прешао у напад
на центар и заузео дегарнирани редут. Одсечен од града дејством Мираове коњице, Мустафа-
паша је заробљен. Близу 5000 Турака остало је у граду; после упорног и активног отпора предали
су се 21. августа исцрпени од глади и жеђи. Французи су имали око 1000 мртвих и рањених.
После државног удара и уздизања Трећег директоријума на власт, леви републиканци

(„јакобинци“) поново су дошли до видног политичког утицаја у земљи. Ради одбране Француске
од спољне опасности почели су да захтевају неке мере које је примењивао Одбор јавног спаса.
Истовремено, 12. јула 1799. године, прогуран је кроз Скупштину и нови Закон о таоцима, који је
допуштао полицијским властима департмана у којима се појаве буне и немири да могу да хапсе и
узимају за таоце рођаке емиграната и друге сумњиве особе. Осим овога, у корист демократа
враћена је слобода штампе и оснивања политичких клубова, па су јакобинци одмах, у згради
Мањежа, обновили свој некадашњи клуб.
Ове мере су изазвале отпор конзервативен буржоазије, па се Директоријум под њиховим
притиском поколебао и средином августа 1799. године одлучио да затвори Јакобински клуб,
штоје означило крај слоге између Трећег директоријума и левице. У способност Директоријума
више није веровала ни десница.
У јесен 1799. непосредна опасност је отклоњена од граница Француске, али се крај рата и
измирење нису назирали. Жеље целе Француске, након десет година револуције и ратова, била је
мир – дубок и трајан мир. Али већини није било свеједно какав ће тај мир бити, било је важно:
5
3
очување главних тековина револуције (једнакост пред законом, основне грађанске слободе, права
нових поседника, обезбеђење од сваког покушаја враћања феудализма) и задржавање бар неких
освојених територија (Авињон, Белгија). Мир је, дакле, морао бити победнички. А крајем лета
1799. године мало ко је веровао да Директоријум може да обезбеди унутрашњи мир и спољни
победнички мир. Међу друштвенм врхушком, коју су на крају револуције чинили припадници
око 30 000 буржоаских породица (нови „нотабли“) родила се идеја о образовању јаког центра
извршне власти у држави, који ће бити у стању да земљи осигура и унутрашњи и спољни мир,
заступајући пре свега интересе те врхушке. Сличне мисли појавиле су се и у самом
Директоријуму, од септембра 1799. године тројица директора (Емануел Сијејес, Роже Дико и Пол
Франсоа Барас) почињу да кују заверу за промену политичког устројства државе и да међу
генералима траже личност која би била у стању да изведе ову заверу и стави се на чело нове
владе. После неколико кандидата међу генералима који нису одговарали или су изгинули у рату,
као решење се појавио Наполео Бонапарта.
Предавши команду над трупама генералу Клеберу, Бонапарта се са групом официра и
научника укрцао на лаки брод и после дуге и мучне пловидбе, избегавајући британскепатроле,
докопао луке Фрежис на југу Француске, где се искрцао 9. октобра 1799. године. Јавност
Француске га је дочекала тријумфално због успеха у Италији, али није знала за позар у Египту.
Многи су управо у њему видели чврсту руку која ће Француској вратити мир. С таквим ореолом
славе Бонапарта је 14. октобра 1799. године стигао у Париз. Завереници из Директоријума су
одмах пригрлили Бонапарту и не слутећи да он није пригрлио њих, већ да се само послужио
њима како би се докопао власти у Француској. С обострано неискреним и прикривеним
амбицијама и рачуницама, био је, почетком новембра 1799. године, припремљен цео сценарио
скорог државног удара. Његова прва тачка предвиђала је укидање Законодавне скупштине, из
Париза.
Под изговором да у Паризу постоји „анархистичка завера“ Директоријум је издејствовао
пресељење Скупштине у предграђе Сен-Клу и именовање генерала Наполеона Бонапарте за
команданта Париза. То се одиграло 18. бримера 8. године (9. новембра 1799. године). Сутрадан,
19. бримера (10. новембра 1799. године) Скуштини је поднет предлог да се по хитном поступку,
без предвиђене процедуре, промени Устав. Савет пет стотина је тада открио превару и енергично
се успротивио. Сам Бонапарта је свучен са говорнице и избачен из дворане за седнице. Изгледало
је да је завера пропала. У тој, за заверенике критичној ситуацији, председник Савета пет стотина
– Лисијен Бонапарта, Наполеонов млађи брат, позвао је војнике париског гарнизона да растерају
посланике који, наводно, желе да убију њиховог команданта. Убрзо су војници растурили
Скупштину, а директори завереници су, да би паралисали рад самог Директоријума, поднели
оставке. После тога, у касним вечерњим сатима 10. новембра 1799. године, сакупљени су
посланици који су се слагали са ударом и одлучили да се власт у држави повери једној „извршној
комисији конзула“, коју су сачињавали опат Емануел Сијејес, Роже Дико и Наполеон Бонапарта.
Прва дужност тох „Конзулата“ била је да, уз помоћ две комисије од по 25 стручњака, припреми
нови Устав.
5
4
Тако је без крви изведена једна од најважнијих промена у политичкој историји Француске
новог века. у Конзулату савременици су видели само још једну од низа прелазних форми
грађанске диктатуре којима је Француска била изложена од 1789. године. диктатуре
Уставотворне скупштине, жирондинске владе, Париске општине, Одбора јавног спаса,
Термидорског конвента, Директоријума. Још мање су значај ове промене уочавали инострани
посматрачи; за њих је то била само још једна перипетија у политичком хаосу револуционарне
Француске.
Време ће убрзо показати прави значај 18. бримера (9. новембра 1799. године). Он је
означио крај револуције и стабилизовање њених најбитнијих буржоаских тековина у самој
Француској, и њихово убрзано разношење по многим земљама Европе низом ратова који су били
на помолу.
III
Европске земље у време Француске револуције
- Велика Британија -
Друга половина 19. века у Великој Британији обележена је дубоким економским и

друштвеним преображајима који су били резултат индустријске револуције. У исто време, ово
раздобље карактерише се и изузетном конзервативношћу и статичношћу политичког система,
изграђеног на темељу погодбе постигнуте између круне, земљишне аристократије и крупне
буржоазије после „славне револуције“ из 1688. године. Тај систем се заснивао на друштвеној и
политичкој доминацији земљишне аристократије и танког слоја финансијсих магната,
бродовласника и трговаца. Земљишна аристократија се састојала од малобројних лендлордова и
многобројних џентрија – сеоских племића; ова два слоја остваривала су политичку доминацију
захваљујући веома ограниченом бирачком праву којим је било обухваћено само око 200 000
грађана, као и старој средњовековној подели на изборне округе. Због тога је аристократија од
1688. до 1832. владала практично без икакве конкуренције.
Аристократија је своје интересе везала за развој капиталистичке привреде тако да је
налазила заједнички језик са буржоазијом. После Седмогодишњег рата Британија је и највећа
колонијална сила света.
Рат за ослобођење америчких колонија је, поред пораза аутократских тежњи круне,
допринео и крају политичке премоћи виговаца. Торијевска странка се реорганизовала и преузеле
управу над земљом. Торијевска влада Вилијама Пита Млађег дошла је на чело британске државне
5
5
управе 1782. године. Она је успела да стиша политичке страсти, обнови пољуљане државне
финансије и поведе политику свестраног напретка.
Вести о догађајима у Француској изазвале су снажан одјек у широкој јавности Велике
Британије. Олигархија торијеваца која је управљала Великом Британијом енергично се
успротивила демократским иницијативама које су се јавиле под утицајем Француске револуције.
Прогоњене из јавних гласила и са јавних скупова, демократске и револуционарне идеје у
Великој Британији почињу да се шире полулегално и илегално. Године 1792. основано је
Лондонско коресподентске друштво које је личило на Јакобински клуб у Француској. Слични
њему створени су и Британски револуционарни клуб, Уставно информативно друштво, Друштво
пријатеља народа Томаса Мјурија и Организација Уједињени Шкоти. Све ове организације
агитовале су у корист револуционарне Француске, а од енглеског Парламента тражиле изборну
реформу, опште бирачко право и друга права „човека и грађанина“. Цео овај покрет, ипак, није
био масиван – око 80 000 људи, а ни довољно борбен да би довео у питање конзервативну и
противреволуционарну оријентацију водећих снага британског друштва. Када је 1793. избио рат
између Француске и Велике Британије у Британији су формирани посебни одреди коњичке
милиције којма је задатак био да се боре за „уништење јакобинизма“. Врхунац прогона је
достигнут суспендовањем Закона о заштити личности 16. маја 1794. године; од тада је свака
сумњива особамогла бити ухапшена и простом одлуком полиције послата на неодређено дуго
тамновање или на краљевске бродове за морнаре. Ни у време тих политичких прогона од 1793. до
1797. године, нису биле обустављене све опозиционе и демократске активности. Виговци Џона
Фокса нису одустајали од захтева за изборном реформом, нису ишли далеко у њима, али су
тражили укидање „трулих округа“ и другачији распоред изборних округа. Ипак, то је било
довољно да дође до расцепа у виговској странци; конзервативна десница виговске странке се
одвојила и пришла торијевцима. Ослабљен, са свега стотинак следбеника међу британским
парламентарцима, Џон Фокс са својим реформним захтевима није могао да прође. Штавише, ти
захтеви неће проћи у Британији све до 1830. године, до када ће трајати и дубока криза Виговске
странке.
Рат са Француском и све тежи положај нижих слојева довео је до већег незадовољства, али
је влада ради смиривања таквих покрета увезла веће количине пшенице и побољшала
снабдевање. Узнемиреност и револуционарна врења су смањени, али нису нестали у потпуности.
Тако је 15. априла 1797. године дошло до побуне флоте на Ламаншу, а 11. маја је њен пример
следила и флота у Северном мору. У овој другој је морнар Ричард Паркер прогласио „пловећу
републику“, због чега је касније, када је влада изашла на крај са побуњеним морнарима, осуђен
на смрт и обешен.
Током сукоба Француске и Британије дошло је и до покрета изазваних незадовољством у
Ирској, где је 1795. године основана илегална организација Уједињени Ирци, која се обраћала за
помоћ Француској и Сједињеним Америчким Државама. Вође Уједињених Ираца Волф Тон и
Едвин Фицџералд су покушали да овом организацијм обједине ирске патриоте свих
вероисповести, али нису у томе успели. Већ 1796. године долази до крвавих обрачуна између
5
6
привилегованих протестаната и угњетених католика, па су Уједињени Ирци остали организација

католичке већине становника Ирске.
Устанак у Ирској је букнуо 1798. године, али је после неколико месеци угушен
заједничким снагама Енглеза и ирских протестаната – „наранџастих“. Процењује се да је
побијено око 30 000 Ираца католика. Када је у Ирској већ све било готово 22. августа 1798.
године се у ирској искрцао један мали француски одред, али је опкољен и стотинак километара
од Даблина заробљен. Ухваћени Волф Тон се убио у затвору.
Непосредни резултат ирских покрета 90-их године 18. века био је поразан: Ирска је
изгубила и оно мало аутономије које је уживала у саставу британске краљевине. Уз помоћ
политичких махинација и богатог подмићивања његових посланика, ирски Парламент је у
Даблину 1. јануара 1801. године усвојио Акт уједињења, којим је сам себе укинуо и своју земљу
прогласио „неодвојивим“ делом Велике Британије, у којој су ирски католици и даље остали без
икаквих политичких права.
- Низоземска (Белгија и Холандија) -
Јужни део Низоземске – Белгија, након рата за шпанско наслеђе прешао је у посед
аустријских Хабсбурговаца.
Седам уједињених провинција северне Низоземске које су из рата против Шпаније изашле
као победнице, Холандија, Зеландија, Утрехт, Хелдерн, Оверисел, Хронинген и Фризија,
створиле су федеративну државу Низоземску, или Холандију, по имену највеће и најјаче међу
њима. После рата за шпанско наслеђе почела је видљиво да стагнира у немилосрдној
конкуренцији са Француском и Великом Британијом. Уопште, током 18. века заостајање
Низоземске је све видљивије, опадали су и трговина и индустрија. Задржала је једино своју
финансијску улогу, улогу „водећег европског банкара“.
Сукоб између Странке провинцијалиста (олигархија богатих банкара, трговаца и
бродовласника), која се проивила свакој демократској мери и сваком ограничавању привилегија
које је уживала, и нижих друштвених слојева (ситна и средња буржоазија, сељаци и рибари), који
траже централизацију земље и потпомажу унитаристичку политику династије Оранских, се
одвија током читавог 17. и 18. века. У другој половини 18. века тај сукоб се компликује и због
економских прилика и због сукоба на континенту, током којих су се републиканци опредељивали
за Француску, а монархисти за Британију, што је довело до жестоких унутрашњих обрачуна у
Низоземској који, после 1783. године, прерастају у грађански рат. Суседне силе то користе да се
умешају у унутрашње послове Низоземске. Да би онемогућиле Француску, Енглеска и Пруска се
1786. споразумевају о заједничкој подршци монархистима – Виљему V Оранском. На основу тог
споразума пруске трупе 1787. године упадају у Низоземску, гуше покрет републиканаца и
учвршћују на власти оранжисте. Британија за то време држи Француску у шаху и онемогућава јој
5
7
интервенцију. Низоземска фактички постаје монархија на челу са наследном династијом

Оранских, што ће бити међународно санкционисано тек на Бечком конгресу 1815. године.
У време Француске револуције у Француској се налазио велики број Холанђана и

Белгијанаца који су припремали револуције у својим земљама.
Када су француске трупе под командом Шарла Димурјеа ушле у Белгију, новембра 1792.
године, Димурје је био спреман да прогласи независну белгијску републику, али је одлуком
Конвента од 15. децембра 1792. године одлучено да се Белгија има сматрати окупираном земљом.
Французе су Аусријанци протерали из Белгије крајем марта и почетком априла 1793. године, али
они су се после битке код Флериса, 26. јуна 1794. године, вратили у Белгију.
После пада јакобинаца, Термидорски конвент је 3. октобра 1795. године изгласаоанексију
Белгије, која је потом подељена на девет департмана потчињених власти централне француске
администрације. У Белгији је завладало незадовољство оваквим потезима, нарочито у редовима
на том простору веома утицајне католичке цркве; влада Другог директоријума је због отпора
наредила депортовање 8000 белгијских свештеника који су одбили да положе заклетву грађанске
верности.
Незадовољство француском управом у Белгији је 1798. године изазвало и сељачки
устанак, чији је повод било регрутовање Белгијанаца у француску војску. Устанак је брзо угушен,
али је указао француској влади да мора предузети мере које ће је учинити популарнијом, што је
делом постигнуто продајом конфискованих црквених имања. Белгија је, стога, током 1799.
године, када је Француска била притешњена деловањем Друге коалиције, остала мирна.
Холандија је 1795. године претворена у једну од „република сестара“ под заштитом

Велике нације“ – Француске Републике. На челу оваквих република стајали су домаћи
„патриоти“ и оне нису биле ни слободне ни независне, могле су се одржати само уз директно
војно ангажовање Француза. Једна од првих мера у таквим „државама“ било је доношење устава
који су рађени по угледу на Устав Термидорског конвента од 22. августа 1795. године.
- Швајцарска -
Вестфалским миром21 1648. године Швајцарска је изашла из састава Светог Римског

Царства и наставила да самостално постоји, у форми конфедерације лабаво повезаних кантона и
21
Вестфалски мир представља серију споразума, којима је завршен Тридесетогодишњи рат. Вестфалски мир је
потписан 24. октобра 1648. између цара Фердинанда III, немачких кнежева, представника Холандије, Француске и
Шведске. Шпански споразум, којим је завршен Тридесетогодишњи рат потписан је 30. јануарa 1648. Уговором су
признате независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Уговор о Пиринејима из 1659. сматра се делом
Вестфалског споразума, а потписале су га Француска и Шпанија. Многи историчари Вестфалски мир сматрају
почетком модерне ере. Тим споразумом створена је база међународног система суверених држава.
5
8
градова. Она је била подручје озбиљних друштвених и политичких сукоба и пре избијања
Француске револуције. Многи швајцарски емигранти, који су и сами узели учешће у Француској
револуцији, одржавали су контакт са истомишљеницима у Швајцарској, у којој такође долази до
револуционарних покрета. Женева је прогласила независност 1793. године. Након сукоба и
променљиве ратне среће између 1793. и 1797. године у Женеву ће ући француке трупе и
француска Скупштина ће 15. априла 1798. године прогласити њену анксију Француској. Најзад,
Кампоформијским миром Швајцарска је ушла у француску сферу утицаја, па је од њених
територија априла 1798. године формирана Хелветска Република.
- Немачке земље -
Вестфалски мир је царској власти донео симболичну и репрезентативну улогу, кнежеви у

Немачкој стекли су готово потпуни суверенитет. Немачко царство је постало политички
расцепкано у још већој мери него 1618. године, састојало се из око 300 суверених и
полусуверених држава и државица и око 1000 патуљастих црквених и световних сењерија.
Почетком 18. века издвајају се два снажна државна и политичка центра. Пруска и
Аустрија.
Краљевина Пруска је настала 1701. године уједињавањем територија изборне кнежевине
Бранденбург са територијама Пруске. Успеси постигнути крајем 17. и у прве четири деценије 18.
века довешће Пруску у време Фридриха II Великог (1740-1786) на ранг велике европске силе.
Пруска је дочекала Француску револуцију као једна од два најјача центра немачког света и као
једно од најјачих упоришта апсолутизма и феудализма у Европи.
Аустрија се, са осталим крунским земљама Хабсбуршке династије (Корушка, Крањска,
Штајерска, Угарска, Хрватска, Чешка и од 1713. Белгија), уздигла на ранг велике европске силе и
водећег фактора Немачког Царства током својих вековних борби за одбрану централне Европе од
турских инвазија. Дефинитивну победу централизму у Аустрији доноси владавина Марије
Терезије (1740-1780). Удајом за Франца-Штефана Лотариншког. Потомци Хабсбуршке династије
ће од тада припадати Хабсбуршко-лотариншкој династији, а Немачким Царством ће владати до
његове ликвидације 1806. године. Реформе спроведене у време Јосифа II и Леополда II ће након
смрти Леополда II бити елиминисане, а Аустрији од просвећеног апсолутизма остати само –
апсолутизам.
Појавила се напредна, по суштини грађанска, филозофска, друштвена и политичка мисао.

У области филозофије нова схватања су најпотпуније дошла до изражаја у делу једног од
утемељивача немачке класичне филозофије – Имануела Канта22 (1724-1804).
22
Имануел Кант (1724-1804) је био родоначелник класичног немачког идеализма и по многима један од највећих
филозофа свих времена.
5
9
У области политичких теорија у Немачкој се током 18. века појавио известан број
истакнутих заступника теорија природног права и друштвеног уговора. Ове теорије су
објашњавале и правдале кнежевски апсолутизам у Немачкој. Међу творцима овог теоријског
правца био је, и то као један од најистакнутијих, и Готфрид Вилхелм Лајбниц23 (1646-1716), уз
Канта најгенијалнија фигура немачке филозофске, научне и друштвене мисли до појаве Хегела.
Ка принципима природног права Лајбниц је ишао заобилазним путем – преко теологије. Он је
уважавао и бранио природна људска права, али је њихово порекло и извор тражио у Богу.
Пред Француску револуцију појавиле су се и прве модерне идеје о јединству немачког

народа. Јавиле су се у облику схватања о постојању јединствене националне душе немачког
народа („Volksgeist“), о којој је говорио Јохан Готфрид Хердер, и о посебном „намачком
националном духу“, на који је указивао Карл Фридрих Мозер.
Немачке владаре су забрињавале идеје револуције које су се појавиле у Француској,

плашили су се њиховог преливања у немачке земље. То је било један од разлога зашто су у
Аустрији већ 1790. године напуштене неке од битних реформи Јосифа II и што је дошло до
попуштања затегнутости и приближавања између Аустрије и Пруске.
Први знак тог приближавања био је састанак Леополда II и Фридриха Вилхелма II у
Рајхенбаху јула 1790. године и њихов договор о чувању statusa quo-а у Немачкој. Аустријски цар
се обавезао и да ће што пре завршити рат против Турске како би имао одрешене руке за деловање
на Западу. Ту обавезу је цар Леополд II испоштовао и већ 1791. су Аустрија и Турска потписале
Свиштовски мир24. Све снажнији одјеци Француске револуције у Еворпи довели су до даљег
зближавања бечког и берлинског двора. Августа 1791. пруски краљ и аустријски цар су се
23
Готфрид Вилхелм Фрајхер (барон) фон Лајбниц, (1646-1716) био је немачки филозоф, математичар, проналазач,
правник, историчар, дипломата и политички саветник. Дао је значајан допринос у оптици и механици. Сматра се
последњим човеком енциклопедијског знања западне цивилизације. Стекао је образовање из права и филозофије,
радио је као секретар у двема најпознатијим племићким породицама у Немачкој (од којих је једна током његовог
службовања постала енглеска краљевска породица). Заузима подједнако значајно место како у историји филозофије
тако и у историји математике. Установио је инфинитезимални рачун (калкулус, математичка анализа) независно од
Њутна, као и бинарни систем који представља основу модерне рачунарске технологије. У филозофији остаће
најпознатији по оптимизму, нпр. његов закључак да је Бог створио најбољи свет од свих могућих светова. Лајбниц је
дао велики допринос у физици (оптици и механици) и технологији, као и, што ће се касније утврдити, биологији,
медицини, геологији, теорији вероватноће, психологији, информатици. Писао је на латинском, француском и
немачком и то о политици, праву, етици, теологији, историји и филологији. Иако је много писао, мало тога је
објављено.
24
Свиштовски мир је назив мировног уговора који су у граду Свиштов у Османском царству (данас на територији
Бугарске) потписали 4. августа 1791. године представници Аустрије и Османског царства, цар Леополд II и султан
Селим III. Овим миром је окончан последњи аустријско-турски рат који је трајао од 1788. до 1791. године.
Аустрија, која је у првим годинама Аустријско-турског рата била потискивана, је освојила Београд а затим
Калафат. Аустријска савезница Русија је такође била успешна у рату са Османским царством. Упркос таквим
успесима Аустрија је била присиљена да потпише Свиштовски мир у којем је добила изузетно мало у односу на
ситуацију на терену (град Оршава и још два мала града). Основни разлог зашто је Аустрија прихватила неповољне
услове уговора био је избијање Француске револуције. После Свиштовског мира Аустрија никада више није
учествовала у ратовима које је Русија водила против Османског царства током 19. и 20 века.
6
0
састали у Пилницу, али тада још увек није била донета одлука о нападу на француску, само је
усвојена заједничка декларација о спремности двојице владара да раде на очувању постојећег
поретка. У Немачкој је такође постојала жеља за променама, први који су поздравили Француску
револуцију били су интелектуалци, окупљени у масонским ложама или у друштву
„Просветљени“ (Illuminés) у Баварској. У књигама и новинама они су испољавали своје
одушевљење делима револуције. У Кенегзбергу Кант је свуда хвалио Француску револуцију, а
његова дела написана после 1789. године носила су јак печат револуционарног времена. На Канта
власт, стога, није баш благонаклоно гледала, као и на његове пријатеље и ученике који су
стављани на црне листе „јакобинаца“. Још изразитији од Канта био је Јохан Готлиб Фихте25, који
је написао чувени Апел кнежевима за давање слободе мисли. Овај спис је Фихте анонимно
објавио 1793. године, када је публиковао и књигу Прилози намењени исправљању јавних судова о
Француској револуцији. Симпатије према Француској револуцији гајили су и Шилер, Гете...
Већ прве године рата, тј. од јесени 1792. године, немачке области на левој обали Рајне
постале су поприште врло жестоких револуционарних борби и окршаја. Долазећи у Рајнску
област Французи су свуда прокламовали уништавање „старог режима“, мада нису увек били
доследни и у остваривању својих прокламација. Револуционарне снаге на том простору су се и
саме организовале ради остваривања револуционарних идеала и програма. У том погледу
најборбенији и најактивнији били су револуционарни клубови из Мајнца.
Французи су марта 1793. године припојили Рајнску област, али су убрзо одатле били
потиснути од стране аустријске војске. Мајц се дуго држао и предао тек 28. јула 1793. године.
Област је прелазила из руке у руку, а ни миром у Кампоформију њена судбина није дефинитивно
решена. Новембра 1797. у Рајнску област је послат цивилни комесар Ридлер, чији је задатак био
да припреми анексију. Он је целу Рајнску област поделио на четири депармана, организовао у
њима администрацију, аналогну француској локално управи, и прогласио је дефинитивно
укидање свих феудалних права и обавеза, без икаквог откупа. Но, због нерешених спорних
питања са сабором у Раштату, Рајнска област формално није могла бити анектирана Француској,
мада је практично већ била део њене територије, и то део који јој је остао веран и у време највеће
контрареволуционарне офанзиве, 1799. године. Ово захваљујући, у највећој мери, Ридлеровим
мерама на ликвидацији феудализма.
У другим деловима Немачке власт је жестоко притискала све „јакобинце“, симпатије

према Француској револуцији нису толерисане. Тако је у Баварској 1794. спроведен прави бели
терор против „јакобинаца“, од којих су многи били осуђени као издајници. Неки интелектуалци,
попут Гетеа и Шилера, повукли су се из јавног живота.
25
Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; 19. maj 1762 — 27. januar 1814) je bio istaknuti predstavnik nemačke
klasične idealističke filozofije, profesor univerziteta u Jeni i Eglangenu, rektor Berlinskog univerziteta. Smatrao je da je
sloboda osnova ljudske egzistencije, a ostvarenje produbljene ljudskosti u okviru slobodne zajednice osnovna smisao
postojanja i ličnosti i čovečanstva. U "Govorima nemačkoj naciji" 1807. i 1808. doprineo je jačanju otpora Nemaca
francuskom caru Napoleonu I, ali i buđenju nemačkog šovinizma. Dela: "Pokušaj kritike sveg otkrivenja", "Osnova
celokupne teorije nauke", "Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke", "Sistem teorije morala prema
principima teorije nauke".
6
1
У Аустрији, у време Француске револуције, као највећи противник револуционарних и

либералних тежњи, нарочито након откривања јакобинске завере Игнаца (Ињата) Мартиновића
јула 1794. године, издвојио се цар Франц II26, син Леополда II, који је на престо ступио 1792.
године. Аустрија је у време цара Франца II постала најогорченији противник револуционарне
Француске.
- Италија -
Почевши од краја 15. века Италија је све до средине 18. века (тачније 1748. године и краја
рата за аустријско наслеђе) била изложена готово непрестаним ратним потресима и невољама,
било да је реч о насртајима страних освајача (Француза, Шпанаца, Немаца), било да су у питању
унутрашњи обрачуни италијанских држава и господара. Миром у Ахену 1748. године створена је
територијално-политичка карта Апенинског полуострва с којом ће оно дочекати почетак
Француске револуције.
Италија је и у ово време била само „географски појам“, како ће се о њој после Бечког
конгреса27 изразити аустријски канцелар Метерних28. Она је била скуп самосталних или
26
Франц II (1768-1835) био је владар из династије Хабзбурга, последњи цар Светог римског царства којим је владао
од 1792. до 1806. године, а затим и први аустријски цар од 1806. до своје смрти. Поред тога, био је и краљ Чешке и
краљ Угарске.
Након пораза у борби са Наполеоном у бици код Аустерлица 1804. године, Франц је проглашен и за првог
цара Аустрије. Све до 1806. носио је две царске титуле, а после дефинитивног укидања Светог Римског Царства (6.
августа 1806. године) тога је владао као Франц I од Аустрије.
После још једног пораза који су му 1809. нанеле француске трупе, Франц је морао своју ћерку Марију Лујзу
да да Наполеону за супругу. Ипак, Аустрија се придружила Шестој коалицији која је 1814. најзад потукла
Наполеона.
Бечки конгрес, на коме је једну од главних улога имао Францов поверљиви министар Метерних, створио је
Немачку конфедерацију којом је председавао управо аустријски цар. Тиме је потврђена доминација Аустрије међу
разједињеним немачким државама.
27
Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних.
Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године. Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе
након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у
Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у
бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао
пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила. Бечки конгрес се бавио
одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била
Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814.
 Велику Британију је представљао министар спољних послова виконт Кастлро, од фебруара 1815. војвода од
Велингтона, а задњих седам дана и гроф од Кланкартија.
 Аустрију је представљао кнез Клеменс фон Метерних и његов заменик барон Весенберг
 Пруску је представљао канцелар Карл Аугуст фон Харденберг и дипломата и научник Вилхелм фон
Хумболт.
 Француску је представљао министар спољних послова Шарл Морис де Талеран
 Русију је службено представљао министар спољних послова гроф Неселрод, али цар Александар I Романов
је сам деловао.
6
2
Представници 4 велике силе победнице настојали су да искључе Француску из озбиљних преговора, али
Таљеран је вешто успео да се убаци у унутрашње кругове саветовања у првим недељама преговора. Представници 4
велике силе били су неодлучни како да спроводе преговоре, а да не изазову заједнички протест мањих сила. Због
тога су 30. септембра 1814. на прелиминарну конференцију о протоколу позвали Таљерана и шпанског представника
Маркиза од Лабрадора.
Већину рада на конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија) и Француска. По
неким питањима сарађивали су са: Шпанијом, коју је представљао маркиз од Лабрадора, Португалијом, Шведском,
по питањима Немачке разговарало се са Хановером, Баварском и Виртембергом.
Главни резултати конгреса:
 потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810.

 Увећање Русије, која је добила већину Варшавског Војводства
 Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и северну Рајнску област
 Консолидација Немачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше управљати него са
претходних 300 држава. Немачком конфедерацијом су управљале Аустрија и Пруска.
Представници на конгресу су се сложили са бројним територијалним променама. Норвешка, која је дотад

била део Данске улази у персоналну унију са Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у северној
Италији, док је већина северне средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико Војводство Тоскана,
Војводство Модена и Војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу. Краљевина Пијемонт-
Сардинија је повратила своје копнене поседе, а добило је и контролу над Ђеновом. У јужној Италији Жоашен Мира
је најпре добио право на Напуљско краљевство, али пошто је подржао Наполеона у Сто дана био је свргнут, а на
престо је враћен Фердинанд IV. Створена је велика Уједињена Краљевина Низоземска. Велика Британија је добила
протекторат над Јонским острвима и над Сејшелима по одлуци Париског мировног споразума из 1814. године.
Конгрес у Бечу је често критикован у 19. веку, а и од стране новијих историчара, да је занемарио националне и
слободарске тежње. Сматрало се да је Бечки конгрес интегрални део конзервативног реда, у коме се примат ставља
на мир и стабилност на рачун слобода и грађанских права, који асоцирају на америчку и француску револуцију. У 20.
веку многи историчари су се почели дивити државницима Бечког конгреса, који су за око 100 година (1815—1914)
спречили један општи европски рат. Међу таквима се налази и Хенри Кисинџер, чија докторска теза је била о Бечком
конгресу.
28
Клеменс Венцел фон Метерних или кнез Метерних (1773-1859) је био аустријски државник, политичар
и вероватно најзначајнији дипломата свога времена. Одиграо је велику улогу током преговора на Бечком
конгресу. Од 1809. је министар спољних послова Аустрије и око 40 година је био стварни владар у
Аустрији. Заједно са руским царем оснивач је Свете алијансе. У унутрашњој политици изградио је
познати "Метернихов систем" - класичан полицијски режим, усмерен и против либералних тежњи и
против националних покрета присутних широм Аустријског царства. Главно средство којим се овај
систем служио у борби против револуционарних покрета била је цензура.
Рођен је у вестфалској племићкој породици 15. маја 1773. у Кобленцу у Немачкој, тада делу
надбискупије Трир. Оженио се 1795. унуком веома моћног и богатог аустријског канцелара. Метерних је
био амбасадор у Берлину, а од 1806. у Паризу. Сматра се присталицом дипломатског реализма са дубоко
укорењеним постулатима равнотеже великих сила. Након аустријског пораза против Наполеона,
Метерних је 1809. постао министар спољних послова. После Наполеоновога пораза у Русији 1812,
Метерних се окренуо политици неутралности, па је постао посредник у преговорима Наполеона са
Русијом и Пруском. У јуну 1813. срео се са Бонапартом у Дрездену и при томе му је рекао да је изгубио.
После неуспелих преговора са Наполеоном Метерних је Аустрију увукао у рат против Француске.
Наполеон му је рекао: „Срешћемо се у Бечу“.
Метерних је био кључни и доминантни преговарач Бечког конгреса. За време преговора посебно
се свађао са руским царем Александром I због руских планова о Пољској. Најтеже питање конгреса је
6
3
полунезависних држава, односно од других сила зависних територија, које је повезивала

заједничка историјска и културна традиција и заједнички језик, у којима је, међутим, било и
много локалних разлика које ће тек италијански национални препород у 19. веку превазићи или
ублажити.
После Ахенског мира 1748. године у Италији је постојало 15 држава и државица: Папска
Држава; две краљевине – Напуљска и Сардинска; четири републике – Венеција, Ђенова, Лука и
Сан Марино; пет војводстава – Милано и Мантова, под управом Аустрије, Велико Војводство
Тоскана, Парма и Модена, под директним утицајем Аустрије; две кнежевине – Маса-Карара и
Пјомбино; и на крају острво Малта под управом духовно-ритерског реда Светог Јована
Јерусалимског.
Као и у читавој Европи, станвништво Италије је у 18. веку у порасту; од 1700. до 1788.
године повећано је са 11 на 18 милиона људи, на шта је у великој мери утицало смиривање на
била Пољско-Саксонска криза. Руси и Пруси су предложили да пруски и аустријски део при деоби
Пољске припадне Русији, која ће створити независно пољско краљевство у персоналној унији са Русијом
са Александром I Романовом као краљем. Метерних је покушао да створи коалицију са британским
преговарачима и са пруским канцеларом. План му није успео, јер су Пруси подржали руски план. Због
тога је Метерних шокирао Прусе својим потписивањем савеза 3. јануара 1815. са Британијом и
Француском. Тим споразумом су претили ратом, ако Пруска анектира Саксонију. Саксонија је
представљала компензацију, коју су Руси нудили Пруској у замену за Пољску. Због тога су Русија и
Пруска морале мало попустити, па је Пруска добила 40% Саксоније. Русија није добила све што је желела
у Пољској, јер је Војводство Познањ припало Пруској, а Краков је постао слободан град. Метерних је тако
спасио Саксонију, али Аустрија није добила делове Пољске, које је имала из треће деобе Пољске.
Метерних је имао са Пруском, Хановером, Баварском и Виртембергом тешке преговоре о
организацији Немачке. Новонастали савез зван Немачка конфедерација носио је Метернихов печат.
Метернихово најзначајније достигнуће у годинама после Бечког конгреса било је наговарање и
пристанак руског цара да постане заштитник старога реда. Тако је руски цар 1820. на конгресу у Тропау
пристао да се гуши Наполитанска побуна и одбио је да помогне грчку побуну против Османског царства.
Претворили су Свету Алијансу у антиреволуционарну организацију и бастион конзерватизма. Метерних је
постао реакционарни заштитник права краљева и царева у времену појаве демократских тежњи. Имао је
слободне руке да преко 30 година предводи спољну политику Аустрије, а посебно након смрти 1835. цара
Франца I Аустријскога. Због чињенице да је Метерних доминирао аустријском политиком и да је најбоље
оличавао дух европске политике, период од 1815. до револуција 1848. назива се Метернихово доба.
Револуција 1848. године означила је крај његове власти. Народ Беча је захтевао његову смену, тако
да је дао оставку 13. марта 1848. Уз помоћ Ротшилда побегао је у Енглеску.
Вратио се у Аустрију три године касније. Иако није поново био на положају, постао је близак
саветник цара Франца Јозефа I, Умро је у Бечу 11. јуна 1859. године.
Метернихов конзервативни погледи на свет снажно су утицали на исход Бечког конгреса. Веровао
је да су људи навикли на старе институције и да су незаконите националне револуције, као оне у
Француској или Грчкој. Прицип легитимитета имао је кључну улогу у поновном успостављању старих
држава, као нпр. Папске државе или враћања бурбонске династије у Француској. Метерних је издао
посебне декрете 1819. да се врши полицијски надзор универзитета, јер је сматрао студенте и професоре
одговорним за ширење радикалних либералних идеја. Метерниха су савременици сматрали бриљантним, а
многи се и касније диве бриљнтном управљању спољном политиком. Хенри Кисинџер је проучавао
Метерниха. О њему је писао и у својој докторској тези. Хвалио је Метерниха због успостављања
равнотеже великих сила у Европи и одржања крхког Аустријског царства на окупу.
6
4
полусострву након 1748. године и Ахенског мира. Напуљ је био највећи град Италије, више него
дупло бројнији од Рима, имао је око 400 000 становника и био трећи град по величини у Европи,
иза Лондона и Париза.
Италија је у другој половини 18. веке пролазила кроз економску и социјалну кризу.
Почетак револуције у Француској изазвао је велико интересовање и узбуђење у Италији.

Власти су у свим државама одмах предузеле мере да се спречи ширење револуционарних утицаја
по Италији. Заведена је строга контрола граница, пооштрена је цензура, све новине и публикације
из Француске биле су забрањене, али ипак ништа није могло у потпуности да спречи утицај
Француске револуције.
Пријатељи и присталице Француске револуције окупљали су се по кафанама, апотекама и
аристократским или грађанским салонима у којима суразмењивали информације, дискутовали,
претресали и величали Декларацију права човека и грађанина и друга програмска акта Француске
револуције. Инспирисани њиховим идејама, вршили су пропаганду која им је у ондашњим
неповољним приликама била могућа.
Опаснија су била сељачка врења, нарочито уз границу са Француском, која су 1792. у
Савоји добили веће размере што је помогло Французима да крајем те године запоседну Савоју.
Из Савоје су се немири проширили и по другим деловима Сардинске Краљевине, а јавили су се и
у много удаљенијим крајевима – око Болоње и Падове. Сељаци су тражили земљу и смањење
дажбина. Све то је изазивало још већи притисак на револуционарне тежње у Италији.
Италија је потресана снажним револуционарним расположењем дочекала продор
француске војске под Наполеоном.
Бонапарта је са војском од 40 000 војника 12. априла 1796. године упао на територију
Сардинске Краљевине у којој су биле армије Аустрије и Пијемонта, укупне снаге од 75 000
војника. За само две недеље Бонапарта је добио три битке заредом (Милезимо, Чева и Дого) и
избацио Сардинију из борбе. Сардинска влада је молила за прекид ватре, па је Бонапарта, на
своју руку и без сагласности Директоријума, 28. априла 1796. године потписао примирје у
Кераску, којим се Сардинија обавезала да ће изаћи из Прве коалиције. Након тога продро је у
Ломбардију из које је потиснуо Аустријанце.
Продор Француза у Ломбардију навео је све италијанске државице да потраже мир и
излазак из Прве коалиције. Најпре је то урадила Парма, за њом Модена и на крају Напуљ. Од
италијанских држава у рату против Наполеона остала је још само Папска Држава, али само до 24.
јуна 1796. године када ју је Бонапарта натерао да потпише примирје.
За само три месеца Наполеон је ставио под своју контролу највећи део северне и средње
Италије. До 2. фебруара 1797. Аустријанци, утврђени у Мантови, су истрпели неколико пораза и
на крају били приморани да капитулирају и тврђаву Мантову препусте Французима. Бонапарта је
постао годподар целе долине Поа.
Октобра 1796. Бонапарта је одобрио формирање Циспаданске Републике јужно од Поа, у
чији састав су ушле Болоња, Ферара, Ређо д'Емилија и Модена.На конгресу представника ових
области, у Болоњи, одлука је прихваћена и усвојене су и институције ове републике и прихваћена
6
5
триколора (зелено, бело, црвено) за њену заставу. Власт су имали богати грађани, либерални
племићи и интелектуалци, ослоњени на Французе.
Када се после победа над Аустријанцима осетио довољно снажним, Бонапарта је, не
обазирући се на препоруке Директоријум, потписао са Аустријом прелиминарни мир у Леобену,
који је био од великог значаја за судбину Италије. Он је признавао не само француска освајању у
Ломбардији већ и ликвидацију Модене. Бонапарта и Аустријанци су се тада тајно договорили и о
подели територије Венецијанске Републике, која у рату није ни учествовала: Французи ће узети
њене поседе у Италији и Јонска острва, а Аустријанцима ће припасти сам град Венеција и његови
поседи на Балкану, од Истре до Боке Которске. Директоријум је био љут због његове дрскости,
али је због добитака за Француску и стављања у изглед и територија на левој обали Рајне, прешао
преко свега.
После Леобена поставило се питање како извршити тачке уговора о Венецији. Бонапарта
је на себе узео улогу егзекутора, користећи као повод за интервенцију један напад групе
побуњених сељака из околине Венеције на француске војнике. Француске трупе су ушле у
Венецију 15. маја 1797. године, али су је према уговору из Леобена већ јуна те године предале
Аустријанцима.
У време ликвидирања Венеције Бонапарта је и делове северне Италије преуредио према

својој замисли, противно вољи Директоријума, формирајући Цисалпијску Републику са центром
у Милану маја 1797. године. Одмах је израђен и Устав ове републике, сличан француском Уставу
од 22. августа 1795. године. Јула 1797. Цисалпијској Републици прикључене су Модена, Маса-
Карара, а затим и цела Циспаданска Република. Тако се цела северна Италија, осим њених
најзападнијих и најисточнијих делова (Пијемонта, Ђенове, Тоскане и Венеције) нашла у саставу
једне државе и под контролом Француза.
Ђенова је, да би избегла освајање, прихватила ултиматум и јуна 1797. године постала нова
„република сестра“, али је бар сачувала интегритет и полусамосталност.
Када се прва фаза борбе око Италије завршила и када је нове стање озваничено и
међународним споразумом (мир у Кампоформију 18. октобру 1797. године) италијански
„патриоти“ били су само упола задовољни. Стари режими су ликвидирани, али уједињење земље
није спроведено како су се они надали и како су од Француза тражили. Уз то и материјална
исцрпљивања од стране француске војске била су значајна, па је новим стањем, већ од почетка
било мало задовољних.
Идеје и захтеви за уједињење Италије постајали су све чешћи и гласнији, али све те тежње
су имале врло мале изгледе за успех.
Након немира у Риму, децембра 1797. године и погибије француског генерала Дифоа, у
договору са Бонапартом Директоријум је 11. јануара 1798. године издао наредбу генералу
Бертијеу да крене на Рим. Наком сукоба са сељацима 5. фебруара, Французи су 10. фебруара
1798. године ушли у Рим. Пет дана касније римски „патриоти“ су на Форуму организовали
6
6
антипапске демонстрације, позвали на укидање папине световне власти и увођење републике;

образовали су и њену привремену владу од седам конзула. Та влада је позвала и француске трупе
у помоћ; већ сутрадан папа је напустио Рим и склонио се у Сијену. Тако је настала још једна
„република сестра“ у Италији. У Риму је донет устав сличан оном француском од 22. августа
1795. године.
Након Бонапартиног пораза код Абукира29, напуљски краљ Фердинанд IV решио је да

нападне француске трупе у Римској Републици. Трупе напуљског краља којима је командовао
аустријски генерал Мак успеле су привремено да заузму Рим (новембра 1798. године), али су
ускоро – 13. децембра, поражене, а Французи под командом генерала Шампионеа умарширали на
територију Напуљске Краљевине. Краљевска породица Бурбона је морала да напусти државу и
пребаци се на Сицилију, где ју је под заштиту ставила енглеска флота. Дана 26. јануара 1799.
године проглашена је Напуљска Република. У Паризу су ову нову „републику сестру“ назвали
„Партенопејском“.
Приближно у исто време када и јужна Италија, поседнуте су француским трупама и
„републиканизоване“ још две италијанске државице: Пијемонт и Тоскана.
Иако је Пијемонт од 5. октобра 1797. био савезни Француске, тамошњи „патиоти“ су
тражили увођење републике и збацивање Савојске династије. Након немира који су били веома
чести, Французи су 5. и 6. децембра 1798. године изршили инвазију Пијемонта, оптужујући
његовог краља за неискрену политику према Француској. Цела пијемонтшка војска је стављена
под команду Француза, а краљ Пијемонта Виторио Амадео 7. децембра приморан на абдикацију
и повлачење на Сардинију. Французи у Пијемонту нису створили републику, већ су целу ту
територију након намештеног плебисцита фебруара 1799. године припојили Француској.
Тоскана је, након обнове рата измђу Француске и Аустрије, у марту 1799. године,
једноставно окупирана од стране Француза, а велики војвода је отишао у Беч. У Тоскани је
уведена привремена војна управа, која је заробила папу Пија VI. Он је живео у Тоскани од уласка
Француза у Рим. На путу за Француску, где је упућен као заробљеник, папа Пије VI је умро.
29
Битка код Абукира (1798) или битка код Нила вођена је од 1. до 3. августа 1798. године између британске и
француске флоте. Део је Француских револуционарних ратова, тј. Наполеонове инвазије на Египат и Сирију.
Завршена је британском победом.
Напад на Египатски ејалет Наполеон је покренуо маја 1798. године. Британци су Османском царству у
помоћ послали флоту под командом адмирала Хорација Нелсона. Разлог за то била је чињеница да би Наполеон
освајањем Египта задао смртан ударац вези између Велике Британије и њене најбогатије колоније, Индије. Свестан
надмоћности британске флоте, Наполеон је вешто избегавао отворен сукоб те је своје кретање држао у строгој
тајности. Пре искрцавања у Египту, Наполеону је пошло за руком да освоји острво Малту. У Египат се искрцао 1.
јула, а већ следећег дана је заузео Александрију. Француска флота се усидрила на око 20 миља североисточно од
Александрије, у заливу Абукир. Французи су веровали да су заузели идеалну одбрамбену позицију. Британска флота
стигла је на обале Африке 1. августа. Нелсон је наредио напад на француску флоту којом је командовао Франсоа-
Паул Бријер. Британска флота, подељена у две линије, ухватила је француске бродове у унакрсну ватру. Након
трочасовне жестоке борбе, главнина француских бродова принуђена је на предају. Сам Бријер је погинуо у бици.
Француска флота је у потпуности уништена, а Британија је потврдила своју превласт на мору.
6
7
Тако је почетком 1799. године цела Италија (изузимајући Венецију и острва Сицилију и
Сардинију) била републиканизована. Територија Пијемонта је била припојена Француској, а
остали делови континенталне Италије били су подељени на четири „републике сестре“:
Цисалпијску, Лигурску, Римску и Напуљску (Партенопејску). Режими постављени у њима нису
имали широку подршку, ослањали су се само на делове богатије буржоазије и буржоаске
интелигенције, без правих социјалних (аграрних) мера, што ће довести до њиховог пада одмах
после француског повлачења из Италије.
Италијани су желели уједињење у једну јединствену државу, што Французима није
одговарало, због чега су Италијани формирали 1798. године тајну организацију „Црна лига“ или
„Друштво зрака“, која је имала задатак да се бори за уједињење Италије. То је била претходница
будуће Карбонарске организације.
Положај Француза у Италији у време формирања Друге коалиције био је веома

неповољан, незадовољство француском владавином бивало је све јаче, а француске трупе никако
нису успевале да се изборе са отпором који је фебруара 1798. године, прво у римској области,
почело да пружа становништво Италије. Под вођством свештеника и племића, а са паролом „Viva
Maria!“ (отуда је и цео покрет ушао у историју под именом „Устанак вивамариста“), покрет је
избијао сад на једном, сад на другом крају Римске Републике. Децембра 1798. године дошло је до
контрареволуционарног устанка и у Басликату и Калабрији, на југу Италије. Овај покрет је
нарочито јак постао након што се на његовом челу нашао кардинал Руфо, који се илегално
вратио из изгнанства са Сицилије. Руфо је против Француза покренуо масе сељака са југа
Италије. Да би их задржао за себе, допуштао им је да пале и пљачкају палате и имања крупних
земљопоседника и барона. Притиснути од Руфових устаника (санфедиста) с копна, и Енглеза с
мора, Французи су 5. маја 1799. године били приморани да напусте Напуљ. У напуљској тврђави
је остао само мали гарнизон који се грчевито борио до 19. јуна када је морао капитулира. Улазак
санфедиста у Напуљ био је праћем пљачком и масакром над „патриотима“ који нису успели
благовремено да се повуку са француском војском.
Управо када су се Французи повлачили из Напуља у Тоскани, у области Ареца, избио је
нови велики устанак. И овај покрет је вођен под паролом „Viva maria!“, а био је уперен колико
против Француза, толико и против домаћих „јакобинаца“. У Сијени су ови устаници на тргу
спалили тринаесторо Јевреја, међу којима је било и двоје деце. Убијено је око 400 „патриота“.
„Furor populi, furor Dei“ (Гнев народа, гнев Бога), како је то објаснио монсињор Цондадари. Дана
7. јула 1799. устаници су заузели Фиренцу.
Сви ови санфедистички, контрареволуционарни устанци, у јужној и средњој Италији,
смириће се крајем 1799. године када тамо буду рестаурирани стари режими.
6
8
Што се тиче северне Италије, тј. Цисалпијске Републике, она је била нападнута од
здружених аустријско-руских трупа, под командом генерала Суворова30, које су почетком априла
1799. године кренуле из Венеције. Тучени најпре код Мањана, затим код Касана, Французи су од
краја априла до краја јуна 1799. године евакуисали целу северну Италију, осим Лигурске обале.
Са Французима се из Италије повлачила и маса италијанских револуционара, који су преплавили
Ђенову и алпске делове Француске (Гренобл). Ту су настављали да агитују за уједињење своје
земље.
После протеривања Француза Ломбардија је била изложена новом притиску, аустријско-
руском. Ново угњетавање било је теже од претходног, заведен је строг режим који ће потрајати
13 месеци. И у другим деловима Италије у које су ушле аустријско-руске трупе стање није било
боље.
Тако је први талас грађанске револуције у Италији, подстакнут и директно усмераван

спољним снагама, током 1799. године доживео слом. И у том слому било је снажног утицаја
спољног фактора, али је одлучујућу улогу одиграла чињеница да снаге револуције нису успеле да
за себе вежу широке масе италијанског тешко експлоатисаног сељаштва, јер није постојала
аграрна реформа и жеља да се олакша положај сељака. Црквена и аристократска конфискована
земља није била доступна сељаштву, већ је распродата богатој буржоазији.
- Шпанија -
Избијање Француске револуције Шпанија је дочекала као једна од најнеразвијенијих и

најзаосталијих западноевропских земаља. Она је, по пространствима својих колонијалних поседа
и даље најмоћнија држава света, али је по нивоу друштвено-економског развојадалеко заосталија
од многих земаља које су је сматрале конкурентом у борби за светско господарство. Заостајање
Шпаније датира још из друге половине 16. века.
Године 1700. у Шпанији се угасила већ дегенерисана грана Хабсбурга, а на власт је дошла
династија Бурбона – Филип V (1701-1746), Фердинанд VI (1746-1759), Карлос III (1759-1788)
чије су рефрме допринеле развоју привреде и индустрије, Карлос IV (1788-1808). Шпаније је
30
Александар Васиљевич Суворов - гроф Суворов од Рамника, кнез италијански, гроф од Светог римског царства,
велики војвода Сардиније, генерал-фелдмаршал војске Аустрије и генерал-фелдмаршал војске Сардиније,
генералисимус руске војске, (1729-1800), један је од најзначајних војсковођа 18. века.
Суворов се сматра за једног неколицине генерала у историји који никада нису изгубили битку (63-0). Чувен
је по свом војном приручнику „Наука побеђивања“, и остао је запамћен по многим изрекама као што су: „Што теже
на обуци, то лакше у борби“ (рус. Тяжело в обучении — легко в бою), „Што више удобности, то мање храбрости“
(рус. Чем больше удобств, тем меньше храбрости), „Дисциплина је мајка победе“ (рус. Дисциплина — мать победы).
Учио је војнике да нападају без устезања и одлучно: „Нападајте хладним челиком! Гурајте из све снаге бајонетом!“
Био је присан са својим људима. Обичне војнике је ословљавао са „брате“, а резултате свог детаљног и пажљивог
планирања је представљао као ствар инспирације. Победио је у многим биткама у руско-турским ратовима, највише
се прославио освајањем Измаила 1790. Учествовао је у гушењу устанка Пугачова 1774. године у Русији, угушио је
устанак Кошћушка 1794. године у Пољској. На челу удружене руско-аустријске војске 1799. године потиснуо је
Французе из северне Италије. Прославио се походом у Швајцарску преко Сент Готарда 1799. године. Титулу грофа
добио је због победе у бици код Рамника 1789. године.
6
9
између 1714. и 1789. успела да колико-толико превлада тешку заосталост из претходних сто
педесет и више година. Шпанија је 1790. имала око 10 милиона становника, скоро дупло више
него на почетку 18. века.
Одмах након почетка револуције у Француској шпанска влада је предузела најригорозније
мере да онемогући револуционарну пропаганду на свом тлу. Истовремено је протерала све
Французе из Шпаније и опозвала све Шпанце из Француске. Инквизиција је стављена у пуни
погон.
У Шпанији (у Мадриду) прве тајне револуционарне организације формиране су тек 1794.
године. Образовао их је револуционар Пикорнел И'Ѓомила, али их је полиција брзо открила. Сви
њихови чланови су похапшени и послати на дугогодишње робије.
Феудализам и апсолутизам владали су пуном снагом, инквизиција им је била најсигурније
средство, а народ је у духовном погледу био под најснажнијим утицајем цркве.
- Португалија -
Аграрна земља слична Напуљској Краљевини или Шпанији по својој социјално-

економској структури. Држава је била готово без икакве индустрије, али са пространим
колонијалним царством, у коме је најзначајнија територија био Бразил. Најјача привредна грана
била је трговина, са центром у Лисабону.
У политичком погледу португалија је била апсолутистичка монархија, једна од
најаутократскијих у свету. У време Француске револуције на трону Португалије налазила се
Марија I (1777-1816).
Године 1793. Португалија је ступила у рат са Француском на позив Енглеза са којима је
имала јаке политичке везе, а изашла из тог рата 1801. када и Енглези. И после тога Португалија је
остала као „чамац“ привезана за „британски линијски брод“.
- Скандинавске земље -
У 17. веку једна од највећих сила Европе, Шведска, у 18. је губила моћ и значај. Русија,
Пруска, Данска, Пољска и Хановер су је нападима и одузимањем територија свеле на
трећеразредну силу.
Шведска је у време краља Густава III 1789. прогласила Акт о јединству и безбедности,
којим је уведена „једнакост у правима“ а укинуте све феудалне привилегије. То је довело до
јачања позиције краља и атентата на Гuстава III; међутим, тежња племства да укине Акт о
јединству и безбедности и ликвидира реформе Густава III пропала је. Ојачала буржоазија је
успела да их одбрани. Нови краљ је постао Густав IV, који је наставио са реформама. Аграрном
реформом сељаштво је дошло до знатних површина земље и тиме било одвраћено од револуције.
7
0
Што се тиче спољне политике скандинавских земаља у време Француске револуције, она
је била неутрална. После рата између Шведске и Данске 1788-1790, Данска и Шведска су 1794.
закључиле споразум о неутралности, којег су се чврсто придржавале.
- Пољска -
У другој половини 18. века Пољска је економски и друштвено заостала земља.

Прикљештена између Русије, Пруске, Аустрије и Саксоније, Пољска није могла да се одупре
притисцима.
Након преговора вођених од 1770. о деоби Пољске, споразум између Русије, Пруске и
Аустрије постигнут је августа 1772. године и три силе су приступиле тзв. првој подели Пољске.
Овом деобом Пољска је изгубила трећину територије и половину становништва.
Подела је отрезнила Пољаке који почињу са радом на унапређењу државе; шири се
образовање које је након укидања језуитског реда прешло у руке државе, Велики Сејм који заседа
од 1788. године приступа замашнијим и дубљим реформама, врше се пореске реформе, ствара се
национална армија. Нови устав земље који краљ Станислав Поњатовски проглашава 3. маја 1791.
године, а Велики Сејм га прихвата, представља врхунац ове реформске делатности. Сејм се
претвара у парламент, изабран од свих грађана који имају право гласа.
Устав, међутим, уопште није дирао у постојећу социјалну структуру друштва: није
ослободио сељаке од кметске зависности, није дотакао аграрно питање и није обезбедио
буржоазији потпуно равноправно учешће у власти са племством. Ипак, овај устав је био „први
дашак слободе“ у Пољској.
Устав је изазвао реакцију Русије и Пруске које су 1792. године склопиле споразум о другој
подели Пољске. Русија је почела са интервенцијом 1792. године, а 1793. јој се придружила и
Пруска. После војног пораза у Пољској је 1793. укинут Устав из 1791. године, а Русије и Пруска
су извршиле другу деобу пољских територија. Територија Пољске је сведена на свега 1/4
простора који је обухватала 20-25 године раније.
Пољаци се ипак нису сасвим предали, 1794. избио је устанак у Кракову под вођством
Тадеуша Кошћушког31. Устанку су приступили градска сиротиња и сељаштво. Успели су да
потисну Русе из Кракова и Варшаве, након чега је Кошћушко 7. маја прогласио Поланецки
унивезал, којим се у целој Пољској укида кметство, сељаштво ослобађа зависности, а обећава се
и решавање аграрног питања, после завршетка борби.
Укидање кметства је било разлог што се већи део племства окренуо против Кошћуша, што
је ослабило покрет за независност Пољске. Нова руска војска под командом генерала Суворова
сломила је у октобру 1794. године отпор Кошћушкових снага и ушла у Варшаву. Русија,
31
Анджеј Тадеуш Бонавентура Кошћушко (1746-1817) је био пољски и литвански национални херој, генерал и вођа
устанка 1794. против Русије. Борио се у Америчком рату за независност као пуковник на страни Вашингтона. За
заслуге у том рату добио је чин генерала.
7
1
међутим, није смела сама да узме целу Пољску. Године 1795. постигла је споразум о
компензацијама које је требало дати Пруској и Аустрији. Русима је припала Литванија, Аустрији
остаци Галиције које претходно није припојила, Пруси су добили све територије западно од
Пилице, Висле, Буга и Њемена, заједно са Варшавом.
Ова трећа деоба Пољске је означила крај њене државне независности. Последњи краљ,
Станислав Поњатовски, формално се одрекао престола 25. новембра 1795. године.
- Русија -
У време избијања Француске револуције Русија је била, по пространству територија и

броју становника, највећа држава Европе. Имла је око 35 милиона становника.
У време Катарине II (1762-1796) у Русији ће доћи до пораста индустријске проиизводње и
интензивног развоја мануфактуре. Удвостручиће се број и значај градова, ојачаће буржоазија,
створиће се први велики центри мануфактурне и индустријске производње – на Уралу. Потреба
за новим комуникацијама са Европом преко Црног и Средоземног мора значила је и неминовну
експанзионистичку политику према Турској.
Упркос успесима у капиталистичком развоју, Русија је у другој половини 18. века и даље
изразито аграрна земља класичног феудализма и најнеограниченијег владарског апсолутизма -
самодржавља.
Појачана експлоатација кметова и најамних радника како у пољопривредној, тако и у
мануфактурној и домаћој радиности, изазива немире који су кулминирали великим устанком
Јемељана Пугачова32 који је избио 1773. и трајао до 1775. године. Масован, крајње борбен,
покрет је ипак у себи носио много елемената сељачке стихије, па је упркос низу великих успеха
против царских власти и војске, трпео и много пораза и губитака, да би у јесен 1774. године под
Царицином (дан. Волгоград) доживео слом. Пугачов је заробљен са групом других устаника и
јануара 1795. године погубљен, након чега је сељачки покрет потрајао још свега неколико
месеци.
Катарина II је 1775. спровела реформу Законом о управљању провинцијама Царства свих
Русија, по коме је цела држава била подељена на 50 губернија. Губернијама су, као војни и
цивилни заповедници, руководили генерални губернатори постављени од саме царице. Тако је
створен централизован и хијерархизован бирократски апарат, који је обухватио целу Русију. Тако
32
Јемељан Иванович Пугачов (1740/1742-1775) је био вођа козачке сељачке побуне у доба Катарине Велике. Пугачов
је сељацима кметовима обећао земљу. Претварао се да је он убијени руски цар Петар III. Пугачовљев устанак имао је
велике последице за Русију. Док је Катарина Велика реформисала провинцијску администрацију, ужас сељачког
устанка одвраћао ју је од реформе да кметовима да већа права. Руски писац Александар Радишчев је напао руску
власт, а посебно институцију кметства. У својој књизи упозоравао је на Пугачова и његову побуну. Нихилисте су
често описивали као Пугачове универзитета. Александар Пушкин је написао роман Капетанова кћи у којем описује
Пугачовљеву побуну.
7
2
је Русије дочекала велике револуционарне потрес у Европи као једна од најаутократскијих

држава.
Француска револуција ће Русију затећи у рату на два фронта. Заједно са Аустријом она ће
1787. године ући у рат са Турском, коме је циљ био подела Турске, док ће се следеће године наћи
у рату са Шведском која ће под утицајем Енглске и Пруске напасти Русију. Након победе над
шведском флотом у заливу Виборг, Русија је 1790. године прихватила мир на бази статуса quo
ante. Са Турском је мир био склопљен 1792. године у Јашу (Јашију)33, након неколико руских
победа на копну и мору.
33
Мировни уговор из Јашија је мировни споразум којим је завршен Руско-турски рат (1787–1792). Споразум је
потписан 9. јануара 1792. године између Османског Царства и Руског Царства у Јашију у данашњој Румунији. Тим
споразумом је потврђена руска доминација на Црном мору. Уговор из Јашија углавном је потврдио стање из раније
склопљеног Кучуккајнарџијског мира склопљеног између два царства 1774. године. Царска Русија је померила своје
границе према Дњестру и заузела тврђаву Очаков, док је Османско Царство задржало Бесарабију, Влашку и
Молдавију. овај мировни уговор је потврдио и одредбе Кучуккајнарџијског мира о руској заштити над хришћанима у
Османском Царству.
* Први руско-турски рат (1768-1774) је припреман дуго и темељно. Циљ Русије био је да изађе на топло море, у овом
случају Црно море. Зато је руска тајна дипломатија кренула у озбиљне припреме и у том циљу је успела да у Европи
подбуни Грке, Румуне и Црногорце.
Расплинути на више фронтова Турци су из њега изашли поражени. Последица рата било је велико слабљење
Османског царства. Русија је обезбедила излаз на Црно море, као и право да се меша у унутрашњу политику Турске
у питањима заштите хришћанских народа. Избијање рата је била последица затегнуте ситуације у Пољској где су се
племићи побунили против власти краља Станислава II, некадашњег љубавника и марионете царице Катарине. Ови
племићи су напали трупе које је Катарина послала у помоћ краљу, а затим се повукли у суседне земље. Једна група
руских козака је 1768. упала у град Балта у потери за пољским устаницима. Кримски Татари су због тога пожалили
султану Мустафи III у Цариграду. Тако је султан 25. септембра 1768. године објавио рат Русији и успоставио савез
са пољским устаницима. Русија је добила подршку Уједињеног Краљевства која је омогућила несметан приступ
руских бродова Средоземљу.
Рат је окончан Кучуккаинарџијским миром из јула 1774. године. Русија је добила одређене територије у
Украјини и на Кавказу. Кримски Татари су добили независност од Турске и тиме фактички потпали под руску
интересну сферу. Русија је такође као најважнију последицу ове победе добила право на неометано коришћење
Босфора и Дарданела као и право да се меша у унутрашњу политику Турске у питањима заштите хришћанских
народа. Овај рат је можда и пресудно утицао на потоње урушавање турског царства и на серију устанака нетурских
народа, који су се у наредних век и по један по један завршили ослобођењем и независношћу од централистичке
турске власти.
Успех који је у овом рату имала царица Катарина Велика може делом да захвали устанку у Северној
Америци због којег је велика савезница Турске и заштитница турских интереса — Велика Британија, привремено
више била окренута себи и сопственим проблемима, него Босфору. У исто време, у Црној Гори је нимало случајно на
власти лице у историји познато као Шћепан Мали, заслужено или не проглашено за самозваног цара. Србија је
обезнарођена и поучена последњим репресалијама и егзодусима крајем 17. и средином 18. века захваљујући
опортунизму православног монаштва које је требало да преузме организацију устанка у Србији, успела да остане по
страни од овог рата и да тиме купи време до следеће прилике тј. до почетка 19. века када је свој национални пројекат
успела да изведе до краја.
* Кучуккаинарџијски мир склопљен је 21. јула 1774. у месту Кучук Каинарџи у Добруџи (данас место Кајнарџа у
североисточној Бугарској). Потписали су га представници Руског царства (Пјотр Румјанцев у име Катарине Велике)
и Османског царства (велики везир Мехмед-паша у име султана Абдула Хамида I) после пораза Османског царства у
Руско-турском рату (1768-1774).
Русија је Турској вратила Влашку, Молдавију и Бесарабију, а заузврат је добила право да штити хришћане у
Османском царству и да интервенише у случају турских злоупотреба. Кримски канат је проглашен независном
територијом, при чему је султан остао врховни верски вођа кримских Татара (калиф). Русија је добила Карбадију на
7
3
Иако је у спољној политици било успеха у то време, унутрашње прилике нису биле
најбоље.
Када је у Француској дошло до револуције, царица Катарина II је издала наредбу да се сви
Руси, који су се нашли у Француској, одмах врате кућама. На Катарину II, поклоницу
просветитељске литературе, догађаји у Француској су поражавајуће деловали, у толикој мери да
је она Уставотворну скупштину назвала „аждајом са 1200 глава“. Била је међу првим европским
владарима који су војну интервенцију сматрали неопходном. Притисак у Русији се повећао, све
масонске ложе су растурене или бачене у најдубљу илегалу, забрањиване су књиге и часописи
који су стизали из Француске, док је сваки присталица Француске револуције хапшен и,
најчешће, теран у Сибир; овакву судбину су доживела и двојица истакнутих интелектуалаца
тадашње Русије – Николај Новиков и Александар Радишчев.
Када је 1796. Катарина II умрла, на престолу је наследио син Павле I, човек зрелих година
који је уживао глас либералног и од мајке много мање конзервативног човека. Иако није
нарочито непомирљиво и са мржњом гледао на Француску револуцију, Русију је 1798. године
увео у Другу коалицију европских држава против Француске. До тога је дошло захваљујући пре
свега његовој тежњи да Русију начини средоземном силом. У тој жељи он је, иако православац,
удесио да буде изабран за великог мајстора витешког реда Светог Јована Јерусалимског, који је
владао острвом Малтом. Пошто је Наполеон Бонапарта већ био изгнао овај ред са Малте, Павле
је рачунао да ће протеривањем Француза са овог острва на њему бити учвршћен утицај Русије.
Тако је руска флота, као савезница Турске, провалила у Средоземље и напала Малту и Јонска
острва. Уз то, Павле је 1799. године у јужној Италији и Сицилији искрцао трупе ради помоћи
напуљском краљу, а у северну Италију је, преко Аустрије, послао један експедициони корпус под
командом генерала Суворова. И трећи руски корпус је био послат, овога пута за ХОландију, где
је и искрцан, али је од француског генерала Брина био бачен у море.
Већ тада је постало јасно да савез Русије са Другом коалицијом није чврст. Узнемирена
јачањем руских амбиција, Аустрија је затражила да се Суворов пребаци из Италије у Швајцарску
а северну Италију препусти Аустријанцима. Овај је то и учинио, и то је био почетак краја Друге
коалиције.
Цар Павле I ће ускоро не само извести Русију из рата, већ ће повести и политику
зближавања са Француском. То ће га 1801. године коштати живота.
Кавказу, луке Керч и Еникале на Криму, као и област око ушћа Дњепра. Укинута су ограничења руског суверенитета
у области Азовског мора и дозвољено је руским трговачким бродовима да плове кроз Дарданеле.
Овај мировни уговор је био понижавајући ударац, некад силном, Османском царству.
7
4
- Балканске земље -
У време Француске револуције цео Балкан је још увек био у саставу Османског Царства.
Све што се на Балкану догађало на економском, друштвеном, политичком, духовном и
међународном плану улазило је у оквире дуготрајног, комплексног проблема европске и светске
историје познатог под именом источно питање, које је управо у 18. веку и отворено.
Израз источно питање први пут се појавио у дипломатској терминологији 1822. године у
време грчког устанка. Истина, већ крајем 16. и почетком 17. века могао се срести појам „res
orientales“ за проблеме Турске и њених суседа на југоистоку Европе и на источном Средоземљу.
Међутим, источно питање је прави израз за сложену проблематику „политичке историје
Балканског полуострва и Леванта у вези с османлијском власти у тим областима“.
У вези са територијалним и временским распростирањем, као и са историјским садржајем
источног питања, у науци не постоји општа сагласност. Најкраћа дефиниција источног питања
била би проблем опстанка турске државе у Европи, тј. на Балканском полуострву, у раздобљу од
краја 18. до почетка 20. века (иако постоје тумачења која источно питање шире на територију
целог Османског царства; што се временских оквира тиче – од 14. до 20. века, тј. време сукоба
две религије и две цивилизације које на њима почивају).
Најзаоштренија на рубовима Царства – на балканским, с једне, и арапским територијама, с
друге стране, криза Турске се испољавала као борба за ослобођење од османске власти, за
националну афирмацију и стварање самостални националних држава нетурских народа. То је,
само по себи, слабило Османску империју и подстицало већ постојеће тежње великих сила да се
дочепају њеног „наслеђа“ на изузетно значајним геополитичким позицијама у Европи и на
Медитерану. У том виду, источно питање се, као проблем опстанка Турске у Европи, поставља
са две стране: од самих балканских народа и од великих европских сила с њиховим освајачким
тежњама и претензијама.
Тек од друге половине 18. века, од Катарине II, у Русији и Јосифа II, у Аустрији, пројекти
о протеривању Турака и деоби Балкана постају политичка реалност; пре тога није постојала
реална могућност да Русија и Аустрија потисну Турску са тог простора (Велики бечки рат (1683-
1699) је преломни тренутак након кога Турско царство прелази у дефанзиву која траје све до
његове пропасти). У време када Катарина II и Јосиф II '80-их године 18. века, на основу
Катарининог „грчког пројекта“, праве планове о деоби Турске, на сцену ових збивања излази и
Велика Британија. Пошто је од средине 17. до средине 18. века (до 1763. године) победила своје
највеће поморске супарница (Француску и Холандију) на Атлантику и пошто је после тога
допустила да јој се из руку отму 13 америчких колонија, она последњих двадесетак година 18.
века почиње да води све активнију политику на Медитерану. Француска револуција и ратови
против револуционарне Француске нагло појачавају ту активност. Да би онемогућила јачање
како руског тако и француског присуства у Средоземљу, Британија, од краја 18. века, изграђује
своју стратегију одбране и интегритета Турске.
Тако се, дакле, питање опстанка Турске на Балкану почиње реално постављати тек у
другој половини 18. века и то са две стране: од стране појединих европских сила и од
7
5
национално-револуционарних идеологија нетурских народа самог Балкана. Временским

подударањем ових двеју, иначе опречних, тежњи и почиње историја источног питања. Кроз
читаво његово трајање – све до Првог светског рата, упоредо ће дејствовати обе компоненте
(националне револуције балканских народа и борба сила за „отоманско наслеђе“) источног
питања као његов унутрашњи и спољни садржај.
Катаринин „грчки пројекат“ је садржао следеће предлоге:
 да се од територија Бесарабије, Молдавије и Влашке образује „независна“ држава Дакија

под управом једног хришћанског владара (за којег се предвиђало да би био царичин
љубимац Потемкин)
 највећи део Балканског полуострва био би укључен у састав обновљеног Грчког царства
са центром у Цариграду (схватило се да Катарина II престо овог царства намењује свом
унуку Константину).
Цар Јосиф II није могао да прихвати овај пројекат, очевидно усмерен да целу европску
Турску веже за Русију. Али, није га могао ни отворено одбити, па је почео да ради на његовим
изменама које би донеле корист Аустрији. Тражио је за Аустрију територију Мале Влашке
(источно од Баната) до реке Алуте, појас земље уз десну обалу Дунава од Никопоља до Београда,
као и Београд и Балканско полуострво западно од линије Београд-ушће Дрима. Поред тога,
Аустрија би узела и венецијанске поседе на Јадрану (Истру, Далмацију и Боку), у замену за
турске територије Мореју (Пелопонез), Кандију, Кипар и Јонска острва. Дакија и Грчко царство,
као руске сфере утицаја, обавезали би се да ће Аустрији обезбедити све трговинске погодности и
повластице. Катарина II је прихватила предлог Јосифа II с резервама, у погледу млетачких
територија, будући да није желела да се од Грчког царства отргну Пелопонез и Јонски архипелаг.
Осећајући да су два главна могућа противника (Француска и Енглеска) слаба, исцрпљена
међусобним ратом у Америци, Русија и Аустрија отпочеле су припреме за реализацију својих
планова. Руске ратне припреме на Криму биле су интензивне и видљиве. Гроф Потемкин је
изграђивао луке Севастопољ и Херзон, градио бродове и слагалишта оружја, унапређивао
занатство и трговину. У Херзону је дошло и до сусрета Катарине II и Јосифа II.
Турска није желела да чека напад, већ је прва напала; 24. августа је Русији објавила рат.
Одазивајући се савезничкој обавези, Аустрија је 9. фебруара 1788. године и сама ушла у рат на
страни Русије. Ипак, Турска није могла да искористи почетну предност јер је и сама била
неспремна за рат. Тако се рат с обе стран еводио без стварног жара. Руси су, ипак, имали
иницијативу. У току 1788. године уништили су турску флоту на Црном мору и заузели тврђаву
Очаков, да би следеће године избили на Дунав.
Много мање спремна за рат од Русије, Аустија је одлучила да се користиослободилачким
тежњама српског народа, који је у овом време био захваћен таласом националног буђења и
једини стварно одушевљен овим ратом. Од српских добровољаца из Србије, Босне и Црне Горе
Аустрија је још 1787. створила посебну војну формацију, под називом фрајкор, којим су
7
6
командовали сами Срби (из Србије) а на челу му је био граничарски пуковних Михаљевић (отуда
и Михаљевићев фрајкор). Фрајкор је оперисао у северној и западној Србији, док су Срби, готово
независно од Аустрије, у Шумадији и Поморављу отворили једно ново операционо подручје у
којем су, под командом капетана Коче Анђелковића, водили неку врсту герилског рата,
пресецајући често турски промет на тзв Цариградском друму између Београда и Ниша. Турци су
већ 1788. успели да сузбију овај покрет, а Кочу набију на колац.
Аустријске трупе су се 1789. ипак озбиљније ангажовале у борби па су, под командом
генерала Лаудона, освојиле Београд и продрле дубоко у Србију. Ускоро иза тога Француска
револуција је потресла Европу; пажња свих европских влада и народа усмерила се према
Западној Европи. Када је у фебруару 1790. године умро цар Јoсиф II, било је јасно да Аустрија
тражи начин за излазак рата са Турском. До склапања мира између Аустрије и Турске дошло је 4.
августа 1791. године у Свиштову34; мир је склопљен на принципу status quo ante bellumп, уз
давање амнестије свим његовим учесницима – у првом реду Србима.
После изласка Аустрије и ратовање Русије је постало беспредметно. У време закључења
Свиштовског мира, између Русије и Турске је успостављено примирје, које је 9. јануара 1792.
претворено у мир у Јашу35. Овим миром потврђене су одредбе Кучуккајнарџијског мира и Русији
је остављена тврђава Очаков на Црном мору.
Тако је завршена прва фаза у развоју источног питања. Ратовањем од 1787. до 1792.
године није начињен никакав заокрет у његовом току. Једна важна последица овог ратовања ће
си, убрзо, ипак осетити. Срби су у овом рату стекли драгоцена политичка и војна искуства.
Њихове народне старешине и предводници (кнезови свештеници, трговци) много су научили и од
војне и од политичке вештине. Уз то, ратовање је веома убрзало уздизање националне самосвести
и ослободилачких тежњи Срба. Све ће то доћи до изражаја десетак година касније пред први
устанак, у којем ће се Срби појавити као самосталан фактор у развоју источног питања.
Источно питање се, дакле, у време Француске револуције знатно компликује јер постаје
сложеније за једну капиталну компоненту и покретачку силу – национално питање, без чијег се
деловања више и не може разматрати.
Крајем 18. и почетком 19. века Турску је захватио општи неред. Од централне власти су се
одметнули многи локални господари, као и многе војничке групе. У европским деловима Турске
најпознатији одметници били су видински командант Осман-паша Пазван-Оглу и јањински
господар Али-паша Тепелени. Пазван-Оглу је пркосио централној власти од 1794. до своје смрти
1807. године. Његов наследник Мула-паша пошао је истим стопама и предао се султановој војсци
тек 1813. године. Али-паша Јањински био је један у низу, али најзначајнији, међу албанским
великашима који су отказали послушност Цариграду. окупљајући око себе многе незадовољнике
и пактирајући са Русима и Французима, Али-паша је господарио Епиром и Тесалијом 25 године,
све док га султанови људи 1822. године нису на превару намамили у клопку и смакнули. На
истоку, у арапским земљама највећу непослушност су изражавали Вахабити у Арабији,
34
види фусноту 23
35
7
7
мамелучки бегови (двадесет тројица) у Египту, те паше у Сирији и Палестини. Поред ових
великих, деловале су и групе мањих одметника (јаничара, деглија и крџалија) у Бугарској,
Тесалији, Мореји, Македонији, Албанији и у Србији – злогласне дахије. Сви су они у највећој
мери терорисали и експлоатисали хришћанску рају.
Царство је пропадало и заостајало за европским силама, које су му биле противници, на
свим пољима, а истовремено је пружан грчевит отпор чак и било каквој помисли о реформама.
На страни „конзервативаца“ била је и исламска религија, која је упорно чувала систем заснован
на шеријатком праву и привилегијама „правоверних“. Буржоаске снаге међу муслиманима биле
су, међутим незнатне да би могле саме поставити питање озбиљнијих промена у друштвеној и
политичкој структури Царства. Зато су иницијативе за реформе и морале доћи одозго, од султана
и неких његових сарадника, из реда уског круга учених људи и нове господе – ефендија.
Носилац реформних идеја и акција постао је сам султан Селим III36, који је дошао на
престо управо у години у којој је отпочела Француска револуција. Највећи његов напор био је од
почетка усмерен ка оздрављењу државних финансија и реформи војске. Војску је желео да
реорганизује по западним узорима, за шта је било потребно ликвидирати јаничарски ред и
спахијску коњицу и потом увестисталну војну обавезу.
Уз помоћ присталица које је окупио око себе Селим III је 1793. године издао одговарајуће
уредбе о свим овим реорганизацијама назване низамиџедид – ново уређење.
Највећи отпор реформама пружали су јаничари, а поред њих и хоџе и улеме као верски
фактор у Царству. Њихов отпор, у почетку потмуо, постаће отворен и масован када је султан
1805. године једним хатишерифом завео обавезну регрутацију младића од 20 до 25 године. Ова
мера је изазвала незадовољство и немире и у Цариграду и у провинцијама. Ти немири ће се,
након избијања руско-турског рата 1806. године, претворити у масовну побуну у престоници,
која ће се завршити свргавање (маја 1807. године), а ускоро затим и убиством султана Селима III.
Реформе ће тиме за дуже време бити одгођене.
У оквирима ускомешаног и узнемиреног етничког шаренила Балкана почињу, у 18. веку,

да се јављају значајна померања и у његовим социјалним структурама. Под утицајем трговине и
36
Селим III (1761-1808), турски султан од 1789. до 1807. године.
Султан Селим III је дошао на власт у априлу 1789. године и поче одмах спроводити обимне реформе у целом
Царству. Спроведене су и пореске реформе којима су и земљишни поседи увучени у систем, а реорганизација војске
је била спроведена уз помоћ француских војних саветника. Упркос томе његове трупе у рату против Аустрије и
Русије су више пута потучене.
Селим III је полагао велику бригу на дипломатске односе са свим европским земљама, специјално са
Француском. Добри односи према Французима били су и више него неопходни када је Наполеон извршио војни
поход на Египат. Султан је склопио савез са Енглезима како би се борбом супротставио Французима. Французи
склопише у јануару 1800. године прекид борби са Османлијама, али Енглези прекршише уговорено савезништво и
трупе султана се у марту морадоше након безуспешне борбе повући у пустињу. У марту 1802. године склопише
Османлије и Француска мир у Амијену. У Румелији Порта је морала да се бори са устанком, а такође у исто време у
Србији је избио Први српски устанак под вођством Карађорђа. Београдско утврђење је пало 1806. године у руке
српским устаницима.
Јањичари и остали противници реформи су сковали заверу против Селима III и у мају 1807. године су га
свргнули са власти.
7
8
економске размене са Европом, долази до првих форми социјалног раслојавања, до нових подела
рада и до зачињања почетних облика будућег буржоаског друштва.
Овај процес је био најживљи међу Грцима захваљујући њиховим везама са западним
светом преко Средоземног мора, а затим постојању бројчано и економски јаке трговачко-
занатлијске чаршије Грка у Цариграду (у четврти Фанар – фанароти), те подршци Цариградске
патријаршије, као центра православних хришћана у Турској.
У идеолошком, па и непосредном политичком смислу утицај Француске револуције на
Гркенајвише се испољио у делатности знаменитог револуционара Риге од Фере 37.
Идеје Француске револуције су међу Србе продрле веома рано, и дошле су до изражаја већ
1790. године на Темишварском сабору. Тај продор је био олакшан јер је већ припремљен терен од
стране просветитељских (рационалистичких идеја), које су нашле присталице међу српским
грађанством и интелигенцијом у Угарској, а које најбоље оличава дело знаменитог Доситеја
Обрадовића.
И код Срба, као и код Грка, утицај како рационализма тако и идеја Француске револуције
одмах је дошао до изражаја на плану националне идеологије. Управо '90-их године 18. века
архимандрит Јован Рајић објављује своју Историју разних словенских народов, најпаче Болгар,
Хорватов и Сербов, која је постала темељ националног препорода и извор историјског надахнућа
револуције. Сава Текелија, посланик Угарског сабора, прави планове о ослобођењу српског
народа и штампа у Будимпешти карту будуће слободне Србије; своје пројекте о „Српском
царству“ шаље и Наполеону и цару Францу I. Сличне идеје о „Славено-сербском царству“
формулишу и владика бачки Стеван Јовановић (1791) и пивски архимандрит Арсеније Гаговић
37
Рига од Фере (1757-1798) је био грчки револуционар, песник, национални херој, претходник и прва жртва устанка
против Османског царства. Задављен је у кули Небојша у Београду.
Око 1793. Рига од Фере је отишао у Беч. Циљ му је био да тражи од Наполеона помоћ и подршку. У Бечу је живело
доста Грка, па је ту уређивао грчке новине Ефемерис. Направио је и штампао је мапу Велике Грчке, која би
обухватала и Константинопољ. Штампао је памфлете узимајући у обзир идеје Француске Револуције. Били су то
Декларација о правима човека и грађанина, Нови политички устав, Становници Румелије, Мала Азија, Егејска
Острва и Кнежевине Влашка и Молдавија. Те памфлете је намеравао да дели да би потакао општебалкански устанак
против Османског царства. Штампао је и многе грчке преводе страних дела. Своје песме је сакупио у једном
рукопису, а штампане су после његове смрти 1814. Започео је дописивање са Наполеоном. Послао му је табакеру
направљену од ловоровог корена из Аполоновог храма. Настојао је да види славног генерала у Венецији. Док је
путовао према Венецији издао га је један грчки трговац. У Трсту су га ухапсиле аустријске власти, које су биле
савезник Османског царства, забринуте због идеја Француске револуције, а посебно оштре против оваквих
активности након ликвидације Мартиновиће завере. Аустрија га је предала турском управнику Београда. У Београду
су га заточили и мучили. Одмах по хапшењу покушао је да се убије. Од Београда су га намеравали послати да му
султан у Константинопољу одреди казну. Међутим задавили су њега и пет његових сарадника у кули Небојша у
Београду. Бојали су се да ће Ригин пријатељ Осман Пазваноглу ослободити Ригу од Фере. Тела су им бацили у
Дунав. Ригине последње речи су биле: „Ја сам посејао богато семе. Долази час када ће моја земља брати славно
воће.“ Рига од Фере је писао модерним грчким и својим песмама је изазвао револуционарни жар у Грчкој. Писао је о
окрутном турском систему данка у крви, о систематском тлачењу, о забрани учења грчке историје и језика, о
конфискацији цркви и претварању у џамије. Рига је написао много књига и песама о грчкој историји и постале су
јако популарне. Једна од најчувенијих је Турио у којој је написао: „Боље је живети један сат као слободан, него
четрдесет година бити роб.“ Подстицао је Грке да напусте градове и да крену у планине, где има слободе. Статуа
Риге од Фере налази се на улазу Универзитета у Атини. Постоји и његова статуа у Београду у улици Риге од Фере.
7
9
(1805). У једном мемоару упућеном 1804. руском цару Александру I, ову мисао износи и
карловачки митрополит Стефан Стратимировић.
Сав идеолошки и политички рад најављивао је блиске и крупне догађаје на Балкану. Први
српски устанак (1804) ће их и отворити. Захваљујући томе, овај ће устанак одмах стећи најшире
историјско значење: општесрпско, јужнословенско, балканско, а преко источног питања и
европско.
IV
Француска и Европа у доба Наполеона 1799-1815.
- Увод -
Државним ударом од 18/19. бримера године 8. (9/10. новембра 1799. године) почиње
Наполеоново доба у историји Француске и Европе. Конзулство и царство нису били
контрареволуција, њихово увођење не само да није угрозило тековине револуције (укидање свих
феудалних права и привилегија, правна једнакост грађана, административна и економско-
финансијска реорганизација државе), већ их је и учврстило. Отуда се увођење Наполеонове
диктатуре означава као завршетак револуције и стабилизовање њених најзначајнијих резултата.
За Европи, међутим, Наполеоново доба је и даље епоха ширења таласа револуције;
француским освајањима многе тековине револуције су се преносиле и у друге крајеве Европе.
Револуционарне идеје, ширећи се много брже и снажније него пре 1799. године, прешле су и
Атлантски океан и изазвале бурне ослободилачке покрете у шпанским колонијама средње и
јужне Америке.
- Конзулство -
- Увођење новог режима у Француској -
Након Бонапартиног државног удара није постојала бојазан од рестаурације Бурбона.

Бонапарта је 5. октобра 1795. године немилосрдно тукао ројалисте топовима, док су друга два
козлула – опат Емануел Сијејес и Роже Дико, 1793. године гласала за смртну казну Лују XVI.
Према томе, француска политичка јавност је могла и после 18. бримера да буде мирна што
се тиче очувања републике и њене одбране од повратка „старог режима“. Читава та јавност је
слутила да република више неће бити ни слаба ни политички нестабилна, али ни демократска.
8
0
За страни свет ова промена је значила још мање него за Французе. Ко је, уосталом, и могао
придавати значаја једном у низу од укупно 14 државних удара, који су се догодили у Француској
и њеним „републикама сестрама“ за само две године (1797-1799). Уз то, у свету се о Бонапарти
релативно мало знало. Ако је Аустријанцима и Италијанима уливао респект, Енглези су према
њему имали мало поштовања. За њих је Бонапарта био само преамбициозни генерал чија звезда
неће још дуго сијати.
Наполеон није веровао ни у вољу, ни у суверенитет народа. Презирао је парламентаризам
и његове бескрајне расправе. Веровао је једино у картезијанску логику и математичку рачуницу.
Радо је сарађивао са „људима од талента“ и специјалистима: математичарима, техничарима,
правницима, реалистичким политичарима. Волео је науку, поштовао је научнике, сам је био члан
Института. Највеће поверење је, међутим, имао у силу и бајонете.
- Унутрашња и спољна политика Конзулства -
Први посао тројице конзула по преузимању власти, био је да донесу нови устав који ће
озаконити стање створено државним ударом. За разлику од претходна три француска устава
(1791, 1793, 1795) овај је био веома кратак (95 чланова) и није прошао никакву претходну
скупштинску процедуру. Израдиле су га на брзину, за само месец дана, две комисије од по 25
чланова, али је уистину овим комисијама био издиктиранод стране Наполеона Бонапарте и
Емануела Сијејеса.
Најважнији принцип Устава из године 8. (1799) поставио је опат Сијејес у формули:
„Ауторитет долази одозго, а послушност одоздо“. То је основни принцип цезаризма (диктатуре
вође), који се заснива на свемоћи шефа државе који седи на врху политичке пирамиде и преко
потчињених, само њему одговорних, поредника диктира политичка решења бази (народу). У
таквом систему начелима Декларације права човека и грађанина готово да није могло бити места.
Личне слободеграђана само су неодређено поменуте, а о политичким слободама, једнакости и
братству међу људима се у Уставу из 1799. године није говорило. Зато су гарантована права
својине стечена у револуцији куповином народних добара, а изричито је забрањен повратак
емиграната.
Најважнији орган власти у држави, по Уставу из 1799 године, је први конзул. Он је шеф
државе, који има законодавне и извршне функције. Остала двојица конзула су само његови
саветници. Уз искључиво право законодавне иницијативе и право именовања чланова локалних
управа, први конзул је „по изузетку“ овлашћен да именује и први састав свих тела представничке
скупштине: Сената, Законодавног тела и Трибуната.
Устав из 1799. године је у Француску вратио опште право гласа свим пунолетним
мушкарцима, али је при том толико компликовао изборну процедуру да га је практично
анулирао. Сви бирачи су, најпре, по општинама бирали „општинске нотабле“ у сразмери један
нотабл на 10 бирача. „Општински нотабли“ су, затим, из својих редова, опет у сразмери 1 према
8
1
10, бирали „департманске нотабле“, а ови најзад „националне нотабле“. Тако се добијао састав
„најугледнијих“ грађана, из чијегје састава Сенат одабирао посланике за Законодавно тело и
Трибунат. Сенат је и сам себе попуњавао кооптирањем чланова. Овај бесмислени изборни систем
никада није ни примењен. Најпре је 1799. године прве посланике сва три скупштинска дома
именовао Бонапарта као први конзул, а затим је 1802. године нешто упростио механизам
посредних избора, искључивши категорију „националних нотабла“, а оставивши само среске
(кантоналне) и окружне (департманске).
Сва три скупштинска тела била су мање-више без стварног политичког значаја, осим
донекле Сената чији је задатак био да штити Устав и да га, у сагласности са конзулима,
евентуално мења. Његов значај је био и у томе што су сенатори бирани доживотно, па су се
усуђивали да понекад иступе против мишљења конзула.
Задатак Трибуната је био да дискутује о законским пројектима које су подносили конзули
и да на њих ставља примедбе. Пошто је ово тело покушавало да опонира конзулима, Бонапарта
ће га 1802. добро прочистити, потом 1804. смањити надлежности, а 1807. године га укинути.
Законодавно тело је имало задатак да без расправе (којом се бавио Трибунат), по
принципу „узми или остави“, прихвата или одбацује законе. У пракси Законодавно тело је само
потврђивало конзулске законодавне предлоге.
Када су комисије донеле Устав из године 8. он је дат на потврду народном рефедендуму,

који га је прихватио са 3 милиона гласова за, 1500 гласова не и 4 милиона уздржаних гласача.
Устав из године 8. није регулисао административно уређење Француске. То је препуштено

„органским законима“ донетим између 1800. и 1804. године. Ови закони ће створити неке
установе које ће постојати у наредних 150 године француске историје.
Као поглавар извршне власти, први конзул се ослањао на два помоћна органа: „владу“ и
Државни савет. Влада није то у правом смислу речи; њу чини десетак министара, којима први
конзул поверава одређене ресорне управе, Министри нису јединствено тело, већ су само највиши
чиновници, који Конзулу и Државном савету помажу у вођењу државних послова.
Државни савет има два састава: „редовни“ (од педесетак чланова) и „изванредни“ у
пропиреном саставу. Његове чланове бира први конзул по сопственој вољи. Током читаве
Наполеонове владавине овај је орган играо значајнију улогу од свих других државних органа.
Бонапарта је и својим „органским законима“ задржао административно-територијалну

поделу Француске на департмане, али ће њихов број, услед освајања и анексија туђих области,
расти, па ће их уместо 83 (1791) бити 130 (1810).
„Органски закони“ су знатно изменили француско судство. Задржани су трибунали из
времена револуције али су њихове судије именоване од државних власти и према томе њима, у
пракси, почињене. Полицијска власт је постала веома моћна и свеприсутна. Створен је један
8
2
посебан полицијски орган – Ванредни трибунал, који је могао без одлуке суда да хапси, изриче
административне казне, изгони људе из земље...
Конзулство је створило и неке нове установе у области финансија. Уведена је служба
сталних порезника које именује и строго контролише држава. Њихова дужност била је да се
брину о редовном прикупљању пореза. Државни приходи су се сливали у Трезор којим је
управљао генерални директор.
У оквиру монетарне реформе, Бонапарта је 1803. године укинуо старе новчане јединице
(ливру и друге) и увео нову јединицу – франак. Француску банку, као државну финансијску
установу, Бонапарта је основао 1800. године.
Реформа школства је такође била важна Бонапарти, који је 1808. године формирао
„Царски универзитет“.
Једно од најзначајнијих дела законодавног рада у доба конзулства био је Грађански

законик, или Наполеонов кодекс, коначно усвојен 11. маја 1804. године у време проглашења
Царства. Кодекс је донет након дугих и темењних припрема; Државни савет је о њему
расправљао на 102 седнице и то 57 пута под председништвом самог Бонапарте.
Наполеонов кодекс био је законски акт који је озваничио све најважније тековине
Француске револуције. Зато је и достигао светску славу, вршећи огроман утицај на схватања низа
генерација. Кодекс проглашава неповредивом личну слободу, слободу рада, слободу савести,
право на срећу. Проглашавајући ова права и слободе Наполеонова влада није гарантовала и
њихово извршавање. Штавише, много пута их је свесно, системом створене машинерије власти,
флагрантно кршила. Други део Кодекса је, међутим, озакоњивао баш оне тековине револуције
које су већ биле оживотворене и практично спроведене: ликвидацију феудалних односа,
слободно власништво над земљом, продају националних добара, право својине и наслеђа,
слободу приватне иницијативе, забрану корпорација које би ту инијативу ограничавале итд. С
образложењем да су и радничка удружења такве корпорације које коче привредну иницијативу,
Кодекс их је забрањивао. Исто тако, није изједначио жену у правима са мушкарцем, а није
укинуо ни ропство у колонијама.
Упркос мањкавостима и ограничењима, Наполеонов Грађански законик је у своје време
био најпрогресивнији законски акт у Европи.
Бонапарта је Француској врло брзо донео унутрашњи мир, ројалистичке буне су смирене
амнестијама и, у неким случајевима, војном силом.
Наде ројалиста су ипак постојале, чак је и гроф од Провансе (будући Луј XVIII) 20.
фебруара 1800. године послао писмо Бонапарти у жељи да се врати на трон Француске, али уз
Бонапартину сарадњу и помоћ; писао је да су једна другом потребни. Бонапарта му је одговорио
7. септембра 1800. године циничним писмом, негативним одговором о било каквој помисли
рестаурације Бурбона.
Са левичарима, „јакобинцима“, обрачунао се након неуспешног атентата који је на њега
извршен 24. децембра 1799. године у Паризу. У почетку је мислио да су иза атентата стајали
8
3
„јакобинци“, те је по његовом налогу међу њима изабрано стотинак најзначајнијих који су без
иакаквог поступка и изношења доказа послати на Сејшелска острва у Индијском океану. Сви
левичарски оријентисани функционери су уклоњени из државне службе. Истрага је на крају
показала да су из атентата стајали ројалисти, па се Бонапарта још једном са њима обрачунао
крајем 1800. и почетком 1801. године када су неки од њих погубљени а неки заточени.
Тако је од краја 1799. до почетка 1801. године у Француској сасечен сваки отпор
Бонапартином режиму. Од политичких проблема остао је да се реши још верски.
Од 1789. до 1799. године Француску су потресали немири узроковани сукобом револуције
и католичке цркве, што је изазивало озбиљне политичке проблеме. Повољан тренутак био је
1800. године када је за папу изабран шпански кардинал Барнабео Кјарамонти као папа Пије VII.
Први корак у измирењу начинио је Бонапарта пославши писмо Пију VII, након победе код
Маренга38. Папа је у почетку био неповерљив, али је, ипак, на крају одлучио да прихвати
преговоре и у Париз 21. септембра 1800. године пошаље епископа Спина и монаха Казелија да се
обавесте шта то Бонапарта предлаже.
Преговори између Бонапарте и папе били су тешки. Бонапарта је поставио два услова од
којих није одустајао:
 оставка целокупног тадашњег француског епископата, како „уставног“ тако и „романског“
 папино признање продаје црквених имања, извршене током револуције
Да издејствује испуњење ових услова Бонапарта је одредио опата Бернијеа. После десетак
месеци преговарања између римског папе – Пија VII и првог француског конзула – Наполеона
Бонапарте, 16. јула 1801. године потписан је споразум који ће у историју ући познат под именом
Конкордат.
Конкордат је измирио француску буржоаску државу с католичком црквом. Папа је
признао Француску Републику, упутио захтев свим француским епископима да поднесу оставке,
и најавио именовање нових прелата. Нове прелате именоваће први конзул, а инвеституру ће
извршити папа. Папа је потврдио оправданост продаје црквених имања, а француска држава се
обавезала да ће установити министарство вере, преко којег ће финансирати цркву и свештенство.
Уз све ово, Конкордат је имплицитно признавао слободу вероисповести и лаицизам у
грађанским пословима.
Конкордатом нису били задовољни ројалисти и француски загрижени католици, нарочито
их је иритирала обавеза да сви епископи поднесу оставке; а ни левичари, јер је то означило крај
њиховог сна о потпуном искорењавању католицизма у Француској.
Бонапарта је објављивање Конкордата пропратио доношењем неколико „органских
чланова“ о његовом спровођењу. Они су одређивали да ће у Француској бити отворено 10
архиепископија и 60 епископија, а да ће број парохија износити 3000. То је била свега једна
38
Битка код Маренга вођена је 14. јуна 1800. године између војске Француске републике са једне и војске
Хабзбуршке монархије са друге стране. Део је Француских револуционарних ратова тј. рата Друге коалиције, а
завршена је победом Француза.
8
4
трећина предреволуционарних црквених установа, чиме је папа Пије VII био прилично
незадовољан, али се ограничио само на благ протест.
Бонапарта је уредио и односе државе са осталим црквама у Француској. Статутима
лутеранске и калвинистичке цркве из 1802. године ове религије су стављене у зависност од
државе, али су биле и финансиране од ње. Јеврејској цркви је организација сређена тек 1808.
године, али је она и после тога остала дискриминисана.
Година 1802. донела је опште смиривање у Европи и ван ње, након рата између Француске
и Друге коалиције 39. Изгледало је да су друштвени, политички, верски и међународни конфликти
отворени револуцијом из 1789. године најзад разрешени. Свет је за то највећу заслугу
приписивао Наполеону Бонапарти, првом француском конзулу. Чинило се да се до краја
испунила мисао коју је он изрекао кад је долазио на власт: „Грађани, револуција је остварила
начела због којих је отпочела, она је завршена“.
- Обнављање рата -
Сређивањем унутрашњих прилика и окончавањем рата, Бонапарта је, за само две године,
остварио огроман политички престиж и веома учврстио своју личну власт. Користећи то он је
1802. решио да направи корак напред, на Бонапартин захтев Државни савет је расписао
плебисцит на коме је народ имао да се изјасни о питању: да ли Наполеон Бонапарта треба да буде
доживотни конзул? На плебисциту Бонапарта је добио жељени одговор, 6,5 милиона људи је
гласало са „да“, а нешто преко 8000 са „не“; пола милиона бирача није изашло на плебисцит.
После плебисцита Сенату је остало само то да 3. августа 1802. године (16. теридора 10.
године) формално озваничи „народну жељу“ и изврши одговарајућу промену Устава. Том
променом још више је ојачана извршна власт првог, сада и доживотног, конзула. Између осталог
омогућено му је и да себи одреди наследника, а плата му је повећана са 500 000 на 6 милиона
франака годишње. У пратњу му је одређено 4 генерала, док су његовој жени, Жозефини 40,
додељене дворске даме. Први конзул се полако претварао у монарха.
Француска је после Линевилског и Амијенског мира ушла у период благостања.
Производња и трговина су цветале, градило се по целој земљи...
Бонапартина хегемонистичка политика се осетила у трговини; током 1801. и 1802. године
закључио је врло повољне трговинске уговоре са Напуљском Краљевином, Шпанијом,
Португалијом, Русијом и Турском. Када су му Енглези понудили нови трговински уговор, сличан
39
40
Мари Жозеф Роз де ла Пагери или Жозефина де Боарне (1763-1814) била је француска царица, краљица Италије и
прва супруга француског цара Наполеона I.
8
5
ономе из 1786. године – он је то глатко одбио. Штавише Француска је 1803. повећала царинске
тарифе на текстил, шећер и још неке артикле, што је тешко погодило британске произвођаче и
трговце. Још теже је било за Енглезе то што им је Француска, користећи своју војно-политичку
хегемонију, полагано затварала и тржишта Холанидије, Швајцарске и северне Италије, која је
подвргавала свом царинском систему.
Британске интересе је погађала и Бонапартина колонијална политика. Маја 1801. послао је
експедицију на Сан Доминго, како би његов источни део, добијен од Шпаније Базелским миром
1795. године, коначно припојио француским поседима до чега је дошо јуна 1802. године. Након
тога је француске колоније у Индији затворио за енглеску трговину. Бонапарта је једино каснио
са запоседањем Лујзијане.
Још веће узнемирење у Европи је изазивала Бонапартина хегемонистичка политика према

зависним територијама на самом Старом континенту.
Бонапарта према „републикама сестрама“ не само што није променио политику
Директоријума, која их је третирала као француске сателите, већ их је подвргао још тежој
контроли и експлоатацији.
Обновљеној Цисалпијској Републици наметнуо је, почетком 1802. године, устав, израђен
по угледу на француски. За првог председника Цисалпијске Републике изабран је Бонапарта. Чим
је постао председник, Бонапарта је Цисалпијску Републику прекрстио у Италијанску републику,
наговештавајући тиме намеру да под својом влашћу уједини цело Апенинско полуострво. Таквом
намером била је мотивисана и његова политика према осталим италијанским државама.
У погледу Пијемонта Бонапарта није мењао одлуку Директоријума да ова територија
остане у саставу Француске. Инкорпорацију Пијемонта он је, формално, спровео декретом од 11.
септембра 1802. године. То је изазвало нова незадовољства међу италијанским патриотама. И
Ђеновску (Лигурску) Републику чекала је слична судбина; најпре, 1800. године обновљена, она је
била претворена у арсенал Француске, да би јој 1805. године била и анектирана. Потпуној
француској контроли је 1802. подвргнута и Парма; до њене анексије ће, међутим, доћи тек 1808.
године. Тоскану је Бонапарта и после 1802. године остављао Шпанцима. Војводство Луку је
третирао као и Ђенову и Парму.
Под утицајем операција трупа Друге коалиције, Швајцарска је од средине 1799. године
постала поприште оштрих класних и политичких борби између десничара – „федералиста“ и
левичара – „јакобинаца“ или „унитариста“. Од 1801. године Бонапарта је позиван час од једних
час од других почео све директније да се меша у ове борбе, док 1802. године није војском запосео
целу Швајцарску и прописао јој устав, претворивши је у Хелветску Конфедерацију, састављену
од 19 кантона, на челу са заједничким парламентом и председником републике. За првог
председника одредио је свог официра из Фрибура Луја Африја.
Поприште неколико државних удара Батавска Република (Холандија) је због бруталног
мешања Француза у њене унутрашње послове, стално била политички нестабилна. Један од тих
удара који је, по налогу Бонапарте, крајем 1801. године извршио генерал Ожеро, потпуно је
8
6
елиминисао утицај демократа на власт у Холандији и ову „републику сестру“ још чвршће
повезао за „велику нацију“.
Све ове акције француске спољне политике веома су узнемиравале остале европске силе,
али још нису биле довољне за раскид тешко стеченог мира. До тога ће довести тек Бонапартина
отворена агресивност у немачким земљама и на Медитерану.
Бонапартина интервенција у немачким земљама била је, формално, омогућена уговором о
миру у Линевилу, који је предвиђао француско учешће у тражењу обештећења немачким
кнежевима за губитке претрпљене на левој обали Рајне. Своју интервенцију Бонапарта је
претворио у право преуређење Немачкоц Царства. Све је почело његовим ставом да се одштета
кнењевима може најједноставније наћи у секуларизованим црквеним сењоријама. Немачки
епископат се успротивио, али га је умирио и на попуштање приволео архиепископ Мајнца
Далберг, који се био повезао са француским министром иностраних послова Талерјаном.
План о преуређењу Немачке израђен је у Паризу, а Бонапарти је успело да за њега
придобије и Русију, па су ове две силе 3. јуна 1802. године поднеле захтев немачком Рајхстагу да
прихвати тај план. Његовом захтеву морала се придружити и Аустрија, која га је најпре била
одбацила. Тек после тога, Рајхстаг је прихватио план а цар га је једним својим указом свечано
прогласио и увео у важност 25. фебруара 1803. године. Овај царски указ је укидао све црквене
кнежевине осим три: Архиепископију Мајнц, Малтешки и Тевтонски духовно-ритерски ред.
Укидао је и 45 од укупно 51 слободног краљевског града, затим стотине малих сењорија и
самосталних државица, расподељујући њихове територије између Пруске, Баварске, Бадена,
Хановера и Аустрије. Католичка црква је у овим секуларизацијама изгубила 2,5 милиона
поданика и приход од 21 милиона флорина годишње. Измењен је и односснага у колегији
изборних кнежева, а уздрмана је и целокупна организација анахроног Светог Римског Царства.
Већ тада је све наговештавало његову ликвидацију и замену наследним царством Хабсбуршких
поседа.
У чисто политичком погледу највећу добит од реорганизације Немачке извукла је
Француска. Потискујући аустријски утицај, Француска је својој контроли подвргла јужне државе
Немачке: Баварску, Баден и Виртемберг. Уз то, Бонапарта је успео да на положај канцелара
Немачког Царства и председника Рајхстага прогура себи оданог архиепископа Далберга. Све ово
је веома иритирало Аустрију. Цар Франц II је већ 1803. године био решен да кида са Француском
и да по трећи пут у току једне деценије улази у рат с њом. Чекао је само погодан ренутак и
поузданог савезника.
У мери у којој је Бонапартина политика према Немачкој водила сукобу с Аустријом,

политика на Средоземљу је водила сукобу са Британијом.
Од Бонапартине експедиције на Египат, Енглези су почели третирати Средоземно море
као подручје од виталног значаја за своје интересе на истоку. Зато су окупирали острво Малту,
једно од најбољих стратешких упоришта на Медитерану. Амијенски мир предвиђао је да у року
од три месеца Енглези евакуишу ово острво, а Французи луке у Напуљској Краљевини и Папској
8
7
држави. Због француске активности на јачању позиција у Средоземљу Енглези су решили да ни

по цену новог рата не испуштају Малту из руку. Преко свог комесара Александра Бела они су
удесили да „Малтешки конгрес“ 5. јуна 1802. године прогласи енглеског краља „својим
сувереним господаром“ који „нема право да уступи острво некој другој сили“. Тиме је ред Светог
Јована Јерусалимског био фактички протеран са Малте вољом самих Малтежана. После тога,
британски министар иностраних послова се 15. марта 1803. године обратио Француској са
захтевом да се ова сложи с британском окупацијом Малте у трајању од десет година. Бонапарта
није глатко одбио овај захтев већ је предложио отварање преговора на бази Амијенског уговора,
уз могућу арбитражу руског цара.
Од раније решени на раскид, Британци су одбили сваки даљи разговор. Сматрали су да је
бољи и нови рат са Француском него постојећи мир. Зато су већ 12. маја 1803. године опозвали
свог амбасадора из Париза. То је, уствари, био и крај мира, мада ратне операције неће још дуго
отпочети. Тако је Велика Британија обновила рат са Француском, који ће трајати пуних 11
година. То ће бити борба на живот и смрт двеју најнапреднијих капиталистичких сила:
Француске, под вођством Бонапарте, који је оличавао најекспанзивније интересе једне младе
буржоазије тек изашле из револуције, и Енглеске, руковођене крајње егоистичним поривима
своје земљишне аристократије и трговачкоиндустријске буржоазије.
- Прво царство у Француској -
- Проглашење Царства -
Поновно избијање рата не само да није пробудило сумње у Бонапарту, већ му је пружило
нове шансе да учврсти ауторитет и политички престиж: није ли Британија била та која је довел
адо раскида, није ли она извршила издају, није ли она тај зли дух Француске коме се само
Бонапарта може супротставити? Оптужујући Британију и француске ројалисте који су постајали
поново опасност, Бонапарта је појачао рад француске тајне полиције. Полиција је успела да
ухапси ројалисте Жоржа Кадудала и Ид де Невила који су се тајно вратили у Француску, с
намером да против првог конзула организују заверу. У ово је био уплетен и генерал Моро,
ухапшен међу првима фебруара 1804. године. Ускоро су ухапшени и генерал Пишегри, а 9. марта
1804. године у Паризу и Кадудал. До краја марта били су похапшени и остали завереници.
Већина их је пострељана. Генерал Моро је послат у изгнанство из кога се вратио тек 1813.
године, када гине код Лајпцига од метка који га је погодио у леђа.
У Француску је наводно требло да стигне један члан Бурбнске династије, а бонапарта је
сматрао да би то могао бити млади војвода од Ангијена, који је као емигрант живео у Бадеми.
Отмица војводе је изведена брзо, војвода је довучен у Париз, у Венсански дворац, 20. марта 1804,
а наредног дана у зору стрељан.
8
8
Репресалије над ројалистима су веома ојачале полицију, Њен шеф, бивши јакобинац,
Жозеф Фуше, постао је једна од најутицајнијих личности Наполеоновог режима. Његова је идеја
била да се доживотни конзулат у Француској претвори у наследно царство. Фуше је рачунао да
ће се тиме обесхрабрити све завере против Бонапарте, јер се његовим уклањањем не би ништа
добило: уместо њега дошао би неки други члан дома Бонапарта.
Инспирисан од Фушеа, Трибунат је 3. маја 1804. године затражио од Сената да се
„Бонапарта прогласи наследним царем Француске“. Већ сутрадан Сенат је прихватио овај
предлог и приступио ревизији устава. Извршена за кратко време та ревизија је усвојена 18. маја
1804 године (28. флореала 12. године). После тога народ је још једном позван да се изјасни да ли
прихвата или не прихвата извршену промену. Резултат је био 3 572 000 „да“ и 2570 „не“.
Потиснута од полиције опозиција се повукла у дубоко ћутање.
Уставна ревизија није много мењала у односу на ранија решења, остале су скоро све
институције које је Бонапарта створио у доба конзулства. Цар је добио апанажу од 35 милиона
франака, као некада Луј XVI, увео је прави монархистички церемонијал на свом двору, Легија
части је изједначена с некадашњим орденом Луја Великог, успостављене су кнежевске и друге
племићке титуле, брзо су расли ново царско племство и величанствен дворски круг. За разлику
од старог, ово племство није имало некадашње пореске и правне привилегије већ је у свему
зависило од милости цара.
Наполеону све ово није било довољно, желео је да засени Бурбоне и да се крунише попут
каролиншких царева, тако што би га крунисао папа док би он сам себи ставио круну на главу.
Крунисање је обављено 2. децембра 1804. године у катедрали Нотр Дам у Паризу.
- Ратови Наполеоновог царства -
Рат између Велике Британије и Француске је обновљен у мају 1803. године, али су ратне
операције отпочеле тек наредне године. После тога ће у рат једна по једна улазити Шпанија,
Аустрија, Русија, Напуљ, Шведска и Пруска, све док ова фаза ратовања не буде прекинута миром
у Тилзиту41 7. и 9. јула 1807. године. Тај период ратовања познат је у историји под именом
Наполеонових ратова са трећом и четвртом коалицијом европских држава.
Снаге двеју зараћених страна у овим ратовима носе два основна обележја: супериорност и
доминацију Француза на копну, а Енглеза на мору. Француска армија је још увек она коју је
створила револуција; снажан извор њене моћи налазио се у оптој војној обавези, коју на почетку
19. века још није била увела ниједна друга држава. То је Наполеону омогућило да између 1800. и
41
Тилзитски мир представља два споразума које је потписао Наполеон у Тилзиту у јулу 1807. после победе код
Фридланда. Први споразум су потписали Наполеон и руски цар Александар I Романов 7. јула 1807. године. Уговор,
који је остао на снази до Наполеонове инвазије на Русију 1812, подразумевао је и савезништво, а Наполеон се, поред
осталог, обавезао да неће прогонити Црногорце због њихове борбе против Француске. Други споразум је Наполеон
потписао са Пруском само два дана касније. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и
Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске.
8
9
1812. на располагању има више од милион француских војника, људи из народа задојених
мржњом према аристократији.
Што се тиче наоружања – до 1812. године из употребе неће бити потиснуте пушке и
топови којима се 1792. године ушло у ратове. Модернизација, како би Французи остали у кораку
са Енглезима, Русима и Аустријанцима, извршено је након повлачења из Русије, али тај посао
неће бити завршен до краја.
На копну су главни противници Француске биле Аустрија, Русија и Пруска, док је
Енглеска са свега 95 000 војника могла да игра само споредну улогу.
Енглеска је располагала огромном флотом од 250 тешко наоружаних линијских бродова и
око 150 000 морнара. Француска флота од свега 60 линијских бродова, притом слабијег
квалитета, није могла да се носи са моћном британском армадом. Ни помоћ од четрдесетак
шпанских бродова, који су се 1805. године ставили на располагање Наполеону, неће значајно
променити тај однос снага.
Англо-француско ратовање током 1803. и 1804. године сводило се на поморске чарке.

Главне мете британских напада биле су француске и холандске колоније. Да би се осветили
Французи су 1803. године заузели Хановер, лични посед енглеског краља. Наполеон је знао да се
Британци овим чаркама не могу победити, зато се вратио својим ранијим идејама о инвазији
Британије.
Брити су у то време, након дужих преговора, придобили руског цара Александра I са
којим је 11. априла 1805. године постигнут уговор о савезу. У међувремену Француска је са
Шпанијом склопила савез; Шпанија је 14. децембра 1804. године објавила рат Британији.
Марта 1805. Наполеон је завршио свој план инвазије на Британију, али је због лошег
извођења тог плана, током јуна и августа 1805. године, од стране адмирала Вилнева – операција
пропала. План копненог напада на Британију је пропао, а у Европи је већ била формирана Трећа
коалиција42. Трећа коалиција је настала тако што се британско-руском савезу 16. јуна 1805.
године придружила Аустрија, 10. септембра Напуљ, а 3. октобра Шведска.
42
Трећа коалиција је била коалиција Велике Британије, Аустрије, Русије, Напуљске краљевине и Шведске против
Француске за време Наполеонских ратова. Трећа коалиција је била успешна у рату против Наполеона на мору, али у
бици код Аустерлица доживели су тежак пораз, па се колаиција распала.
Наполеон је планирао инвазију Уједињеног Краљевства још од мира у Амијену 1802. Сакупио је 150.000
војника у Булоњи. Ипак требало је да постигне поморску надмоћ да би могао извршити инвазију, или бар је требало
да одвуче британску морнарицу од Ламанша током инвазије. Покушао је комплексним плановима којима би
одвратио пажњу Велике Британије угрожавајући њихове интересе у Карибима. Одустао је плана одвраћања пажње
када је британска флота остварила тактичку победу код рта Финистер над француско-шпанском флотом под
адмиралом Виленевом. Виленев је био блокиран у Кадизу, а затим је кренуо према Напуљу 19. октобра 1805.
Међутим Хорације Нелсон га је ухватио и победио у бици код Трафалгара 21. октобра 1805. Дотад је Наполеон већ
одустао од планова о инвазији Велике Британије и окренуо се још једном континенталној Европи.
Коалиција је настојала да оствари предност концентрацијом Наполеонових снага у Булоњи, па су правили
планове о нападу на Италију и Баварску. Савезничке армије су се организовале у Немачкој и Италији. Док је чекао
на руску армију под вођством Михаила Кутузова, аустријски генерал Карл Мак фон Лајберих је извршио инвазију
Баварске. Баварска војска је била Наполеонов савезник и била је присиљена да се повлачи и из Минхена. Наполеон је
са својом војском кренуо убрзано према Рајни. Прешао је Рајну крајем септембра и кренуо је око десне стране
Лајберихове војске и опколио је аустријску војску у Улму. Спречавао је све напоре аустријске војске да се
9
0
Адмиралу Вилневу, који се налазио у Кадизу, 16. септембра 1805. године Наполеон је
наредио да се врати у Тулон и обавештен је да ће по доласку у луку бити смењен. Адмирал
Вилнев, очајан, 20. октобра 1805. године испловљава са 18 француских и 15 шпанских бродова и
плови као Нелсоновој флоти од 27 бродова која га је вребала код рта Трафалгар у близини
Кадиза. Битка43 је трајала читавог 21. октобра 1805. године, француско-шпанска флота је тешко
поражена, али је и адмирал Нелсон погинуо. Све до свог пада Наполеон неће успети да
надокнади ове губитке у бродовљу које је претрпео код Трафалгара и успостави какву-такву
равнотежу са Британијом на мору. Сви планови о било каквим поморским операцијама или
инвазили на Британију били су од тада немогући.
Дознавши крајем августа 1805. године да је формирана Трећа коалиција, Наполеон је

наредио да се диже Булоњски логор (припремљен за инвазију Британије) и да се креће на Рајну.
Месец дана касније та армија је између Стразбура и Манхајма прешла Рајну. Наполеонов план је
био да не дозоли да се армије противника уједине, већ да их туче једну по једну. Прва на реду је
била аустријска војска, подељена на три дела: једна, под командом надвојводе Карла, оперисала
је у Италији; друга, на челу са војводом Јоханом, била је у Тиролу; трећа, којом је командовао
генерал Мак, налазила се на Дунаву, код Улма. Две руске армије, које су имале задатак да се
придруже Аустријанцима у октобру, још су се концентрисале у Галицији. На северу, у Хановеру
и Померанији, прикупљале су се британске, шведске и руске трупе.
Наполеон је 15. октобра 1805. године код Улма44 опколио и потом разбио трупе генерала
Мака. Значај ове победе је био и у томе што је она спречила Пруску да уђе у коалицију против
прегрупише и одсекао је Улм од Аустрије и присилио је на тај начин Лајбериха на капитулацију у октобру. Кутузов
је био на аустријско-баварској граници и вратио се преко Беча у Моравску по појачања. Наполеон је кренуо северно
и нашао је добру обрамбену позицију у Аустерлицу. Битка код Аустерлица је била 2. децембра 1805. Наполеон је
навукао савезнике да нападну, стварајући илузију да му је десно крило јако слабо. Савезници су покушали да изведу
опкољавање, али били су преспори, допуштајући Наполеону да удари у њихов центар и да их растера са бојишта.
Французи су у тој бици остварили одлучну победу.
Аустријска војска у Италији и надвојвода Карло повукли су се без битке након француских победа код Улма
и Аустерлица. Аустрија је престала бити савезниик у Трећој коалицији. Пожунским миром Аустријско царство је
морало предати део земаља Наполеоновим немачким савезницима, морала је одустати од Италије и платити велику
ратну одштету. После Наполеонове победе код Аустерлица ствара се Рајнска конфедерација (звана и Рајнски савез),
савез немачких држава, који је замишљен као бафер зона између Француске и остатка Европе. Свето Римско Царство
је престало постојати 1806. године.
43
Битка код Трафалгара је била најзначајнија поморска битка Наполеонових ратова. Одвијала се између британске и
француске морнарице 21. октобра 1805. и била је део рата треће коалиције против Наполеона. Британска победа у
бици код Трафалгара потврдила је поморску супериорност, коју је Велика Британија успоставила у 18. веку.
Британска флота од 27 бродова уништила је здружену француску и шпанску флоту од 33 брода западно од рта
Трафалгар у југозападној Шпанији. Рт Трафалгар се налазио између Гибралтара и Кадиза. Французи и Шпанци су
изгубили 22 брода, а Британци ниједан. Британски командант адмирал Хорације Нелсон погинуо је при крају битке и
постао је највећи британски поморски херој.
44
Битка код Улма је битка Наполеонових ратова, Одвијала се 16. октобра до 19. октобра 1805. близу Улма у
Виртембергу. Битка је представљала велику Наполеонову победу. Резултовала је поразом и уништењем целе
аустријске армије. Битка код Улма представља један од најбољих примера у војној историји победе остварене
стратешким заокретним маневром.
9
1
Француске. С војне стране – победа је отворила пут према Бечу и Наполеон се тамо и упутио. У
Беч Наполеон улази 13. новембра 1805. године.
Аустријанци се нису предавали, веровали су у руску помоћ која им је пристизала у Чешку.
У близини Брна крајем новембра 1805. године концентрисало се 80 000 Руса и 25 000
Аустријанаца. Наполеон је располагао са 75 000 војника. Дана 2. децембра Наполеон је код села
Аустерлица (Славкова) напао многобројнијег противника. Призору страховите битке
пристуствовала су три цара: француски, руски и аустријски. Након страховитог пораза Аустрија
више није могла да пружа отпор, док су се поражене руске трупе повукле на север. Цар Франц II
је прихватио мировне преговоре. Мир између Француске и Аустрије (трећи по реду од 1797.
године) закључен је у Пожуну (Братислави) 27. децембра 1805. године.
Пожунским миром су у руке Француза дошле Венеција, Истра и Далмација са Боком
Которском. Французи ће ове територије током 1806. године запосести и укључити у састав
Италијанске краљевине. Како из Италије, Аустрија је била искључена и из Немачке. Свето
Римско Царство је престало да постоји, а Франц II је изгубио његову круну и остао само цар
Аустрије, као Франц I. Дотадашње аустријске територије у Немачкој раздељене су француским
савезницима Баварској, Виртембергу и Бадену. Највећу корист је извукао баварски краљ Макс
Јозеф, који је добио Аугзбург, Форалберг и Тирол. Његова ћерка се удала за Наполеоновог
пасторка Ежена Боарнеа, који је постао вицекраљ Италије. Пожунски мир се саглашавао и са
Наполеоновом намером да протера Бурбоне из Напуља. Наполеон је тада издао прокламацију о
именовању свог најстаријег брата Жозефа за краља Напуљске Краљевине и упутио га тамо на
челу француских трупа. Жозеф је ушао у Напуљ фебруара 1806. године, а Бурони су се, као и
1799. године, склонили у Палермо на Сицилији где су се ставили под заштиту британске флоте.
Под ударом Наполеона се нашао и папа, који је, да не би изгубио целу државу, морао да
прихати запоседање луке Анконе од стране Француза.
Тако је Пожунски мир учврстио француски утицај у Немачкој, омогућио Наполеонову
доминацију у Италији и довео Французе на Балкан.
Русија је остала наспрам Наполеона као велики противник. Да би осигурао залеђе у
Немачкој, Наполеон је решио да формира прво у марту 1806. године Велико Војводство Берг
(Баварска, Баден и Виртемберг) са центром у Дрездену, а затим је у јулу 1806. године формирао
Рајнску Конфедерацију у коју је учланио Баварску, Виртемберг, Баден, Берг и још дванаест
мањих државица.Себи је узео титулу протектора Рајнске Конфедерације, док је владарима
држава чланица оставио престоле. У Конфедерацију су могле да се учлане и друге државе, па јој
се тако децембра 1806. године придружила и Саксонска Краљевина. Заједничке послове Рајнске
Конфедерације је решавао Парламент у Франкфурту на Мајни, али је њен стварни господар био
Наполеон.
После Пожунског мира Наполеонова моћ је изгледала несавладиво. То је после изненадне
смрти Вилијама Пита45, јануара 1806. године, натерало и Британце и Русе да размотре могућност
45
Вилијам Пит Млађи (1759-1806) је био британски политичар са краја 18. и почетка 19. века. Постао је 1783.
најмлађи премијер Велике Британије са 24 године. Напустио је функцију 1801., али је био поново премијер од 1804.
све до смрти 1806. Био је такође и канцелар благајне за време свог мандата премијера и лорд управник пет лука од
9
2
измирења са Француском. У Паризу су средином 1806. године отворени прелиминарни

преговори, али је бил јасно да су неспоразуми, нарочито на Медитерану, толики да још увек не
може бити говора о било каквом решењу и склапању мировних уговора.Британцима и Русима је
преостало само да нађу новог савезника уместо побеђене Аустрије; пронашли су га у до тада
неутралној Пруској.
Пруски краљ Фридриг Вилхелм II је 1. октобра 1806. године упутио ултиматум
Наполеону, са захтевом да се Французи повуку не леву обалу Рајне, што је практично била објава
рата која је означила формирање Четврте коалиције46 против Француске.
Чим је добио ултиматум Наполеон је већ 7. октобра 1806. године послао две армије на
Пруску. Једном је командовао маршал Мишел Неј47, другом маршал Луј Никола Даву. Са
Нејовом армијом је ишао и сам Наполеон. Седам дана касније, 14. октобра Пруси су побеђени
код Јене и Ауерштата. Наполеон је ушао у Берлин 27. октобра 1806. године. Пруси су очекивали
помоћ од Руса и нису прихватали мировну понуду. Код места Пројсиш Ајлау, 8. фебруара 1807.
године се одиграла битка коју су против Руса и Пруса добили Французи, али не одлучујућа, тако
да је Фридрих Вилхелм II надајући се победи одбио Наполеонову мировну понуду 20. априла
1807. године. Наполеон је наставио са напредовањем и 20. маја освојио Данциг (Гдањск), луку од
велике важности за британску трговину са овим деловима Европе.
Нову руску противофанзиву, започету у пролеће 1807. године, Французи су зауставили 14.
јуна 1807. код Фридланда48. Ни после овог пораза руске снаге нису биле исцрпљене, али су
августа 1792. Добио је надимак „млађи“ да би се разликовао од свог оца Вилијама Пита Старијег, који је такође био
премијер.
Првим мандаомт млађег Пита на месту премијера, који је био за време владавине Џорџа III, су доминирали
велики догађаји у Европи, као што су Француска револуција и Наполеонови ратови. Пит је често називан
„торијевцем“ или „новим торијевцем“, али он је себе сматрао за „независног виговца“ и углавном се противио
развоју строгог партијског политичког система.
Најпознатији је јер је предводио Британију у великим ратовима против Француске и Наполеона. Пит је био
изврсни управник који је тражио ефикасност и реформе, и довео је нову генерацију сјајних управитеља. Подигао је
порезе да плати трошкове рата против Француске и сузбио је радикализам. Да би отклонио опасност од ирске
подршке Француској, осмислио је Законе о унији из 1800. и покушао је без успеха да прогура католичку
еманципацију као део споразума. Пит је основао нови торизам, који је обновио торијевску странку и омогућио му да
остане на власти наредних четврт века.
46
Рат Четврте коалиције је део Наполеонових ратова, који је трајао 1806. до 1807. године. У Четвртој коалицији
против Наполеона налазиле су се Пруска, Русија, Саксонија, Шведска и Велика Британија. Већина чланова Четврте
коалиције налазила се и у саставу Треће коалиција. Четврта коалиције је формирана неколико месеци након распада
Треће.
47
Мишел Неј (1769- 1815) вратио се у његову службу и командовао гардом у бици код Ватерлоа. За време друге
рестаурације ухваћен је у бегу, оптужен за издају и осуђен на смрт. Сахрањен је на париском гробљу Пер Лашез.
48
Битка код Фридланда одвијала се 14. јунa 1807. на око 43 километра од Калињинграда. Представљала је највећу
битку у рату четврте коалиције. Француска војска под вођством Наполеона је после 23 сата битке остварила одлучну
победу над руском војском под вођством Левина фон Бенингсена. До краја битке Французи су овладали бојним
пољем, а руска војска се хаотично повлачила преко реке Але. При преласку реке удавило се много руских војника.
Том битком завршен је Рат четврте коалиције, а 7. јулa 1807. Русија и Француска склопиле су Тилзитски мир.
Фридланд је данашњи руски град Правдинск.
9
3
дворски кругови, на чели са Чарторијским, Строгановим и Новосиљцевим, извршили притисак на

цара Александра I да изађе из рата. Изостанак британске помоћи и њиховог обећаног искрцавања
у Холандији и Италији, утицали су коначно на цара Александра I да прихвати мировне
преговоре. За такве преговоре био је и Наполеон, забринут због прилика у Шпанији, а дошао је и
на идеју да Британију гуши економском блокадом. Тако је склопљен мир у Тилзиту49 у лето 1807.
године, што је означило и крај Четврте коалиције.
- Континентална блокада -
Из ратовања са Трећом и Четвртом коалицијом од 1804. до 1807. године Наполеон је

изашао као победник над свим противницима, осим над једним. Као и после Кампоформија и
Линевила, Француска је и после Тилзита стајала лицем у лице са Великом Британијом. На
европском копну овај противник се није дао тући, а о инвазији острва, након Трафалгара, није
могло бити речи. Војним путем ни једна ни друга сила нису могле доћи до победе; преостало им
је да се окрену економским притисцима.
Велика Британија и Француска су још од 1793. године покушавале да једна другу ослабе
економским мерама; британска флота је крстарила испред француских лука и пленила бродове
Француке и њених савезника, док су заузврат Французи и њихови савезници забрањивали улазак
енглеских бродова у своје луке. Французи и њихови савезници су поштовали норме
међународног поморског права о слободи пловидбе бродова неутрачних држава, док су их
49
Тилзитски мир представља два споразума које је потписао Наполеон у Тилзиту у јулу 1807. после победе код
Фридланда.
Први споразум су потписали Наполеон и руски цар Александар I Романов 7. јула 1807. године. Уговор, који
је остао на снази до Наполеонове инвазије на Русију 1812, подразумевао је и савезништво, а Наполеон се, поред
осталог, обавезао да неће прогонити Црногорце због њихове борбе против Француске.
Руски губици нису били велики. Обавезала се да ће у корист Француске напустити Јонска острва и Боку
Которску, територије које је запосела 1799. односно 1805. године. Обавезала се да ће евакуисати Влашку и
Молдавију и закључити мир са Турском. Ако султан не би прихватио мир, Наполеон и Александар I би се
договорили како да поделе европске делове Турске.
Други споразум је Наполеон потписао са Пруском само два дана касније. Тилзитским миром Пруска је
изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске. Тилзитским уговором
Пруској је одузета велика територија, са половином становништва – 5 од укупно 10 милиона. Пруска је изгубила све
територије на левој обали Елбе и све територије добијене у деобама Пољске после 1772. године, осим уског
коридора који је повезивао Бранденбург са источном Пруском. Наметнута јој је и тешка ратна одштета, као и
француска окупација све до њене исплате.
Од пољских територија које је одузео Пруској Наполеон је формирао Велико Варшавско Војводство, које је
дао на управу саксонском краљу, чиме га је, посредно, укључио у Рајнску Конфедерацију.
Од територија одузетих Пруској западно од Елбе формирана је Краљевина Вестфалија, којој је за краља
доведен најмлађи Наполеонов брат Жером, који се оженио принцезом Катарином од Виртемберга.
Тако је Тилзитски мир означио ново прекрајање европске карте у корист Француске. Наполеону је овог пута
партнер био руски цар. Он није могао бити задовољан као Наполеон, али је, задобијен његовом личношћу,
прихватио не само да посредује за мир код Енглеза већ и тајни споразум о савезу, по којем ће Русија приступити
континенталној блокади и по којем ће Наполеон добити одрешене руке на западу, а Александар I источно од реке
Висле.
9
4
Енглези најчешће игносрисали. Енглези су чак и пленили бродове ако би из њихове

документације сазнали да су били у некој од забрањених лука. Наполеон је на то одговорио
затварањем лука за енглеску робу у свим државама које је потчинио, без обзира на чијим
бродовима је она донета. Британци су потом блокаду проширили и на све луке које леже на
обалама Северног мора.
Наполеон, заузет борбама 1805-1806. године, решио је да одговори крајњом мером.
Наколико недељ након заузећа Берлина отпочео је са реализацијом своје одлуке.
Дана 21. новембра издао је Берлински декрет о забрани увоза енглеске робе у Европу.
Овај декрет поставио је основе система познатог у историји под именом Континентална блокада.
Наполеон је прогласио да се са Британијом забрањује свака трговина, свака преписка, свако
посећивање. Сви британски бродови који се нађу у европским лукама имају бити заплењени, док
се сваки британски грађанин који се затекне у Европи има сматрати ратним заробљеником.
Берлински декрет ће се применити у: Француској, Шпанији, Италији, Швајцарској,
Холандији, Данској и Немачкој. Тилзитским уговором на његову примену се обавезала и Русија,
а Наполеон ће на то, оружјем, присилити и Португалију.
Циљ Британије био је да Европу лиши колонијалних производа и неких важних сировина
(кафе, чаја, какаоа, зачина, шећера, памука, индига...) и да се на тај начин подрије политичка и
војна моћ Наполеоновог режима.
Циљ Наполеонове блокаде био је да се Британија лиши тржишта у Европи и тиме у њој
изазову криза хиперпродукције, незапосленост, кредитни и монетарни поремећаји, а тиме и
општа друштвена и политичка нестабилност.
На вест о Брлинском декрету британска влада је одговорила проширивањем поморске

блокаде на све земље које прихвате Наполеонов континентални систем. Према британским
одлукама у европске луке моћи ће да уплове само они бродови, чији год били, који су претходно
свратили у неко енглеско пристаниште и платили таксу од 25% ad valorem. Брод ухваћен без
потврде имао је бити заплењен.
Наполеон је на ово одговорио новим противмерама: Миланским декретом од 17. децембра
1807. године, према коме је сваки врод који прими на своју палубу британске контролоре, или
ушао у неку британску луку, имао да се сматра британским бродом и подлегао је заплени; и
Декретом од 11. јануара 1808. године, према коме је морнар који би пријавио свој брод да је био
у британској луци добијао трећину новца који се наплати од продаје брода и целог његовог
товара.
Тако су британске и француске мере искључивале сваку могућност неутралног држања у
њиховом сукобу.
До Тилзитског мира мере Берлинског декрета се нису стриктно поштовале и

примењивале, али од Тилзита ствари почињу да се мењају. Једино је Шведска, заштићена јаком
британском флотом, остала отворена за британску робу. Лука Гетеборг је постала стециште
британске робе, из којег су кретали правци кријумчарења према континенту. На југу од великог
9
5
значаја је била Малта, као и Левант који од тада добија конкретан економски значај за Велику
Британију.
Британију је погодила и одлука Конгреса САД, који је изгласао закон да бродови не могу
пловити у било коју страну луку без посебне дозволе председника САД. Та мера је погађала и
Британију и Француску, али је много већи проблем направила Британији јер јој је ускраћивала
довоз америчког дрвета, памука и житарица, неопходних у индустрији и прехрани становништва.
Забрану извоза следила је и забрана увоза енглеске робе у САД.
Британија се 1808. нашла у веома тешкој ситуацији, извоз је опасо за 60 %, а смањио се и
реекспорт колонијалних производа – шећера, кафе, рума, чаја, бибера... чије су цене нагло
падале. Смањен увоз сировина је тешко погодио индустију Британије. Незапосленост је расла,
док су цене надница падале. Металургија је доживела хиперпродукцију, њени производи нису се
могли продати.
Економски пад је повукао и друштвено-политичке потресе, али много мање него што је
Наполеон очекивао.
Како би се надокнадили производи који су стизали из британије и целог света, Француска

је радила на развоју своје индустрије. Значајна места добила су научна истраживања из области
агрономије, хемије, технологије... Највећа пажња је посвећена питању производње шећера од
европских сировина, како би се заменио увозни шећер. Шећер је, захвањујући експериментима
Пруса Ашара добијен из шећерне репе, док цикорија није успела да замени кафу. Индиго је
замењен пастелом, па се ова биљка почела масовно гајити у Лангдоку у Француској и Тоскани у
Италији. Покушаји гајења памука у Француској и Италији, као и његовим довозом из Турске,
нису дали задовољавајуће резултате. Металургија је доживела напредак, који је имала да захвали
ратној производњи.
Наполеон је знао да блокада може успети само ако буде стриктно примењивана на целом
континенту, те је стога одлучио да на њу примора и Португалију која је одбијала да јој се
прикључи. Шпански први министар Мануел де Годој је упорно подстицао Наполеона на рат
против Португалије. Наполеон је 28. јула 1807. године послао ултиматум Португалији, тражећи
од ње да Енглеској објави рат. Португалија је ултиматум одбила, па је Наполеон 29. октобра
1807. године у Фотенблоу потписао уговор о деоби Португалије са Шпанијом. Према уговору из
Фотенблоа јужни део Португалије припао би Годоју као посебна кнежевина, северни би се дао
краљици Етрурије у замену за Тоскану која ће се припојити Француској, а о централном делу, са
Лисабоном, решавало би се накнадно – након рата. Истим уговором, Шпанија допушта
француским трупама да, због напада на Португалију, прелазе преко њене територије.
Уговор из Фотенблоа је почео да се примењује већ новембра 1807. године, када је једна
француска армија, под командом генерала Жиноа прешла Пиринеје и упутила се на Португалију.
Већ 30. новембра 1807. године била је у Лисабону. Неколико дана пре тога португалски регент
Хуан де Брагансе, зајендо са полуделом краљицом Маријом и осталом краљевском породицом,
укрцао се на брод и отпловио за Бразил.
9
6
Након ликвидације Португалије у Шпанији су избили сукоби између премијера Годоја,

краља Карла I и престолонаследника Фердинанда, који су окончани француском интервенцијом и
одлуком Наполеона да тера Бурбоне са власти у Шпанији. За шпанског краља Наполеон је
поставио свог брата Жозефа, док је генерала Жоашена Мираа, који је желео да постане шпански
краљ, послао у Напуљску Краљевину на место на коме се претходно налазио Жозеф Бонапарта.
Исте, 1808. године, Наполеон је Француској прикључио Тоскану и Парму.
У Италији је најважније било то што је јануара 1808. године Наполеон окупирао читаву
Папску државу са Римом и луком Чивита Векијом. Пошто је папа Пије VII одбио да потпише са
Наполеоном уговор о стављању своје државе под политичку контролу Француске, њене трупе су
2. фебруара разоружале папску гарду, продрле у Квириналску палату и месец дана касније
протерале већину кардинала из Рима. Папина власт је била још само фикција.
Тако је почетком 1808. годинеи цело Апенинско полуострво дошло под власт Француске.
- Велико Царство -
Од 1808. године у освојеним земљама се јавља отпор, који није само побуна заосталог
сељаштва вођеног од контрареволуционара. Реч је о националним покретима против освајача
заснованим на развијеној националној свести чијем је буђењу, својим идејама о националном
суверенитету, много допринела баш Француска револуција. Напоелон се више није суочавао
само са војскама (углавном најамника), већ и са распла,салим тежњама ка националној слободи и
независности.
Маја 1808. Шпанију је захватио устанак, који је избио истовремено у Валенсији, Малаги,
Севиљи... Ширину и снагу сутанка објашњавало је опште незадовољство економском,
друштвеном и политичком ситуацијом. Континентална блокада је погубно деловала на ионако
заосталу шпанску привреду. Знак за почетак устанка дао је кардинал Деспуиг који је позвао
шпански народ да устане у одбрану отаџбине и вее „у њеној ортодоксији и чистоти“. Са
устаницима, не претерано јединственим, везе је имала и Британија, која је слала помоћ у оружју,
новцу и саветницима.
Наполеон се надао да ће се покрет стишати сам од себе када Жозеф Бонапарта буде
преузео престо, до чега је дошло 20. јула 1808. године, али се то ипак није догодило. Само дан
касније француска армија под командом генерала Дипона је код Бајлена доживела пораз и
заједно са својим генералом се предала генералу Кастањосу, што је за Наполеона био најтежи
ударац од када је 1799. године преузео власт, ако се изузме Трафалгар.
Пропаст Дипонове армије је утицао и на ширење отпора против Француза и у другим
земљама. Пет недеља касније слом је доживео и генерал Жино у Португалији. Њега је поразио
енглески генерал Велсли који се са одредом од 13 000 људи искрцао северно од Лисабона 1.
августа 1808. године. Велслију се придружило још толико Португалаца и зајено су у близини
Лисабона опколили Жиноа који је био приморан да у Синтри потпише предају.
9
7
Крајем лета 1808. године Жозеф Бонапарта је био приморан да напусти Мадрид и повуче
се северно од Ебра. Само је неслога међу устаницима онемогућила стварање централне хунте за
целу земљу које је покушано.25. септембра 1808. у Аранхуезу. Није могло доћи до споразума
између либералне струје под вођством Гаспара Ховеланоса, и конзервативне окупљене око грофа
од Флориде-Бланке.
Почетком новембра 1808. године, Наполеон, разјарен ситуацијом у Шпанији и
Португалији, покренуо је армију од 180 000 војника и кренуо преко Пиринеја на југ. Већ 30.
новембра 1808. године однео је победу над устаницима код Сомосијера, а 5. децембра је био у
Мадриду. Жозеф Бонапарта је враћен на престо. Током зиме Наполеон је ликвидирао једно по
једно устаничко упориште на северу, а 20. фебруара 1809. године заузео је Сарагосу (након
вишемесечне опсаде).
Ослоњен на фрнацуске трупе Жозеф Бонапарта ће се одржати на шпанском престолу
наредне три године, али то ће бити владавина која ће протицати у непрестаној борби са
шпанском герилом, у рату који Французи нису могли добити.
Охрабрени дешавањима у Шпанији и подстакнути све јачом националном идејом и
Немци, угњетени и понижени, су желели да се ослободе француске власти. Дошло је до оснивања
тајних патриотских друштава – тугебунда. Први тугебунд је био формиран у Кенигзбергу, 1808.
године, а организација му је била слична масонској ложи. За само годину дана образовано је 25
таквих друштава са укупно 700 чланова. Друштва су вршила тајну пропаганду и припремала
устанак против Наполеона. Да би придобила масе грађана и сељака на устанак, друштва су
морала да се маше револуционарних парола: слободе, једнакости, братства, народног суверенита
и слично. Тиме су изазвала неповерење и несимпатије владајуће аристократије у немачким
земљама, која је спас од Наполеона пре очекивала од руских и аустријских пукова, него од свог
народа. Истина, сам државни врху Пруској приступио је после 1806. низу социјалних,
политичких и војних реформи у циљу оспособљавањаземље за борбу са Французима, али до
делотворне сарадње између владајућих кругова и револуционарних друштава није могло доћи.
У Аустрији су се такође узнемирили духови након дешавања у Шпанији и вести да се

француско-руско пријатељство хлади.
Руска аристократија је била незадовољна савезом са „антихристом“, док је цара
Александра I Романова забриавало то што је Наполеон одбијао да евакуише Пољску, па је и он
сам продужавао окупацију Влашке и Молдавије. Изненада, Наполеон је писмом од 2. фебруара
1808. године предложио Александру I деобу Турске. Аустрија би узела западни Балкан – Босну и
Србију, Русија источни део Балкана и азијске делове Турске, а Француска Египат и Сирију.
Намер је била очита: обезбедити Француској најосетљивија подручја источног Медитерана и при
том крвно завадити Русију са Великом Британијом. Да би се размотрио овај грандиозни план,
Наполеон је руском цару предложио нови састанак.
9
8
До новог сусрета француског и руског цара дошло је на тлу Немачке, у Ерфурту50, 27.
септембра 1808. године. Наполеон је пажљиво скривао забринутост због догађаја на Пиринејима,
али је Александар I о њима био добро обавештен од доскорашњег француског министра
иностраних послова Талејрана51, који га је саветовао да се одупре Наполеону. То је био акт
велеиздаје, али с обзиром на то да га Наполеон није открио он се Талејрану веома исплатио – цар
50
Ерфуртски конгрес је био сусрет Наполеона и руског цара Александра I Романова од 27. септембра до 14. октобра
1808. године.
Сврха конгреса је била да се потврди савез, који је постигнут Тилзитским споразумом из 1807. године. У
Тилзиту је Наполеон успео да од руског цара створи савезника. Међутим за годину дана на руском двору је расло
антифранцуско расположење, које је претило новоствореном савезу Француске и Русије. Наполеон и његов министар
спољних послова Жан Батист де Шампањи намеравали су да још једном ојачају савез, да би могли да среде проблеме
у Шпанији и да се лакше припреме за рат са Аустријом. Шарл де Талеран је дошао до закључка да Наполеон води
Француску у пропаст, па је тајно саветовао руског цара да се одупре Наполеоновим захтевима.
У Ерфурту је Наполеон покушао да запрепасти руског цара славом и величином француског царства.
Састанак два цара претворио се у конференцију, на којој су учествовали бројни краљеви, кнежеви и војводе и друго
племство из целе Европе. Током Ерфуртског конгреса приказивало се шеснаест француских трагедија. На конгрес су
стигли Гете и Артур Шопенхауер.
Закључци конгреса су објављени као ерфуртска конвенција у 14 чланова:
 Велика Британија се позивала да прекине рат против Француске
 признавала се власт Русије над Финском
 У случају рата са Аустријом Русија је требало свим средствима и војском да помогне Француској
Цареви су напустили Ерфурт 14. октобра. У априлу 1809. започео је рат Француске са Аустријом, а цар
Александар се једва држао споразума. Русија је помагала што је мање могла, уместо да помаже што може више. До
1810. године Русија и Француска су почеле разматрати могућност међусобног рата. Ерфуртски конгрес је био
последњи састанак два цара. Русија је 1812. престала да примењује Наполеонов континентални систем економске
блокаде Велике Британије. У Русији је нарасло антифранцуско расположење. Русија је повећала трошкове одбране, а
допремили су и војску припремајући се за инвазију Пољске. Наполеон је превентивно напао први са много већом
војском. Након Тилзитског мира мало њих је веровало да ће две најјаче силе Европе мирно коегзистирати.
Ерфуртски конгрес је одгодио избијање рата између две европске силе.
51
Шарл Морис де Талеран-Перигор или Талеран (1754-1838) је био француски дипломата. Служио је и Луја XVI,
затим власти за време Француске револуције, па Наполеона, а после њега Луја XVIII и Луја Филипа Орлеанског. Био
је јако цењен као један од најсвестранијих и најутицајнијих дипломата у европској историји.
Био је против тешког кажњавања Пруске по одредбама Тилзитског мира 1807. Због тога је стекао добру репутацију у
европској елити ван Француске. Дао је 1807. оставку на место министра спољњих послова због противљења
француско-руском савезу. До 1809. још више се удаљио од Наполеона, а 1812, је раскинуо са њим. За време
Ерфуртског конгреса није имао функцију, али представљао је Француску. Руски цар Александар I Романов је тражио
његов савет о томе како да се односи према Наполеону. Руски цар се бојао Наполеона јер је дотад био два пута
поразио Русију. Дивио се модерним француским институцијама и желео је реформисати Русију. Талеран га је
уверавао да Наполеонова Француска представља претњу европским нацијама-државама и да се Русија треба
одупрети Наполеоновој вољи. Талеран је био руски тајни агент од 1812. Док је служио под Наполеоном Талеран је
примао мито од Аустрије и Русије и одавао је Наполеонове тајне. То је радио јер је осећао да ће Наполеон
упропастити Француску. Када је агитоивао против инвазије Шпаније тада је навукао Наполеонов бес.
Талеран је био један од кључних креатора бурбонске рестаурације. На власт је у априлу 1814. дошао Луј XVIII.
Талеран је био главни француски преговарач на Бечком конгресу 1815. године. Због његових способности услови
споразума и конгреса били су повољнији по Француску, него што би се иначе очекивало.
Талеран је дао оставку у септембру 1815. и отада је играо улогу старијег државника, који је с времена на време
критиковао или учествовао у интригама. Када је краљ Луј Филип Орлеански дошао на власт у јулској револуцији
1830, Талеран је постао амбасадор у Великој Британији. Био је амбасадор до 1834. и залагао се за легитимност
режима Луја Филипа. Осим тога предложио је план поделе Холандије.
9
9
Александар I га је обасуо баснословних поклонима. Александар I је, дакле, одбацио Наполеонов

предлог о деоби Турске. Штавише он је приморао Наполеона да прихвати продужавање руске
окупације Власшке и Молдавије, а да сам евакуише Велико Варшавско Војводство. Александар I
је одбио и Наполеонов позив да га подржи у случају рата са Аустријом. Ову капиталну вест
издајник Талејран је одмах доставио аусријском амбасадору у Паризу, грофу Метерниху, а овај
без оклевања проследио за Беч.
Аустрија је, када је Наполеон отишао да гуши устанак на Пиринејима новембра 1808.
године, желела да крене у акцију али јој је недостајао новац. Из Британије није стизао тражени
зајам док је Пруска била неодлучна. До покрета је дошло само у Тиролу који је од 1805. године
био у саставу Баварске, у којој је владало велико незадовољство због регрутовања младића. Дана
9. априла 1809. године подигнут је устанак у Тиролу, а истог дана је и Аустрија објавила рат
Францсукој. Аустријанци су каснили, Наполеон је већ угушио покрет у Шапнији и вратио се у
Париз. Одмах је, са армијом од 300 000 војника, прешао у Немачку. Иако састављена махом од
странаца и регрута и ова Наполеонова армија је уливаа страх, што је навело Пруску да одустане
од сукоба. Тако се нова, Пета коалиција52 из 1809. године, свела на Велику Британију и Аустрију.
Први ударац Наполеон је Аустријанцима задао код Екимла, на Дунаву, 22. априла 1809.
године. Наполеон је упорно гонио Аустријанце у повлачењу и 12. маја 1809. године је ушао у
Беч. Надвојвода Карло53 је са 150 000 војника прешао на леву обалу Дунава и порушио све
мостове. Наполеон је 21. и 22. маја покушао да форсира Дунав код села Ашпер-Еслинга54
направи мостобране није успео, а претрпео је и велике губитке. Наполеона све до 4. јула није
52
Рат пете коалиције био је рат 1809. године (10. април - 14. октобар 1809. године) између савеза Аустрије и Велике
Британије против Наполеонове Француске и Баварске. Сукоб се одвијао највише у централној Европи од априла до
јула 1809. Британија је тада већ учествовала у Рату за шпанску независност, али послала је једну експедицију у
Холандију да смањи притисак на Аустрију. То је имало мали ефекат на исход рата. После много сукоба у Баварској и
дуж Дунава рат је завршио победом Француске после битке код Ваграма почетком јула 1809. Шенбрунски мир је био
најтежи мир који је Француска наметнула Аустрији. Метерних и надвојвода Карло су успели да очувају Аустријско
царство у замену за обећање да ће помагати француске напоре. Француска је Аустрији одузела Корушку, Крањску и
јадранске луке. Галицију је предала Пољској, а подручје Салцбурга Баварској. Аустрија је изгубила три милиона
поданика, тј. око једне петине становништва. Док се настављао рат у Шпанији, рат пете коалиције је био највећи
сукоб на европском континенту до Наполеонове инвазије Русије.
53
Надвојвода Карло од Аустрије, војвода од Тешена , такође познат и као Карло од Аустрије-Тешена, (1771-1847) је
био син цара Леополда II (1747—1792) и Марије Лујзе. Био је млађи брат цара Фрање II. Иако је био епилептичар,
постао је чувени војсковођа и реформатор аустријске војске. Био је први војсковођа, који је победио Наполеона у
равноправној бици.
54
Битка код Ашперна (или битка код Ашперн-Еслинга) одиграла се 21-22. маја 1809. године између француске и
аустријске војске. Ова битка је једна од највећих битака Наполеонових ратова, а завршена је победом Аустрије.
Битка код Ашперна спада у најкрвавије сударе Наполеонове епохе; Аустријанци су изгубили 13 генерала, 772
официра и око 21 000 војника. Французи су изгубили 24 генерала, 977 официра и 23 000 војника. Била је то веома
сложена операција са форсирањем реке. Један од основних разлога Наполеоновог неуспеха била је активност одреда
Радецког који је од 18. до 27. маја десет пута прекинуо мостове.
1
0
0
успео да пређе Дунав. Два дана након преласка преко реке, 6. јула 1809. године, код места
Ваграм55, Наполеон је Аустријанцима нанео тежак пораз.
Аустријанци, надајући се у страну помоћ, 12. јула 1809. године су потписали само
примирје. Сва помоћ се, међутим, свела на искрцавање једног одреда од 40 000 Енглеза, код
места Феслинг у Холандији, 30. јула 1809. године. Али је тај одред разбио и натерао на
укрцавање у бродове и поврата у Енглеску министар полиције Фуше, који је подигао белгијску
националну гарду и њоме тукао Енглезе. озбиљна помоћ за Аутрију није био ни Тиролски
устанак. Тако је Аустрија четврти пут за дванаест година морала да прими од Наполона мировни
диктат.
Мировни уговор је потписан 14. октобра 1809. године у Шенбруну. Аустрија је поново
претрпела тешке територијалне губитке. Одзет јој је део Галиције са Краковом, који је припојен
Великом Варшавском Војводству; други део Галиције , са Тарнопољем, узела је Русија; Салцбург
и део Горње Аустрије (округ Ин) дат је Баварској; на југу, Аустрији су одузети делови Хрватске,
Словенија, Трст и Ријека, које су обједињене са Истром и Далмацијом ушле у састав Илирских
Провинција (центар у Љубљани) које су директно припојене Француској. Маршал Огист Мармон
је именован за намесника Илирских Провинција. У замену за Истру и Далмацију, Краљевина
Италија је добила јужни Тирол.
Након Ваграма и Шенбруна отпори који су се против Наполеона појавили у Немачкој
били су сузбијени.
Покрет против Наполеонове власти у Италији био је слабији него у Шпанији и Немачкој,
али је оставио трајније последице, од којих је најтрајнија била стварање националне идеологије
која ће имати значајно место у каснијој борби италијанског народа за уједињење. Покрет у
северној Италији, у време аустријско-француског рата, брзо је угушен, али је било немогуће у
потпуности уништити герилу. Карбонари56, чији се први трагови јављају током 1806. године,
55
Битка код Ваграма је битка између француске и аустријске војске, која се одиграла 5—6. јула 1809. крај Ваграма
близу Беча. Наполеон је командовао француском војском и победом над аустријском војском окончан је рат пете
коалиције. У бици је учествовало преко 300.000 војника, али артиљерија је била главни фактор битке.
56
Карбонари су представљали групе тајних револуционарних друштава, која су основана у Италији почетком 19.
века. Њихови циљеви су били патриотски и либерални и они су одиграли значајну улогу у уједињењу Италије и
раним годинама италијанског национализма. Карбонари на италијанском значи оне који праве дрвени угаљ.
Били су организовани као масони, разбијени у мале ћелије широм Италије. Циљ им је био да створе
либералну уједињену Италију. Чланство је било подељено на приправнике и мајсторе. Приправници су морали да
служе најмање шест месеци да би постали мајстори. Ако су били масони одмах би постајали мајстори. Њихови
ритуали иницијације били су повезани са продајом дрвеног угља.
Није баш јасно одакле потичу, али прво су се појавили у Напуљској краљевини за време Наполеонских
ратова. Почели су са отпором француским окупаторима, а посебно Жоашену Мири, Наполеоновом краљу Напуља.
Када су ратови завршили постали су националистичка организација са израженом антиаустријском тенденцијом.
Суделовали су у организацији револуције у Италији 1820-1821. и 1831. Револуција из 1820. године започета је у
Напуљу као побуна против краља Фердинанда I од Две Сицилије, који је био присиљен да начини уступке и да обећа
уставну монархију. Тај успех је инспирисао карбонаре да се побуне и на северу Италије. Након побуне и акције
карбонара 1821. краљевина Пијемонт-Сардинија је постала уставна монархија. Ипак Света алијанса није могла да
трпи такво стање да се шире револуционарни покрети у Европи и да мењају статус кво. Због тога је Света алијанса
1
0
1
праву активност развијају од 1810. године. Карбонари су изразито политичка организација којој
је циљ протеривање странаца из Италије, ослобођење и уједињење италијанских народа.
Због ових манифестација италијанског отпора Наполеон је одлучио да Италију још
чвршће веже за Француску. Већ 10. јуна 1809. године решио је да дефинитивно рашчисти са
Папском Државом, коју је више од годину дана држао под окупацијом. Прогласио је њену
анексију и претворио је у провинцију Лацијум, у оквиру Француског царства. Папа га је због тога
наредног дана екскомуницирао из цркве, на шта је Наполеон одговорио тако што је ухапсио папу
и заточио га у град Савону.
Британија је током 1808. године, услед Наполеонове континенталне блокаде, пролазила

кроз велике економске тешкоће, али ове блокаде и ограничења нису лако падале ни Европи и
Америци. То је 1809. годинедовело, најпре, до попуштања англо-америчке затегнутости а затим,
захваљујући догађајима у Шпанији, Поругалији и ратовању Пете коалиције, до првих пробоја и у
систему континенталне блокаде. То ће допринети да Британија 1809. године изађе из кризе и
пође путем новог просперитета. Трговачке везе а Пруском, услед коруптивности контролних
органа на Балтичком мору, постепено су обнављане, у Русији се цареве одлуке о забрани увоза
енглеске робе нису доследно спроводиле, Шведска је такође само на речима поштовала блокаду...
Најснажнији центар за пребацивање британске робе уз земље уз обале Северног мора постао је
острво Хелголанд. Одатле је највише робе одлазило у Немачку и Холандију.
послала 1821. војску, да се угуши револуција у Напуљу. Краљ Сардиније је исто тако тражио аустријску
интервенцију. Пошто су се суочили са много већим непријатељем, карбонарска побуна је била угушена, а вође
карбонара су побегле из земље.
Карбонари су 1830. учествовали у Јулској револуцији у Француској. Због тога су се надали да је могућа
успешна револуција и у Италији. У Модени нису успели, али 1831. неколико градова у Папској држави је устало под
вођством карбонара. Сакупљена је била добровољачка војска која је кренула на Рим. На захтев папе Гргура XVI
интервенисала је аустријска војска и разбила је добровољачку војску. Након неуспелог устанка 1831. владе
италијанских држава су се окренуле против карбонара жестоко их прогањајући. Карбонари су готово престали и да
постоје. Неки чланови карбонара су схватили да никад не могу да победе аустријску војску у отвореној бици, па су
се зато придружили новом покрету Млада Италија, који је предводио Ђузепе Мацини. Ђузепе Мацини је био
карбонар од 1830. године.
Карбонари су по својој филозофији и програму били против цркве. Папа је издао енциклике против њих.
Контроверзни документ Алта Вендита залагао се за модернистичко преузимање црквее, а приписује се
сицилијанским карбонарима.
Силвио Пелико и Пјетро Марончели су били истакнути чланови карбонара. Обојицу су Аустријанци држали
утамничене годинама. Након пуштања на слободу Пелико је написао књигу, у којој је детаљно описао карбонаре.
Други истакнути карбонари су били:
 Ђузепе Мацини
 маркиз де Лафајет
 Наполеон III Бонапарта
 Бланки, француски револуционар
У Португалији су најпре основани 1822, али су брзо били забрањени. Поново их је 1896. основао Артур
Аугусто Дуарте да Луз де Алмеида. Организација је била укључена у образовање људи и у антимонархистичке
завере. Карбонари су били активни при убиству краља Карлоса I од Португала и његовог наследника Луј Филипа,
војводе од Браганце, што се догодило 1908. Карбонари су учествовали и у републиканској револуцији 1910. године.
1
0
2
Наполеон је одговорио стварањем густог царинског кордона од ушћа Рајне до Бремена,

али ни то није помогло. Чак је и Наполеонов брат Луј Бонапарта, краљ Холандије, обновио
трговину са Енглеском, што му је Наполеон пребацивао. Али ни сам Наполеон се није доследно
држао политике блокаде, сам је 1809. године одобрио извоз контигента француског вина, ракије
и житарица у Енглеску, а заузврат у Француску је увезена одређена количина дрвета, гвожђа и
лекова из Британије. Обим размене је наредне године повећан, а трговина је, како би се прикрила,
вршена бродовима неутралних земаља.
Порасла је и британска размена са САД јер су САД 15. марта 1809. године скинуле
постојећи ембарго.
Година 1809. представљала је годину слома континенталне блокаде.
Наполеон је прибегао новим мерама према прекршиоцима блокаде; холандског краља је
натерао на абдикацију, после које је Холандију припојио Француској, а исту судбину су
доживеле и неке севернонемачке државе и неки ханзеатски градови: Велико Војводство
Олденбург, Велико Војводство Берг, Краљевина Вестфалија 57... Захваљујући овим анексијама
Наполеоново царство је постигло најширу експанзију. Тако је било створено Велико Царство.
У доба Великог Царства Француска је имала највеће пространство: 1811. године имала је
130 департмана уместо 83 из 1789. године. На северу се протезала до Балтичког мора; источна
граница јој је највећим делом ишла реком Рајном укључујући у састав Француске Женеву и
кантон Вале; на југоистоку Француској су припојене италијанске територије Ђенова, Пијемонт,
Тоскана и Римска област. Преко Италије, француска територија се простирала на западне делове
Балкана, источну обалу Јадрана и на Јонска острва. На Пиринејима је 1812. године Француска
одузела Шпанији делић територије – долину горње Гароне.
57
Краљевина Вестфалија је историјска држава, која је постојала од 1807. до 1813. године на деловима данашње
Немачке. Иако је формално била независна, у стварности је била вазална држава од Француске. Краљевством је
владао Наполеонов брат Жером Бонапарта. Названа је Вестфалија, али има јако мало заједничког са тим подручјем.
Краљевство Вестфалија је основано 1807. после Тилзитског мира, када су пораженој Пруској одузете многе
територије. Основана је спајањем територија отетих Пруској (међу њима бивша кнежевина Хановер) са војводством
Брауншвајг-Линенберг и кнежевином Хесен. Укључивала је и град Магдебург. Главни град је био Касел. Држава је
била чланица Рајнске конфедерације.
Замишљена је као Наполеонова држава, која треба да служи као модел другима. Имала је написан устав, а
спроведене су бројне социјалне реформе, укључујући укидање кметства и права на слободу предузетништва. Уведен
је Наполеонов законик. Уведен је метрички систем за мере и утеге. Успостављена је цензура. Значајно оптерећење за
ново краљевство је био захтев да снабдева војску и даје финансијску подршку Наполеоновим ратовима. Велики део
Вестфалске војске нестао је за време инвазије Русије 1812. године. Вестфалска гарда је херојски, али неуспешно
нападала у бици код Бородина. У септембру 1813, козаци из Русије су опколили Касел. Победили су Французе и
заузели град. До 1. октобра 1813, Руси су заузели цело Вестфалско краљевство, али три дана после тога вратио се
Жером Бонапарта и повратио је Касел. Козаци су поново опседали град. Када је Наполеон изгубио у бици код
Лајпцига 19. октобра 1813, Руси су укинули Вестфалско краљевство као државу и вратили су status quo из 1806.
године.
Грб означава територије унутар Вестфалског краљевства. Прва четврт са сребреним коњем означава
Вестфалију, друга четврт са лавом представља Хесен са деловима, трећа четврт су територије око Магдебурга, а
четврта представља комбинацију Брауншвајга, Линебурга и Дипхолца. Около је штит и круна Вестфалије. Изнад је
Наполеонова звезда.
1
0
3
Око Француске и под њеним вођством ширио се систем вазалних држава. У једнима су
владали наполеониди (царски рођаци), а у другима страни кнежеви које је Наполеон држао под
контролом. Уз њих је било и неколико држава савезница Француске.
Вазалне државе су, најпре, наследнице некадашњих „република сестара“.

Прва је Краљевина Италија, основана 1805. године. Краљ јој је био сам Наполеон, али је у
његово име, као вицекраљ, њоме управљао царев пасторак Ежен Боарне.
Друга је била Краљевина Холандија, која је настала од Батавске Републике. Њоме је до
1810. године, када је припојена Француској, владао Луј Бонапарта.
Некадашња Напуљска Република (Партенопејска Република) претворена је 1806. године у
Напуљску Краљевину, којом је до 1808. године владао Жозеф Бонапарта, пре него што је
премештен у Шпанију. На његово место потом је постављен Наполеонов зет маршал Жоашен
Мира58. Пре тога, у периоду од 1806. до 1808. године, Мира је био војвода Великог Војводства
Берг у Немачкој. Номинални владар Берга након премештаја Мираа постао је његов син, све док
1811. године Велико Војводство Берг није припојено Француској. Исту судбину доивела је и
Вестфалска Краљевина којом је од 1807. до 1811. године владао трећи Наполеонов брат – Жером
Бонапарта59. Поред саме Вестфалије у састав ове краљевине улазили су и Хановер, Брауншвајг и
још неки делови западне Немачке.
58
Жоашен Мира (1767-1815) је био маршал Француске у доба Наполеона. Наполеон га је поставио да буде краљ
Напуља од 1808. до 1815. Био је ожењен Наполеоновом најмлађом сестром.
Мира је играо битну улогу у Наполеоновом државном удару 1799. Наполеон је прогласио Конзулат. Мира се
оженио Наполеоновом сестром Каролином Бонапарта 1800. Наполеон га је 18. маја 1804. прогласио маршалом
Француске. Добио је титулу „Први коњаник Европе“. Наполеон га је поставио да буде краљ Напуља 1. августа 1808.
Суделовао је у Наполеоновој инвазији Русије 1812.Суделовао је и у битки код Лајпцига 1813. После битке
код Лајпцига Мира је постигао споразум са Аустријом да би сачувао свој трон. Током раздобља Сто дана закључио
је да су европске силе на Бечком конгресу имале намеру да му одузму краљевину Напуљ и предају је пријашњим
владарима. Због тога је издао прокламацију италијанским патриотима, позивајући их у рат против Аустрије. Мира је
био поражен од Аустријанаца у бици код Толентина 2-3. маја 1815. Побегао је на Корзику након Наполеоновога
пада. Подстицао је побуну у Калабрији са намером да поново постане краљ Напуља. Ухапсио га је Фердинанд IV
Напуљски. Стрељан је пред стрељачким стројем.
59
Жером Бонапарта (фр. Jérôme Bonaparte; Ајачо, 15. новембар 1784 — Вилежени, 24. јун 1860) је био најмлађи
Наполеонов брат. Наполеон га је прогласио краљем Вестфалије (1807 — 1813.). Када је његов нећак Наполеон III
постао председник Француске Жером је био председник сената.
Рођен је као Роланд Бонапарта у Ајачиу на Корзици као осмо дете. Био је млађи брат Жозефа Бонапарте
,Наполеона Бонапарте, Лисјена Бонапарте, Луја Бонапарте, Паулине Бонапарте и Каролине Бонапарте.
Студирао је на католичком колеџу. Пре одласка у САД служио је у француској мормнарици. Ишао је на
Хаити и пратио је депеше. Оженио се 1803. ћерком балтиморскога трговца. Наполеон је поништио тај брак. Вратио
се 1805. у Француску.
Постао је краљ Вестфалије 1807. Вестфалска краљевина је била краткоживућа вазална држава (1807—1813.),
коју је створио Наполеон од држава северозападне Немачке. Главни град је био Касел. Жером се оженио Катарином
од Виртемберга, са којом је имао сина Наполеона Жозефа Шарл Пола Бонапарту, који је познат по надимку "Принц
Наполеон" или „Плон-Плон“. За време Наполеонове инвазије Русије командовао је једним корпусом француске
војске од 70.000 војника. То је била војска из Вестфалије. Веома мало се њих вратило из Русије. Још пре битке код
Лајпцига Жером је побегао 30. септембра из своје престолнице Казела, који су били напали руски козаци. Вратио се
17. октобра 1813, да покупи драгоцености и после тога је отишао у Париз. Руси су укинули Вестфалску краљевину.
Када је Наполеон побегао са Елбе Жером је учесвовао у бици код Ватерлоа.
1
0
4
Најзад, Наполеонова сестра Елиза владала је малин италијанским кнежевинама Луком и

Пјонбином.
Уз ове, под влашћу Наполеонових рођака, постојале су и друге државе сателити

Француске.
Међу првима је, још 1803. године, била формирана Хелветска Конфедерација, састављена
од швајцарских кантона и бивших самоуправних градова.
Три године касније Наполеон је формирао и Рајнску Конфедерацију окупивши у њој више
немачких државица. Најзначајније њене чланице биле су Вестфалска Краљевина, Велико
Војводство Берг, Краљевина Баварска, војводства Баден и Виртемберг, те Саксонска Краљевина
заједно са Великим Варшавским Војводством чији је војвода био управо краљ Саксоније.
Међутим, Велико Варшавско Војводство било је и посебним везама привезано за Француску. На
челу Рајнске Конфедерације стајао је Наполеоном заступник бившиархиеписком Мајнца Карл-
Теодор Далберг, који је Французима учинио многе услуге приликом потчињавања Немачке.
Све ове сателитске државе улазиле су у неку врсту федерације са Француском, па је тако и
само Велико Царство било једна слабо дефинисана и сређена федерација. Њена унутрашња
чврстина била је некад мања, некад већа. Наполеон није увек могао да наметне вољу ни својим
рођацима, а поготову другим владарима. Тада би прибегавао санкцијама, које су махом
завршавале анексијама непослушних држава. До 1812. године само једна држава је успела да се
ишчупа из оквира Великог Царства – Португалија.
Цело Велико Царство је настало из потребе да се француска империја заштити од Велике
Британије. Њену економску и политичку конкуренцију требало је уништити континенталном
блокадом, а да би се то спровело морале су се две трећине Европе ставити под надзор Француске.
То је довело до Великог Царства.
Изван Великог Царства стајало је још неколико држава савезница Француске.

Русија је била прва која је у Тилзиту60 јула 1807. године склопила савез са Француском. У
уговору о савезу Наполеон је цару Александру I поставио само један услов: поштовање
континенталне блокаде. Цар Александар I је у том смислу и издавао наредбе, али се оне у Русији
нису поштовале, што је од почетка овај савез чинило несигурним. Није га учврстио ни сусрет
двојице царева у Ерфурту61 септембра 1808. године.
Други француски савезник била је, од 30 октобра 1807. године, Данска. Прихвативши
савезништво са Наполеоном и Данска је почела да примењује континенталну блокаду. она ће као
Након Наполеонова пада Жером је живео у Аустрији, Италији и Белгији. У Француску се вратио тек 1847.
Када је његов нећак Наполеон III постао председник Француске Жером је 1850. постао маршал, а декретом из 1852.
проглашен је наследником француског престола. Био је председник француског сената. Умро је 1860. Његов унук
Жарл Жозеф Бонапарта био је амерички државни тужилац. Основао је 1908 ФБИ.
60
61
1
0
5
француски савезник ући у рат пртив Шведске, која је од 1807. до 1808. године била у рату са
Русијом.
Швеђани ће у септембру 1808. године затражити мир са Русијом, а ова ће им, да би га
прихватила, узети Финску. Незадовољна шведска аристократија ће због тога натерати краља
Густава IV на абдикацију. Нови краљ, Карло XIII, ће 6. јануара 1810. године закључити формални
мир са Француском и, бар декларативно, пристати на континенталну блокаду. Како није имао
деце пристао је, под утицајем профранцуске струје, да за свог наследника одреди Наполеоновог
маршала, некадашњег јакобинца, Жана Батиста Бернадота62. Њега је шведски Риксдаг 21. августа
1810. године и потврдио за владара. Тако је и Шведска постала француски савезник.
Најчуднији је био савез Француске и Аустрије. Након седамнаест година ратова и четири
потписана мира, две силе су 1810. године закључиле уговор о савезу. Савез је поткрепљен
Наполеоновом женидбом са надвојвоткињом маријом Лујзом, кћерком цара Франца I и рођаком
бивше краљице Марије Антоанете. Пошто са Жозефином није имао деце, Наполеон је желео да
се ороди са неком старом владарском кућом и да добије наследника који не би био сматран
скоројевићем и узурпатором. Са Жозефином се развео 7. фебруара 1810. године и том разводу је
убрзо следила нова женидба. Свечани церемонијал је обављен 2. априла 1810. године у Лувру.
Већ 20. марта 1811. године царица је родила сина, Наполеона II, познатог у бонапартистичкој
литератури као „Орлић“. Орођено са старом кућом Хабсбурга, Наполеоново Велико Царство је
изгледало као трајна и чврста творевина.
Први утисак је, међутим, варао. Велико Царство је било некохерентна империја, која није
имала никакав јаснији и трајнији политички принцип на којем би се заснивала и око којег би се
окупљали сви њени делови. Ослоњено првенствено на интересе француске буржоазије, оно је
било резултат спреге овог интереса и неизмерне Наполеонове тежње ка све већој моћи и слави. У
стварању Великог Царства пресудну улогу играле су личност Наполеона и његова амбиција. Због
тога оно није могло бити трајна политичка грађевина. У себи је Велико Царство носило превише
опречних економских, друштвених, политичких, националних, верских, интелектуалних и других
стремљења и интереса; било је немогуће да се дуго одржи на личној снази једног човека и на
силама које је он сам, ма колико био велики, могао мобилисати. Унутрашњу опасност
представљали су националноослободилачке тежње поробљених народа које су утицаји
Француске револуције и Наполеонова освајања открили и активирали. Ти покрети још увек нису
долазили до пуног изражаја, али су јасно најављивани упорним отпорима које су пружали народи
Шпаније, Италије и Немачке. Наполеон је знао да ће се унутрашњи проблеми разбуктати под
утицајем два велика непријатеља који су стајали на границама Великог Царства. На западу је био
62
Карл XIV Јуан Шведски и Карл III Јохан Норвешки (шве. Karl XIV Johan, нор. Karl III Johan; По, 26. јануар 1763 —
Стокхолм, 8. март 1844) је био краљ Шведске и краљ Норвешке у периоду 1818—1844. Оснивач је династије
Бернадота која је и сада на власти у Шведској.
Његово рођено име је Жан Батист Бернадот (фр. Jean Baptiste Bernadotte). Био је француски
револуционарски генерал који се, након француског освајања Белгије, Холандије и области лево од Рајне, борио у
италијанској армији под Наполеоном Бонапартом. Као краткотрајни министар рата и уважени војник био је
конкуренција Наполеону и један од малобројних који су устанак Корзике могли да спрече. Његова жена, Дезире
Клари, некадашња Наполеонова вереница, била је свастика Жозефа Бонапарте. Између Наполеона и Жан Батиста
владао је неки вид љубави и мржње.
1
0
6
отворени, упорни, несавладиви и непомирљиви противник - Велика Британија, а на истоку

несигурни савезник, колос који се тешко покреће и који не открива лако своје намере, али са
којим су односи постајали све хладнији, а противречности све дубље – Русија. Наполеон се
плашио савеза Велике Британије и Русије и њихове заједничке акције која би за собом повукла и
талас националних покрета унутар Великог Царства, нарочито талас у немачким земљама. То је
било оно што је највише бринуло Наполеона током 1810. и 1811. године.
- Европа изван Великог Царства -
Колико год да су унутрашњи потреси ствараи проблеме Наполеоновом Царству, главна

претња је долазила споља, од земаља које су измицале свакодневној Наполеоновој контроли:
Русије, Аустрије, Пруске, а поготову непријатељске Велике Британије.
- Велика Британија -
Иако је из ратова са револуционарном Француском изашла исцрпљена и заморена,

Енглеска је у ери Наполеонских ратова (1803-1815)63 била јача него деценију раније. То најбоље
приказују чињенце о њеном привредном успону и све већм замаху индустријске револуције с
63
Наполеон је званично дошао на власт 1795. године када је био један од 5 директора који су водили Француску.
Онда је по 4. уставу био један од 3 конзула, проглашен је за доживотног конзула. Наполеонови ратови започели су
серију глобалних конфликта за време владавине Наполеона Бонапарте Француском (1804-1815). Ови ратови су
ојачали војске Европе као и неке друге војне системе. Француско царство брзо је расло и убрзо је освојило велики
део Европе, али је након катастрофалне неуспеле инвазије на Русију почео њен пад.
За то време Шпанија је почела да се ослобађа француске окупације и преузима контролу над својим
колонијама, што је закуцало темеље националистичким револуцијама у Латинској Америци.
Не постоји тачан запис о томе кад су се Француски револуционарни ратови завршили а када су Наполеонови
ратови почели. Могући датуми укључују:
 9. новембар 1799. године – Наполеон почиње владавину над Француском
 18. мај 1803. године – Британија и Француска прекидају мир у Европи
 2. децембар 1804. године – Наполеон крунисан за цара
Неке од важних битака су :

 битка код Аустерлица 1805. године
 битка код Трафалгара 1805. године
 Бородинска битка 1812. године
 битка ко Лајцига 1813. године
 битка код Ватерлоа 1815. године (пораз Наполеона Бонапарте)
Наполеонови ратови су се завршили Наполеоновим коначним поразом у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. и
други Париским споразумом потписаним 20. новембра 1815.
1
0
7
једне, и све већем политичком јединству и одлучности у супротстављању француској експанзији,

с друге стране.
Индустријска револуција је у Британији доживела велику експанзију, све остале
најразвијеније државе Европе касниле су за Британијом најмање 20-30 година. То закашњење ће
се осећати све до последње трећине 19. века. Лондон је у то време, са 860 000 становника, био
највећи град на свету. Ливерпул и Манчестер су били центри памучне производње, док је четврти
по реду највећи град Енглеске – Бирмингем, био центар производње оружја. Металургија се
снажно развијала захваљујући преласку са дрвеног на камени угаљ. Енглеска је имала 222 високе
пећи.
Пољопривреда је и даље била развијена, али на њу се није превише полагало и Британија
је морала да увози житарице.
Трговина, као трећа грана поред индустрије и пољопривреде, била је трећи стуб британске
привредне моћи. Британија је трговала у три правца - са Америком, Европом и остатком света.
Трговина са Америком и Азијом омогућила је Британији да преброди најтеже периоде
Наполеонове континенталне блокаде. Индија и Кина су биле главна тржишта за енглеску робу у
Азији.
Дуготрајне ратне прилике веома су компликовале и отежавале друштвене односе и
политичку ситуацију у Великој Британији. У току свих двадесетак година ратовања против
Француске (1793-1815) живот је изгубило око 100 000 Британаца: највише (40 000) у колонијама
западне Индије, још толико на Пиринејском полуострву, а остлих двадесетак хиљада по осталим
копненим и поморским бојиштима. Материјални губици Британије били су огромни, они су на
самом острву изазивали дуготрајну и неизмерну беду и патње велике масе радног и
експлоатисаног народа, које је индустријска револуција и сама по себи, без рата, бацила у тешке
прилике. Социјалне неједнакости у време рата добиле су драстичне размере.
Пролетаријат је пружао локалне, стихијске отпоре, због којих је бивао окрутно кажњаван
и прогоњен. Један од облика таквих отпора био је и покрет за разбијање машина и паљење
фабрика, познат под називом лудизам (по легендарном Неду Луду), који се јавио почетком 19.
века, а највеће размере достигао током 1811. и 1812. године. Заустављен је суровим одмаздама и
многобројним смртним пресудама за окривљене.
Материјално доведен на сам руб егзистенције, морално унижен и деградиран, друштвено
дискриминисан и политички потпуно обесправљен, британски пролетаријат је у првим
деценијама 19. века био потпуно уклоњен из јавног живота и од могућности да утиче на државне
послове. Чувајући свој политички монопол, аристократија и крупна буржоазија су чиниле све да
би и ситну буржоазију у овом смислу што потпуније онемогућиле. У току ратних година, а и дуго
после њих, оне су потпуно угушиле слободу штампе, слободу збора и говора, слободу
опозиционог политичког деловања... Носиоци слободне демократске мисли били су прогоњени у
колоније, на ратне лађе, или осуђивани на затвор.
1
0
8
Председник владе Хенри Адингтон остао је упамћен као човек који је закључио
Амијенски мир64 и увео праксу да Парламент сваке године усваја буџет. Мере којима је смањио
број војника на копну и мору, што је ујединило ратоборну опозицију која га је приморала да
априла 1804. године поднесе оставку. Нову владу је поново формирао Вилијам Пит Млађи65. „Рат
до истраге“ је могао да почне. Са највећом енергијом Пит ће га и водити све до своје изненадне
смрти 1806. године.
Непосредно после Питове смрти у Британији је образована коалициона влада торијеваца66
и виговаца67, названа „владом свих талената“. Ма колико јој се противио краљ Џорџ III је у њој
64
65
66
Торијевци су били чланови две политичке партије које су постојале у Енглеској, Великој Британији и касније у
Уједињеном Краљевству Велике Британије и Ирске од 17. до почетка 19. века
Први торијевци појавила у 1678. у Енглеској, када су се успротивили виговској Повељи о искључивању
којим је требало да искључи из наследства подржан изузимање Предлог закона који је одлучио да лишити
наследства претпостављеног наследника Џејмса, војводе од Јорка (који је на крају ипак постао краљ Џејмс II и VII).
Ова странка је престала да постоји као организована политички ентитет почетком 1760-их, иако је тај термин
наставио да се користи као самодекларисање неких политичких писаца. Неколико деценија касније, нова Торијевска
странка ће имати доминацију у влади између 1783. и 1830, са Вилијамом Питом Млађим, a затим Робертом
Џенкинсоном, 2. грофом од Ливерпула као председницима владе.
Грофа од Ливерпула је наследио колега торијевац Артур Велсли, војвода од Велингтона, у чијем мандату је
извршена католичка еманципација, који се догодила пре свега због избора Данијела О'Конела као католичког
посланика из Ирске. Када су виговци касније повратили власт, Закон о заступању народа из 1832. је уклонио труле
општине, од којих су многе биле под контролом торијеваца. На следећем општим изборима, број торијевских
посланика је смањен на 180 посланика. Под вођством Роберта Пила, објављен је Тамвортски манифест, којим је
почела да се трансформација торијеваца у Конзервативну странку. Међутим, Пил је изгубио многе својих одбијањем
Закона о кукурузу, што је изазвало распадање странке. Једна фракција, предвођена грофом од Дарбија и Бенџамином
Дизраелијем, је опстала и постала данашња Конзервативна странка, чији чланови се понекад још увек називају
торијевцима.
67
Виговци су били фракција, а потом и политичка странка у парламентима Енглеске, Шкотске, Велике Британије и
Уједињеног Краљевства. Између 1680их и 1850их, они су се борилу за власт против својих ривала торијеваца.
Порекло виговаца лежи у уставном монархизму и противљењу апсолутној власти. Виговци су играли централну
улогу у Славној револуцији из 1688. и били су доследни непријатељи краљева и прентендената из династије Стјуарт,
који су били римокатолици. Виговци су преузели пуну контролу над владом и остали су доминантни све док краљ
Џорџ III, које је ступио на престо 1760, није омогућио повратак торијеваца. Превласт виговаца (1715—1760) је
омогућила долазак династије Хановер ступањем на трон Џорџа I и неуспели Јакобитски устанак 1715. који су
организовали торијевски побуњеници. Виговци су темељно прочистили торијевце са свих главних положаја у влади,
војсци, Цркви Енглеске, судовима и локалним званичницима. Вођа виговаца је био Роберт Волпол, који је
контролисао владу у периоду од 1721-1742. Његов наледник је био Хенри Пелам (1743–1754).
Обе странке су настале као лабаве групације или тежње, али су постале званичне до 1784. са доласком
Чарлса Џејмса Фокса на место лидера реконституисане виговске странке која се борила против владајуће партије
нових „торијеваца“ (који немају никакав континуитет са претходним торијевцима) предвођених Вилијамом Питом
Млађим. Обе странке су се више темељиле на богатим политичарим него на широку подршку; било је избора за Дом
комуна, али је мали број људи контролисао већину бирача.
Виговстра странка је споро еволуирала током 18. века. Виговске тежње су подржавале велике арисократске
породице, владавину протестантских Хановера и толеранцију нонкомформистичких протестаната ("дисидената", као
што су презбетеријанци), док неки торијевци подржали тежње на престо прогнане раљевске породице Стјуарт
(јакобитизам), и практично сви торијевци су подржавали Цркву Енглеске и племство. Касније су виговци привукли
подршку нових индустријалаца и богатих трговаца, док су торијевци стекли подршку земљопоседника и краљевске
породице. До прве половине 19. века, међутим, политички програм виговаца више није обухватао само превласт
1
0
9
морао да трпи и вођу виговаца Чарлса Џејмса Фокса. То, међутим, није трајало дуго. Већ наредне
године Фокс је умро, а то је био знак за распад коалиције. Тако су 1807. године торијевци поново
образовали хомогену владу, која ће с великом одлучношћу и непоколебљивошћу наставити
ратове против Наполеона све до његове коначне пропасти 1815. године.
- Немачке земље -
Пораза Аустрије у ратовима Друге европске коалиције68 против Француске и мир у

Линевилу (9. фебруара 1801. године) изазвали су велике промене у Немачком Царству. Царство
је препустило Француској целу леву обалу Рајне, а тражење решења за обештећивање немачких
кнежева који су овим разграничењем изгубили поседе довело је до крупних територијално-
политичких претурбација у самој Немачкој. На Конгресу немачких кнежева у Раштату, који се
бавио овим проблемом, превагу је однела француска теза да ово обештећење треба тражити на
рачун поседа католичке цркве. Аустрија је на сваки начин настојала да сачува земље трију
великих (изборних) духовних кнежевина – архиепископија у Мајнцу, Келну и Тријеру. То јој је
било потребно зато што су ове архиепископије биле најснажније упориште Хабсбурга у читавом
Немачком Царству. Циљ Француске био је дијаметрално опречан: она је желела да
секуларизацијом њихових имања уништи ове кнежевине, да ослаби Хабсбурге и тиме олакша и
ликвидацију самог Немачког Царства. Притисцима, претњама, митом и корупцијом, Французи су
успели да наметну своје решење.
Сабор Царства је 24. марта 1803. године усвојио Завршну резолуцију (Hauptschluss), који
је предложила царска комисија, о реорганизацији Царства. Том реорганизацијом биле су у
највећој мери захваћене територије јужне Немачке, а највеће користи су донеле Баварској, која је
ушла у сарадњу са Француском, те Бадену и Виртембергу. Пружајући им подршку, Бонапарта је
желео да ове државе буду довољно јаке за отпор царевима, али и довољно слабе да га без
француске подршке не би могле пружити. Баварска и Виртемберг су биле проглашене за
краљевине, а Баден за велико војводство.
Године 1803. и Пруска се користила француском подршком. За неколико изгубљених
поседа на левој обали Рајне добила је троструку компензацију: епископије Хилдесхајм и
Падеборн, део Минстера, Ерфурт и много других територија, поглавито у Вестфалији. Широка
пруска територија између Елбе и Рајне била је сада пресечена још само Војводством Хановер,
којем је припојен и Оснабрик.
Духовне кнежевине су овом реорганизацијом биле уништене. Од тројице архиепископа
кнежева изборника, политички утицај сачувао је само архиепископ Мајнца, Далберг, који је
премештен у Регенсбург са титулом архиканцелара Царства. Његова политичка улога ће до пуног
парламента над монархом и подршку слободној трговини, већ и католичку еманципацију, укидање ропства и
проширење права гласа.
68
1
1
0
изражаја доћи тек после 1805. године, у Рајнској Конфедерацији. Реорганизација Царства је
ликвидирала и многе слободне градове, тај статус их је сачувало свега шест.
Ова реорганизација је преполовила број немачких државица, и већ 1803. године фактички
ликвидирала Свето Римско Царство. И Сабор Царства и хабсбуршки цар су у њему коначно
изгубили сваки утицај. После 1804. године у Немачком Царству је много већи утицај имао
француски него немачко-римски цар. Разуме се да се Аустрија није мирила са овом својом
деградацијом у Немачкој, и да се спремала за нови рат против Француске. То ће је 1805. године
одвести у Трећу коалицију69, а с њом заједно и до Аустерлица70. Овај њен нови слом докрајчиће и
формално Немачко Царство чије је укидање проглашено 6. августа 1806. године. Немачко-
римски цар Франц II узео је тада скромнију титулу цара Аустрије и почео се рачунати као цар
Франц I.
Од земаља западне Немачке Наполеон је 12. јула 1806. године образовао Рајнску
Конфедерацију, коју је ставио под своју заштиту. У њен састав је ушло 16 држава: Баварска,
Виртемберг, Хесен-Дармштат, новообразовано Велико Војводство Берг, Далбергов посед
(Регенсбург) и десет других сењерија. У време ратова Пруске против Наполеона, током 1806. и
1807. године (Четврта коалиција71), Рајнској Конфедерацији ће приступити и Саксонија.
После Тилзитског мира72 уследиле су нове територијалне промене у Немачкој. Од Пруске
су одузете велике територије. Њени поседи у Вестфалији, заједно са већим делом Хановера,
претворени су у Краљевину Вестфалију73, којом је управљао Наполеонов брат Жером
Бонапарта74; од пруских делова Пољске образовано је Велико Варшавско Војводство, које је
прикључено Саксонији, а преко Саксоније се укључило и у Рајнску Конфедерацију. Немачка се
тада нашла „на најнижем нивоу у својој (дотадашњој) политичкој историји“.
Порази немачких држава од 1805. до 1807. године, нарочито слом Пруске у Четвртој
коалицији, представљају важну прекретницу у историји немачког народа. Њима почиње нова
етапа у развоју националне свести Немаца, а заједноса њом и идеје о стварањујединствене
националне државе.
69
70
Битка код Аустерлица (Битка код Славкова) позната и као Битка три цара је једна од највећих победа Наполеона
која је уништила Трећу коалицију која је направљена у циљу да уништи Француско царство и спречи његово
ширење. Дана 2. децембра 1805. године Француске трупе, на челу са Наполеоном, убедљиво су победиле руско-
аустријску армију којом је командовао цар Александар I Романов након осам сати борби у различитим секторима.
Битка се десила на Аустерлицу (20 километара источно од Брна). За битку се често говори да је тактичко ремек-дело.
Француска победа код Аустерлица је уништила Трећу коалицију. Дана 26. децембра 1805. године Аустрија и
Француска потписали су Пожунски мир.
Године 1806. Свето Римско Царство престало је да постоји када је цар Светог римског царства Франц II
постао први цар Аустрије као Франц I од Аустрије. Ова достигнућа, међутим, нису постигла мир на континенту.
Пруска забринутост због све моћније Француске почела је нови рат Четврте коалиције 1806. године.
71
72
73
74
1
1
1
Барон Хајрих Фридрих фон Штајн сматра се покретачем реформне акције у Пруској,
Његов реформни план полазио је од промена у организацији државе и управне власти. Не
дирајући у снагуи компетенције владара, Штајн је сматрао да промене треба отпочети
образовањем стручног и ефикасног министарског савета (владе), који би, одговоран и пред
краљем и пред народним представништвом, управљао свим областима државне политике. Ради
тога, ова влада би образовала нов управни (бирократски) апарат, изграђен на бази знања и
способности а не положаја у друштвеној хијерархији, мада би се и даље ослањао првенствено на
припаднике земљишне аристократије.
Шири од Штајновог био је Харденбергов реформни програм. Гроф Харденберг је априла
1807. године наследио фон Штајна на положају пруског првог министра. Он се није задржао само
у сфери политичке и државне управе, већ је желео да реформама обухвати и неке области
друштвено-економских односа. Заложио се, најпре, за веће слободе и правну једнакост у
политичком животу, као и за мање ограничења у привредним делатностима.При том је, пре свега,
мислио на либерализацију земљишне својине, трговачког промета и привредне иницијативе,
уопште. У већој мери од фон Штајна стављао је извршну власт у зависност од законодавне, у
којој је народном представништву намењивао шира права и утицаје. На челу извршне власти
била би влада у којој би премијер (први министар) или државни канцелар, имао руководећу
улогу.
Почетак реформи у Пруској везан је за тзв. другу Штајнову владу од 4. октобра 1807. до
24. новембра 1808. године, коју је краљ Фридрих Вилхелм III75 образовао пошто је после
75
Фридрих Вилхелм III је био краљ Пруске од 1797. до 1840. године.
Син је краља Пруске Фридриха Вилхелма II. Рођен је у Потсдаму, а крунски принц (престолонаследник) је
постао 1786, када је његов отац постао краљ. Као дете био је у рукама тутора, што је у то доба било нормално. Део
времена је проводио у Парецу, на имању грофа Ханса фон Блиментала. Ту је растао са грофовим сином. Фридрих
Вилхелм је био сретан у Парецу, где је проводио детињство, па га је касније купио од свога пријатеља из детињства.
Имање у Парецу је постало значајно краљевско место за одмор. Као војник обучавали су га као и све пруско високо
племство, тако да је 1784. добио чин поручника, а 1790. године је унапређен у пуковника. Учествовао је у рату
против револуционарне Француске (1792-1794). Крајем 1793. године оженио се Лујзом од Мекленбурга-Штрелица,
познатој по великој лепоти.
Наследио је трон 16. новембра 1797. године. Одмах је кренуо да реже трошкове краљевске управе. Отпустио
је министре свога оца и реформисао је власт да би спречио злоупотребе претходног режима. Нажалост имао је добре
намере, али није имао способност. Није веровао министрима, тако да није на њих пребацивао одговорност, па је
много тога пало на њега. Он и његови саветници су следили политику неутралности током Наполеонових ратова у
Европи. Успели су да одрже неутралност и не уђу у Трећу коалицију 1805. године.
Ипак Наполеонове провокације су краља увукле у рат у октобру 1806. године. Наполеон је поразио пруску војску у
бици код Јене и Ауерштета 14. октобра 1806. године. Фридрих Вилхелм је био на челу пруске војске, која је била
толико поражена, да се после битке распала. Краљевска фамилија је побегла у источну Пруску, где су зависили о
милости руског цара Александра I Романова.
Међутим и руски цар је био поражен од Наполеона. Русија и Пруска су после тога са Наполеоном закључиле
Тилзитски мир. Споразум са Пруском одузео је земљи пола територије.
 Котбус је припао Саксонији

 Лева обала Лабе додељена је новоформираној краљевини Вестфалији
 Русија је добила Бјалисток
 од остатка пољских земаља у саставу Пруске створено је Варшавско војводство
 Пруска се сложила да се придружи континенталном систему против Британије
1
1
2
Тилзитског мира морао да уклони Харденберга са власти. Најважнија мера коју је Штајн, за ових
14 месеци, спровео било је увођење слободног располагања земљишном својином од обраде до
промета. Та мера је спроведена, по узору на Енглеску, Едиктом о олакшицама за поседовање и
слободну употребу земљишне својине као и личне ситуације сељаштва. Овим едиктом укинута је
забрана да грађани и сељаци купују земљу од феудалаца и да стичу поседе. У вези са овим,
поставило се и питање ослобађања сељака од личне зависности према феудалним господарима.
Штајнове реформе нису решиле ово питање, јер је оно било скопчано с правом господара да
одузима сељаку земљу, уколико овај не би извршавао све своје обавезе. Зато је Штајн, декретом
од 8. фебруара 1808. године најпре ограничио ово право феудалаца, али тај декрет није
примењиван свуда, већ само у Шлезији, Бранденбургу и Померанији.
Ослобађање сељака од личне зависности извешће друга харденбергова влада едиктом
(Regulierungsedikts) од 14. септембра 1811. године. Што се тиче материјалних обавеза које су
проистицале из феудалног власништва над земљом, сељак их је могао откупити уступањем једне
трећине до једне половине поседа господару.
Пруско племство је пружало отпор, али је прва бреша у феудалном систему, ипак, била
начињена.
Штајн и Харденберг су извели и планирану административну реформу, стварањем владе
на челу са државним канцеларом, а спровели су и неколико значајних мера на просветном плану.
Најзначајнија међу њима је оснивање Берлинског универзитета, чији је прави творац био
Вилхелм фон Хумболт76. Универзитет је био заснован на идејама просвећености и слободе
научног истраживања.
 Пруска је била дужна да смањи војску на 40.000 војника

 Пруска је морала да плати ратну штету од 100 милиона франака
После тог тешког пораза земљом су управљали министри барон фон Штајн, кнез фон Харденбург, Герхард
фон Шарнхорст и гроф Гнајзенау. Они су одлучили да реформишу Пруску. Француска је била узор, па су
реформисали и војску и администрацију, да би достигли ниво Наполеонове Француске. Након Наполеонова пораза
1813. године у Русији, Фридрих Вилхелм се окренуо против Француске и потписао је споразум о савезу са Русијом.
Берлин је тада био под француском окупацијом. Пруска војска је одиграла кључну улогу у победама савезника 1813.
и 1814. године над Наполеоном. Краљ је ишао у поход са главнином војске кнеза Шварценберга заједно са руским и
аустријским царем.
На Бечком конгресу министри Фридриха Вилхелма су успели да осигурају значајно територијално
проширење Пруске. Нису успели да добију Саксонију, коју су желели у саставу Пруске. Након рата са Наполеоном,
краљ Фридрих Вилхелм је прекршио обећање да ће Пруска добити устав.
У браку са Лујзом од Мекленбург-Штрелица имао је десеторо деце, међу којима су:
 Фридрих Вилхелм IV, пруски краљ (1840-1861)

 Вилхелм I Немачки, пруски краљ (1861-1888), први цар уједињене Немачке (1871-1888)
 Шарлота од Пруске (1798—1860) у Русији позната као Александра Фјодоровна, удата за руског императора
Николаја I који је владао од 1825. до 1855. године.
Умро је 7. јуна 1840. године. Наследио га је најстарији син Фридрих Вилхелм IV.
Вилхелм фон Хумболт (1767-1835) је био немачки научник, државник и саоснивач Берлинског универзтета (данас:
76
Хумболтов универзитет у Берлину).

1
1
3
С обзиром на прилике тог времена, међу најважније новине убрајају се војне реформе.
Почеле су одмах после Тилзитског мира променама у командном саставу армије. Из ње је
уклоњено много високих официра, тако да ће од 143 генерала из 1806. године до краја
Наполеонских ратова на највишим командним местима остати само двојица: Блихер и Таунцин.
Творци пруске војне реформе, Герхард фон Шарнхорст и Аугуст фон Гнајзенау, полазили су од
начела да „сво становништво државе представља њене природне браниоце“. Тилзитски уговор је
Пруској допуштао да држи армију од само 42 000 војника, па је Шарнхорст прибегао систему
територијалне одбране, тј. резервиста који се редовно позивају на обуку. Из те идеје биће (1813) у
Пруској образована позната „земаљска армија“ (Landwehr).
И поред тешких пораза које је доживела, Аустрија је у периоду између 1806. и 1809.
поново била орна за рат са Француском. Оно је било утемељено на пробуђеним патриотским
осећањима и на широком расположењу народа за промене и реформе. Ово расположење је
захватило чиновништво, интелигенцију, буржоазију, али и делове аристократије и војних врхова.
Аристократија је желела уклањање револуционарне опасности делимичним попуштањем народу;
крупна буржоазија је тражила рушење Наполеоновог континенталног система, а ситна више
унутрашњих слобода и ослобођење делова земље које је Наполеон одузео Аустрији.
Потребе за унутрашњим реформама, ради јачања државе, постали су свестни и неки од
најистакнутијих припадника водећих кругова државне политике, који су се са симпатијама
сећали јозефинских времена. Међу њима су биле и тако значајне личности као што су државни
канцелар гроф Стадион и војни команданти надвојводе Карло и Јохан. Они су мислили да је за
препород и ослобођење Аустрије од француског туторства потребно преуредити државу на
новимполитичким начелима која претпостављају признавање права народу да учествује у
управљању њеним пословима, ограничавање царске власти, увођење парламентаризма и
одговорне владе, те стварање масовне армије наоружаног народа.
Ипак, реформски покрет јенаишао на велики отпор цара Франца I, који им је био одлучно
противан. Једино на шта је пристао било је образовање ландвера о чему је 9. јуна 1808. године
издао и посебан царски патент. И поред тога отпор према Француској је растао, што је
кулминирало масовним устанком у Тиролу априла 1809. године. Тиролски устнак је подстакао
Аустрија на рат, а имао је одјек и у свим другим немачким земаљама. Вођа устанка у Тиролу,
Андреас Хофер, новембра 1809. године је напокон поражен, а потом фебруара 1810. године и
погубљен.
После 1809. године у Аустрији су одбачене све идеје о реформама. Гроф Стадион је
поднео оставку, а ан његово место је дошао гроф Метерних77. Надвојводе Карло и Јохан изгубили
су сваки утицај. Аустрији је предах, након 15 године готово непрестаног ратовања, био
Отац му је био мајор у пруској војсци, који је одликован због учешћа у Седмогодишњем рату. Имао је два сина.
Вилхелм је био старији, а млађи Александар фон Хумболт је био природњак, географ и истраживач.
Био је пруски министар просвете, а од 1802. до 1819. године био је у дипломатској служби. Био је пруски
амбасадор у Риму и Бечу и учествовао је мировним конгресима током и после Наполеонових ратова. Године 1818.
због реакционе политике пруске владе повлачи се из политике и посвећује се науци.
77
1
1
4
неопходан. Због тога се нови шеф аустријске спољне политике, гроф Метерних, определио за
политику лојалности и пријатељства према Француској. Најупадљивије испољавање такве
оријентације била је удаја цареве кћерке Марије Лујзе за Наполеона 1810. године. Показаће се
убрзо да је пријатељство Аустрије према Француској било неискрено, а Метернихова политика
само тактичка а не и стратешка оријентација.
Пруска и Аустрија су Наполеонов поход на Русију дочекале држећи се покорно према

Француској и поштујући одредбе мировних уговора у Тилзиту, односно Шенбруну. Штавише,
оне су с Наполеоном ушле и у савез, придружујући његовој Великој армији и две своје помоћне
војске које су имале да штите северно (Пруси) и јужно (Аустријанци) крило главнине
француских снага. Ова њихова сарадња је била изнуђена и те армије су се у Русији понашале
пасивно и без иницијативе.
Када је Наполеон кренуо на Русију, патриотски кругови у Пруској (Шарнхорст, Гнајзенау,
Бојен) били су за то да се с Француском одмах кида, да се уђе у савез са Русима и да се цели
немачки народ позове на општенародни рат против Наполеона. Пруски канцелар гроф
Харденберг ценио је да за такве потезе и акције још није време и да то може донети велики
ризик. Много борбених официра је тада, разочарано пруском политиком, напустило Немачку и
ставило се у службу Русиј, као што је већ раније учинио барон фон Штајн, који је постао
саветник цара Александра I Романова.
После Наполеоновог слома у Русији, пруска и аустријска армија су се одмах повуке из
борбе. Пруска је 28. фебруара 1813. говдине закључила уговор о савезу са Русијом, а широм
Немачке се распламсао масован патриотски и ослободилачки покрет против Француза
(Landsturm). Пруски краљ и пруска аристократија су морали да исконтролишу те покрете како их
не би однели са власти.
Средином 1813. године и Аустрија се определила за јачу страну: Русе, Енглезе и Прусе
који суобразовали Шесту коалицију78. Од тог тренутка Наполеонове творевине у Немачкој
78
Рат шесте коалиције (1812—1814) представљао је рат у коме је коалиција Аустрије, Пруске, Русије, Шведске,
Велике Британије и неколико немачких држава победила Француску и Наполеона су отерали у егзил на Елби.
После катастрофалног исхода Наполеонове инвазије Русије, различите европске силе, које су више пута
биле понижене од Наполеона током различитих ратова угледале су могућност да коначно победе Наполеона.
Створена је коалиција у којој су раније били само Русија, Велика Британија заједно са шпанским и португалским
побуњеницима. са реорганизованим војскама победили су Наполеона у бици код Лајпцига у октобру 1813. Успешно
су извршили инвазију Француске и прислили Наполеона да абдицира. У сукоб је било укључено 2,5 милиона
војника. Било је око 2 милиона мртвих. Постоје и процене по којима је само у Русији погинуло милион људи. Током
тога рата одвијале су се велике битке: Битка код Смоленска, Битка код Бородина, Битка код Лицена, Битка код
Дрездена и чувена Битка народа. Битка народа је била највећа битка у историји Запада све до Првога светског рата.
Коначна фаза похода је била одбрана Француске. Наполеон је током Шестодневне кампање показао свој пуни
таленат борећи се против много бројнијих армија. Ипак платио је раније грешке, тако да су савезници заузели Париз
и присилили Наполеона да абдицира.
Наполеон је 1812. извршио инвазију Русије да би присилио рускога цара Александра I Романова да остане у
континенталном систему и да спречи руску инвазију Пољске. Наполеон је саставио велику армију (Grande Armée )
од 650.000 војника, од чега 270.000 Француза. Наполеон је са великом армијом прешао Њемен 23. јуна 1812. Русија
је прогласила отаџбински рат, а Наполеон је прогласио Други пољски рат. Пољаци су дали 100.000 војника за тај
1
1
5
рушиле су се као куле од карата. Распао се Рајнски савез а његов најчвршћи стуб – Баварска,
пришла је првих дана октобра 1813. године Шестој коалицији, пошто је претходно добила
обећање да, осим Салцбурга и Тирола које ће морати да врати Аустрији, других губитака неће
поход. Наполеон им није ништа обећао, јер је очекивао касније преговоре са Русима. Русија се придржавала
стратегије спржене земље. Руси су се повлачили не остављајући Французима ништа што би им могло користити.
Руси су углавном избегавали борбе, осим у бици код Бородина 7. септембра 1812. Прихватили су ту битку и чврсто
су се борили, али били су присиљени на узмак, остављајући отворен пут Наполеону до Москве. Наполеон је 14.
септембра 1812. освојио Москву, али Руси су дотад већ били напустили Москву. Руски цар Александар I Романов
одбио је да капитулира. Пошто није било блиске победе на видику Наполеон је био присиљен да започне велико
повлачење. Током великог повлачења Наполеонова војска је имала 370.000 жртава од глади и хладноће, а 200.000
Наполеонових војника је заробљено. До новембра велика Наполеонова војска свела се на 27.000 способних војника,
који су прешли реку Березину. Наполеон је оставио војску и вратио се у Париз да припреми одбрану Пољске од
наступајуће руске војске. Ипак стање није било тако опасно, како је изгледало, јер су Руси изгубили 400.000 војника,
тако да су и Руси готово остали без војске. Ипак Руси су имали предност јер су имали краће линије снабдевања и
могли су брже да обнове армију од Француза.
Пруска је у Наполеоновом поразу у Русији угледала историјску шансу, па је ушла у рат. Наполеон је сматрао
да ће брзо изградити нову војску као ону, која је кренула на Русију. Брзо је на истоку повећао број војника са 30.000
на 130.000, а касније и на 400.000. Наполеон је победио савезнике у бици код Лицена 2. маја 1813. и бици код
Бауцена. У тим биткама је укупно учествовало преко 250.000 војника, па су то биле највеће битке дотад у рату.
Савезници су били тешко поражени и имали су 40.000 жртава. Примирје је било проглашено од 4. јуна 1813., а
трајало је до 13. августа 1813. За време примирја обе стране су покушале да се опораве од огромних губитака који су
од априла те године износили укупно око четврт милиона. За време тога примирја савезници су преговорима успели
да увуку Аустрију у рат против Француске. Аустрија је допремила 300.000 војника у Немачку, тако да су савезници
укупно имали 800.000 војника у Немачкој и 350.000 стратешких резерви.
Наполеон је успео да сакупи 650.000 војника. Од тога је само 250.000 било под директном командом. Под
командом Никола Удиноа било је додатних 120.000 додатних војника и 30.000 је било под командом Давуа. Рајнска
конфедерација је дала Наполеону велики број војника, а од њих су Баварска и Саксонија дали највећи допринос. На
југу су Мираово Напуљско краљевство и краљевство Италија имали укупно 100.000 војника. У Шпанији је 150.000
до 200.000 француских војника било стално тучено од стране шпанских и британских снага, којих је било око
150.000. Укупно су Французи на свим ратиштима имали око 900.000 војника, а савезници око милион (не
укључујући стратешке резерве створене у Немачкој). Те бројке нису одражавале право стање ствари, јер су Немци,
који су се борили на страни Француза били непоуздани и близу тога да промене страну. Разумно је рећи да је
Наполеон могао да рачуна на не више од 450.000 војника на ратишту у Немачкој, тако да је омер био 2 напрема један
на страни савезника.
Када је престало примирје изгледало је да Наполеон има иницијативу код Дрездена, где је победио у бици
код Дрездена бројно надмоћну савезничку војску и нанио јој тешке жртве са врло мало жртава на француској страни.
Неуспеси његових маршала и споро настављање офанзиве коштало га је предности коју му је могла осигурати та
победа. У бици код Лајпцига (16. октобар - 19. октобар 1813. ), званој и Битка народа 191.000 Француза борила се
против 450.000 савезничких војника. Французи су били поражени и натерани су да се повуку у Француску.
У рату у Шпанији у бици код Виторије Жозеф Бонапарта је био поражен, па су Французи морали да се
повуку преко Пиринеја.
У Француској се Наполеон борио у бројним биткама, али био је принуђен да се стално повлачи пред
вишеструко бројчано надмоћнијим непријатељима. Наполеон је за време Шестодневног похода победио у доста
битака против много бројчано надмоћнијег противника. Ипак никад није сакупио више од 70.000 војника, док су
савезници располагали са пола милиона војника. Споразумом из Шомона 9. мартa 1814. савезници су одлучили да
очувају коалицију док не победе Наполеона. Савезници су 30. марта 1814. ушли у Париз. Током завршетка борби
Наполеон је још био одлучан да се бори, па је издао декрет да се регрутује 900.000 нових војника, али само мали део
тога је остварен.
Наполеон је абдицирао. Ипак наставиле су се спорадичне борбе у Италији, Шпанији и Холандији током
пролећа 1814. Наполеон је изгнан на острво Елбу, а рестаурирана је Бурбонска династија. Луј XVIII је постао краљ.
Потписан је споразум у Фонтенблоу и после тога се одржавао Бечки конгрес о послератном уређењу Европе.
1
1
6
имати. Баварски владар Макс-Јозеф задржаће чак и титулу краља. То исто је обећано и владару
саксоније, па се и он, уочи саме „битке народа“79, одметнуо од Наполеона и окренуо против њега.
Тако ће Немачка бити ослобођена, али ће њени најжешћи родољуби остати крајње незадовољни:
све је указивало на очување политичке расцепканости и старог режима у Немачкој.
79
Битка код Лајпцига или Битка народа (16. октобар - 19. октобар 1813) представљала је битку у којој је Наполеон
доживео најодлучнији пораз у Наполеоновим ратовима. Битка народа одвијала се на немачком тлу и укључивала је
немачку војску на обе стране. Велики део Наполеонове војске долазио је од Рајнске конфедерације. Сматра се
највећом битком пре Првог светског рата, јер је у бици учествовало преко 500.000 војника. После те битке Наполеон
је био присиљен да се повуче у Француску.
После Наполеоновог катастрофалног похода у Русији и његових пораза у рату у Шпанији, створена је нова
коалиција против Наполеона. Шеста коалиција је обухватала Велику Британију, Русију, Шпанију, Португал, Пруску,
Аустрију, Шведску и неке мање немачке државице. Коалиција је могла укупно да скупи преко милион војника. До
битке код Лајпцига укупне савезничке снаге источно од Рајне биле су преко милион војника. Наполеон је имао само
неколико стотина хиљада војника.
Наполеон је учвршћивао присутност у Немачкој побеђујући у две тешке битке, у бици код Лицена 2. маја
1813. и бици код Бауцена 20-21. маја 1813. године. У обе битке Наполеон је победио руско-пруску војску. Обе
победе довеле су до кратког примирја. Коалициона војска је била под командом Гебхарда фон Блихера,
престолонаследника Карла XIV од Шведске и Карла фон Шварценберга. Каолицијске снаге су следиле стратегију
зацртану трахенбуршким планом, по коме треба избегавати сукоб са Наполеоном, а тражити сукобе са његовим
маршалима. На тај начин су победили код Гросберена, Кулма, Кацбаха и Деневица.
Маршал Никола Удино није успео да освоји Берлин са војском од 120.000 војника, па је Наполеон био
принуђен да се повуче западно због опасности са севера. Прешао је Лабу крајем септембра и организовао је своје
снаге око Лајпцига да би заштитио линије снабдевања и да се сретне са савезницима. Наполеон је распоредио војску
око Лајпцига, али концентрисао је снаге од Тауха до Штетерица, где је поставио и команду. Пруси су наступали од
Вартенбурга, Аустријанци и Руси од Дрездена, а Швеђани са севера. Укупно Наполеон је имао 190.000 војника на
располагању, а савезници су имали 330.000 војника. Обе стране су имале значајну артиљерију. Укупно је било преко
2.500 комада артиљеријског оружја на бојном пољу.
Битка је започела 16. октобра 1813. нападом 78.000 савезничких војника са југа и 54.000 са севера. Наполеон
је већину своје војске држао према југу. Савезничка офанзива је постигла јако мало и убрзо су били враћени на
полазне положаје. Међутим бројчано слабија Наполеонова војска није могла да пробије савезничке линије, тако да се
то претворило у тешку битку, у којој ниједан страна не остварује битну предност.
Следећега дана војске су учествовале само у мањим обрачунима. За то време стизало је појачање и војска се
организовала. Французима је стигло само 14.000 додатних војника, а савезницима 145.000 нових војника, па је то
јако ојачало савезничку војску. Савезници су 18. октобра започели општи напад са свих страна. За време девет сати
тешке борбе обе стране су имале велики број жртава. Само је храброст француске војске спасила Французе од
пробоја њихове линије. Французи су лагано били потискивани према Лајпцигу. Наполеон је схватио да је изгубио
битку, па је ноћу 18. на 19. октобар почео да повлачи већину војске преко реке Елстер. Повлачење се добро одвијало
све док није случајно срушен једини мост почетком поподнева. Француска заштитница је тако остала у опасности да
је ухвате савезници или да се удаве у реци покушавајући је препливати.
Укупне жртве нису познате, али процене се крећу од 80.000 до 110.000 убијених или рањених на обе стране.
Међу жртвама је био и француски маршал, Пољак Јожеф Поњатовски.
Наполеон је после битке био присиљен да се са својом војском повуче у Француску. Битком код Лајпцига
немачке државе су биле ослобођене и окончано је присуство Наполеонове војске источно од Рајне. У Француској се
Наполеон борио у низу битака против савезника, који су наступали према Паризу. Наполеон није више могао да
скупи више од 70.000 војника против преко пола милиона савезника. Савезници су 30. марта 1814. ушли у Париз.
Наполеон је абдицирао 6. априла 1814. Изгнан је био на Елбу, а у Француској је на власт поново дошла Бурбонска
династија.
1
1
7
- Русија -
Сви социјални и економски процеси уочени у историји Русије крајем 18. века, настављали
су се и у првим деценијама 19. века. Русија је и даље била земља феудалних поседа чије су се
границе још увек шириле и размицале. Сељаштво је и даље пружало отпор феудалној
експлоатацији, а кризу феудализма је наговештавао и релативно брзи развој мануфактуре и
индустријске производње.
Долазећи на престо, Александар I је прокламовао да ће владати по законима и
традицијама Катарине II, што је значило да ће штитити привилегије племства. И поред тога цар
се у поечтку окружио групом младих пријатеља либералних схватања. Из тог круга образован је
Тајни комитет Царства, у којем су најутицајније личности били Чарторијски, Новосиљцев,
Кочубеј и Строганов. Противници реформи су их називали Јакобинском дружином“.
Стварних реформи није било, иза њиховог деловања остало је скромно дело: увођење
1802. године осам министарстава, уместо ранијих царских колегија, претварање Сената у
највиши судски орган Царства и један царев указ из 1803. године којим се земљопоседницима
допуштало да, уколико желе, могу, уз откуп, ослобађати кметове и давати им земљу. И овако
ограничене реформе, нарочито ова последња, која се готово нигде није ни примењивала, наишле
су на жесток отпор аристократије која их је сматрала опасним, или бар преурањеним.
Ратовања Русији против Француске, у саставу Треће и Четврте коалиције, прекинула су на
неколико година и ову стидљиву реформну активност.
Реформе које ће од 1809. године почети да припрема Михаил Михаилович Сперански,
царев први саветник, у жељи да се Русија од апсолутистичке претвори у уставну монархију,
сазове Државна дума (представничка скупштина), сељацима дају личне слободе, нису имале
успеха. Остале су само на оснивању Државног савета, који је цар именовао 1810. године.
Државни савет је уместо законодавне добио само консултативну функцију.
Под притиском бесне аристократије цар Александар I је Сперанског марта 1812. године,
уклонио с власти и прогнао га из Петрограда. То је за више деценија зауставило сваки озбиљнији
реформни покушај одозго у Русији.
Спољна политика Русије на почетку 19. века имала је само једну константну црту – тежњу
ка даљем ширењу. Између 1801. и 1810. освојене су Грузија и Финска.
Увек заинтересована за Балкан Русија је од 1806. године нашла у рату са Турском, коју је
на рат са Русијом подстакао Наполеон. Тилзитским миром Русија се обавезала да ће прекинути
непријатељства са Турцима, па је августа 1807. године у Слобозији потписано примирје које ће
потрајати пуне две година. Ратне операције су обновљене 1809. године и вођене млитаво све до
1811. године, када је за команданта армије на Дунаву дошао Михаил Иларионович Кутузов.
Осећајући опасност од Наполеона Руси су напрегли снаге како би што пре победили Турке.
Кутузов је у томе успео и Турској је наметнут мир, који је маја 1812. године пописан у
1
1
8
Букурешту80. Овим уговором је Турска Русији предала Бесарабију, док су Влашка и Молдавија
остале у положају султанових вазала. За Србе Руси су 8. тачком уговора издејствовали само
ограничену аутономију.
- Балканске земље -
Најеминентнија појава у историји балканских народана самом почетку 19. века је српска
национална револуција – Први српски устанак са својим широким јужнословенским и
општебалканским одјецима и реперкусијама.
Везујући своју борбу за слободу и независност за руско-турски рат, Срби су прихватили и
нови велики ризик: да се исход њихове бробе непосредно веже за међународне токове у
решавању источног питања.
Српски устанак је оставио јак утисак на Бугаре, изложене крајем 18. и почетком 19. века
изузетно тешкој експлоатацији и суровим насиљима многих војски и разноразних одметника.
И у грчкој је дошло до покрета у време Прво српског устанака.
Први српски устанак је отворио процес и започео ланац националних и социјалних
револуција на Балкану и увео тај продес у сложени садржај источног питања. Први српски
устанак је на народе Балкана имао исти значај какав је Француска револуција имала за осталу
Европу.
80
Букурешки мир 1812. је назив за споразум, закључен 28. маја 1812. у Букурешту којим је завршен Руско-турски рат
1806—12, који је имао велики утицај на положај устаничке Србије. Мир је склопљен после Кутузовљевих војних
успеха, пред директном претњом Наполеонове инвазије Русије.
Да би скратила преговоре Русија је ограничила своје захтеве према Турској. То је утицало на све услове, а
нарочито на одредбе које говоре о Србији (чл.VIII). Предвиђена је општа амнестија, враћање градова Турској с
правом да у њима држи гарнизоне с артиљеријом и другом опремом, док се утврђења подигнута у време Првог
српског устанка морају порушити уколико нису потребна Турској. Требало је да се Порта договори с народом о
његовом обезбеђењу од угњетавања од турских гарнизона. Порта је обећала Србима иста права која имају њени
поданици на острвима Архипелага и другде, а да им „испољавајући великодушност“, даје унутрашњу управу и
повластицу да сами прикупљају данак, с тим да се о свему овом Порта договара са српским народом.
Преко опунемоћеног делегата Карађорђе је поручио да је склопљени мир веома опасан за српски народ, а
нарочито тачка која тражи предају градова и топова. Он је покушавао да поведе преговоре са Турцима да би добио у
времену. Ни преговори које је српска делегација покушала да води с Портом нису дали резултате. Ослобођена рата с
Русијом, Турска подузима рат против Србије.
Остали чланови уговора (16 чланова и додатак од два тајна члана) регулишу руско-турске односе, амнестију
за учеснике у рату, разграничење, слободну пловидбу Дунавом, потврђују раније уговоре и конвенције, повластице
за руске трговце и слично. У дипломатској историји Русије одредбе Букурешког мира оцењују се као веома повољне.
1
1
9
- Пропаст Наполоновог царства -
- Француско-руске супротности -
Руско-француске супротности почеле су да се испољавају убрзо после мира у Тилзиту,

које ни сусрет у Ерфурту није могао да уклони. Општи узрок биле су дубока антипатија и
нетрпељивост највећег дела руског племства и владајућих кругова према Француској револуцији
и узурпаторском владару Француске. Континентална блокада Русији није одговорала и она је се
није придржавала упркос царевим наредбама. Широко антинаполеонско расположење је утицало
и на цара Александра I.
Као два камена спотицања између Француске и Русије стајала су пољско и источно
питање.
Наполеон је Пољаке држао у нади да је стварање Великог Варшавског Војводства почетак
обнове пољске државности у некадашњој слави и величини, што је веома забрињавало Русе,
колико због амбиције Пољака толико и због све очевиднијег Наполеоновог настојања Велико
Варшавско Војводство претвори у своју базу против Русије.
Што се тиче источног питања Русија је у њему играла прворазредну улогу. Од Катарине
II она је изражавала снажну тежњу да се преко рушевина Турског царства домогне излаза на
Средоземно море. Да би остварила ову своју тежњу Русија је већ ратовала са Турском од 1787. до
1792. године, а ушла је поново у рат 1806. године. Наполеон је одбијао да Русима остави
одрешене руке на Балкану. Нудио им је 1808. године грандиозан план о подели Турске, који је
имао да завади Русију и Британију и учини је зависном од Француске. Када су Руси одбили тај
план, понуђен у Ерфурту, Наполеон је почео упорно да ради против руских интереса на Балкану
и подстиче отпор Турске.
Од 1810. године односи Русије и Француске постају све лошији. Разлог томе било је даље
Француско ширење у Немачкој: запоседање старих ханзеатских градова Хамбурга, Бремена и
Либека, као и Олденбуршког Војводства, за чијег је престолонаследника била удата царска
принцеза Јекатарина Павловна. На цареве протесте због ових поступака, Наполеон је одбио да му
пружи било какво објашњење. Као нека врста руске опомене и одмазде дошла је, децембра 1810.
године, нова царинска тарифа, која је погодила неке артикле француског увоза у Русију.
Наредне године у Паризу је откривена једна руска обавештајна мреже, што је веома
револтирало Наполеона. Наполеон је због тога напао амбасадора Куракина стављајући му до
знања колико је незадовољан тим догађајем. Руси се нису трудили да ублаже Наполеонов гнев,
већ су му упутили ултиматум да евакуише Пруску, онако како је то било предвиђено Тилзитским
миром. Постајало је све јасније да ће међу савезниима доћи до сукоба.
Наполеонове припреме за поход на Русију отпочее су већ 1810. године, када су послата
појачања у Пољску и источну Пруску. Крајем 1811. и почетком 1812. године Наполеон је
приволео Аустрију и Пруску да са Француском закључе војне и политичке уговоре против
Русије. По тим уговорима Аустрија је имала да стави на располагање Наполеону 30 000, а Пруска
1
2
0
20 000 војника. Канцелар Метерних је одмах тајно известио руски двор о постојању ових
уговора, али је истовремено и уверавао да аустријски корпус неће дејствовати против Руса.
У пролеће 1812. године Наполеон је убрзао концентрисање огромних снага на
територијама Пољске и Немачке и стварање Велике армије, састављене од контигената
мобилисаних у свим крајевима поробљене Европе. На прагу лета 1812. године Велика армија је
била припремљена за поход. О њеној снази и бројности, од Наполеона до данас, постојале су
различите процене, од 300 000 (по Наполеону) до чак 680 000 хиљада (по неким другим
проценама). Најприближнији стварном броју је податак да је Наполеонова централна армија
имала око 380 000 војника, а две помоћне, крилне, армије између 60 и 65 000 војника. Према
томе, Наполеон је на Русију повео укупно 470 – 475 000 војника. У саставу те Велике армије,
невиђене за оно доба, Наполеон је имао 1600 топова.
Суочени са Наполеоновим припремама ни Руси нису седели скрштених руку, њихове
припреме обухватиле су пре свега реорганизацију армије, која је започела током 1810. године, по
француским узорима. Споро је спровођена и до јуна 1812. године неће бити завршена. Друга
мера је подразумевала стварање нове, снажне и модерне артиљерије, чији ће резултат бити тај да
су Руси дочекали Наполеона са 1550 топова. Копнена армије ће бити много мања од
Наполеонове, имаће укупно између 180 и 220 000 војника, а ни цео тај контигент неће бити
спреман за борбу на почетку рата. У борбу ће у првим летњим месецима 1812. године ући само
армија Барклеја де Толија81 од 115 000 војника и армија Петра Багратиона82 од 45 000 војника,
81
Михаил Барклај де Толи (1761-1818) био је руски маршал, пореклом Шкот.
У наступању руске армије кроз Источну Прусију 1807. године био је командант једне од претходница која је
успешно обезбеђивала руску главнину, а затим командант заштитнице која је омогућила руским снагама да се среде
и приме битку код Пројсиш Ајлауа 7-8. фебруар 1807. У рату против Шведске 1808-1809, командант је пешадијске
дивизије. Маја 1809. године постављен је за генералног гувернера и главног команданта руске војске у Финској, а
јануара 1810. за војног министра. На том положају реорганизовао је и јачао руску војску. На почетку Наполеонове
инвазије на Русију 1812. године, задржао је положај министра и преузео команду над руском 1. армијом, а после
одласка цара Александра I с фронта, преузео је врховну команду. Избегао је да прими одлучујућу битку над
надмоћнијим француским снагама, успешно извршио повлачење у дубину руске територије и спајање руске 1. и 2.
армије. Због избегавања одлучујуће битке и сталног повлачења, Барклај је све оштрије критикован у војсци и на
двору, чак и називан издајицом, те је цар приморан да за врховног команданта 1. и друге армије постави Михаила
Кутузова, а Барклај је остао на челу 1. армије. У Бородинској бици, као командант десног крила допринео је својом
изванредном умешношћу и храброшћу уредном повлачењу руске војске ка Москву. Због болести, 27. септембра
смењен је са положаја војног министра, а убрзо затим разрешен је и дужности команданта 1. армије. У рату 1813.
године примио је команду над 3. армијом, заузео тврђаву Торн, а у бици код Бауцена, на десном крилу савезника,
успешно се борио са три пута надмоћнијим француским снагама. За главног команданта руске армије поновно је
постављен 31. маја. Допринео је победи над Французима код Кулма и Лајпцига. У наставку рата учествовао је 1814.
године у више бојева у Француској. После заузимања Париза унапређен је у маршала.
82
Петар Иванович Багратион ( 1765-1812) је био руски генерал и војсковођа пореклом из грузијске краљевске
породице. Био је ученик и савременик Суворова и Кутузова и постао је херој за време одбране Русије од
Наполеонове инвазије 1812. године.
Војну службу започео је 1782. године и неколико година је служио на Кавказу. Учествовао је у опсади
Очакова (1788), у Руско-турском рату (1787-1792) и у походу у Пољској (1794). Суворов је ценио Багратиона, па је
па је Багратион био његов пратилац походима у Италији и Швајцарској 1799. године. Посебно се истакао
заузимањем града Бреше.
Посебно се истакао у ратовима 1805. године. Са малом заштитницом успешно је одолевао упорним
нападима пет пута бројније војске у бици код Холабруна 1805. године. Пола људства му је тада страдало, али
1
2
1
под заједничком Барклејевом командом. Значајан војно-дипломатски потез уочи Наполеоновог

напада на Русију било је закључивање повољног мира са Турском 22. маја 1812. године у
Букурешту. Овим миром је Русија добила Бесарабију и „исправку границе“ на Кавказу.
Дипломатски успех за Русију било је и обећање добијено од Шведске да ће у наступајућем рату
остати неутрална.
Наполеон је желео овим ратом да оствари апсолутну хегемонију у Европи и Русију ослаби
у толикој мери да се она за дуго време не појави као партнер Британије у оспоравању те
хегемоније. Чак се помињу и неке могућности да је Наполеон након Русије желео да освоји и
Индију. Услови мира које је желео да издиктира цару Александру I нису били унапред
формулисани.
Руска жеља била је сламање Наполеонове моћи и успостављање „легитимног“ стања у
Европи.
- Поход на Русију -
Наполеонова Велика армија кренула је у поход на Русију 24. јуна 1812. године прелазећи
реку Њемен код Ковна. Три дана је трајало прелажење преко Њемена.
Наполеон је 28. јуна стигао у Вилну. Ту је неколико дана касније, с поруком од цара
Александра I, стигао руски министар полиције Балашв. Цар Александар I је поручио Наполеону
да преговори, ако Наполеон жели, могу почети одмах, али пре тога Напоелонова војска мора
напустити руску земљу, јер он док је макар један наоружани француски војник у Русији неће
преговарати нити хтети да чује ниједну реч о миру.
Наполеон није прихватио руске услове, а Руси после тога нису више показивали било
какву намеру да преговарају са њим. Руске армије су се повлачиле у дубину земље, док је цар
Александар I напустио Барклејеву армију и отишао у Петроград. Руске трупе су упорно
одмицале, а француске их упорно гониле. Обе армије су патиле услед недостатка хране, воде и
омогућио је успешно повлачење главнини војске са Кутузовом на челу. У бици код Аустерлица 2. децембра 1805,
борио се против левог крила француске војске под командом Жоашена Мира и Жана Лана. Борио се храбро и упорно
у биткама код Ејлауа, Хајлсберга и бици код Фридланда.
У Финском рату 1808. године, командовао је дивизијом и корпусом. Посебно се исказао смионим маршом
преко смрзнутог Финског залива, када је заузео Оландска острва. Током 1809, предводио је руску војску против
Турака у биткама код Расове и Татарице. Унапређен је 1809. године у генерала пешадије. Због акција током тих
година Лав Толстој га је описао у роману Рат и мир.
Багратион је 1812. године командовао 2. армијом на западу. Иако је био поражен у бици код Могилева 23.
јула 1812. године, придружио се главној армији Барклеја де Толија. У бици код Бородина 7. септембра 1812. године
предводио је лево крило и тада је смртно рањен. Умро је 12. септембра 1812. године. Цар Николај I Павлович
изградио је споменик Багратиону на попришту битке код Бородина.
Стаљин је офанзиву од 22. јуна 1944. године назвао Операција Багратион. Када је Совјетски Савез анектирао
1945. године немачки град Ејлау, где је се одиграла битка 1807. године, град је добио назив Багратионовск.
1
2
2
санитетског материјала, као и несносних врућина. Долазило је до честих чарки са много жртава,
али праве битке још увек није било.
После скоро два месеца потере, код Смоленска се од 16. до 18. августа одиграла битка
између Багратионове армије и француских трупа. Смоленск је био спаљен, а његово
становништво је било побијено или избегло. Остаци Багратионове војске су се придружили
Барклејевој армији и тада је дошло до сукоба између Багратиона и Барклеја, услед Барклејеве
дефанзивне стратегије и Багратионове жеље да се по сваку цену обрачуна са Французима. Сукоб
је решио цар Александар I указом о смењивању Барклеја са положаја врховног команданта
војске. На његово место постављен је фелдмаршал Михаил Иларионович Кутузов 83. Кутузов је
дошао на положај врховног заповедника руске војске у једном од најкритичнијих тренутака руске
историје, када су више од свега вределе оне људске особине које је код њега уочио још Суворов:
„Лукав, лукав! Мудар, мудар!“ Кутузов је ценио Наполеона и није се ни за тренутак заносио
мишљу да једним ударцем победи његову армију. Основна замисао му је била да ослаби
француску војску и потом је натера на повлачење из Русије.
Повлачење Руса се наставило, тако да се почетком септембра 1812. године Наполеонова
војска нашла пред Москвом. Кутузов је одлучио да се ступи у битку иако није очекивао победу у
83
Михаил Иларионович Кутузов (1745-1813) је био руски генерал-фелдмаршал, коме се приписује да је спасао
Русију за време Наполеонове инвазије Русије 1812. године.
Рођен је у Санкт Петербургу. Завршио је 1759. године артиљеријску и инжењерску школу. Од 1770. године
учествовао је у Руско-турском рату (1768-1774). Већ 1771. године унапређен је у потпуковника. Истакао се у Руско-
турском рату (1787-1792). Заузео је Очаков, Одесу, Тигину и Измаил. После тога рата био је амбасадор у
Константинопољу, командант и инспектор војске у Финској 1795. године, командант корпуса у Санкт Петербургу,
амбасадор у Берлину.
Командовао је руским корпусом 1805. године када је Наполеон напредовао према Бечу. Победио је у бици
код Диренштајна 11. новембра 1805. године. Извео је стратешке маневре, који су ушли у историју ратовања.
Стратешким маневром од Браунауа до Оломоуца извео је војску из опасности окружења и поразио је маршала Миру
код Амштетена и Мортијеа код Диренштајна.
Уочи битке код Аустерлица покушао је да спречи савезничке команданте да улазе у битку. Међутим био је
прегласан од стране Аустријанаца, па је за битку показао јако мало интереса. Учествовао је у бици код Аустерлица 2.
децембра 1805. године и у бици је рањен. После те битке руски цар је склонио Кутузова од командовања армијом. Од
1806. до 1811. године био је војни губернатор Кијева и Литваније.
Цар Александар I Павлович га поново поставља за команданта молдавске армије тек 1811. године. У бици
код Руса вишеструко бројнија турска војска доживела је пораз. Било је 60.000 Турака против 15.000 Руса. После тога
Кутузов је намерно повукао руску војску на другу страну Дунава заваравши на тај начин противника. Тајно је
неколико месеци касније преко Дунава на турску страну пребацио мању јединицу, са којом је ноћу изненадио турску
војску. Више од 9.000 Турака поклано је те ноћи, па се турски командант Ахмет-паша предао Кутузову 23. новембра
1811. године. После тога је 1812. године склопљен Букурештански споразум по коме је Бесарабија припала Русији.
Цар је Кутузова после тог успеха именовао кнезом.
Када је Наполеон 1812. године извршио инвазију Русије руски војни министар Барклеј де Толи је одлучио да
се примени тактика спржене земље и да се руска војска повлачи уместо да ризикује велику битку. Та стратегија је
изазвала негодовање војника и генерала, а посебно кнеза Петра Багратиона. Због тога је Кутузовљево именовање као
главнокомандујућег 17. августа 1812. године дочекано са одушевљењем. Кутузов се одлучио на велику битку на
прилазима Москви. Две војске су се сукобиле у бици код Бородина 7. септембра 1812. године. То је дотада била
једна од највећих битака у историји у којој је учествовало око четврт милиона војника. Резултат битке је био
неодлучан, али пола руске војске и четвртина француске војске је погинуло или рањено. После саветовања у селу
Фили, Кутузов се вратио на стратегију свога претходника о повлачењу као начину да се спаси руска војска што је
могуће дуже. Цена је било губљење Москве. Москва је евакуисана. После тога, Наполеон је био присиљен на
повлачење, током кога га је прогонила руска војска. Само мали делови француске војске напустили су Русију.
1
2
3
њој. Тако су се 7. септембра 1812. године код села Бородино судариле руска и француска армија,
у најкрвавијој бици велике Наполеонове ратничке епопеје.
У Бородинску битку Французи су ушли са 103 000 пешака, 30 000 коњаника и 587 топова,
а Руси са 110 000 војника регуларних трупа, 10 000 домобрана, 7000 козака атамана Платова и
640 топова. Битка је трајала од 5 ујутру до 6 стати поподне; Руси су изгубили 58 000, а Французи
50 000 војника. Изгинуло је 47 француских и приближно толико руских генерала. Погинуо је и
генерал Петар Багратион.
На крају свега руска војска је напустила бојиште иако, упркос најтежим губицима, није
била сломљена. Након битке две војске су неколико дана биле неактивне, да би Кутузов 13.
септембра 1812. године издао наређење о повлачењу. Руска војска је током 14. септембра 1812.
године повлачила кроз Москву а за њом су кретале и масе Московљана. Из града су повучени и
сви ватрогасни уређаји.
Наполеон је 14. септембра 1812. године увече ушао у потпуно опустелу Москву. Још те
ноћи у Москви су се појавили пожари. Москва је између 15. и 19. септембра 1812. године готово
цела изгорела, ватра је уништила 3/4 града. Наполеон је 16. септембра 1812. морао да се склони
из Кремља у Петровски дворац. Француски војници су ухватили и стрељали око 400 људи који су
изазивали пожаре. Наполеон је био пренеражен.
Седећи у спаљеној Москви, на прагу зиме, Наполеон је узалудно ишчекивао руску
мировну понуду. Ње није било. Морал и борбена готовост француске армије опадали су из дана у
дан. За то време Кутузов је своју армију, распоређену око Тарутина на калушком путу,
попуњавао и ојачавао. Први резултати су се показали у једном локалном окршају близу Тарутина
18. октобра 1812. године, када је коњцанапуљског краља Мираа доживела пораз.
Осећајући да време ради против њега, Наполеон је после 34 дана проведена у Москви
издао наређење за покрет на југ према Калуги. Код места Малојарославац испречила му се армија
Кутузова. Око овог места је 24. октобра 1812. године вођена битка у којој Французи нису успели
да пробију руску одбрану. Следећег јутра умало сам Наполеон није био заробљен. Зато је он
одмах издао ново наређење – опште повлачење већ једном пређеним и опустошеним смоленским
путем. Тиме је отпочела нова етапа Отаџбинског рата руског народа против Наполеона.
За исцрпљеном, изгладнелом и све слабијом Наполеоновом армијом Кутузовљева војска
дала се у упорну потеру. Партизански рат, који је покренуо руски народ, непрестано нападајући
окупаторску војску, стварао је Наполеону велике проблеме и наносио велике губитке. Пропасти
Наполеонове армије допринела је и оштра зима која је дочекала у завршним фазама повлачења из
Русије.
Битке око Красног и на Березини, западно од Смоленска, дефинитивно ће је докрајчити.
Између ово две битке, 5. децембра 1812. године у градићу Сморгону, Наполеон је напустио
остатке своје Велике армије и у лаким саоницама, праћен само од грофа Коленкура, појурио
према Паризу, у који је стигао већ 18. децембра 1812. године.
Рат је био изгубљен, из Русије се повукло само 30 000 војника некада огромне Велике
армије.
1
2
4
- Наполеонов пад -
У току зиме 1812/13. године Наполен је у највећој брзини створио нову армију од 300 000
новомобилисаних младића. Неискусна и неприпремљена она ће под његовом командом 1813.
године кренути за Немачку у сусрет армијама нове, Шесте европске коалиције, која је у
међувремену (марта 1813. године) створена и у којој су, поред Велике Британије и Русије, биле
Пруска, Аустрија и неке друге дотадашње савезнице Француске. Немачку, Италију и друге
крајеве поробљене Европе захватио је свеопшти антифранцуски ослободилачки рат.
Борбу против Шесте коалиције Наполео не започео успешно, победивши у неколико
битака током пролећа и лета 1813. године: код Личена, Бауцена и Дрездена. Међутим, у великој
бици код Лајпцига – „бици народа“, био је потучен. И последњи његови савезници – Шведска и
Саксонија, прешли су на страну Шесте коалиције.
Битка код Лајпцига означила је почетак расула Наполеоновог царства. Од њега је почела
отпадати једна по једна област: поседи на Балкану, у Италији, у Немачкој. Од Наполеона се, у
нади да ће сачувати престо, одметнуо и напуљски краљ Мира. Крајем 1813. и почетком 1814.
године рат се пренео на територију Француске. Наполеон је пружио снажан отпор, током јануара
и фебруара 1814. године тукао је пруску војску код Бријена, Шампобера, Монмираја, Вошана,
Монтероа. Али снага је било све мање, а у политичком и војном врху Царства појавила се издаја
и деморализација. Талејран је отворено сарађивао са непријатељем, а Жозеф и Мармон су
ширили дефетизам. У аквим условима марта 1814. године Наполеонова одбрана је доживела
слом. У пратњи пруског краља и Шварценберга руски цар Александар I је 31. марта ушао у
Париз. Већ 2. априла 1814. године Талејран је образовао привремену владу, док Наполеон још
није ни био свргнут.
Наполеон је 4. априла у Фотенблоу одржао своје последње саветовање са маршалима
Нејом, Удиноом, Лефевром, Бертјеом, Макдоналдом, Монсејем и грофом Коленкуром, после
којег је донео одлуку о абдикацији. Савезници из Шесте коалиције су, после тога, Наполеону
наметнули уговор о изгнанству на острво Елбу у Средоземном мору, које му је дато на
доживотно уживање, заједно са пратњом и 1000 војника. То је било 28. априла 1814. године.
После Наполеоновог одласка на Елбу царица Марија Лујза је са трогодишњим
Наполеоном II отишла у Аустрију, где је „Орлићу“ дата титула војводе од Рајхштата. Месец дана
касније, у дворцу Малмезон умрла је бивша царица Жозефина. У Француску су се вратили
Бурбони. Гроф од Провансе је 3. маја 1814. године ступио на престо под именом Луј XVIII. С
Бурбонима су се вратилии многобројни емигранти на челу са бесним реакционарима, грофом од
Артоа (будућим Шарлом X) и војвоткињом Ангијенском.
Дошавши на престо, Луј XVIII је, 10. јуна 1814. године октроисао земљи нови устав
(„Повељу“), којим је у Француској заведена буржоаска монархија, крајње ограниченог
либерализма. Реакционари су тражили потпуну рестаурацију некадашњег система што је
изазвало велико незадовољство сељаштва, грађана, официра и многих других Француза.
У атмосфери тог незадовољства у Паризу је група бивших Наполеонових функционера
(Фуше, Тибодо, Лавалет, Рено де Сент Анжели...) сковала заверу против режима. Важнији
1
2
5
догађај од тога било је искрцавање Наполеона са његових 1000 војника у Жианском заливу 1.
марта 1815. године . Циљ који је пред себе поставио био је: освојити Француску без опаљеног
метка.
Са својим одредом Наполеон је кроз Алпе кренуо ка Греноблу. Генерал Миолис, који је
био послат да га заустави, допустио је да га Наполеон изманеврише и настави свој марш. У
Паризу су тих дана краљевски листови писали да „људождер“ и „корзиканско чудовиште“ и овог
пута своје људе води у пропаст.
Близу Гренобла пред Наполеоном се испречио одред краљеве војске под командом
генерала Лафреа, тридесет пута јачи од Наполеонових снага. Наполеон је сам стао на домет
његовог оружја и питао војнике да ле ће пуцати у свог императора. Војска га је након тога
поздравила и прешла на његову страну. Наполеон је на челу одреда од више од 30 000 војника
ушао у Гренобл, одакле је наставио према Лиону. Уз пут су му прилазиле нове снаге, а краљ Луј
XVIII је на Наполеона послао маршала Неја, који такође прелази на Наполеонову страну.
Током ноћи 19/20. марта 1815. године краљ Луј XVIII и његов двор беже из Париза.
Наполеон увече 20. марта 1815. године стиже у Тилерије.
После повратка на власт Наполеон покушава да уведе либерално царство, али се

непрестано ломи између народне и ауторитарне монархије. Ту његову недоумицу изражава и
влада коју је саставио за време ове своје владавине од 100 дана. У њој је министар иностраних
послова био аристократа Коленкур, унутрашњим пословима је руководио бивши Робеспјеров
блиски сарадник Лазар Карно, важне ресоре заузимали су истакнути царски функционери Декре
и Лавалет, а ту је био и вечити, мрачни и непоуздани Фуше.
Наполеон није имао времена да реши своју дилему о унутрашњој политици, јер је у
читавом периоду “сто дана“ питање одбране земље било доминантно. покушај да се нагоди са
Европом на бази status quo-а и да се закључи уговор о томе није успео. Европски монарси били су
непомирљиви. Одмах су образовали Седму коалицију84 против „непријатеља људског рода“ и
84
Седма коалиција је коалиција Аустрије, Холандије, Пруске, Русије, Шведске, Велике Британије и бројних
немачких држава.
Седма коалиција је настала на брзину кад се Наполеон вратио у Француску, а пре његовог уласка у Париз.
Шест дана пре него што је Наполеон дошао до Париза, на Бечком конгресу је 13. марта 1815. био проглашен
побуњеником, а 17. марта 1815. четири велике силе Велика Британија, Пруска, Русија и Аустрија су се међусобно
обавезале да ће прикупити 150.000 војника да би свргнули Наполеона. Наполеон није успео у покушајима да увери
некога од чланова Седме коалиције да одустане од коалиције. Због тога је сматрао да је његова једина шанса ако
први нападне, пре него што коалиција сакупи сву војску. Кад би јужно од Брисела уништио коалицијске снаге, пре
него што добију појачања, тада би Британце могао да врати на море, а Пруску избаци из рата.
Највеће битке Седме коалиције су биле:

 битка код Лињија 16. јуна 1815. године
 битка код Катр Бра 16. јуна 1815. године
 битка код Вавра 18. јуна 1815. и 19. јун 1815. године
 битка код Ватерлоа 18. јуна 1815. године
1
2
6
почели прикупљање снага за напад на Француску. Наполеон и сам врши убрзану мобилизацију.
Лазар Карно му тада предлаже стратегију општенародног одбрамбеног рата, какав је вођен
1793/94. године. Наполеон не прихвата и одлучује се за марш у сусрет непријатељу. Наизглед
миран и самоуверен, он на опроштајној вечери пред полазак за Белгију тихо каже госпођи
Бертран: „Биће добро ако не зажалимо за нашим острвом Елбом“.
У Белгији Наполеона чекају британско-холандске и пруске снаге под командом
Велингтона85 и Блихера86. У две мање, уводне, битке код Катр-Бра и Лина 16. јуна 1815. године,
маршал Неј и Наполеон их туку, али се главна битка одиграла 18. јуна 1815. године код места
Ватерло87. Главна борба се у овој бици водила између Наполеона и Велингтона. Блихерове
пруске трупе су биле у резерви и Наполеон је одредио генерала Грушија да их у стопу прати и не
допусти им укључење у борбу. Груши је, међутим, начинио фаталну грешку. Допустио је да га
Пруси преваре и намаме на мали Тилманов одред, а да се Блихер, ослобођен његове претње,
устреми према Ватерлоу. Блихер је стигао у последњи час, када је Велингтон већ био поражен.
Долазак Блихерових свежих трупа преокренуо је ток и одлучио исход битке. Французи су
потучени.
После пораза код Ватерлоа Наполеон пада у апатију и препушта се судбини. Он поново
одбацује идеју Камоа о општенародном рату. Прихвата безусловну капитулацију, напушта Париз,
одлази на југ, и у Рошфору се 13. јула 1815. године предаје Енглезима. Они га два дана касније
укрцавају на брод „Белерофонт“ и отпремају на далеко острво Свету Јелену, изгубљено у
Код Лињија је француска војска под Наполеоновим заповедништвом натерала пруску војску у бег у нереду.
Код Катр Бра је истога дана лево крило француске армије под командом маршала Неја блокирало савезничку војску,
која је кренула да помогне Прусима у бици код Лињија. Највећа и одлучна битка је била битка код Ватерлоа 18. јуна
1815. Већину тога дана мало већа француска војска нападала је савезничку војску, у којој су Енглези били већина.
Долазак Пруса у касно поподне преокренуо је битку, па је омогућио одлучну победу војводе од Велингтона над
Наполеоном. Вавр је представљао француску тактичку победу, али та битка је одвукла француске снаге од места где
су биле потребније. Пруска заштитница се сукобила са француском потером и успела је да веже довољно
француских снага, које су могле помоћи Наполеону на Ватерлоу. Наполеонових сто дана завршило је 28. јуна 1815.,
када је краљ Луј XVIII поново дошао на власт.
85
Артур Велсли, први војвода од Велингтона, фелдмаршал (1769-1852) је био британски војсковођа и државник,
рођен у Ирској. Сматра се за једну од водећих војних и политичких личности 19. века. Истакао се током
Наполеонових ратова. Победио је Наполеона у бици код Ватерлоа. Два пута је био председник британске владе (22.
јануар 1828 - 16. новембар 1830. године) и (17. новембар 1834 - 9. децембар 1834. године). Био је једна од водећих
личности Дома лордова, све до пензионисања 1846. године.
86
Гебхард Леберехт фон Блихер (нем. Gebhard Leberecht von Blücher; Росток, 16. децембар 1742 — , 12. септембар
1819) је био пруски фелдмаршал, војсковођа и војвода од Валштата, који је предводио пруску војску против
Наполеона у бици код Лајпцига 1813. и бици код Ватерлоа 1815. године. Био је гроф, који је касније постао кнез
Валштата. Почасни је грађанин Ростока и Берлина, који је носио надимак „генерал напред“ због свога приступа
ратовању.
87
Битка код Ватерлоа је била последња Наполеонова битка. На Ватерлоу се 18. јуна 1815. борио и изгубио против
војске Седме коалиције, којом су командовали војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Наполеон је након
повратка са Елбе поново постао цар Француске за време периода Наполеонових сто дана. Снаге остатка Европе
ујединиле су се против Француске у Седму коалицију око Велике Британије, Пруске и Русије. Битка се одиграла у
Белгији, 2 km од Ватерлоа и 12 km од Брисела.
1
2
7
Атлантском океану. Бацајући последњи поглед на француску обалу, Наполеон добро зна: „Finita
la comedia“.
1
2
8

1770 1815

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

1770 1815

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Основи европске историје XIX века (1770-1815)

Основи европске историје XIX века (1770-1815)

Чедомир Попов 2010.

Епоха либералног капитализма је раздобље у историји човечанства које траје од 70-их

Епоха либералног капитализма може се поделити на три периода:

- Општи друштвено-економски и политички проблеми -

Једна од најопштијих карактеристика историјског раздобља револуција јесте снажна

На плану друштвено-економских односа, друга половина 18. века се на западу

Једно од најважнијих, чак преломних, обележја друштвено-економског стања западног

колонијалним тржиштима; око 1780. Брити потискују Французе са Леванта, њиховог

Политички проблеми увек се јављају као катализатор, и као кондензовани израз

- Грађанска мисао XVIII века -

Када се говори о идејним основама Француске и других буржоаских револуција, крајем

друштвени и политички односи феудално-апсолутистичког типа, неправедни и неприродни, а да

Француска просветитељска мисао одликовала се борбеношћу, критичношћу и

Рано комунистичко, утопијко, учење, представљали су Меље, Морели и Мабли.

Међу најзначајније појаве у развоју француске просветитељске мисли убраја се деловање

Распростирање револуционарних идеја грађанске класе у условима феудалног

- Америчка револуција и постанак Сједињених Америчких Држава -

Прве енглеске колоније у Америци биле су Вирџинија (1607) и Масачусетс (1621). До

Дубоки узроци америчке револуције и борбе колонија за независност леже у

3. сва суђења за деликте против британских службеника док су на дужности вршиће се у

Ови закони, пропраћени су наредбом о именовању генерала Гејџа за гувернера

Конфедерације. Конфедерација, међутим, није имала централни извршни орган, а Конгрес је

У току прелиминарних преговора између Велике Британије и САД постигнут је споразум

- Привреда и друштво Француске у XVIII веку -

Готово читаво 18. столеће представља раздобље дубоке кризе феудално-апсолутистичког

Уочи револуције Француска је имала преко 25 милиона становника. Цело француско

- Француска монархија уочи револуције -

се отпор племства пореским реформама постепено претворио у широки покрет против

- Сазивање скупштине државних сталежа -

- Скупштина сталежа и почетак револуције -

У пролеће 1789, уочи састанка Скупштине сталежа, политичка и друштвена ситуација у

Тешка ситуација у целој земљи и глад су распаљивали духове, мржња према

На вест о паду Бастиље по многим градовима Француске избиле су побуне које су се

Један по један племићи су излазили на говорницу и заклињали се да прихватају ове

Законима од 5. до 11. августа 1789. године, феудализам у Француској је доиста

- Декларација права човека и грађанина, први француски устав -

Први задатак Уставотворне скупштине после изгласавања закона о укидању феудализма

После усвајања Декларације права човека и грађанина Уставотворна скупштина је

нејединствена. У њој су се као најутицајније појавиле Лафајетова група, група око

После револуционарне побуне 5-6. октобра 1789. године, Уставотворна скупштина је

Уставотворна скупштина је, услед деловања и снага револуције и снага контрареволуције

У пролеће 1790. аристократија и свештенство припремали су велики

У немирним приликама прве фазе револуције Уставотворна скупштина је за непуне две

Поверовавши да је револуција завршена, Уставотворна скупштина доноси одлуку о

- Законодавна скупштина – пад монархије -

Изабрана крајем септембра Законодавна скупштина се састала 1. октобра 1791. године.

умереност и неодлучност у прихватању народних захтева и нарочиту склоност за погађање, па

Законодавна скупштина је почела да влада крајем 1791. године, у условима поново

- Борба жирондинаца и монтањара, Валми -

Револуција од 10. августа уклонила је са власти крупну буржоазију, али је одмах на

али превртљив и властољубив и као такав прихватљив за Бриоа. Истовремено, Скупштина је

Избори за Конвент су одржани септембра 1792. године, у условима класне и политичке

- Сазивање Конвента и проглашење Републике -

Настојања жирондинаца да искључе монтањарске вође из Конвента није успео, Робеспјер,

 Аустријско царство (унутар Светог римског царства)

У Француској је у пролеће 1793. била веома тешка економска ситуација, а погодиле су је

- Јакобинска диктатура 1793-1794. -

Ово јакобинско аграрно законодавство оставиће трајне последице не само на судбину

инжењеријског капетана, познатог научника и организатора Лазара Карноа17 и његовог сарадника

Победама над спољним и унутрашњим непријатељима веома су ојачале позиције

Од октобра 1793. године Француска револуција тече у знаку немилосрдног међусобног