Политичко уређење касног Римског царства

Насиље:

Гладијаторске представе раног царства настављене су у западном царству 4. века

иако их је Константин под хришћанских утицајем забранио 326. године. Пример будућег
аскетски настројеног епископа у Африци Алипија и његовог пријатеља, великог богослова
Августина Хипонског. Насиље је имало јавни легитимет у Риму, а насиље моћника је и у
пост-римском свету, био он пагански, хришћански или муслимански, сматрано за
нормалност.
Ни богати нису били изузети од насиља по аутоматизму, као што су добро знали
сенатори који су 368-371. у Риму пали као жртва намештеног суђења за магију. Ипак,
моћници су уз соебе имали јаке мреже патрона и веома су их лако могли злоупотребити.
По свом доласку за епископа Птлемиаде у Киреаники, данашњој источној Либији,
Синесије је 411 – 413. године био суочен с једним окрутним намесником, Андроником.
Андринок је, жали се Синесије у својим писмима, био посебно жесток према локалним
градским већницима, те је и скривио смрт једног од њих због тобожњи пореских преступа.
Синесије је издејствовао да га најуре, што показује да је само одлучан епископ с добрим
везама у Константинопољу могао ваљано да се избори са злоупотребама власти, или да
један локални службеник, био он добар или лош, није увек могао да преживи фронтални
напад одлућног политичког противника који располаже сопственом мрежом покровитеља
у цркви или локалној власти. Покровитељство је било кључно, како то истиче већина
касно римских извора. Римски свет је био озбиљно корумпиран, као што је био и насилан.
Оно што нама изгледа као корупција није увек тако изгледало и Римљанима, барем не
онима који су чинили елиту: она је имала сопсвена правила, оправдавања и етикецију.
Али, корупција и њој стодне појаве јесу повлашћивале повлашћене, а то је у најмању руку
було двосмисленоо. Сваком је писцу на располгању стајал читава једна реторика о
незаконитој злоупотреби власти.
 Градови:

Римска држава није била нарочито просвећена око 400. године, али није била ни
осуђена на пропат. Њена насилност, корупција и неправда биле су део једне веома
стабилне струтуре која је трајала већ вековвима и имала је мало уочљивих унутрашњих
недостатака.
Римско црство је било усредсређено на средоземље – „наше море“, како су га звали
Римљани. Они су једина сила у читавој историји која је владала свим његовим обалама.
Структура црства је одиста зависила од тог унутрашњег мора јер је лак и јефтин поморски
транспорт повезивао провинције, те је Синесију било прилично једноставно да из
Киреанике путује у Константинопољ и назад, или Алипију да из Тагасте, данашњег Сук
Ахраса у источном Ажиру, путује у Рим и назад. Почетком 4. века већ је било јасно да се
царством не може лако управљати из једног центра, те су после 324. године успостављене
две сталне престонице, Рим и Константинопољ. Отад јхе царство скоро увек имало две
половине, источну, где се већином говорио грчки, и западну, где се вежином говорио
латински. Свака половина је имала свог цара и администрацију. Те две полвине су остале
есно повезане, те је латински остао званични правни и војни језик истока до дубоко у 6.
век.
Рим је био огроман град, с милион становника на свом врхунцу у доба раног
царства и с пола милиона 400. године, када више није био административна престоница
западног царства. То је у 4. веку био Трир у северној Галији, а после 402. године Равена у
северној Италији. Константинопољ је почео као мањи град, али је брзо растао и крајем 5.
века је имао око пола милиона становника, више од тадашњег Рима. Тако велике градове
је одравала сама власт која је из идеолошких разлога желела да има један велики град у
свом политичком или симболичком језгру. И Рим и Константинопољ су имали градску
сиротињу која је преживљала искључиво захваљујући редовним државним следовањима
жита и маслиновог уља који су у случају Рима стизали из Туниса, а у случаку
Константинопоља из Египта, а вероватно и из Сирије. Та бесплатна следовања хране –
annona – биле су знатан издатак за царски порески систем, будуће да су чинила најмање
четвртину укупног буџета. Држави је морало битити веома важно да своје велике градове
вештачки одржава делима, а њихово становништво задовољним „хлебом и играма“, као
што каже клише, мада су игре у већини случајева финансирали приватно богати људи.
Симболички значај тих градова био је толии да су, кад су 410. године Визиготи опљачкали
Рим, одјеци тог доађаја потресли читаво царство.
Та брига о престоницама била је само највидљивји аспект трајне римске
опредељености за градски живот. Читав свет културе био је уобличен градскошћу, civilitas
на латинском, што је реч из које су изведене наше речи „цивилизован“ и „цивилизација“, а
која је за Римљане подразумевала управо живљење у граду. Царство је у извесном смислу
било савез свих својих градова, а било их је око хиљаду, и сваки од њих је имао своје
градско веће, curia или boule, које је по традицији било аутономно. Сваки је гад имао и
своју скупину импресивних градских објеката, свуда изузетно стандардизованих. Били су
то форум, а око њега јавне зграде и храмови. Амфитеатри су постојали само на Западу.
Јавна купатила су била јако популарна, а од 4 века катедрале и друге цркве смењују
паганске храмове. У неким крајевима Царства градови су имали и зидине. Све те јавне
грађевине су ознаавале градскост: без њих град није могао полагати право на то да је
град. Та слика градова провлачи се кроз читаву римску културу попут сребрне нити.
Галски песник Авсоније написао је средином 4 века скупину од деветнаест песама под
називом Поредак племенитих градова, с Римон на челу и његовим родним градом
Бордоом на зачељу. Он побраја градове по њиховим здањима и тиме заправо оцртава само
царство.
Политичко друштво је било усредњређено на градове. У доба раног Царства
њихова традиционална аутономија је значила да је положај градсог вежника врхунац
личих амбиција. То почетком 4. века више није било тако. Централизација царске власти
значила је да се више одлука доноси на нивоима изнад градских. Ширење сената и
централне администрације значило је и да се најбогатији и најуспешнији грађани могу
успети изван своје градске хијерархије, те се тако curia нашла на утешном другом месту.
Градски већници су постали одговорни пре свега за прикуљане, али и за јемчење наплате
пореза, што је била исплатива, али ризична обавеза. Постепено је формална структура
таквих већа слабила, понајвише у 5. веку, да би у 6. веку чак и прикупљане пореза
преузели службеници централне власти. Ти су се процеси неретко сагледавали у
апокалиптичком светлу, будући да је из царских законика јасно да су се curialis жалили на
свој порески терет и да су неки настојали да га избегну, на шта су цареви реаговали тако
што су такво избегавање прогласили незаконитим. Ако се томе дода капкање књижевних
сведочанстава да су локалне елите на Западу сеоски живот претпостављале градском, те
археологију која све више открива процес радикалног материјалног упрошћавања на
западним урбаним локалитетма после 400. године, пореско оптерећење већника почиње да
личи на узрок напуштања градова, можда у контексту самог пада царства.
Такво тумаче је одвећ негативно. Оно не одговара стању на истоку. Тамо су,
дудуше, градски већници били маргинализовани и после 450. године су све ређе
документовани, али су политичке елите и даље биле чврсто укотвљене у градовима. Оно
што се десило јесте то да је управљање градовима постало неформалније, ослоњено на
локалне богаташе као колективну групу, али лишено посебних установа. Сенатори који су
живели у свом завичају, локални епископ и најбогатији већници све су чешће чинили
једну спонтану образовану елитну групу, често називану „предводници“ proteuontes. Ти су
људи били покровитељи градских цркава, одлучивали су о оправкама зграда и прославама
и, ако је требало, организовали градску одбрану, а да им за то није била потребна
формална улога. Градови тиме нису ништа губили. У многим источним градовима у 5. и 6.
веку су пподигнута највелелепнија здања. Када се та поствећничка стабилност сагледа на
Истоку, лакше ју је уочити и на Западу. Сидоније Аполинар (430-485.), чија је збирка
песама и писама сачувана, потицао је из најбогатије породице у Клермону у Галији, био је
син и унук преторијанских префеката и зет цара Епархија Авита (455 – 356). Није морао да
буде curialis и махом је текао каријеру у централној власти. Ипак, завршио је као епископ
Клермона који је у својим писмима одушевљено подржавао приврженост завичајним
обичајима, укључујући и живот у граду. Њего шурак Екдиције, Авитов син, бранио је град
приватном војском. Та врста посвећености градској полицији није почивала на
традиционалној структуру градских већа. У основи је трала све док су трајале и римске
вредности. Није свуда било исто, али је у појединим деловима царства трајала дуго пошто
је само Царство пропалоо. Био је то спонтани резултат претпоставки на којима је civilitas
почивала. На Западу су урбане елите имале руралне виле, раскошне куће на селу у којима
су проводили летње месеце, али су градови остали центри пословног живота, политике,
покровитељства и културе. Малобројни су били богати који су себи могли приуштити да
дуже времена бораве ван њих. А где богати, ту и остали њихова послуга и пратња, али и
трговци и занатлије који су желели да им продају робу, и сиротиња која се надала
њиховом милосрђу.

Краљевине западног Средоземља: Шпанија и Италија

Вамба (672 – 680)

Вамба се разболео 680. године и помислио да ће умрети, те је на посмртном одру

примио постриг у присуству својих великаша. У писаној форми је одредио свог
наследника, Ервига, који је владао од 680. до 687. године. Вамба није умро, али је сада
био пострижник, а шести црквени сабор одржан у Толеду 638. године је забрањивао било
ком пострижнику да буде краљ. Ервиг је убрзо сазвао Дванаести толедски сабор, који се
састао у јануару 681. године, усред зиме, а епископи су као први акт потцрдили његово
ступање на престо и сву пратећу документацију и поништили заклетву на верност коју су
Шпанци положили Вамби. Друго питање око којег су расправљали јесте питање о томе
шта бива ако се некоме досуди покора и постриг док је у несвесном стању: да ли он може
да се врати световном животу ако дође свести. Одлука је гласила да не може, дакле,
постриг и покора морају важити и даље. Викам, као и већина других медијевиста, сматра
ову одлуку Дванаестог сабора у Толеду као одговор на Вамбину притужбу да је лишен
престола без свог пристанка. Ипак, правно уобличавање нечега што се сматрало за
преврат ипак је упечатљиво,

Шпанија

Шпанију, тј. Иберијско полуострви, укључујући и данашњу Португалију,

делимично су освојили Вандали после 409. године, да би потом, после 439. године, њен
већи део освојили Свеви. Визиготи су напали и брзо потукли Свеве 456. године,
потиснувши их на сами североисток полуострва. Тада је почео процес визиготског
освајања, убрзао се седамдесетих година, а вероватно је био окончан 483. године, каај е
краљ Еурих, како потврђује један натпис, обновио главни гмост у Мериди, римској
престоници Шпаније. Међутим, главно визиготско упориште је и даље била Галија. Чак и
после тешког пораза од Хлодовеха 507. године визиготска престоница је остала у Нарбони
у данашњен Лангедоку. После 511. године Тедорих Острогошки успоставља регенство у
име свог унука, малог визиготског краља Амалриха (511 – 531.), па се Шпанијом заправо
влада из Италије све до Теодорихове смрти 526. године. Потом је уследио период од
неких четрдесет година сразмено слабих краљева, који смењују један другог превратом.
Атанагилд (551 – 568.) , који је изгледа столовао у Севиљи на југ, устао је против Агиле
(549 – 554.) и повео против њега грађански рат. То је Византинцима дало изговор да 552.
године успоставе упориште у Шпанији, југоисточни приобални појас, који су држали до
око 628. године. Атанаглид је умро у свом кревету, за разлику од свих својих претходника
у 6. веку. Наследио га је Лијува I (568 – 573), који је такође столовао у Нарбони, али је
убрзо поделио краљевину с братом Леовигилдом (569 – 586.), уступивши му читаву
Шпанију, а задржавши само визиготску Галију.
Обележје периода д 409. до 569. године јесте нестабилност, изузев кратког периода
када се за време Теодориха Остроготског владало споља, из Галије, а потом из Италије.
Шпанија је крајем Римског царства била као прилепак скоро у колонијалном смислу и
умногоме препуштена самој себи. Археологија сведочи да је друга половина 5. века,
нарочито у Месети, висоравни у централној Шпанији, обележена слабљењем седишта
руралних поседа, вила, као и наглим падм обима керамичке производње, која се своди у
локалне оквире и постаје једноставнија. Несигурност која је владала у 5. и у добром делу
6. века је неким крајевима Иберијског полуострва задала приличо тежак ударац многим
основним првредним структурама аштињеним од Римског царства.
Друга последица нестабилности била је фрагментација друштва на полуострву.
Комуникације су биле слабе, а клима потпуно другачија на северу и у неким другим
областима. У неким крајевима на северу наилазимо на поен полуаутномних заједница
којима су владал и локални силници, попут сењора Аспидија 575. године у области
Оренсеа, или се њима по свему судећи чешће управљало оклективно, као што је случај са
Сапијима у Сабарији, можда у близини Заморе 573. године, или практично
нероманизованим племенским скупинама у неким приморским подручијима на северу
које су углавном називане Васконцима и међу којима су многе говориле баскијски.
Међутим, такве заједнице су могле имати више римских обележја, што је несумњиво
важило за Кантабрију 574. године, у долин Ибра узводно од Сарагосе, којом су владали
„сенатори“ (крупни локални земљопоседници) и сенат. На југу су аутономију успоставили
градови, попут Кордобе (550 – 572.)
Мора се нагласити да је добар део ШЂпаније остао умногоме римски, без обзира на
то да ли с епотчинио визиготским краљевима или није, нарочито дуж медитеранске обале
и у богатој долини Гввадалкивира на југу, зони која се простирала у унутрашњост до
МЕриде. Касиодорово дело Variae садржи и документ из 524. године који показује да
Остроготи убирају земљарину, а један документ из 594. године који се односи на
БАрселону и оближње градове показује да су порези могли бити прилично високи, бар
локално.