Halucinacije

Halucinacija predstavlja opažaj nepostojećih draži, koje čoveku deluju jako stvarne i realistične.
Halucinacije nisu isto što i snovi, zato što čovek mora da bude budan da bi ih doživeo. Najčešće
su vizuelne i auditivne halucinacije (vid i sluh), ali se halucinacije mogu javiti i kao taktilne i
olfaktivne (čulo dodira i čulo mirisa). Iako se halucinacije često vezuju kao znaci ludila ili neke
bolesti, i najnormalnija i najzdravija osoba može da doživi halucinacije.
Halucinacije se mogu pojaviti kao rezultat:

 konzumiranja droge (halucinogeni) ili alkohola

 mentalnog poremećaja, kao npr. šizofrenije
 bolesti poput Alchajmera i Parkinsonove bolesti; epilepsije, ili narkolepsije
 gubitak čula vida, sluha, mirisa...
 stresa
Istaživanjem, naučnici su otkrili da prilikom halucinacija nam rade isti delovi mozga kao tokom
pravih čulnih doživljaja. Npr. kada haluciniramo glasove oko nas, deo mogza za sluh je aktivan,
isto važi i za vid. Npr. postoji deo mozga koji se zove superiorni temporalni sulkus koji je
odgovoran za prepoznavanje lica, previše mala aktivnost u ovom delu mozga može dovesti do
toga da ne možemo prepoznati bilo čije lice, čak ni naše, ali prevelika aktivnost prouzrokuje to
da mi vidimo lica koja nisu tu.
Halucinacije koje se javljaju prilikom konzumiranja halucinogena, poput LSD, otežavaju našem
mozgu da identifikuje i imenuje stvari koje naša čula vide ili osete, pa na taj način možemo da
„vidimo“ stvari koje nisu tu.
Kod mentalnih poremećaja, npr. šizofrenije i paranoje, najčešća su vizuelne i slušne
halucinacije. Npr. često čuju da ih neko savetuje ili im naređuje da nešto urade.
Prilikom gubitka čula vida npr. ljudi mogu često da dobiju simpotom Čarlsa Boneta. Taj simptom
se javlja samo kod ljudi koji su oslepeli, ne i kod onih koji su rođeni slepi. Prilikom toga, ljudi koji
su oslepeli i nisu bili u mogućnosti da vide godinama, počinju da haluciniraju slike oko sebe,
„filmovi bez zvuka“. To se dešava zato što delovi mozga koji su bili odgovorni za vid i koji su već
neko vreme neaktivni, pokušavaju da se opet „vrate“ i zato podstaknuti nekim sećanjima oni se
ponovo aktiviraju. To može trajati i samo par trenutaka a i par minuta, pa nakon toga nestati i
vratiti se nakon par godina. Smatra se da oko 10% ljudi sa oštećenim vidom ovako nešto
doživljavaju. Naravno ovakvi doživljaji se javljaju i kod čula sluha i mirisa.
To je otkrio još Čarls Bonet u 18. veku kada je proučavao i slušao svog slepog oca koji je često
video stvari koje nisu bile stvarne, niti su mogle biti stvarne.
Halucinacije takođe mogu da se jave kao posledica velikog stresa ili umora. Postojali su slučajevi
kad su ljudi npr. bili izgubljeni u šumi, sami, teško povređeni, koji su hteli samo da se negde
sklupčaju i umru, ali se javio neki snažan glas koji im je naredio da nastave. Priviđenje lika ili
glasa voljene osobe takođe može da se desi a ciljem da nas motiviše.
Prilikom uspavljivanja takođe možemo da osećamo ili čujemo stvari koje nisu tu. Npr. možemo
da osetimo da nam glava eksplodira, što nam nečini ništa preterano loše sem što nas probudi.
Takođe možemo da osećamo kao da padamo, letimo ili plutamo. Ovakve halucinacije su
uglavnom bezazlene i naprave nam nikakvih problema.