Komentari na nacrt novog Katihizisa RPC

Sveštenik GEORGIJE Maksimov

Dana 22. jula na zvaničnom sajtu Ruske Pravoslavne Crkve objavljen je

nacrt Novog katihizisa i navedeno je da je ponuđen na razmatranje
svima zainteresovanima. Ovaj komentar je napisan upravo u okviru
ovog razmatranja koje je blagoslovio Njegova Svetost Patrijarh Kiril.

Obično se zaključci navode na kraju komentara, ali ćemo u ovom

slučaju morati da odstupimo od ovog pravila. Radi se o tome što će
čitalac steći utisak da su dokazi autorovih tvrdnji površni i nedovoljni
ukoliko napišemo kratak komentar ne potkrepivši ga odgovarajućim
brojem primera. A ako budemo pisali detaljno, sa citatima i dokazima,
tekst će biti toliko dugačak da ga ni iz daleka neće svi čitaoci savladati
do kraja. Zbog toga ću početi od zaključka, a u celom daljem detaljnom
tekstu sadržaće se njegove mnogobrojne potvrde.

Zaključci

Treba istaći da je objavljivanje teksta pratila želja da se u komentarima

„sadrže konkretni predlozi za popravljanje ili poboljšanje teksta“.
Dakle, na izvestan način smo dovedeni pred svršen čin: buduće
zvanično odobravanje „Novog katihizisa“ je već gotova stvar i ne treba
ga razmatrati, samo se prihvataju predlozi za popravljanje ili
poboljšavanje teksta (pa i to ne celog). Mnogi kritički nastrojeni ljudi su
prihvatili „pravila igre“ i počeli da pišu svoje primedbe i predloge za
pojedine delove, priznajući samim tim tekst u celini. Ja ne nameravam
da učinim istu grešku. Ispravljati tekst znači isto što i lečiti pokojnika.

Siguran sam u to da je pokušaj izrade Novog katihizisa potpuno propao

i da tekst koji je pripremila Sinodska bogoslovska komisija ne treba da
bude prihvaćen saborno kao zvaničan verounaučni dokument Ruske
Pravoslavne Crkve. Ne samo to, siguran sam da je sveta dužnost svakog
vernog čeda naše Crkve da na svaki način pokuša da spreči
opštecrkveno priznanje i uvođenje „Novog katihizisa“. Ovaj tekst, koji
je neodrživ i po formi, i po sadržaju, koji izopačuje učenje Crkve i
deformiše pravoslavno mišljenje je krajnje opasan i štetan.

Može vam se učiniti da je ovaj sud preoštar, ali ako pročitate tekst
komentara u nastavku uverićete se da je sasvim osnovan.

Glavni problem „nacrta Novog katihizisa“ sastoji se u tome što to nije

katihizis. Ovaj tekst nije katihizis ni po formi, ni po sadržaju, on ne
ispunjava zadatak koji katihizisi treba da reše. Odnosno, u samom
tekstu postoji sistemski problem koji se ne može rešiti ispravljanjem
pojedinih pasusa.

To bi bilo kao da ste od nekoga naručili da napiše prirodno-naučni

članak, a on vam donese pesmicu o „Čižiku-pižiku“[1]. I kad bi vam
onaj ko ju je doneo rekao: „Hajde da vidimo šta treba ispraviti u tekstu,
pa da se objavi u uglednom časopisu. Možda da dodamo spisak
literature? A možda da izbrišemo neki red?“ Ništa ne treba ispravljati.
Jednostavno treba priznati da to nije prirodno-naučni članak i odneti ga
daleko od očiju.

Obim teksta

Katihizis je tekst u kojem se kratko i na pristupačan način izlaže

dogmatsko i moralno učenje Crkve. Drugim rečima, bilo da je čovek
poželeo da bolje upozna svoju veru ili da želi da primi Pravoslavlje, ili
se prosto zanima za njega, kao odgovor na svoje pitanje: „Šta prvo treba
da pročitam kako bih upoznao pravoslavnu veru?“, dobija katihizis.
Katihizis je uvek imao zadatak da bude pristupačan. Ovaj tekst treba da
bude jasan i razumljiv najširem krugu čitalaca.

Kao što ističu autori nacrta Novog katihizisa, Katihizis svetitelja Filareta
je napisan pre skoro dvesta godina. Od tada se u velikoj meri promenila
kultura čitanja. Današnjim ljudima teško polazi za rukom čitanje
obimnih tekstova. Debele knjige se skoro ne čitaju. Čak i tekst svetitelja
Filerata mnogima danas izgleda prevelik. I u ovim uslovima nam autori
nacrta Novog katihizisa nude tekst koji je skoro ŠEST puta veći od
teksta Filaretovog Katihizisa! On ima MILION STO DEVEDESET PET i
po HILJADA slovnih znakova s razmacima (odnosno 350 stranica
formata A4, dakle, u formatu A5 ima oko 700 strana)! Molim vas, recite
mi ko će to da čita? Kome je on namenjen? Ovo pokazuje da autori
uopšte ne shvataju zadatak koji se pred njima postavlja. Zar nije
potpuni krah napisati tekst koji već i zbog svog obima očigledno neće
čitati ciljna grupa katihizisa?

Odmah ću načiniti opasku. Koliko mi je poznato, autori teksta NISU

članovi Sinodske bogoslovske komisije. Oni su od početka dobili
izvesnu osnovu koju su samo razmatrali i ispravili (i mnogo toga su
popravili). Nisu mi poznata imena autora prvobitnog teksta. Što se tiče
članova komisije mislim da bi svako od njih ponaosob mogao napisati
kvalitetniji tekst od onoga što smo sad prinuđeni da razmatramo.

Jezik teksta

Dakle, već po svom obimu to nije katihizis, ili bar nije pravoslavni
katihizis. Međutim, nije stvar samo u obimu. Ovaj tekst je napisan
prosto strašnim jezikom i stilom.

Na primer: „Hristos je smisaoni centar hrišćanske veronauke“ (s. 12).

Samo se zamislite: Ko je Hristos? Smisaoni centar hrišćanskog učenja.
Čovek bi zbog takvih fraza trebalo da se stidi, isto kao i zbog mnogih
drugih kao što su: „kvantitativna i kvalitativna univerzalnost Crkve“ (s.
84), „inoslavni partneri“, „proizvod razuma“, „eklesiološka samosvest“
i sl.

Stil je apsolutno nečitljiv i satkan je od oficijelnih reči i visprenih

budalaština. Da bi čovek pročitao čak i mali deo ovog teksta ne treba
samo da učini napor – treba da izvrši pravo nasilje nad sobom. I to nije
samo moje mišljenje. Nečitljivost teksta zbog njegove stilističke ubogosti
je činjenica koja se lako dokazuje.
Na primer, na 57. stranici piše „Iaskrsenja“ umesto „Vaskrsenja“, na
sledećoj stranici „Velikoim“ umesto „Velikim“. Nije čudno ako se
potkradu greške u sveže napisanom tekstu koji još nije ni iščitan. Ali
kako su takve stvari mogle ostati u tekstu na kojem je grupa autora
radila SEDAM godina i koji su, kako se tvrdi u Uvodu, takođe pročitale
i izvršile recenziju desetine ljudi? One mogu ostati samo u slučaju da je
jezik toliko nečitljiv da se svi oni koji čitaju tekst u izvesnom trenutku
umore od „pročešljavanja“ teksta i počinju da prelaze preko njega ovlaš
pogledom ili se ograničavaju pažljivim čitanjem pojedinih mesta.

Ne znam da li je ijedan čovek uspeo da pročita tekst Novog katihizisa u

celini. Lično sam želeo, bio sam motivisan, primoravao sam sebe, ali ću
pošteno reći: odustao sam na stotoj stranici. Sudeći po drugim
komentarima koje sam pročitao u mreži, to je granica koju niko nije
savladao. Svi imaju primedbe samo do stote stranice i mislim da to
uopšte nije zbog toga što tekst posle nje postaje besprekoran.
Jednostavno, još se nije rodio Cezar koji bi mogao preći ovaj Rubikon.

A radi se o tekstu katihizisa koji treba da bude pitak i pristupačan

najširoj čitalačkoj publici. Savremenim čitaocima. Međutim, ovaj tekst
nije čak očišćen ni od arhaizama! Današnji čitalac ne zna šta je
„preuspejanije“[2] (s. 42), „pojeliku“[3] (s. 89), a kad na 67. stranici čita
reči Zlatoustog o tome kako je Bog „predao“ Svog Sina, on ovu reč
uopšte ne shvata u starom značenju „predao, poslao“, već u
savremenom „izdao“[4], čime se potpuno izvrće smisao.

Ipak, sve su to sitnice. Ove sitnice – greške u kucanju i arhazimi se lako

daju ispraviti, ali postoje sistemski problemi razmatranog teksta koje
nije moguće ispraviti. Postoje objektivne stvari zbog kojih je razmatrani
tekst nečitljiv u principu, i ja ću ih sada navesti.

Izlaganje materijala

Autori izjavljuju da su „doneli odluku da ne primenjuju formu pitanja i

odgovora“, koja se tradicionalno koristi kad je reč o katihizisima, „u
korist postupnog izlaganja“ (s. 8). Ne objašnjavaju zbog čega su doneli
ovu odluku.

Forma pitanja i odgovora se u katihizisima nije pojavila slučajno.

Izabrana je zbog toga što je zadatak katihizisa, kao što smo već rekli –
da bude maksimalno pristupačan najširem krugu čitalaca. A mnogo je
lakše čitati dijalog nego „postupno izlaganje“. To je azbuka doživljaja
teksta. Verovatno ste zapazili da se delo s dijalozima čita mnogo lakše
nego tekst bez dijaloga s bujicom monotonog „izlaganja“.

Ali kad bi se stvar ograničila samo formom izlaganja! Autori u Uvodu

pišu da njihov „tekst Katihizisa sadrži mnoštvo citata iz Svetog Pisma i
dela svetih otaca“ i mnoge druge stvari (s. 8). I pišu o tome kao da je to
plus teksta. Međutim, svako ko iole vlada osnovama književnog umeća
zna da citati „opterećuju“ tekst i otežavaju njegovo čitanje. Naravno, ne
može se sasvim bez citata, ali su autori prethodnih katihizisa imali
osećaj za meru. Neke opštepoznate i očigledne stvari o hrišćanskom
učenju su navodili i bez citata, na drugim mestima su se ograničavali
jednim citatom i samo u posebnim slučajevima su navodili nekoliko
citata zaredom.

Međutim, u Novom katihizisu nije tako. Dok ga čovek čita ne napušta

ga utisak da su autori u toku rada svako malo zaboravljali šta zapravo
pišu pokušavajući da umesto katihizisa napišu biblijsku simfoniju. Evo,
na primer, za opštepoznatu tvrdnju da hrišćani veruju u Jednog Boga
navodi se DEVET citata (pet biblijskih i četiri svetootačka) (s. 25). A
ukazivanje na to da je Bog Tvorac sveta prati ŠEST citata (s. 37). I tako je
na svakoj strani.

ZAŠTO? Zbog čega nisu mogli da navedu jedan citat? Ako žele da
pokažu da dogmu potvrđuje više citata mogli su u zagradi napisati „v.
takođe“, pa onda navesti adrese drugih citata. Kome treba – pogledaće.
Ali zašto bombardovati čitaoca svim ovim citatima? Ovo se još može
razumeti kad svaki citat otkriva neku novu stranu, kad se oni smisaono
dopunjuju. Međutim, u tekstu Novog katihizisa se po pravilu navode
citati koji se dupliraju po sadržaju.
I ovo potpuno „ubija“ tekst, čini ga „mrtvim“ i nečitljivim. Kad mu
čovek pristupi on prvo pažljivo čita svaki citat, ali se brzo uverava u to
da se u njima, po pravilu, mnogo puta ponavlja ista stvar. Rezultat je
uvek isti: čovek prvo prestaje da čita pažljivo, a onda sasvim prestaje da
čita. Ja sam, kao i drugi kritičari, ogromnim naporom volje uspeo da
nateram sebe da se probijem do stote stranice, ali običan savremeni
čovek, koji treba da čini ciljnu grupu Novog katihizisa, neće savladati
više od prvih nekoliko listova. To se jednostavno ne može čitati.

Pored citata, tekst je prepun mnogobrojnih opaski s istorijskim

objašnjenjima u stilu osrednjih enciklopedijskih odrednica. A takve
stvari takođe, blago rečeno, ne spadaju u pitko štivo. Na stranicama
Novog katihizisa nas čekaju informacije o osudi markionstva (s. 17), o
„jeresi tri jezika“ (s. 19), o manihejcima (s. 31), doketima (s. 57),
monofelitima (s. 61) i ostalim drevnim jeresima, opširni eseji o istoriji
prevoda Biblije (s. 20-21), Konstantinopoljskim saborima (s. 22), o
nastanku procedure kanonizacije svetaca (s. 100) i još mnogo drugih
„informativnih“ umetaka o najrazličitijim stvarima. Prethodni katihizisi
su odlično prolazili bez toga, a tako bi bilo i s ovim.

Šta će čoveku koji jednostavno želi da sazna osnovne odredbe

pravoslavne vere svi ovi flešbekovi? Ako mu to bude potrebno moći će
posle katihizisa da pročita specijalne knjige o istoriji Crkve ili da sazna
tačno ono što ga zanima u pravoj enciklopediji. Zašto preopterećivati
tekst koji je ionako nafilovan stalnim opaskama koje nisu potrebne
osnovnoj svrsi dela?

Imao sam prilike da čujem sledeću varijantu odgovora: komisiji je neko

na samom početku zadao da napiše „veliki katihizis“. I da bi rešili ovaj
zadatak uobičajeni sadržaj katihizisa su počeli da razvodnjavaju
beskonačnim citatima i rečničkim odrednicama, prosto da bi bio veći.
Ako je tako, možemo istaći da je, kao prvo, sam zadatak pogrešan. Niko
od Crkve nije tražio da umesto katihizisa dobije nečitljivu „ciglu“ čiji će
sam izgled plašiti ciljnu grupu. A kao drugo, zadatak je izuzetno loše
rešen – dobijena je samo grubo sklepana himera od osrednjeg
informatora, nedorađene biblijske simfonije i zvaničnog referata.
Odnosno, dobili smo nešto što jednostavno nije katihizis, čak ni s
formalne strane.

Kompozicija

Po definiciji svetitelja Filareta, čiji naslednici autori Novog katihizisa

tvrde da jesu, katihizis je „osnovno učenje o pravoslavnoj hrišćanskoj
veri koje je neophodno svakom hrišćaninu“. Odnosno, u katihizisu
treba da bude izloženo ono što spada u neophodne podatke. U Novom
katihizisu je takođe rečeno da je „pozvan da dâ predstavu o najvažnijim
pojmovima i odredbama hrišćanske veronauke“ (s. 5).

Svaki čitalac, a o piscima i da ne govorimo, zna koliko je važan početak

teksta. Upravo upoznavajući se s početkom čitalac odlučuje da li vredi
ozbiljno se latiti knjige ili je treba ostaviti. U Filaretovom Katihizisu je,
bez obzira na to što je napisan pre skoro dva veka, početak sasvim u
redu: nema ničeg suvišnog i odmah prelazi na stvar. A u prvom pasusu
je rečeno da će u knjizi biti govora o onome što čovek treba da zna „radi
ugađanja Bogu i spasenja duše“.

A čime počinje Novi katihizis? Ogromnim Uvodom u kojem se na tri

stranice (s. 5-7) nalazi esej… o istoriji katihizisa! Otkad se to istorija
pisanja katihizisa našla među „najvažnijim pojmovima i odredbama
hrišćanske veronauke“? Pa to je poslednja stvar koja zanima čitaoca
katihizisa. I nipošto nije nešto čemu treba posvetiti početak.

Ali dalje stvari stoje još gore. Na sledećoj – osmoj – stranici opširno je
prepričan Sadržaj. Zašto? Pa čitalac ga je upravo pročitao pre tri
stranice! Na takve stvari sam ranije nailazio samo u bogoslovskim
diplomskim radovima.

Napokon, posle Uvoda koji se sastoji od mnogo stranica počinje sam

tekst. I kako? Navode se očigledne istine o tome da je vera kao
poverenje svojstvena svima, jer svi u nešto ili nekoga imaju poverenje – i
to na pola stranice!
U svim tradicionalnim katihizisima veroučenje Crkve se izlaže kao
komentar Simvola vere, a moralno učenje kao objašnjenje Zapovesti
blaženstava i Deset zapovesti. Ovakva šema je omogućavala katihizisu
da bude bliži životu čitaoca koji je izgovarao Simvol vere u
svakodnevnim jutarnjim molitvama i koji ga je čuo na svakoj liturgiji.
Takođe je na svakoj nedeljnoj liturgiji čuo pojanje Zapovesti blaženstava.
I objašnjenja katihizisa koja se oslanjaju na ono što svakog hrišćanina
prati celog njegovog života pomagali su u boljem usvajanju i pamćenju
istina vere.

Autori Novog katihizisa su odlučili da ne primenjuju ovu tradicionalnu

formu. Očigledno, smatrajući da će najpotrebnije podatke moći da
izlože postupnije. Međutim, šta su na kraju dobili? Haos. Na primer,
učenje o Crkvi se odjednom nije našlo u glavi „veronauka“, već u glavi
„kanonsko uređenje“. Tako su autori svu eklesiologiju izbacili iz
dogmatike i prebacili u kanoniku! Autori nekadašnjih katihizisa nisu
činili ovakvu grešku, pošto je učenje Crkve izloženo u Simvolu vere.

Učenje o Bogorodici se izlaže na stranicama 68-69, a zatim ponovo na

89. str. Čemu toliki preskok ili ponavljanje? Zato što su jedno stavili u
učenje o Bogoovaploćenju, a drugo u glavu o poštovanju svetaca. Eto,
takva su „čuda“ kompozicije i „postupnog izlaganja“!

U pomenutoj glavi o poštovanju svetaca nalazimo detaljno i poimence

nabrajanje svetaca po činovima svetosti s elementima prepričavanja
pojedinih žitija na DEVET strana (90-98)! Šta će sve to u katihizisu? Jer
to u suštini ne dodaje ništa novo informacijama o poštovanju svetaca
koje su mnogo kompaktnije izložene kod svetitelja Filareta. Ne samo to,
u Novom katihizisu nema mnogo važnijih tema koje su povezane s
temama o kojima je bilo govora u Filaretovom Katihizisu.

Ovakvih primera ima mnogo. Na 27-28. stranici se detaljno nabrajaju

Božija imena iz Starog Zaveta (bez čega su odlično bili napisani svi
prethodni katihizisi), a na sledećim stranicama je spisak svojstava
Božijih s izabranim citatima ispod svakog od njih. Na 49. stranici se
navodi ogroman tekst o ljudskom telu. ČEMU SVE TO? Samo da bi se
tekst mehanički naduvao do ogromnog obima i da bismo posle rekli:
eto, naš katihizis nije tanji od katoličkog?

Izvrtanje Pravoslavlja

Ako je reč o tekstovima u kojima se sadrži otvoreno lažno učenje ili

izvrtanje Pravoslavlja, razume se, njih u Novom katihizisu nema toliko
mnogo. Jer, na njemu su već radili, kako članovi Komisije, tako
delimično i internet-kritičari koji su se upoznali s nedorađenom
varijantom koja je „procurila“ u internet. Međutim, ako govorimo u
celini (ne samo o onome što je napisano, već i tome kako je napisano, pa
još i o onome što je ispušteno u poređenju s prethodnim katihizisima),
uverićemo se u to da „nacrt“ predstavlja Pravoslavlje u vrlo izvrnutom
vidu.

Svetitelj Nikolaj Srpski naziva jeretičkim „bogoslovski“ pristup koji teži

ka tome da hrišćanstvo prilagodi nehrišćanskom svetu. U tom smislu je
tekst Novog katihizisa jeretički od početka do kraja. Autori očigledno
pokušavaju da stvore Pravoslavlje koje ne bi „bolo oči“ svetovne
liberalne javnosti.

To se zapaža čak i na osnovu upotrebe specifičnih obrta koji prethode

tvrdnjama veronauke: „Crkva veruje da“, „po crkvenom učenju“ i tako
dalje. U celom tekstu ima najmanje sto ovakvih obrta. A znate li koliko
ćemo takvih obrta naći u katihizisima koje su napisali sveci? U
katihizisima svetitelja Filareta Moskovskog, svetitelja Nikolaja Srpskog i
sveštenomučenika Gorazda Češkog nema NIJEDNOG takvog obrta.
Zašto su izlagali istine vere ne čineći stalno opaske: „po učenju Crkve“?
Kao prvo, bilo im je jasno da čitaoca koji je otvorio knjigu pod nazivom
„Katihizis Pravoslavne Crkve“ ne treba po nekoliko puta na svakoj
stranici podsećati da se u njoj izlaže učenje Crkve – to je ionako
očigledno. Kao drugo, zato što su svi oni pisali o odredbama vere kao o
objektivnoj istini koja se tiče svih i svakog.

Reći ću koji smisao imaju opaske tipa „Crkva uči da…“. Duboko
verujući čovek neće shvatiti u čemu je ovde prevara. Za njega su učenje
Crkve i istina – sinonimi. Ali spoljašnjem čoveku koji maksimalnu istinu
uopšte ne poistovećuje s učenjem Crkve ove reči zvuče drugačije. I ljudi
koji često moraju da govore na različitim međuverskim konferencijama
aktivno ih koriste. Fraze ove vrste predstavljaju svojevrstan umirujući
signal nepravoslavnom slušaocu ili čitaocu: „Ne-ne, mi uopšte ne
pretendujemo na istinu poslednje instance, mi ovde samo izlažemo
zvanično učenje organizacije koja nas je poslala na ovu konferenciju.“
Hrišćanstvo u tom obliku prestaje da bude izazov, ono u takvom obličju
izaziva manje negodovanje liberalne inteligencije.

Na primer, pažljivo pročitajte jednu od rečenica iz nacrta Novog

katihizisa: „Po hrišćanskoj veronauci čoveku je potrebno spasenje“ (s.
12). A zar čoveku samom po sebi spasenje nije potrebno? Nego samo
hrišćani veruju da mu je potrebno, a možda mu baš i nije toliko
potrebno, jer osim hrišćanske postoje i druge tačke gledišta koje svi mi
treba da poštujemo i ni u kom slučaju ne treba da ograničavamo? A evo
druge rečenice na istoj stranici: „Crkva veruje da je za čovekovo
spasenje potrebno da primi Otkrovenje.“ Bez prve tri reči ova rečenica
bi mogla izazivati nelagodu u predstavnicima liberalne javnosti, kao da
se usuđujemo da im namećemo nekakve uslove za spasenje. Međutim,
ove tri politički korektne reči na početku ih odmah umiruju: ma to
prosto Crkva tako veruje. Pa neka veruje – zar je malo stvari u koje još
veruje!

Eto, tako se jezik crkvene diplomatije meša u bogoslovlje i deformiše ga.

Međutim, stvar se, naravno, ne ograničava samo obrtima reči.

Želja za ugađanjem liberalnoj javnosti i za predstavljanjem hrišćanstva

prilagođenom savremenom svetu, razume se, morala je dovesti do
koketiranja s evolucionizmom. I u glavi o Stvaranju sveta autori Novog
katihizisa izraz dani Stvaranja pišu pod navodnicima, isto i kao biblijski
izraz o Sazdanju sveta za šest dana. Da ni u kom slučaju ne bi izgledali
kao „mračnjaci“ u očima napredne javnosti autori nacrta otvoreno
izvrću učenje Crkve ubacujući lažno učenje o „danu-epohi“. Navodno,
reč „dan“ nije značila dan, nego epohu ili fazu. Pritom autori odlično
znaju da u datom slučaju izvrću veru koja nije izražena samo u
katihizisu svetitelja Filareta (čiji naslednici pretenduju da jesu), već i
kod svih uglednih drevnih svetaca i u svim ranijim izlaganjima vere.
Način na koji je napisana cela ova glava ne može se nazvati drugačije do
svesnim dovođenjem čitalaca u zabludu.

Za početak autori izjavljuju da „Reč ‘dan’ u Svetom Pismu ima mnogo

značenja i da ne ukazuje uvek na kalendarske dane“ (v. 39), a onda se
prave da su navodno samim tim dokazali da reč „dan“ u šestodnevu ne
označava dan, već milijarde godina koje su potrebne za Darvinovu
evoluciju. Međutim, to uopšte ne sledi iz rečenog i da bismo saznali
kako tačno treba razumeti ovu ili onu reč iz konkretnog stiha Svetog
Pisma, treba da pribegavamo tumačenjima Svetih Otaca. To propisuje
19. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora.

Neću ovde navoditi svetootačke citate, nema razloga za to: već su

navedeni u mnogim knjigama i autori nacrta odlično znaju da su Sveti
Oci dane šestodneva nedvosmisleno tumačili kao dvadeset četiri sata.
Znaju i prećutkuju to. Ne navode nijedno tumačenje, čak ni ne pominju
ovu činjenicu! Umesto toga navode samo jedan citat iz dela blaženog
Avgustina gde on kaže da „nam je teško da zamislimo kakve vrste su
ovi dani“. Opet, prave se da je blaženi Avgustin bio sklon da pod
danima stvaranja podrazumeva milione godina, iako je isti ovaj blaženi
Avgustin otvoreno pisao da ono što je rečeno u Postanju treba shvatati
doslovce (v.: O knjizi Postanja 8.2) i da „od stvaranja čoveka ne brojimo
još ni punih šest hiljada godina“ (O gradu Božijem. 12.10). Kako ovakvo
svesno izvrtanje učenja Crkve u kombinaciji s hotimičnim dovođenjem
čitaoca u zabludu može biti dopušteno u zvaničnom izlaganju crkvenog
učenja?

Druga tema u kojoj će prilagodljivo bogoslovlje sigurno izvrtati Bogom

otkrivenu istinu jeste eshatologija i autori Novog katihizisa ovde
postupaju vrlo predvidivo.

Izjavljuju: „Bog će odrediti posmrtnu sudbinu nehrišćana i ona za nas

ostaje tajna Božija“ (s. 75). Treba smatrati da sudbina nepravoslavnih
hrišćana (onih koje Sveto Pismo i crkveno Predanje nazivaju jereticima)
više nije tajna za autore nacrta: svi će do jednog otići u Raj, zar ne? Ne
može se desiti da autori ne sumnjaju u to da svi jeretici idu u pakao, a
da li još uvek imaju sumnji u sudbinu pagana, ateista i muslimana?

Treba li podsećati na to da je Sam Hristos rekao o sudbini nekrštenih: „u

Carstvo Božije neće ući“ (Jn. 3: 5), da će svako ko ne veruje u Jevanđelje
„biti osuđen“ (Mk. 16: 16), da je apostol Jovan svojim očima video kako
posle Strašnog suda neverujuće i služitelje idola očekuje „udio u jezeru
koje gori ognjem i sumporom“ (Otkr. 21: 8)?

Naravno, na ovo ne treba podsećati, pošto autori Novog katihizisa i

sami odlično znaju ove tekstove. Međutim, danas su za naprednu
javnost ovi tekstovi kao crvena marama za bika. To je gore čak i od
šestodneva. Veri u čudesno Stvaranje za šest dana liberalna inteligencija
će se jednostavno nasmejati, a zbog reči o tome da bez Hrista niko ne
može da se spasi obuzima ih bes: „Pa kako se usuđujete! Nas, tako
dobre, vi šaljete u pakao samo zbog toga što ne priznajemo nekakvog
Hrista?! Pa to je prosto ekstremizam! Srednji vek! Lomače inkvizicije“.

I da ni u kom slučaju ne bi uznemirili ovakvu publiku autori Novog

katihizisa (već po drugi put) pribegavaju svesnoj laži i izvrtanju
bogootkrivene istine. Oni kao da kažu Hristu: „Izvini, Gospode, ali ove
Tvoje reči danas nisu baš umesne, one predstavljaju smetnju za naše
prijateljstvo sa svetom i zvuče vrlo netolerantno. Zato ćemo ih sad
sakriti pod tepih, kao da ih nije ni bilo. Ali zapazi, ne kažemo da će svi
oni koji nisu rođeni od vode i Duha ući u Carstvo Božije, kažemo ‘ne
znamo’. Vidiš li kako smo lepo smislili?“

Ovo pitanje je na potpuno drugačiji način bilo izloženo u prethodnim

katihizisima.

Kod svetitelja Filareta je napisano: „Neverujući i bezakonici će biti

predati večnoj smrti, ili drugim rečima, večnom ognju, večnim
mukama… Da li je za spasenje obavezna pripadnost katoličanskoj
Crkvi? Svi oni koji su se spasili od Svetskog potopa spasili su se samo u
Nojevom kovčegu. Tako svi oni koji stiču večno spasenje čine to u
Jednoj Katoličanskoj Crkvi.“

Eto kako je kod svetitelja Nikolaja Srpskog: „Da li čovek može da se

spasi bez Crkve? Ne, ne može, jer je Crkva riznica Božije blagodati bez
koje niko ne može da se spasi, kao što ne može živeti ruka odsečena od
tela…. On će neverujućima reći: ‘Idite od Mene, prokleti, u oganj večni,
pripravljen đavolu i anđelima njegovim’ (Mt. 25: 41).“

Neko može da mi kaže: ali i u Novom katihizisu ima ovakvih izraza! I

to je tačno. Na drugim stranicama teksta je napisano nešto što direktno
protivreči onome što je napisano na 75. stranici, tačnije: „Vera u Hristovo
Vaskrsenje predstavlja neophodan uslov za spasenje“ (s. 64), „spasenje
se može steći samo u Hristovoj Crkvi“ (s. 82). A ako je tako, kakva
zagonetka može postojati o sudbini onih koji nisu ušli u Hristovu Crkvu
i koji ne veruju u Njegovo vaskrsenje? Ispostavlja se da je na jednim
stranicama autorima očigledno da se nekršteni neće spasiti, a da im to
na 75. stranici više nije očigledno.

Recite, zar je normalno to što se u veronaučnom tekstu koji pretenduje

na zvanični status o jednom istom pitanju izlažu direktno suprotne i
međusobno isključive tvrdnje? Da li je to zaista katihizis koji nam je
potreban?

Stiče se utisak da je to učinjeno kako bi se ugodilo „i našima i vašima“.

Kad treba strogom pravoslavnom hrišćaninu će pokazati 82. stranicu i
reći: „Evo vidiš, jasno smo stavili do znanja da van Crkve nema
spasenja. Dakle, smiri se, svi nepravoslavci će otići u pakao i u tekstu se
to jasno kaže!“ A ako im slučajno ovo pitanje postavi predstavnik gore
pomenute nepravoslavne napredne javnosti, reći će: „Ma šta vam je,
kakav pakao, šta to pričate? Na 75. stranici se kaže da je to tajna. Ako je
tajna nemate razloga za zabrinutost.“

Da li vam se to sviđa? Da li takav treba da bude novi katihizis naše

Crkve?
Idemo dalje. Kad je svetitelj Filaret u svom Katihizisu pisao o
posledicama praroditeljskog greha, naveo je: „Od Adamovog greha su
potekli prokletstvo i smrt. Prokletstvo je osuda greha na Pravednom
Sudu Božijem i zbog greha se na zemlji dešava svako zlo kako bi ljudi
bili kažnjeni.“

A u Novom katihizisu ovo učenje nećete naći. Međutim, zato se može

naći nelogičnost, jer kad autori govore o Hristovoj žrtvi oni navode citat
iz službe: „Iskupio si nas od zakonitog prokletstva“ (s. 66). Ali od
kakvog prokletstva? Čitalac ne može da shvati, jer su učenje o
prokletstvu zbog Adamovog greha autori stidljivo sakrili pod tepih. I
znamo zašto: zato što liberalnoj svetskoj javnosti slika o Bogu Koji
proklinje uopšte nije kul, to je opet nekakav srednji vek. Ne, s tačke
gledišta ove publike, ili bar onih koji pokušavaju da joj ugode Bog ne
sme nikoga da kažnjava, a tim pre ne sme da proklinje – On je navodno
„ljubav i samo ljubav“, a to znači da u odgovor na zlo treba samo da
uzdiše i da, slikovito govoreći, sleže ramenima: šta ste to uradili, nije
lepo!

Zbog istog razloga je krajnje nejasno izloženo učenje o Iskupljenju koje

je učinjeno na Krstu. Autori nisu mogli da se u potpunosti odreknu
pojma „iskupljenje“: on se nalazi i u Bibliji, i kod svetih otaca, i u
bogoslužbenim tekstovima – svugde ga ima. Međutim, ako ovo učenje
bude izloženo onako kao što su to činili sveti oci, moraće da pomenu
stvari koje su neprijatne liberalnoj javnosti. Zbog toga autori ne govore
do kraja za šta tačno i zbog čega je dat otkup.

Veliku nedoumicu izaziva glava posvećena crkvenom Predanju. Kakva

je samo definicija Svetog Predanja! Ispostavlja se da je to „jedinstveno i
neprekidno duhovno iskustvo koje se čuva u Crkvi i prenosi s kolena na
koleno“ (s. 14). Nigde više nećete naići na takvu definiciju. Autori
uopšte veoma vole reč „iskustvo“, oni i za Sveto Pismo pišu: „Prvo je
bilo iskustvo, a zatim njegovo izražavanje u knjigama Pisma“ (s. 15).

Možda ćete upitati zašto autori Novog katihizisa svuda guraju reč
„iskustvo“, i ja ću se potruditi da vam objasnim. U naprednim
krugovima kojima žele da ugode to je vrlo fina i popularna reč. Kao
prvo, na osnovu nje se stiče utisak da se ne radi prosto o nekim
suvoparnim teorijama, već o nečemu što ima koren u čovekovom
ličnom doživljaju. Kao drugo, to je krajnje tolerantna reč, ona nikoga ne
može da povredi i u principu ni na šta ne obavezuje. Svašta može da se
desi: evo, ovi ljudi imaju ovakvo iskustvo, a mi imamo drugačije
iskustvo, primićemo k znanju i idemo dalje.

Bez obzira na spoljašnju „lepotu“ formulacija je lažna i apsurdna. Kako

iskustvo može biti preneto? Može se preneti sistem veronaučnih
stavova, pogled na svet, može se preneti način života koji pomaže
drugom čoveku da doživi slično iskustvo, ali kako preneti samo
iskustvo? To je izuzetno lična stvar koja ostaje u čoveku koji ju je
doživeo. Evo zašto su autori prethodnih katihizisa davali potpuno
drugačije definicije Svetog Predanja.

Svetitelj Filaret: „Pod nazivom ‘Sveto Predanje’ se podrazumeva ono što

istinski verujući ljudi koji poštuju Boga rečju i primerom prenose jedni
drugima, i preci potomcima: veronauka, Zakon Božiji, Tajne i sveti
obredi.“

Svetitelj Nikolaj: „Sve je to duhovno nasleđe koje smo dobili od naših

svetih predaka i koje je u potpunosti saglasno sa Svetim Pismom i
pomaže nam da pravilno shvatamo Bibliju.“

Međutim, to je samo početak. Najzanimljivije se pojavljuje prilikom

razmatranja odnosa prema delima svetih otaca, jer se upravo o
svetootačkom predanju govori o uglednim crkvenim tekstovima iz
starih vremena, uključujući odluke Vaseljenskih sabora. Tako da nikako
ne možemo izbeći pominjanje svetih otaca. Međutim, autori Novog
katihizisa čine sve kako bi lišili autoriteta dela svetih otaca.

Oni upozoravaju: „U delima svetih otaca Crkve treba odvajati ono što
vremenom ne gubi svoj značaj, od prolaznog i zastarelog, što je bilo
važno samo u vreme kad je živeo i stvarao ovaj ili onaj sveti otac“ (s. 24).
Zanimljivo je kako čovek, posebno onaj koji spada u ciljnu grupu
katihizisa, može da obavi takav posao? A što je glavno: na osnovu kojih
kriterijuma će ono što je zastarelo odvajati od onoga što nije? Autori ne
nude nikakve kriterijume. Preostaje samo jedan krtierijum – subjektivno
mišljenje čitaoca: ovaj izraz svetog oca ne razumem i ne slažem se s
njim, tako da je očigledno preda mnom upravo ono što je „zastarelo i
što je izgubilo svoj značaj“; a evo ovaj izraz mi se sviđa – znači, on je još
uvek „sasvim OK“, još uvek nije zastareo. Tako Novi katihizis uči
čoveka da smatra da je sudija svetih otaca umesto da njih čini sudijama
svojih misli.

Uzgred rečeno, da li ste primetili da nam se ne preporučuje da podelu

vršimo po svojstvu „istinito – lažno“, već po svojstvu „zastarelo je – nije
zastarelo“? Sama leksika koju autori koriste poziva se na asocijativne
nizove upravo liberalne svetovne inteligencije za koju je „staro“ =
„zastarelo“ = „loše“, a „novo“ = „progresivno“ = „dobro“. Sve ovo je
direktno suprotno iskonskom hrišćanskom shvatanju.

Autori nacrta takođe pokušavaju da uvedu u Pravoslavlje analog

katoličkog pojma ex cathedra – samo ne kad su u pitanju reči Rimskog
pape, već svetih otaca: „Osim toga, u svetootačkim delima treba
razlikovati ono što su njihovi autori govorili u ime Crkve i što
predstavlja opštecrkveno učenje od pojedinačnih bogoslovskih
mišljenja“ (s. 24). Ali kako se zapravo jedno razlikuje od drugog ako u
svetootačkim delima vrlo retko možemo naići na izraz poput: „A sad ću
napisati u ime Crkve“? Međutim, oci Vaseljenskih sabora su u svojim
razmatranjima uzimali u obzir sva svedočenja svetih otaca – uključujući
i ona u kojima nije bilo ovakvih izraza.

U principu, pitanje svetootačkog nasleđa je u Crkvi već odavno rešeno.

U delima svetih otaca treba razlikovati ono što govore o pitanjima
veronauke od onoga što govore na druge teme. A možemo i treba da
donesemo sud o onome što su sveci govorili o pitanjima veronauke
rukovodeći se pritom sasvim jasnim kriterijumom – saglasnošću otaca.
To je kriterijum o kojem Vaseljenski Sabori otvoreno govore, ali ga
autori nacrta zbog nečega potpuno prećutkuju! A njihove reči koje zatim
slede objašnjavaju zbog čega.

Autori uvode sumnjivu ideju „dopustivih teologumena“ kad pišu:

„Pojedinačno mišljenje, ukoliko ga je izrazio neki od otaca Crkve, a koje
pritom nije osuđeno saborno, spada u granice dozvoljenog i mogućeg,
ali se ne može smatrati obaveznim za pravoslavne vernike“ (s. 24).

Svako mišljenje o pitanju veronauke je ili istinito ili je lažno. Pošto je u

crkvenom učenju kriterijum istinitosti upravo saglasno svedočenje
mnogih svetaca, znači, mišljenje jednog od svetaca koje protivreči ovom
saglasnom mišljenju nije „dopustivo i moguće“, već lažno. A ako je
lažno, ne smemo ga se pridržavati, čak i ako ga je svet čovek rekao
greškom. Međutim, autori uopšte ne pominju ni skalu „istinito – lažno“,
ni princip saglasnosti otaca na osnovu kojeg se može definisati gde je u
drevnim tekstovima istina, a gde je zabluda. I možemo shvatiti zbog
čega. Saglasnost otaca se isprečila na putu jeretičkog bogoslovlja, a ideja
„teologumena“, naprotiv, dozvoljava čoveku da lovi ribu u mutnom
koliko god hoće i da stvara „Pravoslavlje po svom ukusu“.

Kao ruganje čitaocu zvuči sledeća rečenica: „Dela veronauke iz XVII-

XIX veka koja se ponekad nazivaju ‘simvoličnim knjigama’ poseduju
autoritet u onoj meri u kojoj odgovaraju učenju svetih otaca i učitelja
Drevne Crkve“ (s. 24)

Molim vas, recite kako će čitalac moći da odredi u kojoj meri ova dela
odgovaraju učenju svetih otaca ako prvo tek treba da obavi posao na
odvajanju zastarelog od neprolaznog u učenju svetih otaca? A šta ako se
slučajno ispostavi da simvolični tekstovi odgovaraju upravo onome
„već zastarelom“ kod Svetih Otaca?

Danas je među modernistima uvrežen prezriv odnos prema

simvoličnim knjigama i „novi katihizis“ se pridržava iste linije.
Pominjući simvolične knjige on ih predstavlja kao knjige od navodno
sumnjivog autoriteta (ukoliko ga uopšte poseduju), koje navodno
delimično ne odgovaraju učenju svetih otaca.
Bez obzira na to što je ovaj odnos već postao „mejnstrim“ među
današnjim ljudima od bogoslovije, postoji samo jedan autor koji se
potrudio da detaljno izloži šta je ono zbog čega mu se ne sviđaju
„simvolične knjige“ – to je arhiepiskop Vasilije (Krivošejin). Njegovu
kritiku ovih knjiga je sa svoje strane osnovanoj kritici podvrgao
arhimandrit Rafail (Karelin) koji je pokazao da „kritika simvoličnih
knjiga ostaje samo pojedinačno mišljenje ljudi, a njihovo odbacivanje
predstavlja suprotstavljanje subjektivizma u bogoslovlju principu
sabornosti“.

Ako pogledamo argumente arhiep. Vasilija videćemo da on uopšte nije

suprotstavljao tekstove simvoličnih knjiga učenju drevnih otaca, već
više svom ličnom ukusu i predstavama. On priznaje da po veri ovi
tekstovi izlažu pravoslavno učenje, ali navodno po formi i „po duhu“
mirišu na „latinštinu“. Na primer, jedan od ključnih kriterijuma
„katoličkog uticaja“ za njega predstavlja upotreba reči
„Presuštastvljenje“ koju po njegovom mišljenju ne treba koristiti i koja
navodno odražava nepravoslavni pogled na tajnu. Međutim, on greši
pošto postoje saborne odluke o pravoslavnosti termina
„Presuštastvljenje“ i o tome da ona adekvatno izražava učenje Crkve.
Tako da ovde pravoslavnoj veri ne protivreče simvolične knjige, već
sam arhiep. Vasilije. Arhimandrit Rafail je pokazao koliko je neodrživa
kritika ovog autora, takođe je pokazao da je u svojoj kritici arhiep.
Vasilije svesno koristio čak i lažne tvrdnje.

Dakle, zbog čega se vrlo sumnjivo mišljenje arhiep. Vasilija u Novom

katihizisu navodi kao nešto što se podrazumeva samo po sebi? Autori
nacrta bi trebalo da priznaju da simvolične knjige poseduju autoritet
koji njihov tekst nikad neće imati čak i ako – ne daj Bože! – bude
zvanično priznat u Ruskoj Crkvi. Na primer, „Pravoslavno
Ispovedanje“ je usvojeno na četiri sabora (Kijevski, 1640. g., Jaški 1642.
g., Jerusalimski 1672. g. i Konstantinopoljski 1691. g.), a „Poslanicu
Patrijaraha“ potpisala su četvorica poglavara Pomesnih Crkava i članovi
njihovih Sinoda itd. Dakle, upravo nacrt Novog katihizisa poseduje
autoritet u onoj meri u kojoj odgovara učenju izraženom u simvoličnim
knjigama i kod svetih otaca.

Ukratko rečeno, sve učenje o Predanju je u nacrtu Novog katihizisa

izraženo nepravoslavno.

Ima tu i drugih stvari koje su ubačene kako bi se ugodilo liberalnoj

javnosti, na primer, humanistički „pojam o uzvišenom ljudskom
dostojanstvu“ (s. 48-49), ali o tome neću pisati detaljno, jer je komentar i
inače prevelik. U daljem tekstu ćemo preći na primere pojedinačnih
grešaka i apsurda koji se sreću u tekstu.

Druge greške

„Proučavanje i spoznaja… sveta i… čoveka… predstavlja deo

religioznog znanja (s. 10). U principu, proučavanje sveta i čoveka
ponekad može navesti na razmišljanja o Tvorcu i biti stepenica ka
religioznoj spoznaji, ali samo po sebi nikad ne predstavlja deo
religioznog znanja.

„Hrišćanska veronauka se ne ograničava objašnjenjem uređenja sveta i

mesta čoveka u današnjem zemaljskom svetu, već ukazuje na put ka
opštenju s Bogom i ka večnom životu“ (s. 12). Uopšte, hrišćansko učenje
se u principu ne bavi „objašnjavanjem uređenja sveta“.

„Ljubav se sastoji u uzajamnoj otvorenosti i uzajamnom pronicanju Lica

ili Ipostasi, Svete Trojice“ (s. 37). Otvorenosti prema čemu? Novim
progresivnim uticajima? U pronicanju u šta? Citat iz dela prep. Jovana
Damaskina je nekorektno naveden, pošto prepodobni u njemu govori o
bitiju Lica Trojice, a ne o Njihovoj ljubavi.

„Đavo je pokušao da kuša čak i Samog Hrista, ali je Spasitelj prevladao

sva iskušenja“ (s. 44): Spasitelj nije prevladao iskušenja, već ih je
odbacio. Prevladavanje podrazumeva aktivan proces, unutrašnju borbu
s iskušenjem, čega u Hristu nije bilo po svedočenju Svetih Otaca.

„Dolazak Spasitelja u svet je postao moguć zahvaljujući pristanku Djeve

Marije da postane Majka Mesije Koji dolazi (Lk. 1: 38)“ (s. 54): nipošto.
Po učenju svetih otaca Bogoovaploćenje je bilo zamišljeno još pre
stvaranja sveta i nije moglo zavisiti od odluke jedne devojke. Ničeg
sličnog nema ni u jednom od prethodnih katihizisa. Da je Marija
odgovorila odrično Gospod bi se ovaplotio kroz drugu čistu Djevu koja
bi se kasnije pojavila. Ali da je Marija imala tako goropadan karakter i
neposlušanje da bi mogla da se suprotstavi Bogu, Arhanđeo Gavrilo ne
bi bio poslan kod Nje.

„Crkva je naziva ‘Bogorodicom’ (Theotokos)“ (s. 69): zašto se ovde

navodi grčki termin, pa još engleskom transkripcijom?

„Smrt je blagoslov Božiji“ (s. 72). Nije nego! A Sam Gospod je govorio:
„Stavio sam pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi
život.“ (5 Mojs. 30: 19). Zar Hristos nije došao da nas oslobodi (između
ostalog i) od smrti? Zašto ako je ona „blagoslov“?

O „nepogrešivim“ koncepcijama

Završne delove nacrta Novog katihizisa čine „Osnove koncepcije Ruske

Pravoslavne Crkve“, „Osnovni principi odnosa Ruske Pravoslavne
Crkve prema inoslavlju“ i „Osnove učenja Ruske Pravoslavne Crkve o
ljudskim pravima i dostojanstvu“.

Pritom su objavljivanje nacrta i ponuda za njegovo razmatranje praćeni

uputstvom: „Sinodska komisija prima komentare samo za I-III deo. Kao
IV-VI deo u Katihizis su ušla opštecrkvena dokumenta koja su već
usvojena na Arhijerejskim Saborima Ruske Pravoslavne Crkve. Ova
dokumenta se ne razmatraju.“
Kao prvo, ove koncepcije sasvim sigurno ne treba da se nalaze u
katihizisu, pošto su uglavnom posvećene pitanjima koja nikad nisu
spadala u krug tema koje se neophodno sadrže u katihizisu.

Kao drugo, postulirana nepogrešivost navedenih „koncepcija“ izaziva

veliku zabrinutost. Bez obzira na to što su ova dokumenta usvojena na
Saboru, da bi stekla status nepogrešivih i onih koja ne podležu
razmatranju, treba da prođu još recepciju u Crkvi i da ih priznaju Sabori
drugih Pomesnih Crkava.

Navedena dokumenta uopšte nisu toliko savršena da u njima navodno

nema šta da se ispravlja i da se razmatra. Uzgred rečeno, usvojena su
bez opštecrkvenog razmatranja. Ne samo to, u njima ima stvari koje
sasvim sigurno treba ispraviti. Na primer, u „Osnovnim principima
odnosa Ruske Pravoslavne Crkve prema inoslavlju“ nalaze se vrlo
sablažnjive reči:

„Zajednice otpale od jedinstva s Pravoslavljem nikad se nisu smatrale za

potpuno lišene blagodati Božije. Raskid crkvenog opštenja neizbežno
dovodi do poremećaja blagodatnog života, ali ne uvek do njegovog
potpunog nestanka u zajednicama koje su se odvojile… Bez obzira na
raskid jedinstva ostaje izvesno nepotpuno opštenje koje služi kao zalog
za mogućnost povrataka jedinstvu u Crkvi“ (1.15).

Poznajem ljude koji su otpali od Crkve zbog ovih reči i još više onih koje
one u velikoj meri sablažnjavaju, jer smatraju da se u njima sadrži
učenje o „nevidljivoj Crkvi“ koja obuhvata sve one koji sebe nazivaju sa
hrišćanima. U dijalozima s njima sam ukazivao na to da se u drugoj
tački istog dokumenta (2.4) sadrži odbacivanje učenja o „nevidljivoj
Crkvi“. Međutim, ostaju pitanja: kako shvatiti navedene citate iz tačke
1.15? Kakva „blagodat“ ostaje u jeretičkim zajednicama? Ona koja
priziva ili koja spasava? Koje tačno opštenje se čuva? U čemu tačno?
Formulacija koja je izazvala toliko sablazni sigurno se ne može smatrati
uspešnom – treba je izbaciti ili radikalno ispraviti.
U stvari, baš bi bilo dobro podvrgnuti sva gore pomenuta dokumenta
proceduri opštecrkvenog razmatranja kako bi se na osnovu nje
pripremila njihova nova, ispravljena varijanta. Ali čak i u ispravljenoj
varijanti nije im mesto u katihizisu, jer u novom katihizisu, kao što smo
već govorili, treba da se sadrže samo najneophodniji podaci o veri i
moralnom učenju Crkve, a ne sve odreda, uključujući „ljudska prava“ i
slično.

Saborni razum Crkve i njegovi proizvodi

Ako imamo u vidu sve gore navedeno poseban utisak ostavlja tvrdnja
koja se sadrži u Uvodu: „Ovaj Katihizis je proizvod sabornog razuma
Crkve“ (s. 8).

Hteo bih da upitam autore: „A zar vam se ne čini da ste malo preterali?“
Naravno, razumem zašto je to učinjeno: nepoznati autori su odlučili da
na taj način zaštite svoje čedo od kritike. Eto, ako ti se ne sviđa naš tekst
to znači da si protiv sabornog razuma Pravoslavne Crkve!

Sećam se kako me je jedna starija pesnikinja ubeđivala da stihove piše

isključivo po nadahnuću od Boga: „Svaki redak u njima je od Njega, nije
moj.“ A pesme su bile strava i užas! Hteo sam da joj kažem da bi
Gospod sigurno mogao bolje, ali nisam, bilo mi je žao starice. Autore
„nacrta“ neću žaliti.

Kad bi u prirodi postojao „saborni razum Crkve“, njegov nacrt

katihizisa bi sigurno bio bolji. Priznajem, imao sam nekoliko varijanti
oštroumnog opovrgavanja ovih pretenzija autora „nacrta“, ali sam onda
shvatio da ih ne treba opovrgavati. Neka bude kako kažu. Pošto autori
„nacrta“ smatraju da njihov tekst predstavlja proizvod „sabornog
razuma Crkve“, zbog toga što su „u izradi, recenzijama i razmatranju
teksta učestvovale desetine stručnjaka iz različitih oblasti bogoslovlja“
odlučio sam da ovaj princip primenim i na svoj komentar pre nego što
ga objavim, poslao sam ga „desetinama stručnjaka iz različitih oblasti
bogoslovlja“. Zaista sam ga poslao, dobio sam njihovo mišljenje i uzeo
sam ga u obzir. Tako da je sad ovaj komentar – tuš! – takođe proizvod
„sabornog razuma Crkve“! Molim da se prema njemu tako i odnosite.

Bez šale, izraz „saborni razum Crkve“ je vrlo čudan, ne može se koristiti
u zvaničnom veronaučnom tekstu. Razum je svojstvo slovesne prirode,
Crkva nije samostalna priroda, i kako onda može imati „razum“? Šta
znači „saborni razum“? Razum treba da bude samosvestan, Crkva nema
nikakav samosvestan razum (on ne postoji ni u svetu): to je iz oblasti
fantastike.

Takvu sintagmu nećete naći ni u jednom od prethodnih katihizisa ili

zvaničnog izlaganja vere. Nisam uspeo da pronađem upotrebu
sintagme „saborni razum“ pre početka HH veka. Prvi je koriste
sveštenik Pavle Florenski i filosof Nikolaj Berđajev. Pritom je za
Florenskog „saborni razum“ sinonim za izvestan „vaseljenski Logos“
koji se suprotstavlja „osamljenom razumu“. A Berđajev piše o
„sabornom razumu i sabornoj savesti čovečanstva“. Kao što se vidi, oni
ovaj pojam ni na koji način ne povezuju sa Crkvom. Ovu vezu su izvršili
novatori – tačnije, ona grupa u Crkvi koja je vremenom postala jezgro
novatorskog raskola. Oni su već od 1918. godine počeli da izdaju
časopis „Saborni razum“. U principu, oni su pod sabornim razumom
podrazumevali necrkvene stvari: praktično „saborni razum“ je bio
sinonim „demokratske uprave“. Evo šta je o tome pisao sveštenik
Aleksandar Bojarski, jedan od istaknutih predstavnika novatorstva:
„Saborni (kolektivni) razum treba da se nalazi u osnovi države: bilo
kakva pojedinačna i nekontrolisana vlast se kategorično odbacuje.“

Kao što nije teško primetiti, koreni ove sintagme su vrlo sumnjivi i
prvobitno nisu imali veze sa crkvenim učenjem. Sintagma „saborni
razum Crkve“ se pojavila u drugoj polovini HH veka. Koristili su je neki
ugledni ljudi, a 1990-ih se učvrstila u crkvenom leksikonu. Sad se čak
mogu naći izrazi poput: „saborni razum Crkve je najviši autoritet“ i sl.
Pritom se niko nije potrudio da definiše ovu sintagmu, u svakom
slučaju, ja nisam uspeo da pronađem nijednu jasnu definiciju. Ni autori
Novog katihizisa je ne definišu. Svi je koriste kao izvesnu metaforu kojoj
svako pripisuje smisao po svom nahođenju. Možda je u tekstovima
drugih žanrova to dopustivo, ali u veronaučnom dokumentu nije mesto
takvim nejasnim i besmislenim izrazima. Veronaučni tekstovi treba da
se odlikuju jasnošću misli i nedvosmislenošću formulacija.

Zaključak

Nadam se da sam u dovoljnoj meri obrazložio zaključak koji sam naveo

na početku. Ovaj tekst nije moguće popraviti. Čak i ako bismo
pretpostavili da Bogoslovska komisija uzme u obzir apsolutno sve
konkretne primedbe koje sam naveo, da izbaci i ispravi sve jeretičko,
tekst će svejedno ostati netalentovano napisan i ni u kom pogledu se ne
može nazvati katihizisom. Njegovo zvanično priznavanje će
predstavljati sramotu naše Crkve.

Šta da radimo s ovim Novim katihizisom? Čini mi se da bi najispravnije

bilo saborno odobriti formulaciju koja se sad nalazi na prvoj stranici
nacrta: „Zabranjuje se objavljivanje teksta u celini ili delimično.“ Tako
treba i da ostane u vekove vekova.

Ako se ipak traži kompromis i postupa po maksimalnoj ikonomiji, on se

može objaviti u malom tiražu kao autorski tekst (uz navođenje imena
pravih autora). Ali mu nipošto ne sme biti dat bilo kakav zvanični
status.

Pokušaj da se ovaj tekst usvoji saborno izazvaće veliku sablazan i potres

u našoj Crkvi. I ne razumem: zašto bismo to radili? Zar nam je malo
sablazni i potresa?

Naravno, možda će nekoga biti sramota da prizna da naša Bogoslovska

komisija za sedam godina nije mogla da napiše čak ni normalan tekst
katihizisa. Ali ako to priznamo pokazaćemo da iako u našoj Crkvi više
nema bogoslova, u njoj ima dovoljno smirenja da priznamo da nismo
prevazišli svoje velike Oce iz prošlosti. Nema ničeg lošeg u tome da
pokažemo smirenje i da priznamo da su stvari onakve kakve jesu.

Prevod sa ruskog: Marina Todić

Izvor: Apokrisis.ru

NAPOMENE:

[1] Štiglić, junak šaljive pesme, prim. prev.

[2] „Napredak“, arh., prim. prev.

[3] „Pošto“, arh., prim. prev.

[4] Glagol predatь znači izdati, prim. prev.