Апсолутистичке монархије у Европи (16 – 18.

век)
За време владавине Луја VIII (1461-1483), Француска је била једна од најмоћнијих
држава у Европи. Када је дошао на престо краљ Шарл VIII, је привучен италијанским
богатством и династичким претензијама, одлучио да поведе поход на Италију, 1494.
године. Овај поход довео је до стварања антифранцуске коалиције, а кренуо је и период
Италијанских градова, који су били веома важни за одређивање европске и француске
политике, а трајали су све до 1559. године.
Франсоа I (1515-1547), свестан своје моћне државе, је желео да је претвори у
најмоћнију силу у Европи. Карло V, римско-немачки цар, му је био један од главних
противника. По угледу на своје претходнике, он је поново започео рат са Италијом. На
почетку је водио, али касније је почео све чешће да ниже поразе и његова држава је била
окружена хабзбуршким поседима. Да би се тога ослободио кренуо је да склапа различите
савезе, па тако са енглеским краљем Хенријем VIII, султаном Сулејманом Величанственим
и немачким протестантима. Након смрти Франсоа I и Карла V, склопљен је мир у Като-
Камбразију 1559. године. Шпанији је припала Напуљска краљевина и Миланско
војводство, а Француској лука Кале и три тврђаве у Лорени.
У Француској су се од 1562. до 1598. водили верски ратови између католика и
хугенота. Подршку католицима је пружала Шпанија, а хугенотима Енглеска. Краљица
Катарина Меичи је због своја три малолетна сина желела да обрани положај двора.
Четрдесетогодишњи сукоби су завршани доласком на власт Андрија IV Наварског (1589-
1610). Он је био оснивач династије Бурбона, био је хугенот, али је прешао у католичку
веру. Године 1598. је донео Нантски едикт, којим је хугенотима додељена слобода
вероисповести и обављања верских обреда свуда, сем у Паризу. Након убиства, Андрија
IV наследио је малолетни син Луј VIII (1610-1643). Уместо њега је владало намесништво на
челу са краљицом-мајком Маријом Медичи. Она је 1614. сазвала Скупштину сталежа, јер
није могла да се избори са присталицама племства, који су желели своја права и
привилегије. Скупштина је распуштена, збога сукоба племства и трећег сталежа и није се
састајала до 1789. године. Кардинал Ришеље (1585-1642) је био једна од најистакнутијих
личноси у том периоду, а био је и краљев први министар од 1624. – 1642. Након гушења
побуне хугенота и освајања њихове тврђаве Ла Рошел, кардинал је издао, 1629. године,
Алески едикт милости.
Нови краљ је био Луј XIV (1643-1715) који је био малолетан, тако да је власт
преузела намесништво на челу са краљицом-мајком Аном. Жил Мазарен, Сицилијанац
који је каријеру започео у војсци, а касније у папској дипломатији, дошао је на место
Ришељеа. У период од 1648. до 1653. у Француску су потресли ратови и побуне.
Најуспешнија је била побуна која се зове фронда, а краљевски апсолутизам је потврђен.
Године 1661. умро је кардинал Мазарен, а краљ је изјавио да ће он бити свој први
министар. Своју државу је проширио на север и североисток и успоставио доминацију
Француске у Западној Европи. Луј XIV је био ожењен Маријом Терезом, ћерком шпанског
краља Филипа IV. На престо Шпаније је довео свог унука Филипа V (1700-1745), што је
изазвало Рат за шпанско наслеђе (1701-1713), јер је створена „Велика алијанса“ против
Француске. Рат се завршио Утрехтским миром, који је осигуран шпански престо Филипу V
Бурбонском, а Француска је задржала Алзас и Франш-Конте. Највећи део становништва,
15 од 20 милиона, чинили су сељаци. Средње грађанство је бројало око милион људи, а
два милиона Француза је припадало племству, свешенству и најбогатијим грађанима.
Године 1685. је опозван Нански едикт, тако да се 200.000 хугенота иселило у друге
државе, што је довело до штете разним гранама привреде.
Нови краљ је постао Луј ХV (1715-1774), праунук Луја ХIV. Учествовао је у Рату за
пољско наслеђе (1733-1739), са жељом да ослободи пољски престо за свог зета
Станислава Лешћинског, али је на пољски престо дошао саксонски изборник Август III.
Након смрти римско-немачког цара Карла VI 1740. године, избио је Рат за аустријско
наслеђе (1741-1748). На престо је дошла његова ћерка, Марија Терезија, што су
искористиле немачке државе како би ојачале своју позицију. Миром у Ахену (1748)
Француска је морала да врати све освојене територије. За време Седмогодишњег рата
(1756-1763) дошло је до „дипломатске револуције“- Француска и Аустрија су се удружиле
против Пруске и Енглеске. За време владавине Луј ХV, држава је веома ослабила
привредно. Иако су сељаци и грађани све теже подносили ову кризу, дворско племство је
и даље живело у раскоши.

Низоземска је обухватала подручје данашње Холандије, Белгије, Луксембурга и

једног деле на северу Француске. Пошто се састојала из седамнаест различитих
провинција, Низоземском су се говорили различити језици, а и религија није свуда била
иста. Тако се у северним фламанским провинцијама говорио немачки, а преовладавао је
калвинизам, у јужним провинцијама се говорио француски, а вера је била католичка.
Постојала је установа Генералних сталежа коју су чинили представници сваке од
провинција, а краљевски представник је био Штатхолдер. Године 1566. је избила прва
побуна у Низоземској, која се назива Устанак геза, а угушена је увођењем терор од стране
војводе од Албе. Следећи устанак је избио 1572. године, за чијег вођу је изабран Виљем
Орански, а војвода је убијен. Године 1576. је постигнут Гански споразум, до кога је дошло
када се становништво јужних и северних провинција ујединило против Шпаније.
Стварањем Араске уније од стране католичког племства, револуција је запала у кризу
1579. године. Да би одговорили на стварање ове уније, северне провинције су створиле
Утрехтску унију. Две године касније, уније су прогласиле независност, а држава је добила
име Уједињене провинције, а нешто касније се преименовала у Холандија. Она је
званично признање стекла Вестфалским миром 1648. године.
Након што се завршио Рат ружа, на престо Енглеске долази динстија Тјудора (1485-
1603). Краљ Хенри VIII (1509-1547) је од папе је добио титулу „браниоца вере“, јер није у
почетку подржвао Лутерово учење. За време владавине краљице Марије Тјудор (1553-
1558) велики број протестаната је емигрирао или је био спаљен на ломачи. Због тога је
краљица добила надимак „Крвава Мери“. Сви су једва чекали да се њена владавина
заврши, а на престо је дошла Елизабета I (1558-1603) која је желела верски компромис.
Прихватла је улогу поглавар цркве, али се трудила да не повреди осећања католика, што
је довео до отпора протестаната- пуританаца. Године 1588., у Ла Маншу су се сукобиле
шпанске и енглеске флоте, где су Енглези победили и прогласили крај доминације
Шпаније на мору..
Династија Тјудора се угасила након смрти Елизабете I, а на престо долази шкотска
династија Стјуарта. Почетком владавине краља Џејмса I (1603-1625) успостављена је унија
између Енглеске и Шкотске. Након њега на власт је дошао Чарлс I, који је пооштрио сукоб
са парламентом, који се најчешће водио око пореза. Године 1628. је ипак сазвао
парламент и изгласано је увођење нових пореза. Краљ је издао Петицију о правима, чиме
се обавезао да неће убирати порезе без дозволе парламента и неће затварати грађане
без судске пресуде. На крају је ипак распустио парламент и није га сазвао једанаест
година, свео док није био приморан да сазове Други парламент (1640-1660). У држави су
створена два табора, присталце краља и присталице парламента. На краљевој страни је
било крупно племство и свештенство, а на страни парламента редови џентрија,
грађанства и пуританаца. Грађански рат је почео након одлазка караља и трајао од 1642.
до 1649. Најутицајнија личност током рата је био Оливер Кромвел, који је својим
коњичком трупама више пута победио краљеве трупе. У бици код Престона (1648) је
заробио краља, који је 1649. осуђен на смрт. Оливер је 1653. године укинуо парламент и
створио Државни савет и добио је титулу лорда протектора републике. Навигационим
актом (1651) је омогућио само енглеским бродовима да увозе робу.
Након доласка на престо Чарлса II (1660-1685) извршена је рестаурација монархије,
а парламен је задржао већину овлашћења. За уставно уређење Енглеске значајну улогу
има Habeas corpus act (1679). Њиме је прописано да се нико не може ухапсити без
писменог наређења суда и да остане дуже у затвору без судске пресуде. Парламент су
чиниле две странке – виговци (племство и грађанство) и торијевци (аристократија).
Следећи краљ је био Џејмс II (1685-1688) који је дао слободу вероисповести и
пуританцима и католицима. Збачен је са власти због привржености према католицима.
Наследио га је намесник Холандије Виљем III Орански (1689-1702). Пошто он није имао
деце, за наследника је одабрана Хановерска династија. Парламент се састојао из два
дома: Дома лордова (племићи) и Доњег дома (посланици се бирају).
Године 1707., Енглеска се ујединила са Шкотском и тако је настало Краљевство
Велика Британија. На енглески престо је дошао хановерски изборни кнез Џорџ I.
Америчком револуцијом (1775-1783), Британија је изгубила велики број
северноамеричких колонија. Када су се Велика Британија и Ираска ујединиле, 1801.
Године, настало је Уједињено Краљевство.

Долази до појаве просвећеног апсолутизма који је био карактеристичан за Пруску,

Аустрију и Русију. Циљ владара ових држава било је повећање прихода, а он је
окарактерисан као први слуга државе.
Аустријом владају највојводе из династије Хабзбурга, међу којима је најзначајнији
био Карло V (1519-1556). Он је своје многобројне територије широм Европе и у америци
поделио својим сину Филипу II и брату Фердинанду I. Након Мохачке битке (1526),
Фердинанд је изабран за краља Угарске, а касније и Хрватске и Чешке. У 17. веку десио се
велики верски сукоб – Тридесетогодишњи рат, у коме је битку изгубила Немачка.
Саборском одлуком, 1687. године, Угарска и Хрватска су признате за наследника
хабзбуршке државе. Карло VI је 1713. донео Прагматичну санкцију, којом је омогућио и
женама наслеђивање престола. 18. век је обелажила владавине Марије Терезије (1740-
1780) и њеног сина Јосифа II (1780-1790). Њихова владавина је карактеристична по
великом привредном напретку, али и по неуспелим атовима са Пруском – Рат за
аустријско наслеђе и Седмогодишњи рат. Године 1781. Јосиф је издао Патент о
толеранцији, којим је дозвољена слобода вере и богослужење свим људима који нису
католичке вере.
У 12. веку, из Бранденбуршке крајишке грофовије се развила Пруска. За маркгрофа
је изабран Фридрих Хоенцолерн, који припада династији која ће владати све до 1918. он
је 1226. године доделио територију балтичких Пруса тевтонском витешком реду. Након
што је 1618. године постао пруски војвода, остварило се уједињење Пруске и
Бранденбурга. Први значајни владар је био Фридрих Вилхем (1640-1688). Пруска је била
лутеранска земља, тако да су водећу улогу имали земљопоседници – јункери. Наследио га
је Фридрих I (1688-1713), који је од стране Хбзбурга крунисан за краља. Следећи веома
успешни владар био је Фридрих II Велики који је наследио од оца, Фридриха Вилхема I,
војску и финансијска средства, што му је помогло у освајању Шлезије. Пруска је знатно
увећала своју територију учествујучи у три деобе Пољске.
Период унутрашње кризе у Русији је наступио након смрти Ивана IV Грозног и
трајао је до 1613. године, када је за цар изабран Михаил Романов (1613-1645). Године
1667. Русија је повећала своју територију, након устанка у Малој Русији. Припале су јој
територије источно од Дњепра, као и Кијев и Смоленкс. Наступа период када Русија
постаје светска сила, за време цара Петра Великог (1682-1725). За време његове
владавине укинуто је звање птријарх, а црковом је руководио Свети синод, на чијем челу
је световњак. За време владавине цара државне границе су се доста прошириле у рату са
Шведском. Од ње је одузео Естонију, Ливонију и део Карелије. Саградио је нову
престоницу Санкт Петербург. Његови наследици нису имали много успеха у ширењу
руског утицаја, све док на престо није дошла царица Катарина II Велика (1762-1796).
Након што је уклонила свог неспособног мужа, владала је аутократски. Победила је у рату
против Османског царства и обезбедила је излаз на Црно море, као и друге многобројне
територије. У рату са Турском добила је Азербејџан и Крим и територију између река
Прута и Буга. Поделом Пољске је добила Белорусију, Укарајну и Литванију. Може се
слободно рећи да је Катарина створила праву светску силу.