Рим у доба царства

Римска држава се од 30. године п.н.е. па све до своје пропасти назива царство, јер се на
њеном челу налазио један човјек који је располагао великом влашћу.
Најстарије раздобље у историји Римског царства зове се принципат, од латинске
ријечи princeps – први. То је назив који је добио Октавијан као прва личност у држави
и као прво име на списку сенатора. Сенат му је дао и име avgust – узвишени, које су
носили само неки римски богови. Октавијан није мјењао римске установе, али је у
својим рукама држао неспојиве ствари, био је конзул, те доживотни народни трибун.
У сенату гласа први, и ријетко ко гласа супротно њему, његову власт у Риму
обезбеђује посебна гарда – 10.000 преторијанаца.
На истоку склапа мир са Парћанима, учвршћује границу на Дунаву. Води ратове са
Германима, покушава сјеверну границу са Рајне да помјери на Лабу, али их они
побјеђују 9. године н.е. Рим прави стална утврђења на границама.
Августови наследници насилно склањају републику, стара републиканска
аристократија имала је најјаче упориште међу сенаторима. Августови наследници
терором крше отпор, примјењивајући закон о увреди величанства. Кривце убијају и
плене им имовину, а ово достиже врхунац за цара Нерона (54 – 68). овај цар је усмртио
и своје најмилије, мајку, жену, учитеља Сенеку. Чак се причало да је он био онај који је
подметнуо пожар 64. године, који гута стари Рим, да би на његовом мјесту направио
нови, љепши. Кривицу је свалио на хришћане и почео немилосрдно да их гони. У
бјекству извршава самоубиство.
Кад су се стишали краткотрајни династички сукоби после Неронове смрти, смјенило се
на престолу неколико царева. Најзначајнији су Трајан (98 – 117) и Хадријан (117 –
128).
Они се ослањају на нову аристократију, дају римска грађанска права робовласницима
из провинција и све више их уводе у Сенат. Сви слободни становници царства су 212.
н.е. добили римско грађанско право. Цареви се ослањају на преторијанце, војску, и на
изграђен бирократски апарат, принцепсова воља постаје закон. Трајан је заузео Дакију
(данашња Румунија), Хадријан је скршио отпор Јудеје. Римско царство је тада имало
највећи обим.

Криза царства
Римско царство већ половином II вјека слаби, нема више освајачких ратова који су
могли да отклоне унутрашње тешкоће. Народи ван царства нападају његове границе,
Сасаниди који су наследили Парћане, германи упадају у царство такође. Рим више
нема финансија да издржава огромну војску на својим границама, па узима у војску
саме варваре, дајући им посједе уз само границу (савезници). Легије су отказивале
послушност цару и настојале да на престо доведу свога команданта.
Крупни земљопосједници траже излаз из кризе, па цјепају своја имања на ситне
дионице и дају га на обраду ситним закупцима – колонима. Они раде са више
залагања него робови, јер дају господару само један дио приноса, и имају осјећај да су
слободни. Овај систем се брзо разгранао па је и добио своје име – колонат. Оно врло
брзо падају у зависност од господара.
Кад су престала освајања и провинције добиле иста права као и Рим, царева благајна
је пресушила. Цареви су се потом дали у кварење новца, смањујући количину сребра
у монети за 75%, а некад и до 98%, док је злато испало из употребе. Ово изазива скок
цјена и опадање трговине.
Криза друштва утрла је пут ширењу хришћанства, друштвени и политички став
Христових следбеника био је пун одбојности према богатству и царском Риму.
Очекивало се да ће Рим бити уништен и да ће завладати царство божије, вјеровало се
да ће односи међу људима тада бити засновани на једнакостима. Прве хришћанске
општине биле су демократске,састављене од ситних занатлија, ослобођеника и робова,
хришћанство се брзо ширило.
Крајем III вјека цареви покушавају са новом организацијом и завођењем своје
неограничене власти оснажити државу. Нови политићки систем назива се доминат.
Цар постаје dominus – господар, свих својих поданика, тако да Рим почиње да личи на
источњачке монархије.
Овај нови систем завео је Диоклецијан (284 – 305), да би лакше водио борбу против
непријатеља узима себи савладара, чије је сједиште у Милану а повјерена му је
управа над западом. Док је себи за престоницу узео Никомедију (Мала Азија).
Поред тога одлучује да уз сваког августа иде и један цезар, тако да је царство било
подељено на четири дјела. Пошто је преуредио царство повлачи се у Салону (Сплит).
Његови савладари повели су борбу за власт, али је тек 313. године изашао Константин.
Он је исте године у Милану издао Едикт (Милански едикт), којим је дозволио
хришћанима да слободно проповједају своју вјеру, и припремао је да буде званична.
Утврдио је наследну власт, колона је везао за земљу, занатлије за радионицу, одредио да
дјеца морају остати у занимањима отаца. Увео је нов новчани систем, направио себи
престоницу на мјесту града Бизантиона. И назвао нови град по себи –
Konstantinopolis, којег су Словени назвали Цариград.
Варвари и Велика сеоба народа
Германи – када је Јулије Цезар освојио Галију имао је прилике да се сусретне са
Германима, они су се тада махом бавили сточарством. Имали су своју родовску
аристократију, већину становништва чинили су слободни људи, уједно и сељаци и
ратници. Риму су највећа пријетња били германска племена. Савезе стварају Вандали,
Аламани, Франци и они своје нападе усмјеравају ка западним провинцијама царства.
С друге стране Готи се са Балтика спуштају ка Црном мору – они који су се населили
на западним обалама називају се Визиготима, а они источно од њих Остроготи. Готи
у првој половини IV вјека примају хришћанство.
Словени – престављали су огроман народ, који се простирао од слива Одре на западу, а
на истоку до средњег тока Дњепра. На сјеверу сежу до Прибалтика а на југу до
Карпата. Словенска племена између Дњепра и Карпата бавили су се земљорадњом и
сточарством, она са сјевера су знатно заостајала. Словени су као и Германи вјеровали у
више богова. На челу божанастава стајао је Перун или Световид.
Хуни – најважнију групу племена у бескрајним равницама Азије чинили су Хуни, они
су другој половини IV вјека прошли кроз „врата народа“ и ту се 375. године сукобили
са Остроготским савезом. Захваљујући својој лако покретљивој коњици одњели су
побједу, Готи се селе преко Дунава на територију Царства 376. године. Овим започиње
ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА.
Визиготи ће подићи устанак против царства због лошег третмана чиновника,
поражавају цара Валенса 378. године код Хардијанапоља, кога и убијају. Настаје
криза у царству, њу је коначно ријешио један од Валенсових наследника Теодосије I.
Он је 395. године подјелио царство на источни и западни дио.
После Теодосијеве смрти Визиготи пале и пљачкају Балкан, одлазе на Апенинско
полуострви и 410. године заузимају Рим, да би одатле отишли јужну Галију гдје
оснивају своју државу, коју шире на Пиринејско полуострво.
Вандали, Свеви и Алани, пребацили су се преко Галије на Пиринејско полуострво,
Вандали су основали своју државу прво тамо (Андалузија је добила име по
Вандалима). Потом Вандали прелазе у сјеверну Африку. У сливу Роне насељавају
се Бургунди, а у сјеверне дјелове Галије долазе Франци. Англи, Саси и Јути,
прелазе у Британију.
Хуни се после побједе над Готима пребацују на простор између Тисе и Дунава,
нападају царство и свој врхунац достижу током власти Атиле (434 – 453) „бича
божијег“. После његове смрти Хунски савез се распада.

Последњег цара на западу срушио је 476. године германски најамник

Одоакар – овако је пало Западно Римско Царство. На подстицај из
Цариграда, остроготи су са Теодорихом дошли у Италију и основали Остроготску
државу.

Задаци:
1. Како се зове најстарије раздобље Царства и шта значи avgust?
2. Који од Октавијанових наследника изазива највећу кризу у Царству,
и шта је он урадио?
3. Која два истакнута цара имамо после Неронове смрти?
4. Шта су то колони и колонат?
5. Шта је доминат, како је организован и ко га од царева заводи?
6. Милански едикт је?
7. Како се Готи дјеле, и који Готи су убили цара код Хадријанапоља и
када?
8. Који народ је започео велику сеобу и како се зове његов највећи
владар?
9. Ко је подјелио царство, ко је срушио последњег цара на Западу и
када?
10.Која држава настаје у Шпанији, која у сјеверној Африци и која на
простору Италије?