1.

Језици, писма и архиви Старог истока

Неки језици очували су се захваљујући доброј посведочености у корпусима текстова
(различите фазе египатског, сумерски, различити дијалекти акадског, хетитски); други
језици су скромније посведочени, али ипак довољно да се у мањој или већој мери могу
разумети (хуритски, урартски, еламитски); трећу групу чине они језици који се, због
малобројности текстова и немогућности да се доведу у везу са неком од постојећих
породица језика, само у основи могу разумети (хатски); четвртој групи припадају
језици посведочени у ограниченом лексичком фонду (каситски, аморитски, гутски); док
се у петој групи налазе језици познати само по именима које су им наденули
савременици (лулубејски, субаритски).

Најстарији познати писани документи са простора Месопотамије откривени су у

Уруку и припадају средини IV миленијума. Текстови сачувани на глиненим таблицама с
краја IV миленијума били су саткани од бројих цртежа (пиктограма) бића и предмета,
те је и само писмо дефинисано као сликовно. Један број знакова представљао је и
симболе за речи или појмове и они су означени као логограми или идеограми.
Отрпилике у исто време када и у Сумеру, слични системи писма развили су се у Египту,
северној Месопотамији (Тел Брак), Сирији (Кубаба Кабир) и Ирану (Суза).

Крајем IV миленијума писари јужне Месопотамије почели су да користе знаке не

само за записивање речи већ и за бележење гласова, тј. њихових фонетских елемената
(слогова). Појавом ових знакова (силабограма) између 3100. и 3000. године писмо је
попримило своју пуну форму јер је постало могуће записивање сваке речи говорног
језика. Детерминативи (класификатори) су били симболи без гласовне вредности,
чија је „слика“ прецизирала значење записане речи.

Разноврсне одлике писма омогућиле су истраживачима да закључе да је језик који је

крајем IV миленијума почео да се записује на југу Месопотамије био сумерски. Он не
припада ни једној данас познатој породици језика.

Са појавом нових категорија знакова мењао се и њихов графички изглед. Писари су

престајали да цртају у глини, те су цртеже почеле да замењују „линије“ утискиване у
глину помоћу косо засечене писаљке од трске (стилуса). Стилус је остављао отисак
косог клина, те је и писмо названо клинопис. Клинопис је прошао кроз различите фазе
развоја. Овим писмом записивани су бројни семитски, али и индоевропски језици.

Временом су семитски становници Месопотамије прихватили и модификовали

сумерски клинопис потребама својих језика (акадски, вавилонски дијалекат акадског,
асирски дијалекат асирског). Крајем III миленијума, у време III династије Ура, сумерски
је престао да буде доворни језик; али се и даље користио за записивање књижених и
религијских текстова.
  Источносемитски језици

Акадски који се у изворном облику и кроз своја два дијалекта (вавилонски и

асирски) говорио од око 2500. године до I века пре н.е.

староакадски – око 2500-2000.

староасирски/старовавилонски – 2000-1500.
средњоасирски/средњовавилонски 1500-1000.
новоасирски/нововавилонски 1000-600.
позновавилонски 600-100.

Велики број текстова на акадском језику потврђен је и изван Месопотамије (у Египту, у

списима архива из Емара и Угарита (Сирија), у таблицама архива из Алалаха (Турска)).
Ови текстови не откривају дијалекте већ указују на то да је акадски у II миленијуму био
lingua franca дипломатског и економског света Старог истока.

Еблаидски је језик посведочен у документима архива из Ебле, данашњег Тел

Мадриха у северној Сирији.

 Јужносемитски језици – Епиграфски јужноарапски (минеански, сабејски,

катабански)
 Северозападни семитски језици

Аморитски који је посведочен у личним именима са простора Месопотамије у II

миленијуму;

Угаритски је језик докумената откривених у архиву Угарита, данашњег Рас

Шамра у Сирији

Арамејски језик – њиме и његовим дијалектима говорило се готово 3000 година

староарамејски до краја VII века

царски арамејски VII-III век; lingua franca у време Нововавилонског царства,
државе Ахеменида и ранохеленистичког периода
средњоарамејски 200. п.н.е. – 250. н.е.

Канаански језици у које спадају моавски, амонски, едомски, феничански и

хебрејски

Међу северозападним семитским језицима посебну групу чине они који су записивани
алфабетом; угаритски, феничански, хебрејски и арамејски.
 На локалитету Угарита откривен је депо са таблицама које нису биле написане
акадским клинописом или било којим тада познатим писмом. Писмо је било клинасто
али је имало само 30 непознатих знакова, за разлику од стотина силабара потребних за
записивање акадског. С обзиром на ограничен број знакова претпоставило се да је у
питању алфабет. Текстови из Угарита писани су на западносемитском језику блиском
канаанском, названим угаритским. Писмо је названо консонантски алфабет
(угаритски клинопис) и оно, попут других семитских алфабета, није бележило
самогласнике.

Рани индоевропски језици Анадолије такође су записивани клинописом.

Хетитски језик је добро посведочен захваљујући великом корпусу писаних извора, и то
пре свега документима пронађеним у ахриву хетитске престонице Хатуше (Богазкеј).
Они коју су њиме говорили називали су га несили, према имену града Неше/Канеша.
Хетитски је најстарији индоевропски језик посведочен у писаној форми. Разликују се
три периода његовог развоја (старохетитски, средњохетитски и новохетитски). Корпус
текстова настајао је од XVI до XIII века.

Клинопис је постао писмо неких од народа Анадолије крајем III – почетком II

миленијума. Због хронолошке и географске блискости староасирски је могао бити извор
хетитског клинописа (бројни староасирски текстови откривени су у Канешу). Важно је
истћи да облици знакова хетитског клинописа подсећају на старовавилонски клинопис.

Раним индоевропским језицима Анадолије припадају и палајски и лувијски.

Осим што је записиван хијероглифима (хијероглифски лувијски), писмо лувијског
језика био је и клинопис (клинописни ливујски). Лувијски је надживео пад Хетитског
царства. Током последње три генерације владара из Хатуше сви монументални натписи
писани су хијероглифским лувијским. У последњим деценијама постојања државе
Хетита лувијски је вероватно био говорни језик Хатуше, док је хетитски остао само
језик администрације.

У писаним изворима са простора Иранске висоравни посведочена су два

аутохтона језика: староперсијски и еламски.

Староперсијски је део индоиранске групе индоевропске породице језика.

Захваљујући корпусу ахеменидских таблица из Персеполиса („таблице бедема“ и
„таблице ризнице“) стиче се слика о дистрибуцији староперсијског језика и писма.
Таблице бедема у целини и први део таблица ризнице документују период владавине
Дарија I (VI-V век п.н.е.).
 Језичка припадност еламског језика није дефинисана, а протоеламски текстови
(3100-2900.) још увек нису дешифровани. Записиван је модификованим акадском
формом клинописа, а посведочен је кроз четири дијалекта: староеламски (савремен
саргонидском периоду), средњоеламски, позноеламски (текстови из последњег века
самосталности Елама) и ахеменидски еламски (VI-IV век).

Сусретање различитих језика на простору античког Ирана је од великог значаја.

Управо је тројезични (вавилонски акадски, староперсијски, еламски) натпис Дарија I
отворио пут за дешифровање клинописа. Дешифровао га је Едвард Хинкс у XIX веку.

Староегипатски језик припада породици афроазијатских или семитохамитских

језика, заједо са семитском, берберском и чадском подгрупом језика.

Током вишемиленијумског постојања овај језик је прошао кроз неколико фаза

развоја: староегипатски (у текстовима старог царства и првом међупериода, друга
половина III миленијума), средњоегипатски или класични египатски (у време
средњег и раног новог царства, друга половина II миленијума), позносредњоегипатски
или новосредњоегипатски (књижевни језик у коме је другачија употреба хијероглифа),
позноегипатски и демотски (посебан дијалекат који је био у употреби од VII века пре
н.е. до IV века).

Последњи изданак египатског језика јесте коптски језик. Овај језик је

записиван грчким алфабетом којем је додато шест знакова из демотског писма.
Најстарији коптски текстови потичу из II века а очувао се све до средњег века. Развио е
у више дијалеката.

Старо хијероглифско писмо било је у употреби током читавог династичког и

птоломејског периода нарочито кад је реч о монументалним и натписима на тврдом
материјалу. Настанак потпуно развијеног система хијероглифског писма хронолошки је
близак времену уједињења Египта (крај IV миленијума). Осим логограма,
детерминатива, двоконсонантских и троконсонантских знакова, хијероглифско писмо је
имало и 24 једноконсонантска знака. Хијероглифским писмом бележени су само
сугласници, а последњи хијероглифски натпис потиче са острва Филе из IV века.

Напоредо са хијероглифским развијало се и крузивно писмо, хијератика, којим

се углавном писало на меком материјалу (папирусу). Средином VIII века у употребу је
ушло и демотско писмо, ради записивања демотског дијалекта.