BRAT BRATA NE SME DA IZDA

Mati ANASTASIJA Devička

BRAT BRATA NE SME DA IZDA
Ispovest igumanije manastira Devič o sudbonosnim danima za srpski narod

Lažna demokratija
Smatramo da ne možemo sami da savladamo iskušenja i dozvoljavamo da nas „svako“
vodi. Svet je zahvatio jedan talas, a trebalo je da ga mi pustimo da prođe. Nije trebalo da
budemo žrtve tog talasa, upustili smo se u te vode nepotrebno. To je talas novog svetskog
poretka koji se predstavlja u lažnoj demokratiji… Jer, ta lažna demokratija se može
opisati primerom kada je zabranjeno zabranjivati zločincu da čini zločin, ali se zato neko
ko je istinski protivnik zločina proziva da je protiv demokratije i da je neprijatelj
čovečanstva. Crkva je uvek propovedala najveću demokratiju i davala najveća prava
svakom pojedincu, ali je sada, kao i srpski narod na Kosmetu, ona na udaru onih koji
pripovedaju lažnu demokratiju.

Zatvor
Mogućnosti uvek ima. I da smo u zatvoru, Bogu se možemo obraćati i možemo se
moliti… Ali mi smo i ljudi telesni, koji mislimo i saosećamo sa svojim narodnom.
U ovu svetinju, unutar dreničke šume, ja sam došla iz okoline Valjeva 1968. godine… A
ni tada na Kosmetu nije bilo lako. I kad je u okruženju bilo više Srba i kada smo imali
koliku-toliku slobodu, napadani smo, kamenovani, imovina nam je otimana. Eto, godinu
po mom dolasku u svetinju, tadašnja igumanija Paraskeva isprebijana je na ekonomiji
koju su nam dva puta palili 1982. i 1984. Svu letinu koju bismo sakupili za stoku,
Albanci su nam palili u jesen, a jednom su pokušali da zapale i manastir – priseća se
igumanija Deviča, manastira spaljenog u martovskom pogromu 2004.

Kamere
Srba u okolnoj Srbici nema. Kažu, u prečniku od 50 kilometara. Naš život je sveden na
prostor unutar manastirskih zidova, kaže ona. Manastir obezbeđuje kosovska policija,
koja je pre tri godine preuzela nadležnost od Kfora, ali poverenja nema. U njihovom
prisustvu se osećamo čak i manje bezbednim, zato što se u devedeset odsto radi o ljudima
koji su učestvovali u terorističkoj organizaciji UČK, koja je sebe nazvala nekakvom
Oslobodilačkom vojskom Kosova. Oni su tu sve vreme. Njihove kamere su uprte u nas,
ali nijedna nije uperena tamo od kuda može doći opasnost. I pored njihovog prisustva
dešavaju se krađe, seku nam drva u okolnoj šumi, koriste našu ekonomiju. U više navrata
lopovi su upadali u manastirski konak. Policija sve to zna i ne reaguje. Kako da im
verujemo… Njima naše prihvatanje treba u smislu legitimiteta, ali ne i u smislu da bi nas
zaštitili. Takva je, nažalost, situacija i sa predstavnicima međunarodne zajednice na
Kosmetu. Iako znaju sve, a među njima ima i časnih ljudi spremnih da pomognu, ne
mogu postupiti drugačije od naređenja.
Srbija
Jedna manjina naroda u Srbiji je potpuno svesna istine, jedan deo je onih koje ništa ne
zanima osim golog interesa i jedan deo želi rešenje, ali ne čine ništa da se ono postigne…
Međutim, glavnu reč vode oni koji se rukovode interesom. Možda i veći broj ljudi u
centralnoj Srbiji smatra da im je Kosovo kamen oko vrata, da bi bolje materijalno živeli i
da poput onih koji su pogubili Hrista govore – treba dati Kosovo i pogubiti ovdašnje Srbe
kako bismo se mi priključili Evropi. Ali mislim da ni to neće dobiti. Jer kad čovek izda
brata da bi spasao svoj život, oni kojima ga je izdao posle ubiju i njega.
Kao jedne od onih koji su večito na meti, jer nam je kuća na raskrsnici, to bi nas kao
važan činilac trebalo činiti uzvišenim, ali mi smatramo da ne možemo sami da savladamo
iskušenja već dozvoljavamo da nas „svako“ vodi.

Rusija
Uverena sam da su Srbima Rusi jedini i pravi prijatelji koji nas mogu odbraniti od lažne
demokratije. Slušam ljude koji mi kažu, a kada nam je Rusija pomogla, a ja ih pitam kada
nam je odmogla, kada nas je ugrozila, kada nam je loše učinila? Pomogla nam je koliko
je mogla i koliko smo mi hteli da nam pomogne, ali nas nikada nije oštetila.

Evropa
U svetu je mnogo naroda koji pate, samo nažalost, mi često imamo nameru da se
hvatamo za brod koji tone. Jer, Evropska unija je institucija koja prestaje, ili će vrlo brzo
prestati da postoji. To je svima jasno jer i oni koji su u njoj žele da izađu. Mislim da EU
treba Beogradu da bi trenutno živeo bolje, a taj Beograd zaboravlja da živi od ostalih
delova Srbije. Zato bih odnos prema EU opisala jednom pričom vladike Nikolaja, kada se
pauk spusti niz končić da isplete mrežu, a potom šeta i proverava sve končiće koji čine
mrežu gde koji vodi. Obilazeći mrežu, dolazi do končića sa koga je krenuo. U trenutku
proceni da mu taj končić ne treba, kida ga, ali mu se zato raspada čitava mreža.

Sporazum
Rekla bih, mada je i to toliko mala reč, da smo uradili najgoru stvar u istoriji. Ubeđena
sam da je sporazum nastao da bismo ušli u EU, ali sporazum je nešto što nam istorija
neće oprostiti. Nikakve garancije nismo dobili, ništa se nabolje nije promenilo, ali kako to
i da očekujemo da će se dogoditi, kada nije do sada. Jer, poznato je da je uvek veći interes
nekoga da promeni nešto pre nego što dobije traženi potpis, ili bolje rečeno najveća
obećanja su pre nego što se nešto dobije, ali ako su ona mala i ranije, kakva će biti
kasnije? Srbi žive u getu, a pravoslavni manastiri se svojataju.

Monahinje
Na nas je pucano 1998, a 1999. smo nekoliko dana bile u totalnoj blokadi okružene
stotinama razularenih Albanaca. Ni tada nismo napustile svetinju, sve dok je 2004.
albanski teroristi nisu zapalili, a nas su helikopterom izvukli strani vojnici. Hvala Bogu,
pa je manastir većim delom obnovljen i što je prošle godine oko svetinje sagrađen kameni
zid, koji nam je pored nekoliko pasa čuvara jedina zaštita. Naš manastir je do Drugog
svetskog rata u posedu imao više od polovine imovine SPC na Kosmetu. A u ovoj svetinji
se čuvaju mošti Svetog Joanikija Devičkog, poznatog po isceliteljskim moćima.
Kriminalci
Poznato je da neko ko je nasilnik i ko otima ne bira sredstva. Ali, nažalost, mi smo pred
Bogom zaslužili taj pad. Ostavili smo veru, Boga, išli smo za raznim ideolozima, a
Albanci su nam došli kao kazna. Kao mač Božji. Hteli to mi da priznamo ili ne… Ali
mnogo je lakše braniti se. Jer, svako će biti ubijen svojim oružjem, i ko se maši noža, od
noža će poginuti.
Mi uopšte ne treba da zavidimo na njihovom navodnom uspehu, jer nemamo razloga. Oni
grade i izgrađuju se, a nigde fabrike, proizvodnje. Nigde nečega što je podloga tome. To
samo znači potvrdu da se sve to gradi od kriminala. Pa, kako može opstati takva
tvorevina? Sigurna sam da neće, ali to nama ne znači ništa. Nama ništa ne može značiti
njihova propast, u koju sam ja duboko ubeđena, ako propadnemo i mi.
Mi ne možemo svoje spasenje videti u njihovoj propasti, ako smo nedorasli, ako ne
znamo šta je naš cilj. Ipak, nikada ne bih bila na mestu Albanaca čak i kada bi vladali
čitavim svetom. Jer, ko bi poželeo da bude kriminalac da bi bio bogat i da bude zločinac
da bi dobio stopu zemlje.

Raspeće
Ima li nama spasa? To je pitanje delikatno i u normalnijim prilikama, ali mislim da je
odgovor potvrdan, sve dok postoje oni koji ne žale ni život kako bi sačuvali svoj prag,
svoju svetinju. Sada su Srbi sa Kosmeta kao Hrist na raspeću i mnogo je onih koji
govore: Razapnite ih, razapnite ih… Međutim, poznato je šta se dogodilo onima koji su
tražili raspeće Hrista. Zato moramo verovati u spasenje i voditi život po veri iznad
interesa.
Nacionalna svest se mora izdići iznad trenutnog interesa, jer Sveto pismo kaže da ne živi
čovek samo o hlebu, a naš je problem – što živimo samo o hlebu.
Sećam se priče koju nam je svojevremeno ispričao patrijarh Pavle iz 1911. godine, kada
su Srbi na Kosmetu došli da se požale tadašnjem episkopu, jer su im Arnauti odveli jednu
devojku, a zbog čega su bili spremni na zbeg. A vladika im kaže, sačekajte ljudi, pa hajde
da izdržimo još malo. A oni su ga pitali koliko da čekaju. Ipak, nije trebalo čekati ni
godinu dana jer je 1912. bilo oslobođenje. Eto oni su u tom trenutku mislili da je kraj
svega, a spasenje je bilo blizu.

Brat
Mi se moramo, pre svega, vratiti moralu koji je nisko pao, a ne smemo dozvoliti da izdaje
brat brata. Zato bih poručila srpskom narodu da se osvesti, da mu ne bude na umu samo
današnji dan. Da znaju očevi da će ih preklinjati unuci, da znaju oni koji govore da to
rade radi svoje dece da će ih ta deca proklinjati kada shvate šta su uradili. Ali što je
najbitnije – da se vratimo veri i da shvatimo da je ta nit sa koje je pauk ispleo mrežu za
srpski narod – Kosovo.