у IДРЕВНО ХРИШЋАНСТВО

„Средњовековно хришћанство" je савремени појам који су смислили историчари да би, као и у

многим другим случајевима, поделили историју на мање целине ради лакшег проучавања. Људи
који су живели између 5. и 15. века могли су да буду свесни извесних промена, али нису
примећивали неку битнију разлику између своје вере и религије првих хришћана. У извесном
смислу били су у праву: хришћанство се органски развијало, корак no корак од мале заједнице у
Палестини крајем 1. века после Хр. Но, и савремено схватање да се хришћанство из 900. или
1200. године битно разликује од онога из 200. или 300. je такође исправно. Хришћанство je
обликовала његова историја (као што то и даље наставља да чини) на начине које нико у
Палестини у 1. веку није могао да предвиди.
У историји хришћанства време настајања je обично
имало велики утицај на касније облике вере. За поколења вер
ника ране године су биле савршено доба када су гласови Исуса
и апостола још увек одзвањали у ушима верних. Лукин иди
лични опис у Делима апостолским (4:32—35) поставио je стан
дарде за којима су потоња столећа чезнула, али су ретко кад
могла да их достигну:
„A у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да je његово, него им
све бјеше заједничко. И апостоли с великом силом свједочаху за васкрсеније Господа Исуса Христа; и благодат
велика бјеше на свима њима. Јер ни један међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху
њиве или куће, продаваху и доношаху
новце што узимаху за то. И метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше."*
Савремена историјска истраживања нису потврдила постојаше овако идеализоване Цркве,
мирољубиве, једноставне и уједињене у веровању и обредима. Напротив, ране године
хришћанства биле су бурне, јер су се различите групе бориле да докажу да je управо њихово
схватање Исуса исправно. Али слика те савршене Цркве апостола била je покретачка снага
хришћанског веровања и живота. Пре него што се посветимо историји средњовековне Цркве,
укратко ћемо назначити корене и развој хришћанства кроз првих пет векова његовог постојања.
Почеци хришћансшва
Хришћанство je настало као покрет унутар јудаизма, који je пролазио кроз тежак период своје
историје, време које je окончано оружаном побуном против Рима 66. и потпуним поразом и
разарањем Храма у Јерусалиму 70. године. Нереде у Палестини проузроковала je страна
владавина. Сећајући се славног краљевства Давида и Соломона од пре хиљаду година, убеђени
да само Бог може да влада својим народом, многи Јевреји су се супротстављали римској управи
и културном притиску да се уклопе у грчкоримску цивилизацију. Иако им je претила политичка
и културна превласт, Јевреји 1. столећа нису били јединствени. Неки су се залагали за
прилагођавање Римљанима; неки су се клонили римске културе брижљиво се држећи
Мојсијевог закона и пасивно ишчекивали да Бог уклони омражене невернике са лица земље;
неки су, пак, подржавали идеју о атентатима, тероризму и оружаном отпору не би ли изазвали
Римљане и натерали Господа да стане на страну свог изабраног
* Превео Вук Стефановић Караџић (прим. прев.). 12
народа. Постојало je широко распрострањено, мада не и општеприхваћено, очекивање да ће Бог
послати Месију („Миропомазаног") да спасе Јевреје. Било je различитих мишљења о томе како
ће Месија да изгледа, али je већина Јевреја највероватније очекивала победоносног ратног вођу
који ће прогнати Римљане. У грозничавој атмосфери јудаизма 1. века периоди притајеног
непријатељства смењивали су се са периодима великих нада и очајничких покушаја. Локалне
побуне су избијале с времена на време, попут оне из 62. године коју je предводио Јуда из
Галилеје. Јерусалим je постајао поприште нереда и убистава када би било повређено верско или
политичко осећање неке од значајних групација. Овакво стање довело je до очајничке и
неуспешне побуне 66—73, коју су угушиле римске легије. Разумљиво je да су у таквом
окружењу постојали хаоизматски проповедници који су привлачили следбенике. Један од њих je
био Јован Крститељ, пророк обучен у камиљу кожу, који je jeo скакавце и дивљи мед. Он je
проповедао да се Суд Господњи ближи и да стога Јевреји треба да се покају и промене своје
понашање како би спремни дочекали крај. Они који су прихватали његову поруку симболички
би се у води очистили од претходног живота и греха, односно бивали би крштени. Било je и
других проповедника мање познатих од Јована, али и један много чувенији, оснивач покрета
који ће се претворити у хришћанску Цркву. Исус je примио крштење од Јована, a када je Јован
погубљен, он je постао лутајући проповедник у Палестини. Није делао дуже од две или три
године. Kao и Јован, Исус je проповедао да je крај близу и шта да се чини када наступи крај
света. Још од старозаветних пророка у јудаизму je
Joseph B. Tyson, The New Testament and Early Christianity, New York 1984, 66105, корисна je студија о
приликама у јудаизму 1. века. Marcel Simon, Jewish Sects at the Time of Jesus, енгл. прев. James H. Farley,
Philadelphia Pa. 1967, даје сажета обавештења о различитим јеврејским сектама пре разарања Храма 70.
године.
13
постојао сукоб између два схватања: савесног покоравања Мојсијевим законима, с једне, и
моралног понашања и социјалне правде са друге стране. Исус није непосредно нападао
Мојсијеве законе, већ je давао предност љубави према Богу и великодушном, човекољубивом
опхођењу према другима. Када су га упитали која je највећа од свих заповести, Исус je
одговорио: „Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем, и свом душом својом, и свом
мисли својом. Ова je прва и највећа заповијест. A друга je као и ова: љуби ближњега својега као
самога себе. О овима двјема заповијестима виси сав закон и пророци"* (Мт, 22:34—40). Дакле,
чак и Мојсијеви закони морају да уступе место захтевима љубави.
Колико знамо, Исус није ништа записао, нити je ико писао о њему за време његовог живота.
Наша сазнања о Исусу заснивају се првенствено на четири списа настала између тридесет пет и
седамдесет година после његове смрти. Јеванђеља (од грчке речи која значи „добра вест")
састављена су пошто су Исусови следбеници почели да верују да je он дуго очекивани Месија
Израела, a такође и син Божји. Описали су га као лутајућег проповедника и чудотворца који je
најављивао долазак царства Божјег кроз приче, мудре изреке и драматичне радње. Путовао je
заједно са својих дванаест пратилаца, званих апостоли, a имао je и шири круг ученика. Својом
критиком савременог јудаизма и верског вођства у Јерусалиму стекао je много непријатеља.
Ухапшен je око 30. године и, захваљујући сарадњи јеврејског високог свештенства и римског
прокуратора Понтија Пилата, осуђен на смрт разапињањем на крст.
Исусови следбеници су у почетку били обесхрабрени због његове смрти. Јеврејски Месија није
смео да умре у мукама и на сраман начин од руку омражених неверника. Но, убрзо су почели да
верују да je три дана после распећа Исус оживео; он je устао из мртвих захваљујући свом
небеском Оцу. Вера у Исусово
* Прев. В. С. Караџић (прим. прев.). 14
васкрснуће je средишњи догађај у историји раног хришћанства: Исус je жив и убрзо ће поново
доћи да суди људском роду. Како су хришћани размишљали о Исусовој смрти верујући у његово
васкрсење, закључили су да je то свесна жртва Богу Оцу која га je измирила са свима који су
веровали у Исуса.
Мора се нагласити јеврејски карактер раног хришћанства. Све важне личности су биле Јевреји и
живеле су и размишљале на начин који су савременици сматрали јеврејским, укључујући
обрезивање, поштовање правила о исхрани и молитву у храму. Мисионарска делатност je у
почетку вођена међу Јеврејима. Исусови следбеници, које су водили Петар и Јаков, „брат"
Исусов, покушавали су да убеде своје сународнике у Јерусалиму да je Исус био Месија кога
Јевреји нису признали. Молили су их да прихвате Исуса, пошто je још увек било времена да се
исправи та грешка. Премда je проповедање међу Јеврејима имало извесног успеха, Исусов
покрет није успео да привуче већину његових земљака и остао je само још једна мала секта у
широком спектру јудаизма 1. века. После војног пораза и разарања Храма 70. године, у
јудаизаму je вођство преузела верска странка фарисеја. Јудеохришћани, односно Јевреји који су
живели на традиционалан начин, али такође веровали да je Христос Месија, све више су се
подвајали од осталих Јевреја и постепено се отуђивали или бивали избачени из синагога. Ha
Блиском истоку су се одржали столећима у малим групама. 2
Будућност хришћанства je била у рукама мисионара, који су смело понудили добре вести
неверницима. Вероватно je било много таквих мисионара, али je најпознатији Павле, писац
значајних посланица које су касније постале део Новог завета. Побожни Јеврејин Павле (око 10
—64), раније Савле, никада није срео Исусачовека и био je прогонитељ јеврејских
2
О историји јудеохришћанства в. Hans J. Schoeps, Jewish Christianity, енгл. прев. D. R. A. Hare,
Philadelphia Pa. 1969; o теологији в. Jean Danielu, The Theology of Jewish Christianity, енгл. прев. John A.
Baker, London & Philadelphia Pa.1978.
15
хришћана. Један доживљај учинио je да поверује да je васкрсли Исус изашао пред њега на путу
за Дамаск, привремено га ослепио и обратио му се. Тако се Павле уверио у исправност
хришћанске вере и постао најактивнији проповедник и најзначајнији теолог првог нараштаја.
Павлова теологија je корен историјског хришћанства, али je овом приликом нећемо подробније
проучавати.Његово схватање Исусових порука je погодило многе јудеохришћане. Павле je
тврдио да je реч Исусова свеопшта, упућена читавом човечанству. Доказивао je да je прво
понуђена Јеврејима, изабраном народу Божјем, али да су je они одбили, a да je потом сматрао
оправданим да поруку пренесе Грцима, Римљанима и другим неверницима. Павле од својих
преобраћеника није захтевао да постану Јевреји, као што су чинили извесни јудеохришћански
мисионари. Тридесет година je путовао no источном и централном Средоземљу проповедајући
и стварајући заједнице верника у којима je било и Јевреја, али већину су, вероватно, чинили
некадашњи многобошци.3
Васељенско хришћансшво
У1. и 2. веку у Римском царству било je мноштво старих и нових религија. Мир и напредак
државе подстицали су миграције и мешање народа, који су собом носили и своја божанства и
обреде. Римске власти су биле верски трпељиве, докле год морал и јавни ред и поредак нису
довођени у питање. У градовима je постојало мноштво разноврсних верских убеђења и избора.
Хришћани су били само још једна скупина која се борила за признање и стицање следбеника.
Били су организовани у приватна удружења, која су називали црквама. Нису имали других
могућности, осим моралног убеђивања, да било кога
3
The Writings of St. Paul, прир. Wayne A. Meeks, New York 1972, збирка je посланица св. Павла и списа о
њему и његовом учењу.
16
приволе да нешто ради или у нешто верује. Скоро од почетка су међу самим хришћанима
постојале разлике у поимању Исуса и његовог учења. Ове разлике су постале наглашеније у 2.
веку, када су вође које су познавале Исуса или апостоле помрле и када je ишчекивање брзог
Христовог повратка временом избледело. У 2. веку хришћанство je прошло кроз озбиљну кризу
ауторитета, јер више није било живог сведока коме би се могло обратити у случајевима
супротстављених ставова о Исусу.
Једно решење кризе ауторитета битно je утицало на правац будућег развоја хришћанства. Група
хришћана, која je себе називала саборним хришћанима, развила je институције које су могле да
одговоре на питање где постоји поуздано учење о Христу. Развој ових установа je био спор и
мукотрпан пошто саборни хришћани нису били централизовани, већ су живели у самосталним
заједницама разбацаним no Медитерану. До, отприлике, године 200. успели су да се међу собом
договоре о организацији, о томе шта чини Свето писмо и у шта веровати.
Следбеници васељенског (саборног) хришћанства су се у свакој заједници окупљали око једног
вође названог епископ (од грчке речи episcopos која значи „надзорник"). Њему je помагала група
презвитера („старијих") и ђакона („cAyrv"). Положај епископа и његовог свештенства je био
ојачан доктрином „апостолског наслеђа", која je учила да епископи добијају власт од Христа
преко апостола. Свети Дух je обредом хиротоније у непрекинутом низу прелазио од Исуса,
преко апостола, до епископа које су сматрали јединим законитим наследницима апостолским.
Око 115. године Игњатије, епископ Антиохије, кога су римски војници водили на погубљење,
храбрио je хришћане у Смирни да се окупе око својих епископа:
„Клоните се подела као извора зла. Следите сви епископе као што je Исус Христос следио Оца.
Следите, такође, презвитере као што бисте следили апостоле; и поштујте ђаконе као што бисте
поштовали законе Господње. Нека нико не учини ишта што има везе са Црквом без епископске
дозволе. Сматрајте ваљаном евхаристију коју служи епископ или онај кога он овласти.
17
Где je епископ, ту нека се и парохијани окупе, баш као што где je Исус Христос, ту je и
васељенска Црква".4 (Узгред, ово je најстарији писани извор који помиње „васељенску Цркву".)
Заједнице саборних хришћана постепено су изграђивале јасан поредак власти, признате
учитеље и чврсту структуру која им je омогућавала да се одупру спољашњим прогонима и
унутрашњим неслагањима.
Хришћани званичне Цркве стварали су сажете изјаве
основа своје вере. Савремени назив за такву изјаву je Верују,
јер најважнија изјава вере почиње речју еерујем (латински credo).
У античкој Цркви ове изјаве су звали Символ eepe, пошто су
оне излагале основе веровања према којима су се просуђивале
остале изјаве. Преобраћеници су учили Символ eepe напамет
као део припрема за пријем у заједницу, a вероватно je сваки
члан Цркве знао наизуст месно' Верују. Оно je за обичне чла
нове хришћанске заједнице било образац вере, омогућавало им je
да разликују бројне супротстављене облике хришћанског веро
вања. AKO би срели хришћанског проповедника који се не би
слагао са неким делом њиховог Верују, знали су да тај не при
пада њиховој врсти хришћана. Символ eepe се разликовао од
цркве до цркве, и no начину формулисања и у појединостима.
Најстарији сачуван потиче из Рима из, око, 180. године и гласи:
„Верујем у Бога свемогућег. И у Христа Исуса, јединородног, нашег Господа, који je рођен од Светог
Духа и Деве Марије, који je распет у време Понтија Пилата, био погребен и трећег дана васкрсао из
мртвих, који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца, који ће доћи да суди живима и мртвима. И у
Светог Духа, свету Цркву, опроштење грехова, васкрсење мртвих, живот вечни." 5
4
Игшатије, Посланица Смирњанима, глава 8, Cyril C. Richardson, Early Christian Fathers, The Library of
the Christian Classics, vol. 1, Philadelphia Pa. 1953, 115.
5
Documents of the Christian Church, 2 изд., прир. Henry Bettenson, London 1963, 23, прилагодио аутор.
18
Символи вере су садржавали јединствени став заједница саборних хришћана о суштини
веровања и служили су као брана између званичне Цркве и њених противника.
Трећа основна институција васељенског хришћанства je био канон или листа аутентичних
књига које су чиниле Нови завет, збирку од двадесет осам списа, укључујући и четири
Јеванђеља, посланице различите дужине и једно откровење. Књиге Новог завета су, између 40. и
125. године писали различити аутори од којих су неки непознати или их je тешко
идентификовати. Али рани хришћански покрет није дао само ових двадесет осам докумената. У
првих две стотине година настало je мноштво писаних радова, укључујући Јеванђеља,
посланице, откровења, проповеди и трактате. Готово сва дела била су приписана познатим
апостолима и тврдила су да излажу изворно Христово учење. Унутрашње хришћанске поделе
видљиве су у радовима у којима су представљени опречни погледи на Исусов лик и дело. 6 До
краја 2. века васељенске хришћанске Цркве су направиле спискове прихватљивих књига. Све су
прихватиле четири традиционална Јеванђеља, Павлове посланице и Лукина Дела апостолска.
Неслагања око неких мањих посланица и Откровења Јовановог трајала су дуже од једног
столећа. Први пут се списак новозаветних књига поклапа са модерним каноном у једном писму
Атанасија, патријарха александријског (око 295—373), из 367. године. Но, иако су усаглашавања
око спореднијих књига трајала дуго, хришћани званичне Цркве су се сагласили око најважнијих
делова Новог завета већ око 200. године.7
Епископи, затим символи вере и новозаветни канон уобличили су васељенско хришћанство у 3.
и 4. веку; дали су му чврсту структуру и јасноћу веровања, што je добро послужило
6
За преводе шеснаест неканонских Јеванђеља, од којих су нека сачувана само у одломцима, в. The Other
Gospels. Noncanonical Gospel Texts, прир. Ron Cameron, Philadelphia Pa. 1982.
7
O развоју новозаветног канона в. Robert M. Grant, A Historical Introduction to the New Testament, New
York 1972, 2540.
19
у теолошким расправама са другим хришћанским правцима у борби за опстанак против
римских власти.8
Прогон
„Прогони" у доба раног хришћанства веома су много утицали на потоње нараштаје, али je
њихова природа касније углавном погрешно схватана. Хришћани су били неомиљени код својих
многобожачких суседа зато што су деловали асоцијално у сваком погледу. Сматрали су их
безбожницима јер су порицали постојање грчкоримских богова. Сумњичени су за најстрашније
злочине као што су родоскрнављење и људождерство, пошто су се састајали у потаји, говорили
о љубави између браће и сестара и причали да пију нечију крв и једу нечије месо. Осуђивали су
морал својих комшија и најављивали са превише жара време када ће њихов Бог сићи са небеса
и казнити све осим хришћана. Широко распрострањена нетрпељивост према хришћанима
повремено je прерастала у нападе руље или покушаје локалних власти да казни или протера
хришћане. TOKOM два века овакви покушаји бивали су ипак само местимични. Могли су
хришћани да буду жестоко нападнути у неком месту, али само неколико километара даље
њихова сабраћа су мирно живела. Овакви локални прогони нису били озбиљна опасност за
вероисповест која се простирала широм Царства, иако су извесне хришћанске заједнице биле
погођене или чак уништене. Од Исусове смрти до око 248. године хришћани су живели у
релативном миру, неомиљени и повремено нападани од својих суседа.
Хришћани су били ван закона, али у првих двеста година њиховог постојања римска централна
управа није обраћала много пажње на њих. У 3. и почетком 4. века такав став се про
8
Tyson, The New Testament, 390438, описује успон епископа, канона и Символа вере као одлике које су
одредиле васељенско хришћанство.
20
менио. У неколико прилика, TOKOM шездесетак година (249—313), царска влада je неуспешно
покушала да их искорени. Промену понашања je условило неколико чињеница. Број хришћана и
њихов значај су порасли. Царство су оптерећивале војне побуне и економске тешкоће, за које je
требало некога окривити. Међутим, средишње питање je било што су хришћани одбијали да
обожавају цара, кога су његови пагански поданици сматрали богом. Обожавање цара je било
израз родољубља, a одбијање да се у томе учествује изгледало je као подривање државе,
нарочито у тренутку када je она била озбиљно угрожена, као што je био случај у 3. веку. Између
249. и 260. године два пута се систематски покушавало да се хришћани присиле на обожавање
цара, али je смрт царева, Деција (249—251) и Валеријана (253—260), који су покретали овакве
акције означила њихов крај. Владари који су наследили ову двојицу били су ометени дословним
војним и економским сломом, што je хришћанима омогућило предах од четрдесетак година.
Последњи велики прогон био je под царем Диоклецијаном који je, после ступања на престо 284.
године, успоставио ред у држави. Диоклецијан није веровао у оданост хришћана и давао je
предност старим боговима у односу на придошле попут Христа. Диоклецијанови војници су 23.
фебруара 303. напали и уништили главну хришћанску цркву у Никомедији, царској престоници.
Донесен je низ мера којима je требало искоренити хришћанство. Свети списи су одузимани и
спаљивани, a цркве заплењиване и уништаване. Убрзо je стигла наредба да се похапсе сви
епископи и њихово свештенство. Ако би потом пристали да принесу жртву цару, бивали би
ослобођени. Многи су попустили под претњама и мучењем, a они који су то одбили погубљени
су. Најзад, 304. године сваки грађанин Царства морао je да принесе жртве боговима и добије
потврду од званичних сведока. Хришћани који су одбили то да ураде, били свештеници или
лаици, смакнути су или им je извађено no једно око и пресечена тетива колена на једној нози,
пре него што су послати у царске руднике да раде до смрти.
21
Иако je био најдужи и најсистематичнији покушај, Диоклецијанов прогон није успео. Почетком
4. века било je већ много хришћана и они су учествовали у свим друштвеним збивањима.
Њихови суседи су их сматрали чудним, али многи од њих су осећали да хришћани не заслужују
овако сурову осуду. Неки римски званичници, нарочито на западу где су хришћани били мање
бројни, хтели су да заплењују имовину и спаљују списе, али не и да спроводе наредбе о општим
покољима. У Египту и Малој Азији многи сељаци су били хришћани и неки од њих су пружали
отпор тиме што нису плаћали порез и давали жито, a негде су се и оружано супротстављали.
Коначно, хришћани су нашли свог заштитника у Константину (306—337), који je веровао да je
поразио супарнике и постао цар уз помоћ хришћанског Бога. Он je толерисао хришћанство и, на
крају, постао хришћанин, мада вероватно у почетку није јасно разумео шта то значи.
Константин није приступио „хришћанству" у огшггем смислу тог појма; одабрао je одређену
врсту хришћанства. He постоје поуздани подаци из 4. века, али изгледа недвосмислено да су
највећа и најорганизованија хришћанска група били саборни хришћани, са својим епископима,
каноном и Символом вере. Била je то групација коју je Константин ценио и подржавао на рачун
супарничких скупина хришћана.9
Правоверно хришћанство
Покрштавање цара Константина била je велика прекретница у историји хришћанства. У једном
људском веку хришћанска Црква je из незаконитог статуса и стравичних прогона доспела у
повлашћен положај. Црквени историчар Јевсевије Цезарејски (OKO 260—339) био je заточен за
време Диоклецијановог
A. Н. М. Jones, Constantine and the Conversion of Europe, London 1948, даје join увек користан, сажет приказ
последњих прогона и царевог покрштења.
22
прогона и видео je погубљеша пријатеља и свог вољеног учитеља, док je у потоњим годинама
постао познаник и повремени гост цара Константина. Црква je брзо превалила пут од удружења
изопштеника до установе која има средишњи положај у римском друштву.
Константиново преобраћање je била лична ствар, a већина његових поданика су и даље били
пагани. Али у систему војне диктатуре (јер je управо то и било позно Римско царство) његов
пример je довео до брзог покрштавања великог броја људи. Царска милост je имала кључни
значај за успех хришћанства. Није било случајно што je до великог таласа покрштавања дошло
у 4. и 5. веку, када je свима био уочљив повлашћени положај хришћанства. До 380. године
ситуација се толико променила да je цар Теодосије (379—395) прогласио ортодоксно
хришћанство званичном вером римске државе. Забрањено je исповедање паганства и јеретичких
облика хришћанства; јудаизам je одобрен, али уз велика ограничења.
Између 4. и 6. века хришћанство се претворило у државну религију. Прелаз није увек био гладак
и понегде су постојале размирице између захтева Цркве и државе које никада нису сасвим
разрешене. Упркос томе, Црква je ушла у близак и трајан савез са римском државом. Последице
тог савеза зовем „правоверним или нормативним хришћанством" пошто су се доцнији
нараштаји често са дивљењем освртали на то време када су толике хришћанске традиционалне
структуре и обреди разјашњени или чак створени. Вековима je Црква позног Римског царства,
која се поклапа са епохом великих црквених отаца — Амвросија, Јеронима, Августина и Гргура,
била прамера за просуђивање потоњег развоја.
Најочигледнија црта правоверног хришћанства била je привилегован положај који je оно имало
у римском друштву, положај подржан законима у његову корист и законима против спољних
супарника и унутрашњих секташа. Када je Константин постао хришћанин, очекивао je да ће
његова нова вера постати ујединитељска сила ослабљеног Царства. Ho, y историји хришћанства
спонтано јединство je одувек било заваравајуће.
23
Постојала су два дуга раздобља у којима хришћанство није имало потпору државе: TOKOM три
столећа која су претходила Константину и у последњих две стотине година почевши од 18. века,
када су неке европске земље и САД одбациле хришћанство као државну религију. Чак су и неке
европске државе, попут Енглеске, смањиле напоре на присилном постизању јединства.
Искуства оба периода указују на то да je хришћанство, када je било препуштено само себи, било
веома склоно расцепима које су изазвале расправе о веровашу, организацији и дисциплини.
Константин и његови наследници су се уверили да je тешко остварити верско јединство.
Непрестано су били вођени личним убеђењем и политичком потребом да покушају да сачувају
јединство васељенског хришћанства, нарочито када су о природи Христа и о Тројству избиле
унутрашње расправе у 4. и 5. веку. Појединости ових богословских борби припадају историји
античке Цркве, али je њихово присуство у законима и ставовима имало утицај TOKOM многих
векова.10 Зарад мира и јединства, цареви су често подржавали теолошке компромисе постизане
на бројним саборима на којима су, уз велики труд, доношени исцрпни символи вере. Али
напори да се превазиђу разлике или да се мноштвом речи умање неслагања о тако важним
питањима као што су Божја или Христова природа углавном су били узалудни, што je и
уобичајено када су посреди дубока уверења. Савремено схватање слободе свести није било
прихватљиво за хришћане 4. и 5. века, који су били убеђени да постоји истинска вера у Бога и
да je зарад спаса појединца и безбедности државе неопходно да се она исповеда. У таквим
приликама римска држава je поражене у богословским надметањима обесхрабривала силом
закона и економским притиском. Треба рећи да у хришћанском Римском царству није била
уобичајена примена смртне казне према јеретицима. Но, епископи који се не би сложили са
саборском већином или царском вер
10
W. Н. С. Frend, The Rise of Christianity, Philadelphia Pa. 1984, 538—854, даје јасан приказ теолошких
сукоба у 4. и 5. веку.
24
ском политиком бивали би често рашчињени и прогнани из средина у којима су уживали
подршку. Јеретичко свештенство je губило економске и законске повластице које су уживали
свештеници званичне Цркве. Јеретичке заједнице су остајале без својих црквених зграда и
прихода.
Успех оваквих мера био je ограничен, нарочито у крајевима где су јереси имале подршку
народа, попут донатиста у северној Африци и монофизита у Египту. Међутим, ваља истаћи да je
примена репресије према отпадницима била саставни део правоверног хришћанства, a да су
закони који су то прописивали ушли у састав римског и црквеног канонског права.
У хришћанском Римском царству унутрашње богословске свађе биле су најозбиљнија тешкоћа
за васељенско хришћанство, али су постојали и спољашњи противници. И у борби против №их
била je значајна подршка државе. И у поколењу после Контантиновог преобраћања већина
поданика Царства, укључујући војнике и чиновнике, остали су следбеници различитих,
сложених верских покрета, које често називамо заједничким именом „паганство". TOKOM једног
столећа (320—420) хришћански цареви су уклонили носеће стубове паганске религије.
Затворили су храмове, запленили њихове приходе, распустили традиционалне многобожачке
свештеничке редове, престали да помажу паганске култове и забранили приношење жртава
боговима. Политика постепеног слабљења и „обезглављивања", у преносном смислу, паганства
показала се успешном. Лзуди су и даље могли да верују у старе богове, али више нису могли
отворено да изражавају своју веру преко свечаних жртвених понуда и јавног окупљања у
светилиштима и храмовима. Традиционално грчкоримско многобоштво престало je да буде
сложена вероисповест са свештеницима и храмовима. Ипак, његови важни чиниоци, попут
астрологије, врачања и породичних обреда, опстајали су у народној култури упркос напорима
хришћанског свештенства да их искорени као преживела сујеверја и обожавање демона. После
380. године хришћански јеретици и пагани нису имали законско право на постојање, мада je
25
Царство често правило компромисе или се уздржавало од насиља када je имало посла са
могућим побуњеничким иступима.
Јевреји су били у другачијем положају, пошто je њихова вера толерисана и штићена законом.
Римска војска je угушила два велика јеврејска устанка у Палестини (66—73. и 135—138).
Јерусалимски Храм je уништен 70. године, a сви Јевреји су протерани из Јерусалима 138. После
ових пораза, Јевреји нису више били војнички опасни, na им je паганска римска држава
дозволила да наставе ту да живе и исповедају своју религију, иако су Римљани и даље били
сумњичави према њима, a Јевреји осећали одбојност према освајачу. Када je Царство постало
хришћанско, постојећа напетост појачана je давнашњим верским супарништвом између
хришћана и Јевреја, јер су и једни и други тврдили да су баш они народ Израела који je Бог
изабрао. Повремена трвења су понекад прерастала у нереде, нарочито у источном Средоземљу
где су Јевреји били бројни. Но, ипак су славна старина јудаизма, дуготрајан законски положај и
знатан број Јевреја обезбедили трпељивост, иако понешто невољну. према овој вероисповести у
хришћанском Римском царству.
По закону, Јевреји нису могли да постану хришћанн. али њихове верске установе су имале
право да постоје, да поседују имовину и изводе обреде који су били неопходни у верском
животу, као што je обрезивање или ритуално клање. Међутим, у страху од буђења
побуњеничких тежњи, римске власти нису дозволиле обнављање Храма нити повратак Јевреја у
Јерусалим. Упркос законској заштити, ни Јевреји као појединци ни њихова религија нису били
равноправни са правоверним хришћанима и њиховом Црквом. Цареви од Константина до
Јустинијана (527—565) доносили су законе који су ограничавали економске и верске
активности Јевреја: на пример, нису смели да преобраћају људе, да ступају у брак са
хришћанима, да имају робове хришћане и врше почасне јавне функције (могли су се прихватати
неких тежих служби, којих je било прилично у позном Римском царству). Нису лако добијали
дозволе да граде нове синагоге, мада су могли да обнављају постојеће. Јевреји
26
су и даље чинили знатну мањину у градовима Царства, иако су no закону и у друштвеним
односима били само група странаца коју je подносило друштво потчињено нормативном
хришћанству.
Подршка Римског царства била je кључни чинилац победе васељенског хришћанства над
унутрашњим расколницима и спољашњим супарницима. Али хришћанство није било само вера
наметана са врха. Његова веровања, изражена прецизним богословским језиком у сложеним
списима за образовану мањину и у причи и обреду за већину, објашњавала су положај човека у
исквареном свету на начин који je многе задовољавао. Хришћанство je нудило обећање о
спасењу из тог положаја. Људи изванредних умних и организационих способности ставили су
се у његову службу, нарочито као епископи. Ови свети људи, обично пустињаци и монаси,
успешно су се обраћали надама и страховима, како маса тако и елите.
Правоверно хришћанство je такође било чврсто утемељено у реалном свету. Било je добро
организовано и предузетно. Бројно свештенство, знатни земљишни поседи, велелепне зграде,
јавни обреди, симболи и ликовна уметност и видљива победа над супарницима учинили су
правоверно хришћанство истакнутом установом позног римског друштва
Одлика правоверног хришћанства била je и развијена хијерархијска и територијална структура.
Хијерархија није била изум Цркве хришћанског Римског царства, већ je њен приметан раст
омогућен новим околностима. До краја 1. века хришћанска Црква je разграничила лаике (од
грчке речи laos што значи „народ") и клер (од грчке речи kleros што значи „мноштво или
наслеђе Господње"). И међу свештенством су такође постојале разлике. Писмо папе Корнелија,
сачувано у Јевсевијевој Црквеној историји, помиње као чланове Римске цркве (око 250. године):
једног епископа, 46 презвитера, седам ђакона, седам подђакона, 42 црквењака, 52 истеривача
ђавола, читача и вратара.11
11
Јевсевије Цезарејски, The Ecclesiastical History, књ. 6, гл. 8, енгл. прев. G.A.Williamson, The History of
the Church, London 1965, 282.
27
У преконстантиновској Цркви постојале су и разлике међу епископима. Римски градови су
углавном били мала места и њихови епископи нису имали ни изблиза толико људи и прихода
колико je имао nana Корнелије. Епископи многих градића су се могли упоредити са данашњим
парохијским свештеницима, јер нису имали ни времена, ни средстава, ни образовања да врше
већи утицај ван својих месних цркава. Неколико значајнијих епископија имало je вођство на
свом подручју и чак известан степен надзора над мањим епископима. Водеће епископије су
обично биле старије, њихови оснивачи су углавном били апостоли, имале су велики број
верника, прилично свештеника и традицију добро образованих, предузетних епископа. Водеће
епископије преконстантиновске Цркве биле су Рим, Александрија и Антиохија, уз епископске
столице регионалног значаја какве су биле Картагина и Јерусалим.
Подстрек успостављеној хијерархији, која се већ назирала у преконстантиновској епохи, дали
су погодни услови који су владали у хришћанском Римском царству. Управна структура Царства
дала je пример црквеној хијерархији. Најситнија јединица цивилне управе била je civitas (град)
са својим сеоским подручјем. Готово сваки град имао je свог епископа чији се делокруг
(дијецеза) поклапао са римском civitas. Ha следећем нивоу више римских градова je чинило
провинцију, док су се црквене дијецезе такође груписале у провинцију којој je на челу био
епископ главног града са звањем митрополита. Управне провинције Царства сачињавале су
четири велике световне дијецезе (које треба разликовати од црквених дијецеза). Од 5. века
црквене провинције груписале су се у патријархате, на чијем челу су стајали највећи епископи
Цркве, њих петорица, no реду достојанства, из Рима, Цариграда, Антиохије, Александрије и
Јерусалима, који je био мало и сиромашно место али je добио ранг патријархата због
повезаности са почецима Цркве. Овде je престајала сличност између црквене и државне
организације. Цар je био апсолутни господар, док Црква није имала једног
28
поглавара, иако je римски епископ био први no части међу епископима. Ta почаст се најчешће
изражавала на симболичан начин, попут седења на најистакнутијем месту на саборима.
Епископ Рима био je патријарх Запада, али je у пракси имао веома ограничену власт ван
сопственог патријархата.
Друга одлика правоверног хришћанства били су чести састанци епископа ради дефинисања
црквене дисциплине и учења. Од 2. века епископи су решавали (или су бар то покушавали)
размирице на тим састанцима, званим концили на латинском и синоди на грчком језику.
Озакоњењем хришћанства сабори су постали званични део црквене управе. У идеалном случају
епископи из сваке провинције састали би се једном или двапут годишње под председништвом
митрополита. Године 325. цар Константин je позвао све епископе Царства да дођу у Никеју како
би тамо разрешили тешкоће које je изазивало учење о Христу александријског свештеника
Арија (умро око 335). Царев поступак био je први у низу преседана. Он je омогућио, први пут,
да се читава Црква нађе на једном месту ради разматрања озбиљног питања. Он je учествовао у
сазивању сабора и покривању трошкова епископа. Присуствовао je расправама и учествовао у
њима. Занимао се за доктрину и искористио je царску власт да би утицао на одлуку. Последица
Константинове иницијативе, коју су понављали и његови наследници, била je поистовећивање
екуменског („васељенског") сабора са царском влашћу: свих седам васељенских сабора до
Другог никејског (787) сазвали су римски или византијски цареви.
Правоверно хришћанство имало je прилично богатство и економске повластице.
Преконстантиновске хришћанске цркве поседовале су скромну имовину, углавном црквене
зграде и гробља. Пошто су се налазиле ван закона, њихово власништво није било сигурно и
могло je бити заплењено TOKOM прогона. У доба хришћанског Римског царства црквено имање
се знатно увећало. Легализација хришћанства значила je да цркве, касније и манастири, могу да
поседују имовину као заједнице, да примају
29
поклоне у земљи и новцу, као и завештања. Пошто су цркве трајне заједнице, TOKOM времена су
стекле знатно богатство (наравно, постојале су и многе сиромашне цркве).
Сам Константин je дао добар пример грађењем импресивних цркава на светим хришћанским
местима, попут цркве посвећене Христовом васкрснућу у Јерусалиму, Христовом рођењу у
Витлејему, Христовом крштењу на реци Јордану и Петровом мучеништву у Риму. Цареви који
су га следили ослобађали су цркве и свештенство пореза и кулука. Други верници поклањали су
драгоцене предмете, новац и земљу. Правоверно хришћанство поседовало je бројне обезбеђене
и самосталне установе које су заједно чиниле знатан део друштвеног богатства.
Озакоњење хришћанства и царска милост према шему били су узрок још једне тековине
правоверног хришћанства KOJOJ су се касније генерације дивиле: уређених црквених закона,
званих канонско право. Преконстантиновске хришћанске цркве имале су утврђене поступке и
обичаје којима су регулисале појединачно понашање и живот заједнице. Taj процес je већ био
зачет списима из Новог завета, a нарочито Павловим посланицама. У 2. и 3. веку цркве су
развиле правила за примаше чланства, избацивање грешника, бирање свештенства, вршење
Божје службе и управљање имовином. Међу њима су, с Kpaja на крај Медитерана, постојале
знатне разлике, али су водећи епископи и одлуке сабора постепено увели извесну сличност на
регионалном нивоу.
У хришћанском Римском царству јавила се потреба за истанчанијим црквеним правом. Обласни
и васељенски сабори нису се искључиво бавили теолошким питањима, већ и свакодневним
тешкоћама око одређивања граница, свађа о правима, доводећи у ред заблуделе свештенике и
световњаке и штитећи све веће црквено власништво од превара, крађа и лошег газдовања.
Значајни епископи, нарочито епископи Рима, слали су писма, звана декретали, у којима су
давали савете или забрањивали радње на које су стизале притужбе. Хришћански цареви такође
су издавали законе који су се односили на Цркву. Они
30
су се понекад дотицали богословља, али су углавном биле у питању законске и економске
повластице црквама и свештенству, заштита црквене имовине и репресија према јеретичким
облицима хришћанства. Цар Теодосије II (408—450) године 438. наредио je кодификацију
закона издаваних TOKOM 120 година од Константинове владе до његових дана, од којих су се
многи односили на Цркву.12 Век касније цар Јустинијан (527565) такође je наредио
кодификацију римског права и број закона који су се, директно или посредно, тицали Цркве био
je знатан. Учени монах Дионисије Мали, који je деловао у Риму од око 497. до 540. године,
почео je да сређује црквено право. Он je израчунао, са грешком од четири до седам година,
датум Христовог рођења који се користи у савременом систему рачунања времена. Дионисије je
такође био правник који je у једном тому сакупио каноне црквених сабора. Сакупио je, опет у
једном тому, и декретале римских епископа од папе Сирција (384) до папе Анастасија II (498).
Потоњим нараштајима задивљујућа правна структура хришћанске Цркве из доба Римског
царства изгледала je дивљења достојна, уређена и исправна, и представљала je нормативни
стандард коме су тежили.
Почеци монашшва
Постојао je још један покрет који се може схватити као одговор све већем формализму
правоверног хришћанства. Још од почетака хришћанство je високо ценило добровољни
аскетизам, тј. самоодрицање из верских уверења. Такво самоодрицање je обично подразумевало
сексуално уздржавање, пост и избегавање световних забава. Многе хришћанске заједнице у 2. и
3. веку имале су члановеаскете, углавном удовице и девице,
12
The Theodosian Code and Novels and the Sinnodian Constitutions, енгл. прев. Clyde Pharr, Princeton NJ 1952.
31
али и мушкарце. Аскете су живеле међу сабраћом и, ако су могли, сами су зарађивали за живот,
мада je неке издржавала заједница. У поменутом писму папе Корнелија говори се о 1 500
удовица и сиромашних особа које се бар делимично издржавају од милостиње Римске цркве. У
4. и 5. веку аскетски подстицај je постао снажнији и узео je нов облик. Како су хришћанске
цркве постајале веће и сложеније, неким ватреним хришћанима они су се чинили нејаким и
претерано световним. Неки од њих, углавном мушкарци, напустили су градски живот и
свакодневне послове и потражили удаљена места где су могли да живе у потпуном
самоодрицању, уз молитве и мисли о светим списима. Они су били први монаси. Упутили су
изазов правоверном хришћанству пошто су били изданци неусиљене и жестоке традиције
испољаваша верских уверења, која je посредно или непосредно осуђивала развој сложене Цркве
уско повезане са друштвом. Но, правоверно хришћанство je нашло начин да их прилагоди и до
5. века монаштво je увелико постало део правоверног хришћанства, сигурносни вентил за
ревносну мањину која je иначе могла да се отцепи од тела Цркве. 13
Правоверно хришћанство je непосредни изданак блиског савеза између васељенске хришћанске
Цркве и Римског царства. Царство je било старији партнер и Црква се углавном мирила са тим,
мада су постојале вредности и уверења које je бранила чак и од царских притисака. Савез je
постао нестабилан у 5. веку, нарочито на Западу, пошто je Царство било у озбиљном
политичком и економском опадању. Али je правоверно хришћанство, отеловљено у јаким и
солидним структурама попут службе епископа, писаног Символа вере, новозаветног канона,
патријархата и саборске традиције и забележено у књигама, као што су кодекси римског и
канонског права и списи црквених отаца, остало идеал за касније нараштаје хришћана.
13
Western Ascetism, прир. Owen Chadwick, Philadelphia Pa. 1958, садржи преводе важнијих аскетских
списа, укључујући Изреке отаца и Правило св. Бенедикта.
32

2
ПОЧЕЦИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ЦРКВЕ
He постоји тачан датум за који можемо са сигурношћу рећи да означава завршетак старовековне
Цркве и почетак средњовековне. Прелаз из једне у другу није био један догађај већ дуг процес,
кога савременици нису били свесни. Судбина Римског царства умногоме je утицала на
будућност хришћанства. У источним деловима Царства савез између хришћанства и римске
државе остао je непрекинут и развио се у блиску повезаност Православне цркве и Византијског
царства. У западним областима Римског царства пут развоја био je потпуно различит. Савез
између правоверног хришћанства и царске власти био je нестабилан, зато што je Царство
постепено пропадало под притиском економских, политичких и војних проблема. Одлучујући
прелази били су 5. и 6. век. У 5. веку царска власт на западу постепено je пропадала под
притиском освајача који су говорили германске језике. У 6. веку територије Западног римског
царства подељене су међу германским племенима, мада je неколико малих области, укључујући
и град Рим, остало као предстража под контролом римских царева који су боравили у
Цариграду. За потребе ове књиге, као почетак развоја средњовековне Цркве узећемо време када
je хришћанство надживело Западно римско царство и морало да се прилагоди знатно другачијем
окружењу. Правоверно хришћанство Римског царства наставило je да нуди узоре понашања и
идеале којима треба стремити, али кључни догађај било je прилагођавање новој ситуацији.
33
Опадање Римског џарсшва
Једна од историјских иронија je да се, због разумљивих околности, хришћанство удружило са
Царством у опадању. У 3. и 4. веку озбиљни социјални, демографски, економски и војни
проблеми су већ угрожавали виталност Царства. Иако савременици тога нису били свесни,
Римско царство се налазило у сваковрсним тешкоћама. Да имамо статистичке податке, које
немамо, вероватно бисмо могли показати да je Царство достигло врхунац друштвеног и
економског развоја негде око 150. године. Затим je почело дубоко и дуготрајно опадање,
озбиљније у неким областима него у другим, некад спорије, некад брже, некад са привременим
опоравцима, некад приметно за савременике, али обично не. Било je то врзино коло проблема
који се међусобно оснажују и за које савременици нису имали ни интелектуалних могућности
да их разумеју, ни средства да их зауставе.
Пети век je на Западу био прекретница на путу опадања. Ослабљено Царство нападали су
бројни непријатељи, тзв. варвари, који су још више пореметили економски и политички живот.
Вековима су Римлани наизменично мирно трговали и ратовали са германским народима на
границама, али je превага била на римској страни. Када су Визиготи прешли Дунав и ушли у
Царство 375. године нешто ново je искрсло. Визиготи су бежали од Хуна и дозвољено им je
било да пређу границе Царства. Нису дошли као пљачкаши, већ као избеглице са својим
породицама, стоком и покућством. Због сурових поступака римских званичника, побунили су се
378. године, поразили римску војску и убили цара Валенса у бици код Једрена (Хадријанопољ),
близу Цариграда. Затим су започели сеобу унутар Царства која je трајала више од двадесет
година, тражећи погодно место да се настане. Њихов војни успех открио je основну слабост
Царства, које није могло да заустави лутања једне невелике племенске заједнице. Друге
34
германске народе то je охрабрило да уђу у Царство да би се настанили. Сеобе ових народа на
крају су прекројиле мапу Западног римског царства.
Римско царство се постепено подвајало на два дела, Источно и Западно, који ће имати
различиту будућност. Источни део Царства je преживео у осиромашеном и смањеном облику
као Византијско царство, док je западни део потонуо под теретом својих проблема и до 476.
године издељен je међу германским освајачима, који су владали знатно бројнијим домаћим
римским становништвом. И даље су постојали римски цареви, али су боравили у Цариграду.
Они су и даље претендовали да буду владари Запада. Цар Јустинијан (527—565) привремено je
повратио Италију и делове северне Африке и Шпаније, али његови наследници нису могли да
задрже више од неколико делића територије у Италији и на медитеранским острвима. Успон
ислама у 7. веку од старог Римског царства отцепио je и Блиски исток, северну Африку и
Шпанију. Источно царство, које се обично назива Византијско, преживело je у Малој Азији и на
Балкану. Притиснуто од опасних северних и источних непријатеља, све мање и мање je било у
могућности да се уплиће у догађаје на Западу.
Средином 8. века распоред снага био je измењен. Бивше Римско царство било je подељено на
три посебне и дуговечне целине: Византијско царство, исламски свет и латински Запад, од којих
се сваки темељио на вери (грчкоправославна, исламска и католичка) и светом језику (грчки,
арапски и латински). Вековима je латински Запад био најсиромашније од друштава која су
наследила римску прошлост. Упркос скромним регионалним опоравцима, опадање и каснија
стагнација на западу наставили су се шест или седам векова после нестанка римске владе, све
до великог препорода који je почео у 11. веку. Са гледишта хришћанске Цркве на Западу,
практичне последице савеза са Римским царством, које je било удаљено и развијало се у другом
правцу, постале су махом теоријске.
35
Визаншијско хришћансшво
Иако ћемо се у овој књизи усредсредити на хришћанску Цркву на Западу, Црква у Византијском
царству остала je значајан наследник нормативног хришћанства из 4. и 5. века. Византинци себе
нису називали „Византинцима" (тО je савремена реч настала од имена града Византа, на чијем
месту je изграђен Цариград). Сматрали су се Римљанима и заиста су били наследници старог
Царства, иако су наступиле тако велике промене да би римски цар из 2. века имао тешкоће да
препозна своје наследнике из 7. века и њихово царство. До 476. године Запад су заузели
германски освајачи. Између 632. и 650. године исламске војске освојиле су Египат, Палестину,
Либан и Сирију. После тога смањено Византијско царство било je грчко no језику и православно
no вери. Упркос територијалним губицима, остало je изграђено друштво, са веома развијеним
правним и бирократским системима, и седиштем у великом трговачком граду и војном
утврђењу Цариграду, огромном no тадашњим мерилима. Могуће je да je у 10. веку, када су
Париз и Рим имали мање од no 10 000 становника, Константинопољ имао 500 000 житеља. У
свом зениту Цариград je био највећи хришћански град на Земљи. Већим делом своје дуге
историје Византијско царство je било удефанзиви према муслиманима на југу и истоку,
словенским и турским народима на северу и латинским хришћанима на западу. Све до
озбиљних војних пораза у 11. веку, остало je светска сила, богата, многобројна, са великим
дометима у уметности и финим занатима.
Ортодоксно хришћанство je било у самој сржи начина на који су Византинци разумевали себе и
своје царство. Бог je сачувао њихово царство јер су они били чувари правог веровања, што реч
„ортодоксија" означава на грчком, окружени опасношћу од пагана, муслимана и јеретика, међу
које су понекад убрајали и латинске хришћане. Све до 9. века Византијска црква се тако жестоко
држала старе традиције теолошких распри да
36
je то проузроковало нереде и побуне. Баш та жестина верских распри у Византијском царству
показује озбиљност религијских интересовања. Иако су ширење Царства зауставили на југу и
истоку муслимани, a на западу латински хришћани, његови мисионари су проширили подручје
свог утицаја у 9. и 10. веку међу словенским народима Русије и Источне Европе, у областима
које никада нису досегли њихови римски претходници. Посматрачу je у већини случајева од 6.
до 11. века Византијско царство свакако изгледало као средиште хришћанства, његов
економски, теолошки и политички гравитациони центар. 1
Ислам
Ислам je био наследник другог важног дела територије Римског царства. Мухамед (око 570632),
арапски трговац који je живео у граду Меки, тврдио je да je примио откровење од јединог бога,
Алаха, за кога je веровао да je Бог из Старог и Новог завета. Бог je много открио пророцима
ранијих периода, међу које je убрајан и Исус, али његово последње откровење било je упућено
Мухамеду, који je требало да буде последњи у низу пророка. Мухамедова пророчанска порука
— да нема бога изузев Алаха — имала je великог успеха међу ратничким клановима Араб
\>анске пустиње, који су традиционално поштовали многе богове. Они који су се покорили
његовом позиву (дословно значење речи „ислам" je „покоравање") и постали
За кратак приказ византијске религије уп. Н. Gregoire, The Byzantine Church, y N. H. Baynes, H. St. L. B.
Moss, Byzantium. An Introduction to East Roman Civilization, Oxford 1948, 86135 и H. Delehaye, Byzantine
Monasticism, ibid., 136165; или J. M. Hussey, The Byzantine World, New York 1961, 85130. da исцрпан
извештај о вери Византинаца са богатом библиографијом в. Cambridge Medieval history, vol. 4 part 2: The
Byzantine Empire. Government, Church and Civilization, друго изд. Cambridge 1967, 105133 и 161205.
37
муслимани („они који су се покорили"), ујединили су се у својој преданости правој вери и брзо
се усредсредили на нападе и подјармљивање суседа, Византинаца на северу и западу и
Персијанаца на истоку. За невероватно кратко време, не дуже од једног животног века, арапске
војске, уједињене снагом ислама, прекројиле су верску и политичку мапу грчкоримског света.
Освојили су обале Средоземља од Сирије до Шпаније, као и територије у Африци и Персији,
које никада нису држали Римљани. Исламске војске и флоте у 8. и 9. веку жестоко су
угрожавале и Византијско царство и латински Запад. Да су околности биле другачије, цео
медитерански басен могао je бити поново уједињен под муслиманском превлашћу, али je
Цариград издржао велику опсаду 717. године, a муслиманске пљачкашке одреде поразили су
хришћански Франци код Тура 732. и они су се повукли јужно од Пиринеја, у Шпанију. Бдење
под оружјем на Медитерану између исламског света и Византије омогућило je латинском западу
да преживи.
Велики број хришћана живео je под муслиманском влашћу. Већином нису силом приморавани
да се преобрате у ислам, али су живели као грађани другог реда, слично Јеврејима у
хришћанском Римском царству. Хришћанске заједнице у муслиманским земљама венуле су
TOKOM векова, јер су њихови чланови прелазили у ислам ради друштвених и економских
погодности, али и из убеђења. И данас, на већем делу муслиманског Блиског истока, постоје
хришћанске мањине, потомци покорених народа. Муслимански Арапи су много преузели од
грчкоримске прошлости и створили живу урбану и трговачку цивилизацију, која се протезала од
Толеда у Шпанији до Багдада у Месопотамији, уједињена исламском вером, арапским језиком и
снажним економским везама.2
2
О почецима ислама в. Н. Kennedy, The Prophet and the Age of the Caliphates. The Islamic Near East from
the Sixth to the Eleventh Centuries, LondonNew York 1986, 1—49; o пророку Мухамеду в. M. W. Watt,
Muhammad, Prophet and Statesman, Oxford 1961.
38
Лашински Запад
Византија и исламски свет се могу међусобно поредити no богатству, војној моћи, урбанизацији
и префињености. Простирали су се на територијама које су у римско време биле најнапредније
и високо развијене. Насупрот томе, латински Запад био je веома сиромашан. Развијао се на
територијама које су биле међу најсиромашнијим и најнеразвијеним деловима Римског царства.
Тешкоће с којима се сукобљавало већ позно Римско царство, заоштравале су се између 5. и 8.
века, чак и после политичке пропасти Царства на Западу; градови су слабили, становништво
стагнирало или опадало, насиље ометало живот, трговина опадала, економска производња се
преселила у сеоске средине с осиромашеним житељима којима су господарили велепоседници,
a и животни стандард и књижевно стваралаштво je било у опадању. Савременим речником
изражено, латински Запад je био неразвијена област све до 12. века, слабија у односу на
Византију и исламски свет no већини мерила економског и друштвеног живота. Ипак, Запад je
избегао и да га прогута исламски талас и превласт Византије и постао трећи наследннк
грчкоримске прошлости. Kao и они, и Запад je ширио своју веру и културу ван некадашњих
римских граница, ка германским и словенским земљама северне и средње Европе. Створио je
нове установе или прилагодио старе које су се показале изузетно спретним, укључујући и саму
хришћанску Цркву.
Гргур Велики
Каријера папе Гргура I (590—604), попут умањеног модела, одражава период прелаза Западне
цркве из хришћанског Римског царства у средњи век. Он je био наследник грчкоримске
прошлости и стамени бранилац правоверног хришћанства.
39
Истовремено, његов живот и каријера указивали су на будући развој. Кратак преглед стања за
време Гргуровог живота служиће као полазна тачка за историју средњовековне Цркве.
Када je Гргур изабран за епископа Рима 590. године хришћански покрет био je старији од 500
година, a правоверно хришћанство око 250 година. Савез Цркве на Западу са римском државом
био je у лошем стању због политичких околности, a не зато што je нека од страна желела да га
напусти. Слабији партнер у савезу сада je било Царство. Ниједан цар није живео у граду Риму
већ 120 година. Сеобе и насељавања германских народа у Западну Европу потисле су стварну
царску власт на источни Медитеран. Од 476. до 554. године Италијом су владали Германи, прво
Одоакар, a затим Теодорих, краљ Острогота (493—526) и његови наследници. Теодорих je био
најроманизованији од варварских краљева и склон римском начину живота. Староседелачко
становништво Италије живело je на традиционалан начин под римским магистратима који су
били одговорни остроготским краљевима. Године 535. енергични римски цар Јустинијан почео
je поново да осваја Италију борећи се против Теодорихових слабих наследника. Остроготи су се
херојски опирали и Италија je опустошена TOKOM деветнаестогодишњег ратовања (535—554)
између римских и остроготских трупа. Симболично за овај период je и то да je сам град Рим,
бивши господар читавог Средоземља, остао празан четрдесет дана 549. године, јер je
становнике евакуисао остроготски краљ Тотила. Гргур, који je рођен око 540. године, провео je
детињство у овим тешким годинама.
До 554. године Остроготи су поражени, али су напори да освоји Запад финансијски исцрпли
Источно римско царство. Иако je Италија била осиромашена, a становништво десетковано
ратом и избијањем бубонске куге, исте онакве заразе која je у позном средњем веку била
позната као „црна смрт , царска влада je наметала велике порезе да надокнади трошкове, што je
само погоршавало стање. Јустинијанова освајања у Италији остала су нетакнута само четрцаест
година. Године 568.
40
Лангобарди, застрашујуће нероманизовано германско племе, прешли су Алпе и започели
освајање Италије. Царска влада успела je да сачува само приобалне енклаве, укључујући
Равену, Напуљ и Рим. Гргур, који je 573. године имао 33 године и још увек био световно лице,
налазио се на положају префекта Рима, највишем цивилном положају у граду, и учествовао у
успешној одбрани од лангобардског напада. Цео живот je провео у осиромашеној и опустелој
Италији, под сталном претњом лангобардских напада и избијања куге.
Гргур je потицао из побожне, богате породице. Један од његових предака био je nana Феликс III
или IV, његови родитељи веома религиозни, a имао je и три тетке које су живот проводиле у
испосништву. Када му je било око 34 године, напустио je световну каријеру; користио je
породичне поседе да оснује шест манастира на Сицилији и манастир Светог Андрије на брду
Целију у Риму, коме je приступио као монах. Провео je четири године у испосништву и, као и
многи испосници, нарушио своје здравље. Побољевао je до краја свог живота.
Обдарених људи ширег образовања и практичног искуства било je недовољно у Риму 6. века и
578. године Гргур je невољно напустио манастир и прешао у службу папе, прво као ђакон
Римске цркве, a онда као папски представник (apocrisarius) код цара у Константинопољу, где je
живео од 579. до 585. О томе колико су Исток и Запад били удаљени један од другог сведочи
чињеница да Гргур никада није савладао грчки, иако je имао добро образовање и живео шест
година у граду у коме се тај језик говорио. Када се вратио из Цариграда, постао je опат
манастира Св. Андрије, где je наставио живот у испосништву и проучавању светих списа.
Године 590. од куге je умро nana Пелагије, и Гргур je, у педесетој години живота, изабран за
епископа Рима. У веома тешким економским и политичким околностима показао je
традиционалну римску црту ефикасности и управљачких способности. Византијски цар био je
веома далеко и окупиран својим
41
проблемима. Царство није могло да победи Лангобарде, a није хтело са њима да закључи мир. У
таквим околностима Гргур je предузео одбрану и управу над градом Римом и територијом око
њега која je и даље била под римском контролом. Није имао званичну цивилну титулу да би то
урадио, али je био најзначајнији грађанин Рима, његов морални вођа и најбогатији становник.
Гргур je материјално обезбедио хиљаде избеглица које су бежале са лангобардских територија,
организовао и плаћао милицију, гарантовао снабдевање града храном и водом и преговарао о
примирју са Лангобардима, већином на незадовољство царских званичника. Гргур je био одани
поданик Римског царства и сматрао се истинитим делом тог света који живи на западном рубу
Царства. Преузимао je световне дужности у случајевима потребе, али није желео да раскине са
Царством. Управо супротно, жудео je затим да цар буде вољан и у могућности да испуни своју
традиционалну улогу заштитника Цркве и јемца реда и мира.
По рођењу, образовању, искуству и управљачким способностима, Гргур je имао много особина
римских магистрата. Био je сличан многим од највећих епископа 4. и 5. века, људима који су
могли да имају изванредне световне каријере да нису изабрали другачији пут. Али његова
каријера предсказивала je будући развој историје хришћанства. Он je био први монах који je
изабран за папу и наставио je монашки да живи чак и као епископ Рима. Још значајније за
будућност било je то што je био заштитник и покретач монашког покрета и што je поставио
темеље важном савезу између монаштва и папства.
Такође се први заинтересовао за варваре који су живели на северу и западу. Ранији епископи
Рима нису учинили готово ништа да се систематски позабаве застрашујућим паганима или
јеретичким завојевачима који су сада држали Западну Европу. Гргур je продро до освајача.
Неговао je добре односе са лангобардском краљицом Теоделиндом. Срдачно се дописивао са
визиготским краљем Шпаније Рекаредом, који je
42
587.* напустио аријанство и постао саборни хришћанин. Одржавао je односе са франачким
владарима, који су били следбеници васељенског хришћанства, али никако нису били узор
хришћанског понашања. Био je први nana који je организовао и материјално помагао
мисионарску експедицију код паганских германских народа, Англосаксонаца.
Он je био и први nana који je преузео одговорност за друштвена и војна питања у средњој
Италији, која му je наметнута пошто цареви нису могли да обезбеде стварну помоћ против
налета Лангобарда. Наговестио je не само активности папства у каснијим временима већ и све
већу социјалну улогу Цркве у друштву које пролази кроз нагле промене и доживљава могуће
културно опадање. Живео je у опкољеној граничној постаји Византијског царства. Године 568.
једни од последњих и најпримитивнији од свих германских освајача, Лангобарди, упали су у
Италију и сатерали Византинце у енклаве око Равене, Рима и Напуља. Гргуров град био je у
стварној опасности да падне у руке освајача и он je тражио, често узалудно, заштиту од цара. Ha
крају, морао je да предузме војну одбрану града и отпочне преговоре са Лангобардима. Преко
Алпа, северно и западно од Италије, владао je неред. Хришћанско становништво живело je под
влашћу германских владара, од којих су неки били пагани (мала англосаксонска краљевства у
доњој Британији и неки Лангобарди у Италији), или аријански хришћани (остали Лангобарди у
Италији, и до 589. Визиготи у Шпанији) или саборни хришћани, али изразито независни
(Франци у Галији).
По старој традицији, Гргур je био патријарх Запада и први no достојанству међу патријарсима
читавог Царства. Изузетно брижно се трудио да осигура то првенство, нарочито у односу на
главног супарника, патријарха Цариграда. Али његова стварна моћ над црквама, изузев његове
матичне, била je прилично
* Te године je сам краљ прешао у правоверно хришћанство, a држава je то учинила на II сабору у Толеду
589. године (прим. ред.).
43
ограничена. Свакодневни послови локалних цркава одувек су били у рукама епископа, који су
традиционално били прилично независни. Никада није било централизоване Цркве и није се
могло ни претпоставити да, чак ни на Западу, епископ Рима може активно да се уплиће у
практичне послове других епископа.
Политичке и војне околности су оснажиле традиционалну независност епископа. Ha неким
местима епископије које су постојале у римско време пропале су због нереда и насиља освајача.
Иако je већина западних епископија преживела освајаче, оне су делале у непријатељској
средини, под влашћу пагана, аријанаца, или сурових краљева, следбеника званичне, васељенске
Цркве. Гргур je користио сва овлашћења да надгледа епископе и опате средње и јужне Италије,
али су она била ограничена канонским правом и традицијом. Изузев у нужди или у случају
великих скандала, Гргур није могао лако да поставља и смењује италиЈанске епископе, није
могао да их надгледа, и није могао да има било каквог утицаја на њихове финансије. Они даљи,
епископи ГалиЈе, Шпаније и северне Италије, у начелу су признавали епископа Рима као
најдостојанственијег од епископа, првог у часга, с којим се треба саветовати о важним
питањима литургаје, дисциплине или теологије (која у стварности нису често постављана), али
му нису давали право да се меша у њихов свакодневни посао.
Тешко je створити јасну слику ситуације у којој су били римски епископи у раном 6. веку. Гргур
je имао јединствену позицију на Западу, која je била прилично независна од личности и
способности било ког папе. У његово време није било значајнијих оспоравања гледишта да je
Христос учинио Петра стеном на којој ће Црква бити изграђена и поверио му кључеве
краљевства небеског (Мт, 16:16—19). Такође није било спорно да je епископ Рима Петров
наследник и наследник његових одговорности и права. Чак су и цариградски патријарх и други
источни епископи прихватали папски примат, али су поставили јасне границе његовој
практичној примени. Ha Западу je само Црква у Риму могла да тврди како су je основала два
апостола,
44
Петар и Павле, што je била чињеница која je њу на посебан начин чинила „апостолским
седиштем". Епископи Рима били су такође и чувари великог блага, моштију светаца, посебно
Петрових, за кога се верује да je сахрањен испод велике цркве на ватиканском брду, коју je
изградио цар Константин у 4. веку, и Павлових, за које се верује да су сахрањене у
Константиновој цркви Светог Павла изван зидова. У Гргурово време Рим je већ био главно
ходочасничко место на Западу и папе су делиле славу својих светаца и мученика.
Епископ Рима поседовао je и велики иметак који се састојао од многих добара, поклона од
царева и других, и чинио „Баштину Светог Петра". Пошто су имања била раштркана no јужној
Галији, средњој и јужној Италији, Сицилији, Сардинији, северној Африци и Балкану, мало je
вероватно да су била истовремено опустошена и конфискована. Са тако јаком економском
базом, папе су имале на располагању доста средстава за доброчинства, грађевинске подухвате и
одбрану. Управо je од прихода Цркве nana Гргур помагао избеглице које су бежале од
Лангобарда и организовао одбрану Рима. Није било епископа на Западу, a мало их je било и на
Истоку, који се могао поредити са њим no верском угледу и материјалном богатству.
To je била једна страна медаље: првенство части, чувар једног од најдостојанственијих градова
у хришћанском свету и великог богатства. Углед није аутоматски гарантовао контролу.
Епископи на Западу били су прилично независни у оквирима сопствених дијецеза, иако се
саборска пракса правоверног хришћанства доказала доволно чврстом да преживи нападе и
долазак нових владара. Епископи су се повремено састајали на провинцијским или саборима на
нивоу краљевства да одлуче о спорним питањима. Ако су некоме одговарали, онда су то били
германски владари у чијим су кралевствима живели и чија им je заштита очајнички била
потребна. У Визиготском краљевству, које се одрекло аријанства и приступило васељенском
хришћанству 589. године, епископи су се редовно састајали са краљем
45
и његовим племством на националном Сабору у Толеду, где се одлучивало о верским и
световним пословима. Слично, епископи Галије били су у блиској вези са франачким
краљевима и често су довођени на епископске столице њиховим одлукама. Васељенско
хришћанство je преживело крај Западног римског царства и стварање германских краљевина на
континенту, али je било организовано око германских владара, као раније (a још увек у
Византијском царству) око хришћанских римских царева. У таквој ситуацији, епископи Рима
били су удаљене фигуре са знатним верским угледом и многобројним проблемима који су их
притискали у Италији.3
Монашшво
Епископи су били званичне вође локалних хришћанских цркава, али од 4. века имали су
супарнике у светим људима којима су се дивили многи обични хришћански свештеници и
световни људи. Монастицизам je био сложен и независтан покрет унутар правоверне Цркве. У
Гргурово време био je главна одлика нормативног хришћанства већ више од 250 година. Сам
Гргур je био монах око петнест година пре него што je изабран за папу и изузетно
заинтересован за монашку организацију и њен успех.
Од својих почетака хришћанство je подразумевало и извесно одрицање од света, засновано на
беспоговорним Исусовим речима о браку, породичном животу и имовини: „A има ушкопљеника
који су сами себе ушкопили ради царства небе
3
О западном хришћанству раног средњег века и његовим односима са Византијским царством и
исламским светом в. J. Herrin, The Formation of Christendom, Oxford 1987. H. St. L. B. Moss, The Birth of
the Middle Ages, Oxford 1935, пружа користан приказ политичких и верских дешавања у раном средњем
веку. Уз дела Гргура I, која се наводе на крају овог поглавља, в. стару али изузетно документовану студију
F. Н. Dudden, Gregory the Great. His Place in Thought and History, 2 vols, London 1905.
46
скога" (Мт, 19:12); „И сваки који остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или
жену, или децу, или земљу имена мојега ради, примиће сто пута онолико и добиће живот вечни"
(Мт, 19:29); „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и
имаћеш благо на небу; na хајде за мном" (Мт, 19:21); Исус je пуна срца звао на посвећивање: „И
који не узме крста својега и не пође за мном није мене достојан. Који чува душу своју, изгубиће
je, и који изгуби душу своју мене ради, наћи ће je" (Мт, 10:38—39). У преконстантиновској
хришћанској заједници мањина je узимала ове речи дословно и живела у целибату, сиромаштву
и потпуном самоодрицању.
Крајем 3. и у 4. веку неки испосници, како се ови људи називају, преселили су се у пустињске
области Египта и Палестине да би нашли што захтевнији простор за своју духовну борбу.
Пошто je монаштво на крају укључено у правоверно хришћанство, постало je у ствари један од
његових главних темеља, лако je заборављено да je почело као противкултура, критика
савременог живота. Био je посреди спонтан, несређен покрет. Најранији монаси нису били
свештеници, обично нису били добро образовани и понекад су били непријатељски
расположени према ономе што су ценили као недовољну срчаност урбаних хришћанских
заједница и њиховог свештенства, посебно када су их поредили с идеалом образованом на
Исусовим речима.
Ha источном Средоземљу TOKOM 4. и 5. века јављали су се најразличитији облици монашког
начина живота, од индивидуалних пустињака и столпника, до великих дисциплинованих села
монахафармера и монахазанатлија. Kao што je обично случај са покушајима, било je неуспеха,
нереда и скандала. Ипак, популарност монаха као светих људи, чудотвораца и посредника пред
Богом била je изузетно велика међу обичним хришћанима.4 Неки градски епископи и
свештеници, који су били писмени,
P. Brown, The Cult of the Saints. Its Rise and Function in Latin Christianity, Chicago 111. 1981.
47
често ожењени и поседници личне имовине, посматрали су монашки покрет са сумњом и чак
неодобравањем. Постојала je могућност да монаштво раскине са великом Црквом, али у 5. веку
епископи су утврдили своје право да одобравају оснивање манастира и надгледају монахе као и
све остале хришћане. Иако су донекле обуздали монашки покрет, никада нису имали пуну
контролу над њим. Вековима je монастицизам био извор несугласица, реформи и новина у
оквирима Цркве. Није случајно што je већина покрета за препород Цркве потекла из монашких
редова.5
Монаштво се раширило no западним деловима Римског царства отприлике један век пошто je
настало на мгтпку Мали број пустињака и других ексцентрика појављивао се повремено на
западу,али екстремније и усамљеније форме источног монаштва у целини нису се добро
примиле у тој области.Нормалан оквир западног монашког живота је мала заједница под
вођством опата,кога је надгледао локални епископ. Сами Гргурови манастири на Сицилији и у
Риму, који су основани на имашима његове породице, уклапали су се у тај образац.
Пошто je изабран за епископа Рима, Гргур je написао веома популарно дело, Дијалози, које се
делом бавило монаштвом и светим људима Италије. Требало je да покаже да чак и усред ратова,
најезди, куге и тешких страдања Бог наставља да чини чуда преко својих светаца. Своју другу
књигу Дијалога посветио je Бенедикту из Нурсије (око 480—545), који je умро када je Гргур био
дете. Иако Гргурова књига није историја и готово да уопште нема чврсте хронологије, то je
једини извор биографских података о Бенедикту, кључној фигури западног монаштва. 6
5
За увод у рано пустињско монаштво уп. Атанасије, Живот светогАнтонија, енгл. прев. R.T.Meyer,
Ancient Christian Writers, vol. 10, Westminster Md. 1950, или The Sayings of the Fathers, u Western Ascetism,
прев. O. Chadwick, The Library of the Christian Classics, vol. 12, Philadelphia Pa. 1958, 33189.
6
Гргурови Дијалози прев. су на енгл. више пута; уп. О. J. Zimmerman, Fathers of the Church, vol. 39, New
York 1959.
48
Према папи Гргуру, Бенедикт je рођен у доброј породици у средњоиталијанском граду Нурсији
и послат je у Рим на школовање. Био je згрожен неморалношћу Рима и повукао се у пећину на
Субијаку, где je живео као пустињак три године. Глас о његовој светости био je такав да je
позван да постане опат једног манастира у околини. Његова реформска стремљења
узнемиравала су монахе, који су неуспешно покушали да га отрују. Напустио je тај манастир и
коначно основао дванаест малих кућа, сваку са no дванаест монаха, које je он водио. Сукоб са
суседним свештеником, који je живео у разврату, натерао га je да поново оде. Отишао je око 150
километара југоисточно од Рима у Монте Касино, где су његове проповеди преобратиле локалне
пагане. Спалио je шумарке у којима су се пагани молили и преузео храм и руинирану тврђаву на
врху брда. Око 529. године основао je нови манастир у Монте Касину, у коме je живео до краја
живота.
Гргурови Дијалози сведоче да je у 6. веку било много светих људи у Италији. Бенедикт би био
запамћен само као један од њих да није написао упутства за организацију и провођење
монашког живота, документ који се назива Правило (Regula Sancti Benedicti — прим. прев.). To
je релативно кратак рад од 73 сажета поглавља, од којих нека имају само no један пасус. Није у
потпуности изворан, пошто je Бенедикт навелико читао дела ранијих монашких писаца,
укључујући и Василија из Цезареје (OKO 330379) Јо вана Касијана из Марсеља (360—435).
Савремена наука je такође доказала да je преузео велике делове из анонимног италијанског
документа Правило Господара.1 Бенедиктово Правило je било намењено управљању животом
његовог манастира и није се брзо ширило. У оптицају je било
Саветовања Јована Касијана о пустињским оцима прев. су на енгл. у О. Chadwick, Western Ascetism, 193
—289. О везама између Правила Господара и Бенедиктовог Правила уп. D. Knowles, Great Historical
Enterprises, London 1963, 135195.
49
много других монашких правила и отприлике два века je Бенедиктово било само једно од њих.
У 8. и 9. веку ипак je Бенедиктово Правило, уз подршку каролиншких краљева, надвладало и
постало норма западног монаштва.
Правило je било прилагодљив и разуман документ, производ велике начитаности и личног
искуства. Бенедикт je свој манастир описао као „школу за почетнике у служби Господњој; за
коју се надам да ће се темељити на не превише тешким или мучним законима" 8. У оквиру
каснијег развоја догађаја који су довели монаштво у средиште културног и верског живота,
корисно je нагласити да сам Бенедикт није планирао никакве спољне или друштвено корисне
задатке за монахе попут преписивања рукописа, подучавања људи изван манастира или
мисионарског посла. Највише што je урадио било je да подстиче монахе да обезбеде храну и
преноћиште путницима, које je требало примати као самог Христа. Људи, пре свега световњаци,
приступали су малој заједници да кроз послушност, физички рад и пре свега служење Богу,
заслуже своје спасење. Бенедикт je написао да ништа не сме имати предност над служењем
Богу, које je називао „Божјим радом" (на латинском opus Dei).9 Правило je давало детаљна
упутства за Божју службу, за осам периода јавне молитве, која се свакодневно врши од
праскозорја до смркавања. Литургијске молитве састојале су се углавном од певања Псалама,
химни и читања одломака из Библије. Такође су постојали и периоди дана одређени за читање
верских радова, пре свих Библије и списа црквених отаца. Коначно, у времену између молитви
и религиозних проучавања, Бенедиктови монаси су се бавили физичким радом потребним
пољопривредној заједници, мада се претпоставља да су имали робове или кметове који су
обављали пољске радове који су могли да ометају групне молитве.
8
Rule of saint Benedict, Prologue, y Chadwick, Western Ascetism, 293.
9
Ibid., гл. 43, Правило, 319.
50
Бенедиктово Правило je такође постављало оквир у коме треба да се организује живот „оних
који се моле". Идеја „бенедиктинског реда" je касније развијена. Бенедиктово Правило je
написано за независну и самосталну кућу, која одговара само локалном епископу, a и тада само
у озбиљним околностима. Глава манастира био je изборни монарх, који се назива опат. Монаси
су га бирали и саветовали се са њим о важним питањима, али нису могли да оповргну његове
одлуке и смене га. Опат je био одговоран за сваки вид живота куће, укључујући и духовни
живот, финансије и обнову кадра. Бенедикт саветује да опат треба да тежи да га воле пре него да
га се боје.
Звезда водиља Бенедиктовог манастира била je породица под контролом јаке очинске личности.
Одрасле који су желели да постану монаси нису смели олако да примају, пошто je кандидат
требало добро да размисли о доживотном обавезивању. Прво je кандидата требало одбити, a ако
он и даље буде настојао на томе, требало je као почетник да проведе у заједници годину дана
искушавајући себе. За то време Правило би му било читано три пута. AKO би, и после годину
дана, и даље желео да се прикључи и ако су опат и заједница хтели да ra приме, давао je свечана
обећања, која се називају завети. У касним римским католичким верским редовима
традиционални завети су били сиромаштво, чедност и послушност. Према Бенедикту, чедност
се подразумевала: његови монаси су обећавали да ће доживотно остати у манастиру,
прилагодити се животу у монашкој заједници и слушати опата.
Бенедикт je дозвољавао и прихваташе деце коју би понудили њихови родитељи. Тражио je да
родитељи разбаштине дете, тако да не буде у искушењу да се врати у свет. Дете je нуђено
заједно са хлебом и вином TOKOM богослужеша и одлука његових родитеља га je везивала
доживотно. Деца монаси су пажљиво надгледана до отприлике петнесте године, када су
постајали одрасли чланови заједнице.
Правило, мада кратко, веома je разумно у таквим питањима као што су брига о деци или
болеснима, исхрана, поступак
51
према непокорнима и непослушнима, и избор званичника. Бенедикт није одобравао лично
занесењаштво и спектакуларна дела самоодрицања која су била уобичајена у источном
монаштву. Он je давао предност заједничком животу с одговарајућом вегетаријанском исхраном,
са довољно времена за сан и свакодневним распоредом рада и молитве. У поремећеним
временима раног средњег века, самосадржајна и самодовољна монашка кућа била je установа
способна за прилагођавање изразито променљивим околностима и за опстајање усред многих
несрећа. Бенедиктово Правило, због истицања особина радиности, умерености и хуманости,
полако je утемељивано. Kao што ћемо видети, историјски догађаји ће доводити бенедиктинске
монахе у ситуације које Бенедикт није могао ни да замисли, али темељ њиховог успеха било je
само Правило}0
Посматрачу из 590. године, када je Гргур изабран за епископа Рима, положај западног
хришћанства вероватно није уливао много наде. Распад економског живота и смањиваше броја
становника, што савременицима вероватно није могло да буде јасно јер нису имали
статистичких показатеља из претходних периода, свакако су ограничили могућности.
Пропадање градских установа, укључујући и школе, повећавало je број неписмених и
доприносило паду културних прилика уопште. Савременици су свакако били свесни нереда који
су донели германски освајачи. Доња Британија, романизована већ 350 година, била je
распарчавана TOKOM читавог једног столећа међу германским народима и хришћанство je у њој
нестало. Галијом и Шпанијом су владали хришћански германски краљеви који су били сурови,
несређени и прилично независни у црквеним питањима. Лангобарди, који су били међу
последњим освајачима (568) и прилично застрашујући у својој свирепости, налазили
1
С. Butler, Benedictine Monachism. Studies in Benedictine Life and Rule, друго изд. репр. c уводом D. Knowlesa,
Cambridge 1962, вредан je приказ бенедиктинског живота.
52
се на мање од дана хода од Рима. Они су око 589. године уништили Бенедиктов манастир у
Монте Касину. Византијско царство je било у повлачењу на истоку пред Персијанцима,
Словенима и Аварима и неспособно да обезбеди много практичне помоћи у Италији, a још
мање даље на западу. У својим потиштенијим расположењима, Гргур je веровао да je близу смак
света и Страшни суд. Песимистички посматрач би се могао сложити са тим. Ипак би се
преварио. У Гргурово време већ су нашли своје место народи и установе који ће на крају
створити нову цивилизацију на Западу; папство, које je он знатно оснажио, јака позноримска
структура епископа и сабора, монаштво и германска племена, посебно Франци, чије ће
преобраћење у хришћанство бити обрађено у следећем поглављу.

53
31 ПОКРШТАВЛЊЕ ЗАПАДЛ I(350700)
Није било сигурно да ће васељенско хришћанство преживети распад Западног римског царства
или да ће покрстити освајаче, међу којима су многи исповедали аријанство, супарничко
хришћанском учењу. Ипак, васељенско хришћанство било je веома прилагодљива вера, која je
успешно опстојавала у различитим економским, политичким и друштвеним приликама. TOKOM
три столећа хришћанског Римског царства оно je изградило обимну теологију, богослужење и
традицију учења, као и исцрпно канонско право којим je удовољавано практичним потребама
попут избора званичника, управљања имовином и решавања размирица. Централизација и
униформност нису биле закон — веће регионалне скупине цркава имале су доста заједничког и
углавном биле трпељиве према међусобним разликама. Правоверно хришћанство зависило je од
реда и безбедности у римском друштву, a цена те сигурности je плаћана великим степеном
надзора царева који су били његови заштитници и господари. Нестанак римске моћи на Западу
значио je да правоверно хришћанство не може више да рачуна на подршку државе. Ослобођено
je тешке руке римске државе, није могло одмах да се супротстави центрифугалним силама.
Регионалне подвојености, које су одувек постојале, цветале су, a развијали су се и локални
облици хришћанства, док je правоверно остало сачувано у идеалима, законима и црквеним
књигама. Оно je наставило да постоји у Византијском царству, као и у већем делу Италије.
54
Покрштавање освајача
Догађаји који су уништили Царство на Западу нанели су велику физичку и моралну штету
Цркви. TOKOM два века положај правоверног хришћанства у многим деловима Западне Европе
биће суморан. У најпоремећенијим подручјима хришћанство ће постати домородачко, мешајући
се са ранијим верским традицијама. Али до 700. године плима ће почети да се повлачи.
Потомство романског становништва и даље je у великој мери хришћанско, a и већину освајача
захвата језичка, културна и верска асимилација, премда реч покрштавање не треба одвише
упрошћено користити. Званично прихватање васељенског хришћанства од стране германских
краљевских породица и аристократије било je само први корак у много сложенијем процесу
замене традиционалног понашања, вредности и веровања оним хришћанским. Англосаксонци,
који су и сами били недавно преобраћени, почињу од 700. године да шаљу мисионаре
германским народима на континенту, ван граница некадашњег Римског царства, мада je требало
пет столећа да се покрсте удаљени рубови Скандинавије и Источне Европе.
Масовно покрштавање примитивних народа било je нешто сасвим ново у историји
хришћанства, које je знало само за појединачна обраћења у Римском царству. Стара je прича,
коју су хришћани ширили као доказ Божје наклоности према њима, да се хришћанство
распростирало преко Царства попут ватре. Већ у раном 3. веку Тертулијан из северне Африке
подсмевао се својим незнабожачким супарницима:
„Дан за даном гунђате због све већег броја хришћана. Узвикујете да вам je град под опсадом, да су
хришћани у пољима, у војним логорима, у кућама. Наричете као над опасношћу зато што људи сваког
пола, сваког узраста, сваког достојанства одлазе од вас [и прилазе к нама]." 1
Tertullian, Ad nationes 1.1.2, прир. J. Borleffs, Ad nationes libri duo, Leiden 1929, 1.
55
Ово je понављано са још већим жаром у 4. веку, када су браниоци хришћанства победоносно
указивали на обраћење царева и брз напредак своје вере као на доказ Божанске милости.
Међутим, када се критички проучи, повећање броја хришћана постаје скромније. По
савременим проценама, у доба када je Константин покрштен (око 317)* приближно 15
процената римског становништва исповедало je хришћанство, a већина њих je живела на
Истоку.3 После 250 година, хришћанска вера, коју je исповедао тек сваки седми човек, тешко да
се ширила попут шумског пожара. Пораст je свакако убрзан када je држава почела да помаже
хришћанство, али ватрени епископи нису имали илузија о чврстини убеђења оних који су се
покрстили из економских или друштвених разлога. Али чак и када je доток преобраћеника
постао бујица у позном 4. и 5. веку, људи су се у Римском царству покрштавали или
појединачно или као целе породице, али не цела племена нити етничке групе.
Црква у Римском царству била je релативно лабав савез епископија, при чему je само њих
неколико било богатије и утицајније од осталих. Епископи су били кључне личности у
покрштавању својих дијецеза. Није било мисионарских редова ни удружења која би располагала
људством и средствима за обраћање неверника. Поједини хришћани су придобијали своје
суседе и рођаке, али одговорност за примање и искушавање преображеника била je на локалним
епископима. У градовима Царства коришћен je један редован поступак — катихуменат — који
подразумева право да подучавају, искушавају и изгоне ђавола из обраћеника. Одрасли
преобраћеници у свакој дијецези увођени су у хришћанску Цркву утврђеним церемонијама које
су трајале око четрдесет
2
О обраћању у хришћанство у Римском царству Б. класично дело A. D. Nocka, Conversion. The Old and
the New in Religion from Alexander the Great to Augustine of Hippo, Oxford 1933.
* Цар Константин I Велики примио je крштење на самртничкој постељи 337. године (прим. ред.).
3
A. Н. М. Jones, The Decline of the Ancient World, London 1961, 322.
56
дана и достизале врхунац крштавањем у зору на Васкрс. У градовима, где je постојало бројно
свештенство које je подучавало, где су најбоље деловала царска охрабрења, где je постојао и
друштвени притисак, хришћанство je до краја 5. века постало вера већине, мада je била
присутна и знатна мањина Јевреја, као и известан број тврдокорних многобожаца и
хришћанских јеретика.4
У христијанизацији сеоских подручја, где je живела већина становништва Царства, постојале су
озбиљније препреке. До 5. века богати земљопоседници и њихова најближа околина постали су
углавном хришћани, али je са масама сељака било тешко. У неколико области на истоку,
нарочито у долини Нила и у Анадолији, хришћанство je постало преовлађујућа вероисповест
неких округа већ до краја 3. века иако не знамо тачно како je до тога дошло. Али то су били
изузеци. Стара вера жилаво се одржавала у многим сеоским подручјима, где насилан отпор
хришћанству није био уобичајен, али пасиван јесте. Када je царска власт у 5. веку уступила
место германској владавини, хришћанство je и даље било превасходно урбана религија, у
друштву у коме су градови били у изразитом опадању. Простране области у унутрашњости, без
сталних свештеника и цркава, или су биле христијанизоване површно или уопште и нису биле
христијанизоване. Ипак, хришћанство je успело између 5. и 11. века да продре и међу сеоско
становништво. Taj улазак у сваки кутак Запада упечатљив je доказ његове виталности и
способности да се прилагоди тешким околностима. Kao и у Римском царству, хришћанство су
на крају, TOKOM 6. и 7. века, прихватили и помагали краљеви и племићи нових германских
држава на Западу.
Покрштавање села једва да je започело када се западно царство срушило у 5. веку. Чак и после
стварања германских држава локални епископи су задржали одговорност да преобраћају
4
F. Van der Meer, Augustine the Bishop. Churh and Society at the Dawn of the Middle Ages, енгл. прев. B.
Battershaw и G. R. Lamb, London 1961, 347387, даје сликовит опис обраћања и крштавања у
позноримским градовима.
57
сеоска подручја својих дијецеза. Постепено, TOKOM дугог времена, такви напори су уродили
плодом, али je напредак био спор и мучан. Главни метод покрштавања био je повећање броја
цркава и свештенства. Године 300. било je 26 епископија у Галији, док je њихов број за једно
столеће повећан на 70. У северној Италији пораст je био још импресивнији: са пет до шест
епископија 300. године на око 50 епископија 400. године. Како су се епископије умножавале,
тако je мрежа цркава постајала гушћа и локални напори малог обима на мисионарској
делатности успешнији.5
Стварање сеоских цркава са сталним свештеницима такође je био делотворан систем, унутар
дијецеза, у покрштавању провинције. Међутим, тек после 1000. године Западна Европа je у
потпуности подељена на парохије са сталним свештеницима и омеђеним територијама. TOKOM
већег дела раног средњег века број таквих цркава био je ограничен културним и економским
условима. Оне су захтевале више обученог свештенства него што им je било на располагању,
као и више средстава и годишњих прихода да би могле да врше своје задатке, него што je могло
да обезбеди осиромашено село. Пошто епископи нису могли да направе цркву у сваком засеоку,
оставили су отворен простор другима. Између 8. и 12. века властелини су градили цркве за
своје насељенике, често скромне зграде од дрвета са земљаним подовима; манастири су их
градили за своје сељаке; пустишаци, свети људи и лутајући свештеници стварали су капеле за
народ у унутрашњости; a и неки слободни сељаци су на своју руку оснивали цркве зарад
властитих потреба.
Напослетку je број приватних цркава надмашио број званичних епископских, што je имало
огроман утицај на развој западног средњовековног хришћанства. Такве цркве нису биле под
контролом епископа, већ су остајале својина оснивача који су свештенике именовали из редова
својих сељака и подложника
5
Прорачуни су засновани на подацима из Atlas zurKirchengeschichte, прир. Н. Jedin, К. S. Latourette, J. Martin, Freiburg
im Breisgau 1970.
58
и добијали део прихода од такси за верске услуге, дарове и, понекад, десетак. Епископ je био
потребан да би рукоположио свештеника, али за све практичне сврхе многе сеоске цркве
раносредњовековне Европе биле су у поседу оснивача и њихових наследника, било световних
племића било монашких заједница. Ипак, оне су масама западноевропских сељака пружале
хришћанске свете тајне и свештенике, ма како недоучени они били. 6
He треба мислити да су епископи непрестано нападали паганство сеоског становништва.
Инерција, недостатак људи и средстава, пасиван отпор сељака и заштита моћних господара који
нису желели да се њихови подложници узнемиравају, често су сводили епископске напоре само
на проповеди, na и мање од тога. Но, повремено je долазило и до сукоба. Иако je постојала
традиција мирољубивог убеђивања, епископи који су имали дужност да верски убеђују сељаке
могли су да прибегну и насилним средствима. По римском праву, no коме je Црква настојала да
функционише чак и после слома Царства на западу, незнабошци нису имали законски статус и
заштиту. Штавише, хришћански мислиоци су одавно сматрали паганство веровањем чије je
време прошло или ђавољим послом, са којима je нагодба немогућа. Коначно, у веома
раслојеном друштву, у коме су епископи били људи од угледа a земљорадници готово на
његовом дну, бедни друштвени и материјални услови у којима су живели сељаци само су
појачавали презир са којим су њихови традиционални верски обреди посматрани.
Мартин из Тура (око 330—397) рођен je на подручју данашње Мађарске. Родитељи су му били
пагани. Иако je рано постао катихумен, попут многах савременика, годинама je одлагао своје
крштење. После војне службе постао je монах и основао први манастир у Галији, близу Поатјеа,
око 360. године. Због
Најбољи опис успона приватних цркава још увек даје U. Stutz, „The Proprietary Church as an Element of Medieval
Germanic Ecclesiastical Law" y G. Barraclough, Medieval Germany II, Oxford 1938, 3570.
59
своје светости изабран je за епископа Тура 372. године, када je још увек било необично да монах
постане епископ. Наставио je, и после свог избора, да живи монашки, повлачећи се у свој
манастир Мармутје кад год су му епископски послови то дозвољавали. Мада je Римско царство
постало законски хришћанско, било je много незнабожаца у околини Тура и западној Галији.
Мартин je своје проповеди паганима подупирао смелим (могло би се рећи и неразумним)
акцијама, показујући немоћ њихових богова: разбијао je кипове, секао свето дрвеће, спаљивао
храмове и на њиховом месту оснивао цркве и пустишачке ћелије. Чини се да су се сељаци
покрштавали у групама, што указује на површну христијанизацију, бар у раним фазама. 7
Увереност да ће епископи и њихово свештенство покрстити становнике својих дијецеза имала je
смисла када су била у питању насељена подручја у пређашњим границама Царства и, нарочито,
крајеви близу Средоземног мора. Међутим, сеобе германских народа на римску територију
између 4. и 6. века изазвале су тешкоће које су превазилазиле ограничене моћи локалних
епископа.
У 4. и 5. веку, пре инвазија, Црква није чинила напоре да преобрати варварске народе који су
живели северно од царских граница. Нема података да су мисионари слати паганским народима,
мада je у ретким приликама епископ био слат да држи службе хришћанским заробљеницима
које су одвели нападачи. Али то не значи да су сви освајачи који су насрнули на Царство између
4. и 6. века били незнабошци. Наравно, неки су били припадници старих германских религија, a
стицајем историјских околности неки су били хришћани, премда су исповедали јеретичко
аријанство.
Аријанство je добило име no презвитеру Арију (умро око 336) из Александрије. Његово учење
да je Христос подређен Богу Оцу и no томе „Бог" у ограниченом смислу речи, стекло je страсне
присталице и жестоке противнике широм Римског
7
Sulpicius Severus, The Life of Saint Martin of Tours, енгл. прев. F. R. Hoare, The Western Fathers, New York
1954.
60
царства y 4. веку. Његове идеје кратко су имале премоћ, пошто их je цар Констанције II (337—
361) подржавао. Године 341. Улфила, потомак хришћанских заробљеника који су TOKOM више
нараштаја живели међу Готима преко Дунава, рукоположен je за епископа у Антиохији и упућен
да чинодејствује готским хришћанима ван североисточних граница државе. Аријанство je убрзо
сузбијено у Царству, али су епископ Улфила и његови сарадници, који су били аријанци, имали
доста успеха. Превели су Библију на готски језик и зачели ширење аријанског хришћанства
међу западним германским народима (укључујући Визиготе, Осгроготе, Бургунде и Вандале),
што се наставило чак и кад су освајачи ушли на територију Царства. Када су се ови народи
населили у Царству, са собом су донели аријанство са сопственим свештенством и црквама, што
je представљало препреку између њих и римских поданика који су углавном прихватили
васељенско хришћанство. У 6. веку аријанска германска мањина владала je над романском
већином следбеника званичне Цркве у северној Африци (Вандали), Шпанији (Визиготи), у
долини Роне (Бургунди) и у северној и средишњој Италији (Лангобарди).
У току неколико генерација од њиховог стварања аријанска германска краљевства запала су у
политичку кризу чији je узрок био демографски. Освајачка племена нису била велика, a била су
окружена мноштвом Романа. Попут многих мањина које су се обреле у напредном друштву, и
њима je асимилација изгледала привлачна или бар неизбежна: њихове слуге говориле су
локалним латинским дијалектом; почели су да користе локално наречје у оггштењу са већином;
усвојили су многе обичаје удобног живота урбаних Романа; неки су ступали и у брачне везе са
домаћим живљем. Све јача културна асимилација, праћена непријатељсгвом хришћанске већине
према аријанској јереси, била je извор нестабилности за аријанске краљевине. Већ у раном 7.
веку ниједна од њих
О језичком и културном претапању в. Ph. Wolff, Western Languages AD 1001500, енгл. прев. F. Partridge,
London 1971, 5398.
61
више није била јеретичка. Византијски цар Јустинијан покорио je Вандале у северној Африци
(534) и Остроготе у Италији (554). Франци, припадници васељенског хришћанства, потчинили
су 534. Бургунде, који су 517. напустили аријанство, прекасно да би се спасли. Визиготи су
прихватили васељенско хришћанство 589, a наследник лангобардског престола покрстио се 603.
године. Ова преобраћења углавном нису била плод мисионарског рада у данашњем смислу нити
појединачна крштавања својствена Римском царсгеу пре 5. века. To су биле политичке одлуке
које су доносили владари суочени с озбиљним проблемима и којима je била потребна подршка
саборних епископа и домаћег романског становништва. Нису сви нападачи били аријанци. Било
je такође и паганских Германа (Франци, Англи, Саксонци и Јити) који су населили далеке
северозападне делове Царства. Од свих освајача којима се Црква бавила они су били
најопаснији и највише су joj запретили. Били су најближи слици варвара коју виђамо на филму:
неписмени, жестоки ратницисељаци са сопственим начинима испољавања уметности,
друштвене организације и религиозности. Дошли су из удаљених крајева иза Рајне и Данске,
где je утицај римске културе био занемарљив. Франачко напредовање крајем 5. века у северној
Галији имало je важних последица за хришћанство. Увођена je германска паганска вера, Црква
je била у повлачењу, a неке епископије су напуштене. У источној, равничарској Британији
инвазије су биле поражавајуће за романску цивилизацију (na и за почетке христијанизације
ових простора) која je једноставно ишчезла после 450. године. Преживели британски хришћани
повукли су се у сурове западне пределе острва у које Германи нису успели да продру. 9
9
Два кратка приказа дају Н. MayrHartung, The Corning of Christianity to England, New York 1972, 1339 и D.
Whitelock, The Beginnings of English Society, The Pelican History of England 2, Harmondsworth Middlesex
1974, 11—28. Поуздано излагање о читавој англосаксонској историји, укључујући и претхришћански
период, имамо код F. М. Stentona, AngloSaxon England, Oxford 1970, a нарочито на стр. 96—129 које
описују покрштавање.
62
Покршшавање Франака
Историјски посматрано, најзначајнији освајачи били су Франци који су се појавили на Рајни
средином 4. столећа и лагано напредовали у данашњу Белгију, западну Немачку и северну
Француску, где су се населили у знатном броју. Продрли су јужно од Лоаре и покорили остатке
римских територија у Галији (486), визиготске земље северно од Пиринеја (507) и Бургунде
(534), иако се у јужним пределима нису населили у већем броју. Обожавали су германске богове
и били омражени и код аријанаца и код хришћана.
Кључна личност у верској еволуцији Франака био je њихов краљ Хлодовех (481—511). Био je
младић када je наследио оца и успео je да се одржи захваљујући проницљивости, ратничким
врлинама и немилосрдности. Примера ради, побио je све мушке рођаке како би обезбедио власт
својим потомцима, МеровиЊима, који ће владати Францима до 751. године. Прича о његовом
покрштењу, из пера епископа Гргура Турског (579—594) седамдесет пет година након што се
одиграло, показује како je Црква успевала да осигура превласт над варварским народима. 10 To су
била племенска друштва у којима je верски индивидуализам, који je постојао у Римском царству
и данас постоји у западном друштву, био необичан и можда незамислив. Вера je била
друштвени лепак који je везивао repманског краља са његовим ратницима, a верска различитост,
као што су научили аријански владари, означавала je политичку нестабилност. Није било
основано надати се да ће се Франци појединачно преобраћати. Промена религије морала je да
буде заједничка одлука: улога владара je била најбитнија, али био je потребан и пристанак
његовог народа, што je у пракси значило његових ратника.
Gregory of Tours, The History of the Franks, енгл. прев. L. Thorpe, Harmondsworth Middlesex 1974, 139—
158, прича о кралу Хлодовеху.
63
Политичка реалност Хлодовеховог времена била je да су
у средишњој и јужној Галији, које je он желео да заузме, станов
ници највећим делом били хришћани, a владари аријански Визи
готи. Хлодовеху je било корисно да има добре односе с еписко
пима, који су, no окончању римске владавине, преузели водећи
положај у друштву. Чак и док je био незнабожац, покушавао je
да спречи своје необуздане ратнике у пљачкању цркава како не
би отуђио епископе од себе. По обичају раносредњовековних кра
љева, Хлодовех се оженио са стране и његова je жена, бургунд
ска принцеза Клотилда, задржала своју веру — васељенско хри
шћанство. Епископ Гргур из Тура каже да je она покушала да
покрсти свог супруга. Али, како се могло прићи особи попут
Хлодовеха? Наравно, суптилни теолошки аргументи не би били
довољни. Стара германска религија била je прагматична: од богова
се очекивало да буду довољно моћни како би својим следбеницима
подарили добра као што су плодност, ратна победа и богатство.
Клотилда и хришћани очигледно су доказивали да je њихов бог
моћнији од германских кад je реч о практичном деловању. Ha
пример, епископ германског порекла, Данијел из Винчестера, у
8. веку налагао je једном мисионару да онима који га буду слу
шали истакне слабости старих богова и моћ хришћанског Бога:
„Треба рећи и ово: ако су (пагански] богови свемоћни, добростиви и праведни, онда они не само да
награђују своје верне већ и кажњавају оне који су их одбацили. Ако чине ово када су пролазне ствари у
питању, зашто поштеђују нас хришћане који смо окренули готово читав свет од њих и порушили идоле?
И док ови, то јест хришћани, поседују земље плодне вином и уљем и крајеве обилате другим
богатствима, они су оставили онима, то јест паганима, земље вечито оковане хладноћом, у којима богови,
сада протерани из чигавог света, тобоже владају. Надмоћ хришћанског света мора им се често истицати у
поређењу са приликама у којима сами и малобројни живе у својој прастарој лудости."11
11
Епископ Данијел из Винчестера, Писмо 23, Sancti Bonifatii et Lulli epistolae, прир. M. Tangl, Monumenta
Germaniae historica, Epistolae selectae 1, Berlin 1955, 40—41. Данијелово писмо, као и нека св. Бонифација,
дао je у енгл. прев. Е. Emerton, The Letters of Saint Boniface, New York 1940.
64
Послеримски Запад нама делује осиромашено и похабано, али je на варваре са севера учинио
снажан утисак: камене грађевине, златни и сребрни новац, тајанствена вештина читања и
писања, фине тканине, вино, маслиново уље, сунчани југ и хришћански достојанствени и
раскошни обреди. Хришћани су могли с правом да истичу своју културну надмоћ и тврде да je
она доказ моћи њиховог Бога.
У германским заједницама један од најжељенијих Божјих дарова je победа у боју. Гргур Турски
пише да je једна битка била прекретница у Хлодовеховој одлуци да се покрсти пошто су
догађаји потврдили да je хришћански Бог моћнији од паганских божанстава. Када je Хлодовех
био тешко притиснут у рату с Аламанима, племеном с истока, направио je савез са Богом своје
жене:
„Исусе Христе, за кога Клотилда тврди да je син живог Бога, за тебе кажу да помажеш онима који раде и
дајеш победу онима који верују у тебе. Пун побожности, молим славу твоје помоћи тако да ћу, ако ми
дарујеш победу над овим непријатељима и ако будем осетио ону силу за коју људи теби привржени веле
да су осетили од тебе, веровати у тебе и бити крштен у твоје име. Дозивао сам своје богове али, како сам
дознао, они су далеко да би ми помогли. Зато верујем да они немају мoћи, јер не притичу у помоћ онима
који им се покоравају. Сада тебе призивам. Желим у тебе да верујем, само ако се избавим од мојих
непријатеља. "12
Хлодовехова победа над непријатељима уверила га je у Христову моћ. Верс : подуке давао му je
у тајности епископ Ремса Ремигије, јер његови ратници још увек нису пристајали да напусте
традиционалне богове. Хлодовех je успео да убеди ратнике и „више од три хиљаде њих"
покрштено je са краљем негде између 496. и 506. године. Од тада je правоверно хришћанство
постало вера Франака, мада je у практичном животу
Gregory of Tours, History of the Franks, прир. B. Krusch, W. Levison, W. Holtzmann, Historiarum libri X,
Monumenta Germaniae historica, Scriptores rerum merovingicarum 1/1, Hanover 19371951, 75.
65
читавих нараштаја требало да прође још доста времена пре него што je нова вера потиснула
стару. Али се последице франачког обраћења не смеју потцењивати. Једино дуготрајно
краљевство које су на континенту основали германски освајачи, заузимајући велико
пространство које je постало економско и војно срце Западне Европе, повезало je своју судбину
са васељенским хришћанством. Такав развој није био неизбежан и његове последице
обликоваће Запад у верском и политичком погледу. 13
Историјски гледано, Франци нису били најзначајнији раносредњовековни обраћеници у
хришћанство. Дешавања на Британским острвима такође заслужују пажњу. Тамошња ситуација
била je веома сложена. Ha умерено насељеном простору од приближно 120 000 квадратних
миља постојало je 600. године неколико супротстављених етничких група, од којих ниједна није
била јединствена: Пикти у северној Британији; Англи, Саксонци и Јити на истоку и југу острва;
романизовани Келти на западу и нероманизовани у Ирској. Постојале су три језичке групе —
келтска, пиктска и германска, свака са различитим дијалектима; уз то, монашка елита келтских
земаља солидно je владала књижевним латинским језиком. Вероватно je било двадесетак људи
на Британским острвима који су носили титулу „крала" и који су наизменично сарађивали и
ратовали једни с другима. Верска ситуација била je такође сложена. Келтских хришћана било je
у већем броју: они у Британији били су потомци народа који je живео у римској Британији пре
англосаксонских најезда, a они у Ирској покрштени су TOKOM 5. и 6. века залагањем мисионара
Патрика и његових наследника. Ha Британским острвима било je германских и пиктских
пагана. као и преосталих келтских незнабожаца.
" О христијанизацији Франака в. Ј. М. WallaceHadrill, The Frankish Church, Oxford 1983, 1736; The
Handbook of Church History II: The Imperial Church from Constantine to the Early Middle Ages, прир. Н.
Jedin, J. Dolan, New York 1980, садржи значајне eceje, нарочито ecej Е. Ewiga.
66
Хришћансшво у Ирској
Управо у Ирској хришћанство je почело да се шири у 5. веку, док су англосаксонски освајачи
потискивали британске хришћане на запад острва. Пошто Ирску никад нису потчинили
Римљани, на острву се развила келтска култура. Подељени на многа ситна племена, они су
непрекидно ратовали међу собом и пљачкали римске области на истоку или трговали са њима.
Тргујући са хришћанским Римским царством, мањи број хришћана населио се у Ирској на
почетку 5. века, али они нису били ни организовани, нити важан друштвени чинилац.
Правоверно хришћанство у Ирску je донео Патрик (око 390460), хришћанин келтског рода,
рођен у западним крајевима римске Британије. Гусари су га заробили у шеснаестој години и
продали као роба у Ирску где je остао шест година. У својим Исповестима каже да je no бекству
из ирског ропства у сну позван да се врати и покрсти паганске Ирце. Вероватно je добио
свештеничке подуке и рукоположење у Британији где му je деда био свештеник, a отац ђакон.
Хиротонисан je за епископа и вратио се у Ирску око 430. године где je покренуо покрштавање
Ираца у племенским групама, као што ће се нешто касније десити и са Францима. 14 Ирци су
први народ на Западу који je примио хришћанство a да није припадао Римском царству.
Патрик je у Ирску увео организациони модел који му je био познат из хришћанске Британије и
Галије: територијалне дијецезе, с епископима на челу, који бораве no градовима и, свесно или
не, делују у складу са начелима која прописује римска култура. У столећу после Патрика Ирска
je била изолована, док су цркве у Британији и на континенту посртале под ударцима најезди и
владама аријанских или незнабожачких краљева. Због отежаних комуникација, разлике међу
црквама свуда су
Патрикове списе, укључујући аутобиографске Исповести, превео je R. P. C. Hanson, The Life and Writings
of the Historical Saint Patrick, New York 1983.
67
бивале све веће. Ha пример, цркве у Италији и Шпанији, које никада нису биле потпуно исте,
међусобно су се разликовале у питањима као што су литургијска пракса и религијска уметност.
Ирска на западу je најекстремнији пример последица изолације, што je само појачавала
чињеница да она није могла да се наслони на римско наслеђе, нарочито не на градове,
традицију римске управе и знање латинског језика. Прилике у Ирској толико су се разликовале
од оних на континенту да се традиционална епископална организација није могла укоренити.
TOKOM сто година после Патрикове смрти (550—650) Црква у Ирској престала je да личи на
цркве у Европи.15
Значајније су биле разлике у црквеној организацији него у теологији у којој су Ирци углавном
били коЊервативни и доста ортодоксни. Уобичајена јединица политичког организовања у
Ирској био je клан или племе. У деценијама после Патрикове смрти хришћанство се
прилагодило животу у племенском друштву, у коме није било градова, кованог новца и
латинског језика. У Ирској манастир je заменио дијецезу као главну хришћанску институцију.
Сваки манастир био je блиско повезан са кланом и опат je углавном био рођак племенског
поглавара. Опат и монаси организовали су верски живот свог клана. Епископи су били потребни
зато што нормативно хришћанство није могло да функционише без њих; само су они могли да
обављају извесне неопходне верске обреде, нарочито рукоположење другог свештенства. Ирски
епископи живели су no манастирима и били су на располагању опату када су њихове услуге
биле потребне. Али, у поређењу с епископима на континенту, имали су много мању моћ и
друштвени значај. Овде je опат био водећа верска личност у друштву, a често je представљао и
важну економску и политичку снагу. Поред разлике у начину организације црквеног живота
било je других ствари које су Ирску цркву делиле од континенталне: и даље су рачунали
15
Добар приказ о увођењу хришћанства у Ирској даје К. Hughes, The Churh in Early Irish Society, London
1966.
68
Васкрс на начин који су хришћани у Европи напустили; њихово свештенство имало je особену
тоЊуру; крштавали су на другачији начин, мада ми поуздано не знамо у чему je била разлика. У
ирском друштву манастир je такође био место где се очувала интелектуална и богословска
страна хришћанства. Оно je постављало тешку лингвистичку препреку пред Ирце који су
говорили келтским језиком. Црквене књиге, канонско право, теологија и литургија, без којих не
може да постоји правоверно хришћанство, написани су на латинском, језику прилично
различитом од њиховог. Ирци су задржали латински као свети језик и зато су морали да ra уче
од почетка као ми. Ирски дечак морао je дуго да учи да би могао да овлада латинским. Само су
манастири имали средстава да издржавају учитеље и преписују књиге које су омогућавале
бистрим младићима да савладају свете списе. Зато су манастири преузели улогу школа, бар када
су били у питању њихови сопствени чланови. Стицајем околности Ирци су научили граматички
правилан латински пошто су га учили из књига, док су многи на континенту учили говорни
латински који je умногоме одударао од класичног и већ се делио на романске говоре. До
каролиншке ренесансе исправни класични латински најбоље се одржао у манастирима Ираца и,
касније, Англосаксонаца.16
Још једна особеност ирског монаштва биће значајна у будућности. Попут монаштва које je
поникло у Египту у 4. веку, и оно je наметало веома строгу дисциплину. Аскетизам
(самоодрицање) високо je цсљен и спровођен у ирским манастирима. Биографије ирских
монашких светаца и писана правила о организацији њиховог живота обилују сведочанствима о
строгом испосништву, дуготрајним бдењима, ватреном излагању физичким
16
V. R. R. Bolgar, The Classical Heritage and its Beneficiaries, Cambridge 1954, 91106; M. L. W. Laistner,
Thought and Letters in Western Europe A. D. 500 to 900, Ithaca, New York 1961, 136166; P. Riche, Education
and Culture in the Barbarian West, енгл. прев. J. J. Contreni, Columbia SC 1978, 307336 и 468473.
69
неудобностима и бичевањима за озбиљне пропусте, као и за оне које бисмо ми сматрали мањим
прекршајима.17 У друштву заснованом на снажним сродничким везама одвајање од породице
била je посебно захтевна врста самоодрицања. Почев од 6. века неки ирски монаси опонашали
су јеврејског патријарха Аврама (Пост, 12:1—3) и напуштали све овоземаљске везе са родом и
постојбином зарад „ходочашћа у славу Христову". Одлазили су на удаљена острва у Ирском
мору и северном Атлантику, у Енглеску, Галију, чак и у Италију и Палестину. Монаси нису
одлазили да буду мисионари, али када би срели незнабошце или хришћане чије je понашање
изгледало немарно, често би почишали да делују међу њима. За оживљавање континенталног
хришћанства, пошто су освајачи били формално покрштени, умногоме су заслужни Ирци.
Између 6. и 9. века лутајући ирски монаси били су одомаћена појава западног хришћанства,
понекад посматрани са дивљењем због свог жара, аскетизма, учења и мисионарског рада, a
понекад критиковани због своје независности, особених метода и ремећеша месних обреда. 18
Покршшавање Англосаксонаца
Друго острво на коме су се одиграле важне верске промене била je Британија. Јулије Цезар се
искрцао у Британији 55. године пре Хр., a цар Клаудије почео освајање источног и средишњег
дела острва 43. године. Римска власт, која je трајала
17
Занимљив поглед на живот у ирским манастирима дају енгл. преводи списа св. Колумбана (умро 615),
G. S. М. Walker, Sancti Columbani Opera, Scriptores Latini Hiberniae 2, Dublin 1957.
18
O ирској култури и верском животу в. L. Bieler, Ireland, Harbinger of the Middle Ages, London 1963; L.
Gougaud, Christianity in Celtc Lands, енгл. прев. M. Joynt, London 1932, 240385; J. T. McNeill, The Celtic
Churches: a History A. D. 200 to 1200, Chicago 1974.
70
до 410. године, постојала je само у равницама, пошто су на северу и западу дивљи терен,
свирепи домороци и опште сиромаштво одвратили Римлане од даљих освајања. Римска
Британија привлачила je мало насељеника из средоземних крајева осим војних ветерана и
чиновника. Ипак, плод тровековне царске управе била je извесна романизација келтске елите у
погледу језика и начина живота.
Хришћанство се први пут појавило у римској Британији у 3. веку, a вероватно су га донели
трговци и војници. Знамо да су у 4. веку постојале само три епископије. Када je Царство
прихватило хришћанску веру, она се раширила no романизованим деловима острва, али
археологија нам сведочи о издржљивости паганства и немамо начина да тачно утврдимо домете
христијанизације. У сваком случају, овај први слој хришћанства избрисали су германски
освајачи у позном 5. и 6. веку.
Тешкоће Западног царства у 5. веку имале су кобне последице за Британију, за удаљене и
тешким бригама оптерећене цареве релативно неважну покрајину. Године 410. римска војска
повукла се с острва, да се више никад не врати, да би учествовала у грађанском рату у Галији.
Романобритско становништво остављено je да се само брани од Пикта, који су живели преко
северних граница, као и од ирских и германских гусара. Три столећа римске владавине учинила
су домаћи живаљ мирољубивим, na су они, следећи своје римске претходнике, унајмили
Германе из Данске и са холандских обала да им помогну у одбрани. Најамници, који су
припадали племену Саксонаца, убрзо су искористили прилику да земљу заузму за себе. Година
450. je, no традицији, датум доласка саксонских вођа Хенгиста и Хорсе,* a у току два наредна
столећа Саксонци ne, уз помоћ Англа и Јита, напредовати дуж речних долина и потискивати
романизоване Брите. Када су се у 8. веку прилике
* Овај догађај већина истраживача смешта између 441. и 449. године (прим. ред.).
71
смириле, потомци романизованих Брита, који ће се вратити келтским обичајима, настањиваће
западне и северозападне делове острва. Они ће задржати хришћанску веру, али ће се, као и у
Ирској, више организовати no манастирима него no епископијама. Пошто су Англосаксонци
стигли из крајева у којима готово да се није осећао римски утицај, били су најчистији Германи и
најзаосталији освајачи који су насрнули на Царство. Тако су римска култура и установе,
укључујући хришћанство и латински језик, ишчезли из равничарске Британије. Неписмени,
незнабожачки и ратоборни дошлаци поделили су низинску Британију на бројна малена
кралевства која су непрестано ратовала међу собом и са хришћанским Келтима на западу.
У теорији, романобритски опати и епископи из Велса, Девоншира, Корнвола и Стратклајда
могли су да приступе покрштавању завојевача, али су непрестано ратовање и огорченост коју je
произвела инвазија учинили то немогућим. Постојали су и франачки епископи преко Канала,
само 30 миља од Кента, али они нису предузимали иницијативу. Чудесним развојем догађаја
мисионари ће ипак доћи у Енглеску око 600. године и то у јужну Енглеску из Рима, a у северну
из Ирске.
Римски мисионари
Папа Гргур I (590—604) био je покретач мисија упућених Англосаксонцима. По причи његовог
англосаксонског биографа неких сто година потом, Гргур je на пијаци робова у Риму видео
плавокосе ратне заробљенике светлих очију. Када je запитао ко су они, речено му je да су то
Англи (на латинском Angli), на шта je он узвратио да су то „анђели (angeli) Божји". Анонимни
биограф тврди да je Гргур од тадашњег папе Бенедикта (575579) добио дозволу да као мисионар
оде Англима, али да je народ Рима присилио папу да опозове ту
72
одлуку.19 Ha мање романсиран начин, сам Гргур каже у писму александријском патријарху,
написаном у јулу 598. године, да je монахе из свог манастира послао Англима „који обитавају
на крају света и још увек се клањају дрвећу и стенама". Са патријархом je желео да подели
радост због крштавања 10 000 Англа на Божић 597.20 Какви год да су били Гргурови мотиви,
његов напор био je несвакидашњи. Пре њега папе се нису бавиле мисионарским радом. Није
могао ни да слути како ће дугорочан утицај његовог мисионарског подухвата имати велики
значај за папство и Западну цркву.
Гргур je предузео још један важан корак када je поверио посланство монасима. По традицији,
они су се повлачили од света ради спаса сопствених душа и од њих се није очекивало да
обављају мисионарски или било који други пастирски посао међу лаицима. To су биле
дужности епископа, свештеника и ђакона. Сам Гргур био je монах и можда je увиђао могућност
да организоване, дисциплиноване и самодовољне заједнице монаха обезбеде чврсту подлогу за
мисионарски рад у примитивним крајевима попут Британије.
Године 596. Гргур je послао групу од четрдесет италијанских монаха под вођством Августина
(597око 607), који je добио име no великом хипонском епископу из 5. века. Монаси су били у
страху од онога са чиме би се могли срести и чак су покушали, када су били у Франачкој, да се
врате кући. Гргур им то није дозволио, na су се искрцали у Кенту, краљевини најближој
Франачкој и најизложенијој њеном утицају. Kao што je често бивало у раносредњовековном
варварском свету, пресудна je била милост локалног владара. Краљ Етелберт од Кента (560616)
био je у браку са Бертом, праунуком франачког краља Хлодовеха, и допустио joj, ради њених
духовних
В. Colgrave, The Earliest Life of Gregory the Great by an Anonymous Monk of Whitby, Lawrence, Kansas 1968, 9193.
Гргур I, Registrum epistulamm, књига 8, писмо 29, прир. D. Norberg, Corpus christianoram, Series latina 140A, Turnhout
1983, 551.
73
потреба, да има поред себе франачког епископа. Краљ Етелберт je дозволио римским
мисионарима да се сместе у Кентерберију, где су они основали манастир Св. Петра и Павла
(касније Св. Августина). Августин, први кентерберијски архиепископ, обновио je здање
преживеле римске цркве које je посветио Спасиоцу, a које je у потоњим временима било познато
као Крајстчерч. У року од неколико година Етелберт je покрштен, a римска мисија у Кенту
стекла малу, али сигурну базу за даље делање. 21
Тако je у 7. веку у јужној Енглеској дошло до новог развоја догађаја. Први пут пагане су
покрстили мисионари који су стигли право из Рима. Англосаксонска црква у повоју била je
поносна на своје везе са св. Петром и папством. Била je то прва обласна црква ван Италије која
je у континуитету признавала стварну верску преузвишеност римског епископа. У 7. и 8. веку
размена писама и ходочасника између Енглеске и Рима била je скромна. Англосаксонски
краљеви и епископи тражили су мишљење nana о сложеним литургијским, моралним и
организационим питањима. Понекад су се жалили папи на одлуке о спорним верским
питањима. Слали су у Рим новоизабране архиепископе Кентерберија да тамо лоб\цу pallium,
вунену литургијску одежду која им je била статусни знак. Укратко, мисија папе Гргура створила
je на западном ободу хришћанског Запада Цркву одану папској столици. 22
Ирски мисионари
Kao што je речено, мисија ирских епископа, који су радили no упутствима опата манастира Јоне
који je основао
21
О римској мисији у Кенту приповеда Beda Venerabilis у A History of the English Church and People, енгл.
прев. L. SherieyPrice, Harmondsworth Middlesex 1965, 6591.
22
S. J. Crawford, AngloSaxon Influence on Western Christendom 600—800, Cambridge 1933, поглавла I. и 2.
74
св. Колумба 565. године на острву између Шкотске и Ирске, у северноанглосаксонском
краљевству Нортумбрији одигравала се готово истовремено. Англосаксонске избеглице
краљевске крви живеле су међу Ирцима, a када су повратиле власт, позвале су своје заштитнике
да отпочну мисионарски рад. Ирци су донели своје обичаје, укључујући и тоЊуру, свој метод
рачунања Васкрса, љубав према монаштву и аскетски начин живота. Острво Линдисфарн, крај
североисточне обале Енглеске, постало je средиште њихове мисије с епископима Аиданом '
(634651), Финаном (651661) и Колманом (661664) који су придобили нортумбријски двор за
ирско хришћанство. Ирци и њихови северноанглосаксонски ученици нису били противпапски
настројени, али сигурно нису били ни одлучни папски приврженици.
Римска и ирска мисија радиле су око шездесет година у својим одвојеним сферама, уз извесна
трвења, али без озбиљнијих сукоба. Свака црква имала je своје присталице међу
англосаксонским краљевским породицама. У манастиру Витби године 664. римска и ирска
страна заступале су своје ставове пред хришћанским краљем Нортумбрије, Освијем, чија je
супруга, пореклом из Кента, славила Васкрс no римском календару, док се он придржавао
ирског рачунања. Под испитивањем Вилфрида од Јорка, увереног „Римљанина", ирски епископ
Колман признао je да je св. Петар добио кључеве царства небеског. У светлости овакве
божанске моћи краљ Осви се определио за римску страну. Неки ирски свештеници повукли су
се у Јону, док су други прихватили нову ситуацију и остали. До деведесетих година 7. века сва
англосаксонска краљевства званично су прихватила римско хришћанство, иако су домаћи
незнабожачки обичаји били снажни и одржавали се вековима. Англосаксонска црква
представљала je нови тип цркве:
Beda Venerabilis даје непристрасан приказ ирске мисије и Сабора у Витбију у A History of the English
Church and People, 138197.
75
поносна на своје покрштавање које je потекло из Рима; одана св. Петру и његовом
наследнику, папи; са дисциплинованим свештеницима од којих су неки знали латински;
усмерена строгом самоодрицању и мисионарском раду које су joj усадили њени ирски
учитељи.
Када je nana Гргур умро (604), ситуација на Западу није била повољна за хришћанство
какво je он замишљао. Аријанство, иако у опадању, још увек je представљало претњу;
германско паганство било je реалност у већем делу северозападне Европе; једро келтско
хришћанство у Ирској и западној Енглеској било je прилично независно; правоверним
Францима владали су сирови, неморални краљеви који су господарили над својим
епископима и имали мало обзира према ширим интересима Цркве или папству.
Почетком 8. века ствари су се битно промениле. Сва аријанска краљевства, било
покрштавањем било освајањем, нестала су. Христијанизовани Англосаксонци су
отпочели мисије на континенту у којима су проповедали оданост св. Петру и папи као
делу правоверног хришћанства. Римско царство на западу je нестало, али je
хришћанство преживело у новим околностима и показивало знаке препорода и успона.
76

IПАПСКОФРАНАЧКИ IСАВЕЗ
Средином 8. века англосаксонски монаси, радећи као мисионари на континенту,
омогућили су савез папе и Франака, што je имало велики значај у уобличавању
средњовековне Цркве. „Папскофраначки савез" из 751. године био je резултат процеса
који je почео осамдесетих година 7. века. Ha њега су утицала три међусобно независна
догађаја: почетак мисионарског делања Англосаксонаца на континенту; јачање
политичке превласти франачке аристократске породице, касније назване КаролиЊи; све
веће одвајање nana од својих политичких заштитника и господара, византијских царева
у Константинопољу.
Англосаксонске мисије
У зиму 677/8. године један англосаксонски епископ, Вилфрид од Јорка (634—709),
упутио се у Рим како би се папи жалио на одлуку којом je био неправично погођен.
Пошто je увредио франачког владара и није могао да прође преко његове територије,
морао je да проведе зиму у данашњој Холандији, где je живело германско паганско
племе Фриза. Време које je тамо провео користио je покушавајући да их преобрати,
мада без коначног успеха. Ипак, његови напори били су почетак каснијег таласа
мисионарског заноса у Цркви из које je потицао. У наредне три деценије појавиће се
стотине англосаксонских
77
монаха и монахиња који ће радити као мисионари међу паганским или делимично
христијанизованим Фризима, Саксонцима, Аламанима, Тиринжанима и Баварцима, који су
живели јужно или источно од граница Франачког краљевства.
Римски и ирски мисионари упознали су Англосаксонце са хришћанством само неких деведесет
година пре тога, a по беда хришћанства код њих je осигурана само четрдесет година раније.
Ипак, с особеном ревношћу тек преобраћених, Англосаксонци су створили најуређенију и
најдинамичнију цркву на Западу. Познавали су хришћанство готово само из књига и тежили су,
доста успешно, да спроведу оно чему су их књиге училе. Монаси који су живели no правилима
светог Бенедикта дали су правац Англосаксонској цркви. Манастири су учили домаће
свештенство да чита латински и користи домаћи језик у верској обуци. Неочекиваним обртом,
најученији западњак 8. века, монах Беда (672—735), живео je на северном ободу цивилизованог
света, у Нортумбрији. Управо су из правовернохришћанске англосаксонске Енглеске, лојалне
Риму, почели да одлазе мисионари.
У данашње време делта Рајне и њена низија су једна од најразвијенијих регија света. Неопходно
их je замислити у потпуно другачијем стању да би се разумели проблеми пред којима су се
нашли англосаксонски мисионари. Године 700. област Рајне била Je део примитивног,
неписменог и насилног света са проређеним становништвом које je живело у дрвеним колибама
и обезбеђивало себи живот примитивном земљорадњом и сточарством. Људски рад још увек
није био оплеменио овај предео који je тада био прекривен огромним шумама, мочварама и
пустопољинама. У таквом окружењу мисионарска активност морала je сама да крчи свој пут и
сналази се за своје потребе, мада су мисионари добијали нешто подршке из Енглеске. Монаси,
монахиње и краљеви из англосаксонске Енглеске слали су поклоне својим сународницима у
земљама мисије: књиге, литургијске одежде, одећу и нешто новца, али свакако недовољно да би
се помогла вишедеценијска свакодневна активност мисионара.
78
Англосаксонци су добро знали да се манастири могу прилагодити слабо насељеним областима
без градова, тргова и довољне количине новца. Манастири су цветали и у примитивним
материјалним условима Ирске и англосаксонске Енглеске. Намера светог Бенедикта je била да
његови манастири буду економски самостални, иако je мотив за то био религиозне природе, тј.
да би везе монаха са световним животом биле што мање. Англосаксонски мисионари су на тој
пракси монашке самодовољности створили економску основу за своје делање. Пошто je
ненасељеног или ретко насељеног земљишта било много у Рајнској области, било je врло лако
наћи одговарајућа места. Идеални манастир je зидан на месту са довољно воде, са зградама
потребним за монашки (црква, конак, трпезарија и болница) и економски живот (радионице,
штале, амбари и млин). Био je окружен житним пољима, стубом живота. Снажан, радно
способан бенедиктински манастир био je окосница мисионарског рада на континенту.
Мисионари су били исељеници из Енглеске, али су вољно прихватали домаће младиће на обуку
за следећу генерацију монаха или сеоских свештеника. Сваки манастир je преобраћао и
организовао околну област, обезбеђујући joj свештенике и градећи цркве. Англосаксонски
мисионари су били погодни за задатак преобраћања германских народа. Сами су говорили
германским језиком, a учење локалних германских дијалеката вероватно није био претежак
посао за њих. Убрзо су могли да проповедају и подучавају на језику својих преобраћеника, али
многи су научили и латински и оспособили се за стварање редовне Цркве изграђене на
теологији и организационим обрасцима који потичу из светих списа, канонског права и
литургије.
Англосаксонски мисионари су били вешти организатори и деловали су готово један век.
Створили су двојицу славних вођа, Вилиброрда/Климента и Винфрита/Бонифација. Вилиброрд
(658—739) био je нортумбријски монах и ученик Вилфрида из Јорка. Провео je дванаест година
у ирском
79
манастиру, где je настала његова жеља за мисионарским радом. Године 690. његов опат га je,
заједно са још једанаест другова, послао да наставе Вилфридов рад међу Фризима. Фризијски
владар Радбод није био наклоњен хришћанству, јер се вероватно оправдано бојао да би
преобраћање било увод у франачко освајање. Да би се супротставио Радбодовом
непријатељству, Вилиброрд je схватио да му треба подршка највеће хришћанске силе у региону,
тј. Франачке. Франачки краљ који je потицао из Хлодовехове породице, тј. Меровинга, био je
само фигура, a праву власт држао je Пипин од Херистала (умро 714), који je био на положају
главног краљевог министра, познатијег као мајордом. Пошто су агресивни Франци видели у
покрштавању својих суседа могућност да остваре сопствене планове о освајању, били су врло
ради да помогну мисионарима. Да би обезбедио основу за своје мисије, Вилиброрд je око 698.
године основао манастир у Ехтернаху, данашњем Луксембургу, на земљи коју су му даровали
Пипин Херисталски, његова жена и ташта. Пипинова подршка омогућила je Вилиброрду да
ради у западној Фризији, која je била под франачком контролом, али још важније je да су
мајордоми у Франачкој од тада непрестано подржавали англосаксонске мисионаре.
Вилиброрду није била потребна само војна заштита већ и законско право да започне црквено
организовање нових територија у којима никада није било епископија. Учинио je оно што су и
Англосаксонци урадили када су се преобратили — обратио се папи. Папа Сергије га je 695.
произвео у архиепископа Фриза, са седиштем у Утрехту, у данашњој Холандији. Сергије му je
такође дао и право римско име Климент, како би заменио оно које се Римљанима чинило одвећ
варварским. Важно je напоменути да се nana умешао на иницијативу Вилиброрда. Папе нису,
још од времена Гргура Великог, око један век раније, помагале никакве мисионарске радње,
иако су одржавали повремене везе с Англосаксонцима и Францима. Сергије и његови
наследници су поздравили тако брзо признање њиховог ауторитета
80
од стране мисионара, a то je и била намера Англосаксонаца. Још je nana Гргур посејао семе које
je један век касније изникло као лојалност англосаксонских мисионара према папству. Тако je
Вилиброрд добио подршку и франачких владара и папства за свој мисионарски рад, иако они
још нису међусобно сарађивали. 1
Други англосаксонски организатор мисија, који je радио на много ширем географском подручју
него његов учитељ Вилиброрд, био je монах Винфрит (око 675—754), кога je nana Гргур II
назвао Бонифације. Од северноморских обала Фризије na до Тирингије и Баварске радио je
Винифрит/Бонифације четрдесет година на покрштавању германских пагана и реорганизацији
Цркве на подручјима где je било хришћана, али je правоверно хришћанство било сломљено.
Његова главна творевина je манастир у Фулди, у западној Немачкој, a титула коју je добио од
папе je архиепископ Германа, са седиштем које je пред крај његовог живота (745) одређено да
буде у Мајнцу. Бонифације je следио Вилибрордов пут у тражењу подршке и од nana и од
Франака. Наследник Пипина од Херистала на месту мајордома — његов син, Карло Мартел
(714—741), узео je мисионаре под своју заштиту, али Бонифације никада није био опуштен у
присуству тог грубог војсковође.
Бонифацијеве везе са папством биле су изузетно блиске, штавише ниједан други епископ са
севера није уживао сличну наклоност: ње ов мисионарски рад je одобрио nana (719), nana га je
произвео у епископа (722), примио je наименовање за архиепископа такође од папе (732),
положио je заклетву лојалности светом Петру и папи, коју je обнављао када би nana умро, a и
водио je живу преписку са четворицом nana који су се сменили, тражећи њихов савет или
одобрење у многим питањима. Његови успеси у областима изван Франачког
1
Живот светог Вилиброрда од Алкуина превео je на енгл. С. Н. Talbot, The AngloSaxon Missionaries in Germany, New
York 1954, 3—22.
81
краљевства значили су ширење редовног, Риму лојалног и правоверног хришћанства. 2
Касније у својој каријери Бонифације je започео нешто сасвим ново: рад на реформама унутар
Франачке цркве. Франци су били хришћани више од два века и развили су црквену
организацију која je била у краљевим рукама, a када je њихова моћ опадала, у рукама њихових
мајордома. Педесет година су Пипин од Херистала и Карло Мартел подржавали мисионарски
рад изван својих граница, али нису дозвољавали ни Вилиброрду, ни Бонифацију, na ни папи, да
се мешају у вођење њихове цркве. Франачки краљеви сматрали су папе узвишеним, поштовања
достојним личностима. Дописивали су се са њима, чак им одавали признања као ауторитетима
за теологију, литургију и морална питања, али им нису дозвољавали да се мешају у финансијске
или персоналне одлуке Франачке цркве.
Када je 741. умро Карло Мартел, наследили су га његови синови: Пипин Мали (741—768) и
Карломан (741—747), који су делили звање мајордома. Провели су део своје младости у
манастиру Сен Дени, северно од Париза. Били су знатно побожнији од свог суроВог оца. Године
747. Карломан je напустио положај мајордома и постао монах у манастиру Монте Касино у
Италији, препуштајући потпуну контролу над краљевством своме брату. И Пипин и Карломан
су желели да задрже контролу над Франачком црквом, али су били наклошени моралним и
интелектуалним реформама међу свештенством. Тражили су савет од највеће црквене личности
тог доба, мисионарског ветерана Бонифација, који их je подстакао на реформе уз учешће папе.
Још од 2. века епископски сабори су били уобичајен начин да се одржи црквена дисциплина.
Управо то што до 742. године није било сабора у претходних педесет година показатељ je
опадања значаја Цркве у Франачком кралевству. Бонифације
2
За прев. на енгл. око деведесет Бонифацијевих писама в. Е. Emerton, The Letters of Saint Boniface,
Columbia Records of Civilization 31, New York 1940.
82
и мајордоми су поново увели праксу одржавања сабора и саветовали су се са папом шта да раде.
Ha четири сабора између 742. и 747, од којих je на три, no позиву мајордома, председавао
Бонифације, који je био и представник папе, започео je процес који je преобразио Франачку
цркву и најавио њену „романизацију". Бонифације се упокојио у Фризији 754. године. Сахрањен
je у свом манастиру Фулда.3 Када je умро, видело се колико je седамдесетогодишњи
мисионарски рад променио североисточне границе латинске Европе. Мноштво манастира и
епископија унапредили су преобраћање паганских Германа. Енергичан реформски покрет, одан
папству, ту je пустио корен, a ширио се и унутар Франачке цркве. Коначно су папе и франачки
мајордоми успоставили јаче везе засноване на обостраним интересима, прво преко мисионара, a
касније преко црквене реформе.
Франачки мајордоми
Последњи краљ са стварном влашћу из династије Меровинга био je Дагоберт I (умро 639). И
надаље je било меровиншких краљева, али je права моћ била у рукама краљевог главног
помоћника, мајордома. После 687. године тај положај je држала једна аристократска породица
која je своју моћ заснивала на огромним имањима и на савезништву с племићким породицама
северне Галије, подручја које обухвата данашњу Белгију и северну Француску. КаролиЊи, који
су то име добили од времена свог најистакнутијег члана Карла Великог (768—814),
контролисали су Франачку цркву на традиционалан начин, пре свега бирајући епископе и опате
међу својим рођацима и савезницима. Контрола владара над националном црквом била je
Вилибалдов Живот светог Бонифаиџја прев. je на енгл. у Talbot, The AngloSaxon Missionaries in
Germany, 2562.
83
толико уобичајена да није наилазила на отпор чак и када je владар превише користио ту моћ. Ha
пример, Карло Мартел je огромне поседе одузео од Цркве, уз невољан пристанак епископа, и то
да би помогао својим ратницима.
Kao последица дугорочних праваца кретања друштвених процеса, који су били изван контроле
савременика, економски и културни суноврат Галије, који je почео још у доба римске власти,
достигао je највероватније свој врхунац у доба Карла Мартела, тј. TOKOM прве половине 8. века.
У пољопривредном друштву које je везано за земљу, трговина je постала ретка, градови су
нестали, насиље je постало уобичајено, a ужасног сиромаштва била je поштеђена само елита.
Вишегодишње потискивање писмености ограничило ју je, за наредних пет стотина година, само
на класу свештеника, од којих су многи и сами били једва писмени.
Ово економско, културно и политичко опадање утицало je на Цркву у сваком погледу.
Реформисти, какав je био Бонифације, дивили су се Цркви позног Римског царства, према чијим
je стандардима савремена Франачка црква пала веома ниско. Бонифације се жалио на понашање
неких франачких епископа чије je владање било тако скандалозно да je хтео да избегне везе са
њима, али није могао јер му je била потребна њихова подршка за мисионарски рад. Обавестио
je папу да су неки епископи купили своје положаје (што je био грех симоније), други су били
ожењени или пак блудници, неки су обогатили своје рођаке приходима са црквених имања,
носили оружје, проливали крв и уопште се понашали као световни људи аристократског
сталежа коме су и припадали. Бонифацијеве примедбе и на сеоске свештенике биле су бројне:
њихово знање латинског било je одвећ мало или никакво, били су неспособни за проповедање, a
неки су обожавали и германске богове поред Христа. Поред тога што су многи свештеници
били неуки и неморални, у Франачкој цркви постављала су се и организациона питања.
Традиционални механизми надгледања су нестали:
84
организациЈа епископа у провинциЈама КОЈИ се налазе под архиепископом je нестала, a такође и
пракса одржавања сабора како би се утврдила и спроводила дисциплина.
Kao одговор на такво жалосно стање ствари каролиншки мајордоми, Пипин и Карломан,
позвали су Бонифација да, користећи свој углед, да предлоге за реформу Цркве. Канони
реформских сабора којима je председавао вратили су „старо канонско право", тј. канонско право
позног Римског царства, и позвали на корените реформе понашања свештенства. У суштини,
нису смели да носе оружје, проливају крв, имају сексуалне односе, иду у лов или облаче одела
световних људи. Монаси су морали да живе придржавајући се Правила светог Бенедикта.
Световњаци су морали да напусте традиционалне религијске обреде које су реформисти
сматрали паганством или магијом. Сабор je, такође, позвао на обнављање редовне црквене
организације, укључујући и саборе епископа једном годишње, састанке епископа са својим
свештеницима такође једном годишње, послушност свештеника према епископу и обнову
црквених финансија, које су биле ослабљене конфискацијама Карла Мартела ради помоћи
његовим војницима.4
Саборске одлуке су објављене у заповедничком тону („Ми наређујемо да..."), али промене су
биле изузетно споре у неким питањима, a у некима их није ни било. Злоупотребе у Франачкој
цркви које су реформисти напали биле су дубоко укорењене и имале су дугу традицију. Многим
важним људима je било у интересу да . тање остане непромешено, јер би променама неки
изгубили новац, a неки посао. Уз то, франачко друштво није имало довољно средстава за
пропагирање реформе. У примитивним условима 8. века било je јако тешко променити
Бонифације, Писмо 78. архиепископу Катберту од Кентерберија (747) у Emerton, The Letters of Saint
Boniface, 136141. Он извештава o одлукама које су донели франачки сабори. Канони реформских сабора
из 742, 743. и 755. године прев. су у S. Easton, H. Wieruszowski, The Era of Charlemagne: Prankish State
and Society, New York 1961, 159162.
85
нечије мишљење или понашање. Али су Англосаксонци, сарађујући са својим франачким
симпатизерима и мајордомима, успели да их увере у три битне ствари које ће, дугорочно
гледано, подрити status quo: тренутно стање ствари у Цркви je лоше; праве смернице
нормативног хришћанства налазе се у „прастарим канонима"; nana je прикладна личност којој
се треба обраћати за савет у питањима литургије, закона и вере, a уз то и последња судска
инстанца у тим стварима. Укратко, Франци су почели све више да се понашају као
Англосаксонци када je реч о религији и црквеном животу.
У почетним фазама реформе Франачке цркве Бонифације je блиско сарађивао са мајордомима.
Његови савети нису били само религиозни већ и политички. Карломанова одлука 747. године да
се замонаши поново je ујединила Франачко краљевство под руководством његовог брата,
мајордома Пипина. Пипинови преци су били снажна потпора меровиншког престола већ готово
седамдесет година, али je кралевска породица, колико год слаба у стварности, имала углед
старости и ореол Божје милости са којима Пипинова скоројевићка породица није могла да се
мери. Пипин je желео да постане краљ уместо формалног владара Хилдериха III (743—751). Он
je свакако имао војну моћ да преузме престо, али да би био признат као легитамни владар,
Пипин je морао да нађе начин како да се супротстави традиционалном ауторитету и
светородности Меровинга. Могуће je да му je Бонифације предложио да тражи легитимитет од
папе. Чак и да je идеја потекла од самог Пипина, англосаксонски мисионари су били ти који су
утрли стазу савеза франачаког владара и папе.
Папсшво
Касних четрдесетих година 8. века папе су се, због притиска својих суседа Лангобарда, све
више удаљавале од далеких, релативно слабих и јеретичких византијских царева. Околности
86
су биле погодне за велику преоријентацију у папским политичким савезима. Корени промене се
могу уочити на Средњем истоку један век раније. После 632. године подручје Медитерана je
измењено ширењем једне нове религије, ислама. Како су исламске армије брзо надирале према
Средоземљу, заузимајући Дамаск 637, Јерусалим 638, Египат 641, Картагину 698. и прелазећи у
Шпанију 711. године, Византијско царство се постепено ограничавало на своје малоазијско и
егејско језгро. Већина обичног хришћанског света у освојеним областима није имала другог
избора већ да остане под муслиманском влашћу. Ипак су многи монаси, монахиње, свештеници
и богати световњаци побегли на хришћанску територију, укључујући и Италију. Рим, који je
политички још увек био византијска територија, постао je источна испостава, ојачана приливом
избеглица. Између 687. и 751. године једанаест од тринаест nana били су са грчког говорног
подручја, са Сицилије или с истока. Били су лојални поданици византијског цара док их два
догађаја нису дословно гурнула да траже заштиту на другој страни. Први je имао корен у
иконоборачком покрету, a други je био војног карактера. Папе су веровале да je византијски цар
Лав Ш (717—741) постао јеретик када je наредио уништење свих слика религијске садржине,
познатајих као иконе; с друге стране, били су све чвршће уверени да цареви не могу успешно да
бране од Лангобарда њихове италијанске територије. 5 Цар Лав III je 726. године напао
коришћење икона и најавио педесет година иконоборства као званичну политику Византијског
царства. Папе, a и западњаке уопште, није узнемиравала употреба религијских слика и сматрали
су да je иконоборство озбилна јерес. Да би натерао следеће папе да прихвате иконоборство, Лав
je запретио да ће их ухапсити, што су његови претходници и радили приликом ранијих
теолошкополитичких сукоба. To му није пошло за руком, али je успео да отцепи од папе области
на западном делу Балканског
„византијском" периоду папства уп. J. Richards, The Popes and the Papacy in the Early Middle Ages, 476752,
London 1979.
87
полуострва. Папе су се битно удаљиле, и у религијском и у економском смислу, од својих
царских заштитника.
Ипак, папама није било лако да се одвоје од цара због сталне војне претње Лангобарда, који су
држали територије и северно и јужно од Рима. Лангобарди су признавали васељенско
хришћанство већ готово 150 година, али су били неустрашиви ратници и, под вођством свог
предузимљивог краља Лиутпранда (712—744), покушали су да освоје све византијске
територије у централној Италији, укључујући и Рим. Папа Гргур III (731—741) године 739.
молио je за помоћ франачког мајордома Карла Мартела, али je овај одбио да интервенише јер су
Лангобарди били шегови савезници. Ta криза je прошла када je краљ Лиутпранд умро. Под
краљем Аистулфом (749—756) Лангобарди су обновили свој војни притисак, те су папе
Захарије (741—752) и Стефан II (752—757) поново тражили помоћ на једином месту где су je
могли наћи, код Франака.
Папскофраначки савез из 751. године
Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Ме
ровинга поклопила се са потребама папе Захарија за заштитом од
Лангобарда. TOKOM две генерације англосаксонски мисионари су
успели да оснаже франачко поверење у светог Петра и његовог
викара на земљи и навикли Франке да од папе траже савете о вер
ским питањима. Пипин je 749. године послао делегацију Захарију
„да се распита о краљевима Франачке (тј. о меровиншком краљу Хилдериху), који у то време није имао
краљевску моћ, и да ли je то добро или не. Папа Захарије je подучио Пипина да je боље да онај ко има
власт буде зван краљем него онај ко je нема. И тако, да редослед ствари не би био поремећен, Захарије
нареди својим апостолским правом да Пипин постане краљ".6
6
Анали Франачког краљевства за годину 749. Анали су преведени у В. Scholz, Carolingian Chronicles, Ann
Arbor Mich. 1970, 35—125.
88
Папа je тако дао легитимитет Пипиновој побуни, објављујући начело no коме онај ко има
краљевску власт треба да има и титулу краља. Пипин je изабран за краља Франака и
миропомазан од стране свештенства, баш као и старозаветни краљеви. Свето уље којим га je
миропомазала Црква заменило je светородност као знак легитимности у Франачком краљевству.
Пипин je папи дуговао услугу и сигурно je некакав договор постигнут приликом преговора са
папом Захаријем. Папа Стефан II je 754. године лично отишао у Галију где je поново
миропомазао Пипина и његову династију — његове синове Карла (768—814) и Карломана
(768771). Стефан je затражио од Пипина да брани светог Петра и Римску цркву од Лангобарда.
После извесних дипломатских маневара и војних припрема Пипин je напао Италију, поразио
лангобардског краља Аистулфа и вратио светом Петру територије које je одузео Лангобардима у
средњој Италији, за које je византијски цар веровао да су његове. Ова „Пипинова даровница"
била je почетак папске државе, која je постојала до уједињења Италије 1870, a постоји и данас,
као 109 јутара земље који чине Ватикан.
Папскофраначки савез до кога су довели англосаксонски мисионари, покренуо je догађаје који
су променили западно хришћанство. Уместо да буде западна испостава Византије, папство се
непрестано кретало ка западном свету у коме су доминирали Франци. Франачка црква je
постала много више римска у погледу литургије, канонског права и монаштва. КаролиЊи, који
су сада били миропомазани краљеви Франака, озбиљно су схватили своју улогу заштитника
цркве Светог Петра и западног хришћанства уопште. Али каролиншки краљеви нису били
волзни, ништа више од својих претходника, да се одрекну контроле над Црквом. Како ће папе
ускоро установити, јака краљевска заштита може се претворити у превласт.
89