SABORNOST CRKVE U SAVREMENOM SVETLU

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI

SABORNOST CRKVE U SAVREMENOM SVETLU

Povodom saziva „Velikog Sabora Pravoslavne Crkve“
(Molbena predstavka Svetom Arhijerejskom Sinodu
za Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve
od 7. maja 1977. godine)

Nedavno je održana u Šambeziju kraj Ženeve „Prva Predsaborska konferencija“ (2128

novembra 1976. godine). Pročitavši i proučivši akta i odluke ove Konferencije,
objavljene u izdanju „Sekretarijata za pripremu Svetog i Velikog Sabora Pravoslavne
Crkve“ u Ženevi, osećam nasušnu evanđelsku potrebu da se po savesti svojoj, kao član
Svete i Saborne Crkve Pravoslavne, iako najmanji izmeću njenih služitelja, obratim ovom
molbenom predstavkom Vašem Preosveštenstvu i preko Vas Svetom Arhijerejskom
Saboru Srpske Crkve, iznoseći svoja tužna zapažanja, bolna saznanja i vapajna osećanja
povodom pripremanja tog budućeg Sabora. Molim Vaše Preosveštenstvo i Preosvećene
Arhijereje da sa evanđelskom revnošću saslušaju i razmotre ovaj vapaj jedne pravoslavne
savesti, koja, Bogu hvala, nikako nije ni jedna ni usamljena danas u pravoslavnom svetu
kada je reč o ovom Saboru.
1. Iz akata i odluka ove sada tako nazvane „Prve Predsaborske pravoslavne konferencije“,
održane, ne znam zašto u Ženevi, gde jedva da ima par stotina pravoslavnih vernika, vidi
se da je ona opremila i odredila jedan, sada novi, katalog tema za budući „Veliki Sabor“
Pravoslavne Crkve. To više nije bila jedna od takozvanih „Svepravoslavnih
konferencija“, kakve su bile Rodoske i one posle njih; niti je to bio takozvani „Prosinod“,
na kome se doskora radilo, nego je to bila „Prva predsaborska konferencija“, koja stupa u
stadij neposredne pripreme za održanje Vaseljenskog Sabora. Isto tako, ova Konferencija
nije više radila na osnovu „Kataloga tema“ određenog na I Svepravoslavnoj konferenciji
1961. g. na Rodosu i razrađivanog sve do 1971. godine, nego je izvršila „reviziju“ tog
kataloga i donela svoj novi „katalog tema“ za Sabor. Ali, izgleda, ni ovaj katalog nije
konačan, nego će i on, verovatno biti menjan i upotpunjavan. Konferencija je, dalje
revidirala i doskorašnju „metodologiju“ obrade i konačnog spremanja tema za Sabor;
okratila je ceo „proces“, zbog nečije očigledne žurbe i hitanja da se Sabor održi što pre.
Jer, prema izričitoj izjavi predsedavajućeg na onoj Konferenciji mitropolita Melitona,
Carigradskoj patrijaršiji i još nekima se žuri da se „što pre sazove“ i održi taj budući
Sabor: Sabor treba da bude „kratkotrajan“, da se pozabavi samo „ograničenim brojem
tema“, i još, po rečima Melitonovim: „Sabor treba da se udubi u goruće probleme koji
smetaju pravilno funkcionisanje spleta sistema pomesnih Crkava kao jedne jedinstvene
Pravoslavne Crkve…“ Sve ovo nameće nam pitanje: Šta sve ovo treba da znači; i čemu
ovo užurbano rađenje; i kuda ono vodi?
2. Pitanje pripremanja i održavanja novog „Vaseljenskog Sabora“ Pravoslavne Crkve nije
ni novo ni skorašnje u ovom našem veku istorije Crkve. To pitanje je pokrenuto još u
vreme nesrećnog patrijarha Carigradskog Meletija Metaksakisa, poznatog
uobraženog.moderniste i reformatora i tvorca raskola u Pravoslavlju, na njegovom
takozvanom „Svepravoslavnom kongresu“ u Carigradu 1923. godine. Tada je pao predlog
da Sabor održi u Nišu 1925. g; ali kako Niš nije „na teritoriji Vaseljenske Patrijaršije“
Sabor, valjda, zato nije ni održan. Uopšte, izgleda, Carigrad je prisvojio sebi monopol na
sve – „svepravoslavne“: „kongrese“, „konferencije“, „prosinode“ i „sabore“. – Posle toga
je 1930. godine održana u manastiru Vatopedu takozvana „Pripremna komisija
Pravoslavnih Crkava“. Ona je odredila katalog tema budućeg pravoslavnog „Prosinoda“,
koji bi dalje doveo do održavanja Vaseljenskog Sabora.
Posle II Svetskog rata došao je carigradski patrijarh Atinagora sa njegovim Rodoskim
„Svepravoslavnim konferencijama“ (opet isključivo na teritoriji Carigradske patrijaršije).
Prva od njih 1961. godine pokrenula je pripremu „Svepravoslavnog Sabora“, s tim da se
najpre održi jedan „Prosinod“, i potvrdila unapred pripremljeni od Carigrađana poznati
„katalog tema“ za Prosinod: osam velikih poglavlja, sa oko četrdeset glavnih tema i
dvaput više paragrafa i potparagrafa.
Posle II i III Rodoske (1963. i 1964. g) došla je „Beogradska konferencija“ 1966. godine.
Ona je najpre nazvana „Četvrta Svepravoslavna konferencija“ (Glasnik Srpske
Pravoslavne Crkve, br. 10,1966, i dokumenta na grčkom objavljena pod tim imenom), ali
je zatim degradirana od strane Carigradske patrijaršije na stepen „Mećupravoslavne
komisije“, da bi umesto nje sledeća konferencija, održana na carigradskoj „teritoriji“ (u
„Pravoslavnom centru Vaseljenske patrijaršije“ u Šambeziji – Ženeva) godine 1968, bila
proglašena za „Četvrtu Svepravoslavnu konferenciju“. Na ovoj IV Konferenciji njeni
organizatori, očigledno nestrpljivi, požurili su da skrate put do Sabora, pa su iz
glomaznog Rodoskog kataloga (koji je bio njihova tvorevina, ne tuđa) izdvojili „prvih
šest tema“ za obradu i odredili novu „proceduru“ rada. Tom prilikom je obrazovano i
jedno novo telo: „Međupravoslavna pripremna komisija“. Ona treba da „koordinira“ rad
na temama. Tada je otvoren i „Sekretarijat za pripremu Sabora“, tojest, u stvari, naznačen
za to jedan carigradski episkop sa sedištem u spomenutom centru u Ženevi, dok su
predlozi o uključenju i drugih pravoslavnih članova u ovaj „Sekretarijat“ odbijeni. Ova
„Pripremna komisija“ i „Sekretarijat“ održali su, po želji Carigrada, svoje zasedanje u
istom centru u Ženevi, juna 1971. godine. Na njemu su pregledani i „usaglašeni“ izrađeni
referati na spomenutih šest tema, koji su zatim i štampani na više jezika, ali su doživeli,
kao i sav raniji rad na pripremanju Sabora, nepoštednu kritiku pravoslavnih bogoslova.
Ove kritike pravoslavnih bogoslova (među koje spada i moja Predstavka, upućena
svojevremeno preko Vašeg Preosveštenstva, i podržana s Vaše strane, Svetom
Arhijerejskom Saboru, a zatim podržana i od mnogih pravoslavnih bogoslova, i zato
objavljivana na više mesta i više jezika širom pravoslavnog sveta) verovatno su uticale da
se odluka pomenute „Pripremne komisije“ u Ženevi, o održanju „Prve Predsaborske
Konferencije u 1972. godini“ radi izvršenja „revizije“ Rodoskog kataloga, ne ostvari u
određenom roku, već sa dobrim zakašnjenjem.
I eto, ta „Prva Predsaborska konferencija“ je i održana evo tek novembra 1976, naravno,
opet na Carigradskom „terenu“, u spomenutom centru Šambezi u Ženevi. Kao što se vidi
iz tek objavljenih akata i odluka njenih, koje sam, kao što rekoh, proučio, ova
Konferencija je „revidirala“ Rodoski katalog na taj način što su delegacije-učesnice preko
svojih komisija zajedno izglasale samo 10 tema za Sabor (u koje su od onih 6 ušle samo
tri!, dok su još oko 30 tema, raznoglasno izglasanih, upućene „na posebno proučavanje
pojedinim Crkvama“, kao „problematika Pravoslavne Crkve“ a u suštini sasvim tuđe
Pravoslavlju), koje bi teme ubuduće mogle postati predmet „pravoslavnog ispitivanja“, i
možda unete u katalog. Ova Konferencija je, kao što rekosmo, izmenila i „proces“, i
„metodologiju“ obrade tema i pripreme za Sabor, za koji je, ponavljam, carigradskim i
ostalim organizatorima stalo da se „što pre“ održi i „što pre“ završi. Iz svega ovoga
očigledno je za svakog pravoslavnog da ova „Prva Predsaborska konferencija“ ništa
suštinski novo i stvarno nije uradila, nego i dalje zavodi pravoslavne duše i savesti
mnogih u nove i nove lavirinte nečijih ambicija, zbog kojih se, izgleda i priprema
Vaseljenski Sabor još od 1923. godine, a i sada se na njemu užurbano radi.
3. Sva ova dosadašnja „problematika“ oko tema za budući Sabor, nesigurnost i
promenljivost oko njihovog iznalaženja, fiksiranja, veštačkog „katalogiziranja“, pa onda
opet po nekoliko puta menjanja i „redigovanja“, pokazuje za svaku istinsku pravoslavnu
savest samo jedno: da stvarna i neodložna tema za sazivanje i održavanje jednog novog
Vaseljenskog Sabora Pravoslavne Crkve ne postoji u sadašnjem momentu. Ako pak i
postoji tema koja bi zasluživala da bude predmet saziva i održavanja jednog
Vaseljenokog Sabora, onda nje nisu dovoljno svesni dosadašnji inicijatori, organizatori i
redaktori svih spomenutih „Konferencija“ i njihovih ranijih i najnovijih „kataloga“. Jer
ako nije tako, kako onda objasniti da se od Carigradskog skupa 1923, preko Rodoskog
1961, do ovog Ženevskog 1976. g. stalno menja „tematika“ i „problematika“ tog budućeg
Sabora; menja se broj, raspored, sadržaj i sam kriterij „kataloga tema“ koje treba da budu
predmet rada tako velikog i tako jedinstvenog crkvenog tela kakav je bio i kakav treba da
bude svaki Sveti Vaseljenski Sabor Pravoslavne Crkve? Ustvari, u svemu ovome otkriva
se i projavljuje ne samo obična nedoslednost, nego i očita nesposobnost i nepoznavanje
Pravoslavlja od onih koji sada i u ovakvoj situaciji, i na ovakav način, nameću
Pravoslavnim Crkvama taj svoj „Sabor“, neznanje i nesposobnost da osete i shvate šta je
značio i šta znači jedan istinski Vaseljenski Sabor za Pravoslavnu Crkvu i njenu
hristoimenu punoću vernih. Jer kad bi to osećali i shvatali, onda bi znali pre svega da u
istoriji i životu Pravoslavne Crkve nikada ni jedan Sabor, a pogotovu takav izuzetno
blagodatni, svetopedesetnički događaj kakav je Vaseljenski Sabor, nije veštački tražio i
izmišljao teme za svoj rad i zasedanje; nije nikada nametljivo održavao „konferencije“,
„kongrese“, „prosinode“ i slične veštačke skupove potpuno tuđe i nepoznate pravoslavnoj
saborskoj tradiciji, a u stvari kopirane od zapadnjačkih organizacija tuđih Crkvi
Hristovoj.
Očigledna je istorijska stvarnost: sveti i bogosazivani Sabori Svetih Otaca uvek su imali
pred sobom konkretno jedan, ili najviše dva do tri problema, žeravično postavljenih pred
njih od strane velikih jeresi i raskola, koji su izvrtali pravu veru, cepali Crkvu i ozbiljno
dovodili u pitanje spasenje duša ljudskih, spasenje pravoslavnog naroda Božjeg i vascele
tvari Božje. Zato su Vaseljenski Sabori uvek imali hristološki, sotiriološki, eklisiološki
karakter, a to znači da im je centralna tema – svetema i glavna blagovest – sveblagovest
uvek bila: Bogočovek Isus Hristos i naše spasenje u Njemu, naše oboženje u Njemu. Da,
da, da: On – Jedinorodni i Jednosuštni Sin Božji ovaploćeni, On – sav u telu Crkve, On –
Večna Glava Telu Crkve, radi spasenja i oboženja čoveka, On – sav u Crkvi blagodaću
Svetoga Duha i verom pravom u Njega, verom pravoslavnom.
To je istinski pravoslavna, apostolsko-svetootačka tematika, besmrtna tematika Crkve
Bogočovekove za sva vremena, prošla, sadašnja i buduća. Ona, jedino ona može biti
predmet i eventualnog budućeg Vaseljenskog Sabora Pravoslavne Crkve, a ne
sholastičko-protestantski „katalozi tema“, koji nikakve suštinske veze nemaju sa
duhovnim iskustvom i duhovnim životom apostolskog Pravoslavlja kroz vekove, nego su
samo anemične humanističke teoreme. Večna sabornost Pravoslavne Crkve i svih njenih
Vaseljenskih Sabora sastoji se u sveobuhvatnoj Ličnosti Bogočoveka Gospoda Hrista. Iz
te centralne, sveobuhvatne, pravoslavno-saborne teme i stvarnosti, iz te jedinstvene
Bogočovečanske tajne i stvarnosti, na kojima stoji i postoji Pravoslavna Crkva Hristova, i
svi njeni Vaseljenski Sabori, i sve njene istorijske stvarnosti treba i danas istupati pred
zemljom i nebom, a ne sa sholastično-protestantskih humanističkih, sa kojih istupaju
Carigradski ili Moskovski crkveni „delegati“ i „delegacije“, koji se u ovom gorkom i
kritičnom istorijskom momentu pojavljuju kao „vođi i predstavnici“ Pravoslavne Crkve u
svetu.
4. U aktima poslednje Ženevske „Predsaborske konferencije“, a i u ranijim sličnim
slučajevima, jasno se vidi da se ni Carigradska ni Moskovska „crkvena delegacija“ bitno
ne razlikuju u problematici i temama koje postavljaju kao predmet rada budućeg Sabora.
U njih su iste teme, skoro isti jezik, isti mentalitet, slične ambicije. Ali to nije ni čudo. Jer
koga upravo „reprezentuju“, i koju Crkvu i narod Božji u ovom momentu predstavljaju i
jedni i drugi? Carigradska jerarhija, skoro na svima svepravoslavnim skupovima,
sastavljena uglavnom od titularnih mitropolita i episkopa, dakle: od pastira bez pastve i
konkretne pastirske odgovornosti pred Bogom i svojom živom pastvom, – koga
predstavlja, i koga će predstavljati, na budućem Saboru? Među zvaničnim predstavnicima
Carigradske Vaseljenske Patrijaršije nema čak ni onih jeraraha sa grčkih ostrva gde
postoji živa pravoslavna pastva, niti grčkih eparhijskih jeraraha iz Evrope i Amerike, a da
i ne govorim o ostalim pravoslavnim episkopima: Rusima, Amerikancima, Japancima,
Crncima, koji iza sebe imaju brojnu pravoslavnu pastvu i oprobane pravoslavne
bogoslove. S druge strane, sadašnje delegacije Moskovske patrijaršije da li zaista
predstavljaju svetu i mučeničku veliku Rusku Crkvu i njene, samo Bogu poznate milione
mučenika i ispovednika? Prema onome što te „delegacije“ izjavljuju i zastupaju kad god
izađu iz Sovjetskog Saveza pred svet, one nisu nosioci i izražavaoci istinskog duha i
stava Ruske Pravoslavne Crkve i njene verne pravoslavne pastve, jer najčešće te
„delegacije“ pretpostavljaju ćesarevo Božjem. A blagovest je i zapovest je: Većma se
pokoravati Bogu nego li ljudima (D. A. 5,29).
Uostalom, da li je uopšte pravilno i pravoslavno ovo i ovakvo „predstavništvo“ i
„reprezentovanje“ Pravoslavnih Crkava na dosadašnjim Svepravoslavnim skupovima
Rodoskim i Ženevskim? Carigradski inicijatori takvog principa „reprezentovanja“
Pravoslavne Crkve na Saborima, a i oni koji takav princip „reprezentovanja“ prihvataju,
principa po njihovoj teoriji saglasnost „sistemu Autokefalnih i Autonomnih“ Pomesnih
Crkava, zaboravili su da je takav princip u stvari suprotan sabornom predanju
Pravoslavlja. Ovaj i ovakav princip „reprezentovanja“, nažalost, prihvatili su i skoro svi
ostali pravoslavni predstavnici, jer su ćutke ili uz golorečive proteste prihvatili takvo
„reprezentovanje“, zaboravljajući pritom da je Pravoslavna Crkva po svojoj prirodi i
dogmatski nepromenljivom sastavu episkopalna i episkopocentrična. Jer: episkop sa
mnoštvom vernih oko sebe jeste izraz i manifestacija Crkve kao Tela Hristovog, osobito
na Svetoj Liturgiji; Crkva je Apostolska i Saborna jedino preko episkopa, kao glava
realnih crkvenih zajednica – episkopija. Međutim, ostale, istorijski nastale, i zato
promenljive, forme crkvene organizacije Pravoslavne Crkve: mitropolijska,
arhiepiskopska, patrijaraška, pentarhijska, autokefalna, autonomna i druge, ako ih je bilo
ili ih bude, nemaju i ne mogu imati presudan i odlučujući značaj u sabornom sistemu
Pravoslavne Crkve. Štaviše, one mogu biti i smetnja pravilnom funkcionisanju
sabornosti, ako sobom zaklanjaju i potiskuju episkopalni karakter i strukturu Crkve i
Crkava. Nema sumnje, u tome je upravo glavna razlika izmeću pravoslavne i papske
eklisiologije.
Pošto je tako, kako onda može biti „reprezentovana“ po „delegatskom“ principu, to jest
istog broja „delegata“, na primer Češka i Rumunska Crkva? Ili još više: Ruska i
Carigradska Crkva? Ili koju pastvu predstavljaju jedni episkopi a koju drugi? U poslednje
vreme Carigradska Patrijaršija je proizvela ogroman broj episkopa i mitropolita, sve
uglavnom titularnih i fiktivnih. Valjda se vrši priprema da se na budućem „Vaseljenskom
Saboru“ brojnošću titula obezbedi većina glasova za neopapističke ambicije Carigradske
Patrijaršije. A s druge strane, apostolski revnosne u misionarenju Crkve, kao što su:
Američka Mitropolija, Ruska Zagranična Crkva, Japanska i druge, ne mogu imati ni
jednog jedinog predstavnika!
Gde je tu onda sabornost Pravoslavlja; i kakav će to biti Vaseljenski Sabor Pravoslavne
Crkve Hristove? Već i na ovoj Ženevskoj konferenciji mitropolit Laodikijski Ignjatije,
predstavnik Antiohijske Patrijaršije, sa bolom konstatuje: „Osećam neki nemir, jer se
povređuje saborno iskustvo koje predstavlja osnovu Pravoslavne Crkve“.
5. Ali, Carigradu i još nekima se žuri ka jednom takvom Saboru, pa zato, uglavnom po
njihovoj želji i nastojanju ova Ženevska „Prva Predsaborska konferencija“ odlučuje: da
se „što je moguće brže sazove Sabor“, da taj Sabor „bude kratkotrajan“, i da „uzme u
razmatranje ograničen broj tema“. Ne navode se deset izglasanih tema. Prve četiri od njih
su: Dijaspora, pitanje crkvene Autokefalije i način njenog proglašenja, Autonomija i
njeno proglašenje, i diptisi, to jest poredak u Pravoslavnim Crkvama.
Evanđelske celishodnosti radi mora se primetiti da je ponašanje predsedavajućeg na ovoj
„Predsaborskoj konferenciji“, mitropolita Melitona, bilo despotsko i nesaborsko. To
izbija sa svake strane objavljenih akata ove konferencije. Tamo se još izričito i osiono
veli: „Ovaj pripremani Sveti i Veliki Sabor Pravoslavne Crkve ne treba smatrati kao
jedini, i koji bi isključivao i dalje sazivanje i drugih Svetih i Velikih Sabora„ (Akta, ctp.
18,20,50,55,60).
Iz svega ovoga, i zbog svega ovoga, evanđelski budnoj savesti nameće se žeravično
pitanje: šta se u stvari hoće jednim tako brzopleto održanim i tako „režiranim“ Saborom?
Preosvećeni Oci Arhijereji, ne mogu da se otmem utisku i ubeđenju da iza svega stoji
jedna jedina potajna želja izvesnih ljudi iz sadašnje Carigradske Patrijaršije: da se ova
prva po časti Patrijaršija u Pravoslavlju danas jednom ovakvom koncepcijom i ovakvim
ponašanjem definitivno nametne Pravoslavnim Autokefalnim Crkvama i uopšte
pravoslavnom svetu i čitavoj Pravoslavnoj Dijaspori, i da to svoje neopapističko
nametanje sankcioniše jednim „Vaseljenskim Saborom“. Zato su od 10 izabranih tačaka
za Sabor ušle, i to kao prve četiri, upravo one koje govore o tome da Carigrad želi
potčiniti sebi svu Pravoslavnu Dijasporu, – a to znači čitav svet! – i da obezbedi
isključivo za sebe davanja autokefalije i autonomije svima uopšte Pravoslavnim Crkvama
u svetu, sadašnjim i budućim, dajući im pritom i onakav poredak i rang kakav on odredi
(jer to i jeste pitanje Diptiha, koji ne znače samo „poredak spominjanja na liturgijama“,
nego i poredak Crkava na Saborima i dr).
Ja se priklanjam pred vekovnim zaslugama ove Patrijaršije, tj. Velike Hristove
Carigradske Crkve i pred današnjim njenim krstom koji nije mali i jednostavan, koji je po
prirodi stvari krst cele Crkve, po onom Apostolskom: „kad jedan ud strada – celo telo
strada“. Ja isto tako znam i priznajem kanonski poredak i prvo mesto na časti Carigrada
meću ravnočasnim i ravnopravnim pomesnim Pravoslavnim Crkvama. Ali neevanđelski
bi bilo dozvoliti da Carigrad, zbog teškoća u kojima se danas nalazi, dovede čitavo
Pravoslavlje na rub propasti, kao što se to već jednom desilo na Florentijskom
psevdosaboru, ili da ovekoveči kanonski i dogmatski izvesne istorijske forme koje u
određenom momentu, umesto da budu krila, mogu postati okovi za Crkvu i njeno
preobražajno prisustvo u svetu. Treba biti iskren: u ponašanju predstavnika Carigradske
Patrijaršije poslednjih decenija oseća se isti onaj nezdravi nemir i bolesno duhovno
nastrojenje koje je Crkvu u 15. veku dovelo do Florentijskog izdajstva i srama. (Ili, isto
tako, zar će ponašanje iz doba Turskog ropstva biti model za sva vremena? Doba
Florentinsko i doba Turskog ropstva bilo je opasno za Pravoslavlje). Danas je stanje još
opasnije: onda je Carigrad bio živi organizam sa milionima vernika, koji je brzo
prebrodio spolja nametnutu krizu i iskušenje da se žrtvuje vera i Carstvo Božje za
zemaljsko carstvo. Danas, međutim, on ima mitropolite bez naroda, episkope koji nemaju
koga da nadgledaju (tj. episkopuju) i koji, kao takvi, hteli bi još da drže u svojim rukama
sudbinu cele Crkve! No danas do Florentije bilo kakve vrste ne može i ne sme doći. Niti
ponašanje slično ovom iz doba mnogih teškoća turskog ropstva.
Slično je i sa Moskovskom Patrijaršijom. Zar da se dozvoli da njene teškoće, kao i
teškoće drugih Pomesnih Crkava koje se nalaze pod bezbožnim komunizmom,
determinišu budućnost Pravoslavlja?
Crkva se silom Božjom razrasla u niz Pomesnih Crkava Božjih. Otuda sudbina Crkve
više nije i ne može biti u rukama vizantijskog cara ili patrijarha, ili bilo kog moćnika
ovoga sveta, čak ni u rukama „Pentarhije“ ili usko shvaćenih „Autokefalija“. Crkva se
silom Božjom razrasla u niz Pomesnih Crkava Božjih sa milionskom pastvom, od kojih
su mnoge u naše dane i krvlju zapečatile svoje apostolsko prejemstvo i svoju vernost
Jagnjetu. Na horizontu se već pojavilo i rađanje novih živih „Pomesnih Crkava“, kao na
primer: Japanske, Afričke, Amerikanske, koje nikakva „supercrkva“ papskog tipa ne
može lišiti njihove slobode u Gospodu (sr. 8 kanon Sv. III Vaseljenskog Sabora), jer bi to
bio atak na samu suštinu Crkve. Bez svih njih je nezamislivo rešavanje bilo kog ozbiljnog
i od vaseljenskog značaja crkvenog problema, a pogotovu pitanja koja se tiču njih samih,
tj.pitanja Dijaspore. Vekovna borba Pravoslavlja protiv rimskog apsolutizma, bila je
borba za tu i takvu slobodu Pomesne Crkve kao katoličanske-saborne, pune, svecelosne.
Zar danas da krenemo putem palog Rima, ili nekog „drugog“ ili „trećeg“ njemu sličnog?
Zar Carigrad, koji je u licu svojih svetih i velikih Jeraraha, klira i naroda, kroz ranije
slavne vekove tako pravoslavno suprotstavljao rimskom papskom tutorstvu i
apsolutizmu, želi sada da ignoriše saborske tradicije Pravoslavlja, i da ih zameni
neopapističkim surogatima „drugog“ ili „trećeg“ ili bilo kog Rima?
6. Preosvećeni Oci, svi mi pravoslavni osećamo i vidimo koliko je danas, za Pravoslavnu
Crkvu uopšte i sve Pravoslavne Crkve posebno, važno i značajno pitanje Pravoslavne
Dijaspore. Pa zar ono može biti rešavano na ovakav način kako to hoće Carigrad ili
Moskva, bez pripita i učešća pravoslavnog verujućeg naroda, jerarhije, pastira i
bogoslova te iste Dijaspore, koja svaki dan postaje sve brojnija i brojnija? Nema sumnje,
pitanje Pravoslavne Dijaspore je izuzetno važno crkveno pitanje, pitanje koje po prvi put
u istoriji Crkve izbija na površinu sa takvom silinom i značajem, da bi za njega zaista bio
potreban saziv jednog istinski Vaseljenskog Sabora svih, ali vaistinu svih pravoslavnih
episkopa iz svih Pravoslavnih Crkava. Drugo pitanje koje bi, po našem osećanju i
saznanju, moglo i trebalo da raspravlja jedan uistinu Vaseljenski Sabor Pravoslavne
Crkve danas, jeste pitanje „ekumenizma“. To bi u stvari bio eklisiološki problem tj.
problem Crkve kao Bogočovečanskog organizma jednog i jedinstvenog koji je
savremenim ekumenskim sinkretizmom doveden pod sumnju. Sa ovim u vezi je i
problem čoveka, jer nihilizam savremenih ideologija, a osobito bezbožničkih, kopa
čoveku grob bez vaskrsa. Oba ova problema mogu biti pravilno i pravoslavno rešena
samo iz bogočovečanske tematike drevnih istinskih Vaseljenskih Sabora. No ipak, ta
pitanja ostavljam sada po strani, da ne bih svu moju molbenu predstavku opteretio novim
problemom i tako je učinio preopširnom.
Međutim, iako je pitanje Dijaspore veoma važno i bolno za pravoslavnu današnjicu, da li
postoje uslovi koji obezbeđuju njegovo pravilno, pravoslavno, svetootačko rešenje na
Saboru? Da li su sve Pravoslavne Crkve u mogućnosti da budu slobodno i ni od koga
neometano zastupljene i stvarno prisutne na Vaseljenskom Saboru? I da li su predstavnici
mnogih od njih, a pogotovu onih Crkava pod bogobornim režimima, stvarno slobodni da
izlože i brane pravoslavne stavove? Da li je u stanju Crkva koja se odriče svojih
mučenika da bude veran svedok Golgotskog krsta i nosilac duha i sabornog saznanja
Crkve Hristove? Pre nego što dođe do Sabora treba se upitati: da li će na njemu moći da
progovori savest miliona novomučenika ubeljenih krvlju Jagnjetovom? Istorijska praksa
svedoči: kad god je Crkva bila na krstu, onda je svaki njen ud bio prizvan da odstradava
njenu Istinu, a ne da diskutuje o izmišljenim problemima ili da na lažan način rešava
stvarne probleme, „loveći u mutnom“ s ciljem ostvarenja svojih ambicija. Ne treba li se
uz to zamisliti i nad činjenicom: dok je bilo gonjenja Crkve nije bilo Vaseljenskih Sabora,
što ne znači da Crkva Božja nije tada saborno delala i disala. Čak je to bio i njen
najplodniji i najplodotvorniji period. A kada je zatim došao Prvi Vaseljenski Sabor, na
njega su mogli da dođu i mučenici episkopi, sa ranama i ožiljcima, isprobani u ognju
stradanja, i da slobodno posvedoče Hrista kao Boga i Gospoda svog. Da li će i sada biti
projavljen njihov duh, tojest da li će i njima slični episkopi našeg vremena moći da dođu
do reči na pripremanom Saboru, te da Sabor zaista po Duhu Svetom misli i po Bogu zbori
i odlučuje, a ne da glavnu reč na njemu imaju oni koji nisu slobodni od uticaja sila ovoga
sveta i veka? Uzmimo, na primer, grupu ruskih zagraničnih episkopa koji, i pored svih
svojih ljudskih slabosti, nose na sebi rane Gospoda svog i rane Ruske Crkve pobegle „u
pustinju“ od gonjenja ništa manjeg od Dioklecijanovog, koji su već unapred isključeni od
strane Moskve i Carigrada od učestvovanja na Saboru, i time osuđeni na ćutanje. Ili onih
episkopa iz Rusije i drugih zvanično ateističkih zemalja, koji takođe neće moći ne samo
da slobodno učestvuju na Saboru i slobodno govore i odlučuju. nego neki od njih ni da
dođu na Sabor. A da ne govorimo o mogućnosti da se oni i njihove Crkve pripreme kako
treba za jedan tako veliki i važan događaj. Nije li to, dakle, već dovoljan znak da na tom
Saboru neće moći da progovori mučenička savest Crkve, i savest crkvene punoće, nego
da će joj biti onemogućen pristup na njemu, kao što je bio za branjen jednome od njenih
izuzetnih nosilaca i svedoka prilikom Ansambleje u Najrobiju (mislim na Solženjicina).
Ostavljamo ovde po strani pitanje koliko je uopšte normalno i moralno, u trenutku kada
se Gospod Hristos i vera u Njega stavlja na raspeće strašnije od svih prošlih, da Njegovi
sledbenici rešavaju problem ko će biti među njima prvi; u trenutku kad Satana traži ne
samo telo već i dušu čoveka i sveta, i čoveku preti samouništenje, da se učenici Hristovi
brinu o onim istim problemima, i na isti način, o kojima se brinu savremene
antihrišćanske ideologije: ideologije koje prodaju Hleb Života za činiju sočiva!
7. Imajući u vidu sve ove napred izložene činjenice i bolno svestan njih i stanja u
savremenoj Crkvi Pravoslavnoj i uopšte stanja u svetu, koje se stanje ništa bitno nije
promenilo od one moje prve predstavke Svetom Arhijerejskom Saboru (maja 1971.
godine), savest mi nalaže da se ponovo obratim molbom i sinovskim vapajem Svetom
Arhijerejskom Saboru mučeničke Srpske Crkve: da se naša Srpska Crkva uzdrži od
učešća u pripremama za nazovi „Vaseljenski“ Sabor, i pogotovu od učešća na njemu. Jer
ako do takvog Sabora – ne daj Bože! – dođe, od njega se može očekivati jedno: raskoli i
jeresi i pogibija bezbrojnih duša. A gledano iz apostolsko-svetootačkog istorijskog
iskustva Crkve, takav Sabor će umesto lečenja već postojećih stvoriti nove rane na telu
Crkve i stvoriti joj nove probleme i nedaće.

Pred Đurđevdan 1977. g.

Manastir Ćelije, Valjevo, Jugoslavija

Preporučuje se svetim
apostolskim molitvama
Otaca Sv. Arhijerejskog Sabora
Srpske Pravoslavne Crkve
nedostojni Arhimandrit Justin
duhovnik manastira Ćelije

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI

SABORNOST CRKVE U SAREMENOM SVETLU
Povodom saziva „Velikog Sabora Pravoslavne Crkve“

ŠTAMPANO IZDANJE INTERNET IZDANJE

Izdato: 2004, Spasovdan Objavljeno: 25. juli 2007.

Mesto: Beograd
Izvornik: Sveti knez Lazar, br. 1
Prizren, 1994, stp. 37-48.
Izdaje: „Dveri srpske“ – Beograd
Urednik: Boško Obradović
Tehnički urednik: Branimir Nešić
Štampa: Interklima-grafika – Vrnjačka Banja
Izdaje: © Svetosavlje.org
Urednik: prot. Ljubo Milošević
Osnovni format: Vladimir Blagojević
Dizajn stranice: Ivan Tašić
Digitalizacija: Stanoje Stanković
Korektura: Stanoje Stanković