Стварање државе Израел

Пилова комисија и Бела књига:

Британци су целу генерацију покушавали да помире своја обећања Јеврејима и

Арапима. Интерес добрих веза са овим другим био је у жељи да се остане близак арапским
произвођачима нафте и да се задрже базе у арапском свету. Ипак, то помирење је било
немогуће, па је покушај нагодбе прерастао у непрекидно одлагање доношења најхитнијих
решења, све док цела одговорност за мандат није напуштена 1948. године. У једном
тренутку је Велика Британија покушала решити питање поделом. Наиме, Пилова комисија
је 1937. године предложила троделну поделу на арапску и јеврејску државу, при чему би
Британци задржали мандат над смањеним подручјем које би обухватало света места
Јерусалим и Витлејем с приступом Средоземном мору. Међутим, после пажљивог
разматрања план се показао неизведивим, а Велика Британија је, присиљена да због
приближавања рата у Европи изабере једну страну, изабрала Арапе. У Белој књизи из
1939. се обавезала да ће јеврејски елемент у становништву Палестине држати на 1/3
укупног становништва. Тај удео је од 1919. године порастао са 10% на 30%. Тиме би се,
након што је примљено још 75 000 Јевреја, то насељавање зауставило. Хитлер је тиме
осрамотио Велику Британију која није могла давати азил прогоњеним немачким
Јеврејима. Због предстојећег рата Британцима је арапско пријатељство било посебно
значајно због стратегијских разлог, пре свега због великог потраживања нафте.

После Беле књиге из 1939. године ционисти су своје пребацили тежиште својих
настојања са Велике Британије на Сједињене Америчке Државе. Јевреји су одбацили своје
наде да ће до својих циљева стићи уз помоћ Лондона и активно су се укључили у
противбританску политику која се после рата требала финансирати америчким новцем.
Ционистички покрет је четрдесетих година у САД доживио велики успех, а његове идеале
су прихватила два најмоћнија Американца тог времена, Френклин Рузвелт и Хари Труман.
Амерички ангажман је, испрва, супроставио САД и Велику Британију. Американци су пре
свега намеравали да увере Велику Британију да прими Јевреје у што већем броју. Уз
претпоставку да је око 100 000 Јеврје преживило нацистичке ужасе, САД су прихватиле
молбу Давида Бен Гуриона из августа 1945. године да издају толики број улазних дозвола.
Јеврејима су били наклоњени и британски политичари Винстон Черчил и Климент Атли.
Они су се надали да ће придобити Американце за своју политику на Блиском Истоку у
целини. Међутим, до тога није дошло, због америчких сумњи у империјалистичке
тенденције Велике Британије. Америчким сумњама су допринеле и оптужбе за
антисемитизам уперене против британског министра спољних послова Ернеста Бевина,
којима је и он сам у великој мери допринео.
Британци су замерали Американцима на кампањи за издавање 100 000 дозвола
Јеврејима за улазак у Палестину, јер су сматрали да иза тога стоје неки скривени разлози и
због тога што је део Јевреја у Палестини одмах после рата прибегао тероризму. Упркос
томе, британска влада је одабрала англо-амерички приступ, па је у октобру 1945. један
одбор, састављен од по шест Американаца и Британаца, кренуо на сондирање ситуације у
Палестини, пер арапских држава и у логорима у којима су живеле преживеле жртве
нацизма. Извештај одбора, објављен у априлу 1946. године, потврдио је процене о 100 000
бескућника и подрупрео апел да им се пружи дозвола за неодгодово примање у
Палестину. Извештај је, такође, одбацио могућност поделе, препоручио наставак
британског мандата и, уз подстицање масовног јеврејског усељавања, предложио укидање
постојућих ограничења на куповину земљишта од стране Јевреја. Упркос надама одбора,
Труман је прихватио само предлог о усељавању 100 000 Јевреја у Палестину, док су
британска влада и Арапи одбацили предлоге у целости. Појава извештаја одбора се
поклопила са јеврејским терористичким нападом у Тел Авивом, чији је циљ, изгледа, било
само убиство и у којем је страдало седам људи. Британци, чији живци су почели да
попуштају, узвратили су противтерористичким нападом. Претпостављало се да су нападе
на своју руку извршиле посебне јединице Стерн и Иргун Зваи Леуни, без одобрења
главних жидовских одбрамбених снага Хаганах или успостављених политичких тела, али
су Британци били суочени са удруженим националистичким покушајима присиле или
избацивања. Опсег могућег насиља се могао наслутити у јуну 1946. године када је у
ваздих дигнут део хотела King David у Јерусалиму, при чему је погинула 21 особа.
 Пошто је Британија одбацила извештај одбора, оживела је идеја о подели.
Амбасадор Хенри Грејди у има САД и Херберт Морисон, британски министар
унутрашњих послова, израдили су план о стварању две аутономне, али не и суврене
државе, те о издавањудозвола од годину дана након успостављања такве хибридне државе.
Труман је одбацио план, па су Британци покушали организовати округли сто. Јевреји су,
међутим, желели само билатералне преговоре са Британцима. Американци су се тада
повукли из преговора, а британско-јеврејски преговори од септембра 1946. до фебруара
1947. нису уродили плодом. Све јачи терирозам и вешање једног младог Јеврејина, Дова
Грунера, од стране раздражених Британаца, било је огледало тешке ситуације.
У фебруару 1947. године Велика Британија је објавила да ће се проблем, а
вероватно и теротироја, пренети на Уједине нације. У мају је одржано заседање Опште
скушштине UNSCOP (United Nations Special Committee on Palestine) и једанаест њених
чланица се упутило у Јерусалим. За време њиховог боравка, а можда баш због тога, у
Хаифу је на броду Exodus 1947. стигло 4 555 избеглица, након што их је Жидовска
агенција покупила код Сета на југу Француске и опскрбила путним исправама за
Колумбију. Британци им, међутим, нису дали дозволу за искрцавање, па су враћени у Сет.
Да ствар буде гора, ни тамо им није дозвољено искрцавање, па су пребачени у једну
немачку луку. У јулу се број жртава повећао када је група иргуноваца обесила два
британска водника. Не успевајући решити проблеме или одржавати ред, па ни бранити
самог себе, Британци су сада били спремни на одлазак. Када је UNSCOP већином гласова
израдио план о подели, Британци су изјавили да ће отићи. Тај план је био смешно сложен.
Подразумевао је по три арапска и три жидовска дела повезана неком врстом економске
уније са Јерусалимом, који би био под међунардним старатељством.
UN су у новембру 1947. прихватили план UNSCOP-a. Јевреји су га прихватили са
забринутошћи, а Арапи одбацили. Јеврејско прихватање је било варљиво. Они су били
спремни јавно прихватити обећање о стварању жидовске државе, али нису прихватали
додатак, стварање арапске палестинске државе. У том контексту су са трансјорданским
емиром Абдулахом почели трајно преговарати о његовон анектирању арапских
палестинских делова. Од самог почетка стварања израелске државе од суштинског значаја
је било спречити стварање арапске палестинске државе. Каква год била ваљаност плана
UN-а (који није имао право стварања држава), он је убрзо био ирелевантан, а Јевреји су
своју државу почели стварати освајањем. Борбе су почеке пре краја 1947. године, када су
Жидови покушали стећи контролу над територијама које су им додељене. Избили су
нереди и у арапским градовима. Немоћни Британци су 11. децембра изјавили да ће
предати мандат 15. маја 1948. године. Борбе су се наставиле. Јевреји су се наоружали како
би одбили очекивани напад регуларних војски суседних арапских држава. У априлу 1948.
су извршили покољ у Деир Јасину и покренули талас избеглица који су, са својим
потомством, касније постали један од најгорчијих повода раздора између Арапа и Јевреја
и представљали једну од најтужнијих хуманих епизода тог доба.
Последњи британски функционер напустио је Палестину 14. маја 1948. године. Бен
Гурион је дирљивим речима прогласио Државу Израел и постао њен први председник
владе. Ветерански лидер ционизма Хаим Вајцман постао је први председник. Труман је
одмах признао нову државу, а ни Стаљин није много заостао. У почетку постојања државе
Израел је, што се тиче практичне помоћи, био захвалнији СССР-у него САД-у, али је око
1950. године савезништво са Америком било главна нада Израела, јер су схватили да од
ње могу добити више новца и оружја. Израел се у исто време приближавао и Ирану, који
га је признао 1950. године. Основа овог пријатељства био је заједнички непријатељ,
Арапи.
Године 1948. је пет арапских држава кренуло против Израела, али без великог
успеха. Сиријци нису постигли много, а Либанонци још мање. Ирачани су се брзо
повукли, а Египат је закаснио. Израелска одбрана Јерусалима, која је осујетила Јорданце,
заједно са неповезаношћу арапских држава, донела је Израелу победу. UN је реаговао
именовавши шведког грофа Фолкеа Бернадота посредником. Он је успео договорити
примирје које је трајало од 11. јуна до 09. јула, а затим су уследиле борбе из којих су
Израелци изашли као апсолутни победници. Група Стерн је убила Бернадота 17.
септембра, а наследио га је функционер UN-a, Американац Ралф Банч. У октобру је
Израел извојевао нове успехе, а сукоби су практично били готови до краја године. У првој
половини 1949. је потписано примирје између Израела и арапских држава, осим Ирака. У
другој половини године Јевреји су консолидовали своје успехе поразивши војске арапских
држава и палестинских Арапа.
Осим Палестинаца, Арапи никада нису били посебно склони рату са Израелом.
Били су спремни прихватити израелску државу, али су Бен Гурион и други државници
више веровали војној надмоћи. Од 1948. до 1950. палестинска имовина је сисематски
унишптавана, док је 700 000 Палестинаца избачено из њихових домова. Када је египатски
краљ Фарук покушао покренути преговоре током рата, Гурион их је одбацио, а одбио је и
предлоге сиријског лидера Заима Хуснија који је нудио мир, савез и домове за 300 000
Палестинаца у Сирији. Међутим, Израел својом милитантношћу није успео остварити
своје среднорочне или дугорочне циљеве – формални мир уз сигурност и признање. Због
дубоког понижења и оправдане бриге за палестинске Арапе, Арапи нису желели да
признају Израел и наставили су борбу економским средствима, пре свега путем затварања
Суецког канала за израелске бродове, као и за бродове који иду у Израел и из њега. Веже
безбедности Уједињених Нација је узалудно осуђивало тај поступак.
Стварање израелске државе било је изванредан политички феномен, резултат
упорних сећања прогоњеног народа. Израелска држава била је изузетна као и њено
порекло. Усвојивши принцип да њена врата морају бити отворена свим Јеврејима света,
она је постала мешавина различитих језика, култура и неједнаких образовних нивоа, коју
је одржавала моћ хебрејског препорода и заједништво расе и наде (али не и вере, јер
жидовска вера није била посебно важна многим јеврејским грађанима.) Закон о повратку
из 1950. године дао је право свим Јеврејима на долазак у Израел. Међутим, Закон о
држављанству из 1952. године дао им је жидовско, а не израелско држављанство, а Арапи
у Израелу су постали особе арапске националности, а не израелски држављани. Израел је
у почетку зависио од спољне помоћи, пре свега америчких Јевреја и репарациј које им је
плаћала СР Немачка. Њен живот је у почетним годинама био предодређен њеним
непријатељским окружењем. Упрско економским и војним ограничењима, усвојен је
углавном економски облик власти. Међутим, на спољном плану су израелску политику
обликовале његове победе, као и стална несигурност која је могла бити отклоњена само
новим победама. На сваки напад су жестоко одговарали, у почетку под вођством
способног генерала Аријела Шарона. Цена честих ескалација насеља била је све
агресивнија психологија нове државе, која је подстицала контрамере арапских држава,
што је прерасло у спиралу офанзивних и дефанзивних операција против окорелих
непријатеља. Будући да су те операције вођене против арапских држава, у позадини је
остао средишњи проблем, Палестинци, који су били без државе.