Гоњења Цркве

Прогони хришћана у Римском Царству

• Прогони хришћана у Римском Царству представљају прогоне особа које су исповедале хришћанску веру.
Хришћанство се са прогонима сусретало од својих самих почетака, па су тако рани хришћани још као јеврејска
секта у 1. веку били метом прогона од других Јевреја, а потом од власти Римског Царства. Од кад су 60-их
година најистакнутији међу њима, Јаков, Петар и Павле, били погубљени, сваки хришћанин је схватио да
припадање покрету значи опасност. Неког општег прогона у целом царству, на темељу посебне одлуке врховне
власти, у 2. веку није било. Најопаснији је противник хришћана у 2. веку било паганско јавно мњење. О
хришћанима су се шириле различите застрашујуће гласине, да на својим сабрањима врше људождерске
вечере, едиповски блуд, итд, које су у неким случајевима изивале провале беса, те подстицале државне органе
на прогон одређених особа или скупина. Прогони у разним видовима су се наставили до почетка 4. века када је
хришћанство легализовано одлуком цара Константина. Прогони су утицали на све аспекте хришћанског живота,
укључујући хришћанску теологију и организацију цркве.
• Прогони државе темељили су се на правном мишљењу да Црква није била законски одобрена религија.
Римљани су хришћане сматрали опасним радикалима, чије су учење тумачили као безбожништво. Римљани су
хришћане сматрали атеистима, зато што су одбијали да поштују народне богове који штите заједницу.
Веровало се да су хришћани штетни по друштво, а њихов начин живота је сматран антисоцијалним. Многи
Хелени су мрзели хришћане због њиховог „атеизма", који ће, како су Римљани страховали, навући гнев богова
на целе заједнице. Када би се догодила нека несрећа, или завладао страх да може да се догоди, становништву
би највероватнији кривац били хришћани. Средином 2. века, пагански интелектуалци су почели да нападају
хришћане у својим трактатима. Било је запажено да се хришћани окупљају под окриљем ноћи, називају
међусобно „брате" и „сестро" и поздрављају се пољупцима; говорило се да обожавају свог бога тако што једу
месо и пију крв Сина Божијег. Противници су тврдили да се хришћани упуштају у ритуални инцест, убијање
деце и људождерство.
• Државне су власти углавном знале, или су могле утврдити, како сведочи Плиније Млађи (112), да су те оптужбе
без темеља, али се редовно нису упуштале у испитивања, него је за осуду било довољно признавање
хришћанске припадности и одбијање да се од вере у Бога одступи кроз извршење акта државне религије.
Римске власти су посматрале хришћане као противнике државе који подстичу издајничке активности те су их
приводиле због непокорности. Осумњичени хришћани су неретко одбијали да се подложе актима државног
култа, што је схваћано као јавно отказивање лојалности држави. Приведеним хришћанима који би одбили да
испоштују царски култ претило је погубљење.
• Култ цара је био тесно повезан са монотеизмом, веровањем у једног оца. Апологети су покушали да утичу на
мишљење народа, а посебно учених критичара, што их је натерало да траже додирне тачке између
хришћанства и хеленске философије.
 Нерон

• Први велики прогон хришћана је започео под царем Нероном (54-68). Године 64. је избио велики пожар у
Риму. Нерон је за подметање пожара који је уништио велики део града оптужио хришћане и започео
прогоне против њих. За време овог гоњења, Христови следбеници су разапињани на крст, бацани у Тибар
и предавани дивљим зверима у амфитеатру, ради увесељавања римских грађана. Међу овим први
мученицима налазили су се и апостоли Петар и Павле, погубљени око 67. године. У то време је
мученички скончала и Фотина Самарићанка, након што је преобратила Неронову ћерку Домнину.
Хришћани који су били римски држављани кажњавани су одсецањем главе, док су они без грађанског
статуса углавном кажњавани спањивањем. Многи хришћани су тада били разапети и живи спаљени у
Нероновој башти, као људске буктиње. Тацит и Светоније, историчари царског двора, који су потпуно
презирали хришћане, помињу ту групу превасходно као мету званичног прогона. У описивању Нероновог
живота, Светоније каже »да су кажњени хришћани, класа људи посвећена новом и штетном сујеверју«.
Тацит додаје својим опаскама о пожару у Риму: „Прво су били ухапшени они припадници секте који су
признали; затим, после њиховог признања, велики је број био осуђен, не толико због подметања пожара
колико због мржње према људском роду. А крај им је пропраћен поругом: покрили су их кожом дивљих
звери и растргли су их пси; или су били причвршћени на крстове, и кад се спустио мрак запаљени су да
послуже као буктиње. Нерон је уступио своје вртове за ту представу ... Тацит тумачи Нероново
понашање као његову потребу за жртвеним јарцем. Хришћанска група имала је сва обележја завере.
• 1. Пре свега, били су следбеници човека оптуженог за мађију, који је због мађије и издаје погубљен;
• 2. били су »атеисти«, који су одбацивали као »демоне« богове заштитнике благостања римске
државе — чак и гениј (божански дух) самог цара;
• 3. припадали су илегалном друштву.
• Од Неронове епохе (54–68. после Христа) хришћани су почели да бивају јасно разликовани од Јевреја као
припадници једне посебне „религије“ и због тога су изгубили привилегије заштите и посебног третмана које
је Јеврејима пружала римска држава.
 Домицијан (81-96)

• После кратког периода затишија почели

су нови прогони за време цара
Домицијана у којима је, између осталих,
живот изгубио и свети Тимотеј и
епископ Антипа Пергамски, кога су
спалили многобожачки становници тог
града.
 Трајан

• У време Трајана између осталих су пострадали и епископи Симон Јерусалимски и Игнатије Антиохијски, који је
бачен лавовима. Иако у то време ниједан закон није посебно забрањивао прелазак у хришћанство, од сваког судије
који је чуо да је неко оптужен за прелазак у хришћанство захтевало се да изврши истрагу. Не знајући како да поступа у
таквим случајевима, Плиније, гувернер Битиније (провинција у Малој Азији), писао је (око 112. године) цару Трајану (98-
117), захтевајући разјашњење: „Обичај ми је, царе господаре, да поднесем теби сва питања где нисам сигуран како
да поступим. Ко ће ми боље показати пут ... ? Нисам никад учествовао у истрагама о хришћанима; стога не знам
који се злочин обично кажњава и истражује, а шта се допушта ... у међувремену, овако сам поступио са онима које
су ми оптужили као хришћане. Питао сам их да ли су хришћани, и питао сам их по други и по трећи пут, уз претњу
казне. Ако нису попуштали, наређивао сам да се одведу и погубе, јер нисам нимало сумњао да, без обзира шта су,
заслужују да буду кажњени због тврдоглавости и непоколебљиве упорности... Као што сам сматрао да је право да
пустим оне који су рекли да нису хришћани нити да су икад били, након што би очитали молитву боговима по мом
упутству, и принели вино и палили мирисе твом кипу који сам наредио да донесу у суд у ту сврху и, штавише,
проклињали су Христа — што ниједног (тако кажу) правог хришћанина не можеш натерати да чини. “
• Трајан је одговорио одобравајући Плинијев поступак у тој ствари: „Мој драги Секунде, твој поступак је исправан
у испитивању случајева оних који су оптужени код тебе као хришћани, јер заиста ништа се не може поставити као
опште правило које би садржало нешто као утврђени облик поступка. Њих не треба тражити; али ако су
оптужени и осудени, морају бити кажњени — али свако ко порекне да је хришћанин и то потврди делом, као на
пример молитвом нашим боговима, добиће опроштај због свог кајања, без обзира на то колико је било сумњиво
његово понашање у прошлости. Али Трајан је саветовао Плинију да не прихвата анонимне оптужбе, »јер оне су лош
пример и недостојне су нашег времена«. Плиније и Трајан су се сложили да свако ко одбије гест лојалности
боговима мора да сакрива озбиљне злочине, нарочито стога што је казна за одбијање била непосредно
погубљење.
• Од 112. године, поводом питања управника Плинија Млађег, одређено је да гоњење хришћана од државних власти не
буде произвољно, већ само по потписаној оптужници грађана. Овакво стање трајало је све до времена Декија (249–
251) и допринело је томе да се државна реакција против хришћанства премести на други ниво: на народно мишљење.
 Хадријан

• Хадријан је познат по писму о томе да се хришћани не смеју нападати ни гонити без суда,
које преноси Јевсевије: „Минуцију Фундану. Добио сам писмо од Серенија Гранијана,
човека познатог, твога претходника. Казује ми о нечему о чему се не може прећутати:
не ваља да људи живе а да не знају за мир и да су свагда на мети клеветника. Ако
житељи провинције могу доказати своје оптужбе против хришћана и о томе могу да
казују пред судом, то нека се тамо (на суду) и чини а не на трговима и викањем масе.
Приличи ти да се добро упознаш са тим оптужбама. И ако се оптужбе докажу, тек тада
одреди казну за преступ. Али, заклињем те Хераклом, ако неко подиже оптужбе без
разлога, тада те клеветнике не остављај без казне."
 Марко Аурелије (161-180)

• Нова гоњења покренуо је Марко Аурелије, владар филозоф, под утицајем анти-хришћански настројених
стоика. Најпознатија жртва тог гоњења је био Јустин Филозоф, који је покушао да пише одбране
(апологије) хришћана цару филозофу, али је и сам био погубљен одсецањем главе, са групом хришћана у
Риму око 165. године, због чега се назива и Јустин Мученик. „Јасно је да нико не може заплашити или
покорити нас који верујемо у Исуса Христа, широм света. Јер јасно је да, иако нам одсецају главе,
разапињу и бацају дивљим зверима, у ланце, у ватру и подвргавају нас свим врстама мучења, ми се не
одричемо своје вероисповести; што се више такве ствари догађају, то више остали, у великом броју,
постају верници.“ (Јустин Филозоф)
• Добровољно срљање у смрт је изазвало презир Марка Аурелија, који је гледао хришћане као морбидне и
заведене егзибиционисте.
• Иренеј је, у лето 177. године, био сведок све већег непријатељства према хришћанима у
сопственом граду, Лиону. Најпре им је био забрањен приступ на јавна места, тржнице и купатила. Затим,
кад је провинцијски гувернер био ван града: „...руља се разуларила. Хришћане су ловили и отворено
нападали. С њима је поступано као са јавним непријатељима, нападани су, тучени и каменовани. На
крају су одвучени на форум ... оптужени, и, након што су признали да су хришћани, бачени су у
затвор.“Чланови цркава у Лиону и суседном граду Вијену хапшени су и окрутно мучени у затвору чекајући
дан одређен за масовно погубљење, 1. август. То је био празник у славу величине Рима и цара. У таквим
приликама тражило се од гувернера да покаже свој патриотизам организовањем раскошне јавне забаве за
цело становништво града, што је изискивало огромне издатке за изнајмљивање професионалних
гладијатора, боксера, рвача и мачевалаца. Али претходне године цар и сенат су донели нов закон да се
смање трошкови за гладијаторске представе. Сад је гувернер могао легално да атлетске игре замени
осуђеним криминалцима, који нису били грађани Рима, нудећи спектакл њиховог мучења и погубљења.
Ово је, без сумње, још више подстицало званичну жестину против хришћана, који су могли да пруже, као у
Лиону, најјефтинију празничну забаву. Једна од напознатијих жртава овог прогона је света Бландина,
позната по страховитом вишедневном мучењу.
• У време императора Марка Аурелија је мученички пострадао и Поликарп, епископ Смирне.
 Септимије Север (193-211)

• За време цара Септимија Севера у прогонима су страдали и Харалампије, епископ у

Тесалији, и Иринеј епископ Лионски. Даниéлоу сматра могућим да разбуктавање прогона
под северовском династијом, посебно уколико је Септимије Север заиста 202. издао декрет
против хришћанског и јеврејског прозелитизма (о чему се разилазе мишљења), треба
великим делом приписати разбуктавању апокалиптичког гибања међу хришћанима, у чему
су се посебно истицали монтанисти; Даниéлоу указује на чињеницу да немамо података
»да су тада били узнемиривани епископи«.
 Александар Север (222-235)

• Александар Север је први римски цар који је показао благонаклоност према хришћанима.
Царством су кружиле гласине да је поставио кипове Аврама и Исуса поред Сократа и
других светих људи у свом дворском светилишту. Нижи службеници су прогонили
хришћане и без цареве наредбе, па је тада након дугих мука убијена и ђакониса Татијана
Римска.
 Диоклецијан

• Диоклецијанови прогони су последњи велики прогони хришћана од стране власти Римског Царства,
а који су се збили почетком 4. века. Године 303. заједно са Максимијаном, Галеријем и
Констанцијем Хлором издао низ едиката којима се под претњом строгих казни захтева од хришћана
да практикују традиционалне римске обреде; каснији едикти су, пак, били усмерени против
хришћанског свештенства те довели до конфискације црквене имовине и спаљивања црквених књига
и текстова. Прогони су били различити по свом интензитету у различитим деловима Царства - на
западу, у Британији и Галији су били најслабији, а у источним провинцијама најжешћи. Неке од
многобројних жртава овог гоњења су: центурион у римској легији Акакије, заповедник тебанске
легије Свети Маврикије, војник царске гарде свети Георгије, начелник царске гарде Свети
Севастијан, осамнаестогодишњи Јулијан Таршанин, четрнаестогодишњи Панкратије Римски,
крчмар Теодот Анкирски, Ардалион Глумац, епископ Климент Анкирски, лекари Козма и
Дамјан из Киликије, супружници Јулијан и Василиса, тринаестогодишња Агнија Римска,
мученице Јулијана Никомедијска, Анастасија Сремска, Пелагија Тарска, Доротеја Кесаријска и
многе друге.
• По свом обиму ово је веројатно било најжешће гоњење које је римска држава покренула против
хришћана. У неколико наврата прогони су обустављани, да би их формално укинуо тек Милански
едикт кога су 313. донели цареви Константин и Лициније. У вековима који су следили,
Диоклецијанови прогони су Цркви послужили да створи "култ мученика", а врло често је било
претеривање у навођењу опсега и размера окрутности прогона. Каснији историчари, почевши од
доба Просветитељства у 18. веку, су почели доводити у сумњу традиционалне хришћанске наводе о
прогонима. Модерни историчари, пак, кажу да су прогони довели до између 3.000 и 3.500 жртава,
односно да је највећи број хришћана избегао прогоне.
• Диоклецијанови прогони су ипак имали одређене дугорочне последице на Цркву. Пре свега се то
односило на расцеп између "чистих" хришћана који су били вољни постати мученици и оних који су
се формално покорили царским едиктима, односно тзв. "издајника" (традиторес); он је послужио
као повод са шизму донатиста у Северној Африци и мелетијанаца у Египту који ће вековима
изазивати сукобе унутар хришћанске заједнице.
 ГАЛЕРИЈЕВ ЕДИКТ

• Опште је прихваћено мишљење у јавности да је Милански едикт из 313. године први

документ којим је заустављен прогон хришћана. Пренебрегава се историјска чињеница да
Миланском едикту претходи Едикт о толеранцији вера који је донео Галерије, један од
тадашњих владара Римског царства заједно са својим савладарима Константином и
Ликинијем.
• Галерије је иначе био један од великих прогонитеља хришћана, који је настављао политику
из времена цара Диоклецијана. Документ је обнародован 30. априла 311. године у Никеји.
• У њему се хришћанима допушта слобода вероисповести, слобода молитвеног окупљања,
а за узврат се од њих тражи да поштују земаљски поредак, као и да се моле за здравље и
напредак државе.
• Оно што је врло карактеристично за овај документ јесте чињеница да се у њему говори о
поделама које постоје међу самим хришћанима. Изражен је и страх власти да се те поделе
не пренесу и на државу. Тачније, документ сведочи о тежњама да се одржи
традиционална римска многобожачка вера и карактерише га наводно човекољубље
и снисходљивост римских власти према хришћанима који су означени као људи
„обузети лудошћу“.
• Сам Галерије, творац овог Едикта умро је после шест дана од издавања овог закона о
толеранцији. Тај закон је ипак послужио као основа за Милански едикт.