Француска апсолутистичка

монархија
• Седамнаести век је столеће Француске, будући да је у ратовима и дипломатском
вештином успоставила доминацију у Западној Европи.

• Осим неколико успешних владара, посебно су се истакли и двојица политичара

– Ришеље и Мазарен.

• Анри IV (1589-1610) je стабилизовао династију добијањем мушког наследника.

• Наследио га је Луј XIII, а уместо њега је владало регенство (намесништво)

мајке Марије Медичи.

• У његово време десио се сукоб у Скупштини Сталежа 1614. године између

грађанства и племства, скупштина је распуштена и није се састајала 175
година, до избијања Велике Француске буржоаске револуције.
Луј XIII
• Арман Жан де Плеси, понзатији као крадинал Ришеље (1585-1642), краљев је први министар
од 1624. до 1642. године

• Био је вешт и припреден политичар, веома реалан, а успехе је постизао селективним

осветама и егзекуцијама. Осмислио је и водио више ратова – против Шпаније, немачких
држава, Аустрије.

• Истакао се угушивањем побуне хугенота (протестаната) на југу Француске, освојивши

њихово утврђење Ла Рошел.

• 1629. године донео је Алески едикт милости њиме су хугеноти изгубили политичке
привилегије, градове и луке, али су задржали верске слободе и коначно се утопили у
француску заједницу.

• Француска више није западала у велике верске кризе, али је у другој половини 18. века
протерала језуите.
Кардинал Ришеље
• Смрћу Ришељеа, затим краља, на власт долази краљица Ана као намесник малолетном Лују XIV (1643-1715).

• Дужност првог министра обављао је Жил Мазарен, пореклом Италијан, папин дипломата, кардинал.

• Крупни феудалци покушали су да ограниче краљеву апсолутистичку власт. Њима се придружила буржоазија, па се Француска
нашла у грађанском рату, познатом под називом Фронда (праћка).

• Побуна није била успешна, па је племство коначно прихватило апсолутистичку монархију, која ће наредних година достићи
врхунац.

• Ришеље и Мазарен припремали су основе за првог апсолутног монарха какав је био Луј XIV, најуспешнији владар Француске.

• Крунисан је у Ремсу, венчао се са Маријом – Терезијом, ћерком шпанског владара Филипа IV. Престолонаследник (дофен)
Француске рођен је две године касније. На церемонији приређеној у ту част, Луј XIV се обукао као римски император. Када је
умро Мазарен (1661) изјавио је да ће бити сам свој први министар.

• Иако се бавио ритуалима, бројним љубавницама и ловом, краљ је дневно проводио за радним столом просечно око седам
часова. Био је солидно образован. Физички и духовно чврст. Велику пажњу посвећивао је сопственом изгледу, забавама,
костиму, аархитектури, све у настојању да покаже како је монарх у центру света.

• Да би представио царски сјај, подигао је велелепни парк у Версају. Французи су од њега израдили владарског идола, назвали
су га „Краљ Сунце“. Преписује му се изрека: „Држава то сам ја“.
• Луј XIV долази у сукоб са јансенистима.

• Јансенисти су најзначајнији верски покрет у време Луја. Добили су назив по Конрелију Јансену, професору теологије у Лувену, који настоји

да спасе хришћанство од схоластике, и да се врати јевенђелском духу.

• Његово деловање највише користе протестанти (хугеноти). Јансен је велики противник језуита.

• Луј успева да уништи јансенисте и њихово главно упориште самостан Пор Ројал.

• Много је значајнији сукоб Луја и Ватикана, који проистиче из краљеве жеље да учврсти свој утицај над католичанством у Француској.

• Лујев циљ је учвршћивање галиканизма – независност француских краљева од Ватикана, пре свега у питању именовања бискупа.

• Слично јансенистима пролазе и хугеноти. Луј им није наклоњен те одлучује да после смрти Колбера опозове Нантски едикт (1685).

• Забрањује протестантизам, образовање деце и исељавање хугенота из Француске. Цркве се уништавају, деца отимају од родитеља и хугеноти

прогоне из Париза.

• Исељавање хугенота наноси велике штете француској привреди – уништавају се поједине гране, одлази капитал, знање и искуство.

• Опозив Нантског едикта представља једну од највежих гређака Луја XIV, одлазак хугенота ојачава његове непријатеље широм Европе.

• Опозив Нантског едикта уједињује противнике Француске, који 1686. стварају Аугзбуршку лигу (Аустрија, Шведска, Шпанија, Баварска,

Палатинат). Њима се прикључују Енглеска и Низоземска чије морнарице туку Французе.

• Исрпљеност присиљава обе стране на мир у Русвику 1697. што значи пораз Француске.
Луј XIV

Жил Мазарен
Луј XIV

Жил Мазарен
• Једина личност која се поред Луја, поседно истакла је Колбер, министар финансија. Унапредио је производњу, трговину и саобраћај. Усавршио је
индустрију сукна и основао индустрије стакла, порцелана, ћилима, свиле и челика. Изграђује се канал Лангедок.

• Он је творац политике познате под именом мекрантализам која се заснива на интензивирању трговине и захтева да се роба из Француске што
више извози у стране земље, а да се што више смањи увоз робе из истих тих држава. То је схватање по којем је трговина једини прави извор
народног благостања и богатства.

• Тим начином стицале су се велике количине новца у француску државну благајну, те је Француска унапредила мануфактурну производњу.

• Колбер је повећао државне порезе: тај – порез на имовину и капиталије – главарину и започео је да опорезује буржоазију.

• Лују XIV пошло је за руком да створи највећу стајаћу војску у Европи. Тиме је створио услове да се упусти у многе ратове са Шпанијом, са
Холандијом, а водио је раз за Фалачку и Рат за шпанско наслеђе (1701-1713).

• У прва три рата успео је да мало прошири државну територију дуж границе. Последњи рат Француска је водила против „Велике алијансе“ –
Енглеска, Холандија, Аустрија, Пруска. До 1704. она је имала успеха, а затим је трпела поразе.

• Рат за шпанско наслеђе је последњи рат Луја XIV. Шпански владар Карлос II који није имао наследника па одлучује да шпански престо остави
унуку Луја XIV, Филипу Анжујском. Због тога Француској прети рат.

• Француска подржава покрет Ференца Ракоција 1704. и спрема поход на Беч.

• У лето 1704. савезничка армија под командом Малбороа, Еугена Савојског и Луиса Баденског побеђује Французе код Бланхајма.

• Утрехтским миром 1713. Француска је задржала Алзас и Франш – Конте, а изгубила у корист Енглеске северноамеричке колоније – Њу Фаундленд,
залив Кадсон и Акадију, и признала Хановерску династију као енглеске краљеве.

• Аустрија је одузела од Шпаније Шпанску Низоземску, Милано, Напуљ и Сицилију, а Енглеска Гиблартар (који и данас држе).
Жан Батист Колбер (1661-1683) и политика меркантализма
Мапа дворског комплекса Версаја из 17. века
• Енглеско – француска борба за колонијално царство развило се у 18. веку.

• У периоду од (1756-1763) води се Седмогодишњи рат. У њему су учествовале скоро

све европске силе, а истовремено Енглези и Французи отпочињу борбу за колоније.

• Уговором у Паризу 1763. Енглеска добија Канаду и велике делове у Индији, враћа
Француској Гваделуп, Мартиник, Дакар и одриче се права риболова у водама
Њуфаундленда.

• Од тог доба Француска више није у стању, будући да је сведена на неколико острва –
да се такмичи са Енглеском у колонијама.

• Међутим, Француска је и даље била на копну надмоћнија од Енглеске, јер је имала

бројније становништво и јачу војску.
Париз почетком 18. века
План острва Гваделуп. Француска је у 18.
веку од колонија имала само острва:
Гваделуп, Мартиник, Сан Доминго,
Маурицијус и Сејшеле.
Британска војска у
Седмогодишњем
рату, 1756-1763,
Операције у
Канади.
Енглески црвени капути
Француско војници имали су у својим редовима и урођеничку војску.
Најпознатији били су Ирокези из породице Хјурона који се на слици види.