Антисемитизам

Антисемитизам се односи на предрасуде и/или дискриминацију Јевреја као појединца и

као групе. Термин антисемитизам је скован тек у деветнаестом веку, али анти-јеврејска
мржња и јудеофобија (страх од Јевреја) датирају из античких времена и имају различите
узроке. 1879. године, немачки новинар Вилхелм Мар је створио термин антисемитизам,
означавајући мржњу према Јеврејима, као и мржњу према разним либералним и
међународним политичким трендовима осамнаестог и деветнаестог века који се често
повезују са Јеврејима. Трендови који су били нападнути укључивали су једнака грађанска
права, уставну демократију, слободну трговину, социјализам, финансијски капитализам и
пацифизам.
Антика и стари век
У антици Јевреји су се као монотеисти од почетка разликовали од већине свог окружења
који су били политеисти. Верује се да је антисемитизам настао у Египту, тачније у
Александрији у 3. веку пне. (где су с времена на време избијали антијеврејски немири) и
да се проширио „грчким препричавањем староегипатских предрасуда“ које су описивале
Јевреје као мизантропе. Хекатеј из Абдере, грчки историчар из раног трећег века пне,
написао је да је Мојсије „у знак сећања на изгнанство свог народа за њих установио
мизантропски и негостољубив начин живота“. Манетон, египатски историчар, написао је
да су Јевреји били протерани египатски губавци које je Мојсије научио да „не обожавају
богове“. Јевреји су углавном у полисима живели одвојени од Грка што је поред њиховог
одбијања грчке религије био још један разлог зашто су их Грци сматрали варварима.
Постоје примери хеленистичких владара који су скрнавили Храм и забранили јеврејске
верске праксе, као што су обрезивање, слављење Шабата, проучавање јеврејских верских
књига, итд. Године 70. н. е., Римљани су уништили јеврејску државу, a Јевреји су почели
да се селе и формирају заједнице широм античког света. Односи између јеврејског народа
и окупаторског Римског царства повремено су били напети због чега је дошло до неколико
побуна. Према Светонију, цар Тиберије је протерао из Рима Јевреје који су отишли тамо
да живе. У римско-јеврејским односима било је и толерантнијих периода, међутим појава
хришћанства је отежавала ситуацију. У почетку се хришћанство видело као још једна
јеврејска секта, пошто су Исус и ученици били Јевреји и проповедали су форму јудаизма.
Током првих неколико стотина година након што су Римљани разапели Исуса, присталице
јудаизма и хришћанства коегзистирали су настојали да у релативном миру практикују
своју веру у истим земљама. Када је хришћанство постало државна религија Римског
царства у 4. веку н.е., хришћани су се трудили да утврде валидност своје нове религије
тврдећи да је она заменила јудаизам.
Средњи век
У наредна три века у Римском царству нови образац дискриминација Јевреја се појавио:
Јеврејима је забрањено да се венчају са хришћанима (399. н. е.), забрањено им је да
заузимају положаје у влади (439. н. е.) и били су спречени да се појаве као сведоци против
хришћана на суду (531. н. е.). Причало се да Јевреји имају рогове и репове и да се баве
ритуалним убиствима хришћана, као и да изводе крвну клетву која представља убијање
деце како би користили њихову крв у својим верским обредима. Папа Урбан II је 1095.
упутио општи позив хришћанима на Крсташки рат за ослобођење Христовог гроба и
ослобађање светог града Јерусалима од неверника. Крсташка војска, која је више личила
на руљу, провлачила се кроз јеврејске заједнице пљачкајући, силујући и насилно убијајући
Јевреје. Према томе рођен је погром — организовани масакр циљане групе људи. Године
1147. било је неколико погрома над Јеврејима током Другог крсташког рата. Уследило је
протеривање Јевреја 1290. године из Енглеске; 1394. године, протеривање 100.000 Јевреја
из Француске и 1421. протеривање хиљада из Аустрије. Многи од протераних Јевреја
побегли су у Пољску. Средином 14. века бубонска куга се проширила широм Европе.
Страх, сујеверје и незнање су подстакли потребу да се нађе неко ко је крив, а Јевреји су
били савршени за то због митова и стереотипа који су се повезивали са њима. Иако су
Јевреји такође умирали од куге, оптужени су за тровање бунара и ширење болести. У
Немачкој и Аустрија је око 100.000 Јевреја живо спаљено због ових и других лажних
оптужби.
Од 9. века, средњовековни исламски свет је дозволио Јеврејима да практикују своју
религију слободније него што су то могли у средњовековној хришћанској Европи. Под
исламском влашћу, постојало је Златно доба јеврејске културе у Шпанији које је трајало
до 11. века. Завршило се када се на Иберијском полуострву догодило неколико
муслиманских погрома над Јеврејима (у Кордоби 1011. и у Гранади 1066. Године., али и у
Египту, Сирији, Ираку и Јемену). У неким деловима Јемена, Марока и Багдада Јевреји су
били приморани да пређу у ислам или се суоче са смрћу неколико пута између 12. и 18.
века.
Од XV до XIX века
Мартин Лутер је написао памфлет 1545. под насловом Јевреји и њихове лажи, тврдећи да
су Јевреји жедни хришћанске крви и позива на убијање Јевреја. Неки сматрају да су ови
напади означили прелаз са антијудаизма (напади мотивисани одбијањем Јевреја да
прихвате хришћанство) на антисемитизам (мржња према Јеврејима као раси која
контаминира чистоту друге расе). Како Јеврејима није било дозвољено да поседују земљу,
а Црква није дозвољавала хришћанима да позајмљују новац за профит, многи Јевреји су
постану лихвари (каматари). Ово је изазвало нови сет стереотипа око Јевреја као жељних
новца и похлепних. Током распадања Пољско-литванске уније у 17. веку бројни Јевреји су
погинули. Први од сукоба који је водио овом распаду био је устанак Хмељницког, када су
присталице Богдана Хмељницког масакрирали десетине хиљада Јевреја у источним и
јужним областима које је он контролисао (данашња Украјина).
Европски имигранти у Сједињене Државе повели су и антисемитизам у 17. веку. Гувернер
Новог Амстердама спровео је планове да спречи Јевреје да се населе у граду. Ограничена
су и политичка и економска права Јевреја. Тек у Америчком рату за независност Јевреји су
добили законска права, укључујући право гласа.
1750. године надвојвоткиња Аустрије Марија Терезија наредила је Јеврејима да напусте
Бохемску Чешку, али је убрзо променила свој став, под условом да Јевреји плаћају за
останак у држави сваких десет година. Године 1752. увела је закон којим се свака јеврејска
породица ограничава на једног сина. Године 1782, Јосиф II Хабзбуршки је укинуо већину
ових пракси прогона у свом Патенту о толеранцији.
1772. године, руска царица Катарина Велика протерала је Јевреје у одвојена насеља и
забранила им повратак у градове у којима су раније живели. Одлуком руског цара
Николаја I из 1827. године Јевреји млађи од 18 година регрутују се у кантонистичке школе
на 25-годишњу војну службу ради промовисања крштења. Политика према Јеврејима је
донекле либерализована за време цара Александра II (1855–1881), међутим његово
убиство 1881. послужило је као изговор за даљу репресију попут Мајских закона из 1882.
Константин Побједоносцев, касније крунисаног за цара Николаја II, изјавио је да је „једна
трећина Јевреја мора умрети, једна трећина мора емигрирати, а једна трећина бити
преобраћена у хришћанство“.

Линкови:
https://encyclopedia.ushmm.org/content/en/article/antisemitism?series=30
https://books.google.rs/books?
id=J40gNC7cxfYC&pg=PA7&hl=sr&source=gbs_toc_r&cad=3#v=onepage&q&f=false
https://www.adl.org/sites/default/files/documents/assets/pdf/education-outreach/Brief-History-
on-Anti-Semitism-A.pdf
https://en.wikipedia.org/wiki/Antisemitism#CITEREFFlannery2004
https://www.facinghistory.org/resource-library/video/ancient-roots-anti-judaism