Crkva i „crkve“ – posle sabora na Kritu

Protojerej-stavrofor SRBOLJUB Miletić

Ekumenska ljubav

Kod pravoslavnih se shvatanje Crkve i pripadnosti Crkvi razlikuje od

katolika, raznih protestanata i ostalih inoslavnih. Danas, u svesti
pravoslavnih ta razlika sve više bledi, jer naši bogoslovi, episkopi i
sveštenstvo retko govore o njoj. Umesto toga, mediji sve više izveštavaju
o raznim konferencijama, predavanjima, međureligijskim susretima i
skupovima, na kojima se govori kako „treba da tražimo tačke koje nas
spajaju, a ne tačke koje nas razdvajaju“, kako „imamo zajedničke
probleme, zajedničke izazove, kako ima mnogo više stvari koje nas
povezuju nego razdvajaju“, i tome slično. Ovi susreti, sastanci i
ceremonije koje ih prate, šalju narodu poruku kako će „međusobno
upoznavanje, saradnja, multikulturni i multikonfesionalni zajednički
život zaceliti rane koje nas razdvajaju, koje smo kroz istoriju nanosili
jedni drugima“.

Dakle, njihov stav je jasan: nećemo kroz smirenost i pokajanje doći do

jedinstva u Istini i pravdi; nego ćemo kroz upoznavanje, druženje i
saradnju doći do nekakvog „jedinstva“. U tu svrhu, pristalice
„jedinstva“ upućuju savete pravoslavnima „da se ne zatvaraju u sebe“, i
da je „bolje da budu deo rešenja nego deo problema“ (po pravilu se ne
precizira: čijeg rešenja i kojeg problema?).

Pod uticajem takvih i sličnih ideja su i oni pravoslavni kojima je stalo do

toga da idu u korak sa svetom. Imitirajući katolike i protestante i
sarađujući sa njima u modernizmu i ekumenizmu, neki naivno misle da
su ideje koje nam se nameću sa zapada ustvari samo „prijateljski
pružena ruka“, i da će nam prihvatanje tih ideja vremenom doneti i
zapadni ekonomski standard, politički i društveni sistem. Prirodno je da
zbog toga žele da se izmešaju i spoje sa inoslavnima, priželjkujući
vidljivo, administrativno i jurisdikcijsko jedinstvo sa drugim i
drugačijim verama koje oni „velikodušno“ nazivaju „ostalim
hrišćanima“. A tu svoju ambicioznu želju i velikodušnost, na uštrb svoje
sopstvene Vere i Crkve, predstavljaju kao – hrišćansku, ekumensku
ljubav.

Valjda je u takvom ekumenskom duhu i saradničkom raspoloženju i

Kritski sabor doneo svoja saopštenja o „crkvama“, o navodnim „ostalim
hrišćanima“, mučeći se da objasni kako navodno Pravoslavna crkva
prihvata „istorijsko ime drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i
veroispovesti koje nisu u zajednici sa njom.“ Ovo protivrečno saopštenje
je doneto uprkos mnogim neslaganjima, upozorenjima i odlukama koje
su donete pre Kritskog sabora, kao što je na primer, i jednoglasna
odluka jerarhije Grčke crkve da heterodoksne zajednice u saborskim
tekstovima ne mogu da se nazivaju „crkvama“. Odluku jerarhije Grčke
crkve Kritski sabor je na najjednostavniji način izignorisao, kao i sve
drugo što nije bilo u skladu sa ranije zacrtanim odlukama.

Sa druge strane, katolici i tzv. „ostali hrišćani“, nemaju problema sa

nazivom „crkve“. U duhu globalnog zajedništva papa je pozdravio
Kritski sabor, poslavši patrijarhu Vartolomeju delegaciju sa specijalnom
porukom koja je pročitana na kraju Liturgije u Fanaru. Prema
sopstvenim rečima, papa je „potvrdio generalnu želju za obnovom
jedinstva hrišćana“, naglasivši ulogu ekumenskog dijaloga, koji
„pomaže pravoslavnima i katolicima da procene talente jedni drugih i
da sarađuju u propovedi Jevanđelja, da promovišu mir, ljudsko
dostojanstvo, porodične vrednosti i brigu za zajednički dom.“[1] (Ovde
nije precizirano na koje „Jevanđelje“ se misli: na „Jevanđelje“ po papi ili
na poznato nam Jevanđelje po Hristu?)
Pitanje prave Crkve

Koja je razlika u shvatanju Crkve i pripadnosti Crkvi između nas i

rimokatolika? Kod ostalih nazovi–hrišćana nema jasnog i doslednog
učenja o tome, pa ćemo se zadržati na ovoj razlici, nadajući se da će na
osnovu nje i ostale razlike biti jasnije.

Pripadnost crkvi se kod rimokatolika shvata pre svega kao pojam

nadležnosti – jurisdikcije: duhovne, crkveno pravne i administrativne,
kroz priznavanje pape „Petrovog naslednika“ i „Hristovog namesnika“
kao poglavara, vrhovnog sudije i prvosveštenika. Za jedinstvo sa tom
„crkvom“ dovoljno je da neka zajednica priznaje papu kao vrhovni
autoritet, pa da bude organski deo rimokatolicizma nad kojim Episkop
Rima ima potpunu vlast i jurisdikciju.

Za razliku od njih, Pravoslavna Crkva ispoveda jedinstvo vere, a ne

jedinstvo administrativne jurisdikcije. Jer, po Jevanđelju Hristovom
Crkva je pravilno i spasonosno ispovedanje vere u Boga. Pitanje prave
vere je istovremeno i pitanje prave Crkve; ustvari, to i jeste pitanje
prave vere, a nije pitanje „prave jurisdikcije“. Tako je još sveti Maksim
Ispovednik, kada su ga pitali kojoj jurisdikciji pripada, posvedočio ono
što Crkva ispoveda od početka, objasnivši da je: „Bog i Gospod svih
rekao da je Katoličanska Crkva pravilno i spasonosno ispovedanje vere
u Njega!“

Episkop Atanasije (Jevtić) je to sažeo na sledeći način: „Rimokatolička

merila i kriterijumi za Crkvu i crkvenost nisu isto što i pravoslavna. Jer
kod njih je ‘vrhovno merilo’ Rimski papa i potčinjenje njemu,
zajedništvo s njime; a kod nas je to Duh Sveti u Crkvi Hristovoj. Zato je
pitanje prave vere istovremeno i pitanje prave Crkve. Ali VERE kao
Bogootkrivene Istine, Puta i Života. (Jn. 14, 6.)

Kada su zatočenom Sv. Maksimu došli izaslanici cara i patrijarha da ga

ubeđuju da i on pristane na kompromis oko jeresi monotelitstva[2] oni
su tada pitali Maksima: ‘Kojoj ti Crkvi pripadaš: Carigradskoj, Rimskoj,
Antiohijskoj, Aleksandrijskoj, Jerusalimskoj? Jer su sve te Crkve, sa
eparhijama koje su pod njima, sjedinile se; pa ako dakle, i ti pripadaš
Katoličanskoj Crkvi, sjedini se i ti!’ Na to je Sveti Ispovednik
karakteristično odgovorio (i to ponovio u pismu svome učeniku
Anastasiju): ‘Bog i Gospod svih je rekao (‘απεφήνατο =iskazao,
odredio) da je Katoličanska Crkva pravilno (τήν ‘ορθήν = pravoslavno)
i spasonosno ispovedanje vere u Njega’, i za to je nazvao blaženim Petra
(apostola), koji Ga je dobro ispovedio… i rekao je da će na tome (što je
ispovedio) izgraditi takvu (pravoverujuću) Crkvu.“ [3] (Mt.16, 16-18.)

Katolicima, koji su odavno i mnogo puta čuli ovakav odgovor navodno,

do danas ipak nije jasno kako pravoslavni mogu da imaju „jednu, svetu,
sabornu i apostolsku Crkvu“ i da su njeni članovi, a da ne priznaju
jednog papu, i da se ne potčinjavaju „Petrovom nasledniku“. Kakvo je
to jedinstvo bez jednog vođe i poglavara!? Katolici postavljaju ovakva i
slična pitanja, za koja je teško verovati da ne znaju odgovor i da su
toliko neobavešteni. Pre je moguće da oni uopšte ne žele da znaju niti
čuju da da pravoslavni imaju ne samo Jednog, nego i Jedinog Vođu i
Poglavara Gospoda našeg Isusa Hrista, Velikog Arhijereja, koji se tako i
slika na tronu u svakom pravoslavnom hramu. Jer On je Sam rekao:
„Evo, ja sam sa Vama u sve dane do svršetka sveta!“ (Mt. 28, 20.)

Ovakav odgovor predstavlja dvostruki problem za katolike, jer: Glava

Crkve jeste Hristos a ne papa, i jedinstvo Crkve i njenih članova –
hrišćana može biti samo u Hristu a ne u nekom episkopu, vođi,
poglavaru, bilo rimskom ili carigradskom, ili u bilo kom drugom
čoveku ili ustanovi po čovečanskom uređenju.[4]

Zakonodavna i izvršna vlast

Od samog početka apostolima i hrišćanima je bilo jasno da je Crkva Telo
Hristovo a da su ljudi njegovi članovi: „Vi ste telo Hristovo i udi
(članovi) među sobom.“ (1. Kor. 12, 27.) Telo Hristovo uključuje i
apostole, kasnije episkope, sveštenike, i do danas sve verne i sve
crkvene činove, od patrijarha do crkvenjaka, jer su svi crkveni činovi
potčinjeni Hristu, kao članovi i udi Tela Hristovog. Kao što i Sveto
Pismo kaže da Gospod Bog „po dejstvu silne moći Njegove, koju učini u
Hristu vaskrsavši Ga iz mrtvih, i posadi sebi s desne strane na
nebesima, iznad svakoga načalstva, vlasti, sile, gospodstva, i iznad
svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome veku, nego i u
budućem; i sve pokori pod noge Njegove, i Njega postavi iznad svega
za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u
svemu.“ (Ef. 1, 20-23.) „Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego
ste sugrađani svetih i domaći Božiji, nazidani na temelju apostola i
proroka, gdje je ugaoni kamen sam Isus Hristos, na kome sva
građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu; u koga se i
vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.“ (Ef. 2, 19-22.)

Ne samo apostoli i proroci, nego svaki čovek, koji najpre, kroz veru i
krštenje ide za Hristom, koji drži veru Hristovu, ima um Hristov,
postaje Hristov istomišljenik, i tek nakon toga postaje dete Božije po
blagodati koja se Hristom daje. Tako i otac Justin (Popović) blagovesti:
„Postavši čovek, i osnovavši Crkvu na Sebi i Sobom i u Sebi, Gospod
Hristos je kao Bogočovek neizmerno uzveličao čoveka. On je ne samo
spasao čoveka od greha, smrti i đavola, nego ga i uzneo iznad svih
nebesa i iznad svih bića i tvari. Svetajna čoveka je u svetajni
Bogočoveka, koji je Crkva, i usto telo Crkve i glava Crkve… čovek –
sutelesnik Bogočovečanskog tela Hristovog = Crkve, najsvetije i
najmilije tajne Božje, tajne nad tajnama: svesvete svetajne. Crkva – to je
Bogočovek Hristos produžen kroz sve vekove i kroz svu večnost; no isto
tako, Crkva je i čovek – produžen Bogočovekom Hristom kroz sve
vekove i kroz svu večnost.“ Zbog toga o. Justin upozorava: „Imajmo
strahopoštovanje prema našoj Glavi, pomislimo kakve smo Glave
telo!“[5]
Glava je ta koja upravlja telom, a ne telo glavom. Tako je i Gospod
svu zakonodavnu, upravnu vlast, u svim stvarima Vere zadržao
isključivo za sebe. Ljudima, koji su sutelesnici Tela Hristovog =
Crkve, u stvarima vere je Gospod dao samo izvršnu vlast, a ne i
zakonodavnu.[6] Merilo sabora je istinita vera, a ne obratno. Sabor
nije merilo vere nego je vera merilo sabora. „Neka niko ne gospodari
u našoj veri – ni car, ni episkop, ni lažni sabor, niti iko drugi, nego
samo – jedini Bog, Koji nam je i Sam i kroz Svoje učenike predao tu
veru“! (Sv Marko, Poslanica igumanu Vatopeda) Kao što i apostol
Pavle utvrđuje: „sve što nije od vere greh je!“ (Rim. 14:23) Dakle, sve
što nije od Hrista Boga – štetno je po čoveka!

To su i Vaseljenski sabori utvrdili, jer nisu govorili od sebe nego su

naučeni od Duha Svetoga prenosili, sabirali, utvrđivali, ukazivali na
reči Hristove i Božije otkrovenje, uobličavali našim jezikom
bogootkrivene istine – dogme Crkve, a nikako nisu izmišljali nešto
svoje. Njihovo tumačenje je bilo istinito, ne „po babu i po stričevima“.
Sabori ne odlučuju o Veri, već samo čuvaju i svedoče istinito
ispovedanje vere pred Bogom, pred samim sobom, pred apostolima,
narodom, Crkvom i celim svetom, nebeskim i zemaljskim. Istinita
Jevanđelska Vera je merilo sabora i stoji iznad njih. Sabor koji se ne
drži onoga što je Gospod otkrio nije istinit; merilo je vera a ne sabor.
Isto tako, sabori od Crkve ne odlučuju nikoga, već samo svedoče da je
neko sam sebe odlučio ukoliko ne stoji u pravoj i istinitoj veri.

Nasuprot tome je samo – zamena Duha Svetog čovekom ili ljudskom

institucijom, stavljanje čoveka ili ljudi na mesto Boga. Razum može biti
sasud istine i njen instrument, ali nikako njen izvor. Izvor istine, izvor
jedinstva je samo Duh Istine – Duh Sveti. Jer, identitet Crkve, njeno ime,
samosvest, saznanje o tome ko je i šta je Crkva, njena kvalifikacija,
verovanje, ubeđenje, celokupno znanje o sebi, sve ono što ona sama
misli o sebi, veruje i govori… sve to jeste samo i jedino Hristos, o Kojem
svedoče i Otac i Duh Sveti, kao i svi sveti Božiji ljudi – naučeni od Duha
Svetoga.
S druge strane, papa je svoju administrativnu zakonodavnu vlast po
čovečanskom uređenju, pomešao, pretvorio i proširio i na stvari vere.
Zbog toga su pravoslavni odbacili papu, jer nisu, i ne žele da budu telo
papino, nego Telo Hristovo. Ne pokoravaju se čoveku – papi, nego
Onome koji „sve pokori pod noge njegove (Hristove), i Njega postavi
iznad svega za glavu Crkvi, koja je Telo Njegovo, punoća Onoga koji
sve ispunjava u svemu.“ (Ef. 1, 23.)

Ovo svedoči i Episkop Irinej Bački, u svojoj disertaciji o sv. Marku

Efeskom, navodeći: „Budući da je Glava Tela Crkve Hristos, Ovaploćeni
Logos Božji i Ipostasna Istina Božja, to temelj i osnov jedinstva i
jedinstvenosti Crkve jeste pravoslavlje, pravoverje, Istina. Hristos,
Crkva, Pravoslavlje — to su sinonimi. Stoga sv. Marko u svome
odgovoru Manuilu Kaleki, koji je napadao Pravoslavnu Crkvu stoga što
je ona tobože, sama sebi protivrečila u raznim razdobljima, piše ovako:
‘Šta dakle? Hoćemo li ovenčati vunom one božanstvene sabore, pa ih
oterati u pustinju, zato što je pre njih u istoj Crkvi o istoj stvari bilo
izneto suprotno mišljenje? Ili ćemo pak o Crkvi misliti da je svagda
jedna ista, i to ne po mestima, nego po karakteru pravoslavnoga
mišljenja, po kojem se crkve širom čitave vaseljene i nazivaju jednom
katoličanskom i apostolskom Crkvom, a kvaritelje koji s vremena na
vreme prodru u nju smatrati – ne za punoću Crkve, niti za pastire i
učitelje, već – za ljute vukove, koji ne štede stada, po predskazanju
apostolskom?’ Prema tome, svi koji se odvajaju od jedinstva saborne
crkvene vere odvajaju se samim tim i od Crkve — i to su jeretici. Oni
otpadaju od Crkve, izvan nje su, a Crkva ostaje Jedina Sveta. Ostaje,
doduše, ranjena i oštećena gubitkom i otpadom svojih bivših čeda, ali
ne manje potpuna, ne manje saborna i katoličanska nego pre. Za sv.
Marka i za Crkvu uopšte: ‘Jeretik je, i zakonima protiv jeretika, podleže
svako ko ma i najmanje zastranjuje od prave vere.’ Po sv. Marku, jeretici
raznih vrsta su ‘falsifikatori Božanskih dogmata’ – a svima bez razlike,
zajednička osobina je da na svoju ruku i pogrešno tumače reči svetih
bogoslova i Otaca.“[7]
Zašto smo razjedinjeni?

Nisu samo lažna učenja o Bogu i veri, kao na pr. filiokve i čistilište,
uzroci zbog kojih se otpada od Crkve, nego je to i sam katolički papa
kao takav, to jest, shvatanje i upražnjavanje jedne takve uloge episkopa
grada Rima, kao vrhovnog vođe, sudije i gospodara verske zajednice,
kao i shvatanje jedinstva u njemu kao takvom. Oni koji to priznaju i
ispovedaju nisu nikakvi pastiri i učitelji, nego su, po sv. Marku, jeretici
raznih vrsta i falsifikatori Božanskih dogmata.

Apostol Jovan svedoči da mi, kao hrišćani „jesmo u Istinitome, u Sinu

Njegovom Isusu Hristu, On je istiniti Bog i život večni.“ (1. Jn. 5, 20.) Biti
u Hristu znači biti u Crkvi. U jedinstvu sa Hristom – u jedinstvu sa
Crkvom. Svako drugo jedinstvo van Hrista je istovremeno i van Crkve
Hristove. Oni koji ne slede Hrista nego ovaj svet, njegov sistem, nešto
ili nekog drugog, ne mogu biti ni Crkva ni u Crkvi. Oni kojima glava
nije Hristos nego papa ili neko drugi, ne mogu biti Telo Hristovo. I
ovo svedoči Episkop Irinej u pomenutoj disertaciji o sv. Marku:

„Ne samo danas, u vreme tzv. ‘ekumenizma’, nego i u vreme sv. Marka
bilo je ljudi koji su smatrali da Zapadni hrišćani samo ‘različito
formulišu’ istine Bogom predane vere, ali da oni ne greše u veri i da,
prema tome, nisu jeretici. Evo šta na to veli sv. Marko: ‘Nikada, neki
kažu, nismo gledali na Latine kao na jeretike, već samo kao na
raskolnike! – Oni koji tako govore, uzeli su to od samih Latina; jer oni
nas zovu raskolnicima, nemajući ništa da nam prigovore oko naše vere,
nego nam zameraju što smo im otkazali poslušnost, koju smo, po
njihovu mnenju, dužni bili držati.’ Malo zatim produžuje: ‘Mi smo se
prvi odvojili od njih, bolje reći, odvojili smo ih i odsekli od zajedničkog
Tela Crkve. Zašto, reci mi? Da li zato što imaju pravu veru, ili zato što su
pravilno dometnuli dodatak (u Simvol vere)? Ko bi mogao tako kazati,
sem ako nije doživeo jak potres mozga? Ne, nego zato što misle
neumesne i nimalo blagočestive stvari, i što su neopravdano dometnuli
taj dodatak. Okrenuli smo se dakle, od njih kao od jeretika i zbog toga
smo se odvojili od njih.’ Kasnije, sv. Marko piše[8]: ‘Ako Latini ni u
čemu ne zastranjuju od prave vere, onda smo ih, izgleda, uzalud
odlučili od sebe; a ako li pak zastranjuju, i to oko bogoslovlja o Svetom
Duhu (a pohuliti na Duha Svetoga je najteža od svih opasnosti), onda
jesu jeretici i kao jeretike smo ih odsekli.“[9]

Katolike, razne vrste protestanata i ostale inoslavne vere, koje nisu u

zajednici sa njom, Crkva ne može zvati „crkvama“. Ali, šta danas
vidimo kod nekih? Upravo suprotno. Kada su pojedine pomesne
pravoslavne crkve postale „organski deo Svetskog saveta crkava“[10], u
njihovim publikacijama su se najpre stidljivo, u odnosu na katolike i
ostale inoslavne, počeli da pojavljuju nazivi „crkve“ sa malim „c“, uz
objašnjenje da se jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva piše sa
velikim „C“, za razliku od ostalih, koje ne smatramo crkvama i zato ih
pišemo malim slovom „c“. Tokom poslednje decenije, ili nešto više,
počelo je i u našoj crkvenoj štampi da se o katolicima i protestantima
piše sa velikim „C“. Potom je usledio i Kritski sabor, koji je izdao
saopštenje – odluku o „crkvama“ u množini naravno, sa malim „c“.
Veliko „C“ će se valjda, pisati kada se o nekoj od tih famoznih kritskih
„crkava“ bude govorilo u jednini. Jer, zaboga, to je njeno „istorijsko
ime“, isto kao što su to imena „drugih inoslavnih hrišćanskih crkava i
veroispovesti koje nisu u zajednici sa Crkvom“!?! Pretpostavljam da bi
normalan čovek na ovakva kritska objašnjenja mogao samo da kaže: C,
c, c…!?

Hoćemo li dakle, govoriti istinu, ili ćemo se ulagivati? Hoćemo li da

budemo iskreni ili ćemo žonglirati i manipulisati rečima? Čija ćemo
duhovna deca biti i ko će nam biti duhovni otac: Nikolo Makijaveli ili
sveti Sava Nemanjić?

„Svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji su nepravoslavni,

Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i
Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja,
jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je
zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima. Pravilo 45.
Svetih Apostola naređuje: ‘Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa
jereticima samo i molio bude, neka se odluči; ako im pak, kao kliricima
dopusti da što rade, neka se svrgne.’ Ovaj sveti Kanon Svetih Apostola
ne određuje kakvo bogosluženje, nego zabranjuje svako zajedničko
moljenje, ma i pojedinačno (συνευξάμενος) sa jereticima. A na
ekumenskim zajedničkim molitvama zar ne dolazi i do nečeg krupnijeg
i grupnijeg?“[11]

Ali, avaj! Sve je više onih koji, plašeći se posledica od lukavih

neprijatelja, sa njima prave kompromise u želji da sačuvaju svoj mir,
posao, čin, položaj, prednosti i koristi… Niko nema pravo da modifikuje
veru i rastura Crkvu pod izgovorom da mu je život ugrožen! Ali, oni se
boje da drže istinu i budu iskreni, misleći da se istina ne isplati, a da je
iskrenost neka vrsta slabosti. A ap. Pavle kaže da nama „Bog nije dao
duha plašljivosti, nego sile i ljubavi i cjelomudrenosti!“ ( 2. Tim. 1, 7.)
Na to nas i sveti o. Justin Ćelijski upozorava: „Bogu se treba većma
pokoravati nego ljudima (Djel. 5, 29.) – To je duša, to je srce Pravoslavne
Crkve; to je njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi i radi
toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna
svevrednost. Pokoravati se Bogu većma nego ljudima – to je njeno
načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad merilima. To
Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona
Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve
činiti nikakvi ustupci nikakvim političkim režimima, niti praviti
kompromisi, ni sa ljudima niti sa demonima!“[12]

Sabor zbunjenih

Tako dakle, neki iskreno misle da je Kritski sabor bio jedan „vučiji
sabor“. Po svemu sudeći izgleda da jeste bilo i vukova u njegovoj
organizaciji, posebno iza scene. Što se tiče samog sastanka, izgleda da je
to ipak, bio samo jedan – sabor zbunjenih. Ili možda neko misli da su
neki činovi garancija protiv zbunjenosti?

A zbunjeni su svi oni koji ovaj svet i zemaljske sile uzimaju ozbiljnije od
Bogom otkrivene pravoslavne svetootačke Vere i Crkve, od reči Svetog
Pisma i Svetih Otaca. Jer „svoj stav prema jereticima, a jeretici su svi koji
su nepravoslavni, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko
Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog
Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog… Ova, i sva, po ovome pitanju,
ostala pravila Svetih Apostola i Svetih Otaca važila su ne samo za
drevna vremena nego ona u punoj meri važe i za sve nas, sadašnje
pravoslavne hrišćane. Važe nesumnjivo i za naš stav prema
rimokatolicima i protestantima. Jer rimokatolicizam je mnogostruka
jeres, a o protestantizmu da i ne govorimo. Nije li još Sveti Sava u
njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam
‘latinska jeres’. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i
nepogrešivo ‘odogmatio’!“[13]

Odakle ova zbunjenost? Od nerazlikovanja duhova, nepoznavanja

Hrista i nerazumevanja Jevanđelja, Crkve i hrišćanstva. Ljudi misle da
će dobra dela i namere, pa makar i u suprotnosti sa Jevanđeljem, Bog
blagosloviti. A znamo, i već nam je rečeno, da neće. Jer postoji razlika
između dela vere i ljudskih dela. Gospod traži od nas dela vere, a ne
dela naše pale prirode, našu diplomatsku mudrost. Temelj i ugaoni
kamen na kome stoji Crkva nisu nekakve ljudske dobre namere, nego je
Bogočovek Hristos, bogootkrivena Reč Božija, koju poznajemo duhom i
verom po Jevanđelju, rečima i delima Otaca. Po rečima Svetoga Pisma,
„pomisli smrtnih su bojažljive i namere njihove pogrešive.“ (Prem. Sol.
9, 14.) Crkva se ne može graditi na nekakvim međureligijskim i
međucrkvenim sporazumima, na odlukama raznih konferencija i
zaključcima teoloških simpozijuma, jer izvor istine je Hristos, a mi treba
da naučimo da ostanemo u granicama koje je Gospod postavio za nas.
Bez tih granica mi nismo hrišćani. Jer, „prijateljima Božijim“ su nazvani
oni koji su sačuvali zakone tog prijateljstva i njima poučili i druge. „Ako
zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj, kao što sam Ja održao
zapovijesti Oca Mojega i ostajem u ljubavi Njegovoj.“ (Jn. 15,10.)

Sveti Ignjatije Brjančaninov se pita: „Kažete: ‘Jeretici su takođe

hrišćani.’ Otkud vam to? Vaseljenska Crkva je svagda jeres smatrala
smrtnim grehom, svagda je uviđala da je čovek, zaražen strašnom
bolešću jeresi, mrtav dušom, udaljen od blagodati i spasenja, da je u
opštenju sa đavolom i njegovom pogibijom. Jeres je greh uma. Jeres je
više greh đavolski, nego ljudski; ona je kćer đavola, njegov izum,
beščašće, blisko idolopoklonstvu. Oci obično nazivaju idolopoklonstvo
neverjem, a jeres – zloverjem!“[14]

Jeres, dakle, ubija dušu za večnost! „Navešću ovde primer. Zamislimo

da se nekoj ženi muž razboleo od tuberkuloze, ali da on to ne smatra
opasnom bolešću, i da svoje simptome ubraja u individualne osobenosti
čoveka. On se kreće po stanu, igra se sa decom, kašljuca tu i tamo i
pritom odbija da se leči. Žena uzima decu i odlazi od njega govoreći da
oni mogu da budu zajedno tek nakon što se izleči.

Naše shvatanje postupka ove žene zavisi od toga da li mi priznajemo da

je tuberkuloza smrtonosna bolest. Ako da, onda ponašanje žene za nas
postaje shvatljivo kao pokazivanje njene ljubavi i prema deci i prema
samom mužu koga ona kroz to želi da podstakne na osvešćivanje usled
ozbiljnosti situacije i na početak lečenja. Ako smatramo da nikakve
tuberkuloze nema, ili da ona nimalo ne šteti zdravlju, onda nam se
ponašanje žene čini neadekvatnim, čak se graniči sa umnom
poremećenošću. Isto tako je i sa istorijom Crkve.“[15]

„Ako se Crkva javlja kao ‘JEDNA’ u Simovlu vere i samosaznanju

Pravoslavne Crkve, (t. 1. saopštenja sa Kipra), onda kako možemo
istovremeno da govorimo i o nekim drugim hrišćanskim crkvama?“[16]
Pravoslavna crkva ne može da prihvati nikakva „istorijska imena“ niti
ikakve „druge inoslavne hrišćanske crkve i veroispovesti koje nisu u
zajednici sa njom“ – kao crkve, između ostalog, iz tih istih istorijskih
razloga. Jer nikada u svojoj istoriji Crkva nije prihvatala nikakvu ideju o
postojanju više crkava. Skup patrijaraha na Kipru je izdao jedno
zbunjujuće i protivrečno saopštenje sa kojim se nisu složili čak ni
episkopi u njihovoj pratnji, ni sve pomesne Pravoslavne crkve, a još
manje svo sveštenstvo, monaštvo, i pravoslavni narod.

Da završimo opet rečima svetog Marka: „Svi Oci i Učitelji Crkve, svi
Sabori i sva Božanska Pisma uče nas da bežimo od onih koji drugačije
veruju i da se udaljavamo od zajednice sa njima. Pa zar ja, dakle,
prezrevši sve te Oce i Sabore, da pođem za onima koji pod maskom
lažnog mira pozivaju da se ujedinimo sa onima koji su narušili sveti i
božanski Simvol vere… Da mi se ne desi, o Utešitelju Blagi, da ikada
tako odstupim od Tebe i od zdravih misli i zdrave vere, nego da se
držim uvek Tvoga učenja i Tobom nadahnutih blaženih Muževa, i tako
da se prisajedinim Ocima mojim, odnoseći odavde sa zemlje na nebo,
ako ništa drugo, ono bar – pravu veru (την Ευσεβειαν = Pravoslavlje)“.

U nedelju Akatista 2017.[17]

[1] http://3rm.info/main/65534-luchshiy-kriteriy-ocenki-volchego-
sobora-papa-francisk-poprivetstvoval-ekumenicheskuyu-poziciyu-
vsepravoslavnogo-sobora.html

[2] Koju su prethodno, kao što je poznato, Carigradski Patrijarh Sergije i

Rimski Papa Honorije bili prihvatili, zbog čega su obojica kasnije kao
jeretici osuđeni i anatemisani na VI Vaseljenskom Saboru.

[3] PG 90, 132A; cf. 93 CD; Episkop Atanasije (Jevtić), O rimokatoličkom

ekumenizmu, Pravoslavlje, Broj 969-970, Rubrika Povodi, Na
Petropavlovdan, 2007.

[4] Vidi dole fusnotu br 6.

[5] Avva Justin Ćelijski: Tumačenje Poslanice Efescima svetog apostola

Pavla, Beograd 1983.
[6] U Crkvi treba razlikovati jurisdikciju (nadležnost) po Božanskom i
jurisdikciju po čovečanskom uređenju.

[7] Jeromonah Irinej Bulović, Teologija dijaloga po sv. Marku Efeskome,

Teološki pogledi, Beograd, 1975. godina VIII, broj 1.

[8] Okružna poslanica protiv Grko-Latina, 4. PG 17, 314.

[9] Jeromonah Irinej Bulović: Teologija dijaloga po sv. Marku Efeskome,

Teološki pogledi, Beograd, 1975. godina VIII, broj 1.

[10] Glasnik SP Crkve, br. 8, avgust 1968, str. 168.

[11] Prepodobni Justin Ćelijski: Istina o Srpskoj pravoslavnoj crkvi u

komunističkoj Jugoslaviji, manastir Ćelije, Beograd, 1990, str. 3.

[12] Isto.

[13] Prepodobni Justin Ćelijski: Odgovor Svetom Sinodu, O zajedničkoj

molitvi za jedinstvo; Sabrana dela Sv. Justina Novog u 30 knjiga, Knj. br.
20, tekst br. 90. str. 647 – 650.

[14] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--
90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1173-reagovanja-na-kritski-sabor-
ni-sve-ti-ni-veliki-ni-sabor

[15] GEORGIJE Maksimov: Odgovor na tekst Sergeja Hudijeva „Da li

Hristos odbacuje rimokatolike?“ https://svetosavlje.org/a-sta-ako-je-bog-
rekao-istinu/

[16] http://nikodimbogosavljevic.com/bogoslovska-analiza-dokumenta-
odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svetu

[17] Gluvna nedelja (5. nedelja Časnog Posta) kada se čita kanon svetog
Andreja Kritskog sa žitijem svetoj Mariji Egipćanki. (prim. priređivača)