Moj deo o Seobama

Jelena prvo govori o istorijskoj podlozi, o tome šta je to roman, kako je nastao, o delu samog
Crnjanskog.

Moj zadatak je da prikažem kompoziciju romana, njegovu simboliku, okviru romana, lirskim
elementima, sadržini donekle.

Ivan priča o Aranđelu i Vuku a Ana o Dafini i slavonsko-podunavskom puku.

Na kraju, Jelena zaokružuje zaključkom, isečkom iz filma...

Ja:

1: Može li mi neko reći kakav je ovo roman, tačnije, da li je ovo roman zbivanja ili roman stanja?

Seobe nisu roman zbivanja iako nam to naslov sugeriše. Seobe su roman stanja što nam otkriva
sadržaj dela.

рoман збивања подразумева динамизам радње, сплет замршених догађаја, динамизам

ликова, развијен дијалог.

Ничега од тога нема у овом роману, тачније, нема спољашњег динамизма, али има унутрашњег
набоја и динамике o čemu će kasnije govoriti Ivan i Ana.

Događaj je potisnut onim emotivnim, refleksivnim, a događaj je tu kako bi dao povod za oslikavanje
unutrašnjih previranja, duševnih dilema i nedoumica, misaonih preokupacija, misli i osećanja obojene
čežnjom i nadom.

Vuk Isakovič, čezne za krajem u kom će živeti spokojno a taj krajolik je upravo Rusija, dok u jednom
delu, Aranđel čezne za mirom takođe, ali mirom koji bi pronašao u manastiru...

Ovaj roman nije jednostavno žanrovski odrediti. Da li bismo mogli reći da je ovo istorijski roman?

Mogli bismo, ali to ne bi bilo sasvim tačno. Po društvenom i istorijskom miljeu, po prikazu i tretmanu
sudbine srpskog naroda u nemačkoj carevini, da.

Da li bismo mogli reći da je ovo psihološki roman?

U neku ruku da. По начину осветљавања живота и судбина главних актера романескне приче,
понирања у сложене приче унутрашњих преживљавања...

Takođe bi neko mogao reći da je ovo poetski tj. Lirski roman?

По понављању тема, по устрепталости стила, емотивно обојеној реченици и лирском тону.

,,Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.“

Prilikom čitanja romana primećuje se da početna i završna glava nose isti naslov. On glasi:
„Beskrajni, plavi krug. U njemu, zvezda.“ Naslov je tako stilizovan da u čitaocu izaziva utisak nečeg sto
prelazi psihološko-istorijsku ravan teksta. Nebo i zvezde odvajkada su slike koje upućuju na nešto
uzvišeno i nedostižno. Plavi krug se po jedanput pojavljuje i u samim glavama. I oba se puta javlja
Vuku Isakoviču. Prvi put, prilikom buđenja, Vuk Isakovič vidi plavi krug i u njemu zvezdu, odakle i
otpočinje radnja romana:

„A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u
nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava,
ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u
mraku, otvori oči i nevidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini beskrajan, plavi krug. i, u njemu
zvezdu"

Kada se, međutim, glavni junak sasvim probudi i izađe iz kućerka na obali Dunava, gde je
proveo poslednju noć sa gospožom Dafinom, plavi krug i u njemu zvezda nestaju iz njegovog pogleda:

„Iz obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kišnom
svitanju, ali ne beskrajni, plavi krug. Ni u njemu zvezdu, kao u snu.“

Još jednom se javlja plavi krug sa zvezdom, i to u poslednjoj glavi i u poslednjem trenutku,
kad se roman prekida a glavni junak tone u san:

„I dok mu se, u duši, kao u beskrajnom plavom krugu, jednako ponavljahu misli o odlasku, o odlasku
nekud, u Rusiju, nad kojem se kao u očajanju, iznemogao, posle toliko meseci tumaranja, i patnje bio
nadneo, dotle mu je zaspalom prvi put opet kod kuće, u telu drhtalo, kao neka zvezda, poslednje
zrno nekadanje mladosti.”

Prema tome, beskrajni plavi krug sa zvezdom Vuk Isakovič je video pri samom ulasku u
roman i, zatim pri samom izlasku iz romana.
 Na dugome jednogodišnjem pohodu Slavonsko-podunavskog puka stalno se oseća prisustvo
nebeskog svoda: puk se kreće, odmara se, ratuje i spava stalno pod plavim nebom. Promene na nebu
naglašeno se povezuju sa promenama u duši likova. Tako, recimo, čim zabrinuti Vuk Isakovič, u
poslednjoj sceni treće glave, zauzda konja zbog lošeg znamenja na putu (tada ga je žena kod kuće
varala sa rođenim bratom), u istom trenu „upija“ svojim „očima vlažno nebo koje se bilo naoblačilo“.
Zapravo sva tri ključna lika u sudbonosnim trenucima obavezno vide nebeska sazvežđa.

Na kraju osme glava gospoža Dafina izdiše, i sasvim raspamećen, Aranđel je tada , zagledavši
se dublje u njene oči, video „dva nepomična modra kruga, boje zimskog neba, hladnog i čistog, koji
izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli i obuhvatali ga celog“. Zatim je i on ugledao krug sa
zvezdom:

„U izdisanju njеgovе snahе, koja višе nijе mogla da govori, njеmu sе učini kao da sе pojavljujе visoko
nеbo. Kao i njеgov brat, u snu, i on jе nad njom vidеo, van sеbе od straha i žalosti, plavе krugovе i u
njima zvеzdu.“

Ono što je karakterisalo životnu situaciju Vuka Isakoviča u vreme kada je sanjao svoja dva
sna o beskrajnom plavom krugu sa zvezdom, jeste egzistencijalna praznina, odnosno život bez smisla,
pun gorčine i mnogobrojnih razočarenja u sebe i ljude oko sebe.

„Prazno jе bilo prеd njim svе i uzaludno zanavеk za njim, što bеšе prošlo. Ništa nijе postigao ni u
ovom ratu, kao ni ostali, i svе to njеgovo hodanjе i sеljakanjе samo sе jеdnako nastavljalo.“

Zvezda simbolizuje nadu, vođstvo, optimizam i cilj. Svetlost i kiša dolaze sa neba, a time i
život, tako da su čovekove oči često uprte u nebo koje je simbol moći sudbine. Obraćanje nebu
predstavlja molitvu Vuka Isakoviča, koja je jednolična, uvek ista i uvek se ponavlja. Vuk čezne za
nečim nadzemaljskim odnosno nebeskim i to ne samo za sebe već i za svoje sunarodnike odnosno u
pitanju je težnja za nečim nebeskim i višim u smislu kompenzacije za mučan život.

„Za nečim nadzemaljskim zažude te noći Vuk Isakovič, ne samo za sebe već i za svoje, zaspavši pred
svojom kolibom, u zapari letnje noći pred Strosbourgom, osetiv da je prevaren, ponižen, a da beše
rođen za nešto čisto, svetlo, vanredno i neprolazno, kao ti komadi neba, što srebrni i plavi lebde svu
noć, ispod sjajnih sazvežđa"

Na kraju, seobe predstavaljaju osnovnu temu Seoba a svoj pravi smisao dobijaju u kontekstu
snova Vuka Isakoviča o beskrajnom plavom krugu sa zvezdom.

Simbol kruga u "Seobama"

 U romаnu ''Seobe'' Milošа Crnjаnskog uočаvаmo simboliku krugа, odnosno kružnog
kretаnjа – prostornog, vremenskog i misаonog – glаvnih junаkа romаnа. Autor zаpočinje i zаvršаvа
romаn poglаvljem sа istim nаzivom, jednim od nаjlepših u nаšoj književnosti: ''Beskrаjni plаvi krug. U
njemu zvezdа.''

Glаvni junаk romаnа Vuk Isаkovič sа svojim Slаvonsko-podunаvskim polkom kreće u rаt iz
Petrovаrаdinа, prolаzi kroz Mаđаrsku, Austriju i Nemаčku, dа bi se nа krаju romаnа vrаtio nа polаznu
tаčku, prаveći kroz rаdnju romаnа prostorni i vremenski krug. Nа put polаze u proleće 1744. godine а
vrаćаju se u proleće 1745., čime se zаtvаrа i vremenski krug.

Prošlost se u romаnu sаmo sporаdično pojаvljuje, u sećаnjimа glаvnih junаkа nа retke

trenutke sreće. Budućnost je sаmo neostvаreni sаn o sreći. Zа Vukа, to je sаn o odlаsku u Rusiju gde
će njemu i njegovoj porodici biti bolje. Zа Arаnđelа, to je sаn o Dаfini i porodici koju nikаd nije
zаsnovаo. Zа Dаfinu, nedostižni ideаl ljubаvi.

Sаdаšnjost čini glаvninu romаnа i onа je zа sve junаke, pа i zа čitаv srpski nаrod tog krаjа,
teškа, bolnа, punа osećаjа prаznine i promаšenosti. Glаvne junаke romаnа i čitаv srpski nаrod koji se
sticаjem istorijskih okolnosti nаšаo nа tuđoj teritoriji i u tuđoj zemlji, održаvа sаn o boljem životu, o
odlаsku u prаpostojbinu Rusiju, kojа zа njih predstаvljа zvezdu u beskrаjnom i nedostižnom plаvom
krugu.

Sad bih vas pitala – koje su to osnovne epske supstance uopšte?

Vreme, prostor, događaj, ličnost...

Da li sve to nalazimo u ovom romanu? Nalazimo, ali su umetnički obrađeni na različite načine.

Hajde da nešto kažemo o vremenu.

Време је историјско и тачно омеђено од пролећа 1744. Тако је године 1744. У пролеће Вук
Исакович пошао на војну, до лета 1745. (тако се 1745. У почетку лета, Вук Исакович вратио са
војне.)

Kakav je prostor u Seobama?

Простор је јасно географски одређен. То су завичај у сремским мочварама поред Дунава у

којем тече једна фабуларна линија збивања чији су носиоци Аранђел и госпожа Дафина и
туђина оличена у европским градовима и европским бојиштима у којој тече друга фабуларна
линија збивања чији су актери Вук и његов славонско-подунавски полк.
A što se događaja tiče, da li su oni razvijeni ili nisu? Na početku smo rekli da ipak nisu. Догађаји нису
развијени и своде се на 2 кључна. Koji su to glavni događaji u prvoj fabularnoj liniji odnosno onoj u
kojoj su dominantni likovi Aranđel i Dafina, samo ukratko jer će kasnije o njima detaljnije biti reči? У
првој фабуларној линији, то је прељуба госпоже дафине, у другој је војевање славонско-
подунавског полка. У првом случају доминира опис психолошког стања Аранђела и Дафине а
догађања су сведена на неколико аситуација: дављење Аранђела у таласима Дунава, повреда
Дафине, Аранђелова посета патријарху, смрт и сахрана Дафине. A koji su to dominantni događaji
u drugoj fabularnoj liniji? У другом случају такође нема изразитог догађаја, то су само неколике
епизодне ситуације. Претежни простор у овом фабуларном току заузима казивање о стању у
пуку, Вуковим самоиспитивањима, сплашњавању његовог војничког полета, сдубоком
разочарњењу и сазнањљу о бесмислу ратовања за друге.

Ликови су сведени на 3 кључна актера романескних збивања: Вук, Аранђел, Дафина. Има
неколико маркантних епизодних ликова – koji su to? принцеза мајка, Секула, Аркадија и
Ананије.

Seća li se neko epizodnog lika Sekule? On je opisan u drugom poglavlju:

On pripada mlađim vojnicima koji su kradom krenuli u grad u pljačku. Многи су се безбедно
вратили из града, неки су ухапшени а најтежу казну због силовања добио је војник Секула. Био
је изложен ударцима прућа. СВе се то свршило за неколико тренутака. Ни рођена мајка не би га
препознала.

Ko je princeza mati?

Nešto o epizodnim likovima...

У средишту приповедања није делатна активност актера збивања него њихово психолошко
стање и моралне дилеме. Значајно место у роману има и колективни јунак оличен у српском
живљу из подунавља и славонско-подунавском пуку. У роман ушла је богата тематика из
историјског, породичног, егззистенцијалног, психолошког, моралног и филозофског порекла. У
оквиру овако разноврсне тематике захваћено је низ тема и проблема. Šta biste vi naveli kao
najvažnije teme?

брачни троугао, зла судбина народа, ссеобе, деобе: класне и цивилизацијске, обећана земља,
проблем идентитета, проблем пролазности и смрти, отуђеност, људска немоћ, усамљеност,
моралне дилеме, психолошки ломови, узалудност, празнина услед сазнања о узалудности
деловања и живљења, ништавило.

Композиција приче

Sam naslov romana “Seobe” simboliše, na prvi pogled, na razne događaje iz istorije, mnoštvo
zbivanja i činjenica o sudbini srpskog naroda. Medjutim, kada procitamo delo vidimo da nije tako.
Ovde seobe ne znače prelazak sa jednog mesta na drugo. Pojam seobe je uzet kao pojam
neprekidnog kretanja, jednog uznemirenja i nesreće jednog naroda.Svako poglavlje romana ima svoj
lirski naslov. Taj naslov može imati više značenja:

1) simboličko značenje (“Beskrajan plavi krug. U njemu zvezda.”)

2) narativni smisao (“Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije
nikad ni postojalo.”)

3) srž sadržine(“Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim
korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tudjoj volji i za tudj račun.”)

Naslovi

1: Бескрајни плави круг, у њему звезда

II ОДОШЕ, И НЕ ОСТАДЕ ЗА ЊИМА НИШТА. НИШТА

III ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА је ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И

У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН

IV ОДЕ ВУК ИСАКОВИЧ, АЛИ ЗА ЊИМ ОДЕ И ФРУШКА ГОРА5:

V ОДЛАСЦИ И СЕОБЕ НАЧИНИШЕ ИХ МУТНИМА И ПРОЛА-

ЗНИМА, КАО ДИМ, ПОСЛЕ БИТАКА

VI ПРОШЛОСТ ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН; ШТО У ТА) СУМ-

РАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЖ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО

VII ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ,
СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ ПОГИНУ,
ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУЂ РАЧУН

VIII СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА

УВИДЕ ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ,
ЖЕЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА
УЖИВАЊИМА

IX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ

СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА, ТАКО ДА ЈЕ МОГАО ДА СЕ ВРАТИ И ДА
СЕ ПОЈАВИ, ПРИ УЛАЗУ У СЕЛО, НА ДРУМУ, НА ИСТОМ МЕСТУ,
ГДЕ СЕ РАСЦВЕТАН ЈАВЉАО, У ПРОЛЕЋУ, ПРВИ БАГРЕМ

X БЕСКРАЈАН ПЛАВИ КРУГ. У ЊЕМУ, ЗВЕЗДА

Nije lako odrediti kome žanru pripada ovaj roman. Po prikazu sudbine srpskog naroda, ovo je
istorijski roman. Po prikazu života i sudbine glavnih likova, ovo je psihološki roman. Može se uočiti da
je roman pisan stilom karakterističnim za poeziju a ne za prozu. Ovakav vid romana se naziva poetski
tj, lirski roman. Tako, na primer, možemo uočiti stilske figure kao što su sinestezija i kontrast.

“Kad podiže glavu, vide potpunu tišinu u sivom nebu i vrane, u daljini, koje se nisu čule.”

Kontrast se uočava u primeru braće Isakoviča.

Sama atmosfera u romanu je pesimistična. Junaci ovog romana sve što su radili i sve što su doživeli
smatraju besmislenim.

“Vratio se on, ne vratio, osećaj da je raskinuo sa porodicom potpuno, znao je da ce mu ostati na duši.
I našto će mu sve to, kad nije imao ni toliko moći da im čini ono što on hoće, već je sa

njima, i bez njih, morao da se vrti, po volji drugih, kao neki čekrk na vetru? Nadodoljen i glavat,
ovako, zar nije pripadao drugome, a ne toj ženi, ni toj deci što su za njim plakala; drugome, što je
trebao samo da duhne, pa da on potrči bez obzira, preko brda i reka, na sve strane, ne pitajući ni
koliko bola time sebi nanosi, ni kakav užas za sobom ostavlja, ni u kakvo ludilo pred sobom zalazi.”

Vuk Isakovič ni u porodici ni u službi ne može da pronadje utehu:

“Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud.”

“…sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.”

Čak se i prisećanje prošlosti koristi samo da bi potvrdili osećaje besmislenosti i uzaludnosti.

“Ležeći pod jelama, u travi, uspavan retkim i hladnim vazduhom, sa velikim dolinama i tamnim
šumama pod sobom, Vuk Isakovic se tako, iznemogao, mučio da se seti ma čega u svome životu što bi
ga utešilo u tom čudnovatom zamoru i slutnji svoje smrti, što ga beše obuzela.”

Roman je napisan na principu paralelne kompozicije. U njemu su razvijena dva toka radnje: jedan koji
prati Vuka Isakoviča i Slavonsko-podunavski puk i drugi koji prati zbivanja u kući u Zemunu tj. koji
prati Arandjela i Dafinu. Postoji još jedna vrsta kompozicije i to je prstenasta kompozicija. Jedan
primer ovoga je taj da roman počinje budjenjem tj. “izlaskom iz sna” Vuka Isakoviča a završava se
uspavljivanjem tj. “ulaskom u san” glavnog junaka. To što je roman uokviren snom možemo
protumačiti kao postojanje jednog dugačijeg sveta tj da postoje dva vida stvarnosti. U jednoj žive
likovi a druga se samo naslućuje. Ovo može da se protumači i kao vraćanje na kraju romana
dogadjajima na njegovom početku.

Može se i uočiti da se u romanu nalaze neka ponavljanja. Ona su najčešća na početku i na kraju
romana. Na primer, ista rečenica se nalazi i na početku prve glave i na kraju poslednje glave:

“Osunčan, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom nevidljivom
vetru, koji ga je dočekivao s lica. Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

Tako je, godine 1744, u prolece, Vuk Isakovic pošao na vojnu.”

“Osunčan posle, prosijan, oseti se topal, a ne težak, kao i da ne jaše, kao i da ne postoji, u tom
nevidljivom vetru, koji ga je pratio sa ledja. Zatim potera konja kasom, kroz prazninu.

Tako se 1745, u pocetku leta, Vuk Isakovic vratio sa vojne.”

Oba puta je Vuk Isakovič poterao kasom kroz prazninu ali je jednom kroz prazninu otišao iz zavičaja a
drugi put se vratio u zavičaj.

Najčešće je redosled dogadjanja promenjen. Na primer, na početku se Vuk ”digao iz postelje” i

“Tada, kinuvši gromko nekoliko puta, zaigravši po zemlji tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i
vrucinu kraj ognjišta, gde ga žena doceka još uvek plačući.”.

Na kraju romana se nalazi ista scena samo što se Vuk svlači i leže u postelju.

“Tada, kihnuvši gromko, nekoliko puta, zaigravši po zemlji, tako da se sve zatreslo, vrati se u mrak i
vrucinu kraj ognjišta i tresnu se na postelju, koliko je dug.”

Jednom se Vuk probudio, iskočio iz postelje, pa onda odškrinuo i zatvorio vrata, kinuo ,skakao i na
kraju ga žena oblači a drugi put je odškrinuo i zatvorio vrata, kinuo, skakao, da bio legao u postelju i
zaspao. Zanimljivo je i to da se i na početku i na kraju romana nalazi u sobi ženska osoba. Na početku
je to Dafina a na kraju je to Ananijeva kćerka “Jedno kukato i grudato devojče.”

Jedna od osobina ovog romana je ta da likovi uopšte ne govore ili govore sasvim malo kao i ta da
nema klasičnog zapleta i raspleta. Na primer, u trećoj glavi saznajemo za Dafininu preljubu a tek u
sledećoj glavi je ona opisana. Takodje, u sedmoj glavi saznajemo za Dafininu smrt a ona je opisana u
osmoj. Ovde nema drame. Kada bi je bilo, pisac bi držao u neizvesnosti čitaoca do same preljube tj.
smrti. Drama se dešava u duši likova.

Najviše ovakve drame ima u igri izmedju Dafine i Arandjela i izmedju Virtembeške princeze i Vuka.
Ipak postoje neka mesta u romanu koja su zaista dramatična. Na primer, šibanje vojnika Sekule , slika
obešenih vojnika i slika mohana Pantelejmona. Prve dve slike simbolizuju srpska stradanja pod
austrijskom i ugarskom vlašću a treća simbolizuje stradanja pod turskom vlašću.

“Prvi ga, nevešto, ošinu po glavi. U kosi je prut rascepio kožu, ali vrlo kratko, tako da se na čelu javi
samo tanki mlaz krvi. Dobošari poceše da lupaju.

Za trenut širom otvorenih očiju, stade, u tom ga drugi ošinu po sred lica, tako da usne prepukoše i da
krv šiknu. Tek tad poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i ledima.
Urlajuci od bola, a vezanih ruku, krvav, trčao je teško, vijući se, savijajući se i ljuljajući se, tako da je iz
daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet,
sad beo, sad rujan, što se povija, na vetru.”

“Bili su obešeni tako nisko, da su skoro dodirivali tikve i lubenice i njine velike, žute cvetove, medu
kojima beše i ogromnih krastavaca. Pošto im ne behu svezali kolena kad su im bili skinuli opanke, to
im bose noge behu raskrecene, kao da su hteli da sednu na nešto visoko, u svojim tesnim, surim
čakširama. Bosa stopala im behu sasvim modra, kao promrzla i otekla, i, videvši tih šest zgrčenih
nogu, kao šest oderanih jagnjeta, Isakovic se jedva usudi da pogleda gore. Bili su im vezali ruke na
ledima, ali im preko lica nisu bacili nikakve krpe, te im se oko ociju i nosa rojile sitne mušice. Obešeni
o stabla voćaka, blizu zemlje, gde su se račvale grane, visili su nepomično, zavrnutih glava, kao da
ludo poskočiše sa drvećem na ledjima, iznad tog jarka, punog ustajale vode, duž bostana.”

“Pod jednim bagremom, na travi, sedeo je mlad monah, nepomično pognut, razgolićenih grudi,
očevidno zanet, u molitvi. Pred njim je zemlja bila zaravnjena, sve do obronka brega sa kojeg je

mogao da vidi vrlo daleko duž Dunava, u ravnice. Tvrd kolac od mladog bagrema beše nabijen, pred
njim, u zemlju, šiljat i oguljen, tako da je bilo skoro neverovatno kako je mogao bez urlika od bola da
se baca na njega grudima i trbuhom i ledima. Ne videci nikog, zagluveo, kao neko čudovište, on se
jednako krstio i previjao ali bez glasa. Mlatarao je u vis rukama, metanisao i Arandel Isakovič tek
posle primeti da plače.”

Sa ovim slikama može se jedino meriti slika čoveka nabodenog na kolac iz romana “Na Drini ćuprija”.
Takodje, postoje i prizori ratnih operacija. Jedan se posebno izdvaja i to je prikaz osvajanja Caberna:

“Ušavši žurno medu kuće, Isakovič više nije mogao da čuje šta mu dovikuju, od larme i praska pušaka.
Vide još samo, pred sobom, u dubini varoši, kako njegovi vojnici ginu, skaču i kako, za čas, isprazniše
sredinu ulice, pribivši se desno i levo, uz zid. Zatim, primeti da i oko njega padaju. Plotuni francuski
treštali su mu u lice. “
“U strahovitoj dreci i pucnjavi, primeti najposle da i sa zapušenih prozora i zamandaljenih kapija
pucaju na njih i zastade. Skloniv se pod jednu kapiju, nad čijim je svodom bio ispupčen prozor,
ukrašen velikim plavim petlom od drveta, stajaše tako izmedu života i smrti, što su bili tako bezumno,
suludo, neshvatljivo, blizu jedno drugome. “

Роман је коmпонован на принципу паралелне композиције. У њему су развијена 2 паралелна

фабуларна тока. 1 је историјски који прати Вука и његов пук по европским бојиштима. Други је
породични који прати збивања у Земуну у кући Аранђела у чијем су средишту Аранђел и
његова снаха. Конпозиционо средство за повезивање ова 2 фабуларна тока, односно, мотив
који чини спону између ова 2 тока је личност ггоспоже Дафине. Она је у мислима и судбинама
браће Вука и Аранђела.

Црњански примењује занимљив поступак у казивању приче. Романескне ситуације приказују се

на 2 начина: наговештајем и детаљним описивањем. Дављење Аранђела Исаковича описано је
у само 2 пасуса на крају 3. Поглавља а детаљно је описано на почетку поглавља 4. Чин прељубе
није приказан у природном, хронолошком ттоку казивања, док Аранђел лежи у њеном кревету
Дафина гледа кроз прозор. У једном тренутку јој се причини да у водама Дунава види крвавог
Вука са огромном батином у руци и врисне престрашена. Ту настаје прекид у тексту је белина а
наставак следи у реченици: Пробудила се када јој је девер тихо отшкринуо врата. ЉЉубавни
чин у тој ноћи није приказан, али ће се неки детаљи предочити кроз Дафинино сећање на
протеклу ноћ и кроз Аранђелова размишљања о снагхи и њеној лепоти.

На плану садржине романа, јасно се разликују 2 слоја: наративни (књижевно-уметнички) који

казује о животу и судбини троје актера романескне приче пратећи њихово делање, мишљење
и емотивне ломове током 15-ак месеци и рефлексивни, филозофски слој који произилази из
мишљења и делања актера и који садржи много егзистенцијалних, етичких, филозофских и
психолошких проблема.

Романескна прича развијена је у 10 глава којима писац даје лирски интониране наслове.
Поетска вредност оваквих наслова потпуније се сагледава кад се они читају у континуитету тада
се стиче утисак да се чита лирска песма састављена из 10 строфа. Садржина наслова има и
симболично значњење: бескрајни плави круг, у њему звезда или гномски смисао: прошлост је
грозна, бездан што у тај сумрак оде не постоји више и није никад ни постојало...

Pročitaću naslove svih poglavlja kao pesmu.

О наслову прве главе књижевни керитичари кажу да је то најлепши и најоригиналнији наслов у

историји српског романа.

Човек у Сеобама
Ова романескна прича прати судбине 3 главна актера: Вука, његовог бврата и жене Дафине.
Остали актери су споредни, они су само окружење, илустрација света и менталитета у којем
живе и делају главни јунаци: слуге, војници, официри, немачка господа, свештеници. Сви они
су ту јер су у функцији осветљавања карактера, живота и судбине главних протагониста приче
или осветљавања трагичне историјске судбине српског народа у немачком царству. Иако се
читаочевој пажњи намећу појединци и њихове судбине, захваљујући пре свега пишчевом
умећу да индивидуализује ликове и учини их маркантним, у основи приповедања, али и у
пишчевој стваралачкој интенцији од првобитне замисли до остварења, налази се спрски народ
у живљу по Дунавским мочварама и пуку који бесмислено и безразложно гине на европским
ратиштима.

Мотив сеобе је опсесија појединца Вука, али је он само репрезентант народа незадовољног
животом и политичким статусом. У роману је остварена узрочно-последична веза међу
ликовима, предочена сличност судбинских неминовности и паралелизам понашања и
испољавања. Овде су предочени ојединци из српске трговачке породице која припада
репрезентативном друштвеном слоју богаташа и моћника: Вук, Аранђел, Дафина. Овој скупини
јунака догађају се морални суноврати, породични неспоразуми, тешке трагедије, али, ту су
појединци из редова сељака, слугу и војника који су на свој начин пандан господској породици
јер се и овде догађају морални суноврати и појединачне трагедије – Аркадије и његова
неверна жена Стана, Ананије и његове кћери које подводе господару.

У обликовању ликова Црњански примењује опис психолошког стања као претежно средство за
предочавање душевног света својих јунака. Оно што је особено за Црњанског је поступак у
карактеризацији јунака јесте поступак поређења којим постиже да се ниједан лик не запостави
на дуже време и да се ликови сагледају у истовремености деловања и испољавања.

Кад говори о Аранђелу, помиње Вука и обрнуто (Вук је веровао у красну земљу а овај је хтео у
манастир) у оваквом поређењу, у оваквим овлашним напоменама, крију се суштинске
карактеристике романескних јунака на једном месту карактеристика ће се наговестити, на
другом ће она бити шире приказана и документована поступком, ситуацијом или мишљу.
Предочена је јасна разлика у карактеру и менталитету браће. Опис психолошког стања
Аранђела послужио је не само за предочавање животне опсесије овог јунака, него и за
наговештавање животног идеала Вуковог. Док је Аранђел егоцентричан и себичан тип,
усредсређен на задовољавање личних еротских снова, Вук је посвећен општем добру, не
мисли само о себи и свом лепшем животу него о добру свих, својих војника и свог народа.

Празнина, бесмисао и неоствареност, доминантна су осећања сва 3 актера. Сваки тренутак

сагледавања живота и код Вука и код Аранђела, и код Дафине, намеће сазнање о празнини,
бесмислу и неостварености живота. Сви су они доживели пораз: Вук као верни војник немачког
царства, Аранђел у својој највећој љубави и Дафина није достигла своје женске жеље и снове.

Simbolika i pejzaž

U „Seobama“ znacajno mesto zauzima pejzaž. Unutrašnje stanje glavnih likova je podredjeno
pejzažu. Predeo u kome se nalazi lik se vezuje za njegovo ponašanje i time se slikovitije dočarava
 unutrašnje stanje junaka. Bez toga se delo ne bi moglo dobro protumačiti . Sa prvom rečenicom se
dobija jedan zanimljiv opis prirode.„Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se
kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna,
nevidljiva i kišovita.“

„Pri tom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi,
ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa
koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove
vrbaka, pune šiblja“.

Na kraju romana se nalazi isti opis ali je redosled obrnut. Samim tim se može reći da Vuk Isakovič
izlazi iz pejzaža kad i iz sna, a vraća se u pejzaž kad i u san.

U ovom romanu se može uočiti i simbolika četiri elementa : zemlja, vatra, vazduh, voda. Svi elementi
su zloslutni.

Zemlja nije plodna već je močvara.

Vatra ne unosi toplinu i svetlost u roman. Ona predstavlja stihiju koja razara sve oko sebe.

Vazduh nije čist već je pun isparenja i magle.

Junake „Seoba“ često zatičemo pored reka, zavičajnih ili tudjinskih. Oni se nalaze ili pored vode,iznad
vode ili prelaze preko neke vode. Gospoža Dafina se, gotovo neprekidno, nalazi pored reke. Ta mutna
reka se nalazi u svim poglavljima romana i uvek nas podseća na Dafininu sudbinu. U III glavi se zapaža
da je Dafina odmah po ulasku u Arandjelovu kuću, gde će i izdahnuti, izabrala mesto pored
prozora.Sa pogledom na reku gde je posmatrala kako se lomi njena senka u reci.

„Dugo se zadrža kod velikog prozora sa rešetkom, koji je gledao na reku. To mesto odabra prvih dana
da se isplace. Dan i noć proticala je tu široka,ustajala reka. I, u njoj, njena sen.“
U IV glavi se Arandjel Isakovič umalo nije udavio u toj reci a u VII glavi, Vuk na reci saznaje da je
Dafina umrla.

„Kad se prevrnu čun, zidine Beogradskoga grada, nad vodom, izvrtoše se i, za časak, u očima mu
ostade samo nebo. Zatim, jedan tren, proticala mu je pod ocima reka, ali neverovatno široka, kakvu
je nikad ne vide sa lada, sa obalama što mu se učiniše skoro na dva tri sata hoda. Odmah potom
utonu glavačke u neku bezdan žutu, zelenu, tamnu, pa sasvim mračnu i ledenu, što se sklopi nad
njim.“

„Čovek jedan, zaogrnut vojnickim ogrtačem, diže se tad u čunu, dovikujući mu po vodi da mu donosi
vesti od brata i, pošto Isakovič sidje sasvim u blato, da mu donosi vesti o ženi. Isakovič vide kako se
čun, veliki i crn, približava, kako ga zaobrću veslima da bi uzeo tok vode, sasvim mračne, do nekoga
drveća, gde je svetlucala varoš. Nečujan, posle poslednjih udaraca veslom, čun se približi obali i on ga
dohvati, privlačeći ga rukama. Neki krupan čovek tad, koga njegov vojnik zadrža da ne padne, reče
mu da se

zove Ahim Rigel, da je trgovac u Šerdingu, da je pre tri nedelje bio u Beču, gde ga je njegov poznanik
Dimitrije Kopša, trgovac, molio da preko svojih prijatelja potraži Vuka Isakoviča u Engelštatu, u vojsci,
jer se ni na kakva pisma ne javlja, pa da mu kaže da su mu deca zdrava, kao i brat, a da mu je žena,
gospoža Dafina, umrla.“

Priroda se nalazi i u sobnom prostoru. U II glavi, za vreme večere, pre nego što su komesar i
nadbiskup počeli razgovor o Vukovom pokatoličenju, Crnjanski je uveo u priču i prirodu:

„Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da udju medju njih, iz vrta, i bokori jorgovana, i bagremovi, i
kestenovi, a da se približe plava brda i trepćuće zvezde...“

Jedna od najznačajnijih uloga pejzaža je dočaravanje otudjenosti. Crnjanski se koristi kontrastom

izmedju zavičaja i tudjine. Na jednoj strani se nalaze nizijski reljef u kome dominiraju položene linije
tako da čovekov pogled klizi po tlu a na drugoj strani planinski reljef gde čovek posmatra prirodu ili
odozgo ili odozdo. Crnjanski opisuje i kako se ti predeli menjaju a sa njima i junaci:
„Kad se izmeni drveće, prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod
nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim. Velike promene na
nebesima dešavahu se pred njima; duž reke se produžiše guste šume, u kojima su lomili žbunje i krili
po kišnici divlji veprovi; kopci kružahu nad njihovim glavama i ispraćahu ih do podnožja brda, na koja
počeše da se, iznemogli, uspinju.“

Ono što se ne vidi na prvi pogled je to da se u ovom opisu nalaze kopci, ptice koje lete na velikim
visinama. Samo spominjanje ovih ptica kao i spominjanje brda na koja se penje puk asocira na vrlo
brdovit predeo. Sav taj novi reljef je čudan i tudj za puk. Njih zbunjuju te neravne linije tla koje se
veoma razlikuju od zavičajnih.

Neki delovi prirode su se pojavljivali samo u polusnu. Tako, na primer, Vuk kada se budio na početku
romana, video je oblake koji se kovitlaju naniže. Sličan opis se nalazi i na mestu gde Vuk leži u kolima i
posmatra nebo osećajući se kao u snu:

“Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže.”

“Videvši iz kola, nad visokim brdima, kako prolaze oblaci, ucini mu se da se slivaju dole, kao i ogromni
potoci kamenja sa vrhova, pod kojima su belela se citava polja dubokog snega i velikih, tamnih senki
stena. “

„Selo, u koje bi mogao sići, nazirao je uskoro, u dolini, samo kao zbrku kamena u nekom isušenom
koritu potoka. Sa gustom šumom što se spuštala na njega, predvodjena pojedinim, ražbarušenim
drvećem, koje je bacalo velike senke u travu, pri izlasku iz šume.“
„Nad selom se raširiše poljane, što su duže ostajale vidne, ispresecane redovima drveća i potoka. U
tim poljanama, pred šumom, primetio je još po koju usamljenu kuću, kao panj, i po koje drvo što je
izišlo na proplanak, krupno i teško, kao neki medved. Zatim je opet nastajala gusta šuma, gore u
planini, a za njom, kao ogromne kamenite zavese, stenje, vrhovi, vrletne zidine. Nebo je nad njima
dugo, skoro do ponoći, ostajalo svetlo, zasuto bledim, ali krupnim zvezdama, što su pred zoru
postajale sitne, ali sjajne i ustreptale.“

“Vozeci se za pukom, kao neki ogromni meh, pun vina, Vuk Isakovic je propuštao kraj kola svet, kao
neki san.”

Ove dve slike su vidjene istim očima i u istom stanju. To je stanje polusna. Tako da se predeo, vidjen
Vukovim očima, pokreće prividno. Na kraju krajeva, ni plavi krug sa zvezdom se ne pojavljuje na javi i
niko ga nije video. On se samo pojavljuje u polusnu pa junacima daje privid stvarnosti.

Stalno su prisutni voda, magla, blato, kiše imaju simbolično značenje. Ukazuje na nemogućnost
življenja, razlog maštanja o seobi u obećanu zemlju. REka nagoveštava nesreću I tragiku – Aranđelova
kuća se nalazi na samoj reci, Aranđel se davi u reci a taj događaj je pokretač nesreće. Dafina umire
zagledana u reku, Vuk je vest o njenoj smrti primio na obali reke. Voda se isto javlja kao lajtmotiv –
posebno kad se opisuje ljubav Aranđela I Dafine. Nebeski svod se čoveku čini kao otvoreno
prostranstvo I mogućnost da se izađe iz večitog zagrljaja močvara I voda. Kad se u tom plavom krugu
sagleda zvezda, dolazi se do saznanja da negde postoji mesto koje će omogućiti lepši život, bez
ratovanja.

Lirsko je u slikanju ambijenta I osećanja, likovima, naslovima romana, strukturi romana, rečenici I
leksici.

U ovom romanu se može uočiti i simbolika četiri elementa : zemlja, vatra, vazduh, voda.

Zemlja nije plodna već je močvara.

Vatra ne unosi toplinu i svetlost u roman. Ona predstavlja stihiju koja razara sve oko sebe. Vatra nije
svetla, sjajna, prometejska, i ne unosi toplotu i prosvetljenje u život ljudi, već predstavlja stihiju koja
za sobom ostavlja smrt i zgarišta; u figurativnom značenju ona nije plamen ljubavi već nekontrolisana
strast koja pustoši dušu.

Vazduh nije čist već je pun isparenja i magle. Vazduh nije beskrajni svetli prostor koji nadahnjuje i
otvara vidike, već je ispunjen isparenjima i maglom kroz koju se tumara u potrazi za izgubljenim
pribežištem.
Voda nije bistri izvor života, simbol čistote, kretanja i promena, već mutna stihija nepovratne
prolaznosti.

Jedino svetlo u romanu je eterična predstava zvezde u nedostupnom prostoru neba!

Reka (voda) --- Sve radnje se desavaju oko vode. Ta mutna reka, Dunav, nalazi se u svim poglavljima
romana I podseca na Dafininu sudbinu. Ona je mutna reka, jer ljudi cesto nisu sigurni da li je to sto
rade prave izbor I ceste su nedoumice I zabune, kao I stalno izloženje riziku – to je mutna reka zivota.

Pominje se jos u prvom poglavlju kao: duboka, mutna I neprohodna; kakva zaista I jeste. Onda reka
se u tom poglavlju jos pominje u snu Vuka Isakovica: reka pod bregom šumi, razlivanje vode u
rupama, kao i po mesecini. Sve je zamuceno, nista se ne zna, ni u sta se nije sigurno, a opet sve
neprestano tece, voda stalno kruzi. Reka tj. voda nosi sve pred sobom. Nepovratno.

U reci se sve i izgubilo. Ona sa sobom kako protice sve odnosi.

Kao reka, voda i njihovi zivoti stalno (neprestano) teku, vracajuci se na pocetak koji vise nije isti. Vuk
Isakovic kada je kretao u rat ispratila ga je zena i kada se vraca iz rata, isto ga docekuje zena, ali neka
druga.

Kuca Arandjela Isakovica je bila kraj Dunava. I kolika god bila buka okoline, zivotinja koje je imao, onih
koji su plovili Dunavom, ipak je bila ta tisina, koju nijedna buka nije mogla nadglasati. Sa jedne strane
je bila voda I ostrva, u daljini su se videla zdanja Beograda, a sa druge strane blato (tako I covek ima
jednu cistu I jednu prljavu stranu). U III glavi se zapaža da je Dafina odmah po ulasku u Arandjelovu
kuću, gde će i izdahnuti, izabrala mesto pored prozora.Sa pogledom na reku gde je posmatrala kako
se lomi njena senka u reci.

Arandjel umalo se nije udavio u toj reci. Vuk na reci saznaje da je Dafina umrla.

Svaciji zivot je povezan sa rekom. Dafina kada je ucinila preljubu, najvise je zalila sto je njen zivot
ostao isti. Te noci reka je bila žuta I puna blata. Sve se pomesalo. Samo mulj. Nista vise nece moci da
bude bistro I jasno. Posle blaga uvek ostaje trag. Te noci se I nebo tajni, otvorilo. Sada je vec sve bilo
jasno. Nasa zvezda je uvek tu, Iako je ne vidimo, znamo to, pa opet odlucimo da je ostavimo.

Dafina je pocela da primecuje promene u svemu sto je okruzuje. Tako je znala po boji vode, koji je
deo dana. Uvece po boji neba, mogla je da predvidi sutrasnje vreme. Sunce je izlazilo I zalazilo, a njen
zivot tekao monotono, gde se ipak svakim danom menjala I postajala osušenija.

Arandjelu se ostvarila dugogodisnja zelja da mu snaja pripadne, ali se zato ona iznenada razbolela I
kao da I ona odlazi sa Vukom. Reka zivota, polako odnosi jedno po jedno.

Vuk nije mogao da se vrati u mesto gde je proživeo po destinu godina i gde je hteo da ostane. Pre 20
godina kada je boravio po gradom Varadinom i gde se naselio, osetio je najnežnije budjenje proleća.
Mesecima je ležao nad utokom Dunava izmedju života i smrti, sa strašnom ranom. Posle 3 godine
kada je tuda prolazio nisu mu se sećali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je naročito voleo i plaćao nije
ga ni poznala. Sve odlazi u zaborav, duž reke života i smrti koja neprestano teče. Osećao je da ne
pripada nikome, a to je najgore. Imao je sve ili je barem mislio da ima sve, a sada to sve kao da nikada
nije ni postojalo, taj zaborav, ta reka kraj koje je sve počelo I kraj koje se sve završilo. Svojim tokom,
sve što je mogla, odnela je.
Zemlja --- Javlja se isto jos u prvom poglavlju, kao: tamna, nevidljiva I kisovita. Takodje, opisuje se da
je zemlja hladna I vlazna, sve sto se desava na njoj je ta okrutost u ratu, ta hladnoca, posle koje ne
dolazi toplota, ostace samo vlaga, al I ona ce uskoro nestati. Lepo je Vuk jednom rekao: dovoljno je
iseliti se iz jednog mesta, pa da sve bude, kao da nikada nije ni postojalo. Tako je I sa zemljom, sve sto
se na njoj desavalo, polako ce nestajati, vecina ce otici u zaborav, a samo poneki detalj ce se pamtiti I
dalje prepricavati.

Kada puk gazi zemljnom kada odlazi na vojnu, zemlja je peskovita I blatnjava. Nit je sve jasno, nije je
sve nejasno. Nego mutno. Ne zna se gde ce ni sta ce.

Zemlja je uglavnom vlažna, sto znaci da su kise ceste, a u takvim okolnostima kao u romanu, nisu bas
u koristim likovima. Kisa uglavnom pada da naglasi.

Kada se Vuk vratio iz rata, sve je bilo kao kada je I otišao. Zemlja je bila tamna I kišovita.

Vazduh --- Jos u prvom opisu se pominje magla, ukazuje na nejasan san I tezak zivot koji sledi. Hladan
vazduh (hladnoca) probijala je covekovo telo, pun isparenja I magle. Ceste su I kise, pokusavajuci da
speru ono sto nikada nece uspeti. Jedna kisa nikada nece biti jedan zaborav. U vazduhu koliko god se
stvari desavalo I kakve vremenske prilike bile, cesto se cula I tisina. I to su bili trenuci, kada se
zaboravilo da je pre I padala kisa, I dranje uplakanih zena, I lavež pasa, ni vrane se nisu cule. Kao da je
sve stalo I da je nastupila tisina, koja brise tragove da se sve ostalo ikada pre izdesavalo. To je vreme
za razmisljanje I sagledanje stvari. Tada, prilikom tisane, Vuk je sagledao Dunav, izdaleka.

Kada je bilo proleće I kada se sve budilo I radjao, samo je Vuk duševno umirao. Osećao je da ne
pripada nikome, a to je najgore. Imao je sve ili je barem mislio da ima sve, a sada to sve kao da nikada
nije ni postojalo, taj zaborav, ta reka kraj koje je sve počelo I kraj koje se sve završilo. Svojim tokom,
sve što je mogla, odnela je.

Nebo --- Jos u prvom poglavlju se pominje ‘Beskrajan plavi krug I u njemu zvezda’. Na nebu, gore, gde
treba da je izlaz iz svega, Vuku Isakovicu, u visini se cini da je ugledao beskrajan plavi krug I u njemu
zvedu. Svako od nas nosi svoje nebo u sebi. I samo pod tim nebom, svako od nas moze videti ono sto
se ocima ne da sagledati.

Jer čim se Vuk sasvim probudi, plavi krug I u njemu zvezda nestaju iz njegovog pogleda.

Zvezda simbolizuje nadu, vođstvo, optimizam i cilj. Svetlost i kiša dolaze sa neba, a time i život, tako
da su čovekove oči često uprte u nebo koje je simbol moći sudbine. Obraćanje nebu predstavlja
molitvu Vuka Isakoviča, koja je jednolična, uvek ista i uvek se ponavlja. Vuk čezne za nečim
nadzemaljskim odnosno nebeskim i to ne samo za sebe već i za svoje sunarodnike odnosno u pitanju
je težnja za nečim nebeskim i višim u smislu kompenzacije za mučan život.

On izlaz vidi samo u odlazku u Rusiju.

‘Beskrajan plavi krug I u njemu zvezda’ – nebo I zvezde upucuju na nesto uzviseno I nedostizno.

Krug I zvezda se ukazuju tačno na mestima gde se java sa snom graniči.

Sva tri kljucna lika u sudbonosnim trenucima obavezno vide nebeska sazveždja.
Kada Dafina umire, Arandjel je tada, zagledavši se dublje u njene oči video: dva nepomična modra
kruga, boje zimskog neba, hladnog I čistog, koji izdaleka behu mali, ali koji su izbliza rasli I obuhvatali
ga celog.

„U izdisanju njеgovе snahе, koja višе nijе mogla da govori, njеmu sе učini kao da sе pojavljujе visoko
nеbo. Kao i njеgov brat, u snu, i on jе nad njom vidеo, van sеbе od straha i žalosti, plavе krugovе i u
njima zvеzdu.“

Plavi krug I u njemu zveza, Arandjelu je Dafina, uvek tu, ali nedostižna.

Uvece, mesec na nebu je obasjavao grad, I ostala mesta gde su se nalazili. Tada su ljudi (clanovi puka)
videli sta se sve nalazi oko njih I mogli da razmisljaju, pod sjajem mesecine, kada nista drugo nije
vazno. Beskraj ( se tada otvara pred njima) je tada pred njima. Mesecina je obasjavala daljinu, nesto
daleko, nesto cemu tezimo.

Nebo, takodje, ima simboliku I u ljudima. Dafina je imala oci boje zimskog, cistog, vecernjeg neba. Ko
bi je tada pogledao, video bi ceo njen svet. To su oci bez mutnog pogleda, gde je sve cisto, veliko I
prostrano, bas kao sto je I nebo.

I sa ledenom kisom, javile su se prve konkretne strasti izmedju Arandjela I Dafine. Iz neba je potekla
ta kisa, koja je pokretac svega. Arandjelova ladja se prevrnula. Njega su jedva izvukli. I Dafina je tada
naredila da ga smeste u njene odaje.

Dafina kada se prisecala prvih godina braka sa muzem, kako su sve radili zajedno. Tada je shvatila da
je sa njim, ne samo videla zvezde, vec prolazila kroz, da su jahali stalno zajedno, kroz polja, sume,
bregove I zvezde. On je, ustvari, bio ta njena zvezda sto je sijala na nebu.

Ali, ipak je ucinila preljubu. Te noci se I nebo otvorilo. Njena zvezda vise nije jedina zvezda u tom
krugu. Muz joj je prividjao sve cesce. I u tom prividjanju, pojavise se zvezde, plave, ljubicaste I zute.
Bilo je vise zvezdi. Sve je pomesano, sve je mutno, kao I njena reka zivota od kada je nacinila
preljubu.

Od jutra do mraka gledala je tok reke, kao I promene nebesa, gde jutro odnosi sve sto se nocu desilo,
menja se, ali potom uvece ponovo nastupa, sada drugacije, ali tama ostaje I stalno ce nastupati
iznova I iznova.

Kada je Vuk naslućivao svoju smrt, jer izlaz nije video. Sve je postalo tako daleko, kao da nikada nije ni
postojalo. U tim trenucima, nebo je bilo pusto zvezdama, on čak nije video ni jednu. Samo smrt svoju,
bez ijednog nagoveštaja da će biti drugačice, bolje. Izlaza nema. Zvezda nema. Samo nebo, samo
smrt.

Kada je Dafina izdahnula, Arandjelu se ucini da nad njom vidi plave krugove I u njima zvezdu.

Od svog života, Vuk Isakovič, u prošlosti, video je samo zvezde I šumske putanje kada je sa ženom
jahao u prvoj godini braka.

Vatra --- Isto se pominje jos od prvog poglavlja, a practice se kroz ceo roman. Vuk Isakovic kada se
probudio, osvestio sasvim, bilo je vec vreme da se krene. Gorela je vatra onih koji su sinoc legli, neki
sami neki sa zenama. Vatra inace razara sve oko sebe. To je njena simbolika. Sem bukvalne simbolike,
vatra stalno gori I u ljudima.

Komesar je zapalivsi vatru primamo ljudi da se navuku na njegovu zamku. Vatra je jedno od najjacih
oruzja. Kod nje plamen uvek postoji, samo se ceka trenutak kada se se rasplamasati u potpunosti. I
posle vatre uvek ce ostati dim.

Oko vatre se okupljaju ljudi, od vatre beže ljudi.

Vatra se opet upotrebila z azbunjivanje protivnika – Berenklau je dizao dreku, da bi Francuzi pomislili
da premeštaju logore, palili su i vatru i udarali doboše, zbunjujući neprijatelja.

VECINA JUNAKA KOJA JE OTIŠLA U RAT, KAKO JE VREME PROLAZILO, SVOJIH DOMOVA I STARE
ZEMLJE SE SEĆALO KAO – MUTNO USTAJA REKA, ZARASLIH OSTRVA SA BUNIKOM, JABLANOVA,
KREKETA ŽABA U SVOM MESTU.

Pred Dafininu smrt, od nje su ostali samo kost i koza.

Nije mogla da gleda kroz prozor reku, slusa njen šum, da vidi sjaj Sunca, da gleda srebrni mesec. Sve u
cemu je uzivala, sva priroda, svi elementi prirode sup red njoj nestajali, kao da nikada nisu ni
postojali, samo njihova lepota jednom davno vidjena, u njoj ce ostati zauvek.

Kada je veci deo vojske izginuo, kisa ne prestano pada, reke su bile mutne, a zemlja tamna I kisovita.
Bas kao sto je opisano I u prvom poglavlju..

Pred san, Vuk oseti u sebi zrno nekadašnje mladosti, koje je u njemu sijalo kao neka zvezda. Ona ga je
zadržala tug de jeste, u toj novoj Srbiji.