CRKVA KOJA PROGANJA

„Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Isključiće vas iz sinagoge; čak će doći čas da će
svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu služi. I ovo će [vam] činiti zato što nisu upoznali Oca – ni
mene.“
Evanđelje po Jovanu 16:1-3
„Cerkov gonima i udručajema, bila grečeska ili latinska, može biti Hristova cerkov; a ona koja
goni i udručava nipošto ne može biti, zašto je Hristos bog mira i ljubovi, a ne vražde i
gonjenija. Dela poštena, ona su netelesni znak istinitoga hristjanstva, a ko god veli da pravo
veruje, a nepravedno i zlo živi, on je sav laža od glave do nogu, niti on ima vere ni zakona.“ [1]
Dositej Obradović
Nakon što je prvih nekoliko vekova bezuspešno pokušavao da kroz svetovnu pagansku rimsku
vlast zaustavi napredovanje Hristovog evanđelja među nespasenima, đavo je promenio svoju
taktiku. Odlučio je da zamagli veoma jasnu i jednostavnu poruku o spasenju tako što će, kako
će se kasnije ispostaviti, veoma vešto izvršiti infiltraciju mnogih paganskih verovanja i
filozofskih ideja u novozavetno hrišćanstvo. Đavo je, dakle, odlučio da kroz bezbožne (a ipak
religiozne) ljude koji su tobož služili Crkvi, učini ono što je Gospod striktno zabranio. To je bilo
dodavanje novih učenja i tumačenja Hristove i apostolske nauke – koja se nisu izvorno
podrazumevala niti verovala. O mnogim od ovih učenja pisao sam detaljnije u ovoj knjizi.
Zajedno sa odstupanjem od prvovekovnog verovanja, zvanična hrišćanska Crkva je silom
prilika odstupila i od onakvog ophođenja prema svetu i verskim neistomišljenicima kakvo se
evanđeljem podrazumevalo. Svaki čitalac Novog zaveta veoma lako može da primeti da je
Hristos uvek (kao i apostoli kasnije) naglašavao mirotvorstvo i nenasilje. [2] Takođe, isticao je
iznad svega ljubav kako prema bližnjima tako i prema najcrnjim neprijateljima. Prema ovom
blagoslovenom učenju, svaki Isusov sledbenik, kao nanovorođeno dete Božije, koje se odreklo
samo sebe i uzelo krst na svoja pleća (Mt. 16:24), morao bi da bude ispunjen ljubavlju do te
mere da čak i ne pomisli a kamoli učini nekome bilo kakvo, pa makar i najmanje zlo. Evo
nekih od stihova iz apostolskih svetih spisa koji govore o ovakvom Gospodnjem učenju:
„Čuli ste da je rečeno starima: ‘Ne ubij’, a ko ubije biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki
koji se gnevi na brata svoga[3] biti kriv sudu. Ako ko kaže bratu svome ‘raka’, biće kriv
sinedrionu. Ako ko kaže ‘budalo’, zaslužiće pakao ognjeni.“ [4]
„Nego vama – koji slušate – velim: ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze,
blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju. (...) I kako hoćete da
ljudi čine vama, onako činite i vi njima.“[5]
„Jer ste na to pozvani, zato što je i Hristos stradao za vas i ostavio vam primer – da pođete
njegovim stopama. On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim. Kada su ga
vređali – on nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pretio, nego je prepustio onome
koji pravedno sudi.“[6]
Iz svega pročitanog, jasno uviđamo da su za Hristovo ime vezani isključivo pojmovi ljubavi,
praštanja, trpljenja i blagosiljanja drugih – kako dobrih tako i rđavih ljudi. Ipak, kao što ćemo
videti, sotonskim uplivom u ono što se od početka IV veka pa nadalje nazvalo zvaničnom
Crkvom a danas postoji u obliku Rimokatoličanstva i Pravoslavlja, ranohrišćanska merila
ponašanja su odbačena a počela su da se primenjuju ona koja su svojstvena ljudima koji ne
poznaju Boga. Naime, hrišćanski mislioci i carevi, kao da su zaboravili kako je bilo njihovim
prethodnicima, koji su prolazili kroz svirepa mučenja i ubistva. Istoričar Vil Djurant iznosi
istorijske činjenice o polaganoj „modifikaciji hrišćanske etike“, i Crkvi koja je od propovedanja
ljubavi i praštanja postala religija nasilja:
„Najozbiljniji problem Crkve, odmah posle usklađivanja njenih ideala sa njenim opstankom bio
je iznalaženje načina egzistiranja sa državom. Uspon crkvene organizacije rame uz rame sa
državnim činovnicima uzrokovao je borbu za vlast u kojoj je prihvaćeno međusobno
potčinjavanje bilo preduslov za mir. Na Istoku je Crkva postala podređena državi; na Zapadu
se najpre borila za samostalnost, a zatim za prevlast. U oba slučaja, savez Crkve i države
iziskivao je znatnu modifikaciju hrišćanske etike. Tertulijan, Origen i Laktancije su učili da je
rat uvek protivzakonit; sada kada ju je država štitila, Crkva se pomirila sa onim ratovima koji
su smatrani neophodnim da se zaštiti ili država ili Crkva. Ona sama nije imala sredstva
prisile; ali, kada je sila izgledala korisna, ona je mogla da se obrati „svetovnoj ruci“
da izvrši njenu volju.“[7]
U vreme progonstva Crkve, jedan od njenih maločas pomenutih znamenitijih vođa, Tertulijan,
istakao je jedno veoma značajno evanđelsko pravilo, koje nam, uz konstataciju da je upravo
ona (Crkva) inicirala dalja progonstva, prenosi Aleksandar Šmeman:
„Treba otvoreno reći da upravo Crkva traži od države obračun sa paganstvom, odriče sam
princip trpeljivosti. Zaboravivši na reči Tertulijanove, upućene progoniteljima Hrišćanstva: ‘‘I
opšte pravo, i prirodni zakon traže da svako poštuje boga u koga veruje, ne priliči religiji da
vrši nasilje nad drugom religijom.“[8]
Na ovaj način, zastupajući ideje prvovekovnog hrišćanstva, ovaj crkveni učitelj je potvrdio
činjenicu da se evanđelje može širiti samo milosrdnim propovedanjem ljubavi i istine, bez
upotrebe bilo kakvih metoda prisile na potencijalne obraćenike. Međutim, nasuprot ovome
stavu, a u skladu sa narodnom poslovicom: ‘daj čoveku vlast pa ćeš videti kakav je’, i sam
„ravnoapostolni“ car Konstantin a pogotovo njegovi „hrišćanski“ naslednici, pod uticajem
Crkve, otpočeli su progon poklonika mnogobožačkih religija. Prema paganima su postupali na
isti način kao i neznabožački carevi prema hrišćanima nedugo pre toga, zaboravljajući očito na
Hristove i apostolske reči koje su naglašavale da se na zlo ne uzvraća zlim. Evo kako o ovom
periodu vremena, u kome su činjeni zločini takozvanih hrišćana nad nehrišćanima, piše
maločas citirani ruski pravoslavni teolog:
„Sa dolaskom na presto cara Teodosija Velikog /379-395/, završava se prvi ciklus u razvoju
novih odnosa između Crkve i države. Edikt iz 380. godine proglašava Hrišćanstvo za obaveznu
veru, pretvara je konačno u „državnu religiju“. Sloboda koju je proklamovao Milanski
edikt bila je ukinuta. Mi, međutim, znamo da je ona bila osuđena na takav kraj od samog
početka. Nju je isključivala priroda antičke države, osnovna njena karakteristika – teokratska
svest – ne samo da nije uništena, no je, naprotiv bila pojačana obraćenjem Konstantinovim.
Faktički, proganjanje paganstva počelo je još za vreme njegove vladavine. Još više se pojačalo
za vreme njegovih sinova. (...) Hrišćanski pisac Firmik Materno u delu O zabludama paganskih
religija, koje je napisao za Konstantinove sinove, sada ih sam poziva na nasilje: „Pomognite
ovim nesrećnicima, bolje je spasti ih mimo njihove volje, nego im dozvoliti da
stradaju“... Svest hrišćanska, u kojoj je kroz iskustvo mučeništva zasjao jevanđeljski ideal
verske slobode, biće zadugo zaslepljena vizijom hrišćanske teokratije, koja sada ne samo
pomoću blagodati, no i pomoću zakona vodi ka Hristu. I proći će mnogo vremena pre no
što bude shvaćen neznabožački karakter ove teokratije. Od Teodosija Velikog Crkva više
nije samo savez onih koji su poverovali, no i savez onih koji su obavezni da veruju. Državna
sankcija daće Crkvi neviđenu moć...“[9]
Iz ovog teksta jasno možemo da uvidimo kako je Crkva za vrlo kratko vreme od prestanka
progonstva nad njom samom uspela da se udalji od novozavetnih ideala koji su proklamovali
slobodu čoveka što se tiče izbora sopstvene religioznosti, i postane moćna organizacija koja
prisilno pokrštava nehrišćane radi njihovog „spasenja“. Momir Jović dodaje i sledeće podatke:
„Tolerancija je samo nužna stepenica za opštu prevlast a karakteristična netolerantnost ostaje
prema svemu nehrišćanskom. (...) Još jedna posledica iz IV do VI veka u razvoju hrišćanstva
jeste ukidanje poslednjih antičkih institucija: Platonove skoro devetovekovne
Akademije; masovna razaranja i spaljivanja antičkih spomenika i spisa, rukovođeni
fanatizmom velikih crkvenih velikodostojnika.“[10]
Vil Djurant takođe piše o ispoljavanju mržnje „svetih“ istočnih patrijaraha prema verskim
neistomišljenicima:
„Hrišćanstvo je sada (400) gotovo potpuno pobedilo na Istoku. U Egiptu su domaći hrišćani
(Kopti) već predstavljali većinu stanovništva i održavali na stotine crkava i manastira.
Devedeset egipatskih biskupa priznavali su vlast patrijarha u Aleksandriji, čija je moć bila
velika skoro kao nekada vlast faraona ili Ptolomeja.Neki od tih patrijaraha bili su crkveni
političari sasvim zloćudne vrste, kao Teofil (u prevodu: „Bogoljub“; prim. I. S.) koji je
do temelja spalio paganski hram i biblioteku Serapisa (389).“[11]
O uništenju ovog paganskog hrama i biblioteke od strane hrišćanskih „bogougodnika“
predvođenih mitropolitom Teofilom, naš poznati astronom Milutin Milanković je, držeći u
rukama delove starih pergamenata koji se čuvaju u manastiru Metohionu u Carigradu
(Istambulu), u njihovo ime opisao strahote uništenja kroz koje su, pre mnogo vekova, oni
prošli:
„U četvrtom veku, kada je hrišćanstvo zahvatalo sve više Aleksandriju, izgubio se skoro svaki
interes za dela grčke nauke da bi se, naposletku, obrnuo u pravo neprijateljstvo, koje je
godine 392. dalo sebi tolikog maha da je, kao vihor, uništilo sva dela grčke umetnosti i nauke,
nagomilana u Aleksandriji, pa i naš dom.
To je bio strašan dan. Već rano izjutra čusmo da se po Aleksandriji kupe rulje da razore i
unište sve tragove jelinske kulture. I zaista, posle podne nasrnu takva jedna prostačka
rulja na naš hram, prodre u sve njegove prostorije, uništi i opljačka sve što joj do ruku
dođe. Za neverovatno kratko vreme ceo hram je bio potpuno opustošen, ulice oko njega
pretrpane razbacanim trubama papirosa i sveskama pergamenta. Među tim pocepanim
plodovima grčkog pesništva i mudrosti ležali su, razbijeni, poslednji ostaci klasičnih dela grčke
skulpture. Za njih se fukara nije više brinula, ali se još prepirala o zlatnu odeždu Serapisove
statue i o zlatne i srebrne poklone pobožnih priložnika hrama. Svađa prepunjena
prostačkim psovkama, pretvori se, na posletku, u divljačku tuču, proli se i krv.
Odjednom nasta tajac. „Mitropolit, mitropolit!“ šaputalo se od uva do uva. Na poprištu
fukarskog besa ukaza se mitropolit aleksandrijski Teofilo; svi, od reda, padoše na kolena.
Arhipastir aleksandrijski, okružen svojom pratnjom, posmatraše blagonaklonim pogledom delo
svoje pastve. „Deco,“ reče on, „učinili ste bogougodno jedno delo što ste razorili ovaj
paganski hram, poslednje utočište jeretičke vere i učenja. Dovršili ste onaj posao koji su
nekad počeli naši sveti oci, prvi hristjani i apostoli. Ta zar ne piše u devetnaestoj glavi djela
apostolskih: ‘A mnogi sabraše knjige i spališe ih pred svima; tako zdravo rastijaše i
nadvlađivaše riječ Gospodnja.’ Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i oca i
zajednica svetoga Duha sa svima vama. Amin“.[12]
Pored ovog „blagoslovenog“ spaljivanja aleksandrijske biblioteke i Serapisovog hrama,
Milanković je opisao i smrt učene Hipatije, kćerke poznatog filozofa i matematičara Teona,
koju su „hrišćani“ napali na ulici i kamenovali do smrti odvukavši je u crkvu. Dositej Obradović
je ovim rečima prokomentarisao pomenuta zločinačka dela koja su činili ljudi predvođeni
zloćudnim aleksandrijskim patrijarsima:
„U to vreme (kako ista cerkovna istorija svedoči) najveći mudraci carstva grečeskoga dolazili
bi ove žene nauku slušati, koja jošte je slavnija bila za svoje celomudrije i neporočnost žitija
(telom prekrasna budući) neželi za nauku.
Na ovu istu ženu sveti Điril vesma mržaše: prvo, zato što ona nije bila hristjanka nego Jelinka,
kako joj je i otac i sav rod bio; a ftoro, što u tolikoj česti i slavi, kao nekakova boginja, bijaše.
Petar, anagnost svetoga Ćirila, revnjiv i užežen u veri k bogu i k svetom Ćirilu, sabere mnoge
sebi podobne pravoslavne; odu u jednu noć pak ščepaju Ipatiju, dovuku je k crkvi, svuku je
golu nagu, pak je počnu sa školjkama parati, i s nje žive meso na parčeta kidati, dok je tako
umore, pak onda s njom na vatru.
Ko ne priznaje ovaka dela za bezbožna, pogana i prokleta? Ovo, braćo moja, u
cerkovnoj istoriji ovako od slova do slova stoji. Sada sravnimo ovakvih svetaca dela sa
presvetom evangelskom naukom, pak ćemo lasno viditi kako stoje. (...) Oni koji celomudreno i
živo Ipatijino telo na parčeta kidaju, - šta su drugo nego, pod lažnim imenem hristjana,
pustinjika i svetaca, besni psi, ljuti ubice i demoni?“ [13]
Da se ovakvih „bogougodnih“ dela mora da postidi svaki iole zdravomisleći savremeni
hrišćanin, koji poznaje Sveto pismo i učenje Hrista Spasitelja, dokazuje nam i tekst poznatog
srpskog psihijatra i pisca Vladete Jerotića:
„Čovek bi najradije prećutao istorijske podatke o svirepim progonima mnogobožaca
od strane hrišćanskog cara Teodosija (346-395), kao i takvih bezazlenih običaja među
njima, kao što su ukrašavanje kuće cvećem, da ne govorimo o astrologiji i drugim
proricanjima u raznim proročištima, kada fanatičan duh ne bi i danas vladao svetom kao i pre
toliko vekova. Varvarsko ubijanje protivnika od strane Teodosijevog prethodnika,
hrišćanskog cara Valensa, što podseća na Irodovo ubijanje dece u vreme rođenja Isusa
Hrista, bilo je usmereno na sve ljude čija su imena počinjala sa Teod, a posle javnog izricanja
proroštva Plotinovog učitelja filosofa Jambliha, da će car Valens poginuti, a na njegovo mesto
doći car čije ime počinje sa Teod. Jamblih je izvršio samoubistvo, da ne bi pao u ruke surovog
cara Valensa; a da ironija bude veća, Valensa je zaista nasledio spomenuti Teodosije, nazvan
Veliki, posle Valensove pogibije u ratu. Valja se još podsetiti, da je, usred
ove nemilosrdne borbe mladog hrišćanstva protiv paganizma, u IV veku posle Hrista,
najmlađa od svih magijskih veština, alhemija, doživela svoj procvat (apologet ove veštine bio
je Zosimos iz Panopolisa), iako je, ili baš zato, već spominjani Teodosije proganjao i
alhemičare, naređujući spaljivanje njihovih knjiga i tražeći da se ono obavi uvek u
prisustvu jednog hrišćanskog episkopa. Istorija spaljivanja knjiga, koja se verovatno neće
završiti u Hitlerovoj Nemačkoj i Staljinovoj Rusiji, počela je, kao što vidimo, rano, i to
usred novonastale hrišćanske države.“[14]
Ovakva politika progonstava drugačije mislećih i verujućih ljudi nastavila se i kroz sve naredne
vekove u zvaničnoj Crkvi, tj. crkvama koje sebe smatraju naslednicama dominantne religijske
organizacije Rimskog carstva četvrtog stoleća. (O međusobnom sukobljavanju različitih struja
u okviru „Crkve“, kao i o ubistvima koja su se dešavala u međusobnim obračunima
„pravovernih“ i „jeretika“, govorili smo u poglavlju o Vaseljenskim saborima, tako da na ovom
mestu nije potrebno da ih iznova ponavljamo).
Ono što je posebno značajno za ovo naše proučavanje jeste i sagledavanje jasne istorijske
slike zbivanja u srednjevekovnoj Srbiji i još jedna potvrda činjenice da je većinska
veroispovedna zajednica u našoj zemlji, koja vodi svoje poreklo od „Crkve“ iz doba cara
Konstantina i njegovih naslednika, nastavila i dalje da se rukovodi istim principima i načinima
delovanja u odnosu na svoje verske neistomišljenike.
Iako Pravoslavna crkva u Srbiji želi da obmane naš narod (koji uzgred budi rečeno veoma
malo poznaje nacionalnu istoriju) u pogledu nekih perioda u povesti naše države, u narednom
delu poglavlja ćemo jasno uvideti da je i ona u srednjem veku u gotovo istoj meri posedovala
duh inkvizicije poput zapadnog Rimokatoličanstva.
Genocid nad nepravoslavnim Srbima u srednjevekovnoj Srbiji
U antisektaškoj literaturi koja se pojavila u poslednjih dvadesetak godina kao „pravoslavni
odgovor“ na sve izraženiju aktivnost protestantskih verskih zajednica u Srbiji, nalaze se
mnogobrojne tvrdnje o tome da Pravoslavna crkva nikada nije bila ničiji progonitelj. Drugim
rečima, ona nikada nije ugrožavala slobodu veroispovesti ljudima koji su verovali drugačije i
Bibliju tumačili različito od nje. Na izjave zabrinutosti evanđeoskih protestantskih hrišćana,
koji se od početka devedesetih godina prošloga veka osećaju posebno ugroženim od strane
verske većine (o čemu će biti više reči nešto kasnije), pravoslavni, želeći da sebe prikažu u
mnogo boljem svetlu od onoga u kome se zaista nalaze, iznose između ostalih i sledeće
tvrdnje:
„Antić (dr Radiša Antić, jedan od vodećih ljudi Adventističke crkve u Srbiji; prim. I. S.) veli da
novinari, po nečijem zadatku, šire mržnju na našim prostorima, i prizivaju Srednji Vek sa
lomačama (kad je to Pravoslavlje imalo lomače u Srednjem Veku?).“[15]
„Zna se da pravoslavna Crkva nikad nije koristila torturu za jeretike, niti je koga
zgromila u „Vartolomejskoj noći“, niti je vodila verske ratove za istrebljenje
inakomislećih. Zna se da pravoslavne države nisu nikog nasilno krštavale, niti su kočile
razvoj nauke, niti su vodile krstaške ratove.“ [16]
„Pravoslavlje nema vatru „svete inkvizicije“.“[17]
„Pravoslavna baština kojoj pripada većina žitelja naše zemlje nikada nas nije učila da
progonimo pripadnike drugih vera ili verskih opredeljenja.“[18]
„Neki načini zaštite od sektaša ne mogu se prihvatiti niti se preporučuju za nas pravoslavne;
tako na primer nije nam dozvoljena primena inkvizicije, nasilno prekrštavanje, verski
progoni; sve ove radnje naša Crkva nikada nije primenjivala niti su u skladu sa
božanskim poreklom naše Crkve.“[19]
Međutim, da li je odista istina da Pravoslavlje nikada nije nikoga progonilo te da ni danas
nikoga ne ugrožava? Već smo maločas utvrdili da su određeni hrišćanski carevi (od kojih se
neki u Pravoslavlju poštuju i kao svetitelji) kao i episkopi bili veliki progonitelji i rušitelji svega
onoga sa čime se tadašnja „Crkva“ nije slagala! Ruski autor L. S. Vasiljev nam pruža sledeći
odgovor na maločas postavljeno pitanje:
„U pravoslavnoj crkvi u celini, zbog njene relativne slabosti i malog političkog značaja, nikada
nije bilo masovnih gonjenja tipa ‘svete inkvizicije’, mada to ne znači da ona nije
proganjala jeretike i sektaše u ime jačanja svoga uticaja na mase.“[20]
Dakle, i Pravoslavna crkva je (premda manje od Rimokatoličke, po mišljenju Vasiljeva),
proganjala verske neistomišljenike. Ono što je posebno tragično u tvrdnjama pripadnika SPC o
tome da pravoslavni nikada nisu nikoga proganjali jeste poricanje istorijske činjenice da je u
XII veku, za vreme vladavine velikog župana Stefana Nemanje, izvršen pravi pogrom nad
pripadnicima srpskog naroda koji su se „usudili“ da ne budu pravoslavni i ispovedali
bogumilsku veru. Kao što ćemo ubrzo videti, pogrom nad bogumilima kojim se diči današnja
SPC nazivajući ga samo „spasavanjem vizantijskog pravoverja od opake jeresi“, nije
predstavljao rat protiv dobro naoružane neprijateljske vojske, već masakr izvršen nad nevinim
ljudima, ženama, decom i starcima, čija se jedina krivica sastojala u tome što su svojom,
bogomdanom slobodnom voljom, odlučili da veruju drugačije od vladajuće većine. Evo kako o
ophođenju prema bogumilima, od strane blagočestivog Stefana Nemanje i ostalih pravoslavnih
vladara (posebno vizantijskih), piše istoričar Vasilije Marković:
„Po Domentijanu se takođe glavne zasluge Nemanjine za pravoslavlje sastoje u uništenju
jeresi. (...) Ugled svojoj antibogumilskoj politici mogao je Nemanja uzeti od tadanje
vizantijske dinastije Komnina. Aleksije I (1081-1118) bio je šampion ortodoksije. Njegova kći
Ana ponosi se takvim radom svoga oca i traži za njegatitulu trinaestog apostola. Aleksije je bio
veoma pobožan i lično je ulazio u najpodrobnije diskusije sa bogumilima i pavlićanima, i koga
ne bi uspeo da preobrati u pravoslavlje, on ga predavaše vatri. (...) I Nemanja je
svoje bogumile kažnjavao po odredbama vizantijskih zakona. U Vizantiji progonjeni su
bogumili i za vlade Manojla Komnina. Osobiti gonilac bogumila bio je car Aleksije II (1080-83).
Nekolike decenije docnije, za cara Borila, 1210, održan je i u Bugarskoj, u Trnovu, jedan sabor
protivu bogumila. Na tome su saboru bogumili izobličeni i stajahu „jakože ribi bezglasni“. Oni,
koji ne htedoše prići pravoslavlju, „predani beše različnim kaznem i zatočeniju“. Pre ovoga,
veli se, nije bilo takvih sabora u Bugarskoj.
Nije se Nemanja samo za gonjenje bogumila ugledao na vizantijske Komnine, već je, izgleda,
bio uzeo i svu njihovu crkvenu politiku. Sem oštrog gonjenja bogumila poznat je i blizak
odnos Aleksija I prema sveštenstvu.“[21]
„Sredinom 13. veka piše Domentijan, kako se, blagodareći Nemanji, u Srbiji, „kapišt“
(mnogobožački t.j. bogumilski hramovi) „razdrušiše“ a „crkvi Hristovi postaviše se.“ [22]
Slične istorijske podatke iznosi i istoričar Stanoje Stanojević:
„Kad je Nemanja saznao da se u Raškoj raširila bogomilska jeres... (...) Nemanja je pitanje o
položaju bogomilske vere u državi izneo pred državni sabor, da on tu stvar reši. Ali stvar nije
bila prosta i nije bilo lako rešiti je. U saboru je bilo dosta velikaša, koji su i sami bili prihvatili
novu veru, a bilo ih je i takvih, koji su je simpatisali i trpeli je kod svojih podanika. Svi su se
oni, iz uverenja ili iz interesa, vrlo energično opirali predlogu, da se ma šta preduzme protiv
bogomila. Naposletku je, posle ogorčene debate i burnih scena, rešeno, da se bogomili
nasilno iskorene. Bogomili su se naravno oduprli sa oružjem u ruci, i Nemanja je morao
krenuti na njihpravi krstaški rat. U tome ratu oni su bili pobeđeni i razbijeni. Mnogo je
pristalica nove vere tom prilikompobijeno, mnogo ih se razbeglo po okolnim pokrajinama, ali
su se mnogi pritajili i ostali u državi, čuvajući učenje i veru, koja je godila njihovu duhu i
odgovarala njihovim nazorima. Ipak u Raškoj posle toga bogomilsko pitanje nije nikada više
izbilo na površinu.“[23]
Istoričar Vladimir Ćorović dodaje još nekoliko podataka koji nam kazuju kakve su sve brutalne
metode (koje su bile toliko „bogougodne“ da se verovatno i Stefan Nemanja, poput Aleksija I
Komnina koji je bio trinaesti, udostojio da nazove „četrnaestim apostolom“) korišćene protiv
ovih jadnih ljudi:
„Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja. Protiv jeretika
je upotrebio vrlo oštre mere: njihovom učitelju odrezao je jezik, a sledbenike je čak
i spaljivao ili naterivao u beg; imanja im je zaplenio a knjige spalio.“[24]
Čak je i sveštenik Ranko Jović, kao da je zaboravio šta je nekoliko rečenica ranije napisao,
priznao da se pravoslavni vladar srpske države (i kasnije narečeni svetitelj „Sveti Simeon
mirotočivi“) oružano obračunavao sa bogumilskim delom svog srpskog naroda radi zaštite
zvaničnog crkvenog ustrojstva:
„Setimo se samo istorije kada je Stefan Nemanja pokrenuo čak i vojsku da bi zaštitio
pravoslavlje a samim tim crkveno i državno jedinstvo, a to je vreme borbe sa sektašima
(bogumilima).“[25]
Ono što smo mogli da saznamo iz upravo navedenih iskaza naših priznatih istoričara kao i
pravoslavnih sveštenika, jeste da je Stefan Nemanja u pomenutom „krstaškom ratu“ zanavek
zatro bogumilsko ime pod nebom Srbije i to najsurovijim metodima koje su oduvek
primenjivali samo najtotalitarniji društveni sistemi, kako oni praistorijski tako i oni savremeni
– za vreme carske i staljinističke Rusije, nacističke Nemačke ili Avganistana pod talibanskom
upravom. Zanimljivo bi bilo ukratko prokomentarisati i izveštaj istoričara Stanojevića u kome
on veli da su se „bogomili oduprli sa oružjem u ruci“, što bi moglo da nas navede na
(pogrešan) zaključak da je ovaj verski pokret posedovao i dobro naoružanu vojsku. Ovu
činjenicu (o bogumilskom oružanom otporu) zloupotrebljavaju današnji pravoslavni sektolozi
govoreći da su iz tog razloga oni bili potencijalno opasni za državu – zbog mogućeg vojnog
prevrata i zbacivanja svetih pravoslavnih vladalaca.
No, da li su bogumili zaista predstavljali opasnost po državu? Evo šta o njima kaže Čedomir
Marjanović u svojoj knjizi „Istorija srpske crkve“:
„Za državu bogomilstvo nezgodno je bilo što je odricalo monarha i staleže, a naročito svojim
bukvalnim tumačenjem VI zapovesti ne ubij. Zbog čega smatrali su za greh da idu u
rat.“[26]
Dakle, bogumili su smatrali grehom svako ubijanje, zbog svog doslovnog shvatanja šeste
Božije zapovesti. Ovu zapovest shvatali su upravo onako kakvom su je naučavali Hristos i
apostoli.[27] Iz tog razloga, Nemanja nije morao da brine da bi bilo koji pripadnik bogumilskog
pokreta ikada izvršio „atentat“ na njega i ugrozio njegovu vladarsku poziciju. Sa druge strane,
bogumilski otpor sa oružjem u ruci (ovde se svakako radi o hladnom lovačkom oružju, tj.
strelama i noževima koje je u to vreme u kućama posedovala svaka porodica; poput
današnjeg mesarskog alata) protiv onih koji su krenuli da izvrše svoj krvavi zadatak –
možemo da razumemo samo kao očajnički pokušaj prestravljenih srpskih domaćina da zaštite
svoje kuće i nejač od masakra koji je bio na pomolu. Ipak, otpor manjine nije uspeo. U
najblažem slučaju, neki od bogumila su morali, radi sačuvanja golog života, da se odreknu
svoje vere. Oni istrajniji bili su pobijeni ili spaljivani na lomačama. Treći su, napuštajući
pradedovska ognjišta, morali, bez ičega svoga, da beže glavom bez obzira. Njihova imovina je
potom bila podeljena pravoslavnima, bez obzira na desetu Božiju zapovest koja zabranjuje i
da se poželi a kamoli prisvoji ono što je tuđe.
No, bilo bi dobro malo detaljnije proučiti kakva je to krivica bila pripisivana (a i još uvek se
pripisuje) bogumilima – a koja je dovela do ovog neviđenog istrebljenja? Evo kako,
opravdavajući Nemanjin zločin nad delom našeg srpskog naroda, današnji pravoslavni autori
opisuju posledice koje bi doneo pretpostavljeni trijumf bogumilstva u srednjevekovnoj Srbiji:
„Da je ova jeres osvojila Srbiju, ona bi je potpuno razrušila, i vratila je u praslovensko
divljaštvo; bilo bi to duhovno, ali i fizičko, samoubistvo čitavog jednog naroda. Srećom, Bog je
blagoslovio da u to vreme na prestolu Srbije bude Sveti Stefan Nemanja.“ [28]
No, da li je to zaista tako? Prema pisanjima istoričara bogumilstvo je bilo veoma privlačno za
mnoge savremenike. Njihovo bogosluženje je bilo prihvatljivije za široke narodne mase, zbog
svoje jasnoće i jednostavnosti:
„Takvo učenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je živeo patrijarhalno, u zadrugama i
plemenima. Ako tome dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi bile na narodnom
jeziku, biće nam jasno zašto se tako naglo širilo. Sem toga, grčko hrišćanstvo prilikom
krštenja naturalo je novokrštenima samo grčka, kalendarska imena, međutim bogomilstvo
odbacivalo je grčka i davalo samo slovenska imena. (...) Što se bogumilstvo tako naglo širilo
da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima među vlastelom i sveštenstvom, pokazuje da
je ono bilo primamljivo za savremenike, kao i da je jaka bila kod njega nacionalna strana.
To se vidi po tome što su imali jaku književnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene
apokrifne priče. Nemanja je naredio da se njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima se
da je ta književnost na čisto narodnom jeziku pomogla izrađivanju srpsko-slovenske
(srbuljske) recenzije.“[29]
U pravoslavnoj antisektaškoj literaturi, čija sadržina tekstova direktno krši odredbe Ustava i
zakona naše zemlje (kojima se garantuje ravnopravnost pripadnika svih verskih zajednica), a
u kojoj se opravdava ovakvo, napred pomenuto, Nemanjino inkvizitorstvo, navode se i sledeći
„smrtni gresi“ bogumila: nepoštovanje časnog krsta, svetitelja i Bogorodice, neverovanje u
transsupstancijaciju (tj. „preziranje pričešća“), preziranje sveštenika i neklanjanje pred
ikonama. Ono što se još pripisuje ovoj verskoj zajednici je i nepoštovanje vlasti, verovanje da
je đavo (zli bog) stvorio materijalni svet, nepoštovanje braka i porodice kao i kastriranje
muškaraca.[30] Takođe verovali su, vele pravoslavni, da je svaki čovek opsednut đavolom i da
treba da se moli da bi ga đavo napustio.
Dakle, bogumili su okarakterisani kao anarhisti koji su posedovali manihejsko-dualističku veru
(veru u dva boga – dobrog i zlog). Kao takvi, proglašeni su državnim neprijateljima koje, ako
ne drugačije, onda istrebljenjem treba dovesti u stanje nepostojanja. [31] Ono što je veoma
važno da istaknemo na ovom mestu jeste činjenica da je u Nemanjino vreme sva bogumilska
literatura spaljena, tako da informacije o njihovom verovanju ne možemo da crpimo iz
originalnih izvora već samo iz literature onih koji su nad ovom verskom grupacijom izvršili
genocid. To nas svakako navodi na zaključak da u ovakve izvore ne možemo imati baš
preveliko poverenje, pogotovo ako znamo da svi apsolutistički (autoritarni) sistemi posežu za
falsifikovanjem dokumenata svojih neistomišljenika i za pripisivanjem nepostojećih krivica. U
ovakvom stavu nas još više utvrđuje činjenica (o kojoj ćemo kasnije mnogo opširnije govoriti)
da u današnjoj antisektaškoj pravoslavnoj literaturi postoji čitavo more dezinformacija (tj. laži
i kleveta) koje branitelji „jedine svete i apostolske Crkve“ u dvadeset prvom veku šire o
drugačije verujućima. Pa čak i pored postojanja obilja literature manjinskih zajednica (koja,
Bogu hvala, nije spaljena kao bogumilska) iz koje se i oni kao i građanstvo mogu istinito i „iz
prve ruke“ da informišu o njihovom verovanju.[32] Ostaje naravno i veliko pitanje kako je
moguće da je ovakvo naopako učenje (koje bogumilima pripisuju pravoslavni) o negiranju i
zatiranju braka i porodice i kastriranju muškaraca moglo da bude sa oduševljenjem prihvatano
od strane vlastele, sveštenstva i običnog naroda? Mnogo je verovatnije da su ove optužbe bile
lažne[33], kao i mnoge upućene na račun manjinskih verskih zajednica koje danas postoje. No,
treba obratiti pažnju i na još jednu važnu stvar. U maločas citiranim tekstovima naših
znamenitih istoričara, pominje se da su neki od vizantijskih careva zbog istrebljenja jeretika
bezmalo zaslužili da se nazovu i apostolima. Razuman čovek, koji je ujedno i poznavalac
Svetog pisma, ne može a da u proglašavanju svecima i apostolima onih ljudi koji su u svoje
vreme bili zločinci, ne vidi Isusovo upozorenje o tome da će doći vreme kada će neki koji Boga
ne poznaju ubijati ljude misleći da upravo Njemu služe (Jn. 16:2-3). Ipak, koliko je učenje
Pravoslavne crkve zapravo pogrešno, uvidećemo i iz sledećeg primera.
U novije vreme veoma poznati srpski sektolog, pisac diskriminativne knjige pune netačnih
informacija i zlonamernih poređenja, policajac Zoran D. Luković, je u skraćenoj verziji svoje
knjige (koja sadrži neke delove koji ne postoje u drugim izdanjima) izneo ovakvo tumačenje
šeste Božije zapovesti „ne ubij“:
„Ne ubij, šestu Božju zapovest, znaju uglavnom svi. Međutim, mnogi, koji bi trebalo da znaju
(i zato nam je potrebna veronauka), ne znaju da se ovde, prevodeći doslovce sa hebrejskog
jezika, u stvari zapoveda da se ne počini zločin ubistvom. Dakle ovde se ne misli na ubistva
kada se život uzima po dužnosti, recimo prilikom izvršenja smrtne kazne nad prestupnikom
niti u ratu kada se neprijatelj radi odbrane države lišava života. Tako autentičnim
tumačenjem, dobijamo odgovore na stalne dileme: Kako se ponašati u vojsci? Kako se
ponašati u ratu? Kako se ponašati u policiji? Tako iskazujemo izvorni versko-doktrinarni stav
da vera ne podrazumeva defetizam. Time jasno predočavamo štetnost izvitoperenih verskih
učenja i njihovih sledbenika po državu povodom funkcionisanja njenih organa vojske i policije.
Sveti Filaret Moskovski kaže: ’Ljubi neprijatelje svoje (lične), gnušaj se neprijatelja
Božjih, a neprijatelje otačastva satri.‘ A Gospod Isus Hristos upozorava: ’Čućete ratove i
glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba sve to da se zbude. Ali još nije kraj.
Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo i biće gladi i pomora i zemljotresa po svetu‘
(Mat. 24, 6-7). Dakle ratovi su, nažalost, ipak pojava koju i sam Gospod predskazuje, a na
koju treba biti pripravan i viteški radi odbrane naroda znati, biti obučen prihvatiti
borbu.“[34]
Dakle, prema tumačenjima ruskog svetitelja i srpskog policajca, Božija zapovest „ne ubij“ ne
samo da ne zabranjuje ubijanje, već šta više nalaže da se „satru neprijatelji otačastva“. To bi
trebalo da znači da je Stefan Nemanja istrebio bogumile ne kršeći – već ispravno tumačeći i
izvršavajući Božiju zapovest koja zabranjuje ubijanje. Bogumili, koji su ovu zapovest shvatali i
izvršavali doslovno – ne želeći da bilo kome ugroze i namerno prekinu bogomdan život,
očigledno nisu bili u pravu u svom tumačenju. Pravo značenje ove zapovesti koje zagovaraju
svetitelji i sam Luković jeste (ako je i od policajca – mnogo je!) slobodno istrebljivanje
krivoveraca i jeretika, kako u srednjem tako i u svim narednim vekovima. Od koje duhovne
sile potiče ovakvo naopako tumačenje Božijih zapovesti izlišno je i nagađati.
Sa druge strane, suvišno je komentarisati i tumačenje Isusovog proročanstva o dolasku
vremena mnogobrojnih ratova iz ev. po Mateju 24:6-8. Prema Lukoviću, Isus u svom govoru
upućuje svoje učenike da se pripreme i uzmu učešće u krvavim ratnim obračunima, dok je
zapravo istina da je Gospod svojim sledbenicima nalagao da beže pred progoniteljima - bez
ikakvog učešća u ratovima, kao i da se mole „da budu kadri da izbegnu sve ovo što će se
zbiti“ (Mt. 24:16, 20; Lk. 21:36).
Na kraju ovog dela poglavlja u kome smo govorili o tragičnoj sudbini Srba bogumila pod
vlašću svetorodnih i bogonosnih Nemanjića, spomenuću još jednu izjavu današnjih radikalnih
pravoslavaca, koja predstavlja vrhunac ironije i „šlag na torti“ svega do sada rečenog. Izjava
se odnosi na opravdavanje fizičkog i duhovnog genocida nad delom srpskog naroda u
dvanaestom veku i može mnogo čemu da pouči i upozori na moguću buduću sudbinu
pripadnika nepravoslavnih verskih zajednica u Srbiji:
„Mnogi „humanistički intelektualci“, Nemanju optužuju zbog „surovosti“ u obračunu s
bogumilima, a naročito zbog odsecanja jezika jeresijarhu. Oni smatraju da je sve moglo da se
postigne mirnim putem, bez krvoprolića; Pravoslavnu Crkvu optužuju za „inkvizitorski duh“,
čak sumnjaju u svetost Nemanjinu. (...) Kao što ispravno primećuje Budimir Aleksić,
„Nemanja ih nije progonio zbog njihove vere kao takve, već zbog njihove namjere da tu vjeru
nametnu jednom krštenom narodu.[35] Drugim riječima, Nemanja nije išao u Bugarsku da
odvraća bogumile od njihove vjere (u tom slučaju bi stajala primjedba da se on
„nedemokratski“ odnosio prema njima), već su oni došli iz Bugarske s namjerom da jedan
narod odvrate od njegove vjere.“[36]
Dakle, ovaj zločinački poduhvat velikog župana i pokolj dece, žena i staraca naziva se
„demokratskim činom“ jer se ovaj vladar nije drznuo da bogumile ubija i na teritoriji Bugarske,
već je to činio „samo“ po srpskim gradovima i selima. (Očigledno je veoma demokratsko i
ponašanje današnje SPC u našoj zemlji prema manjinskim verskim zajednicama, jer ih ona ne
ugrožava u inostranstvu (gde i ona sama predstavlja manjinu) već samo u Srbiji.)
Smatram da smo dovoljno jasno odgovorili na pitanje da li je Pravoslavlje (između ostalog i
srpsko) imalo svoju inkviziciju. Ne samo da smo zaključili da je odgovor pozitivan, već smo
saznali i to da je Stefan Nemanja sa svojim sinom Rastkom (Sv. Savom) bio inkvizitor još u
XII stoleću, pola veka pre zvaničnog početka Rimokatoličke inkvizicije – koja je otpočela
sredinom XIII stoleća.[37]
Kada smo već ovako jasno utvrdili prethodne istorijske činjenice, ostaje nam da se
pozabavimo mnogo ozbiljnijim problemom. Taj problem se odnosi na savremenu
diskriminaciju (bolje rečeno: satanizaciju legalnih, i svuda u svetu, pa i kod nas, priznatih
verskih zajednica) i ugrožavanje elementarnih ljudskih i građanskih sloboda u Srbiji, od strane
SPC koja još uvek deluje zastupajući ideje mračnog srednjeg veka.
UGROŽAVANjE LjUDSKIH PRAVA I DISKRIMINACIJA VERSKIH MANjINA U SRBIJI
U delu poglavlja koje je pred nama, uhvatićemo se u koštac sa jednim veoma ozbiljnim
problemom. To je problem grubog kršenja najosnovnijih ljudskih prava i sloboda, kao što su
pravo na posedovanje vere i versko organizovanje. Od početka osamdesetih godina prošloga
veka, a pogotovo u vreme rata u bivšoj SFRJ i međunarodnih sankcija, napisano je od strane
pravoslavnih autora (što sveštenika što laika) više knjiga koje na najgrublji način ugrožavaju
ne samo osnovne ljudske slobode već i živote mnogih građana. Slično autokratskom sistemu
koji je u to vreme bio na vlasti u našoj zemlji, a koji je preko medija proglašavao opozicione
partije i njihove pristalice izdajnicima i stranim plaćenicima – i grubo se obračunavao hapseći i
batinajući aktiviste nevladinih organizacija, i zvanična srpska crkva se koristi istim sredstvima
iskazujući na taj način svoju nedemokratičnost i totalitarni duh. Naime, kao da se Srbija nalazi
van Evrope i civilizovanog sveta, u kojima vladaju principi demokratije, ravnopravnosti i
tolerancije različitosti, pojedini ekstremisti iz redova SPC se ponašaju kao da nismo zakoračili
u XXI već u rani srednji vek. Već više od dve decenije (da spomenem samo novije vreme) na
sceni su diskriminacija manjinskih verskih zajednica i rušenje osnovnih načela demokratije.
Veoma je poznata činjenica da je stari naziv za pripadnike malih verskih zajednica -
„novoverci“, sredinom devedesetih godina u narodu zamenjen mnogo pogrdnijim nazivom –
„sektaši“. U isto vreme, počevši od knjige Lazara Milina „Crkva i sekte“, pa sve do najnovijih
izdanja koja se bave istom tematikom, sve netradicionalne verske zajednice proistekle iz
protestantizma kao i njihovi članovi, tretiraju se kao državni i društveni neprijatelji, jeretici,
sledbenici satanskih učenja i duševni bolesnici. Suvišno je i govoriti da su ovako teške optužbe
krajnje neosnovane – barem kada se radi o evanđeoskim hrišćanskim zajednicama i onima
njima sličnim. Moja namera svakako nije da tvrdim da u Srbiji ne postoje malobrojne
satanističke i okultističke grupacije sklone izvršavanju kriminalnih dela – protiv kojih treba
postupati u skladu sa predviđenim zakonskim odredbama. Ali, zato sam veliki protivnik
poistovećivanja u javnosti malih protestantskih verskih zajednica sa destruktivnim kultovima –
što se najčešće zlonamerno čini. U skladu sa svojim mnogovekovnim neprevaziđenim
vizantijskim mentalitetom, kojeg je zastupao i po njemu se upravljao (po pitanju „tolerancije“
prema verskim neistomišljenicima) i rodonačelnik srpskog Pravoslavlja, najveći deo
pravoslavnih velikodostojnika u Srbiji namerno, pred neupućenom javnošću, šireći
dezinformacije o verskim manjinama, želi da se sa njima, uz pomoć državnog aparata,
nemilosrdno razračuna. Ono što predstavlja suštinski problem u srpskoj javnosti, po pitanju
delovanja protestantskih verskih zajednica sa jedne i satanističkih kultova sa druge strane,
jeste problem generalizacije. Naime, kao što ćemo se detaljno uveriti u nastavku poglavlja,
pravoslavni bogoslovi kao i drugi „stručnjaci“ po pitanju sekti, prilikom iznošenja pred narod
informacija o destruktivnom delovanju satanističkih kultova, u isto vreme, pod istim imenom
„sekte“ svrstavaju i protestantske (u Srbiji netradicionalne) hrišćanske zajednice, čime kod
neupućenih slušalaca namerno stvaraju utisak da su sve „sekte“ jednako negativne i opasne
poput satanista. Osnovni razlog ovom namernom mešanju nepravoslavnih sa satanistima, od
strane branilaca „jedine, svete, saborne i apostolske Crkve“, jeste (kao što smo u ovoj knjizi
argumentovano potvrdili) njihovo slepo i potpuno pogrešno uverenje da baš ona predstavlja
pravu Gospodnju Crkvu koja neguje i čuva nepromenjeno prvovekovno Hristovo i apostolsko
učenje. Shodno tome, pravoslavni citiraju Sveto pismo i apostolska upozorenja o dolasku
lažnih proroka i učitelja – kao da se ona odnose na nekog drugog a ne na njih same. Apostol
Pavle naime kaže:
„Ali ako vam čak i mi, ili anđeo sa neba propoveda evanđelje različito od onoga koje smo vam
mi propovedali,neka bude proklet. Kao što smo pre kazali i sad opet velim: ako vam ko
propoveda evanđelje koje se razlikuje od onoga što ste primili, neka bude proklet.“[38]
Pošto je dakle, po uverenju Istočne crkve i sam apostol bio „pravoslavan“ (kao i svi njihovi
sveštenici koji poseduju apostolsko prejemstvo), to mora da su prokleti svi oni koji ne
ispovedaju pravoslavnu veru (pa makar bili i visoko moralni ljudi). U tome se i krije čitava
zagonetka u vezi proglašavanja evanđeoskih protestanata sektašima, jereticima i satanistima.
Iako pravoslavni veoma dobro znaju da baptisti, metodisti, nazareni, pentekostalci, slobodna
braća i ostali evanđeoski hrišćani nisu nimalo negativni po društvo u kome žive (što dokazuje i
primer tragično postradalog predsednika Republike Makedonije, Borisa Trajkovskog, koji je bio
veoma aktivan u okviru Metodističke crkve (dakle bio je „sektaš“?!?) – a koji je kako u svojoj
državi tako i širom sveta bio veoma cenjen i poštovan kako zbog svoje politike tako i zbog
plemenitosti, moralnosti i ostalih kvaliteta svoje ličnosti) oni ipak veruju drugačije od
„apostolske“ Pravoslavne crkve – te se stoga reči o prokletstvu odnose baš na njih. Naravno,
ako se već veruje da evanđeoski protestanti nose na sebi prokletstvo od samoga Gospoda
zbog ispovedanja lažne (dušepogubne) nauke, to znači da prava Hristova Crkva (Pravoslavna)
mora da zaštiti verni narod i na vreme ga upozori na veliku opasnost koja mu preti. Dokaz da
je pravoslavnim bogoslovima kao i sektolozima (neteolozima) poznato da evanđeoski hrišćani
nisu nikakvi satanisti, već moralni ljudi i uzorni građani, govore i sledeća dva navoda iz
literature koja je inače uperena protiv njihovog verskog delovanja:
„Dakle, zaključimo: ne mora neko biti otvoreno destruktivan da bi bio opasan. Naprotiv,
sektaši se trude da se dopadnu, da bi stekli veći broj sledbenika. Nije valjda uzalud neki,
recimo, baptista u svom zavičaju 3.000 km udaljenom od Beograda pune tri godine mukotrpno
učio srpski jezik, da bi onda počinio neki skaradan čin i bio zabranjen. Ta vrsta sektaša ne vrši
kompromitujuća krivična dela.“[39]
„Na kraju, moramo nešto napomenuti. Širenje glasina u bulevarskoj štampi o
novoprotestantskim grupama isvođenje istih na satanske sekte koja upražnjavaju
nemoralne radnje, drogiranje, opijanje i slično – sramno je i ničim se ne može opravdati.
Takvih stvari u pravoslavnoj štampi i istupima pravoslavnog episkopata i sveštenstva nije bilo
niti će biti.“[40]
Iz navedenih dela, pisanih od strane autora koji nimalo nisu naklonjeni „novoprotestantskim
sektama“, saznajemo da uvreženo mišljenje većine ljudi u Srbiji o evanđeoskim protestantima,
koje je stvoreno neobjektivnim (lažnim) informisanjem od strane „bulevarske štampe“ (tj.
dnevnih i periodičnih listova, ali i radija i televizije), nije nimalo tačno. Takođe, čuli smo i za to
da nijedan sveštenik SPC nikada nije širio ovakve glasine o „novoprotestantima“. No, ako i
poverujemo da pravoslavni episkopi i druga sveštena lica nikada nisu govorili o pripadnicima
verskih manjina kao o alkoholičarima i bludnicima, ostaje činjenica da isti ti sveštenici i ostali
koji učestvuju u hajci (a koji rade sa blagoslovom SPC), pišu i govore o njima kao o hijenama,
uništiteljima biološkog bića srpskog naroda, kao i o destruktivnim i totalitarnim grupacijama.
[41]
Pre nego što pređemo na detaljniji pregled literature pravoslavnih autora, koji su sramno i
ničim opravdano svrstali evanđeoske hrišćane u red sa satanistima, alkoholičarima i
narkomanima, pročitajmo i nekoliko izjava koje dokazuju moju tvrdnju da sledbenici
religijskog tradicionalizma u Srbiji, pod uticajem svoje pogrešne svetootačke teologije,
nazivaju poštene i moralne ljude satanistima samo iz razloga njihovog drugačijeg verovanja i
ni zbog čega drugog! Ukazujući na razloge koji su uticali na neophodnost objavljivanja knjige
„Od utopije do košmara“ u izdanju Svetigore 1997. godine, njen priređivač Vladimir
Dimitrijević kaže između ostalog i sledeće:
„Knjiga je nastala u doba velikih iskušenja našeg naroda koji, što sopstvenom krivicom, a što
po volji moćnika ovoga sveta, strada više no ikad u svojoj istoriji. Pored rata, ekonomske
bede, raspada ličnog i društvenog morala, porasta kriminala, političkih zađevica i
raskola, pojavilo se zlo gore od svih zala, zlo koje nasrće na duh srbskog naroda – zlo
lažnih vera i opasnih duhovnih zabluda.“[42]
„Čovečanstvo je padalo u jeres masovno, to pokazuje istorija mnogih naroda, dok se
obraćenje od jeresi u Pravoslavlje može zapaziti u malom broji pojedinačnih slučajeva, i to
retko. O, kako je strašan otrov jeres!Otrov od koga se teško može isceliti – to je jeres. (...)
Onoga ko je pobeđen grehom jeresi i raskola, đavo ne kuša drugim strastima i očiglednim
gresima. I zašto bi, uostalom đavo kušao i borio se sa onim ko je smrtnim grehom jeresi već
ubijen večnom smrću i ko je već dospeo u stanje demonsko?“[43]
Dakle, stvar je jasna. Svi nepravoslavni vernici (a pogotovo „netradicionalni“ protestanti i
njima slični) se nalaze u „demonskom stanju“ i kao takvi, kao vukovi u ovčjim kožama,
opasniji su i od samih sledbenika satane.[44]Pošto se već govori o tome da su „sekte zlo gore
od svih zala“, a takođe se zastupa učenje sv. otaca koje kaže da blagoslov dobijen od jeretika
zapravo predstavlja prokletstvo[45], onda nije ni čudo što pravoslavni velikodostojnici, iskrenu
želju pripadnika malih verskih zajednica da kroz svoje humanitarne organizacije pomognu
siromašnima, socijalno ugroženima i raseljenim licima deljenjem humanitarne pomoći,
nazivaju činjenjem „lažnog dobra“ (jer, pobogu, otkud i pomisao da od „đavoloimanih sektaša“
može da dođe bilo kakav blagoslov?).[46]
No, da bismo se detaljno upoznali sa time kakve sve stavove zastupaju i kakve
(dez)informacije o nepravoslavnim verskim zajednicama šire sledbenici svetorodnih
Nemanjića, ostaje nam da pročitamo naredne tekstove, koji predstavljaju prilično detaljan
pregled nekoliko „antisektaških“ knjiga, od kojih su neke doživele i nekoliko izdanja.
Mnogi lažni svedoci dođoše
Prema poznatom srpskom „stručnjaku“ za pitanje verskih sekti, policijskom kapetanu Zoranu
Lukoviću, koji u svemu zastupa ne interese svih građana države kojoj služi (iako prima platu iz
budžeta Republike u koji doprinose uplaćuju pripadnici svih nacionalnih i verskih grupacija),
već isključivo interese SPC, evanđeoske zajednice ne samo da se ne mogu nazivati crkvama,
već im ne priliči ni naziv „male verske zajednice“! Za njih je, prema njegovom uverenju,
adekvatan samo termin „sekte“ i nijedan drugi:
„Da li je opravdano njih (između ostalih i evanđeoske protestantske crkve, prim. I. S.)
podvoditi pod ’male verske zajednice‘. Oni su sekte, a male verske zajednice u Jugoslaviji i
Srbiji su Jevrejska verska zajednica, Slovačka evangelistička crkva, Rumunska pravoslavna
crkva, Luterani, Ruska pravoslavna crkva. Iako po broju male, one su zvanične, tradicionalne,
domaće verske zajednice i, što je najvažnije, ništa zlonamerno spram drugih naroda i religija u
našoj zemlji ne rade.“[47]
Lukovićev kolega po peru, sada nažalost pokojni Aleksandar Senić, navodi da su sve sekte
totalitarne i destruktivne – bez mnogo razlike. Možda „novoprotestanti“ ne vrše ritualna
samoubistva poput satanista, ali zato žele da unište državu i podrede stanovništvo
programima sekti, a uz to vrše i špijunažu u korist stranih obaveštajnih službi. Evo šta o tome
saznajemo u odvojenim tekstovima od gospode Lukovića, Senića i psihijatra Vukadina
Cvetanovića:
„Raspoloživi podaci pouzdano ukazuju na to da stratezima „novog svetskog poretka“ verske
sekte / verski kultovi služe kao izuzetno povoljno sredstvo za ostvarivanje njihovih
ciljeva. Naime, bez obzira na vrstu i poreklo, one su pod delimičnom ili potpunom
kontrolom obaveštajnih službi jedne ili više država.“[48]
„Vešto prikriven, a u osnovi krajnji i suštinski cilj svih verskih sekti jeste moć, i to, pre
svega, verska i finansijska, a zatim politička, prosvetna, kulturna i, na kraju, vojna.“ [49]
„Sve verske sekte, bez obzira na kome se verskom učenju utemeljavaju, imaju univerzalni
karakter i mondijalističke pretenzije. Njihovi međusobni odnosi su saveznički u odnosu na
državu i Crkvu koje se doživljavaju kao glavne prepreke na putu ostvarenja sektaških
pretenzija, usmerenih ka uspostavljanju neograničene moći i potpune kontrole nad novčanom
masom, teritorijama i stanovništvom.“[50]
Ukoliko dodamo još i to da pripadnici totalitarnih i destruktivnih sekti (svih od reda – jer su
sve totalitarne i destruktivne) predstavljaju veliku opasnost po svoje porodice, jer je pripadnik
jedne takve (neimenovane) sekte u Rusiji, po Andreju Kurajevu, ubio majku i babu, a majčinu
odrezanu glavu poslao u paketu poštom na određenu adresu [51], to znači da i sve
„novoprotestantske“ verske grupacije treba proglasiti štetnim po državu i narod - i kao takve
zabraniti. Upravo ovakvo rešenje (dakle proglašavanje štetnim i zabranu svih
„netradicionalnih“ verskih zajednica u Srbiji) zastupa i psihijatar Vukadin Cvetanović. Navodeći
predlog đakona Kurajeva upućen ruskoj Dumi (parlamentu), o regulisanju problema o
delovanju sekti u Rusiji, Cvetanović kaže da, ukoliko bi se njegov predlog primenio na situaciju
u Srbiji, svi verski subjekti u našoj zemlji bi bili podeljeni u četiri grupe:
„U prvoj grupi bi bila Srpska Pravoslavna Crkva, kao tradicionalni čuvar verskih osećanja
srpskog naroda, sa kojom država ima odnos saradnje na obostranu korist i na korist srpskog
naroda. Drugu grupu bi sačinjavale tradicionalne vere na evropskim prostorima: Rimo-
katolička crkva, jevrejska i muslimanska verska zajednica, Anglikanska crkva i Evangelistička
Crkva. Prema ovim verskim zajednicama država ima tolerantan odnos, a samo izuzetno odnos
saradnje kada to odgovara bitnim državnim interesima. U treću grupu bi bile svrstane one
pseudohrišćanske sekte kojima država ne priznaje status verskih zajednica, već tretira kao
organizacije koje štete državnim interesima, pa prema tome i interesima naroda (jehovini
svedoci, adventisti, pentekostalci, itd.). Četvrta grupa bi objedinjavala verske sekte, guru –
pokrete i psiho organizacije koje su zbog verskog terorizma i kriminala zakonom
zabranjene.“[52]
Osnovni problem u ovom Cvetanovićevom predlogu rešavanja „problema“ delovanja sekti u
Srbiji (po uzoru na predlog bogoslova Ruske pravoslavne crkve) a što se tiče štete po državne
interese koju tobož nanose evanđeoske protestantske zajednice u Srbiji, jeste taj što se
njegova tvrdnja ne može dokazati ni jednim jedinim argumentom. Ovaj lekar svoje tvrdnje o
narušavanju državnih interesa od strane „novoprotestanata“ bazira na krajnje sumnjivim i
neproverenim podacima o tobožnjoj povezanosti „svih sekti“ (po A. Seniću) sa stranim
obaveštajnim službama, kao i o tome da je krajnji cilj svih njih „neograničena finansijska,
politička i vojna moć“ (Sasvim je moguće da neki pseudohrišćanski ili satanistički kultovi imaju
ovakve ciljeve, ali to svakako ne važi za evanđeoske protestantske zajednice koje u Srbiji
beleže već treći vek postojanja i koje su po svojim aktivnostima i verovanju odavno poznate
državnim službama). Evanđeoski vernici se, dalje, zbog svoje iskrene hrišćanske ljubavi i
dobrote koju iskazuju prema ljudima svih nacionalnosti i veroispovesti (jer su i njihove
zajednice višenacionalne) - a po ugledu na Hrista i apostole, proglašavaju činiocima koji utiču
na slabljenje nacionalnog identiteta (jer ne zagovaraju ekstremni nacionalizam). Optužuju se i
da predstavljaju sredstvo za ostvarivanje tzv. „novog svetskog poretka“, koji teži rastakanju
nacija i nacionalnih religija i slabljenju sistema odbrane nacionalnih država (svojim odbijanjem
oružja i neučestvovanjem u ratovima). Ovakve optužbe su možda mogle da budu popularne
do 5. oktobra 2000. godine, do kada se državni vrh naše zemlje, nalazeći se u opšte svetskoj
izolaciji, borio protiv civilizovanih zemalja Evrope i Severne Amerike (tj. protiv tzv. novog
svetskog poretka – a gotovo sve knjige protiv sekti napisane su baš u tom periodu). Ali,
verovati u ovakve optužbe sada, kada nam je zemlja primljena u Savet Evrope a nalazi se na
putu primanja i u druge značajne svetske institucije, te kada je u Srbiji donet i zakon o
civilnom služenju vojnog roka (bez oružja) za koji se odlučuju i mnogi pravoslavni, zaista je
bespredmetno.
No, pošto se među našim stanovništvom i dalje čitaju knjige o sektama pisane za vreme
režima Slobodana Miloševića (a koje sadrže mnoge prevaziđene optužbe), kao da se od
oktobra 2000-te godine ništa nije promenilo u smislu preuzimanja mnogih odgovornosti od
strane naše države pred međunarodnom zajednicom, po pitanju razvoja demokratije kao i
ljudskih prava i sloboda, potrebno je da izvršimo detaljan pregled pravoslavne antisektaške
literature i argumentovano potvrdimo da ona, zbog mnogobrojnih neistina o delovanju
evanđeoskih protestantskih zajednica koje sadrži, nije dostojna – ne samo čitanja i poverenja
nego ni samog držanja u rukama.
Ispiranje mozgova – sluđivanje naroda
„Od dobrih ćeš se dobru naučiti: ako li se među zle pomešaš, izgubićeš i ono što imaš uma.
Ovo valja razumevati ne samo za ophoždenije nego i za čitanje knjiga. Ima mnogorazličnih
bezdjelica napisanih i naštampanih, koje je bolje ne čitati, ili ko ih čita, dužan je zdravo
rasuždavati, i dobro od nevaljala raspoznavati.“[53]
U ovom delu poglavlja potvrdićemo da su mnogobrojne informacije koje se nalaze u knjigama
raznih sektologa kao i u brojnim novinskim člancima ništa drugo do proizvod nedovoljnog
poznavanja materije od strane njihovih autora sa jedne i zlonamernosti sa druge strane.
Proučićemo ranije veoma popularnu knjigu novinarke Biljane Đurđević – Stojković „Lovci na
duše“, kao i knjigu „Verske sekte, priručnik za samoodbranu“ policajca Zorana Lukovića.
Nakon detaljnijeg pregleda ove dve knjige, tj. onih njihovih delova koji govore o evanđeoskim
hrišćanima i drugim zajednicama nastalim iz protestantske reformacije, reći ćemo nekoliko reči
i o ostaloj literaturi koja diskriminiše manjinske verske zajednice, a koja postoji na srpskom
jeziku.
Lovci na duše (Verske sekte – Leksikon)
Novinarka Biljana Đurđević – Stojković je do sada objavila četiri knjige koje se bave
problemom sekti. To su: „Lovci na duše“, „Ispovesti žrtava sekti“, „Pazi sekta“ i „Verske sekte
– Leksikon“. Na ovom mestu preispitaćemo navode iz poslednje navedenog dela, izdatog
2002. god, nekoliko godina nakon izdavanja prvog – kojim je ova autorka postala poznata
srpskoj javnosti.
Na poleđini ove knjige (Verske sekte – Leksikon) ispisan je tekst koji sadrži čitavu gomilu
laskavih priznanja, među kojima izdvajamo sledeće:
„Biljana Đurđević – Stojković (1963) je novinar i publicista iz Beograda. Napisala je knjigu
„Verske sekte i pokreti – LOVCI NA DUŠE“, koja je veoma dobro prihvaćena u stručnoj
javnosti: uvrštena je u katalog svetski značajnih izdanja o sektama, zatim u katalog
nacionalno značajnih izdanja, a mišljenjem Ministarstva prosvete Srbije, preporučena je kao
literatura za edukaciju nastavnika, pedagoga, psihologa, učenika starijih razreda i studenata o
sektama. „Lovci na duše“ su, po anketi „Evropljanina“, najbolja „hit knjiga“ domaćeg autora u
1998. godini, a iste godine je RTV „Pink“ proglasila autorku tog bestselera za „Naj-ženu“.
(...) Leksikon sekti je sadržajno baziran na knjizi „Lovci na duše“, ali je drugačije koncepcijski
osmišljen i prilagođen potrebama savremene čitalačke publike, te značajno dopunjen i
izmenjen u odnosu na prethodnu knjigu. Nova knjiga Biljane Đurđević – Stojković predstavlja
dragocenu građu za istraživače ovog fenomena, pa je stoga posebno
preporučujemo studentima Filozofskog, Teološkog, Medicinskog, Defektološkog, Pravnog
fakulteta, Fakulteta političkih nauka, Vojne i Policijske akademije, zaposlenima u organima
uprave i drugim zainteresovanim institucijama i pojedincima. Sasvim smo sigurni da
je Leksikon sekti knjiga koju u svojoj kućnoj biblioteci treba da ima svaka porodica, radi
preventive i zaštite svojih ukućana.“[54]
Očigledno, sve ove tople preporuke delom su potekle i od strane nadležnih iz Ministarstva
prosvete Republike Srbije. Uz veoma laskavu ocenu autorkine stručnosti koju je iskazala u
svojoj prvoj knjizi, kao i njenim svrstavanjem u katalog svetski značajnih izdanja o sektama,
za ovu drugu se veli da je sadržajno bazirana na knjizi „Lovci na duše“, s time da je značajno
dopunjena i izmenjena (što bi trebalo da znači da je još bolja i dokumentovanija od prve). U
predgovoru za „Leksikon sekti“, Biljana Đurđević Stojković je zapisala slogan kojim se
rukovodila prilikom sastavljanja dela:
„Moto mojih prethodnih knjiga „Znanjem se štiti, Istinom pobeđuj!“, u potpunosti važi i za
ovu knjigu – Leksikon sekti, koju treba da ima svaka institucija i svaka porodica u državi.“ [55]
Jasno je, dakle, da je autorka uverena da su informacije koje je pružila o nepravoslavnim
verskim zajednicama potpuno tačne i proverene, te da će studenti svih mogućih fakulteta kao i
mnoge ustanove kojima se knjiga preporučuje, biti objektivno informisane o toj „najvećoj
boljki našeg vremena“. Neupućenim čitaocima će se, pored ovolikog broja pohvala upućenih
na račun knjiga g-đe Đurđević – Stojković, činiti sasvim izlišnim da sumnjaju u istinitost bilo
kog navoda koji se u njima nalazi. No, nažalost, sve pohvale i preporuke upućene na konto
prethodno pomenutih dela samo dokazuju veoma obeshrabrujuću činjenicu o tome da su čak i
oni koji se bave proučavanjem verskog organizovanja i sebe smatraju stručnjacima, zapravo
strahovito neupućeni, te da ispoljavaju izuzetno visok stepen neznanja. Uvrštavanje knjiga
ove autorke u kataloge nacionalno i svetski značajnih izdanja, i to od strane „stručne javnosti“
je prosto preneražavajuće. Kada se uz to podsetimo da je autorka od strane RTV „Pink“ 1998.
godine proglašena za „Naj – ženu“ (kakva televizija takva i nagrada), a novinske ankete
pokazale da se knjiga „Lovci na duše“ te godine nalazila među najprodavanijim i najčitanijim,
onda je sasvim jasno kolika je razmera dezinformisanosti kojoj su, ni krivi ni dužni, podlegli
mnogi građani naše zemlje.
Jedan od pravih svetski priznatih stručnjaka, sociolog religije prof. dr Dragoljub B. Đorđević je,
zbog veoma negativnog učinka kojeg je za sobom donelo objavljivanje knjiga pomenute
novinarke, čak bio primoran da izda i svoju knjigu koja se bavi istom problematikom. Evo šta
je ovaj priznati autor napisao u predgovoru svoje knjige, a što se tiče razloga koji su ga
naterali da je objavi:
„Tome doprinose i domicilne crkve koje redovno stigmatiziraju kultove i sekte, proglašavajući
ih satanističkim, totalitarističkim i destruktivnim kvazireligijskim pojavama. Nadođe i vreme,
poput našeg, kada se organizovano i ciljano, slučajno i stihijski stvori jak antikultni i
antisektarni pokret, stvar dovede u žižu interesovanja javnog mnjenja i otpočne bitka „sa svim
i svačim“. „Ne trebeći žito od kukolja“ seje se šteta svuda i svakome. (...) Premda sam i ranije
bio u prilici da reagujem na ekstremno postupanje antikultnih pokreta ... sada izdajem knjigu
Proroci „nove istine“: kultovi i sekte (Šta treba da znamo o novim religioznim pokretima?) kao
odgovor na zaživljavanje nekultivisanog, nezrelog i naivnog antikultnog pokreta u nas.
Pokreta, koji samo jednim svojim izdankom – „pisanijem“ B. Đurđević – Stojković Lovci na
duše: verske sekte i pokreti (Beograd, samostalno izdanje 1997) – „sluđuje“ neuko i
nedužno građanstvo, neoprezne i željne senzacija, i nanosi golemu štetu Srpskoj
pravoslavnoj crkvi, svima onima za koje se tobož bori.“ [56]
Prema istom autoru, koji je ispred Ministarstva prosvete održao mnogobrojna predavanja i
tribine širom naše zemlje[57], a nasuprot uverenju mnogih da su iščitavanjem knjiga
pravoslavnih autora o sektama „popili svu pamet ovoga sveta“, veliki broj naših ljudi poseduje
veoma skromno znanje o poreklu i delovanju malih verskih zajednica u Srbiji – što ih čini
veoma pogodnim za manipulaciju od strane samozvanih stručnjaka:
„Najzad, prokrstario sam poslednjih godinu-dve Srbiju, držeći, često i ispred Ministarstva
prosvete, na desetinu javnih predavanja i tribina pred više hiljada slušalaca: direktora,
profesora, đaka osnovnih i srednjih škola, srednjoškolskih i univerzitetskih predavača
sociologije, polaznika različitih seminara iz demokratije, multikulturalizma i interkulturalnosti i
„običnih“ građana. Njima, više ili manje, manjka sistematsko znanje o novim religioznim
pokretima, a neki su i elementarno nepismeni po pitanju razlikovanja tipova verskog
organizovanja.“[58]
Postavlja se pitanje, kako je moguće da, sa jedne strane, nekakva „stručna javnost“ veoma
pozitivno oceni rad g-đe Đurđević – Stojković, a da u isto vreme jedan od vodećih stručnjaka u
našoj zemlji naziva učinak ovih dela „sluđivanjem neukog i neupućenog naroda“? Neko je po
ovom pitanju očigledno „neuk i neupućen“! Šta više, u svojoj knjizi g-din Đorđević navodi i
čitav niz naslova koje nipošto ne preporučuje onima koji žele da budu objektivno informisani o
poreklu i delovanju malih verskih zajednica u Srbiji – pogotovo onih proisteklih iz
protestantskog pokreta. Evo koje su to knjige:
„Nikako pročitati. Knjige se ne preporučuju onima koji žele detaljnije upoznavanje sa veoma
balansiranim i stručnim bogoslovskim, politikološkim i sociološkim uvidom u fenomen verskog
organizovanja. Materija je izložena jednostrano i pristrasno; veliki je znak pitanja da li
pisci korektno zastupaju pravoslavni pogled na ono što nije crkva.
1. Džomić, V. M. (1994), Sekte, satanizam i lažni proroci, Kraljevo, EUO Eparhije žičke (str.
120).
2. Milin, L. (1982), Naučno opravdanje religije – Crkva i sekte, Kraljevo, Eparhija žička (str.
472).
3. Milin, L. (1997), Nove vere – stare zablude, u: Episkop Nikolaj (Velimirović) – Lazar Milin,
Pravoslavna Narodna Hrišćanska zajednica Šabac (str. 117-151).
4. Milošević, Z. (1995), Religija novog svetskog poretka, Šabac: samostalno izdanje (str.
106).
5. Stojković – Đurđević, B. (1997), Lovci na duše, Beograd, samostalno izdanje. (str. 191).“ [59]
Da li je naš ugledni sociolog religije u pravu kada kaže da napred pobrojane knjige ne treba
„nikako pročitati“? Što se tiče knjige Lazara Milina, „Crkva i sekte“; o nedoslednostima
tumačenja Biblije koje je autor u njoj zastupao, kao i o pogrešnim informacijama i optužbama
na račun protestanata koje je u njoj izneo, već sam govorio ranije u ovoj knjizi te sada nije
potrebno da ponavljam. Ostala dela koja je Đorđević naveo verovatno u mnogo čemu nalikuju
na ona koja ćemo malo kasnije detaljnije opisati, te stoga ne čudi da su stigla na spisak onih
koja se ne preporučuju ljudima koji žele da ostanu pri zdravoj pameti.
Na kraju poglavlja, zaključak koji ćemo izvući nedvosmisleno će potvrditi da je naš ugledni
profesor bio u pravu – kada je pomenutu literaturu proglasio jednostranom i pristrasnom (kao
i očigledno diskriminativnom i „sluđivačkom“).
Evo na koji je način jedan od evanđeoskih protestantskih teologa reagovao na mnogobrojne
neistine kojih je krcata knjiga „Lovci na duše“, čime je potvrdio tezu dr Đorđevića da pomenuti
naslov ne zaslužuje ni da bude pročitan, a kamo li da se poveruje njegovim tvrdnjama. Pod
naslovom: „Šarlatanstvo uz pozitivno mišljenje Ministarstva prosvete“, Branko Bjelajac je
napisao sledeće:
„Samozvani stručnjak za verske sekte i pokrete, novinar „Vojske“ Biljana Đurđević – Stojković,
koja inače u svojim tekstovima ne pravi razliku između pentekostne i baptističke verske
zajednice, koja za pentekostalce sasvim netačno tvrdi da se njihove crkve nazivaju
„gideonitske crkve“, i koja je autor dve visokotiražne knjige: Lovci na duše i Ispovesti žrtava
sekti, prethodno u delovima objavljivane u časopisu „Vojska“ i kao feljton u „Večernjim
novostima“, svesno zajednički navodi destruktivne sekte i domaće male verske zajednice.
U poglavlju ‘Hrišćanski reformatori ili otpadnici’ autorka navodi sledeće grupacije: bogumile (u
Srbiji istrebljene davno pre reformacije), katare (već vekovima ne postoje u tom obliku),
husite (poslednji asimilovani pre 80 godina u Vojvodini u druge protestantske zajednice),
protestante (autorka ne pravi razliku između protestantskog verskog pokreta i lokalne
zajednice registrovane pod tim imenom u Srbiji), menonite (autorka tvrdi da oni ne koriste
struju i ne čitaju novine, a da je vožnja automobila greh! – da to samo čuju u Menonitskom
centralnom komitetu u Ženevi ili na nekom od njihovih univerziteta u Kanadi, SAD i Holandiji,
bruka bi pukla po mnogim stručnim časopisima, a o humanitarnoj pomoći Jugoslaviji da i ne
govorimo), kvekere (kojih nikada nije bilo na našim prostorima), luterane i slovačke
evangelike (autorka ne prepoznaje da je to ista crkva samo da su u pitanju vernici nemačke i
slovačke nacionalnosti registrovani u dve crkve), te Reč života, hrišćanskog pokreta koji je
osnovao Ulf Ekman (autorka ga naziva Olf Ikran). Za ovaj pokret autorka kaže da održava
kontakte da Udruženjem evanđeoskih sveštenika i vernika Srbije, za koje kaže da ga sačinjava
i slovačka evangelička crkva (što je netačno).
Dalje, autorka navodi organizaciju „Novi život“ iz Beograda, za koju kaže da „tesno sarađuje
sa Velikom armijom izaslanika“ – koja je zapravo taktička vojna jedinica koja ima 6.000
američkih plaćenika i stotine hiljada dobrovoljaca u 131 zemlji sveta! (Hrišćansko udruženje
Novi život poznato je u svetu, i ono okuplja mlade hrišćanske vernike raznih denominacija u
studentskim gradovima i univerzitetima. Po njihovom programu vlada Mađarske priprema
učenike srednjih škola u prevenciji protiv HIV virusa, a njihov dugometražni film ISUS redovno
se prikazuje na našim državnim i privatnim TV stanicama svakog Božića i Vaskrsa). (...) Dalje,
navodeći verske grupacije, autorka u ovu grupu uključuje nekoliko verskih zajednica koje
nikada nisu postojale na teritoriji SRJ, a poznate su kao destruktivne i opasne, kao i nekoliko
verskih zajednica koje po svojoj suštini i verovanju nisu hrišćanske, iako se možda izdaju za
takve. Pre svega, radi se o Hramu naroda (sekti koja je izvršila masovno samoubistvo – 940
osoba, pre 25 godina), Belom bratstvu (sekta aktivna u Ukrajini i Rusiji koja pokušava da se
politički aktivira), i Lozi Davidijanaca (po Dejvidu Korešu koji je odveo u smrt 85 sledbenika u
Americi). Nisu jasni motivi autorke zašto je baš ove tri grupe posebno priključila domaćim
verskim zajednicama, osim da namerno identifikuje domaće sa stranim grupacijama, iako
nemaju nikakve veze. Podvalu predstavlja i „uguravanje“ u ovaj spisak i tzv. „prahrišćanske
zajednice Univerzalni život“, grupe koja veruje proročici Gabrijeli i koja ni u kom slučaju ne
spada u hrišćanske verske zajednice. Ovo namerno brkanje hrišćanskih manjinskih verskih
zajednica i drugih grupacija korisno je samo u jednom smislu – da se obezvredi njihovo
postojanje i delovanje.
Uzimajući u obzir obimno nepoznavanje materije koje je autorka pokazala, moramo se zapitati
kako je moguće da je ovaj rukopis dobio laskave ocene Ministarstva prosvete Republike Srbije,
a koji je odštampan na koricama knjige, u nameri da navede kupca da u knjigu ima puno
poverenje:
„Iz navedenog sledi da ova knjiga predstavlja pogodnu literaturu za edukaciju nastavnika,
stručnih saradnika i vaspitača, kao i svih drugih koji profesionalno rade sa mladima... Otuda je
preporučujemo školama.“[60]
Nakon uočavanja svih prethodno razotkrivenih dezinformacija i zlonamernosti koje autorka
propagira pod parolom: „Znanjem se štiti, Istinom pobeđuj!“, načinićemo konačno i pregled
„ispravljenog i dopunjenog“ Leksikona verskih sekti.
Kao što se i očekuje od jednog leksikona, termini u njemu su poređani po abecednom redu
(neshvatljiva je činjenica da je ova knjiga, koja se zdušno bori za srpstvo i Pravoslavlje,
štampana na latinici umesto na ćirilici). Tako su, bez ikakve podele, da bi neupućeni čitaoci još
više bili zbunjeni, poređane tzv. tradicionalne protestantske crkve kao i „novoprotestantske“
zajedno sa okultističkim organizacijama, vešticama, hinduističkim guru pokretima i
satanističkim kultovima. Tako, adventisti su se našli u društvu aluita (jedne islamske sekte),
antičkih mnogobožaca, AMORC (drevni mistični red ružokrstaša) i asasina (ubica). Baptistička
crkva, svrstana je rame uz rame sa belim vešticama, bratstvom zmije i bratstvom unutrašnje
svetlosti. Crkva Božija i crkva gideonita (pogrešan naziv za pentekostalce) su pod slovom „C“
svrstane zajedno sa satanističkim kultovima Crnom ružom i Crnom škorpijom. Tradicionalna
protestantska Evangelička crkva (autorka je pogrešno naziva „Evangelistička“), koja se po
Zoranu Lukoviću nipošto ne može nazvati sektom, nalazi se u „Leksikonu sekti“ pod slovom
„E“ kao i EGC (gnostička katolička crkva – tj. još jedan satanistički kult). Dalje, Hristova crkva,
Hristova crkva jevanđelske braće kao i Hristova duhovna crkva nalaze se zajedno, u istoj
celini, sa Hramom naroda i Hramom sunca (kultovima čiji su pripadnici izvršili kolektivna
samoubistva 1978. i 1995. godine). Maločas pomenuta Evangelička crkva, sada pod nazivom
„Luteranci“ (iako je ispravno: Luterani), nalazi se ponovo u društvu destruktivnih kultova,
ovoga puta onih pod slovom „L“: Lucis (Luciferov) trust i Loze davidijanaca. Evanđeoske
protestantske denominacije menoniti i metodisti su udružene sa međunarodnim vešticama i
misterijama bratstva zmije. Pentekostna crkva se proučava zajedno sa Pokretom pagana i
prostitutkama za Isusa, a tradicionalna protestantska Reformatska crkva (autorka pogrešno
kaže „Reformatorska“) i Reformni pokret adventista sa satanističkim i ezoterijskim kultovima
Rajska vrata, Red solarnog hrama i rozenkrojcerima (ružokrstašima). Da od lošega može biti
još gore, dokazuje i po treći put pominjanje (kao da joj se ova crkva nešto posebno zamerila)
Evangeličke crkve (sada pod nazivom: Slovačka evangelistička crkva). Ona je ovoga puta
stavljena u isti koš sa Satanskom crkvom, Satanskom crkvom Engleske i Stazom gnostičke
svetlosti (takođe okultnom organizacijom).
Pored ovakvog zlonamernog svrstavanja protestantskih crkava rame uz rame sa satanističkim
kultovima, radi zbunjivanja javnosti koja će, na kraju krajeva, zaključiti da je svima zajedno
tu i mesto, Biljana Đurđević – Stojković je prilikom opisivanja porekla učenja i delovanja
hrišćanskih zajednica iznela i veći broj neistina – zbog sopstvenog, veoma površnog,
poznavanja materije. Ne samo da najveći broj uistinu destruktivnih kultova, koje je autorka
manje ili više tačno opisala, ne postoji u organizovanom obliku u našoj zemlji, te je bilo
nepotrebno njihovo spominjanje zajedno sa legalno delujućim verskim zajednicama, nego se
navodi i očigledno netačan podatak MUP-a da sekte u Srbiji (sve zajedno) broje ništa manje
nego 460.000 pripadnika!!! Poznato je da se na popisu stanovništva održanom 2002. godine
samo oko 20.000 ljudi izjasnilo da pripada netradicionalnim hrišćanskim verskim zajednicama,
i još oko 1000 onih koji pripadaju pokretima koji vode poreklo sa Dalekog istoka. Taj broj je
realan za svakoga ko zna da adventista u Srbiji ima oko 8.000, baptista oko 3.000,
pentekostalaca oko 4.000, Jehovinih svedoka oko 4.000 i svih ostalih još nekoliko hiljada
pripadnika. Reč je naravno samo o krštenim (odraslim) članovima ovih verskih zajednica.
Ukoliko ovom broju dodamo i njihovu decu koja pohađaju veronauku, kao i prijatelje (tj.
„simpatizere“) crkava koji dolaze povremeno na bogosluženja, ovaj broj može biti uvećan za
eventualno još 10.000 ljudi. Tako, postaje jasno da MUP Srbije uopšte ne poseduje istinite
podatke o broju pripadnika manjinskih verskih zajednica u našoj zemlji, te da se njegovi
podaci ni najmanje ne slažu sa izveštajima sa popisa stanovništva.
Kada je reč o konkretnim tvrdnjama vezanim za pojedine verske zajednice (a koje su ili
netačne ili kontradiktorne), možemo da izdvojimo sledeće. Pored netačne informacije da
adventisti u Srbiji broje 80.000 članova (adventisti bi na ovu tvrdnju verovatno citirali poznatu
narodnu izreku: „Iz tvojih usta - u Božije uši!“), za njihove muške članove se najpre kaže da
odbijaju nošenje oružja u vojsci, da bi se nakon samo nekoliko rečenica izjavilo da oni ipak
služe vojsku i nose oružje. Što se tiče baptista, osim netačnog podatka da je ovu „sektu“
osnovao izvesni Tomas Mincer u XVI veku, za njih se kaže da su za vreme 2. svetskog rata u
Hrvatskoj sarađivali sa ustašama a da su se u Makedoniji ispoljili kao bugarofili [61] (u prevodu:
bili su i ostali neprijatelji srpskog naroda poput svih ostalih sektaša). Za baptiste se takođe
netačno navodi da služe vojsku ali odbijaju oružje (lično poznajem baptističke vernike koji su,
ne samo sa oružjem služili vojsku, već su u okviru jedinica VJ za vreme bombardovanja 1999.
godine bili na Kosovu i Metohiji i zajedno sa ostalom našom vojskom oružano se sukobljavali
sa terorističkim formacijama OVK). Na kraju, autorka zaključuje da baptisti nipošto ne mogu
biti crkva jer nemaju svetoduhovsku vezu sa Isusom Hristom, te stoga novokršteni niti
primaju Svetog Duha – niti Njega uopšte ima u baptističkim bogomoljama (doslovno ista
formulacija u vezi baptista se nalazi i u knjizi Zorana D. Lukovića „Verske sekte – priručnik za
samoodbranu“ na str. 61.). Kada piše o Evangelističkoj (tj. Evangeličkoj) crkvi, autorka kaže
da je za vreme Drugog svetskog rata njen biskup, Nemac dr Filip Pop od ove crkve napravio
ekspozituru gestapoa, a da je njegov sin Edgar bio satnik u domobranskoj Pavelićevoj vojsci.
Sam Filip Pop je, prema g-đi Đurđević Stojković, zasluženo kažnjen posle završetka rata
(streljan od strane partizana kao fašista, tj. saradnik okupatora). Svi ovi podaci su zapravo
trebali da dokažu da su i evangelici, poput baptista, u prošlosti bili srpski neprijatelji, iako je,
poređenja radi, autorka zaboravila da spomene da su za vreme Drugog svetskog rata, i
pravoslavni (pre rata kršteni i „sa Hristom sjedinjeni“) Srbi imali više oružanih formacija koje
su međusobno ratovale i čiji su se pripadnici međusobno ubijali (partizani, četnici Draže
Mihailovića i Koste Pećanca, Ljotićevci, Nedićevci).
U delu svoje knjige u kojem govori o Jehovinim svedocima, a u vezi njihovog odbijanja
služenja vojnog roka i uzimanja oružja, autorka je iznela nekoliko veoma zanimljivih navoda
koji zaslužuju da se pročitaju u celosti:
„Jehovini svedoci namerno izostavljaju i druge delove „Svete knjige“ gde se u najstarijem i
najautentičnijem delu Novog zaveta, knjizi Jovanovoj, i sam Isus Hristos pojavljuje sa
mačem u ruci, kao i čitava plejada državnika, vojskovođa i ratnika, koji su zbog svog učešća
u ratovima za slobodu svog naroda i vere postali – sveci! Novi zavet, pa i Biblija u celini, jako
su daleko od pacifizma bilo kakve vrste. Nemački naučnik Silvije Gasel ide i korak dalje, pa na
osnovu Druge knjige mojsijeve, poglavlja XXX, stiha 23-38, tvrdi da je u Bibliji napisan recept
za eksploziv, tzv. gorući grm, koji egipatska ratna kola razbija u paramparčad, ruši zidine
Jerihona i čak raspucava zemlju koja guta družinu Korah. Uz to se poziva na svedočanstvo u
Bibliji da je Mojsije Knjigu zakona ispisanu na pločicama primio uz „pucnjavu i grmljavinu“,
iznoseći tezu da je taj prorok na dvoru egipatskog faraona Ramzesa, uz pomoć svoga
tasta Jethroa, izvodio eksperimente sa eksplozivom, od čijih se posledica lečio
četrdeset dana.“[62]
Ovaj tekst dokazuje veliko nepoznavanje Biblije od strane autorke dela koje proučavamo.
Najpre, tzv. „knjiga Jovanova“, tj. Otkrivenje Jovanovo uopšte nije najstariji deo Novog zaveta
nego najmlađi. Drugo, oko njegove autentičnosti (koja je, doduše, neosporna) bilo je najviše
rasprava među crkvenim autoritetima od II – IV veka, te je ova knjiga najkasnije u ranom
hrišćanstvu prihvaćena kao kanonska. Naravno, nigde se u Otkrivenju Jovanovom ne nalazi ni
opis Isusa Hrista sa mačem u ruci, već se na dva mesta On opisuje kao onaj iz čijih usta izlazi
dvosekli mač (što uopšte nije isto sa onim u šta nepoznavaoce Svetog pisma ubeđuje
pomenuta autorka)[63]. Vredna zapažanja jeste i tvrdnja da je „Isus sa mačem u ruci“
predstavljao primer mnogima koji su ubijali ljude u političkim sukobima i verskim ratovima – a
koji su zbog toga proglašeni svecima (kao da se svecem postaje ratovanjem i ubijanjem
verskih neistomišljenika)!?! Takođe, pomenuta novinarka, autor knjige Verske sekte –
Leksikon (Lovci na duše), teško može da predstavlja autoritet čije mišljenje o tome da Biblija
(a pogotovo Novi zavet) nipošto ne propoveda pacifizam (mirotvorstvo) već verske ratove,
može biti ozbiljno shvaćeno. Još su zanimljiviji zaključci izvedeni iz istraživanja izvesnog
naučnika, po kome je Mojsije u svoje vreme pravio i koristio eksploziv, ali očigledno
nestručno, jer je u nekim eksperimentima zadobio teške rane (verovatno je reč o
samoranjavanju) od kojih je morao da se leči četrdeset dana (Bilo bi dobro čuti šta bi
pravoslavni bogoslovi rekli na ovakvo tumačenje detalja iz Mojsijevog života, koje je iznela
„branilac“ Pravoslavlja, g-đa Đurđević – Stojković). Sasvim su pogrešne i tvrdnje ovog
stručnjaka za sekte da menoniti ne čitaju novine i ne koriste struju, te da naglašeno odbijaju
školovanje. Nasuprot tvrdnjama da je 9 od 10 menonita nepismeno (očigledno je autorka
pobrkala lončiće i zamenila menonite sa nekom drugom verskom zajednicom) ova
denominacija poseduje mnogobrojne škole i univerzitete u svetu. Takođe je netačno da
pripadnici ove verske zajednice odbijaju vožnju automobilom i avionom, kao i da ne nose
kaiševe na pantalonama jer to smatraju grehom.
A u delu knjige koji nosi naslov: „Protestanti“, kaže se između ostalog i sledeće:
„Ipak, na osnovu dostupnih podataka, može se reći da u našoj zemlji deluje pet protestantskih
crkava: Evangelistička (luteranska), Reformatorska (kalvinistička), Metodistička, Baptistička i
Hristova crkva. (...) Vrlo često iza tih verskih organizacija stoje strane obaveštajne službe, kao
deo operativnog sistema istinskih „vladara iz senke“. [64]
Dakle, sada ove pobrojane verske zajednice nisu „sekte“ (i to svrstane rame uz rame sa
destruktivnim kultovima) već predstavljaju protestantske crkve?!?
Naravno, broj protestantskih crkava koje deluju u Srbiji je mnogo veći od pet. A nakon čitanja
podataka o tome koliko ih je, zbunjeni i razgnevljeni čitalac (koji je saznao da sve ove verske
organizacije, čiji se članovi motaju okolo i vrbuju nove pristalice, rade pod pokroviteljstvom
stranih obaveštajnih službi) na posletku otkriva i sledeći podatak (koji valjda otkriva koliko su
ti „vladari iz senke“ zapravo moćni):
„Kada je o Protestantskoj crkvi na teritoriji SRJ reč, ona je i zvanično registrovana u Jakovu,
kraj Beograda, mada praktično ne postoji jer je jedini preostali član te zajednice jedna
osamdesetogodišnja starica.“[65]
Znači, da sumiramo informacije koje smo dobili iz ove „svetski važne knjige“ i to na onaj način
kako će ih shvatiti čitalac koji se po prvi put susreće sa ovom tematikom: Protestantskih
crkava u Srbiji ima pet, sve one su registrovane u Jakovu kraj Beograda i sve skupa imaju
samo jednog jedinog „preostalog“ člana (koji radi za obaveštajne službe svih zemalja sveta) –
jednu osamdesetogodišnju staricu (koja je u međuvremenu možda i umrla). Veoma dobro
izveden zaključak, zar ne? Ono što je indikativno u svemu maločas pomenutom jeste da je
autorka ponovo, i po ovom pitanju, nešto pomešala, jer denominacija pod imenom
„Protestantska crkva“ u Srbiji ne postoji, već se naziv „protestantske crkve“ koristi za sve
denominacije različitih naziva koje svoje poreklo vode iz reformacije nastale u XVI veku u
srednjoj i zapadnoj Evropi.
Ono što je posve očigledno jeste da knjiga Lovci na duše, kao i njeno izmenjeno i dopunjeno
izdanje u viduLeksikona sekti obiluje netačnim informacijama, zlonamernim poređenjima i
veoma pogrešnim tumačenjima Biblije kao i učenja različitih verskih zajednica.
Ono najbolje što jedna osoba može da uradi kada joj jedna od ove dve knjige (kao i ostale od
istog pisca) dopadne šaka jeste da zažmuri, ne obrati pažnju na laskave preporuke koje je
autorka dobila od stručnjaka – neznalica i postupi u skladu sa savetom kojeg je dao prof. dr
Dragoljub B. Đorđević, koji je ovu knjigu (knjige) stavio na listu onih koje ne bismo trebali da
pročitamo – ukoliko želimo da ostanemo pri zdravoj pameti.
Verske sekte – priručnik za samoodbranu
Ono što je potpuno sigurno u vezi knjige „Verske sekte – priručnik za samoodbranu“, autora
policijskog kapetana Zorana Lukovića, jeste da bi i ona bila stavljena na spisak dela koja
uvaženi profesor Đorđević nikako ne preporučuje za čitanje – kako zbog mnogih
dezinformacija koje sadrži tako i zbog potpune pristrasnosti autora. Razlog što se Lukovićeva
knjiga nije našla na pomenutom spisku jeste taj što je štampana nakon objavljivanja dela
našeg uglednog stručnjaka, koji je pokušao da javnost u Srbiji upozna sa opasnostima koje
proizilaze iz uticaja diskriminativnih „bezdjelica“ (Dositejev izraz) na svest i ponašanje
narodnih masa. Pre nego što pogledamo u čemu se sastoji autorova subjektivnost i obratimo
pažnju na mnoge neistine koje knjiga sadrži, vredi posebno staviti naglasak na predgovor
njenom trećem izdanju, kojeg je sačinio protonamesnik Vajo Jović, starešina pravoslavne
misionarske škole pri hramu sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, koja slovi i kao suizdavač
ovog dela. Naime, kao što ćemo se uveriti, i sam predgovor odiše netolerantnošću i
satanizacijom svega što ne pripada pravoslavnom hrišćanstvu, te je stoga sasvim logično za
očekivati da takav duh preovladava i u tekstovima pisanim Lukovićevim perom. Evo kako je
Vajo Jović okarakterisao delovanje verskih zajednica koje Luković pominje u svojoj knjizi:
„Osećamo tugu zato što se u pravoslavnoj zemlji Srbiji, koju je utemeljio sv. Sava sa ocem
svojim, sv. Simeonom, počelo sejati seme zloverja koje smućuje ljude i u zaborav stavlja i
rastače vekovima sticanu bogatu materijalnu i duhovnu baštinu srpskoga naroda. Radosna nas
osećanja obuzimaju, pak, zbog toga što u našem narodu, Bogu hvala, i u državočuvarnim
organima postoje ljudi, ozbiljni borci, koji se suprotstavljaju neistini, kriminalu, destrukciji i
totalitarizmu koji donose sektaško seme zloverja. Raduje nas, takođe, što će se ovom vrlo
traženom knjigom sačuvati po neka nevina ljudska duša, što će se njome umanjiti mogućnost
sektaškog vrbovanja i manipulacije koju sprovode vukovi u jagnjećoj koži. Sektaška
paukova mreža u lovu na ljudske duše široko je razapeta i u nju se sapliću zabludele ovčice.
Autora knjige „Verske sekte – priručnik za samoodbranu“, brata Zorana Lukovića, vidimo
kao hrabrog krstonosnog viteza vere, istine, pravde i ljubavi, koji znalački, argumentovano
kida crnu paukovu mrežu i iz nje izvlači prevarene, ili ih, barem, sprečava da u nju uđu. (...)
Kako se sačuvati od zloverja? (...) Kad žrtve izgube vezu sa svojim istorijskim duhovnim
kodom onda postaju lak plen služitelja satane. Na ovim prostorima širi se baš ovakva
duhovna atmosfera i zato su se neizbežno sjatili lešinari ljudskih duša. (...) Žrtve sekti su
naši sunarodnici i sugrađani, zavrbovani i izmanipulisani ljudi, oni su žrtve, i prema njima se
ne sme imati neprijateljski i osvetnički stav. To bolesno tkivo našega tela, te bolesnike,
moramo voleti i pomoći im da se izleče. (...) Knjiga „Verske sekte – priručnik za
samoodbranu“, zajedno sa sedam knjiga g. Vladimira Dimitrijevića, isto na temu sekti, čini
jedinstveni zdravi otpor i odgovor Srpske pravoslavne crkve na duhovne pošasti
sadašnjega vremena.“
Dakle, pripadnici između ostalih i evanđeoskih protestantskih zajednica, koje su zakonski
registrovane u našoj zemlji i deluju na ovim prostorima decenijama pa i vekovima, nazivaju se
bolesnicima, lešinarima ljudskih duša koji kao služitelji satane (ogrnuti u jagnjeću kožu)
sprovode demonsku strategiju u ubijanju svojih i tuđih duša! Sa druge strane, „brat“ Luković
se naziva hrabrim, krstonosnim vitezom vere, istine, pravde i ljubavi, koji se znalački i
argumentovano bori protiv sektaškog semena zloverja. Na kraju predgovora sveštenik Jović
kaže da ova Lukovićeva knjiga predstavlja odgovor Srpske pravoslavne crkve na pojavu i
delovanje sekti. To svakako znači da g-din Luković svoju knjigu nije pisao kao nezavisni i
objektivni stručnjak koji, po opisu svoje službe u MUP-u Srbije, služi svim građanima naše
zemlje pa i onima koji pripadaju manjinskim verskim zajednicama – koje on pogrdno naziva
sektama, već jedino i isključivo kao vernik SPC. Jedan od mnogobrojnih dokaza da je Luković
pišući svoj rad bio pristrasan nalazimo i u sledećim izjavama, u kojima autor zastupa
pravoslavne stavove kao svoje. Naime, kada piše u množini (kao u rečima: ispadamo,
verujemo, mi ih, ne možemo) autor sasvim sigurno ne misli na svoje kolege policajce (koji i
nisu kompetentni da prosuđuju sporna verska pitanja – što važi i za samog Lukovića) već na
vernike većinske crkve u Srbiji i njeno sveštenstvo:
„Da se razumemo: svetiteljima, kao i Bogorodici, obraćamo se za molitveno posredovanje
pred Bogom, a ne kao bogovima (te, tobože, ispadamo mnogobošci, što nam prebacuju
sektaši, sasvim pogrešno i zlonamerno.“[66]
„Prema tome, sekte su jeretičke verske zajednice a ne crkve.“ [67]
„Takođe, sekte su verske zajednice koje nemaju vaseljensku (sveopštu) veru i apostolsko
prejemstvo. Dakle, njihovi samozvani i samorukopoloženi „sveštenici“ nemaju apostolsku vezu
sa osnivačem Crkve, Gospodomnašim Isusom Hristom. Zato iako mnoge sebe nazivaju
crkvama, iako (neke) imaju i milione „vernika“, iako raspolažu velikim brojem objekata i
materijalnim bogatstvima, iako učestvuju u mnogim humanitarnim akcijama (što će
Gospod, verujemo, pozitivno oceniti na Strašnome sudu), mi ih, ceneći po crkvenim
dogmatsko – doktrinarnim načelima, nikako ne možemo smatrati crkvama.“[68]
U trećem poglavlju knjige, pod naslovom „Delovanje verskih sekti“, u celini pod nazivom
„spoljni, opšti ili javni način predstavljanja i uticaj verskih sekti na građanstvo“, nailazimo na
nekoliko (zlo)namernih podmetanja. Na stranama 26 i 27, nalazi se prikazan sadržaj i božićna
čestitka iz časopisa „Hrišćanski pregled“ u izdanju Pentekostne crkve iz Beograda. Odmah
ispod božićne čestitke, nalazi se prikaz internet stranice (sajta) jedne od satanističkih
organizacija, uz podnožni komentar: „Sataniste poslednjih meseci uveliko pronalazimo na
internetu.“ Pisac dela čiji pregled vršimo je svakako morao da zna da je vrlo neprimereno na
ovaj način izjednačavati delovanje evanđeoskih protestanata i satanista, stavljajući njihove
reklamne materijale jedne do drugih – bez ikakve ograde. Na stranicama 28 i 29 ne nailazimo
na nimalo bolju situaciju. Najpre, u gornjem delu 28. str. nalazi se deo stripa kojeg je autor
potpuno pogrešno pripisao Jehovinim svedocima (a koji sa njima nema ama baš nikakve veze;
što samo dokazuje koliki je Luković odista „poznavalac“ učenja i publikacija različitih verskih
zajednica), a koji govori o Božijem spasenju, da bi u podnožju kao i na sledećoj stranici
prikazao okultističke i satanističke internet prezentacije. Ipak, daleko veća podmetačina
(možda i najveća i najdrskija) u knjizi ovog autora koji slovi za „krstonosnog viteza istine“,
počinjena je prilikom njegovog neznalačkog komentarisanja suštine verovanja svih
protestantskih crkava a koja se svodi na princip spasenja kroz veru. Evo šta Luković, ne
bivajući ni svestan koliko je njegovo neznanje ogromno, kazuje o ovoj temi:
„Koja su to osnovna načela protestantizma kao krajnji osnov za pojavu sekti:
1. Materijalni princip reformacije: čovek se pred Bogom opravdava verom, a ne dobrim
delima, kao po pravilu:„greši jako, veruj jače, pa ćeš se spasiti“.[69]
Ono što bi svaki poznavalac protestantske teologije mogao da izjavi na ovu autorovu
konstataciju jeste potvrda istinitosti narodne poslovice koja kaže da su neki ljudi „pametniji
kad ćute“. I uistinu. Ne samo da izjava o protestantskom shvatanju biblijskog učenja o
opravdanju i spasenju kroz veru, koje podrazumeva grešenje do mile volje, nipošto ne
odgovara istini, već se autor pokazao i kao loš prepisivač. Naime, zamisao da učenje crkava
reformacije zastupa ideju „greši jako, veruj jače, pa ćeš se spasiti“, Luković je preuzeo iz
Milinovog dela „Crkva i sekte“. Međutim, Milin nije ni u snu rekao ovako nešto o
protestantima, iako se sa njihovim učenjem nije slagao. Evo kako glasi navod iz Milinove
knjige:
„Naime, Luter je tvrdio, a to su prihvatili i ostali protestanti, da se čovek opravdava pred
Bogom samo verom u Hrista i u iskupljenje koje je Hristos svojim stradanjem doneo
čovečanstvu. (...) Tako je ispalo da Sv. pismo direktno tvrdi ono što je Luter proglasio
materijalnim principom reformacije: „čovek se spasava samo verom“. Takvu tvrdnju zluradi
Luterovi kritičari su propratili zajedljivim savetom: „greši jako, veruj jače pa ćeš se spasti“.
[70]

Dakle, protestanti nipošto ne podrazumevaju da čovek može da greši koliko god hoće – pa da
ipak verom bude spašen, već su to govorili oni koji Luterovo tumačenje Biblije nisu ispravno
shvatali. Apostol Pavle propoveda u Novom zavetu ono što evanđeoski protestanti svim srcem
prihvataju kao istinu:
„Jer greh neće više imati vlasti nad vama; niste, naime, više pod zakonom nego pod
blagodaću. Šta onda? Da grešimo zato što nismo pod zakonom nego pod blagodaću? Daleko
od toga. (...) Sada pak, pošto ste oslobođeni greha i pošto ste stavljeni u službu Bogu, imate
svoj plod na osvećenje, a život večni kao kraj.“ [71]
Da je u kom slučaju g-din Luković pročitao samo kratka „načela verovanja“ neke od
protestantskih verskih zajednica, znao bi da ono što će kao istinu prezentovati širokoj javnosti
nipošto nije tačno, te bi izbegao podsmeh ljudi koji mnogo bolje poznaju materiju koju je on,
kao službenik MUP-a, pokušao da objasni. Za detaljnije upoznavanje sa biblijskim učenjem o
spasenju kroz veru koje zastupaju evanđeoski hrišćani, autoru „Priručnika za samoodbranu“
preporučujem čitanje drugog i trećeg poglavlja ove knjige. Jedino što je Luković dokazao
iznošenjem maločas pomenute tvrdnje jeste istinitost priznanja dr Radovana Bigovića,
profesora pravoslavne bogoslovije, kojeg je u jednom svom delu citirao Vladeta Jerotić. To
priznanje ovako glasi:
„Ako izuzmemo retke pojedince, mi nedopustivo malo poznajemo
savremenu rimokatoličku, protestantsku i anglikansku teologiju, ali to nas ne sprečava da
izričemo kategoričke sudove i tvrdnje koje često protivreče činjenicama.“[72]
Mnogim pametnim ljudima bi navođenje „samo“ ovih početnih manjkavosti, koje zatičemo u
Lukovićevoj knjizi, bilo dovoljno da i u njen dalji sadržaj potpuno izgube poverenje. Međutim,
radi onih drugih koji će i pored ovih dokaza imati poverenje u istinitost Lukovićevih daljih
kazivanja, nastavićemo sa pregledom „Priručnika za samoodbranu“.
Da je autor ove knjige lično slabo upoznat sa učenjem baptista dokazuje činjenica da je
podatke o njihovom verovanju jednostavno prepisao iz Milinove knjige, zajedno sa netačnom
tvrdnjom o tome da „baptisti ne verujuu praroditeljski greh“ (koju inače prepisuju, bez
ikakvog daljeg istraživanja, i svi ostali autori u Srbiji koji su poslednjih godina pisali o
verovanju „sekti“). Da je kojim slučajem pročitao samo jednu knjigu koju je izdala baptistička
crkva ili porazgovarao samo za kratko sa bilo kojim baptistom saznao bi da ova verska
zajednica ispoveda veru u postojanje naslednog praroditeljskog greha. Luković spominje
takođe (kao i Biljana Đurđević – Stojković) da baptisti prihvataju samo civilno služenje vojnog
roka (ova izmišljotina je bila popularna u vreme objavljivanja prvog izdanja knjige, kao što
sam i ranije naglasio). Govoreći o verskom objektu baptističke crkve u Peći (tj. u selu Ljevoša
nadomak Peći, u blizini Pećke patrijaršije) u kome se nalazila privatna biblioteka lokalnog
propovednika Sima Ralevića od više hiljada knjiga, kao i magacin sa više stotina hiljada
primeraka literature pomenutog propovednika, namenjenih vernicima i prijateljima baptističkih
crkava u Srbiji (tada SRJ), a koji je do temelja spaljen i uništen nakon povlačenja vojske i
policije sa Kosova i Metohije nakon prestanka NATO – bombardovanja, Luković kaže sledeće:
„Uglavnom se nezna da (sekte; prim. I. S.) na crkvenim imanjima (zemljište oko Pećke
Patrijaršije, npr.), grade svoje verske objekte.“[73]
Treba postaviti pitanje g-dinu Lukoviću odakle mu uopšte ideja da je zemljište na kome je ovaj
objekat sagrađen zapravo imanje Srpske pravoslavne crkve? Ono što je zapravo istina jeste da
je ovo zemljište nekada davno uistinu bilo crkveno (vlasništvo patrijaršije), ali da je još u
pretprošlom veku (XIX vek) prešlo u zakonsko privatno vlasništvo porodice Ralević, i to tako
što je pomenutoj porodici predato kao poklon. Stoga, pošto je objekat baptističke crkve tu bio
sagrađen svega pre manje od dve decenije, logično je da sada to zemljište ni po kojem osnovu
ne pripada SPC, te da je i ova nazovi „informacija“ zapravo još jedna u nizu podmetačina. No,
ono što pažljivi čitalac Lukovićeve knjige može još da zapazi jeste i sledeće. Dok je u njenom
trećem izdanju iz 2000. godine na strani 61. autor priznao da je „velelepna, moderno
arhitektonski rešena, baptistička bogomolja“ zapravo „pusta [74] jer Ralevićeva porodica nije
pošteđena u vreme agresije te je napustila Kosmet“, u njenom četvrtom izdanju (za koje se
veli da je ispravljeno i dopunjeno), ovaj dodatak je u potpunosti izbrisan. Tako, u poslednjem
(četvrtom) izdanju nema ni pomena da je ovaj objekat „pust“ već tekst glasi onako kako je
glasio u prva dva izdanja koja su izašla pre bombardovanja od strane NATO pakta. Dakle, iz
njega proizilazi da pomenuta „velelepna“ građevina baptističke crkve u Ljevoši i dalje postoji
(te da verovatno baptisti u njoj i dalje održavaju bogosluženja), nasuprot mnogim uništenim
crkvama i manastirima SPC, a pogotovo nakon nasilja na Kosmetu od 17. i 18. marta 2004.
godine (kada je uništen dodatni broj objekata koji su pripadali Srbima). Ponovo postavljamo
pitanje: zbog čega je bilo potrebno da u četvrtom izdanju Lukovićeve knjige bude izbrisan i
onaj jedini (makar i nedovoljno jasni) spomen uništenja i jedne baptističke bogomolje na
Kosovu i Metohiji? Zbog čega, i to još u „ispravljenom i dopunjenom“ izdanju? Zar se baš niko
nije našao da g-dinu Lukoviću ukaže na mnogobrojne sramotne greške koje u njegovoj knjizi
postoje – da bi one bile ispravljene, već se „ispravljanjem i dopunjavanjem“ smatra sakrivanje
istine od srpskog naroda - a koja glasi da su i pripadnici manjinskih verskih zajednica stradali
u toku ratova u poslednjoj deceniji XX veka poput ostalih građana naše zemlje, te da i oni u
svemu dele sudbinu celokupnog srpskog naroda? No, svakako da objavljivanje pune istine,
koja bi male verske zajednice prikazala u lepom svetlu, nipošto ne odgovara vitezovima
Pravoslavne crkve, koji se bore da među narodom održe negativnu sliku o „sektama“ koju
propagiraju više od dve decenije.
Na koji još način Luković vrši diskriminaciju optužujući evanđeoske protestantske zajednice za
najrazličitija zlodela a bez ikakvih dokaza, navešću bez mnogo mojih komentara u narednim
redovima. Najpre, pisac je pobrojao zajedno evanđeoske zajednice sa najrazličitijim kultovima
i religijskim pokretima, naravno sve pod nazivom „sekte“:
„Adventisti (subotari), baptisti, Božja deca, Zapadno – pravoslavna crkva, Jehovini svedoci,
kreacionisti, mormoni, nazareni, novoapostolska crkva, pentekostalci, Reč života, Slobodna
crkva, Univerzalni život, Hristova crkva, Hristova crkva jevanđeljske braće, Hristova crkva
malokrštenja, Crkva Božja...“[75]
Potom saznajemo zbog čega su sve ove „sekte“ destruktivne:
„Životne potrebe članova svode se na interese sekte i slepu poslušnost vođi.
Crtani filmovi i stripovi su vrste komunikacije namenjene mlađoj populaciji. Nekad i to može
biti pogubno jer deca, pogotovo, žive u iluzijama.
Jedna devojčica je, imitirajući Betmena, skočila kroz prozor i slomila nogu. Dečak koji se
saživeo sa istim likom završio je na lusteru, a jedan drugi, njegov vršnjak,
oponašajući Robokapa doveo sebe do prinudnog klimanja glavom.“[76]
Nakon što smo na ovaj način otkrili da i izmišljeni junaci stripova i filmova [77] mogu da
zavrbuju u neku sektu, saznajemo da se na svim sektaškim okupljanjima koristi droga, u cilju
lakše manipulacije članstvom:
„Iako droge više nisu zaštitni znak (osim kod satanista) sekti, ne zaboravimo da su
manipulacija, opsena i impresario glavno oružje sektaša u procesu vrbovanja kandidata. Zato
ne isključimo zloupotrebu narkotika, ne možda kao pravilo ponašanja nego kao uvek moguće i
provereno od ranije, rezervno (sredstvo) oružje u procesu vrbovanja (manipulacije) novih
kandidata ili zadržavanju starih na okupu.[78]
„Jedan od najdestruktivnijih elemenata sekti jeste pogubno delovanje na zdravlje članstva. Po
najnovijoj međunarodnoj nomenklaturi, i samo prisustvo u sekti jeste bolest i to novi oblik
bolesti zavisnosti. Po pravilu, narkotici su sastavni deo svih rituala.“[79]
Prema Lukoviću, sekte maksimalno iskorišćavaju svoje članstvo ne pružajući im ni minimalno
pristojne uslove života, a uz to izuzetno negativno utiču na porodicu. Dakle, sve sekte su
organizacije izrazito kriminogenog karaktera:
„Sekte su odavno izgubile svoj isključivo verski atribut i postale družine najrazličitijih i stalno
novih i novih vidova manipulacija komercijalnih, psihoterapijskih, pseudonaučnih, proročkih...
(...) Sve do sada rečeno svedoči o novom pojmovnom i suštinskom značenju reči sekta.
Naime, sekte poslednjih decenija, jesu pojavni oblik mentalnih manipulacija i novi oblik bolesti
zavisnosti. (...) Posledice delovanja sekti su, barem prema iskustvu sa terena, takve da se
mogu smatrati oblikom zlostavljanja. (...) Neki pripadnici sekti ne samo da nisu bili na
propovedanom prosvetljenom putu vrline i spasenja, nego su počinili i najteža krivična dela,
kao što su ubistva, razbojništva, silovanja... Ističemo da to nisu činili samo satanisti već
i pripadnici svih drugih sektaških organizacija. Prostitucija je čak u nekim sektama u ’opisu
delatnosti‘ misije. (...) Slučajevi nestanka lica, karakteristični su za sve sekte.“[80]
Na strani 112, u skraćenom izdanju svoje knjige čije sam odlomke upravo naveo, ovaj „vrsni
poznavalac“ sektaških obrednih rituala i bogosluženja koja se obavljaju u evanđeoskim
protestantskim zajednicama, navodi i sledeću tvrdnju na koju treba takođe veoma dobro
obratiti pažnju:
„Rituali primanja u zajednicu – inicijacije različiti su od sekte do sekte, ali neki elementi su
im zajednički: prigušeno svetlo, posebna atmosfera, mnoštvo okultističkih simbola, relikvije
sekte (grupe), posebno mesto za inicijanta, koji se, najčešće primenom meditacije, hipnoze ili
drugim obredom, dovodi u stanje sužene svesti, a zatim se izgovaranjem magičnih reči, uz
određene ritualne radnje vođe, vrši inicijacija“.[81]
Iako ovaj tekst stoji u celini pod podnaslovom „Okultno – magijski rituali“, a uz njega i mnoge
druge napomene vezane isključivo za satanističke i kultove u sastavu pokreta New age, bilo bi
pošteno da je pisac posebno naglasio da se ovi rituali nipošto ne odigravaju u verskim
zajednicama proisteklim iz protestantske reformacije, već samo u spiritističkim kultovima.
Nasuprot tome, pod velikim naslovom „Ranohrišćanske sekte“, pobrojani su zajedno evioniti,
gnostici, montanisti, arijanci, nestorijanci, monofiziti, ikonoborci, bogumili, katari, staroverci,
reformacija i luterani. Potom su, pod podnaslovom „Osnovna načela protestantizma koja su
uslovila pojavu sekti“, usledili baptisti, nazareni, adventisti, jehovini svedoci, mormoni,
pentekostalci, kreacionisti, crkva Božija, Božija deca – familija ljubavi... pa sve do
Univerzalnog života. Nastavljajući dalje namerno stvorenu zbrku pojmova, pisac je zalazio u
sve veću duhovnu tamu različitih okultističkih pravaca, opisujući sinkretističke pojmove i
discipline, ekstrasens pravce kao i proročke fenomene, tehnike i veštine (i to sve pod glavnim
naslovom „Ranohrišćanske sekte“). Tek nakon opisivanja „okultno – magijskih rituala“, u
okviru kojih je naveden i maločas citirani tekst, usledio je novi glavni naslov „Sinkretističke
sekte“. Tek u okviru ovih sinkretističkih sekti, autor je spomenuo i određene totalitarne
kultove kao što su Red istočnog hrama (Ordo Templi Orientis), Bela gnostička crkva, Munova
unifikaciona crkva i Om Šinrikjo (kult Šoka Asahare u Japanu koji je zakonom zabranjen posle
napada nervnim gasom sarinom u Tokijskom metrou sredinom ‘90-tih godina prošlog veka).
Nakon opisivanja ovih sekti usledio je još jedan glavni naslov „Dalekoistočne i
pseudohinduističke tehnike i fenomeni“, a posle njega i četvrti po redu „Satanističke sekte“ (u
kome su opisane stvarne satanske organizacije kao što su Satanina crkva, Slobodni spiritisti,
Međunarodno udruženje veštica, Hram naroda, Red solarnog hrama, itd.).
U skladu sa ovakvom organizacijom pojmova svrstanih pod pomenuta četiri glavna naslova
(postoji i peti pod nazivom „Komercijalni kultovi“), logično je za očekivati da će najveći broj
čitalaca Lukovićeve knjige pomisliti da je način primanja u članstvo neke od evanđeosko –
protestantskih zajednica upravo onakav kakvog ga je ovaj policijski kapetan i predstavio (uz
prigušeno svetlo, okultističke simbole i hipnozu kojom se novi član dovodi u stanje sužene
svesti). To naravno iz razloga što se ovakav ritual primanja u članstvo (u svim sektama –
kako iz teksta proizilazi) nalazi naveden, kao što sam već naglasio, u celini u kojoj se opisuju
verske zajednice proistekle iz reformacije, a ne pod drugim glavnim naslovima u kojima se
opisuju satanističke i ostale okultne organizacije. Da su kojim slučajem autor i njegovi
saradnici – izdavači, bili dobronamerni i iskreni u želji da istinito informišu javnost, sigurno ne
bi dozvolili da im se potkrade ovako krupan „propust“. Ukoliko pak g-din Luković stvarno
veruje u zabludu u koju je, sasvim sigurno, ovakvim pisanjem doveo mnoge svoje čitaoce koji
nikada nisu bili prisutni u nekoj „novoprotestantskoj“ bogomolji za vreme svečanosti krštenja,
onda to samo dokazuje da on poznaje temu o kojoj piše taman koliko i neki prosti čobanin sa
Stare planine. Nasuprot ovome, krštenja u evanđeoskim crkvama (kao načini za primanje
novih ljudi u članstvo zajednice) su najsvečaniji događaji koji se upriličuju tokom godine.
Njima prisustvuje, u dobro osvetljenim prostorijama ili na otvorenom prostoru (na reci, jezeru
ili moru), veliki broj članova crkve kao i gostiju iz drugih denominacija. Takođe, njima
prisustvuje i rodbina novokrštenih koja, ponekada, pripada tradicionalnim konfesijama ili se
uopšte ne izjašnjava kao religiozna. U svakom slučaju, pripisivanje satanističkih rituala
evanđeoskim protestantskim zajednicama i njihovom svečanom činu krštenja je, ili produkt
krajnje neupućenosti autora, ili pak otvorene i drske zlonamernosti.
I za kraj, želeo bih da sagledamo u nekoliko rečenica „visok stepen teološkog obrazovanja“ g-
dina Lukovića, kojeg je, kao preporuku za čitanje knjige „Priručnik za samoodbranu“, posebno
istakao jedan od njenih recenzenata, episkop Porfirije Perić. [82]
Kada autor „Priručnika“ govori o načinu na koji sektaši tumače Sveto pismo, on im između
ostalog zamera i sledeće:
„Sve to, fascinacije sagovornika radi, i verodostojnosti učenja, povezuje se sa istrgnutim
citatima iz Svetog pisma, a s ciljem da se vrbovani uplaši, destabilizuje, a onda poveri svoje
probleme, dileme, a na kraju i dušu sekti.“[83]
Dakle, sektaši se koriste istrgnutim citatima iz Biblije, kojima naravno daju pogrešno značenje,
a sve u cilju vrbovanja novih duša u svoju jeretičku organizaciju. Ipak, svako ko imalo poznaje
svetopisamske tekstove, a u isto vreme je pročitao i Lukovićevu knjigu, verovatno nije mogao
da se načudi i u isto vreme dobro ne nasmeje stihovima iz Pisma koje je naš autor - kritičar u
svojoj knjizi naveo. Naime, na str. 67. svoje knjige „Verske sekte – priručnik za samoodbranu“
(treće izdanje), u tekstu stripa kojeg je Luković (kao što sam i ranije rekao) potpuno pogrešno
pripisao Jehovinim svedocima, stoji sledeća izjava:
„Isus nikada nije zvao ljude u crkvu ili religiju! On jednostavno zove: „Hodite k meni!“
Lukovićev komentar na ovu izjavu, napisan ispod stripa, glasi:
„Čista neistina. Pred svoje raspeće Hristos je apostolu Petru rekao: „Na leđima tvojim
sagradiću crkvu svoju“.
Ovakvim komentarom naš inspektor policije ne samo što je izrazio neznanje da se ovakav
Isusov poziv zaista nalazi u evanđelju[84], već i napamet navodi Gospodnje reči upućene
apostolu Petru. Ove od Lukovića pogrešno navedene reči zapisane su u ev. po Mateju 16:18 i
glase ovako:
„I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i vrata adova neće je
nadvladati.“
Ono što je sigurno jeste da se ni jedan pravoslavni bogoslov ne bi složio sa Lukovićevom
samouverenom izjavom (koja je, začudo, ostala nepromenjena i do četvrtog izdanja knjige) da
je Hristova Crkva sagrađena na „leđima apostola Petra“. Ovakvo verovanje (da je Petar stena
na kojoj je Isus sagradio Crkvu), kao što je poznato, zastupaju rimokatolici a ne pravoslavni,
pa bi stoga bilo zanimljivo saznati ko li je to Lukoviću došapnuo ovakvu verziju pomenutog
stiha, kakva ne postoji nigde, pa ni u rimokatoličkim prevodima Svetog pisma?
Uporedićemo još nekoliko stihova iz „Biblije“ (onakve kakve nam ih je Luković u svojoj knjizi
predstavio) sa stvarnim biblijskim tekstovima:
„Sveti apostol Jovan Bogoslov upozorava: ’Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hristovoj, onaj
nema Boga; a koji stoji u nauci Hristovoj, onaj ima Oca i Sina. Ako ko dolazi k vama i ove
nauke (jeretičke i sektaške) donosi, ne primajte ga u kuću i ne pitajte se sa njim.‘[85]
„Koji god prestupa i ne stoji u nauci Hristovoj onaj nema Boga; a koji stoji u nauci Hristovoj
onaj ima i Oca i Sina. Ako ko dolazi k vama i ove nauke ne donosi, ne primajte ga u kuću, i ne
pitajte se s njim.“[86]
Kao što uočavamo, autor je gotovo neprimetno promenio biblijski tekst i pripisao mu potpuno
suprotno značenje. Ukoliko bismo u obzir uzeli pravi biblijski tekst i ubacili Lukovićev dodatak
(koga je napisao u zagradi), onda bi ispalo da ap. Jovan upućuje hrišćane da u svoje kuće ne
primaju one koji im ne donose jeretičku nauku. Dakle, hrišćani bi u svoje kuće trebali da
primaju samo jeretike i sektaše?!? Iako Luković ovako nešto sasvim sigurno nije hteo da kaže,
on bi trebao da zna (pošto se već latio pisanja) da se pod „znake navoda“ ne bi nipošto smeli
da citiraju tekstovi po svom sopstvenom nahođenju ili po sećanju, već doslovno, od reči do
reči (uz obaveznu napomenu odakle je citat uzet)! Uostalom, izbacujući reč „ne“ iz svoga
citata, Luković je upropastio i čitav kontekst ove, ionako kratke, poslanice.
Evo još jednog „dopunjenog“ novozavetnog stiha:
„Apostol Pavle kaže: ’Svi koji hoće pobožno da žive u Hristu biće gonjeni, ne samo od ljudi
već i od demona.‘“[87]
„A i svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni. A zli ljudi i varalice napredovaće
na gore – varajući i varajući se.“[88]
Bilo bi svakako dobro da saznamo koji je to prevod Biblije koristio g-din Luković kada se u
njemu nalaze i delovi rečenica (u ovom slučaju: ne samo od ljudi već i od demona) koji u
zvaničnim prevodima ne postoje?
No, očigledno je da se ovde radi o verziji Biblije koju samo Luković poseduje i niko više, sudeći
po filozofskoj misli koju je autor pripisao ap. Pavlu, a koja se uopšte ne nalazi u Novom
zavetu. Čik neka neko pronađe ovaj stih u novozavetnim poslanicama apostola Pavla:
„Sveti apostol Pavle besedi: ’Kao što je gordost izazov smernosti, gnev trpeljivosti, tuga je
izazov hrišćanske vedrine, toj sa ljubavlju vrhunskoj hrišćanskoj vrlini koja i jeste vera u
vaskrsenje i večni život.‘“[89]
Toliko o visokoj teološkoj stručnosti inspektora Lukovića i njegovom, za razliku od pogrešne
sektaške prakse, doslednom i korektnom navođenju i tumačenju biblijskih tekstova!
Posle svega što smo pročitali u upravo prikazanom delu; posle uočavanja svih dezinformacija i
netačnosti koje ova knjiga sadrži, kako je uopšte moguće složiti se sa mišljenjima ostala dva
recenzenta? Naime, u svojoj recenziji prof. dr Bratislav Petrović je o Lukoviću i njegovom delu
(kao da knjigu nije ni otvorio a kamoli pročitao) rekao sledeće:
„Autor nije ni „pro-kultno“ ni „anti-kultno“ orjentisan, već u svojoj knjizi govori „o
sektama“ prepuštajući čitaocu da donosi zaključke. Veoma obiman i autentičan materijal je
potkrepljen i primerima iz sopstvene profesionalne prakse, jer autor ima primarni cilj da
informiše i time zaštiti čitaoca.
Naravno da se sloboda misli, verovanja, verskih ubeđenja, veroispovesti i verskih obreda
poštuje. Sloboda pojedinca doseže do granice do koje svojom slobodom verovanja i delovanja
ne ugrožava slobodu drugog. Živimo u multinacionalnoj, multikonfesionalnoj i multikulturnoj
zajednici o čemu autor takođe vodi računa. (...) Knjiga o verskim sektama Zorana Lukovića
značajan je doprinos realističnom sagledavanju fenomena sekti danas kada se protiv naše
zemlje vodi i neokortikalni rat.[90]
Baš nasuprot tvrdnji dr Petrovića (u čiju medicinsku stručnost ni najmanje ne sumnjam, ali
sam zato vrlo skeptičan prema njegovom poznavanju verskog organizovanja i učenja malih
verskih zajednica u Srbiji), da knjiga Zorana Lukovića predstavlja realistično sagledavanje
fenomena sekti, kao i to da autor nije ni „pro-kultno“ ni „anti-kultno“ orjentisan, iz svih
navedenih tekstova smo mogli da se uverimo da je istina potpuno drugačija. Zoran Luković je
u svom delu pokazao da je izrazito „anti-kultno“ orjentisan. On u potpunosti zastupa interese
SPC dajući krajnje uprošćenu i nerealnu sliku o mnogim verskim zajednicama koje legalno i po
zakonu deluju u Srbiji već decenijama pa i vekovima. Uverili smo se, nažalost, da autoru nije
baš previše stalo do slobode misli, verovanja i verskih ubeđenja građana naše zemlje koji
pripadaju manjinskim verskim grupama – a koju je svojim pisanijem maksimalno ugrozio.
Sa druge strane, načelnik UKP, pravnik MUP-a Srbije, Milenko Erčić je u svojoj recenziji
istakao:
„Reč je o kompetentnom autoru koji se, kako kroz službu, tako i privatno petnaest godina bavi
ovom pojavom.
Kvalitet rada ogleda se u mnoštvu informacija koje autor nudi o genezi, pojavnim oblicima i
mehanizmima delovanja verskih sekti i pokreta na teritoriji SR Jugoslavije.“ [91]
Smatram da smo o Lukovićevoj kompetentnosti i kvalitetu njegovog rada dovoljno rekli da
dalji komentar uopšte nije potreban.
Pravoslavlje i sekte I (izdanje Svetigore)
U izdanju Svetigore, izdavačke ustanove mitropolije crnogorsko-primorske, izašlo je do sada
sedam knjiga na temu „Pravoslavlje i sekte“. Prve dve knjige obrađuju, između ostalog, i
delatnost i učenja evanđeoskih protestantskih verskih zajednica. Ostalih pet se bave
delatnošću religija novog doba (New age), istočnjačkih verskih pokreta itd. Iz tog razloga, u
obzir za ovo razmatranje i pregled antisektaške pravoslavne literature uzećemo samo prve dve
knjige iz pomenutog serijala – koje u negativnom kontekstu opisuju registrovane
nepravoslavne hrišćanske zajednice koje legalno deluju i čiji su pripadnici, prema važećem
Ustavu i zakonima, u potpunosti ravnopravni sa svim ostalim građanima naše zemlje.
U predgovoru prve knjige, koja nosi naslov „Od utopije do košmara“ a izdata je 1997. godine,
dakle u vreme sankcija a uoči sukoba naše policije i vojske sa albanskim ekstremistima na
Kosovu i Metohiji, priređivač ovog serijala, g-din Vladimir Dimitrijević, napisao je o „sektama“
sledeće:
„Pred čitaocem je knjiga koja je nastajala pod pritiskom doba u kome živimo. (...) Knjiga je
nastala u doba velikih iskušenja našeg naroda koji, što sopstvenom krivicom, a što po volji
moćnika ovoga sveta, strada više no ikad u svojoj istoriji. Pored rata, ekonomske bede,
raspada ličnog i društvenog morala, porasta kriminala, političkih zađevica i raskola, pojavilo
se zlo gore od svih zala, zlo koje nasrće na duh srbskog naroda – zlo lažnih vera i
opasnih duhovnih zabluda. (...) Posredi je pravi duhovni, i ne samo duhovni, teror nad
nama, i nalazimo se, bez preterivanja, pred opasnošću duhovnog genocida ako se ne
suprotstavimo kao slobodan kršten narod.“[92]
Dakle, „zloverje“ koje propovedaju sekte jeste mnogo veće zlo od bombardovanja, ratova,
kriminala i nemorala svake vrste. Pošto je po sredi pravi duhovni genocid nad krštenim
pravoslavnim (čitaj: pred Bogom pravovernim) srpskim narodom, isti taj narod mora, po
Dimitrijeviću, da se tome suprotstavi (najverovatnije u skladu sa učenjem sv. Filareta
Moskovskog koga sam citirao iz Lukovićeve knjige ranije u ovom poglavlju, a koja glasi da
„neprijatelje otačastva treba satrti“). Evo šta neki od svetih otaca, čije učenje sledi g-din
Dimitrijević, govore po pitanju odnosa pravoslavnih prema nepravoslavnima, smatrajući
pritom da prema takvima ne treba ukazivati nikakvu ljubav, samilost niti za njih upućivati
molitve Bogu. Prema ovim svetiteljima, „jeretici“ uopšte i nisu pravi ljudi već više nalikuju
domaćim životinjama i zverima:
„Prepodobni Agaton Egipatski u Otačniku kaže: „Jeres je otuđenje od Boga, jeretik se odlučuje
od živog i istinitog Boga i prisajedinjuje se đavolu i anđelima njegovim, onaj ko je odlučen od
Hrista više nema Boga koga bi mogao umoliti za svoje grehe“. A na pitanje: „Zašto je o
jereticima napisano: „Zamrzeh Gospode, one koji tebe mrze“ (Ps. 138, 21) i na drugom
mestu: „zamrzi svakoga čoveka...“ (Lev. 19, 17)?“ Sv. Jefrem Sirin odgovara: „Jeretike, kao
hulnike i neprijatelje Božje, Pismo naziva ne ljudima, nego psima, vukovima, svinjama i
antihristima, po reči gospodnjoj: „ne dajite svetinje psima“ (Mt 7, 6) I Jovan kaže: „Sada su
se pojavili mnogi antihristi“ (Jn. 2, 18). I njih ne treba voleti niti hraniti ni moliti se niti jesti
zajedno sa njima...“[93]
U daljem testu predgovora za knjigu „Od utopije do košmara“ priređivač ovako opisuje
pripadnike malih verskih zajednica:
„Ko su članovi sekti? Oni su naš, pravoslavni bol. (...) Oni su, takođe, bolesni i duhovno
ranjeni ljudi, u najvećem broju slučajeva žrtve nečije manipulacije. (...) To su bolesni, i
psihički i fizički, ranjeni i jadni ljudi, koji su krenuli za Svetlošću, a obreli se u tami... A tek
njihove porodice!“[94]
Kao i dr Vukadin Cvetanović i V. Dimitrijević zastupa ideju da sve verske zajednice u Srbiji
treba zakonski svrstati u četiri grupe. Evo kako bi se po njemu ovaj „problem“ trebao da reši:
„U jednom normalnom pravnom poretku, sve verske zajednice i konfesije bi se mogle podeliti
na četiri grupe. U prvu grupu bi ušle sekte za koje je pouzdano utvrđeno da su terorističke i
opasne po građane (na primer, „AUM Šinrikjo“, koja je početkom 1995. izvršila trovanje
putnika u tokijskom metrou). U drugoj grupi bi bile sekte za koje se zna da su potencijalno
opasne, i koje su već mnogo puta izvođene pred sudove u svetu („Munova unifikaciona crkva“
koja ostvaruje otvorene političke ciljeve; uz to, poseduje i fabrike oružja). U trećoj bi bile
tradicionalne konfesije koje su prisutne na našem tlu uglavnom kao konfesije pojedinih naroda
(rimokatolicizam, luteranstvo, islam, itd.) U četvrtoj grupi, prvoj po značaju, bila bi
Pravoslavna Crkva, državotvorna Crkva srbskog naroda, kojoj bi država trebalo da pomaže.“ [95]
Ono što nije jasno jeste u koju bi grupu g-din Dimitrijević svrstao evanđeoske protestantske
zajednice, jer one nisu ni „tradicionalne“ a nisu ni terorističke poput AUM Šinrikjo! Njihove
verske vođe (tj. propovednici i starešine), takođe, nisu „mnogo puta izvođene pred sudove“
niti poseduju fabrike oružja. Jedino što evanđeoske crkve u svetu poseduju su, pored
bogoslužbenih objekata, mnogobrojni dečiji vrtići, škole i univerziteti, starački domovi,
zdravstveni centri (bolnice) kao i humanitarne organizacije preko kojih je, između ostalog, i u
Srbiju za vreme sankcija stizala a i dalje nastavlja da stiže humanitarna pomoć (u obliku
hrane, lekova, garderobe itd.) i to u količinama od više hiljada tona. Ova pomoć je bila deljena
a deli se i dalje svim ugroženim licima, među kojima je ubedljivo najveći broj srpskih
izgnanika iz republika bivše SFRJ kao i sa Kosova i Metohije (a od kojih nikada nije zahtevano
da se odreknu svoje pravoslavne vere da bi pomenutu pomoć dobili) [96]. Ipak, očigledno je da
bi evanđeoske zajednice po uverenju V. Dimitrijevića trebale da potpadnu, kao i po mišljenju
dr Cvetanovića, u grupu „potencijalno opasnih“ (dakle zajedno sa Munovom unifikacionom
crkvom koja proizvodi oružje), iako se u prilog dokaza o navodnoj opasnosti, koju sa sobom
donosi delovanje ovih verskih zajednica, ne može navesti ni jedan jedini istiniti primer.
Prvo poglavlje, verovatno i najekstremnije u čitavoj knjizi nosi naziv „Mnogi lažni proroci izišli
su u svet“ (str. 31-37), a pisac je jedna pripadnica lepšeg i nežnijeg pola, g-đa Ksenija
Končarević. Na početku svoga teksta, pomenuta gospođa kazuje da Srbija naših dana nalikuje
na zemlju gadarinsku[97] u kojoj su se zacarili „legioni nečastivih sila i vojske duhova zlobe i
laži“. Naravno, autorka teksta misli na delovanje nepravoslavnih verskih zajednica (sekti) koje
su „otpale od Hrista Spasa i pohulile na Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu Pravoslavnu“. Svi
vernici i prijatelji (simpatizeri) ovih verskih zajednica nazivaju se „rojevima hipnotisanih i
nemoćnih mušica, beslovesnim, nekrštenim i obeshristovljenim dušama, koje zbog toga što
prebivaju u tami – bivaju privučene lažnom bledom svetlošću naopakog sektaškog učenja“.
Prema ovoj autorki, Sveto pismo i sveto predanje (celokupno učenje svetih otaca) su
podjednako Svetim Duhom nadahnuti izvori hrišćanske vere a Pravoslavna crkva je jedina koja
čuva svepobednu Hristovu istinu. Sa druge strane, autorka priznaje međusobnu ravnopravnost
svih nepravoslavnih verskih učenja (dakle i učenja „sekti“, ali i rimokatolika, muslimana,
Jevreja, tradicionalnih protestanata; tj. svih onih koji danas održavaju redovnu versku nastavu
u državnim školama) i to sledećim iskazom:
„A ravnopravnost nepravoslavnih učenja je izvesna – svima je njima mesto „u tami
najkrajnjoj, tamo gde je plač i škrgut zuba“ (Mt. 8:12).“ (str. 33).
Autorka ovog teksta koji, kao što uviđamo, odiše verskom netrpeljivošću, daje i savet
čitaocima i poučava ih na koji način mogu da se uvere da li je njihov sagovornik pravoslavan ili
nije:
„Još jednostavniji način da ustanovite sa kim imate posla je molba sagovorniku da se prekrsti
ili da celiva pravoslavnu ikonu. Svako ko odbije da to učini ispoljiće svoju antipravoslavnu
nastrojenost, i to ne treba da vas čudi: od časnoga krsta i svetih ikona, hranitelja duša i tela
pravoslavnih, užasavaju se nečastivi i beže vojske demonske.“ (str. 35).
Kao što smo nesumnjivo utvrdili u poglavljima „Poštovanje svetih ikona“ i „Vaseljenski sabori“,
ikone nipošto nisu postojale u prvovekovnom hrišćanstvu. Šta više, gotovo svi crkveni
autoriteti iz prvih vekova bili su energično protiv sačinjavanja i poštovanja ikona, koje su tek
kasnije, pod mnogobožačkim uticajem počele da se izobražavaju. Stoga, po rečima g-đe
Končarević, i apostoli, i svi rani hrišćani bili su antipravoslavno nastrojeni, a uz to i ravni
nečastivim demonskim vojskama koje beže od poklonjenja svetim ikonama. Autorka dalje
izražava svoje čuđenje pitajući se odakle potiče „tolika blagodat u kokakoličnoj hedonističkoj
civilizaciji“ (autorka misli na Sjedinjene Američke Države), gde se polupismenim farmerima i
psihijatrijskim bolesnicima javljaju „nebeska viđenja“, želeći da na taj način diskredituje sve
evanđeoske verske zajednice koje su u Americi danas brojne – upoređujući ih sa Mormonima,
Jehovinim svedocima i ostalim neevanđeoskim organizacijama (koje se i među evanđelistima
smatraju pseudohrišćanskim kultovima). Upoređenja radi, g-đa Končarević je zaboravila da
navede činjenicu da u okviru Pravoslavlja postoje čak i verski praznici ustanovljeni na osnovu
„nebeskih viđenja“ psihijatrijskih bolesnika (takav je na primer praznik „Pokrova presvete
Bogorodice“ ustanovljen na osnovu viđenja sv. Andrije Jurodivog u X stoleću, a obeležava se
od XII veka i to 1. oktobra po julijanskom kalendaru. Ko su zapravo bili „jurodivi“ govorili smo
u poglavlju „Žitija svetih“). Ono što je još zanimljivo u ovom poglavlju jeste i autorkin savet da
srpski narod ne treba previše da obraća pažnju na to ako pravoslavni sveštenici i episkopi žive
poročno i nehrišćanski, jer je, eto, i to donekle normalno – i oni su ljudi da mnogim
slabostima. (na str. 36). Na kraju, čitaoci dobijaju savet da pred sektaškim propovednicima
otvoreno ispovede svoju pravoslavnu veru snažno im se suprotstavljajući i iznoseći protiv-
argumente koji potiču iz izvornog Hristovog, apostolskog i svetootačkog učenja.
Sve ono što smo do sada pročitali, a što se nalazi između ostalog i u poglavlju g-đe
Končarević, samo dokazuje koliko veliko može biti, sa jedne strane, nepoznavanje Svetog
pisma i crkvene istorije, a sa druge nepristojnost, bezobzirnost i netolerantnost onih ljudi koji
sebe nazivaju „braniocima prave vere“.
Pravoslavlje i sekte II (izdanje Svetigore)
I druga knjiga u serijalu o sektama, pod naslovom: „Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve;
Pravoslavlje i sekte, novoprotestantizam danas i ovde“, u istom duhu sledi prethodnu. U
uvodnoj reči, u predgovoru koji nosi naziv „Od bibliopoklonstva do knjige Mormon“ priređivač
Vladimir Dimitrijević kazuje da se pred čitaocem nalazi knjiga koja obrađuje učenje i delovanje
„novoprotestantskih sekti“. Evo kako je priređivač objasnio ovaj pojam:
„Pojam „novoprotestantske sekte“ uveli smo da bismo istakli razliku između tradicionalnog
protestantizma (mada je, od Lutera naovamo, sav protestantizam u antipredanjskom, pa čak i
anticrkvenom zanosu čovekovom rasudnom moći i verom kojoj nisu potrebna dela) i onih sekti
koje su nastale u SAD u XIX ili XX stoleću, a koje se ipak od tradicionalnog protestantizma
razlikuju u nekoliko bitnih tačaka.“ (str. 5).
Priređivač dalje kaže da je teologija novoprotestanata veoma primitivna (u isti koš su stavljeni
npr. baptisti sa mormonima), da su neke od ovih sekti krajnje antikulturno i antidruštveno
nastrojene, te da je ruski teolog Andrej Kurajev sasvim u pravu kada kaže da prodor ovakvih
sekti na teritoriju pravoslavnih zemalja predstavlja suštinsku tragediju. Ova tragedija se
sastoji između ostalog i u sledećem:
„Jer, adventisti, jehovisti, pentekostalci, baptisti i njima slični svetu nisu dali nijednog
značajnijeg naučnog ili umetničkog stvaraoca, niti su bilo čime obogatili kulturu onog tla na
kome dejstvuju.“ (str. 6).
U ovom slučaju (kao i u mnogim drugim) g-din Dimitrijević očigledno nije bio najbolje
obavešten. Da se kojim slučajem raspitao kod svoga „saborca“ Biljane Đurđević – Stojković,
ona bi ga verovatno obavestila da su, ipak, npr. baptistima pripadali neki od poznatih svetskih
pisaca kao i naučnika. Evo šta o ovome kazuje pomenuta autorka u svom „Leksikonu sekti“:
„U baptističkim redovima nalazili su se pisci: Džon Milton (pisac svetski poznatih dela:
„Izgubljeni raj“ i „Raj ponovo nađen“; prim. I. S.), Bičer H. Strouv, Danijel Defo (pisac romana
koji se nalazi u lektiri za osnovnu školu: „Robinson Kruso“; prim. I. S.), i svetski poznat
metafizičar dr B. T. Spenser.“[98]
Ovim informacijama do kojih je došla g-đa Đurđević - Stojković možemo još da dodamo da je
baptistima pripadao i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1964. god.) Martin Luter King, koji je
zbog svoje borbe za ljudska prava ubijen prilikom atentata 4. aprila 1968. godine. Nakon smrti
ovog baptističkog propovednika mnoge države i gradovi u Sjedinjenim Američkim Državama
su njegov rođendan, 15. januar, proglasile svojim praznikom. Takođe, baptistima je pripadao i
pisac iz XVII stoleća, čije se delo „Put hrišćanina“ (The Pilgrim’s progress) proučava na
pojedinim fakultetima u okviru engleske i svetske književnosti. On se zvao Džon Banjan (John
Bunyan). Ovim imenima možemo da dodamo i Jana Amosa Komenskog, koji je takođe
pripadao evanđeoskom krilu, a priznaju mu se velike zasluge u okvirima svetske književnosti.
Sve napred navedeno dokazuje da su i evanđeoski „novoprotestanti“ zadužili svet značajnim
idejama i delima, a da ne pominjemo činjenicu da mnogi naučnici svih disciplina pripadaju
ovim crkvama, kao i predsednici i ministri u mnogim državama sveta (nama geografski najbliži
jeste primer tragično postradalog makedonskog predsednika Borisa Trajkovskog koji je bio
veoma aktivan u Metodističkoj crkvi).
Knjiga „Biblija bez Boga – Hrišćanstvo bez Crkve“ obrađuje učenje i delovanje sledećih verskih
zajednica: baptističke, adventističke, pentekostne, mormonske i Jehovinih svedoka.
Što se tiče „blistave dijaloške apologije protojereja Kirila Zajca upućene baptistima“ (kako je
to priređivač s ponosom istakao), ona zapravo predstavlja prepričane događaje koji su se
odigrali 1927. godine u jednom ruskom vozu, kao i ispred neke omanje seoske Pravoslavne
crkve. Glavni baptistički glasnogovornik je u ovoj „apologiji“ predstavljen kao osoba niske
inteligencije i slabog poznavanja Svetog pisma, koja stalno „vrti u krug“ nekoliko svojih
omiljenih fraza, kao što su: „mi smo spaseni“, „mi smo sveti“, „Hristos je naš brat“,
„pravoslavci su idolopoklonici“ i slično. Nasuprot ovom baptističkom verniku koji je očigledno
bio obični jednostavni seljanin (a u ovoj knjizi prikazan kao predstavnik celokupne baptističke
denominacije – što bi trebalo da znači da baptisti nemaju bolje teologe nego samo ovakve –
koji neznalački i „neopravdano“ optužuju pravoslavne za krivoverje), nalazi se bistroumni
pravoslavni sveštenik koji poseduje odgovore na sva postavljena pitanja, i na fascinantan
način, pred grupom pravoslavnih vernika, u potpunosti pobija sve tvrdnje baptističkog
„propovednika“. Evo kako glase neki od argumenata koji potvrđuju ispravnost pravoslavnog
učenja nasuprot sektaškoj baptističkoj veronauci:
„Dozvolite mi da vam postavim nekoliko jasnih, nimalo maglovitih, pitanja i odgovorite na njih
jasno, bez svog maglovitog krasnorečja. Vidim da ste sektaš, verovatno propovednik. Koja je
sekta u pitanju – to nije bitno. Pa ipak, jasno je jedno – da niste u Crkvi Hristovoj. Recite mi –
da li se kod vas sačuvalo ono ogromno duhovno bogatstvo koje su Crkvi predali Sveti
Apostoli? Ili možda o tome niste ni mislili, niti ste za takvo bogatstvo čuli? (Ćutanje.)
- Imate li sveštenike? Ne? A oni postoje u Crkvi od apostolskih vremena. Sveštenstvo su nam
predali Apostoli. O njemu se jasno govori u tom istom Svetom Pismu, koje u ovom trenutku
držite u rukama.
- Da li su se kod vas sačuvale Svete Tajne? – Krštenje, miropomazanje, pokajanje, pričešće,
brak, jeleosvećenje? One postoje od apostolskog doba, a o njima se govori u novozavetnim
svetim knjigama!-
- Da li, u skladu sa Evanđeljem, poštujete Majku Božju?
- Imate li molitveno opštenje sa Nebeskom Crkvom, sa Svetim Apostolima, čija su Pisma sad u
vašim rukama, sa svetiteljima, mučenicima i svim pravednicima?
- Imate li molitveno opštenje sa Angelima?
- Da li se molite Angelu – čuvaru?
A sve je to, vidite, postojalo u Apostolskoj Crkvi. I sve to postoji u Pravoslavnoj Crkvi.
- Imate li molitveno opštenje sa umrlim očevima, majkama, dedovima i sa svima u veri
usnulima? Da li se molite za pokojnike? Ili ste na njih zaboravili, pa se smrt pokazala jačom od
ljubavi Hristove? – A u Apostolskoj Crkvi molili su se za pokojnike!
- Ikone ne poštujete. A da li poštujete životvorni Krst Gospodnji? Da li sebe osenjujete svetim
Krstom? Da li Krst nosite na grudima svojim, koji je, po reči Apostola – „Njegova poruga“ (Jev.
13, 13). – Sve je to postojalo u Apostolskoj Crkvi.
Moja pitanja su jasna. Odgovorite na njih. Ćutite? Da, šta biste mogli reći, kad ništa ni
nemate. A to je, zaista, ogromno bogatstvo. (...) Šta nam možete dati? Kakvu duhovnu
riznicu? – Baš ništa. Vi ste potpuni ubožjaci, u duhovnim ste traljama.“ (str. 45-47).

Kao što vidimo, pred neupućenim narodom (kakav je uglavnom danas i narod srpski) ovaj
ruski sveštenik je izneo čitav niz istorijskih netačnosti. Baš nasuprot njegovim tvrdnjama, u
ovoj knjizi sam pokazao da ama baš ništa od onoga što je ovaj sveštenik spomenuo nije
postojalo u ranom apostolskom hrišćanstvu! Pravoslavni, kao što smo i do sada uočili, veoma
vole da pred neprosvećenim narodom iznose tvrdnje iz tzv. svetog predanja uz prilagođavanje
svetopisamskih tekstova i njihovo vađenje iz konteksta (što naravno ljudi koji ne poznaju ova
dva izvora vere uopšte ne prepoznaju i zbog toga „aminuju“ sve što čuju iz usta verskih
velikodostojnika „svoje vere“). Nakon što je na ovaj i slične načine dremljivim putnicima u
vozu „dokazao“ pravoslavnu „istinu“ naspram sektaških obmana, protojerej Zajc nas je
podsetio na jedan događaj koji se odigrao 15 godina ranije (1912.) u Vitebskoj guberniji.
Naime, u jedno selo stiglo je nekoliko baptista – „propagatora nove vere“. Lokalni sveštenik se
zabrinuo zbog verskog otpadnuća svoje pastve koja je počela da posećuje baptističke
molitvene skupove, te je pozvao protu Kirila Zajca da narod povrati Pravoslavlju. Protojerej se
jednoga prepodneva obratio narodu okupljenom u crkvenom dvorištu, zastupajući vekovno
nebiblijsko verovanje o spasenju koje se dobija kroz dobra dela (ne shvatajući uopšte biblijsku
doktrinu o opravdanju kroz veru i duhovnom rođenju; vidi 2. i 3. poglavlje moje knjige),
ubeđujući ga uz to da su baptisti lažni proroci, vukovi u ovčijim kožama, koji pripremaju put
dolasku antihrista – vojujući protiv jedine svete, saborne i apostolske crkve – Pravoslavne. I
tako u nedogled.
Iz malopređašnjih kazivanja i navoda iz pomenute knjige, zaista nismo mogli da uočimo u
čemu se sastoji ta vajna „blistavost dijaloške apologije“ prote Kirila Zajca. Nasuprot tome,
njegov govor je prepun optužbi izrečenih na račun baptista (spominje se i to da su baptisti
zločinci (jer ne krštavaju bebe i tako im ne dozvoljavaju da budu spasene pred Bogom), da
poseduju gordost – greh satanski, da su bogohulnici, bezumnici i slično; na str. 64, 65, 75,
77), koje su iznesene bez gotovo ikakve teološke i istorijske argumentacije. Šta više, prema
Svetom pismu i istorijskim činjenicama, istina je gotovo u potpunosti na strani baptističke
teologije.
Sa druge strane, zanimljivo bi bilo da se primeti da za dokazivanje ispravnosti pravoslavne
bogoslovske misli i verovanja – nasuprot evanđeosko protestantskoj, nije uzet neki ozbiljni
dijalog (ili teološka rasprava) vođena između npr. dvojice doktora teologije pripadnika ove dve
različite teološke struje. Očigledno je, na osnovu svih naših dosadašnjih istraživanja koje sam
predstavio u prethodnim poglavljima, da bi ishod ovakve rasprave bio nepovoljan za
predstavnika tradicionalne crkve Istoka. Zbog toga nije ni čudno što se takva vrsta apologije
ne može naći na stranicama pravoslavne antisektaške literature, već samo ona koja prikazuje
(pitanje je da li objektivno?) dijalog između učenog pravoslavnog jereja i običnog seoskog
baptističkog vernika (pre Drugog svetskog rata u Rusiji) – ne tako upoznatog sa činjenicama iz
crkvene istorije. Ukoliko pravoslavni sektolozi i borci za „pravoverje“ nisu imali neki bolji
primer iskazivanja argumentovane teološke nadmoći nad baptistima, ovaj koji su izneli pred
neupućenog srpskog čitaoca za poznavaoce i nije tako ubedljiv da bi se njime mogli da
pohvale.
Šta još možemo da uočimo u ovoj knjizi, koja na tako „blistav“ način demistifikuje sektaše i
daje pravoslavni odgovor na njihove nebiblijske umotvorine?
Pa, evo ovako. Najpre se može pročitati nekoliko tekstova o adventistima. Potom, u poglavlju
koje obrađuje neka učenja pentekostne crkve (na str. 117) pominju se i podaci do kojih je u
svom istraživanju došao evanđeoski autor Kurt Koh, a opisao ih u knjizi „Đavolja azbuka“ (na
srpskom jeziku u izdanju Doma Molitve – baptističke crkve iz Peći, posle rata 1999. god.
premeštene u Aranđelovac). Naravno, iako se poslužio knjigom koju su izdali baptisti, autoru
teksta o pentekostalcima nije ni napamet palo da to saopšti čitaocima, već je pisca ovog dela
jednostavno nazvao „nemačkim istraživačem“.[99] Situacija je slična i u poglavlju o istorijatu i
učenju Jehovinih svedoka. Autori ovih poglavlja takođe koriste podatke iz baptističkih izvora,
sa tom razlikom što sada baptističke pastore sa uvažavanjem nazivaju „velečasnim“ a njihove
izdavačke i filmske kuće „uglednim kućama tradicionalnih protestanata“:
„Juna 1912. godine velečasni Dž. Dž. Ros, baptistički pastor iz Hamiltona u Ontariju izdao je
pamflet „Neke činjenice o samozvanom pastoru Čarls Tejz Raselu“. U njemu je pisao o
Raselovoj ličnosti i njegovoj „teologiji“, za koju je rekao da je „anti-razumna, anti-naučna,
anti-biblijska, anti-hrišćanska i da je jadno izopačenje Evanđelja Božijeg Ljubljenog Sina“. (str.
134 -135).
„Tajni život Jehovinih svedoka često je filmovan u Americi. Ugledna kuća tradicionalnih
protestanata, „Jeremiah films“, napravila je proizvod koji se, zbog ozbiljnosti i faktografičnosti,
može smatrati uzorom antisektaškog dokumentarca.“ (str. 139-140).
Posredstvom ovih tekstova napisanih rukom pravoslavaca, mogli smo da se upoznamo sa time
da se i evanđeoski hrišćani u svetu, tamo gde su u većini (izdavačke i filmske kuće
„tradicionalnih protestanata“ u SAD ne pripadaju Luteranima ili Reformatama – koji su u Srbiji
priznati kao tradicionalni, već baptistima, metodistima i sličnim evanđeosko – protestantskim
zajednicama), ali i tamo gde su u manjini, bore protiv širenja učenja pseudohrišćanskih
verskih pokreta. Međutim, oni to ne rade hajkom i pripisivanjem lažnih krivica različito
verujućima izazivajući time revolt naroda, već potpuno argumentovano, ciljajući pre svega na
pogrešnost njihove interpretacije biblijskih tekstova.[100]
Nedoslednost pravoslavnih sektologa, koji se prilikom pisanja pogrdnih tekstova o evanđeoskih
hrišćanima služe upravo njihovom literaturom (da bi opanjkali neke druge), uz vidno
licemerje, uočljiva je, dakle, i ovom prilikom.
U poglavlju „Novoprotestantsko delovanje u nas“, autor teksta je istakao da pored
tradicionalnih protestantskih konfesija, u koje je ubrojao „luterane, kalviniste, metodiste, itd.“
(postavlja se pitanje koje to još protestantske konfesije potpadaju pod odrednicu „itd“, kada
su sve ostale u ovoj knjizi svrstane pod pojam „netradicionalnih sekti“?), postoje i
novoprotestantske sekte koje prozelitiraju i nasrću na prvenstveno „srbski“ narod. U ovu
grupu sektaških jurišnika spadaju adventisti, baptisti, pentekostalci i Jehovini svedoci. Za sve
njih, tj. njihov religijski „fanatizam“ se veli da nimalo nije bezazlen, te da on može da rezultuje
i samoubistvima fanatizovanih članova (iako se sasvim dobro zna da ove verske zajednice
nipošto niti odobravaju niti zagovaraju samoubistva. Očigledno su Jehovini svedoci namerno
pobrojani zajedno sa ostalim verskim zajednicama, jer je poznato da se dešava da neki od
njihovih pripadnika, zbog odbijanja transfuzije krvi, ponekad podlegnu bolesti). Na kraju
poglavlja, kazuje se i to da sektaši u našoj zemlji pokušavaju da izazovu revolt protiv SPC
(iako je zapravo suprotno), a evo na koji način:
„Da bi među građanima SRJ, naročito onima koji nisu upućeni u događaje na našem terenu,
izazvali revolt protiv Srbske Pravoslavne Crkve i njenog nastojanja da svoje vernike obavesti o
pogubnosti delovanja sekti na našem duhovnom i narodnom prostoru, novoprotestantski
sektaši pišu tekstove o svojoj navodnoj „gonjenosti“, mada ih država, očito, ne samo ne
sprečava, nego im svojom pasivnošću čak i pogoduje, a Pravoslavna Crkva niti ima želje, niti
načina, niti praksu da sektaše goni onako kako se njima histerično priviđa.“ (str. 167).
Na pitanje da li SPC zaista nema nameru niti želju da vrši „gonjenje“ (tj. ugrožava ljudska
prava i verske slobode) manjinskih verskih zajednica, jer tvrdi da se to njima samo „histerično
priviđa“,[101] već smo delimično odgovorili u dosadašnjem izlaganju - u kome smo sagledali
rečnik kojim se služe pravoslavni sveštenici i sektolozi i upoznali se sa brdom dezinformacija
koje se o njima namerno šire. Doznali smo takođe da mnogi pravoslavni „prvoborci“ imaju
mišljenje da „sektama“ treba zabraniti rad ili ih bar javno proglasiti (iako bez ikakvih valjanih
dokaza) štetnim po državu i narod.
Ostala literatura
Pre nego što napravimo pregled samo nekih od čitavog mora novinskih članaka koji su
prezentovani širokoj javnosti u poslednjih desetak godina, a po pitanju izveštavanja o radu
malih verskih zajednica i delovanju antikultnih pravoslavnih organizacija, želim da kažem
nekoliko reči o još dve knjige iz istog korpusa antisektaške literature kod nas. Prva od njih je
knjiga mr Ranka Mandića pod naslovom „Kanibal u srpskoj kući - satanističke sekte i njihovo
delovanje u srpskom narodu“. Iako ova knjiga isključivo obrađuje delovanje satanista, masona
i sličnih tajnih organizacija, u njenom uvodu se ipak, tendenciozno, na jedan prikriven način,
pominju i sve ostale, pa i legalno delujuće i svuda u svetu priznate hrišćanske verske
zajednice:
„Na teritoriji SR Jugoslavije, u postkomunističkom periodu, zahvaljujući ideološki omekšanom i
tako unapred pripremljenom terenu, uočljiva je prava ekspanzija sekti, raznih pokreta i
tajnih organizacija. (...) Srbija je, izgleda, postala prava Meka za delovanje sekti. Prema
nezvaničnim podacima samo u Beogradu deluje oko 200 verskih organizacija od kojih je svega
40 zvanično registrovano. (...) Sekte nisu dužne da obaveste nadležne institucije o učenju
koje propovedaju. Da jesu, verovatno, mnoge od njih ne bi ni bile osnovane. (...) Te grupe,
društva i udruženja su „tempirane bombe“ za naš narod i državu. One ih ugrožavaju na svim
poljima: kulturnom, verskom, duhovnom, ekonomskom, zdravstvenom, nacionalnom,
odbrambenom i biološkom. (...) Nijedna od postojećih sekti nije nastala na našem tlu niti ima
naš kulturni habitus. Sve su ustanovljene u drugim sredinama i u drugim kulturama. (...) Kad
se sve sabere, može se bez ustezanja reći da su sekte u službi specijalnog rata, koji neke
od velikih sila vode na ovim prostorima. (...) Doktrine svih njih su duboko
anacionalne, bogoboračke, antihrišćanske, antipravoslavne i ateističke. (...) Strateški
ciljevi su im stvaranje univerzalne religije, svetske države i svetske vlade. Da bi ostvarile te
ciljeve sekte rade na psihičkom, duhovnom i fizičkom rastakanju pojedinaca i porodice,
razaranju hrišćanstva, Pravoslavne crkve, nacionalnih država i njihovih institucija: obrazovnog
i finansijskog sistema, privrede, vojske, policije itd. Sve ovo govori da im ciljevi ne samo
koreliraju i korespondiraju nego da su identični sa ciljevima Novog svetskog poretka,
odnosno masonerije. (...) Znatna finansijska sredstva kojima raspolažu sekte, govore da su
povezane sa centrima finansijske i političke moći u svetu.“ [102]
Iako, dakle, ove u svetu već vekovima postojeće i u Srbiji registrovane verske zajednice (koje
čine onaj maločas pomenuti broj od 200 delujućih tj. 40-tak registrovanih verskih
organizacija) nemaju ništa zajedničko sa satanistima, njihovo (iako bezimeno) pominjanje u
knjizi koja obrađuje delovanje tajnih i okultnih društava navodi neupućenog čitaoca na misao
da sve one zajedno prirodno pripadaju istoj grupaciji pokreta koji su krajnje negativni po
društvo.
Smatram da ovakva kategorizacija i uprošćavanje radi zbunjivanja i obmanjivanja čitalaca
pomenute knjige nimalo ne služi na čast (niti je u službi istine) piscu njenog uvoda, ma ko on
bio.
Poslednja knjiga o kojoj želim da nešto iznesem jeste delo Velibora Džomića: „Sekte,
satanizam i lažni proroci“ (izdato 1994. god. od strane EUO eparhije žičke).
Umesto svog komentara, na ovom mestu ću citirati tekst protestantskog teologa Gorana
Maksimovića kojeg je napisao u svojoj knjizi „Hrista razapinju zar ne?“, a sa čijim se
konstatacijama u potpunosti slažem:
„Spomenuću još Velibora Džomića, pravoslavnog publicistu koji u listu „Pravoslavlje“, u članku
pod naslovom „U službi Bogu i svom narodu“, sa setom konstatuje da „državni organi ne haju
za jeretičko divljanje po Srbiji“ i „duhovno stradanje našeg naroda“. U istom članku pisac
slobodan rad „sekti“ ocenjuje kao veliku nacionalnu opasnost. Posebnu zabrinutost među
nepravoslavnim vernicima izazvala je Džomićeva knjiga „Sekte, satanizam i lažni proroci“.
Teško se mogu oteti utisku da posledica čitanja ove knjige može biti fizičko nasilje i
razračunavanje sa nepravoslavnim verskim zajednicama i to ne bez odgovornosti Džomića.
Naime, osim tračarija o dužnostima pojedinih vernika u „drugim“ crkvama u Kragujevcu,
njihovih porodičnih problema, porekla roditelja i tome slično, te nakon satanizacije
nepravoslavnih zajednica i osude za zavereništvo, zlonamernosti i ostala zla, autor navodi
adrese, mesta održavanja sastanka pa čak i boravišne adrese pojedinaca. Takve proizvoljne
ocene, tendenciozna etiketiranja i deljenja ljudi na neprijatelje i patriote, svoje i tuđe, ponekad
mogu da posluže za ostvarenje konkretnih ciljeva i potpuno se uklapaju u totalitarnu filozofiju
sa maksimom – cilj opravdava sredstvo. Za pristalice ovakve filozofije najbitnije je da je
željeni cilj uzvišen. Sredstvo je u takvoj situaciji irelevantna stvar. (...) Mislim da se ovakvim
tretiranjem neistomišljenika napuštaju osnovni principi demokratije kao važne civilizacijske
tekovine i prihvata totalitarizam.“[103]
Diskriminacija malih verskih zajednica preko medija i javnih glasila
Iako je tendenciozno i diskriminativno pisanje i izveštavanje preko medija (radija, televizije i
novina) o poreklu, delovanju i ciljevima malih verskih zajednica postojalo i ranije, ipak je
sredinom ‘90-tih godina prošlog veka napravljena prekretnica po ovom pitanju. Period
najžešćeg novinarskog razračunavanja sa „sektama“ nastupio je tokom tri uzastopne godine,
od 1996. do 1999.
Sve je, barem prema mom sećanju, počelo dešavanjem u Novom Sadu, gde je u januaru ‘96.
godine tragično postradao mladi student Dif-a, Zaječarac Mlađan Kostić. On je, kako su mediji
u to vreme pisali, pripadao baptističkoj crkvi – a do toga zaključka su došli zbog toga što je u
njegovoj kući pronađeno više knjiga baptističkog propovednika Sima Ralevića. Nesrećom po
baptiste, pomenuti mladić je u Novom Sadu stanovao nigde drugde nego u internatu
baptističke teološke škole. Stvar je, barem prema novinarima, bila više nego jasna. Baptističko
versko učenje je, prema njihovom uverenju, bilo jedini razlog što je ovaj mladić završio svoj
život u talasima hladnog Dunava. U to vreme, u različitim dnevnim listovima, koji poseduju
tiraže neki i po nekoliko stotina hiljada primeraka, nalazili su se i ovakvi naslovi: „Samoubistvo
u ime Hrista“ (Naša Borba); „Ne brinite, oživeću“ (Večernje Novosti); „U smrt po naređenju“
(Timočka krimi revija) i slično. Dnevni listovi su (negde oko Božića 1996. godine) danima
izveštavali o tom događaju iznoseći „nova saznanja“ o pomenutoj tragediji. Novinarski članci
su, kao što je bilo i očekivano, bili prepuni dezinformacija i namerno smišljenih laži. Jedna od
takvih laži jeste bio i izmišljeni razgovor između mladog Kostića, koji se nalazio u to vreme u
Zaječaru, i pastora novosadske baptističke crkve, sveštenika Žarka Đorđevića. Evo kako je taj
„razgovor“ ukratko glasio, a kako ga je, iz „Naše Borbe“ preneo novinar zaječarske „Timočke
krimi revije“ (u broju 5, 20. mart. 1996. god. str. 10):
„Tragedija se desila odmah iza Božića, kada se Mlađan, posle kraćeg boravka u selu Salašu,
nadomak Zaječara, u roditeljskom domu, nenadno vratio u Novi Sad, gde je studirao. Povratak
u Novi Sad je bio posledica telefonskog razgovora sa izvesnim Žarkom, iz Novog Sada, u kome
mu se Mlađan pravdao da nije ispunio Isusovu želju. Otac Borivoje, kome je ponašanje sina
bilo sumnjivo, prisluškivao je ovaj razgovor i razabrao da mu je pomenuti Žarko, na
pravdanje, odgovorio: „Sada će ti Bog oprostiti neposlušnost, ali...“
Tragično postradali mladić je u porodičnoj kući u Salašu imao veći broj knjiga Sima Ralevića,
među kojima su novinari izabrali samo dva najprovokativnija naslova: „Od Aleksandra do
antihrista“ i „Kako će vaskrsnuti mrtvi?“, i to iz razloga namernog zavođenja čitalaca na
stranputicu - u smislu da je sadržaj ovih knjiga odgovoran za nastalu tragediju (a u zbilji se
radi samo o lako razumljivim tumačenjima 11. poglavlja knjige proroka Danila i 15. poglavlja
1. posl. Korinćanima; i u njima nema ni najmanjeg aludiranja a kamoli poziva na
samoubistvo[104]). Pored ovih tu je svakako bilo i drugih naslova koji govore o ljubavi prema
Bogu i bližnjima. Ipak, pisac teksta „Novoprotestantsko delovanje u nas“, u ranije spominjanoj
knjizi u izdanju „Svetigore“ pomenuo je ovaj tragični događaj želeći da njime posebno istakne
„opasnost“ koja građanstvu preti od strane nepravoslavnih:
„Najnametljiviji baptistički propovednik je Simo Ralević iz Peći. (...) Da njegov fanatizam nije
nimalo bezazlen, svedoči samoubistvo Mlađana Kostića, 21-godišnjeg studenta DIF – a iz
Zaječara, koji je u Novom Sadu pred ocem izvršio samoubistvo, skočivši u Dunav. Otac Bora
se seća da je rekao: „Ne brini tata, oživeću ponovo. Moliću se za sve vas. Pozdravi naše“. [105]
U novinskim člancima pisanim povodom ove tragedije, vršena je manipulacija građanstvom i u
smislu tvrdnje da „sekte“ i finansijski iskorišćavaju svoje članove. Naime, u više navrata se u
novinama pojavio podatak o tome da je Mlađan Kostić poslao Raleviću u Peć kao dobrovoljni
prilog 3000 dinara (što je početkom te 1996. godine iznosilo oko 1000 nemačkih maraka, tj.
oko 4 prosečne mesečne neto plate) a kao dokaz je poslužila zahvalnica u formi razglednice
koju je ovaj dobio iz Peći, a koja je pronađena u Salašu. Međutim, uglavnom se nigde nije
naglasilo da je pomenuti mladić ovu sumu novca poslao nekoliko godina ranije za vreme velike
inflacije (datum sa razglednice je glasio na 1992. godinu), te da je on u to vreme imao
izuzetno malu vrednost.
Evo kako je ovaj nemili događaj, sa svoje strane, objasnio čovek koji je bio proglašen za
jednog od najodgovornijih za mladićevu smrt, a u novinama predstavljan kao „izvesni Žarko“.
Ovo je deo intervjua baptističkog sveštenika Žarka Đorđevića koji je objavio novosadski list
„Svet“:
„Mlađana sam“ - priča Đorđević – „prvi put video u septembru prošle godine kada je podneo
molbu da ga primimo u naš internat. Poslednjih nekoliko godina naša verska zajednica je
prinuđena da zbog nepovoljne materijalne situacije prima i studente koji nisu naši učenici,
odnosno vernici. Tako je i Mlađan našao dom ovde, među nama. Njegova majka, koja se prva
preko telefona interesovala za smeštaj svog sina, dolazila je ovde, kod nas, Mlađanu u posetu
i, koliko znam, nije imala primedbi. I mi smo bili zadovoljni Mlađanovim ponašanjem, bio je
tih, miran mladić i, što je najvažnije, poštovao je kućni red. To je jedino što smo od njega
tražili, jer nije bio član naše verske zajednice. (...) Mlađan me je prvi put kontaktirao 9.
januara oko 22 časa, nazvavši iz svog stana u Zaječaru. Bio je u izrazito euforičnom
raspoloženju, dosta konfuzan, a ja prilično umoran, da bih odmah shvatio o čemu se radi.
Međutim, njegova izjava da je upravo uspeo da demonstrira svoju duhovnu silu, isteravši iz
jednog svog poznanika osamnaest đavola, šokirala me je, da bi ništa manje šokantno delovala
i sledeća njegova izjava, pokušaću da je citiram: „Evo, pored mene su tri anđela, uzimaju mi
energiju i došlo je moje vreme da odem“. Umalo nisam pao u nesvest. Pokušao sam da ga
razuverim, da ga ubedim da nije dobro razmišljati u tom pravcu, da on to sve umišlja,
međutim, nisam imao nekog uspeha. Zamolio sam ga da pozove oca, da malo s njim
porazgovaram, jer i sve to nekako nije slutilo na dobro, ali, Bora Kostić je te večeri bio u Boru
i notorna je laž da je, kako su neki mediji objavili, prisluškivao naš razgovor. Mlađanovu majku
sam u nastavku razgovora pitao da li je on zdrav, na šta mi je gospođa Kostić, potištena i
nepoverljiva, odgovorila da je sa njim sve u redu. Gospođa Kostić i ja smo u jednom trenutku
postali saveznici u pokušaju da Mlađana otrgnemo od mračnih misli“. (...) „Kao sveštenik
profesionalac“ – kaže pastor Đorđević – „mogu sebi da prebacim to, što sam se kolebao
između činjenja i nečinjenja u Mlađanovom slučaju. Pošto sam shvatio koliko je situacija
delikatna, pitao sam se – imam li pravo da nečije dete pošaljem na neuropsihijatriju, kad to
dete ima oca i majku, koji mogu da odlučuju o njegovoj sudbini. Sada mi je jako žao što
nisam bio odlučniji, jer sam, možda, mogao da sprečim tragediju. Neizrecivo žalim tog mladog
čoveka, za koga ćete, bar unutar ovih zidova, čuti samo reči pohvale, iako nam je ovaj
incident, kao verskoj ustanovi, veoma naškodio. I još želim da naglasim: sve izjave u štampi
koje je dala Mlađanova porodica, razumemo kao očaj, bol i potrebu da se nađe krivac. Ne
zameramo, nego im opraštamo“. (...) Žao mi je što je ova tragedija poslužila nekome da
putem medijskog progona Baptistima onemogući dalji rad, ali, znate, iako smo kao građani
uvređeni, kao vernici smo navikli na ignorantski odnos vlasti prema nama, što nikako ne znači
da se mirimo sa tim“ - sa žaljenjem komentariše Žarko Đorđević“. (Naglasci u tekstu su moji).
Iako tragično postradali mladić nije bio član baptističke crkve i pored toga što je posedovao a
verovatno i čitao literaturu autora Ralevića (koja se, trebalo bi naglasiti, šalje besplatno svim
zainteresovanima i to poštom, na osnovu ispunjenih narudžbenica – te stoga nije moguće
utvrditi psihičko stanje naručioca), koja je ispunjena porukama i pozivima za ispunjavanjem
visokih moralnih načela i sticanjem hrišćanskih vrlina, ovaj događaj je pokrenuo čitavu lavinu
uglavnom neopravdanih optužbi protiv najvećeg broja manjinskih verskih zajednica u Srbiji i
Crnoj Gori. U narednim godinama, zbog težnje za senzacionalizmom i prodajom što većeg
tiraža, novinari, potpomognuti sveštenicima SPC i ostalim vajnim poznavaocima (sektolozima
čija smo dela već upoznali u ovom poglavlju) su ispunjavali novinske stranice mnogobrojnim
neproverenim informacijama, ne ispoljavajući ni trunku „sažaljenja“ prema stigmatizovanima,
koji uglavnom, naravno, nisu dobijali priliku da u svoju odbranu bilo šta kažu.
Evo samo nekih od naslova tekstova o verskim sektama iz dnevnih novina koje su izlazile u
periodu od 1996. do 1998. godine[106], kao i onih koji su objavljivani narednih godina:
- Iluzija umesto stvarnog života (Borba);
- Istinom protiv dogmi (kako Borba saznaje u Beogradu formiran jugoslovenski pokret za
zaštitu dece od verskih sekti) (Borba);
- Suze protiv košmara – tragom inicijative za donošenje zakona o zabrani opasnih verskih
sekti (Politika Ekspres);
- Sekte potiskuju narodnost – etnolog o malim verskim zajednicama (Politika);
- Proroci vuku za rukav po stanicama i trgovima – fenomen sekti u nas (Politika);
- Majka kao satana – tragom inicijative Nove demokratije za donošenje zakona o zabrani
delovanja opasnih verskih sekti (Politika Ekspres);
- Spas u misionarenju – da li je počela repaganizacija srpskog naroda (Politika Ekspres);
- Udruženo protiv zla – osnovan jugoslovenski pokret zaštitu dece i porodica od sekti (Politika
Ekspres);
- Leglo duhovnih prevaranata – eminentni ruski teolozi nedavno u Vrnjačkoj Banji govorili o
verskim sektama (Politika Ekspres);
- Sekte u školskom dvorištu – pojava koja sve više zabrinjava (Politika);
- Organizovani kriminal – tragom inicijative da se donese zakon o zabrani opasnih verskih
sekti (Politika Ekspres);
- Šiptarska narko-mafija snabdeva drogom verske sekte;
- Sektaši oskrnavili pravoslavne običaje na sahrani;
- Razjedinjavanje srpskog nacionalnog bića;
- Cede mozak i dušu;
- Deset hiljada Jehovinih svedoka napada Srbiju (Nedeljni telegraf, 25. 11. 1998.) a u
podnaslovima: Jehove otimaju i dušu i pare, Besramno poročni, Pranje mozga do nemoći,
Oduzimaju ljudima i veru i decu;
- Novi spasitelji razbijaju zajednicu – Vaskršnja poslanica patrijarha Pavla i episkopa SPC
(Blic);
- Lažne mesije i proroci (Pravoslavlje, 1. mart. 1995.);
- Verske sekte i seks – Vavilon užasa (Večernje Novosti, 6. mart. 1998.)
- Sekte haraju našim gradom (Naša reč, leskovački lokalni list, 23. 11. 2001);
- Lažni spasitelji duše (Pančevac, 19. jul 2002.);
- Diverzija na pruzi – delo nepoznate sekte? (Balkan 2. 9. 2004.);
- Sekta u odelu deda mraza – u Boru sprečena podela paketića baptističke crkve (Večernje
Novosti, 24. 12. 2004); itd...
Posle ovog letimičnog pregleda naslova novinskih tekstova, u kojima je o „sektama“ iznošen
krajnje negativni stav SPC i njenih vernika uz mnoštvo nedokazivih optužbi za kojekakve
zločine (u poređenju sa brojem diskriminativnih tekstova, broj onih u kojima je pokušano
realno sagledavanje načina delovanja i učenja malih verskih zajednica je gotovo zanemarljiv i
nije nimalo pomogao da se negativna slika o verskim manjinama popravi), želim da načinimo
malo detaljniji pregled dva periodična časopisa. Iako se radi o listovima koji zbog svojih stalnih
sadržaja ne zaslužuju da budu spomenuti u jednom ozbiljnom proučavanju, i oni su se,
objavljivanjem diskriminativnih tekstova o sektama, bili priključili opštem ludilu koje je po
ovom pitanju vladalo Srbijom tokom 1998. godine. Evo šta su, između ostalog, naši jadni
građani mogli da pročitaju u ovim „stručnim“ časopisima:
Na naslovnoj stranici lista „Svedok – Dosije X“ od 10. decembra 1998. godine, stoji velikim
slovima ispisan naslov „SEKTE“, a u pozadini mrtvačke ogoljene lobanje i rekviziti za vršenje
satanističkih rituala. U novinama je objavljen intervju sa Nikolom Radmanovićem, detektivom
– specijalistom beogradske agencije „Soko sekjuriti“ i saradnikom čuvenog antisektaškog
„ganua“ dr Vukadina Cvetanovića. Intervju, kao što ćemo se uveriti, obilovao je tendencioznim
tvrdnjama i optužbama za koje nije naveden ni jedan jedini dokaz. Naravno, uverićemo se i u
ukupni stepen poznavanja verskih sekti od strane ovog detektiva, i na kraju morati da
završimo onom narodnom: „Sačuvaj nas Bože od ovakvih stručnjaka“. Evo nekih izjava ovog
poznavaoca:
„Iza sekti stoje svetski moćnici, koje možemo nazvati satanizovanom masonerijom. (...) Kod
nas ima više od 250 sekti, sa približno 380.000 članova, od čega je 80-tak registrovano, kao
udruženja građana, humanitarne organizacije, nevladine organizacije ili verske zajednice.
Ovde je poslednjih 10 godina otvoren verski supermarket u duhu „za svakog po nešto“. Ne
postoje u principu manje ili više opasne sekte.“
Na pitanje koje su sekte, van satanističkog bloka, posebno opasne, detektiv je odgovorio:
„Od pseudo krišćanskih to su svakako Jehovi svedoci (naš „stručnjak“ čak i ne izgovara
pravilno ime ove verske zajednice; prim. I. S.), čija je centrala za SERJ (valjda SRJ; prim. I.
S.) u Zemunu i Pentikostalna ili Pentikosna (uobičajen pogrešan naziv kojim se sve vreme
služio i dr Cvetanović; prim. I. S.) crkva sa sedištem u Siminoj 8 u Beogradu. Zašto su
opasne? Jehovi svedoci imaju najrazrađenije metode, najviše novca i najdužu tradiciju. Prvi
put su kod nas registrovani još 1914, u Kraljevini Jugoslaviji (našeg „detektiva“ bi trebalo
podsetiti da 1914. god. nije postojala ni „Kraljevina Jugoslavija“ a niti kraljevina SHS, koja je
njoj prethodila; prim. I. S.). Organizovani su kao klasična obaveštajna služba, po sistemu
„paukove mreže“ sa centralom u Bruklinu. Pentikosna crkva je direktni zastupnik i promotor
politike SAD. (...) Oni nisu ništa drugo nego „pomoćna ruka“ američke diplomatije za
proturanje interesa Pentagona.“
Pod podnaslovima „Satanske sekte vršljaju Srbijom“ i „Sve više novih sekti“ zapazimo one
koje sagovornik lista navodi (očigledno ne znajući da neke od „njih“ u Srbiji postoje
decenijama pa i vekovima):
„Na tlu SRJ deluju brojne verske sekte i zajednice, a među najpoznatijim su: Pentakostalna
crkva, nadventisti (tj. adventisti; prim. I. S.), sajentolozi, baptisti, Jehovini svedoci, Hare
krišna, Red istočnih templara, Evangelisti, mormoni, Munova sekta, Šri Ćin Moi, Ordo templi
orijentis, Veda, Satija Sai Baba, Vitezovi istoka, Unifikaciona crkva, Rotarijanci...“
Profesionalno i znalački pobrojane verske zajednice nema šta! Ne samo da su, kao što vidimo,
u isti koš zgurane i „babe i žabe“ (npr. baptisti sa „Redom istočnih templara“ i
„rotarijancima“), nego su, zbog prevelikog znanja kojim raspolaže sagovornik, na ovako
malom prostoru jedni te isti pokreti spomenuti po dva puta samo na različit način. Na primer,
pomenuta „Munova sekta“ je isto što i „Unifikaciona crkva“ a „Red istočnih templara“ je isto
što i „Ordo templi orijentis“. Nije od zgorega spomenuti i to da pored ovog, maločas citiranog
teksta, sa leve strane stoji fotografija nekog filmskog kadra koja prikazuje obnažena mrtva
tela nekolicine osoba (najverovatnije starije dece) kao rezultat počinjenog samoubistva.
Šta reći na sve ovo?
Ili, da se možda ostavimo Dosijea X, i obratimo pažnju na tekst koju je pisala osoba od koje bi
se očekivalo mnogo više stručnosti, barem sudeći prema njenom visokom teološkom
obrazovanju?
Drugi list na koji želim da obratimo pažnju, a u kome je objavljen tekst pravoslavnog
sveštenika, protođakona Vladislava Vulovića, pod nazivom „SEKTE – put u ludilo i pakao“,
jeste mesečni časopis „Večiti fenomeni“ br. 5, od oktobra 1998. godine. Tekst maločas
imenovanog pravoslavnog sveštenika je u ovom časopisu bio glavna tema broja. Na naslovnoj
strani lista, tendenciozno, da bi se čitaoci zgrozili i pre samog otvaranja sadržaja, objavljena je
fotografija pripadnika nekog domorodačkog plemena sa licem iscrtanim različitim šarama,
iskolačenih očiju i potpuno isplaženog jezika, koji u rukama koje su mu podignute u vis drži
drveni izrezbareni nož prislonjen na svoje čelo. Da čitaoci ipak ne bi zaboravili šta su videli na
naslovnoj strani, a pre čitanja teksta o „neprijateljima Pravoslavlja“, ova fotografija je u još
krupnijem planu, u crno beloj verziji, ponovljena na početku specijalnog dodatka o sektama.
Na prvoj stranici ovog dodatka (str. 22 u časopisu), autor teksta je objasnio da je „termin
SEKTA nametnut Pravoslavlju, te da ono za ovu pojavu ima bolju definiciju:
„Svesno i samovoljno odstupanje od svete Božje volje naziva se bogoodstupništvo ili
bogootpadništvo“.
U nastavku protođakon Vulović objašnjava ko su, prema verovanju Pravoslavne crkve, ti
bogootpadnici i bogoodstupnici. Njegovu izjavu bismo trebali da dobro upamtimo, kao još
jedan dokaz ekstremne netolerantnosti i isključivosti koju ispoljava veliki broj (pogotovo
mlađih) pravoslavnih bogoslova:
„Bogoodstupništvo ili bogootpadništvo (otpadija), u ovo vreme nazvano netačnim i
nakaradnim terminom sekta, (čijom je neprimerenom upotrebom došlo do velikih nedoumica i
nejasnoća kako u stručnim krugovima, tako i kod samih vernika, a pogotovo kod običnog
naroda), predstavlja svesno i samovoljno odstupanje od svete Bogom otkrivene istine, danas
jedino sačuvane u Svetom Pravoslavlju kao i poricanje Gospoda Isusa Hrista Sina Božjeg
za istinitog Spasitelja i Bogočoveka. (...) Bogoodstupništvo se rodilo na Zapadu, u krilu
izopačene ortodoksije i izopačenog shvatanja Boga. Poniklo je iz očajanja, kao moralna
suprotnost katolicizmu, da sobom zameni izgubljenu moralnu vlast religije, da utoli duhovnu
žeđ ožednelog čovečanstva, i da ga spase ne preko Hrista, nego nasilja. To je, dakle, njihova
sloboda preko nasilja, to je ujedinjenje pomoću mača i krvi. Prema tome, veliki neprijatelj
Pravoslavlja nije samo satansko bezbožje, niti različita demonska umovanja, već i
unakaženo hrišćanstvo Zapada u licu, pre svega, rimokatolicizma. Protestantizam i
svi njegovi surogati manifestovani do danas predstavljaju, u stvari, samo nastavak
bezboštva koje se nadovezalo na ono koje je donela na svet „Velika Rimska Bludnica“.
Šta zapažamo u ovom tekstu, ako ne ponajpre tvrdnju da „neprijatelje Pravoslavlja“
predstavljaju sve moguće crkve i verske zajednice, počev od u svetu pojedinačno najbrojnije
Rimokatoličke, preko svih protestantskih crkava i njihovih „surogata“ pa do ateista i otvorenih
satanista? Baš lepo! Šta očekivati onda u nastavku teksta kada je početak ovakav? Naravno,
ništa bolje od svega onoga o čemu smo do sada govorili (na narednim stranicama su
pobrojane samo neke od mnogobrojnih malih verskih zajednica o kojima je, o svakoj
ponaosob, izrečeno svega po nekoliko veoma uopštenih i nejasnih rečenica, na osnovu kojih
niko ne može da sazna ni njihova najosnovnija verovanja, a kamo li da se upozna sa
„opasnostima“ koja od njih dolaze).
Naš ugledni sociolog religije, Milan Vukomanović, je u svojoj knjizi „Sveto i mnoštvo“ dobro
zapazio raširenu pojavu neargumentovane stigmatizacije netradicionalnih verskih zajednica u
Srbiji i o tome dao veoma realan sud:
„U potrazi za senzacionalizmom, tom iracionalnom, pomalo paranoidnom, strahu od sekti
najviše doprinose naši mediji. Da podsetimo samo na neke od naslova i podnaslova u
novinama: „Sekte – oružje zapada“, „Sekte haraju Srbijom“, „Sektaštvo je bolest“, „Sektaštvo
je greh“, „Sekte i novi svetski poredak“, ili, pak, definicije da je „Sekta sve ono što nije
pravoslavno“. Čitav niz surovih ubistava i samoubistava, u nas je potpuno proizvoljno bio
pripisivan različitim „sektama“ i „satanističkim kultovima“, da bi se docnije, pred sudovima,
utvrdilo kako pravi motivi tih tragičnih događaja nisu imali nikakve veze s religijom, a još
manje sa satanizmom. Kao rezultat te svojevrsne fobije od „nepravoslavnih“, „sektaških“
religijskih grupa i organizacija, osnivaju se čak i razneantikultne organizacije koje prilično
militantno nastupaju u javnosti. Ovim fenomenom se, štaviše, bave ne samo naši
bogoslovi, već i psihijatri, pravnici, privatni detektivi, pa i vojska! Preduzimaju se, zatim,
metodološki neutemeljena istraživanja čiji se rezultati sasvim nekritički publikuju u našim
najtiražnijim novinama. Na primer, nedavno je u jednom beogradskom popularnom listu
objavljeno kako čak petina naših osnovaca pripada nekoj od satanističkih sekti. Dakle, svako
peto naše dete od 7-14 godina! Taj podatak je objavljen na osnovu jednog krajnje
problematičnog istraživanja, objavljenog na uzorku od 194 učenika iz dva razreda iste
osnovne škole.“[107]
Upoređivanje hrišćanskih crkava sa satanistima, i njihovo zajedničko imenovanje
neprijateljima Pravoslavlja i bezbožnicima, u novinskim tekstovima kojih je bilo jako puno u
protekle dve decenije, moglo je da kao posledicu donese, a i donelo je, krajnje negativni stav
najvećeg dela srpskog naroda prema svim manjinskim verskim grupama. Kao doprinos
ilustraciji koja će nam pokazati kakvo je raspoloženje među Srbima stvoreno prema
nepravoslavnim manjinskim zajednicama poslužiće tekst mog pisma koje je objavljeno u
dnevnom listu „24 časa“ br. 235 od 13. marta 1998. godine, na str. br. 7, kao i pisma dvojice
čitalaca koji su reagovali na ovaj moj dopis. Molim svoje čitaoce da dobro obrate pažnju na
zalaganja i stavove koja sam u pismu izneo, kao i na ton i njihovo „tumačenje“ od strane onih
koji su reagovali:
PROBLEM SEKTI
Poštovana redakcijo lista „24 časa“.
Gotovo svakodnevno u ponekim novinama se mogu naći tekstovi o negativnom delovanju
verskih sekti, a sve češće se organizuju tribine kompetentnih stručnjaka na tu temu, kao i
televizijske emisije. U tim tekstovima i emisijama se sve nepravoslavne verske zajednice
tretiraju kao sekte, podjednako negativne, bez jasnog razgraničavanja pojedinih od njih. Što
će reći, sektama se smatraju sve zajednice protestantskog porekla, koje tumače Bibliju
različito od Pravoslavne crkve, okultističke i magijske grupe, kao i satanističke sekte. Pošto se
u odgovarajućim emisijama govori o sektama uopšteno, a ističu se negativnosti okultista i
satanista, naš narod, inače verski nedovoljno prosvećen, stiče utisak da su i sve verske
zajednice protestantskog porekla negativne u delovanju poput satanista. Ne smemo zaboraviti
da u našoj zemlji postoji mnogo nacionalnih manjina (npr. Mađari i Slovaci), koje nisu
tradicionalno pravoslavne kao Srbi, već pripadaju, većinom protestantskim crkvama. Da li je
ljudski i moralno pripadnike drugih naroda smatrati sektašima i blatiti njihovo versko
opredeljenje? Zar i oni nemaju pravo da u svojoj zemlji, gde su pravoslavni u manjini,
Pravoslavnu crkvu proglase sektom obezvređujući je? Postoji mnogo bivših protestanata, koji
su prešli u pravoslavlje, i Pravoslavna crkva se time diči, ali zašto onda sporiti pravo svakom
punoletnom Srbinu, ili bilo kome drugom da se, ako on to želi, priključi nekoj od
protestantskih zajednica? Smatram da po tom pitanju ne bi trebalo koristiti dvostruka merila,
već dozvoliti svakome čoveku mogućnost opredeljenja, uz krajnje objektivno obaveštavanje
javnosti o radu svih verskih zajednica u Jugoslaviji, jer je huškanje i mržnja jedno od najvećih
zala. Setimo se Bogočoveka Hrista, koji je rekao: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“.
Srdačan pozdrav
Ivica Stamenković, Beograd
OBMANA NEUPUĆENIH
Protestantske crkve su nastale kao reakcija na supremaciju rimokatoličke crkve, pa su tako i
sve pravoslavne crkve u suštini protestantske. Dakle potpuna je neistina da (valjda vladajuća)
Pravoslavna crkva (koja i gde?) trpa u istu vreću sa sektama i protestantske crkve. Ne samo
da je uvredljivo već je i zlonamerno tvrđenje da (opet koja?) Pravoslavna crkva ne poštuje
svoju hrišćansku braću koja pripadaju drugim crkvama. Naprotiv postoji kontinuirana
saradnja, ali sa crkvama a ne sa sektama.
Naš „verski neprosvećen narod“ (valjda srpski) ipak nije toliko neobavešten da mu se može
podmetnuti rog za sveću. Verovatno je malo njih koji će prihvatiti da je razlika između
hrišćanskih crkava i sekti samo u tome što sekte „tumače Bibliju različito od Pravoslavne
crkve“. Te razlike su mnogo dublje i treba reći otvoreno, nepremostive, pa sa te strane treba i
posmatrati pokušaj da se verske sekte izjednače sa protestantskim crkvama. Svojom
neaktivnošću u izvesnim delovima zemlje Srpska pravoslavna crkva dozvolila je jačanje
verskih sekti. Isti prigovor bi mogle da podele sa njom i ostale hrišćanske crkve.
Hvala na ustupljenom prostoru.
Lj. M.
24323 Feketić
(„24 časa“ br. 242, 21-22. mart 1998.)
PROBLEM PROBLEMA
Povodom pisma objavljenog u „24 časa“ br. 235 od 13. marta 1998. godine, u rubrici „Klub
čitalaca“ pod naslovom „Problem sekti“.
Ako se tekstovi ovakve sadržine i dalje budu objavljivali, od rešavanja bilo kog narodnog
problema neće biti ništa. I opet, ako. Ako je sekta g. Ivice Stamenkovića kod državnih organa
registrovana kao verska zajednica ne znači da ona to i jeste. Ustav ove zemlje za tu oblast i
nema drugi termin. No, ako ne zna Ustav, zna nauka. Verske zajednice i sekte su dva različita
pojma.
Čudi me da g. I. Stamenković uopšte i upotrebljava termin „Bogočovek“. Ova isključivo
pravoslavna složenica suviše je teška da bi se njome bilo ko kitio i olako koristio u ovakve
svrhe. I citat koji navodi nije rekao Bogočovek već Bog, još u Starom zavetu.
Ne verujem da g. Ivica Stamenković bilo kog ljubi, Srbe posebno.
S. J.
Jagodina
(„24 časa“ 23. mart 1998.)
Pošto smo se na ovaj način uverili da su mentalna manipulacija i sluđivanje srpskog naroda od
strane sveštenika – inkvizitora i njihovih saradnika kvazi – stručnjaka, tipa Biljane Đurđević –
Stojković i slično nastrojenih novinara, doneli očekivane planirane efekte koji se vidljivo
očituju u krajnje negativnom odnosu prema svemu nepravoslavnom a pogotovo „sektaškom“
kod većeg dela srpskog naroda, izvršićemo i konkretan pregled događaja koji su se odigrali
proteklih godina. Ovaj pregled će se odnositi na dešavanja koja su direktno povezana sa
višegodišnjom hajkom na manjinske višenacionalne verske zajednice, koja gotovo
nesmanjenom žestinom, pogotovo kroz stalno publikovanje novih knjiga o sektama, traje sve
do današnjih dana.
Posledice verske diskriminacije i dezinformisanja građana Srbije i Crne Gore
Posle svih tekstova koje smo do sada pročitali, a koji predstavljaju čitavo more (zlo)namerno
plasiranih poluistina i otvorenih laži o delovanju manjinskih evanđeosko – protestantskih kao i
ostalih verskih zajednica, čiji talasi još uvek istom silinom zapljuskuju umove naših, već
dovoljno razgnevljenih i ostrašćenih građana, utičući na spiranje i ono malo zdravog razuma
što je ostalo u njihovim glavama, kakve posledice po naše društvo možemo da očekujemo?
Sasvim sigurno ne pozitivni razvoj međuljudskih odnosa, demokratske svesti i tolerancije
prema različitostima! Ono što možemo da očekujemo jeste gnev zavedenih građana prema
„zlim pripadnicima razornih sekti“ preobučenih u uzorne domaćine i moralne i poštene ljude
(vukovima u jagnjećoj koži), i želju za osvetom prema onima koji predstavljaju tako veliku
opasnost po decu i omladinu, tj. prema onima koji su krivi za gotovo sva zla koja su nas u
poslednje vreme zadesila (kao što su narkomanija, alkoholizam, trgovina belim robljem,
kidnapovanja, nestanci lica, ubistva i samoubistva, izgubljeni ratovi itd.).
Upravo ovakve rezultate je dalo i istraživanje javnog mnjenja u Srbiji i Crnoj Gori rađeno
tokom 2000. godine. Ovim istraživanjem je bilo obuhvaćeno 1004 ispitanika, 741 u Srbiji i 263
u Crnoj Gori, a od strane Jugoslovenskog udruženja za verske slobode (JUVS).
Na postavljeno pitanje „Da li sebe smatrate tolerantnim?“, samo po nekoliko procenata ljudi u
Srbiji i Crnoj Gori je odgovorilo negativno:
„Dileme ili tačnije problemi u pogledu tolerancije naročito dolaze do izražaja i proizilaze iz
odgovora ispitanika o sebi odnosno ličnom odnosu prema toleranciji. Samo 3% u Crnoj Gori i
5% u Srbiji smatra sebe netolerantnom osobom, dok 75% ili 3/4 u Srbiji i 67% ili 2/3 u Crnoj
Gori sebe ocenjuje pozitivno tj. kao „veoma tolerantnu“ osobu ili osobu koja se trudi da bude
tolerantna.“[108]
Međutim, i pored ovako velikog broja „tolerantnih“, u istom ispitivanju upravo te osobe su, u
isto vreme, ispoljile visok stepen netolerancije prema različito verujućima i njihovom
delovanju. Evo šta je dalje pokazalo pomenuto istraživanje:
„Gde se ispoljava netolerancija? Rezultati pokazuju znatno prisutne deficite verske tolerancije
posebno u odnosu na manje verske zajednice: Adventiste, Baptiste, Metodiste i Pentakostalce,
koje se u literaturi i svakodnevnoj jezičkoj upotrebi nazivaju „sekte“.
Istraživanje pokazuje da mnogi ispitanici prema pojmu „sekte“ imaju negativne
asocijacije. Oni uglavnom povezuju male verske zajednice sa negativnim, devijantnim
društvenim grupama, „satanistima“ i sl. To se izrazito ispoljava kada su u pitanju aktivnosti
crkava na planu pridobijanja mladih vernika. U Srbiji 79%, a u Crnoj Gori 76% ispitanika ne
odobrava takve aktivnosti malih verskih zajednica. Netolerancija pa čak i neprijateljstvo
ispoljeno je i po pitanju tretmana ovih verskih zajednica u društvu kao „otpadnika od vere“. U
Srbiji se 41%, a u Crnoj Gori 52% ispitanika izjasnilo za zabranu, a pored toga i primenu
nasilnih sredstava u borbi protiv „otpadnika“ od vere tj. malih verskih zajednica.“[109]
Kao osnovne razloge za ispoljavanje netrpeljivosti prema tzv. sektama, dr Novak Popović,
rukovodilac Centra za medije i komunikacije, navodi tri najznačajnije stvari, a to su
neinformisanost građana, nedostatak saznanja o osnovnim ljudskim pravima (u koje spada i
pravo na odabir veroispovesti), kao i negovanje predrasuda (jer životna i društvena praksa ne
pružaju dokaze o negativnom delovanju maločas pomenutih malih verskih zajednica). [110]
Sa druge strane, možemo da zaključimo da jedan od najosnovnijih problema nije
neobaveštenost građana već pogrešna obaveštenost koja je potekla od strane nesavesnih
autora, u ovom poglavlju pomenutih, pamfletskih knjiga (koje se ni u kom slučaju ne mogu
nazvati ozbiljnim i dokumentovanim naučnim delima), i mnogobrojnih senzacionalističkih
novinskih članaka!
U maločas navedenom tekstu, koji predstavlja opis stavova onih koji čine javno mnjenje u
Srbiji i Crnoj Gori, saznali smo da se veliki broj ispitanika založio i za upotrebu nasilja radi
sprečavanja daljeg delovanja verskih sekti. Da se, nažalost, mnogi nisu zaustavili samo na
usmenom zalaganju za nasiljem, već da su od početka ‘90-tih godina prošlog veka počeli da
ga sprovode u praksu, dokazuju nam mnogobrojni primeri iz svakodnevnog verskog života
malih verskih zajednica (sekti) u našoj zemlji. U poslednjem delu ovoga poglavlja (koji sledi),
opisaću samo neke od događaja koji su se odigrali u zadnjih nekoliko godina, a sa kojima
građani naše zemlje uglavnom nisu upoznati - iz razloga medijske blokade i nespremnosti da
se pred domaćom ali i svetskom javnošću SPC i njeni jurišnici predstave u pravom svetlu, kao
oni koji i te kako ugrožavaju ne samo verske slobode već i golu egzistenciju svojih verskih
neistomišljenika, čestitih i poštenih građana naše zemlje.
Pregled čitavog niza „incidenata“ od kojih su neki mogli da odnesu i mnoštvo ljudskih života, a
koji se tiču fizičkih napada na objekte malih verskih zajednica kao i na njihove članove,
počećemo opisivanjem zbivanja koji su se desila od početka XXI veka, dakle od pre samo
nekoliko godina. Razlog nepominjanja onih ranijih je jednostavan. Nemilih događaja vezanih
za ugrožavanje verskih prava i sloboda nepravoslavnih u Srbiji ima tako puno, da bi za njihovo
nabrajanje i opisivanje bilo potreban prostor čitave jedne knjige.
- Prvi od događaja koji bih želeo da spomenem jeste održavanje tribine na novosadskom
Filozofskom fakultetu 19. 4. 2001. godine sa temom: „Veronauka u školi?“, na kojoj su pored
profesora Filozofskog i Pravnog fakulteta gostovali i predstavnici tri manjinske verske
zajednice, Adventističke, Baptističke i Evanđeoske (Pentekostne) crkve.
Pošto je pomenuta tribina bila najavljivana danima unapred, između ostalog i plakatima koji
su bili izlepljeni po gradu, prvi incident koji se dogodio jeste prelepljivanje pomenutih plakata
drugima na kojima je bila ispisana, krupnim slovima, reč „SEKTA“. Noć pre održavanja tribine,
razbijena su dva velika dvostruka prozora na objektu baptističke crkve, što je dodatno podiglo
tenziju izazvanu ranijim prelepljivanjem plakata. U razgovoru sa jednim od starešina
baptističke crkve, novinar „Građanskog lista“, koji je izveštavao o ovom događaju, saznao je
da su prozori na pomenutoj crkvi bili razbijeni i nekoliko nedelja ranije, a da su na fasadi već
duže bile ispisane parole: „Jeres“ i „Marš iz Srbije“. Tokom jutarnjeg programa na TV Novi
Sad, povodom održavanja tribine, svojom porukom se oglasio i vladika bački Irinej Bulović,
rekavši da „sekte ne mogu da utiču na formiranje svesti naroda i založio se za uvođenje
veronauke u škole“. Pre same tribine, na Filozofski fakultet stigla je najpre policija, potom
pripadnici „Srpskog nacionalnog fronta“, a zatim i gosti tribine. Pripadnici „Srpskog
nacionalnog fronta“ su na ulazu svim građanima delili letke sa porukom „Reci NE sektama“ i
objašnjavali im da svaki Srbin mora da bude pravoslavan te da je sve drugo sektaštvo. Jedan
od članova ove organizacije, koji nije želeo da se predstavi okupljenim novinarima izjavio je da
je „Srpski nacionalni front“ osnovan samo dan pre održavanja tribine iz revolta prema najezdi
sekti u Srbiji. On je izjavio da organizaciju čine studenti raznih novosadskih fakulteta i da im je
cilj očuvanje svetinja srpskog naroda. Predstavnici ove organizacije su nazvali sve crkve koje
su učestvovale na tribini sektama. Treba istaći činjenicu da su, naravno, na pomenutu tribinu
bili pozvani i predstavnici Srpske pravoslavne crkve, koji se nisu odazvali jer nisu želeli da
budu u društvu sektaša (što je bilo burno pozdravljeno od strane jednog dela okupljene
publike). Prema izjavi datoj novinarima jednog od gostiju tribine, episkopa Protestantsko –
evanđeoske (pentekostne) crkve, Aleksandra Mitrovića, očigledno je da je SPC organizovala
incidente koji su se desili uoči i tokom same večeri kada je tribina održana. On je to zaključio
na osnovu toga što su u društvu pripadnika „Srpskog nacionalnog fronta“ viđeni i pravoslavni
sveštenici. Prema njegovom mišljenju, „informacija koja se protura da iza svega stoje
revoltirani građani, samo je pokušaj prebacivanja pažnje s verskog i nacionalnog na građansko
nezadovoljstvo, iako postoje informacije da su u ranijim hajkama učestvovali i ljotićevska
omladina, Obraz pa i organizacija Crkva svetog Aleksandra Nevskog“. Prema rečima g-dina
Mitrovića, zbog proglašavanja i izjednačavanja malih verskih zajednica sa satanističkim
kultovima, još 21. januara 1998. godine je upućen pismeni protest vlastima SRJ, ali se na taj
protest nije reagovalo niti se bilo šta preduzelo. Baš nasuprot, te iste godine, Skupština AP
Vojvodine je usvojila dokument u kome se predlaže niz mera zaštite od verskih sekti, bez
objašnjenja šta su zapravo sekte. Nakon toga su, prema rečima Mitrovića, pojedini nastavnici
u školama javno obeležavali decu koja su bila članovi malih verskih zajednica kao
„predstavnike sekti“.
- Prema kratkom izveštaju „Glasa javnosti“ datiranog od 17. aprila 2001. godine (dva dana pre
maločas pomenute tribine, a samo dan pre razbijanja prozora na novosadskoj baptističkoj
crkvi), u rubrici „Beograd“, objavljeno je da su nepoznati počinioci demolirali molitveni dom
adventističke crkve u Borči. Evo kako glasi deo pomenutog članka:
„Adventistička crkva u ulici Narodne omladine 6 u Borči bila je nedavno ponovo na meti
vandala. Za sada nepoznata lica razvalila su vrata i polupala stakla na svim prozorima.
„Naša crkva je već nekoliko meseci na udaru. Najpre nam je u decembru neko crnom farbom
obojio celu zgradu, a za poslednjih mesec dana tri puta su nam obijali vrata. Čitava
unutrašnjost zgrade crkve je i dalje prekrivena staklom. Policija je sva tri puta izašla na uviđaj
i napisala zapisnik, ali je jedino konstatovala da nije u pitanju provala, jer nam ništa nije
odneto“ tvrdi Vlastimir Rančić, sveštenik Adventističke crkve.“ (str. 11).
Juni 2003. godine.
Sveštenik Evangeličko – metodističke crkve iz Vršca, Jano Sjanta je izvestio ostale manjinske
crkve o napadu na njihov objekat koji se desio u noći između subote i nedelje, 15. juna (dakle,
plan je bio onemogućavanje vršenja nedeljnog bogosluženja), ističući da se kamen težine 600
grama, veličine muške pesnice, kojim je gađan prozor oko 1.15 časova posle ponoći, zario u
zid svojom najoštrijom ivicom. Isti sveštenik kaže da su napadi na njihovu versku zajednicu
otpočeli od pre nekoliko godina kada je razbijena tabla sa natpisom crkve. Od tada je usledilo
čak osam napada kamenjem i ciglama, od kojih su u tri navrata razbijani prozori, roletne, pa
čak i metalne zaštitne rešetke. U jednom od napada je postavljen i neslavan rekord. Rezultat
bacanja 6 cigli, koje su bile odnekud donesene, a od kojih je jedna težila i čitavih 4 kg, tom
prilikom je bio razbijanje čak 11 prozorskih krila. Više puta je bio oštećen i sveštenikov
automobil i to kad god bi bio parkiran na ulici ispred crkve. Lokalna policija ubeđuje vernike
ove crkve da je reč o delima koje vrše pijani ljudi, ali oni veruju da su u pitanju planirani i
dobro osmišljeni napadi.
Juni 2003. godine.
Gotovo paralelno sa kamenovanjem Evangeličko – metodističke crkve u Vršcu, bacanje
kamenica na svoj verski objekat iskusili su i baptisti iz Pančeva. U toku nekoliko uzastopnih
noći, nepoznati izgrednici su u više navrata (preko visoke kapije na kojoj je godinu dana ranije
bio ispisan natpis: OVO JE SEKTA), gađali veliko staklo na vratima baptističkog molitvenog
doma, sve dok ga u noći 21/22. juna, zajedno sa nekoliko žandinjera sa cvećem, nisu razbili.
Lokalna crkva je podnela krivičnu prijavu protiv N. N. lica, a izvršioci, ni posle pet godina nisu
otkriveni.
Juni 2003. godine.
Prva baptistička crkva iz Beograda je u ponedeljak 30. juna 2003. godine podnela prijavu
policiji protiv nepoznatih osoba zbog ispisivanja grafita preteće sadržine. Starešinstvo crkve
pretpostavlja da je ovaj grafit sačinjen nekoliko dana ranije. Na zidu ograde, sa ulične strane
bilo je napisano (vodoravno): BEŽITE DOK MOŽETE! SMRT SEKTAŠIMA! A uspravno: SRBIJA.
U prijavi policiji je navedeno da ovo nisu prvi izgredi te vrste već da grafiti slične sadržine
stoje na zgradi ove crkve već 2-3 godine, a počinioci ih svakih nekoliko meseci obnavljaju i
podebljavaju.
Avgust 2003. godine.
Starešinstvo Protestantske - evanđeoske (pentekostne) crkve iz Vršca je izvestilo o ispisivanju
velikog pogrdnog grafita na fasadi svoje crkve. O ovoj pojavi je obavešten i inspektor lokalnog
SUP-a zadužen za verska pitanja, koji je potvrdio da pisani grafit na fasadi predstavlja
otvorenu pretnju. Starešinstvo crkve je obavestilo ostale male verske zajednice sa kojima
kontaktira da se, takođe, već mesecima unazad neprestano razbijaju prozori na njihovom
verskom objektu. Pre nekoliko godina je na vratima ove crkve bio zalepljen proglas na kome
su bila istaknuta verovanja satanističkih kultova i obaveštenje upućeno crkvi da će progonstvo
u Vršcu početi upravo od nje.
Februar 2004. godine.
U noćnim časovima između 26. i 27. februara, razbijen je prozor na novosadskoj baptističkoj
crkvi.
Mart 2004. godine.
Dana 18. marta oko 23 časa, grupa od oko 30-tak huligana bacila je dva molotovljeva koktela
na „Biblijski kulturni centar“ u Nišu, koji radi pod okriljem Crkve Božije, u nameri da ga zapali.
Hitnom intervencijom prisebnih ukućana, koji su na vreme primetili požar, sprečena je šteta
širih razmera.[111]
April 2004. godine.
Krajem aprila meseca, oko ponoći, velikim kamenim blokovima razbijena su tri prozorska
stakla na verskom objektu „Hrišćanske zajednice“ u Novom Sadu. Starešinstvo crkve je
izvestilo da je počinjena velika materijalna šteta.
Avgust 2004. godine.
U roku od samo tri dana, od subote 31. 07. do utorka 03.08. 2004. godine razbijeno je 10-tak
prozora na novosadskim protestantskim crkvama: Baptističkoj i Hrišćanskoj zajednici.
Na vestima Radio televizije B-92, 4. avgusta je objavljena vest da su u sredu rano ujutro (4.
avgusta) nepoznata lica razbila četiri dupla stakla na ulazu u objekat Hrišćanske zajednice u
Novom Sadu, kao i da su neposredno pre toga ciglama razbijena prozorska stakla i jedno
staklo na ulaznim vratima hrišćanske humanitarne organizacije „Duga“.
U noći između nedelje i ponedeljka 8/9. avgusta, polomljena su i stakla na prozoru i vratima
romskog centra „Oaza“ i prostorijama PEC „Zajednica Roma“ u Jagodini. Na isti način su
polomljena stakla i oštećena fasada i tokom noći između 4. i 5. juna iste godine. Inače, ovaj
objekat služi za bogoslužbeno okupljanje Roma evanđeosko - protestantske veroispovesti, a u
njemu se nalaze i prostorije vrtića (zabavišta) za romsku predškolsku decu.
Decembar 2004. godine.
Tokom noći 25/26. decembra, (dakle tokom proslavljanja božićnih praznika po novom
kalendaru) oko 01 čas iza ponoći, grupa izgrednika je, uz bacanje petardi, razbila dva prozora
na bogoslužbenom objektu Crkve Božije u Sremskoj Mitrovici, i nogama izbila lim na ulaznoj
kapiji.

Ipak, nisu svi „incidenti“ vezani isključivo za vršenje napada na pokretnu ili nepokretnu
imovinu malih verskih zajednica i njihovih službenika. Neki od njih su bili usmereni i na
ugrožavanje života posetilaca različitih, uredno prijavljenih, skupova u organizaciji manjinskih
crkava.
Na primer, tokom leta 2001. godine u organizaciji Hrišćanskog centra iz Bačke Palanke, koji
radi u sklopu Ujedinjene pentekostne internacionalne crkve (koja u našoj zemlji deluje već 80
godina), održan je, u sportskoj hali „Tikvara“, međunarodni skup organizovan povodom
„stogodišnjice pentekosta u Evropi“. Slične proslave su ranijih godina organizovane i u Belgiji,
Belorusiji, Rusiji, Ukrajini, Španiji, Nemačkoj i Norveškoj i svuda su protekle bez incidenata.
Međutim, da na „brdovitom Balkanu“ (pa makar i u ravnoj višenacionalnoj Vojvodini) ne mora
da bude onako kao što je bilo svuda u svetu, dokazano je i ovoga puta. Naime, u toku ove
konferencije, kojoj su prisustvovali i mnogi strani državljani, ispred pomenutog sportskog
centra organizovan je protest od strane 20-tak militantnih građana koji su se predstavili kao
vernici SPC, a koji su protestvujući protiv manifestacije pretili organizatorima proterivanjem i
linčom, pri čemu su bacili i molotovljev koktel na autobus gostiju iz Pančeva. Na ovom mestu
navešću i deo novinskog teksta (koji nosi naslov: „Sramota za grad“) objavljenog 19. 7. 2001.
godine (nažalost nedostaju podaci o kom je listu reč), koji opisuje dalje događaje, a kojeg je
sačinio novinar Lj. Petrović:
„Takođe su razbili (prisutni demonstranti; prim. I. S.) ulazna vrata na Sportskom centru i
spalili imovinu hrišćanskog centra vrednu 2.000 nemačkih maraka. Nakon pregovora
demonstranti su pustili učesnike skupa, njih 600-700, da odu, ali su pritom kamenovali dva
autobusa i fizički napali stranog državljanina. Jedan od gostiju je prenet u bolnicu u Novi Sad,
jer mu je pukla lobanja. Bilo je i lakših povreda a naneta je i materijalna šteta“.
Da od ovoga zla male verske zajednice može snaći još gore, dokazuje i događaj koji se zbio 8.
avgusta 2003. godine u Vrdniku. Naime, toga dana, sa početkom u 21 čas, bio je zakazan
koncert hrišćanske muzike u čast jubilarne 30-godišnjice organizovanja hrišćanskih kampova u
tom mestu. Koncertu je prisustvovao veliki broj mladih (oko 350 ljudi), uglavnom do 25
godina starosti, iz svih krajeva Srbije, ali i iz inostranstva: iz Makedonije, Bosne i Hercegovine,
Hrvatske, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Holandije. Koncert koji je bio
uredno prijavljen MUP-u, stanici policije u Irigu, i za koji je bila izdata uredna dozvola, policija
nije obezbeđivala niti je bila prisutna u blizini mesta održavanja. Čitav događaj je proticao po
planu oko sat vremena, kad je oko 22 časa nepoznati počinilac najverovatnije sekirom
presekao kabl za dovod struje i na taj način prekinuo ozvučenje. Pošto je šef obezbeđenja
koncerta, lokalni vernik koji je i stručnjak na polju elektrotehnike otklonio kvar u toku 15
minuta, koncert je nastavljen, ali ne zadugo. Pola časa kasnije odjeknula je snažna detonacija
izazvana eksplozijom ručne bombe (ili nečeg sličnog) koja je bila bačena na učesnike koncerta,
od takođe nepoznatog izvršioca koji se odmah potom izgubio u mraku. Bogu hvala, bomba
koja je bila bačena pala je između parkiranih automobila učesnika koncerta, tako da je deo
gelera, koji nije našao mesto u oštećenim vozilima, odleteo u vis lomeći grane drveća – koje
su počele da padaju na prestravljene gledaoce. Policija, koja je bila pozvana nakon ovog
zlikovačkog napada stigla je sa znatnim zakašnjenjem. Nakon izvršenog uviđaja ona se
povukla, a mnogi prisutni su napustili koncert plašeći se novih napada nepoznatih zločinaca.
No, ovaj bombaški napad nije bio kraj nevoljama. Posle završetka koncerta, oko ponoći,
prilikom pakovanja muzičkih instrumenata i ozvučenja, pojavio se crni automobil (čija je
marka i registarski broj upamćen od strane organizatora muzičke priredbe) čiji se vozač
neprestano obrušavao na učesnike koncerta dovodeći ih u životnu opasnost. Policija je
pozvana ponovo, ali kada je izdaleka videla o kom se automobilu – napadaču radi, okrenula je
svoje vozilo i otišla sa mesta događaja. Sutradan je policija ipak izašla i izvršila uviđaj a mesto
nemilih događaja je obišao i predsednik Opštine koji je pred organizatorima koncerta izrazio
zabrinutost i osudio napade fanatizovanih izgrednika.[112]
Kao što vidimo, Srbija nije baš najbezbednije mesto za bogoslužbeni život i delovanje
pripadnika malih verskih zajednica. Medijska hajka i dalje uzima svoj danak u oštećenim
fasadama, razbijenim prozorima, razlupanim vratima, i uništavanju ostale imovine pripadnika
netradicionalnih veroispovesti u našoj zemlji. Međutim, ono što takođe možemo da ocenimo
kao zapanjujuće jeste činjenica da samo mali broj medija, i to samo ponekad, izveštava o
ovakvim dešavanjima koja se mogu završiti i masovnim tragedijama. Da zlo bude gore, ne
trude se samo mediji da sakriju stvarni obim ugroženosti nepravoslavnih u Srbiji, već to čine i
zvanični državni organi, koji narodu serviraju lažne izveštaje! Konkretno, radi se o grubom
preinačavanju izveštaja američkog Stejt departmenta o verskim pravima i slobodama u SCG
koji je krajem 2003. godine uručen Vladi državne zajednice. Evo kako u celini glasi tekst iz
lista „Danas“ od 10. 2. 2004. godine, u rubrici „reagovanja“ [113], kojeg je ovim povodom poslao
protestantski teolog iz Beograda Radovan Bogdanović:
Neko ne zna engleski
Molim Vas da uporedite ova dva izveštaja, jer je više nego očigledno da oba ne mogu biti
tačna. U ovoj zemlji je neko ili glup, ili laže, ili ne razume engleski jezik.
„Ljajić: Napredak na planu ljudskih prava
Beograd – Ministar Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić i predstavnici
Ambasade SAD u Beogradu ocenili su u petak (19. decembra) da je u SCG učinjen značajan
napredak na planu zaštite ljudskih i verskih sloboda manjina. Politički savetnici Ambasade SAD
u Beogradu Luis Krisok i Laura Luftid Ljajiću su uručili godišnji izveštaj Stejt departmenta o
stanju verskih sloboda i prava manjina u Srbiji i Crnoj Gori, navodi se u saopštenju Direkcije
Saveta ministara SCG za informisanje. U izveštaju se pozitivno ocenjuje stanje u toj oblasti u
SCG i navodi da je sve manje uskraćivanja i zloupotrebe verskih sloboda manjina i da je u
slučajevima pojedinačnih incidenata država pravovremeno reagovala. Predstavnici Ambasade
SAD su istakli da je značajan doprinos u napretku u toj oblasti dalo Ministarstvo za ljudska i
manjinska prava SCG“ (B92, 19. decembar 2003).
Originalno iz izveštaja:
„Serbia and Montenegro
Izveštaj o međunarodnim religioznim slobodama 2003.
Biro za demokratiju, ljudska prava i rad američkog Stejt departmenta.
Manjinske verske zajednice izveštavaju o produženom problemu vandalizma na crkvenim
zgradama, grobljima i ostalim verskim prostorijama. Prema Forumu 18 njuz servisa, oko 30
napada dogodilo se tokom perioda koji je obuhvaćen ovim izveštajem, uključujući bacanje
molotovljevog koktela na kuću Sanatan u okolini Beograda. Mnogi od napada obuhvatili su
grafite ispisane sprejom, bacanje kamenja ili prljanje nadgrobnih spomenika, a u brojnim
slučajevima pričinjena je mnogo obimnija šteta. Bilo je oko deset incidenata u kojima su
nadgrobni spomenici oskrnavljeni, uključujući one na jevrejskom, muslimanskom i
luteranskom groblju.
Novinari i verski lideri primetili su da se nastavlja propaganda protiv sekti u srpskim
novinama.
Manjinskim hrišćanskim crkvama, poput baptističkih, adventističkih, Jehovinih svedoka i
drugih, štampa u Srbiji i Crnoj Gori obično daje nadimak „sekta“. Verski lideri su opazili da se
slučajevi vandalizma često javljaju neposredno posle pojave izveštaja o sektama u novinama.
Prema nekim izvorima, činjenica da je vodeći srpski stručnjak za sekte jedan policijski kapetan
čiji se radovi koriste na vojnoj i policijskom akademijama, dalje komplikuje situaciju. (18.
decembar 2003).“[114]
I tako, dok se gotovo svakodnevno nastavlja grubo kršenje osnovnih ljudskih prava pripadnika
manjinskih verskih zajednica, njihove humanitarne organizacije ne prestaju da čine ono što su
neprestano radile od početka ‘90-tih godina prošlog veka, a to je deljenje humanitarne pomoći
svima, a ponajviše pravoslavnim Srbima.
Šta više, tokom leta 2004. godine, prilikom zvanične posete delegacije verskih lidera iz SAD
našoj zemlji (prilikom koje su posetili i Kosmet i upoznali se sa obimom razaranja srpskih
kuća, crkava i manastira poslednjih godina), pastor Majkl Fokner, starešina najveće baptističke
crkve iz Njujorka, izrazio je iskrenu želju američkih baptista da, kako je rekao, „usvoje jednu
pravoslavnu parohiju na Kosovu i Metohiji“, što podrazumeva pružanje finansijske pomoći radi
ponovne izgradnje i obnove porušenih verskih objekata i uspostavljanja redovnih
bogosluženja. Evo kako je o poseti američkih verskih lidera izvestio list „Večernje novosti“, 13.
avgusta 2004. godine, na strani 7, prenoseći ujedno i izjavu predsednika Saveza baptističkih
crkava u Srbiji, dr Aleksandra Birviša:
„Delegacija crkava i verskih zajednica SAD, koja ovih dana boravi u Srbiji gde se susrela s
najvišim državnim funkcionerima i velikodostojnicima SPC, izrazila je u više navrata iskrenu
hrišćansku solidarnost za stradanje srpskog naroda i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji.
Sam dolazak, kako su rekli njeni članovi, bio je motivisan željom da se iz verskog ugla sagleda
sva istina o kosovskim zbivanjima, i da se stradalim crkvama pruži odgovarajuća pomoć.
Pažnju je ovim povodom privukla izjava lidera najveće Baptističke crkve u Njujorku Majkla
Foknera, da ova crkva čak namerava da „duhovno usvoji“ jednu crkvu i parohiju na Kosovu i
Metohiji, ne bi li joj na taj način pomogla da stane na noge. Izjava je među mnogima stvorila
izvesne nedoumice, uz dozu sumnje šta bi to konkretno moglo da znači. U Srpskoj
pravoslavnoj crkvi, gde je delegaciju primio patrijarh Pavle s vladikama, nemaju pravog
odgovora. - Duhovno usvajanje je izraz širokog značenja a u konkretnom slučaju teško je
izvući zaključak šta je gost iz Amerike hteo da kaže – veli ovim povodom vladika zahumsko –
hercegovački i član Sinoda SPC Grigorije. – Mislim da je verovatno u pitanju samo razuđen
američki način izražavanja. Sve što je dobronamerno, treba da bude pozdravljeno. Poglavar
Baptističke crkve za Srbiju i Crnu Goru, teolog dr Aleksandar Birviš, ipak smatra da je
Foknerova poruka sasvim jasna: - Oni sigurno ne žele da nekome nametnu svoju veru, već da
postanu neka vrsta zaštitnika jedne crkve i jedne parohije na Kosovu i Metohiji. To znači da joj
pomognu da se obnove zidovi, da se uspostavi verski život, da obezbede stipendije, za
školovanje sveštenika u Americi. Namere su krajnje iskrene. Lično sam ubeđen da će ti ljudi
tamo po povratku u Ameriku organizovati akcije sakupljanja priloga za obnovu pravoslavnih
crkava, i da će to biti zaista velika akcija.“
Ipak, i pored toga što je dr Aleksandar Birviš izrazio ubeđenje da će baptisti iz Njujorka
zasigurno, na osnovu javno datog obećanja (i pored toga što se na Kosovu i Metohiji, u selu
Ljevoša kraj Peći, nalazi zgarište velike baptističke bogomolje spaljene 1999. godine), umesto
spaljenih i kamenovanih baptističkih obnavljati pravoslavne crkve, veliko je pitanje da li će se
to zaista i desiti. Ukoliko do ukazivanja obećane pomoći Srpskoj pravoslavnoj crkvi od strane
američkih baptista ipak ne dođe, isključivu krivicu snosiće niko drugi do tada aktuelni Ministar
vera u Vladi Republike Srbije dr Milan Radulović.[115] A koliko se veliko osećanje zahvalnosti
rodilo u srpskim srcima zbog posete američke delegacije, koja je, dok su fanatizovani
pravoslavci razbijali prozore i demolirali baptističke i druge evanđeoske crkve po Srbiji, na
zgarištima crkava i manastira na Kosmetu lila potoke suza žaleći zbog njihovog razaranja [116],
pokazuje i primer iz „Politike“ od 17. 8. 2004. godine. Naime, američka delegacija još nije
čestito ni raspakovala svoje kofere vraćajući se sa puta, kad je u srpskim novinama osvanuo
još jedan od diskriminativnih tekstova, sa naslovom: „Verske zajednice u Kragujevcu – šest
pseudohrišćanskih i jedna satanistička“, u kome je i Baptistička crkva okarakterisana
pseudohrišćanskom tj. lažno-hrišćanskom.[117]
Smatram da smo na ovaj način ponovo pokazali pravi nivo svoje nacionalne kulture, te da bi
svaki dalji komentar povodom ove teme bio lišen svakog osnova.
Zaključak
Šta reći posle svih uverljivih dokaza koji nam nesumnjivo svedoče o činjenici da je Pravoslavlje
u celini, kao i jedna od njenih grana, SPC, utemeljeno na srednjevekovnim principima
delovanja u odnosu na sve vernike drugačijih orjentacija? Uverili smo se da su Istočna i
Zapadna crkva tokom istorije upotrebljavale najrazličitije metode prisile prema različito
verujućima, počevši od zastrašivanja pa do otvorenih progona i ubijanja onih koji su se usudili
da veruju i misle drugačije. Upravo iz tog razloga, to jest prakse nasilnog razračunavanja sa
brojčano znatno slabijim verskim pokretima, a prema učenju Svetog pisma, možemo da
zaključimo da tradicionalna crkva Istoka nipošto ne sledi izvornu i blagočestivu Hristovu i
apostolsku nauku. Nasuprot tome, sledeći teologiju i učenja crkvenih otaca, Pravoslavlje je
ispunjeno pogrešnim interpretacijama Božije Reči (setimo se samo sv. Filareta Moskovskog i
ideje da „neprijatelje otačastva treba satrti“, a sve u skladu sa pravilnim obdržavanjem Božije
zapovesti „ne ubij“), koje ga je, do kraja, i dovelo do ispunjenja Hristovog upozorenja datog
njegovim učenicima. A ono, podsetimo se, glasi:
„Čak će doći čas da će svaki koji vas ubije pomisliti da Bogu služi.“ (Jn. 16:2).
[1]
Dositej Obradović, Sabrana dela, prvi tom, Prosveta, Beograd 1961. god. str. 672.
[2]
Vidi: Mt. 5:7, 9, 38-48; Rimlj. 12:14, 17-21. itd.
[3]
Pod pojmom „brat“ Isus ne misli na bliskog telesnog rođaka (kao što bismo mogli na prvi
pogled da zaključimo) već na svakog pripadnika sopstvene nacije, ili u širem smislu na svakog
potomka Adama i Eve, naših zajedničkih praroditelja.
[4]
Ev. po Mateju 5:21-22.
[5]
Ev. po Luki 6:27-28, 31. Naglasak moj.
[6]
1. Petrova 2:21-23. Naglasak moj.
[7]
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere, tom prvi, Narodna knjiga Alfa, 1998. god. str. 65.
Naglasak moj.
[8]
Aleksandar Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 149. Naglasak moj.
[9]
Navedeno delo, str. 148-149. Naglasak moj.
[10]
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 16-17. Naglasak moj.
[11]
Vil Djurant, Doba vere, tom prvi, str. 82. Naglasak moj.
[12]
Milutin Milanković, Kroz vasionu i vekove, str. 101-102. Naglasak moj.
[13]
Dositej Obradović, Sabrana dela, tom prvi, str. 656-657. Naglasak moj.
[14]
Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 37-38. Naglasak moj.
[15]
Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997.
god. str. 167-168. Naglasak moj.
[16]
Navedeno delo, str. 171-172. Naglasak moj.
[17]
Od utopije do košmara, Pravoslavlje i sekte I, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 11.
[18]
Zoran D. Luković, Sekte, priručnik za samoodbranu, Draganić, Beograd 2003. god. str. 8.
Tekst iz autorovog predgovora. Naglasak moj.
[19]
Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, Negotin 1994. Naglasak moj.
[20]
L. S. Vasiljev, Istorija religija istoka, Novo delo, Beograd – Prosveta, 1987. god. str. 82.
Naglasak moj.
[21]
Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji; Lio, Gornji
Milanovac, 2002. god. str. 55-57. Naglasak moj.
[22]
Navedeno delo, str. 58.
[23]
Stanoje Stanojević, Istorija srpskoga naroda, (Beograd: Prosveta), Altera 1989. god. str.
101. Naglasak moj.
[24]
Vladimir Ćorović, Istorija Srba, Publik - Praktikum, Zemun 2004. god. str. 135. Naglasak
moj.
[25]
Ranko Jović, Sekte i lažni proroci, str. 57. Naglasak moj.
[26]
Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, Beograd 2001. god. str. 53. Naglasak moj.
[27]
Vidi ponovo: Mt. 5:21-22; 1. Jovanova 3:10-12.
[28]
Od utopije do košmara, str. 101.
[29]
Čedomir Marjanović, Istorija srpske crkve, str. 53. Naglasak moj.
[30]
Vidi u: Od utopije do košmara, str. 98-100.
[31]
Razlozi koji su doveli do ubijanja mnogih protestanata u srednjem veku u Evropi od strane
rimokatolika bili su istovetni onima koji su uzrokovali i istrebljenje bogumila pre toga. To su
bile laži i klevete, izmišljene krivice i tobožnje opasnosti koje su pretile rimokatoličkim
državama u slučaju preovladavanja „novog učenja“. Evo šta je u svom pismu upućenom
francuskom kralju Fransou Prvom 1535. godine, u odbranu protestantskog verovanja, napisao
jedan od vođa reformacije Žan Kalvin: „Svakako, ako ko – da bi izazvao mržnju prema ovom
učenju, koje se trudim da pred tobom opravdam – bude dokazivao da su ga već zajednički i
saglasno osudili svi staleži, da mu se sudilo i da je više puta osuđeno, taj ništa drugo neće reći
do da je delom bilo surovo oboreno silom i zaverom protivnika, a delom zlobno ugušeno
njihovim lažima, prevarama, klevetama i izdajama. Silom i nasiljem su izrečene surove
osude protiv njega pre no što se i branilo. Prevarom i izdajom je žigosano kao buntovničko i
zlokobno. Da niko ne bi mislio kako se bez prava žalimo na te stvari ti nam i sam možeš biti
svedok, Vrli Kralju, koliko ga lažnih kleveta svakodnevno pred tobom ruži. Navodno ono i
nema drugog cilja do da sve vladavine i uredbe obori, da naruši mir, ukine zakone,
vlastelinske i druge posede rasturi: jednom reči da sve stvari izvrgne u nered. Međutim, ti si
tek manji deo čuo. U narodu se protiv njega iznose užasne optužbe te bi ga, da su
istinite, svi osudili zajedno sa njenim autorima na hiljadu lomača i hiljadu vešala. Ko bi se sad
čudio zašto je toliko omraženo od svih, kad se veruje tako nepravednim klevetama? Eto
zašto su i staleži jednoglasni u tome da nas treba prokleti, i nas i naše učenje.“ Žan Kalvin,
Nauk hrišćanske vere; Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad
1996. god. str. 26. Naglasak moj.
[32]
Ono što je veoma tragično, ovim dezinformacijama koje se plasiraju u pomenutoj literaturi
o verskim manjinama u Srbiji gotovo bezrezervno veruje veći deo neupućenog stanovništva
naše zemlje. Ukoliko dezinformisanje javnosti o savremenim verskim zajednicama u Srbiji
dvadeset prvog veka i te kako uspeva, i pored obilja njihove literature, koliko li je tek onda
moguće obmanuti javnost po pitanju učenja onih koji su odavno zatrti, i to u toj meri da ni
jedno jedino slovo, pisano njihovom rukom, do danas nije sačuvano.
[33]
I sociolog religije Milan Vukomanović se slaže sa ovakvim stavom kada, između ostalog,
kaže sledeće: „Možemo, dakako, pretpostaviti da su optužbe protiv ovih ljudi bile često
zasnivane na glasinama, na stereotipnim i popularnim predstavama o njihovim učenjima i
aktivnostima.“ Vidi u: M. Vukomanović, Sveto i mnoštvo, str. 78. Naglasak moj.
[34]
Zoran D. Luković; Sekte, priručnik za samoodbranu; Beograd 2003. str. 86-87. Naglasak
moj.
[35]
Da li je srpski narod u Nemanjino vreme zaista bio istinski pravoslavan (tako da mu nije bila
potrebna neka druga strana „vera“) u svojoj „Istoriji srpskoga naroda“ nam objašnjava
Stanoje Stanojević: „Usled snažnog i ukrštenog uticaja istoka i zapada u zemljama i
pokrajinama, u kojima je srpski narod stanovao, bilo je versko pitanje u srpskom narodu, još
od njegovog dolaska u novu otadžbinu, gotovo uvek vrlo aktuelno, jer se o srpske zemlje i
prevlast u njima stalno borila rimska i carigradska crkva, a hrišćanstvo je u ovo doba još
uvek, možda baš stoga ili bar i zbog toga, kod Srba bilo vrlo slabo utvrđeno. Hrišćanstvo
je istina bilo u srpskim državama već od duže vremena državna vera, ali je u srpskom
narodu još uvek bilo dosta pristalica stare vere, koja je svojom starinom i obredima
vezivala i privlačila sve konservativnije elemente. (...) Na takoneodređen, nesređen i
nesiguran teren među Srbima u religioznim stvarima, došla je nova sekta, bogomilska, koja
je već pre toga bila uhvatila korena u Bugarskoj, pa odatle u ovo doba u jačoj meri počela
prodirati i u srpske zemlje, naišav tu na vrlo pogodno zemljište.“ (Na stranama 99-100). Iz
ovog istorijskog opisa jasno uviđamo da Srbi za vreme Stefana Nemanje nisu ni izbliza bili u
celini pravoslavni (dosta je bilo i Srba rimokatolika; i sam Nemanja je najpre bio kršten po
zapadnom latinskom obredu), te da je bilo i dosta Srba koji su još uvek bili pagani. To bi
značilo da su bogumili imali i te kako široko polje rada i na preobraćanju Srba – mnogobožaca,
te da nije tačna tvrdnja današnjih pravoslavnih koji nas uveravaju da su bogumili imali za cilj
nametanje svoje vere „jednom krštenom (pravoslavnom) narodu“.
[36]
Od utopije do košmara, str. 102. Naglasak moj. Na ovom mestu hteo bih da spomenem još
jedan važan istorijski detalj, koji nas obaveštava o jednom od glavnih razloga popularnosti
bogumilstva među Srbima u srednjem veku. Naime, kao što ćemo se iz sledećeg navoda
uveriti, ondašnje pravoslavno sveštenstvo, prema rečima čuvenog prezvitera Kozme, nije
odavalo utisak preterane duhovnosti, već suprotno tome – prilično raskalašnog, raspusnog i
neduhovnog života. Govoreći o opravdanosti kritike koju su bogumili upućivali na račun
tadašnjih pravoslavnih verskih pastira, navodeći samoga Kozmu, Ćorović piše: „Da je ta
socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči koje govori sam Kozma: sveštenici
stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i
svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče „budući sluge utrobi, a ne bogu“, ili se zanose
pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire ne mogu da
podnesu askezu i disciplinu, pa se vraćaju starom životu „kao psi na svoje bljuvotine“.
Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima.“ Istorija Srba, str. 99.
Naglasak moj.
[37]
O datumu otpočinjanja inkvizicije na Zapadu, kao i o metodama koje su korišćene protiv
jeretika (a koje su potpuno istovetne onima korišćenim na Istoku) u knjizi „2000. godina
hrišćanstva“, čitamo sledeće: „Inkvizicija (inquisitio = isleđivanje; sanctum officium) je
ustanova u Rimokatoličkoj crkvi, čiji je zadatak da isleđuje, sudi i kažnjava jeretike. Početak
rada inkvizicije vezuje se za ličnost pape Grigorija IX (1227-1241). (...) Uporni jeretici su
osuđivani na smrt i to spaljivanjem na lomači. (...) Jereticima je oduzimana sva imovina, i to u
korist države, ili Crkve, ili pak same inkvizicije.“ IA „Vukan’s“, Beograd 2000. god. str. 74-75.
[38]
Poslanica Galatima 1:8-9. Naglasak moj.
[39]
Zoran D. Luković, Verske sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2000. god. treće
izdanje, str. 302. (Tekst Aleksandra Senića, pod naslovom: „Neokortički rat i verske sekte kao
njegovo oruđe“). Naglasak moj.
[40]
Biblija bez Boga, Hrišćanstvo bez Crkve; Pravoslavlje i sekte II, Svetigora, Cetinje 1997.
god. str. 181. Naglasak moj.
[41]
Upoređivanje evanđeoskih hrišćana (tzv. „sektaša“) sa hijenama, nazivanje istih plaćenicima
Zapada kao i verskim agitatorima može se pronaći u „Božićnoj poslanici“ Patrijarha Pavla i
arhijereja SPC iz januara 1995. godine. Episkop niški g-din Irinej je takođe sredinom
devedesetih godina pozivao vasceli srpski narod da ustane protiv sektaša koji žele da biološki
unište Srbe („Narodne novine“, 14. 06. 1994.). Vidi u: Goran Maksimović, Hrista razapinju zar
ne?, Niš 1995. god. str. 46, 79. Aleksandar Senić, pak, veli da su po svojem unutrašnjem
ustrojstvu sve verske sekte totalitarne, a po posledicama svoga delovanja destruktivne,
(pri tome, naravno, pod nazivom „sekte“ podrazumeva i sve netradicionalne evanđeosko-
protestantske verske zajednice). Vidi u: Zoran D. Luković, Verske sekte, priručnik za
samoodbranu, Beograd 2000. str. 300.
[42]
Navedeno delo, str. 5. Tekst iz predgovora priređivača. Naglasak moj.
[43]
Isto, str. 65. Naglasak moj.
[44]
Ovakvih kvalifikacija o „sektašima“, za koje se tvrdi da su vukovi u ovčjim kožama, te da su
kao takvi opasniji i od pravih satanista, možemo pronaći na mnogo mesta u literaturi i
novinskim člancima koje su pisali pravoslavni autori proteklih 15-tak godina. Između ostalih
izvora videti o tome i u knjizi: Hrista razapinju zar ne? autora Gorana Maksimovića, na str. 56,
90-91.
[45]
Vidi u: Od utopije do košmara, str. 32.
[46]
Videti o ovome tekst Gorana Maksimovića, pod naslovom „Pravo na humanost“, u knjizi:
„Hrista razapinju zar ne?“ na str. 62-68.
[47]
Sekte, priručnik za samoodbranu, Draganić, Beograd 2003. str. 99. Naglasak moj.
[48]
Tekst Aleksandra Senića „Neokortički rat i verske sekte kao njegovo oruđe“, u knjizi Zorana
Lukovića: Verske sekte, priručnik za samoodbranu, treće izdanje, str. 300. Naglasak moj.
[49]
Zoran Luković, Sekte, priručnik za samoodbranu, 2003. str. 9. Naglasak moj.
[50]
Tekst dr Vukadina Cvetanovića u knjizi: Od utopije do košmara, str. 238. Naglasak moj.
[51]
Vidi u: Od utopije do košmara, str. 216. Tekst đakona Andreja Kurajeva: „Sekte kao
društveni problem“.
[52]
Navedeno delo, str. 239. Naglasak moj.
[53]
Dositej Obradović, Sabrana dela, tom prvi, str. 620. Naglasak moj.
[54]
Biljana Đurđević – Stojković, Verske sekte – Leksikon, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 2002.
god. tekst na poleđini knjige. Naglasak moj.
[55]
Navedeno delo, str. 7. Naglasak moj.
[56]
Dragoljub B. Đorđević, Proroci nove istine, sekte i kultovi, Niš 1998. god. str. 7. Naglasak
moj.
[57]
Koliko je velika neupućenost nadležnih u Ministarstvu prosvete po ovom pitanju dokazuje i
upravo pomenuta činjenica. Naime, Ministarstvo pod čijim pokroviteljstvom predavanja drži g-
din D. B. Đorđević je, o knjizi g-đe Đurđević – Stojković „Lovci na duše“ koju ovaj sociolog
religije smatra sredstvom za sluđivanjenaroda, donelo veoma pozitivnu ocenu preporučujući
je svakom građaninu u Srbiji.
[58]
Na istom mestu.
[59]
Isto, str. 13-14. Naglasak moj.
[60]
Udar na verske slobode, tekst Branka Bjelajca, str. 106-110. Alfa i omega; Beograd 2001.
god. Naglasak moj.
[61]
G-đa Đurđević – Stojković za ove tvrdnje u svojoj knjizi nije navela niti jedan argument ili
istorijski primer koji bi pobliže opisao prirodu saradnje pripadnika ove verske zajednice sa
vojnim formacijama koje su navedene.
[62]
Verske sekte – Leksikon, str. 123. Naglasak moj.
[63]
Opis Isusa Hrista iz čijih usta simbolično izlazi dvosekli mač (Otk. 1:16; 19:15), u svetlu
samih Isusovih reči iz Jn. 12:47-48 i apostolskih iz Jevr. 4:12-13 može da označava njegovu
spremnost da pravedno prosudi i kazni sve ljudske bezbožnosti koje su činili za vreme svoga
ovozemaljskog života. Takođe, oštar mač u ustima označava Njegovu silnu moć da se, jednom
u budućnosti (Otk. 19:15), snažno suprotstavi i pobedi antihristovu (sotoninu) vojsku
okupljenu na Armagedonu, a nakon toga uspostavi svoje mesijansko carstvo na zemlji. Sa
druge strane, za vreme Njegovog hodanja našom planetom, kao i pre a i posle njega, nije bilo
čoveka koji se više zalagao za mir među ljudima i uklanjao svakog nasilja. Apostol Petar za
njega kaže: „On greha ne učini i prevara se ne nađe u ustima njegovim. Kada su ga vređali –
on nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije pretio, nego je prepustio onome koji
pravedno sudi.“ (1. Petr. 2:22-23).
[64]
Na str. 164-165.
[65]
Na istom mestu.
[66]
Zoran Luković, navedeno delo, str. 17. Naglasak moj.
[67]
Na istom mestu.
[68]
Isto, str. 18. Naglasak moj.
[69]
Isto, str. 59. Naglasak moj.
[70]
Milin, Crkva i sekte, str. 52. Naglasak moj.
[71]
Poslanica Rimljanima 6:14-15, 22. Naglasak moj.
[72]
Vladeta Jerotić, Vera i nacija, str. 17. Naglasak moj.
[73]
Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 97.
[74]
Reč „pusta“ nije uopšte prikladan izraz za opisivanje stanja u kome se ovaj objekat našao
nakon prestanka rata u leto 1999. godine. Baptistička bogomolja je spaljena i uništena do
temelja. Na taj način je porodici Ralević (koja je 1999. god. među poslednjima napustila Peć)
kao i čitavoj baptističkoj crkvi u Srbiji načinjena nenadoknadiva materijalna šteta. Izraz
„pusta“ može mnogo pre da označava, u ovom slučaju, objekat koji se nalazi u očuvanom
stanju ali sa naznakom da u njega više niko ne zalazi. Očigledno je da je naš „krstonosni vitez
istine“ hteo da sakrije od srpskog naroda činjenicu da tokom i nakon rata na Kosovu i Metohiji
nisu stradale samo pravoslavne crkve i manastiri, već i protestantske bogomolje.
[75]
Navedeno delo, str. 19.
[76]
Isto, str. 24.
[77]
Da ni ostali dečiji junaci iz crtanih filmova nisu bezazleni, već da i oni mogu da zavrbuju
decu u sekte, kazuje nam i sledeći novinski tekst. Pod naslovom „Ni Štrumfovi nisu naivni“
zapisano je između ostalog i sledeće: „Možda zvuči naivno (ali sa Instituta za mentalno
zdravlje VMA upozoravaju da nije reč o šali ili preuveličavanju) da čak ni mali, plavi, slatki i
domišljati Štrumfovi nisu bezopasni. Kako? Tako što kad se nađu u opasnosti oni brže-bolje
nacrtaju obrnutu petokraku zvezdu, a to je, znaju upućeni, satanin znak. Znakom „velike
zveri“ spasavaju se i Nindža kornjače pišući čim su u frci tri šestice, a malo ko ne zna da je i to
đavolji simbol...“ Nedeljna Borba, 17. 5. 1998. god.
[78]
Isto, str. 27. Naglasak moj.
[79]
Isto, str. 46. Naglasak moj. Ne zaboravimo, Luković „sektama“ naziva sve verske zajednice
koje se u Srbiji svrstavaju među „netradicionalne“, pa makar neke od njih u svetu brojale i na
desetine pa i stotine miliona članova. Dakle, milioni baptista, adventista, pentekostalaca i svih
ostalih su, prema ovom policajcu, bolesnici i to ne obični, već oni koji treba da se leče od
bolesti zavisnosti (kako od samog „greha“ pripadanja ovim „sektama“ tako i od narkotika koje
koriste u svojim ritualima).
[80]
Navedeno delo, str. 31, 34-35, 37, 75. Naglasak moj. Ovakvo
uopštavanje svih sekti kakvo stalno čini autor „Priručnika za samoodbranu“ (iako bi mu
mnogo bolje pristajao naziv „Priručnik za samoobmanu“) nipošto mu ne služi na čast.
Iščitavanjem ovakvog teksta neupućeni pripadnik srpskog naroda će izvesti zaključak na koji
je Luković (zlo)namerno i želeo da ga navede, a to je da se i u okvirima evanđeoskih
protestantskih zajednica, a u skladu sa njihovim učenjem, odigravaju ubistva, silovanja,
prostitucija, kidnapovanja i slično, kao i u satanističkim i njima sličnim destruktivnim
kultovima.
[81]
Naglasak moj.
[82]
Evo šta ep. Porfirije između ostalog kaže u svojoj recenziji: „Posebnu pažnju ova knjiga
zavređuje svojim iznenađujuće visokim teološkim nivoom, s obzirom da autoru teologija
nije struka...“ Tekst na zadnjoj korici knjige, treće izdanje. Naglasak moj.
[83]
Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 42. Naglasak moj.
[84]
A on glasi: „Dođite k meni svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti.“ Ev. po
Mateju 11:28. Naglasak moj.
[85]
Sekte, priručnik za samoodbranu, Beograd 2003. str. 86.
[86]
2. posl. Jovanova 9-10. Naglasak moj. Prevod Vuka Karadžića.
[87]
Navedeno delo, str. 92. Naglasak moj.
[88]
2. posl. Timoteju 3:12-13.
[89]
Navedeno delo, str. 92.
[90]
Izvod iz recenzije prof. dr sci. med. Bratislava Petrovića. Vidi na zadnjoj korici Lukovićeve
knjige (treće izdanje, iz 2000-te godine). Naglasak moj.
[91]
Na istom mestu. Naglasak moj.
[92]
Od utopije do košmara, str. 5. predgovor. Naglasak moj.
[93]
Judin poljubac, apostasija „Srpske pravoslavne crkve“; Svetovaznesenjski manastir
Esfigmen – Sveta Gora, Beograd 2004. str. 288-289. Naglasak kurzivom potiče od autora
teksta. Naglasak bold-italic (podebljani kurziv) je moj. Sve gramatičke nepravilnosti potiču iz
citiranog dela i sa moje strane nisu ispravljane. (Umesto Ps. 138, 21; treba da stoji Psalam
139:21).
Nepotpuno citirani i iz konteksta izvađeni stihovi iz psalma 139:21 i Levitske tj. 3. Mojsijeve
knjige 19:17, uopšte ne ukazuju na mržnju koju treba ispoljavati prema drugačije verujućim
ljudima! Nasuprot tome, navedeni stih iz psalma 139:21 ukazuje na ispoljavanje Davidove
mržnje (David je bio grešan i pogrešiv čovek) prema Božijim neprijateljima i dušmanima koji
su tražili da ga ubiju. No ukoliko pročitamo u celosti tekst iz 3. Mojs. 19:17, zajedno sa st. 18.
(pisan nekoliko stoleća pre Davidovog rođenja), uočićemo kakvo ponašanje treba da bude
ukras svakog istinitog Božijeg sluge: „Nemoj mrziti na brata svojega u srcu
svojem; slobodno iskaraj bližnjega svojega, i nemoj trpjeti grijeha na njemu. Ne budi
osvetljiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svojega; nego ljubi bližnjega svojega kao sebe
samoga; ja sam Gospod.“ (Naglasak moj). Sa druge strane, Gospod Hristos upotrebljava
narodski jezik kada ljute Božije protivnike naziva „psima“ (u Mt. 7:6) ukazujući apostolima na
opasnosti sa kojima će se susretati, kao bezazleni golubovi i nejake Božije ovčice, prilikom
propovedanja evanđelja neverujućima (Vidi još i u: Mt. 10:16). Posle svega rečenog, bilo bi
dobro potražiti odgovor na pitanje kako je moguće iz Svetog pisma izvući zaključak do koga su
došli (i do koga stalno iznova dolaze) pravoslavni „revnitelji“, kada ono, kao Božije „ljubavno
pismo“ upućeno ljudskom rodu propoveda praštanje i ljubav prema svima?
[94]
Navedeno delo, str. 8. Naglasak moj.
[95]
Isto, str. 21.
[96]
Pravoslavni sektolozi (a ujedno i sveštenici) zloupotrebljavaju činjenicu da
je ponekada zajedno sa humanitarnom pomoći deljen i određeni štampani materijal, govoreći
da se radi o klasičnom „vrbovanju“, trgovini ljudskom nesrećom, kao i primoravanju ljudi da
„prodaju veru za večeru“ (vidi više o tome u knjizi Gorana Maksimovića: Hrista razapinju zar
ne? Niš 1995. god. str 62-68). Nasuprot tome, ovaj štampani materijal se gotovo uvek
sastojao samo od Svetog pisma – Novog zaveta (i to zvaničnih priznatih srpskih prevoda:
Vuka Karadžića, Emilijana Čarnića, Dimitrija Stefanovića). Ponekad su primaoci humanitarne
pomoći u prilici da dobiju i dodatne materijale sa objašnjenjima glavnih učenja verske
zajednice koja um pomoć ukazuje, a sve u cilju razbijanja predrasuda kod ljudi u nevolji, koji
će zbog usađenog nerealnog straha od „sekti“, čak odbiti ponuđenu pomoć iako im je život u
opasnosti. Upoznavanje nevoljnika sa štampanim materijalom zajednice u kojem su
objašnjena njena osnovna načela vere i delovanja, ima dakle za cilj da upozna ljude sa
činjenicom da i evanđeoske protestantske crkve, poput ostalih crkava i državnih ustanova,
vode brigu o ugroženima te da njihovo učenje ni u kom slučaju ne sadrži nekakve „satanske
elemente“ - kako im se preko medija zlonamerno pripisuje. Humanitarna pomoć nikada
nikome nije bila uskraćena, iako je najveći broj njenih primalaca ostao u veroispovesti u kojoj
je i do tada bio (tj. bio i ostao pravoslavan). To predstavlja još jedan dokaz da njeno deljenje
nikada nije ni imalo za osnovni cilj „preveravanje“ pravoslavnih u sektaše, već se prava
pobuda za njeno pružanje nalazi u iskrenoj hrišćanskoj ljubavi evanđeoskih protestanata iz
zemlje i sveta prema svim ljudima koji su u nevolji i potrebi.
[97]
Vidi u: Ev. po Luki 8:26-39. Zemlja gadarinska se još naziva i zemljom gergesinskom.
[98]
Verske sekte – Leksikon, str. 42.
[99]
Pomenuta knjiga „Đavolja azbuka“ predstavlja svojevrstan „leksikon“ okultnih pojava
poređanih po azbučnom redu. Konkretno, podaci koje je autor teksta iz pravoslavne knjige
primenio na Pentekostnu crkvu u Srbiji, odnose se na ispoljavanje raznih ekstatičnih
manifestacija u ekstremnim harizmatskim pokretima (kultovima), i mogu se samo u
zanemarljivom procentu primeniti na domaću Pentekostnu crkvu u našoj zemlji.
[100]
U našoj zemlji postoji nekoliko knjiga o sektama, kultovima i okultizmu koje su prevedene
sa stranih jezika, a čiji su pisci baptisti i drugi evanđeoski pisci. Takve su na primer knjige:
„Kako razumeti sekte?“ i „Okultne pojave“ od autora Džoša Mekdauela i Dona Stjuarta; „Pod
uticajem sotone“ od Moderzona Ernesta, kao i pomenuta „Đavolja azbuka“ Kurta Koha.
[101]
A kome se zaista histerično priviđa gonjenje, i to slično onome iz prvih vekova hrišćanstva,
pokazaće nam sledeći novinski tekst. Naime, povodom svog hapšenja u januaru 2004. godine
od strane makedonske policije, mitropolit veleško - povardarski Jovan (SPC) je izjavio sledeće:
„Naravno, sada je potpuno jasno da su tvrđenja vlasti Makedonije i raskolničkog Sinoda u
Skoplju da ovakvim terorom, koji je jednak progonima hrišćana iz prvih vekova
hrišćanstva, štite samostalnost nacije i države potpuna i nedvosmislena laž, jer smo izloženi
brutalnom teroru i potpunom gaženju ljudskih prava.“ List „Centar“, utorak 13. 1. 2004. str. 7.
Naglasak moj. No, kao što je poznato iz istorije, progonstva u prvim vekovima postojanja
Crkve bila su praćena masovnim pogubljenjima vernika kao i njihovim spaljivanjem na
lomačama. Samo „histerično priviđenje“ kome je podlegao mitropolit Jovan moglo je da, od
policijskog privođenja i saslušavanja kod sudskih organa (prilikom kojih nikome od optuženih
nije pala ni dlaka sa glave), u njegovom umu stvori utisak stradanja i progonstava kakva su
doživljavali hrišćani za vreme vladavine paganskog Rima.
[102]
Ranko Mandić, Kanibal u srpskoj kući, Beograd 1995. str. 5-9. Naglasak moj.
[103]
G. Maksimović, Hrista razapinju zar ne?, Niš 1995. god. str. 59-60. Naglasak moj.
[104]
Da upućeniji pravoslavni autori vrlo dobro znaju da baptističko učenje nipošto ne zagovara
samoubistvo dokazuje i sledeća izjava iz knjige „Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve“:
„Naravno, niko ne tvrdi da baptisti propovedaju samoubistvo – to ne bi bilo pošteno ni prema
njima kao ljudima, ni prema Istini.“ str. 166.
[105]
Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve; Svetigora, Cetinje 1997. str. 166.
[106]
Preuzeto iz knjige Dragoljuba B. Đorđevića: „Sekte, kultovi, proroci nove istine“, str. 117-
118 i 36-37.
[107]
Milan Vukomanović, Sveto i mnoštvo, str. 124-125. Naglasak moj.
[108]
Novak A. Popović, Da li smo tolerantni? JUVS, Beograd 2001.
[109]
Navedeno delo, str. 21. Naglasak moj.
[110]
„Međutim, određenu pažnju privlače odgovori ispitanika u Srbiji koji se odnose na sekte kao
„agresivne i opasne“ entitete i na sam pojam sekta. Takve ocene, posebno kada su u pitanju
konkretno navedene verske zajednice, su neadekvatne i neočekivane s obzirom da one svojim
delovanjem do sada nisu manifestovale negativno ponašanje niti prouzrokovale bilo kakve
oblike netolerancije prema svojoj okolini ili štetne posledice po društvenu zajednicu.“ Isto, str.
11-12.
[111]
Ovaj napad je sasvim sigurno povezan sa događajima na Kosovu i Metohiji od 17. i 18.
marta 2004. godine, kada su spaljene mnoge srpske kuće i verski objekti SPC od strane
albanskih ekstremista. Prilikom protesta Srba, povodom uništavanja srpske imovine na
Kosmetu, spaljene su i džamije u Beogradu i Nišu.
[112]
Sve informacije o incidentima pominjanim u poslednjem delu ovog poglavlja (sem onih koje
su označene kao navodi iz dnevnih listova) preuzete su iz izveštaja: .
[113]
Tekst ovog novinskog članka preuzet je takođe iz izveštaja: ps.com>, od 11. 2. 2004. god.
[114]
Evo kako u originalu na engleskom glase, od g-dina Radovana Bogdanovića prevedeni,
izvodi iz izveštaja o stanju verskih sloboda u SCG, koje su Ministru Ljajiću predali politički
savetnici Ambasade SAD, 18. decembra 2003. godine, a koji su našoj javnosti predstavljeni u
formi primljenih priznanja za očuvanje visokog nivoa verskih sloboda u našoj državi:
„Serbia and Montenegro, International Religious Freedom Report 2003; Released by the
Bureau of Democracy, Human Rights and Labor, US Department of State...
Minority religious communities report continued problems with vandalism of church buildings,
cemeteries and other religious premises. According to the Forum 18 News service,
approximately 30 attacks occurred during the period covered by this report, including a
Molotov cocktail being thrown at a Sanatan residence outside Belgrade. Many of the attacks
involved spray-painted graffiti, rock throwing, or the defacing of tombstones but a number of
cases involved much more extensive damage. There were about ten incidents in which
gravestones were desecrated, including those in Jewish, Islamic, and Lutheran cemeteries.
Journalists and religious leaders noted the continuation of anti-sect propaganda in the Serbian
press. Minority Christian churches, like Baptists, Adventists, Jehovah’s Witnesses, and others
often are given the sect moniker in the press in Serbia and Montenegro. Religious leaders
have noted that instances of vandalism often occur soon after press reports on sects.
According to some sources, the fact that one of Serbia’s leading experts on sects is a police
captain whose work are used in military and police academies further complicates this
situation.
Released on December 18, 2003.“
Tekst ovog izvoda iz izveštaja američkog Stejt Departmenta preuzet iz:
, od 19. 12. 2003.
[115]
Naime, očigledno ne deleći mišljenje vladike Grigorija da „sve dobronamerno treba biti
pozdravljeno“, u svom razgovoru sa delegacijom verskih lidera iz Amerike, Ministar Radulović
im je stavio do znanja da pravoslavne parohije na Kosmetu „nisu za usvajanje“, upozoravajući
da protestantske crkve koje postoje u ovoj pokrajini (i deluju među Albancima) treba da se
suzdržavaju od misionarskog rada jer mogu biti iskorišćene za ostvarivanje ciljeva
nezavisnosti Kosova. Radulović je naglasio i to da nasuprot ugroženoj SPC, „nove
protestantske crkve“ na Kosmetu niko ne ugrožava – već da one predstavljaju „mezimice
albanske političke elite“. (Večernje Novosti, 19. 8. 2004.). Na ovu izjavu srpskog Ministra vera
reagovao je Ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković koji se, izražavajući žaljenje zbog
Radulovićeve izjave kojom je on „uvredio američke verske lidere i doveo u sumnju njihove
dobre namere“, zahvalio na njihovoj bratskoj spremnosti da pomognu u obnovi porušenih
crkava i manastira. „Takvim stavovima, taj čovek nije uvredio samo vas, nego i srpski narod i
njegova hrišćanska osećanja“, naveo je Drašković (RTS, četvrtak, 26. avgust 2004. god).
[116]
Njihova uplakana lica su se mogla uočiti i na fotografijama novinara koji su izveštavali sa
lica mesta.
[117]
Da se situacija po pitanju unapređenja ljudskih a posebno verskih sloboda nije puno
promenila od 2003. godine i izveštaja američkog Stejt Departmenta, pokazuje i ovogodišnji
izveštaj Saveta Evrope. Naime, prema izveštaju agencije Tanjug, od 29. aprila 2008. godine,
Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije je saopštila da u Srbiji postoji klima
neprijateljstva prema nacionalnim i etničkim manjinama. U delu saopštenja koji se odnosi na
položaj verskih manjina navodi se i da je Zakon o crkvama i verskim zajednicama „doprineo
stvaranju negativne klime prema takozvanim ‘netradicionalnim’ verskim zajednicama, kao što
su Jehovini svedoci i određene evangelističke grupe“. „Pojedini predstavnici Srpske
pravoslavne crkve, koja igra važnu ulogu u društvenom i političkom životu zemlje, imaju udela
u podsticanju neprijateljstava prema ovim grupama, koje nazivaju ‘sektama’, a njihove
pripadnike optužuju da su sledbenici satanizma“, navodi se u izveštaju. (Delovi pomenutog
izveštaja preuzeti iz: < pismo-o-srbiji@strategicnetwork.org > od 30. aprila 2008. god.).