Цивилизација ренесансе Жан Делимо

Жан Делимо (1923-2020) је био француски историчар. Завршио је Вишу нормалну

школу у Паризу, а студије је наставио и у Риму где му један од професора био и Бродел.
Такође је учио историју на École Polytechnique, Универтитету у Рену 2. и Универзитету
Pantheon-Sorbonne. У периоду од 1964-1970 био је директор Арморичког центра за
историјска истраживања, а од 1963. до 1975. године је био директор студија École pratique
des hautes études. Предавао је на Колаж´д Франсу и био је члан Académie des Inscriptions et
Belles-Lettres. Посебно се бавио историјом менталитета, друштвеном историјом као и
историјом Римокатоличке цркве и протестантске реформације. Међу важнијим делима му
се убрајају: Настанак и учвршћење Реформације; Католицизам између Лутера и
Волтера; Грех и страх; Страх на Западу; Цивилизација Ренесансе. Цивилизација
ренесансе објављена је 1967. године први пут.

Овде приказујемо прво поглавље ове књиге у којој аутор износи основну дрштвену,
економску и политичку позадину периода ренесансе. Упоређујући број становника у свету
по регијама, примећује повећање становништва у Европи овог периода. Потом даје општу
слику политичке слике Европе 14.тог и 15.тог века осврћујући се и на Европу у првој
половинини 17.тог века. Аутор рачуна доба ренесансе од Филипа IV Валоа до Луја XIII и
закључује да се Европа политички одредила а такође примећује и златно правило
равнотеже међу силама то јест да то златно правило мења идеал европског уједињења под
императором. У том контесту аутор спомиње и рађање будућих државних јединица у
овом периоду јасно издвајајући Балкан, Италију и Чешку као примере да то није био
сталан и константан процес. Занимљиво је да Делимо, док анализира стање Италије након
италијанских ратова и Османских пљачкања, закључује да у Италији нема приче о
политичком јединству (сем код Макијавелија) али да је историјски и културолошки дух
опстао као и географско јединство. Развој националне свести аутор примећује нарочито у
Енглеској и Француској где примећује да стогодишњи рат разбија феудални систем (барем
у Енглеској) али и да управо ти сукоби две културе истичу да народи знају разлике између
себе и да стичу свест о сами себима.

Аутор се такође посветио и питањем политичког и друштвеног стања унутар

Светог римског царства у коме примећује недостатак колективне свести а реформацију
види као реакцију националног индивидуализма на новонастало доба. Делимо такође
сматра да је Хуманизам допринео развоју европских нација а у том духу спомиње и развој
универзитета широм Европе као и развој локалних језика. Аутор примећује да је до
развоја свести Европске посебности дошло и у односу на велика географска открића и
ново откривене регије.