Колосеум

Колосеум данас

Највећи амфитеатар на свету, једно од седам светских чуда је десет година грађен
Колосеум. Та грандиозна грађевина представља сву надмоћ Римског царства, осликава
њихову жељу за доминацијом и спектаклом, али представља и позорницу најсуровијих
јавних погубљења.

Римским царством је у периоду од 31.г.п.н.е. до 68.г. владала династија Јулијевско-

клаудијевска, коју је основао Август, први цар Рима. Нероновом смрћу окончала се
владавина ове династије, а након грађанског рата на власт 69.г. долази
Веспазијан(Vespasianus), оснивач династије Флавијеваца. Овај девети римски цар желео је
да се развојем Рима додвори својим поданицима, а тиме обезбеди опстанак и процват
своје династије. Он није припадао елити, већ је био скроман војник и искусни генерал,
који је знао потребе становника и значај амфитеатара за одржавање војничког морала. За
разлику од Нерона, који је подигао личну палату, Веспазијан је желео да усрећи и уједини
римски народ. Замисао му је била, да на место Неронове палате изгради велелепну
грађевину, коју ће посећивати сви станоцници Рима и која ће служити за њихову забаву.
Када је дошао на власт затекао је празну благајну. Открића из 2001.г. показују да су
Флавијевци били поносни начином финанасирања изградње јер је извор богатства био у
освојеном јеврејским градовима и представља ратни плен. Хвалили су се да је амфитеатар
подигнут опљачканим, прљавим новцем, а у градњи су учествовали поробљени Јевреји.
Првобитни назив јој је био Флавијев амфитеатар, да би се касније укоренио назив
Колосеум, по „Колос-у“, великом кипу Нерона који се налазио у близини.

Тит Флавије Веспазијан (9-79.г.н.е.) Тит Флавије Веспазијан(39-81.г.н.е.) Тит Флавије Домицијан(51-96.г.н.е.)
 Пред крај завршетка градње, 79.г., Веаспазијан умире, царство оставља старијем
сину Титу (Titus) коме је у владавини помагао млађи брат Домицијан (Domitianus). Његова
владавина је започела разним катастрофама које су задесиле Римско царство: ерупција
вулкана Везув где су уништени градови Помпеја и Херкуланум, пожар који је трајао три
дана, куга. Римљани су били веома сујеверни, тако да су ове непогоде за њих
представљале незадовољство богова. Тит иако је био цар, његова власт није била довољно
чврста, а он није био потпуно безбедан, тако да је овај император решио да на лето 80.г.
отвори највећи споменик који се до тада изградио. У близини Колосеума налази се
тријумфална капија која означава победу Тита над Јеврејима, чија је побуна угушена у
крви, Јерусалим је освојен, а свети храмови уништени. На тријумфалној капији приказан
је Тит кога крунише богиња победе Викторија и плен који су на кочијама преносили. Тиме
је показана психологија Римљана да је успех само крвава победа и битна им је само
доминација и контрола.

Отварање ове грађевине била је прилика да се осигура династија, која се свим

силама трудила да остане на власти, а дан отварања је за Тита био веома тежак јер је знао
да је власт његове породице неизвесна. Игре у Колосеуму су трајале сто дана, а улаз је био
слободан за све грађане који би успели да набаве улазнице. Распоред седења за публику у
амфитеатру био је унапред утврђен и поштовала се хијерархија у друштву. Тит и његова
породица су седели у царској ложи, на првом нивоу су седели утицајни сенатори и
патриције, на другом витезови. Одвојени од важних и утицајних, седео је обичан народ
(плебс), а изнад њих су биле постављене богате и сиромашне жене заједно. Сматрало се да
присуство жена није било неопходно јер су оне биле предвиђене да воде домаћинство и не
излазе из куће. Идеал римске жене представља, за разлику од мужевне слике мушкараца,
скромност и честитост, јер у суштини Рим је био патријархално друштво. Најсиромашнији
су имали најгора места и посматрали су из последњих редова. Човек који се бавио
организовањем „забаве“ за Римљане назива се едитор. Он је обезбеђивао дивље животиње
од Шкотске до Џераша у Јордану, ловце из Етиопије, гладијаторе за борбу и преступнике,
осуђене на смрт. Током три века дуге традиције најсуровијих игара у Колосеуму због
велике потребе за крволочним животињама, многе врсте су истребљене. Егзотичне
животиње су фасцинирале Римљане. Војска би помагала да се животиње скупљају широм
Римског царства, у великим градовима би се паковале у кавезе и преко мора или
интерконтиненталним путевима допремале у Рим. Многи су се обогатили јер је
организатор игара плаћао огроман новац, хиљаде денаријуса за звери, а новац значи моћ.
Ово је показивало моћ и богатство владара, па поседовање ових животиња представља
статусни симбол. Савременик тог доба, писац Петроније, каже: „Дивље звери се по
шумама траже по било коју цену. Чудна крволочна бића превозе читаве флоте. Тигра возе
у златну палату да би тамо пио људску крв док маса аплаудира.“ Римљани су били
поносни јер су покорили свет препун дивљих, егзотичних, предивних ствари снагом
мишића и сада могу да уживају у својој слави.
 Приказ борбе са животињама у арени

Карактеристичан је однос Рима према злочинцима које су јавно погубили у арени и

то на најкрвавији начин. Маса из публике ужива гледајући позоришну представу у којој је
осуђеник без оружја насупрот дивљој звери. Атракцију су представљале гладијаторске
борбе, у којој се гладијатори – робови и заробљеници, припадници најнижег слоја римског
друштва, међусобно боре на живот и смрт. Они су представљали оличење мужевности и
храбрости. Савременик тог доба, Марцијал, пише да су сви гладијатори били равноправни,
одлучни у борби, нису желели да се предају, јер је предаја означавала смрт. Публика је
долазила да у овом окршају види део бојног поља у савременом окружењу и заволела је
овај суров спорт. Обични грађани су храброст и ратничку вештину ценили изнад свега.

Дан отварања представља испит Титове владавине и оцена јавности о правилном

трошењу јеврејског блага. Тог дана амфитеатар је био пун, а први догађај је било убијање
дивљих звери, што је представљало познату римску традицију. Борба са животињама
показује доминацију Рима над природом, сурово владање светом и додатно стицање
богатства и моћи, а тада је у арени било пет хиљада звери. Успех тог дана требало је да
одреди реакција публике на борбу два позната гладијатора, Вера и Приска. Владар им је
пре борбе обећао слободу за победника. У овој борби није било пораженог, па је цар,
желећи позитивну реакцију публике, био милостив и обојици поклонио слободу. Маса
људи је пружила подршку цару што је означавало успех игара. Титиве наде су остварене
јер је велико финале овог првог дана ушло заувек у историју. Први пут је јавност, након
стогодишњег ћутања, добили прилику да изнесе своје мишљење аплаудирањем, ћутњом
или звиждањем. Титово обраћање публици представљао је ризик, јер би негодовање масе
представало крај његове владавине. Али то се није десило. Отварање тромесечних игара је
било успешно што је довелео до јачег уједињења Римљана. Код народа позиција Тита је
била стабилна, а будућност је била извесна и безбедна. За Тита игре нису биле само
представа, већ и начин да ред и поредак у царству подигне на највиши ниво.
 Гладијаторска борба Борба Вера и Приска Мозаик-приказ гладијаторске борбе

Годину и по дана након отварања Колосеума, Тит се разболео и изненада умро.

Његов наседник био је млађи брат, Домицијан, који није освојио срца својих поданика.
Убијен је 96.г., а то представља крај дуге владавине Флавијеваца. Колосеум је наставио да
живи кроз фестивале гладијаторских борби и најсуровијих јавних погубљења, а Рим се
развијао до свог врхунца. У нареднм вековима Колосеум је представљао место на коме
цареви траже дивљење поданика и где долазе да би славили своју прошлост. Све класе у
Риму су се слагале у слављењу „virtus“ – врсти мачистичке мушкости, и веровању да су
бољи, снажнији, моћнији од било кога на планети.

Римљани и поред тога што су били образовани и писмени, нису били високо
морални јер су уживали и хистерично навијали за покољ животиња и људи у арени, и то
искључиво због забаве. То много говори о психологији Римљана, њиховом односу према
животу и смрти, доживљавању себе и света који их окружује. Зато је Колосеум симбол
града који сведочи о људској амбицији, немилосрдности и грандиозности.

Овај део историје цивилизације ме је покренуо на размишљање о људској

хуманости, што је у супротности са њиховим поступцима које откривамо у догађајима из
прошлости. Ужаснута сам, да човек као свесно биће ужива у посматрању крволочних
сцена и убистава због сопственог задовољства. Овакву суровост показују само људска
бића, пошто животиње убијају само због хране или заштите, а не због ужитка.