СВРХА ИЗУЧАВАЊА НАРОДНИХ ГОВОРА

Проблем смисла дијалектологије и сврхе изучавања народних говора поставља се на различите

начине:
А) Класични став о народном говору као поквареном језику потиче од општег схватања језичког
развоја по којем је језик богом створен и поклоњен људском роду, а људски род га је, као и све
остало, стално злоупотребљавао и кварио док га није довео у безнадежно стање; ово намеће
потребе сузбијања покварене простоте, те искорењивање и забрану „идиотизма“. Изучавање
његово не долази у обзир у овом случају. Овај став би се могао назвати елитистички.
Б) Популистички став је супротан. По њему, правилно је оно што је општеприхваћено у свим
областима живота, па и у језику. Језички „критериј правилног“ по том схватању и по речима
данског лингвисте Отоа Јасперсена („Човјечанство, народ и појединац са лингвистичког
становишта“, Сарајево, 1980), „јесте навика и општеприхваћен обичај заједнице. Граматички је
правилно оно што прихвати већина људи који тим језиком говоре“ или „све оно што је у општој
употреби у језику само по себи је граматички правилно.“ То мишљење код нас је заступао Вук
Караџић у првим фазама свог рада. „Који човјек не зна ни за какву граматику, нити за какав
други језик осим свога, он може писати и без сваке граматике. Тако је на примјер, могао Омир
спевати „Илијаду“ и „Одисеју“ на знајући ни писати, као и наши старци и слијепци што су
спјевали толику силу пјесама. Али људи који су што учили и знаду да језик има некаква правила,
они већ не могу писати без граматике (већ ако је ко сам граматик), зашто би (као учени људи) све
ради да пишу боље него што се говори те зато језик по својој памети поправљају, а управо кваре
и грде“ („Српски рјечник“, 1818). Из овог излази да елитистичко размишљање о језику неумитно
води искривљивању чињеница, а свака нормативна активност у књижевном језику при којој се не
води рачуна о говору обичног човека, кварењу језика и затамњивању његове структуре. Писати
правилно по свом мишљењу значи писати искључиво по правилима народног говора, а
упознавати норму књижевног језика исто је што и проучавати структуру дијалекатске речи.
Дијалектологија би, према томе, била врховна наука о језику и свим језичким питањима, једина
меродавна лингвистичка дисциплина. Колико је елитистички став неисправан, толико је
популистички претеран.
В) Савремени истраживачи, озбиљни научници и поштоваоци народне речи, у својим
изучавањима углавном дају високу оцену народним говорима и дијалектологији као науци. Али
каткад у неопрезним и недовољно заснованим изјавама и они стављају под сумњу смисао и
друштвену потребу дијалекатских истраживања. Противречне изјаве о том предмету налазимо, на
пример, код Павла Ивића, водећег дијалектолога код нас. На једној страни, он овако резонује о
дијалекатској разноврсности језика: „Ако потражимо место дијалеката међу друштвеним
феноменима, наћи ћемо да су дијалекти својом природом слични појавама таквим као народна
ношња, народна јела или народна архитектура. Језик има с тим феноменом једну битну
заједничку особину: да је користан. Он је то у најдословнијем смислу, јер је друштвено оруђе и
чак је најважније, најуниверзалније, најчешће употребљавано оруђе које стоји на располагању
људском друштву, и сваком поједином човеку посебно. Исто тако су оруђа и зграде које људи
зидају и њихова одећа, а и храна је оруђе у нешто ширем смислу те речи. Дијалекте удружују с
народном архитектуром, народним јелима и пићима, народном ношњом и народним покућством
још и то што се ту свугде ради о варијацији, пре свега територијалној.“ Међутим, на другој
страни, Ивић сумња у сврховитост, па чак и у смисао те варијације, дијалекатске, пре свега. О тој
варијацији он каже следеће; „Она је развијена спонтано, диференцијацијом која има регионални
одн. етнички карактер, која се појављује и доживљава као обележје дато етницима, која чини
једну, са утилитарног гледишта непотребну разноврсност у нечем што је са истог гледишта и те
како потребно. Уз то је та варијација и произвољна. Нема дубљег разлога због којег се у околини
Чачка говори „дођосмо“, а око Крушевца „дођомо“, а не обрнуто. На дијалекатске варијације
локалне прилике утичу сразмерно мало. Тако ћемо у овчарским крајевима наћи известан број
речи за врсте и боје оваца. У земљорадничким пределима биће много више термина који се тичу
1
разних ратарских култура, справа и послова. У приморју ће бити богат речник риболовства и
поморства итд. Али све су то ситне, маргиналне појединости у поређењу с истином да главнину
дијалекатских разлика чини чиста етничка варијација, немотивисана материјалним и друштвеним
околностима.“ (Павле Ивић, „Српски народ и његов језик“). Павле ивић сматра да су
дијалекатске особености народних говора додуше корисне, али ситне и готово бесмислене.
Њихова егзистенција и природа периферни су проблеми и потчињени су етничкој структури
њихових несклада. Излази да је дијалекте корисно проучавати само у оквиру етнографских
студија.
Ото Јасперсен тврди да је „људска географија одлучујући фактор у настајању дијалеката.“
Настајање и постојање дијалеката има много дубљи узрок и смисао него што је друштвена
корист. Разумевање људи и социјалне историје много је боље ако познајемо језик, а дијалекат је
једини прави природни језик. Судбина писмених творевина из давне прошлости, настајање и
пропаст, кретање по земаљској кугли и задржавање на одређеним просторима, оцртани су у
дијалекту. Дијалекат је тако слика друштвене и етничке историје народа. Све што се дешавало у
прошлости, а било је од оштег значаја за језички колектив, искристалисано је у његовој култури и
његовом природном језику (=дијалекту). Тим поводом Јаспресен каже и следеће: „У Француској
се нпр. с правом истицало да су црквене поделе снажно деловале на језик. У старим црквеним
дијацезама (општинама) обичаји су налагали да се људи окупљају на богослужење у једном
центру, па су се на тај начин они међусобно мешали, а одвајали од људи из других жупа.“
Констатујемо да дијалекатска варијација није никако случајна, већ првенствено зависи од
социјалних фактора. Лингвистичка географија, како истиче Јасперсен, условљена је људском. То
значи да је развој дијалеката у вези са историјским развитком њихових носилаца.
Да ли је дијалекат користан или не друго је питање, а оно је безначајно и са становишта
историјског друштва и историјског језика. Ни једна ни друга наука не поставља таква питања већ
се бави узроцима и последицама самог стања ствари. Дијалекте је корисно изучавати и то је за
нас битно. Дијалектологија пружа чињенице важне за разумевање етничког развоја, за прецизније
одређивање прошлог и садашњег стања у распореду становништва и сл, а то су сазнања која
помажу општој науци о националним и племенским питањима тј. филологији.
Ову истину утврђује касније и Павле Ивић: „Дијалекти су незаменљив документ историје језика,
остаци старијег стања у разним доменима језичке структуре, присутни су практично у свим
говорима, док се друге особине архаичних језичких система могу реконструисати поређењем
ситуације у разним дијалектима који су иновирали на различите начине. Исто тако је драгоцено
сведочанство дијалеката о језичкој типологији. Неупоредиво многобројнији од књижевних
језика, дијалекти у свету представљају најсадржајнији резервоар података о томе какве све појаве
могу постојати у језику и у каквим комбинацијама. Српскохрватски језик ту показује далеко
шири дијапазон варијација него иједан други европски језик. Од једног нашег дијалекта до
другог, драстично варира нпр. број падежа а са њима и целокупни лик деклинација, затим број
глаголских облика, инвентар вокала и консонаната, а нарочито акцената.“ Ове Ивићеве тврдње
задржавају високу вредност и онда када се изузму хрватски дијалекти. Број падежних облика
нпр. стварно је врло различит у дијалектима југоисточне Србије и осталим штикавским
дијалектима; у самом штокавском дијалекту неуједначен је број придевских и глаголских облика
– придевски вид у нешто већој мери познају само западнији, ијекавски говори, док је на осталом
делу терена он редукован и сведен на спорадичне појаве.
Користи од дијалектолошких знања су заправо много шире него што смо о њима говорили. За
рад у школи нпр. врло је важно знати с каквим језичким знањима и навикама млади долазе на
наставу и које су најважније тачке где се њихов говор разилази са књижевним језиком. Тек тада
ћемо моћи компетентно да судимо која знања из језика и на који начин треба преносити у датој
средини. Наставник мора себи израдити тзв. „приручну“ граматику српског језика и држати се
њених начела. Истовремено, он мора прихватити и понешто из домаћег говорног амбијента и
употебљавати то ван школе да би стекао поверење околине.

2
 ДИЈАЛЕКТОЛОШКЕ ДИСЦИПЛИНЕ

„Дијалектологија је научна грана лингвистике која проучава различита наречја и говоре неког
језика, те друге његове специфичне говорне типове и варијанте – поднаречја, патоае, аргое,
идиоме и жаргоне различитих локалних и друштвених околина, а проучава их у њиховом
сувременом стању и повјесном развизку.“ (Рикард Симеон, „Енциклопедијски речник
лингвистичких термина“)

С обзиром на разноврсност набројаних лингвистичких појава које чине предмет и методе

дијалектологије, у њој се разликује више дисциплина:
- дескриптивна дијалектологија или дијалектографија се бави описом језичких особина
локалних говора и њиховом класификацијом; ова дисциплина је код нас најразвијенија
- лингвистичка географија или дијалектолошка картографија – дијалектолози каткад
прикупљају податке, каталогизирају их по одређеним критеријумима па их уцртавају на
карте и у дијалектолошке атласе
- историјска дијалектологија – интересује је старије стање у говорима датога језика; на
основу података са терена и из историјских споменика, те основних претпоставки о
етничкој историји, она обавља реконструкцију дијалекатске слике старијих епоха и
обајашњава развој народног језика у целини и по дијалектима
- ареална лингвистика је грана опште лингвистике, код нас слабије развијена; бави се
лингвистичким објашњењима односа међу различитим говорима истог језика, са
општеисторијског становишта описује и објашњава развој појединих говора или се бави, са
истог гледишта, односима на међујезичком плану одакле се онда изводе закључци о
природи језика и дијалекта

3
 ОСНОВНИ ПОЈМОВИ И ТЕРМИНИ У ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈИ

Дијалекат се у модерној лингвистици дефинише као „регионално или друштвено

дистинктиван варијетет неког језика који се одликује конкретним скупом речи и граматичком
структуром. Говорни дијалекти обично се доводе у везу са посебним изговором или акцентом. У
сваком језику са већим бројем говорника развиће се дијалекти, нарочито ако постоје географске
препреке које раздвајају групе људи једне од других, или ако постоји подела на друштвене
класе.“ (Дејвид Кристал, „Енциклопедијски речник модерне лингвистике“)
Географским препрекама треба додати и друге сметње које настају у комуникацији међу
областима, општој и језичкој. Међу тим препрекама најзначајније су политичке границе.
Политичким факторима често су неутралисани географски фактори, па дијалекатске разлике
настају тамо где природних услова за то и нема. Према Кристаловим објашњењнима овај посупак
није неоправдан, али са једног ширег становишта социолекти и дијалекти јесу различите ствари.
Социолекатско раслојавање и територијална дијалекатска разграничења имају у нечему
диспарантан смисао, иако се каткада остварују уз помоћ сличних језичких средстава. Ипак,
регионална диференцијација језика није искључиво производ географског фактора. Рекли смо већ
да у дијалектолошким истраживањима треба водити рачуна и о саставу становништва, његовој
економској, социјалној и културној историји, а то су све важне социолошке чињенице.
Прихватљива је дефиниција руског теоретичара Виктора Жирмунског, који дијалекат објашњава
у вези са чињеницама на терену у којима се одсликавају међузависности историје језика и
историје народа. Он тачно и прецизно дефинише дијалекат: „Под појмом територијалног
дијалекта, наречја и говора захвата се варијанта неког језика на одређеном делу територије која
се одликује цртама својственим језику као целини, али и неким специфичним цртама.“ Ова
дефиниција, ипак, има извесних слабости. Изгледало би на први поглед да она истовремено
успоставља хијерархију међу основним дијалекатским појмовима, те да у тој хијерархији највише
место припада дијалекту, говор заузима следећи положај, а наречје је стављено између њих. Када
се, међутим, дефиниција добро размотри и упореди са даљим излагањем, види се да Жирмунски
у ствари не прави разлику између ових термина већ их у основи сматра синонимима. Такво је
стање у руској дијалектологији уопште. Термин „дијалекат“, по руском теоретичару Кузњецеву,
употребљава се како у значењу говора, тако и у значењу наречја.
Ни у српској дијалектологији ови термини нису увек добро разграничени. То је зато што се не
води рачуна о објашњењима Александра Белића и аргументима које је он навео за тачно
разграничење три термина. Белић хијерархију међу терминима успоставља аналогно хијерархији
црта којима располаже језичка грађа на терену, а и српскохрватски језик као целина. Те се црте,
по Белићу, могу раслојити на три групе:
1. особине које потичу из прасловенског језика и његових дијалеката
2. језичке црте пореклом из јужнословенског прајезика и његових дијалеката
3. аутохтоне црте српског језика настале у различитим епохама развитка
На основу тога може се утврдити већа или мања генетска сродност или дистанца међу
различитим дијалекатским типовима српског језика. Сам Белић, говорећи о територијалним
јединицама на које се дели српски и хрватски језички простор, каже следеће: „Неке од њих су у
ближем сродству, неке пак садрже разлике које воде порекло из дубље прошлости и удаљеније су
једна од друге.“ Дијалектима се код Белића сматрају територијалне варијанте обележене цртама
најстаријег, тј. предбалканског одн. прасловенског порекла, по којима се они одликују као
генетски врло удаљене формације. Код нас је то штокавски дијалекат према чакавском и
кајкавском дијалекту (хрватском и словеначком). Неки научници сматрају да штокавштина,
чакавштина и кајкавштина имају карактер различитих језика, али се већина, нарочито хрватски
дијалектолози, изјашњавају против тога, сводећи међудијалекатске разлике на унутрашњи
језички ниво. У сваком случају, дијалекатске поделе имају глобални карактер и тичу се врло
дубоких и битних структурних својстава.

4
 Наречје се карактерише дистинктивним цртама, такође сразмерно велике старине. Те црте
истовремено дубоко засецају у масу језичких чињеница. Уобичајено је наречјима називати оне
структуре народних говора које се разликују заменом старог јата. У штокавском дијалекту ту су:
екавштина на истоку, икавштина на западу и ијекавштина на југозападу. У чакавском дијалекту
то су екавштина на крајњем западу и икавштина на истоку. Замена јата потврђена је у историјско
време развоја српскохрватског језика, дакле у послебалканској тј. у аутохтоној српској епоси
развоја, али њене клице могу се пројектовати на епоху јужнословенског прајезика.
Говором се назива најамања, даље недељива варијанта језика, говорни идиом у којем нема
унутрашњих дистинкција. Ако обухвата нешто већу територију са извесним унутрашњим
разликама, онда је то скуп идиома који се зове поднаречје, или се за њега употребљава назив
народни говори.
У лингвистичко-географском смислу, дијалекат је територијално најшира јединица; он се дели на
наречја, а она на говоре (поднаречја). Ако је наречје врло распрострањено а његова унутрашња
говорна варијација велика, онда се оно назива поддијалекат (или само дијалекат).

Остали термини који се користе у дијалектологији спадају у област социјалног

раслојавања језика. У лингвистичкој литератури они нису увек јасно разграничени. Тако се арго
и жаргон употребљавају као синоними да означе локалне говорне јединице било којег ранга и
било којег типа, или пак да означе лингвистичка обележја тих јединица. Термин „жаргон“
каткада поприма стилистички смисао примењујући се на затворене системе у језику
професионалних, на једној страни, те асоцијалних и антисоцијалних група, на другој. Слично се
значење приписује и енглеској речи slang која изворно обележава специјални језик или
специјалне идиоме криминалаца, скитница и сл, а чија је сврха да од неупућених сакрије садржај
говора. Сада се у Енглеској за то изворно значење употребљава термин kent.
Реч патоа (patois) данас се употребљава просто да означи месни говор.
Термин идиолект односи се на укупност индивидуалних, а то значи професионалних,
социјалних, територијалних и других карактеристика у говору појединца.
Идиом означава, између осталог, и језик неке посебне људске заједнице као скуп особина
карактеристичних само за ту заједницу, које нам дају за право да га издвојимо и посматрамо
засебно. То може бити сваки локални говор или говор социјалне групе посматран као јединствена
целина. При томе, губе значај унутрашње разлике у говору појединаца ау први план избијају
говорне дистинкције према другим колективима.

5
 О ПОЈМУ ДИЈАЛЕКТА И КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Као територијална јединица, дијалекат се књижевном језику не супротставља као део према
целини, већ као језичка појава другог лингвистичког нивоа. Књижевни језик не подлеже
дијалекатској парцијацији иако и он може располагати варијантама. Варијанте књижевног језика
настају, живе и нестају по различитим начелима него што је то у народним говорима.
Ни дистинкција између књижевног језика као израза писане језичке традиције према усменој
дијалекатској речи није прави начин за разграничење ове две лингвистичке појаве. Пре свега,
претежни део интелигенције, а данас и претежни део нације, и у усменом изражавању служи се
књижевним језиком. Назив за ту врсту језичког израза који неки теоретичари предлажу –
књижевни дијалекат – само појачава конфузију. И сам начин дефинисања књижевног језика као
посебног дијалекта није исправан. Није, према томе, успела дефиниција руске теоретичарке Олге
Ахманове која тврди да је књижевни језик „онај дијалекат језика који је стекао литерарну и
културну супремацију над осталим дијалектима, те је прихваћен као најисправнији облик тог
језика.“ Док не одговоримо на питање ко је прихватио тај дијалекат и из ког разлога (да ли само
из литерарних и културних или и неких других разлога), и какве функције има тај идиом (исте
или различите као и сваки дијалекат), дотле нисмо одредили праву природу књижевног језика.
Једнострана је дефиниција и хрватског англисте Рудолфа Филиповића, по којој је књижевни језик
„релативно јединствен дијалекат који употребљава скупина људи између којих је комуникација
поремећена, вероватно отежана.“ Истина је, што каже Филиповић, да је комуникација међу
припадницима удаљених дијалеката истог језика мање или више отежана, али књижвни језик се
не ствара само да би се комуникација олакшала, већ да би се остварили наддијалекатски канали
комуникације. Дијалекат не располаже могућностима за неке видове културне комуникације у
цивилизованом друштву савременог типа.
Рикард Симеон одређује књижевни језик према служби коју он обавља у националној култури.
То је исправан поступак. Али није увек исправно само одређење те службе како ју је Симеон
схватио: „Обично је књижевни језик у вези са појавом писмености која најчешће почиње
писањем црквено-обредних, вјерских књига, натписа на споменицима итд. а потом се проширује
на остала подручја писмености постајући својством свих образованих људи. У почетку то је
обично језик народности који затим прераста у национални, општенародни језика (било да је
настао избором једног дијалекта као књижевног или мешањем неколико дијалеката). Он се
разликује од свих осталих дијалеката датог језика, представљајући особити дијалекат кој је
познат и проширен н читавом подручју, те се њиме служе и припадници разних дијалеката у
сврху међусобног споразумевања.“ Осим што изједначава књижевни језик са језиком писмености
и сматра га посебним дијалектом, дакле појавом истог реда са другим дијалектима, Симеон не
разликује процес дијалекатске интеграције, познат у свим цивилитованим нацијама данас, од
еманципације књижевног језика тј. њеоговог издвајања из дијалекатске основице (уколико је по
пореклу дијалекат). Симеон не разликује ни поетску функцију језика уопште (тј. дијалекта) од
извесних специјалних служби књижевног језика несвојственим дијалекту. Зато је слика коју
Симеон ствара о књижевном језику заправо идеализована слика о језику лепе књижевности.
Симеон ту слику и посебно описује следећим речима: „То је у својој основи општенародни,
усавршени и стваралачким радом писаца и зналаца језика, обогаћен језик. При том га не ваља
супротстављати општенародном језику, већ га треба схватити као највиши домет језичке културе
народа. То је највиши облик општенародног језика, резултат језичког стваралаштва читавог
народа и истакнутих уметника речи.“ Симеон заборавља да књижевни језик није увек једнак по
пореклу, већ може бити како дијалекатског, тако и каквог другог постања. А и када је настао од
дијалекта он не чини просту дијалекатску надградњу већ, у крајњој линији, негацију дијалекта,
јер како стиче моћ и утицај у културном животу нације књижевни језик почиње потискивати
дијалекте и уништавати њихову структуру. Али, све то иде каналима који су изван природног
развојаѕ језика као скупа народних говора. Ти канали успостваљају се и учвршћују средствима

6
високо развијене цивилизације, чији су главни механизми делаовања установе оличене у држави
као својој највишој појавној форми.
Ово значи да је за појаву нације и националног књижевног језика у савременом смислу речи од
пресудне важности постанак националне државе. Национална култура у широком смислу као и у
институционализованом виду јесте поље примене књижевног језика. Тиме је он сам одређен као
институционална друштвена појава. Одређење књижевног језика као поливалентног и сложеног
средства споразумевања условљена је са једне стране општом сложеношћу живота у једном
циилизованом друштву, а с друге стране – разуђеношћу државних функција и државних послова.
У сваком случају, књижевни језик као функционална и поливалентна појава битно се разликује
од структурно једноставног и функционално нерашчлањеног дијалекта. Он је појава која нстаје
на вишем развојном ступњу човечанства, одговара вишим општим и културним потребама људи
и служи као средство цивилизацијског споразумевања у ужемс смислу речи. „Чак се, у неким
народима, формирају књижевни језици тек онда када за то настану потребни услови који се
испољавају и настанку писмености“, пише група руских лингвиста.
Дијалекат, и кад није имао конкурента у књижевном језику, обављао је једноставније и по
обиму ограниченије задатке, јер је служио друштваним формацијама чије су потреб биле
једноставније и мање. То увиђају и цитирани руски аутори који даље кажу: „Књижевни језик
може потенцијално наћи своју примену у свим областима живота цивилизованог друштва, у
лепој књижевности, у државној администрацији, у школству и науци, у поризводњи и
свакодневном животу. На одређеној етапи развоја друштва он постаје обавезно комуникацијско
средство за све, не као корисник, већ и као његов чувар, инвеститор његове изградње и
иницијатор његове кодификације, јавља се држава и државне установе. Држава обезбеђује том
језику достојанство и повлашћени статус у облику и функцији службеног језика. По пореклу, по
постанку, по структури и својим функцијама, књижевни језик је квалитативно различит од
дијалеката и покрајинских говора.“
У начелу, књижевни језик може настати функционалним преусмерењем одабраног локалног
говора. У новим околностима и у новој функцији то међутим није воше прави народни говор јер
обавља друге службе. То се врло брзо испоњава и у еволуцијском заокрету његове структуре.
Функционална преоријентација скопчана је често и са директним структурним рерадама до којих
долази интервенцијом лингвиста. Они у дијалекатску основицу уносе нове елементе пореклом из
других дијалеката. Из језика старијих епоха или из страних језика. Каткада, лингвисти
покушавају надоместити неке елементе сопственим стваралаштвом. Дешава се, када то диктирају
историјске прилике, да се за задовољење извесних цивилизацијских потреба код неког народа
употребљава књижевни језик другог народа. По правилу, тај туђи књижевни језик обавља само
неке функције, у паралелној употреби са домаћим књижевним језиком.
Осим својим интердијалекатским и наддијалекатским карактером, књижевни језик се од
локалног говора разликује и по томе што се на њему развија писменост, што је писмени текст и
његова предоминантна појавна форма од које зависи говорни узус.
Следећа и најважнија особеност књижевног језика јесте да је он кодификован и да
функционално и еволуцијски зависи од кодекса.

7
 ПРИРОДНА И ВЕШТАЧКА РЕГУЛАТИВА КАО ОСНОВА ЗА РАЗГРАНИЧЕЊЕ
КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА И ДИЈАЛЕКТА

У вези са појмом кодификације који подразумева језичку регулативу описану у документима,

треба напоменути да је она битно својство књижевног језика у односу на дијалекат. У народним
говорима влада природна и имплицитна саморегулатива. Де Сосир је запао у неодумице око
дефинисања језика пошто није био начисто о проблему кодификације. Тако, у поглављу где се
бави суштином језика и где даје прве дефиниције, он се позива на америчког теоретичара Двајта
Витнија, за кога је језик „друштвена установа као и све друге.“ Де Сосир мисли да је та теза
сувише апсолутна јер „језик није установа у свему слична другима“ али прихвата мисао да је
језик „конвенција“. Ове кључне речи које су употребили Витни и Де Сосир (установа,
конвенција) подсећају на утицај спољашњих закономерности на језик. Тај утицај врши се од
стране колектива и његових организационих облика, пре свега државе. На другој страни,
говорећи о језичкој свести код тзв. примитивних народа, Де Сосир верује да је за ту свест и
уопште за примитивног човека језик заправо навика, обичај, сличан обичају ношења ношње и
оружја. Термин идиом који Де Сосир користи да обележи овако схваћен говор датог колектива
тачно упућује на његово схватање језика као саставног дела традиције и обичајних навика датог
колектива (грч. idioma = обичај).
Када се обрати вишим облицима цивилизације, тада Де Сосир налази и неке посебне облике
језика (правни језик, научна терминологија и др.). Ми у тим облицима препознајемо
функционално-стилске варијанте језика својствене вишим друштвеним формама са јаком
развијеном поделом рада и различитим установама које се баве организацијом тих форми. Де
Сосир на основу тога успоставља дистинкцију између „природног органског развоја једног
националног језика“, на једној страни, и његових вештачких облика као што је књижевни језик,
који су последица спољних, дакле неорганских фактора, на другој.
Пример нашег књижевног језика са овог гледишта је врло поучан у многим правцима. Пре
свега, Вукова језичка реформа поклапа се са националном револуцијом код Срба и са
формирањем самосталне државе после дугог периода ропства. Уништена национална култура
која дуго није имала подршку државне власти сад се консолидује са основама фолклорне
традиције. Тај исти ослонац узет је и за изградњу модела књижевног језика. Почетна Вукова
схватања о језику прожета су чврстом вером у несумњиву вредност фолклорног наслеђа, као и
моралне и друге квалитете његовог чувара – човека из народа. То схватање афирмишу природне
законитости као општеважеће у језику, подједнако и у народном и у књижевном. Он је додуше
веровао да граматичар има право на интервенцију, а то је допуштено само њему, док „остали
књижевници морају слушати граматичаре и ништа не смеју предузимати на своју руку.“ А
интервенција ипак не сме прелазити оквире постављене начелно да „књижевни језик чине из
народа скупљена правила о језику.“ Реформаторски подухват спорведен у „Српском рјечнику“ из
1818. заснован је у први мах на строжим одредбама о народном карактеру књижевно-језичке
норме. Језички законодавац, по Вуковом мишљењу из тог доба, јесте заправо неписмени сељак
упућен искључиво на сопствену традицију и заштићен од грешке непознавањем: „Који човјек не
зна ни за какву граматику нити за кав други језик осим свога, он може писати и без сваке
граматике и управо онако као што треба, зашто му не може пасти на ум да пише друкчије него
онако како се говори. Тако је нпр. могао Омир спјевати „Илијаду“ и „Одисеју“ не знајући ни
писати, као и наши старци и слијепци што су спјевали толику силу пјесама.“
Касније, са напредовањем Вукових знања о нашим језичким приликама и свести о
многострукости дијалекатских разлика, напредују и његова схватања о књижевном језику.
Књижевни језик мора бити структурно јединствен – дознаје Вук тада из сопственог искуства, и
све што то јединство омета, макар се говорило и на терену, треба без колебања одбацити. 1839.
године Вук утврђује нпр. да је боља ресавска него сремска екавска варијанта, да је „правилније и
примјереније несам него нисам и поред тога што се у Биограду и Крагујевцу подсмијевају онима
који тако говоре.“ Уместо раније препоруке да сваки списатељ пише онако како се у његовом
8
крају говори, Вук сада утврђује да „чисти књижевни језик није све оно што се у народу говори“,
већ само избор из тог корпуса. Тај избор одговара принципу „опће правилности“ тј. унутрашњег
јединства обезбеђеног јединством елемената и законитости које тим елементима владају и које су
друкчије него у језику „покварене простоте“. На крају, Вук је предложио на Бечком књижевом
договору 1850. године, а то је и прихваћено, да се „за књижевни језик у свему народу нашем узме
грађански или господски говор јужног нарјечја“.
Сва ова настојања Вукова и његових настављача лепо је окарактерисао Стојан Новаковић,
говорећи да је „наш књижевни језик настао на крајњој лини не запараво према моделу чистог
народног говора, већ према моделу који је нашим философима лебдео пред очима као идеал
чистог народног или народно-књижевног језика, јер тај књижевни језик у свим својим
појединостима, онакав какав је, нигде се не говори у народу, макар да опет у њему нема ни једне
појединости која се у народу не би говорила. Тиме су и Срби дошли до новог народног
књижевног језика које је једино потпуно доследном правилношћу различит од народног говорног
језика.“
Осамостаљење књижевног језика у односу на народну говорну базу имало је и једну
непредвиђену али закониту последицу: тај језик постао је саставни део цивилизацијске
надоградње друштва и дошао је у непосредни додир са животом државних и многих других
установа, са са науком, религијом, идеологијом и политиком. Почео је њиме служити се, живети
и развијати се у складу са том службом.

9
 НАДДИЈАЛЕКАТ И ИНТЕРДИЈАЛЕКАТ

У науци је већ дуго познато да осим чистих, постоје и мешовити народни говори. У ствари,
врло је мало идиома првог типа, а много више другог. Ваља поменути извесне врло познате, и у
лингвистици много експлоатисане случајеве.
Интердијалекти су мешавине језика углавном колонизаторских и колонизованих народа у
бившим поседима колонијалних империја. Такви су креолски језик, пиџин, бич-ла-мар и јидиш.
Креолски језици су мешавинске творевине романских, првенствено португалских језичких
елемената са домородачким говором на разним крајевима света (југоисточна Азија, Африка,
пацифичка острва, Јужна Америка). Једна таква мешавина француског језика са домородачким
језиком на Хаитију има статус књижевног језика.
Пиџин је мешавински говор, енглеско-домородачки, у Кини и на полинезијском архипелагу. Он
је такође постао књижевни језик код неких острвских народа у Полинезији и Меланезији. Према
обавештењима познаваоца пиџина, овај језик углавном служи као трговачки жаргон за
споразумевање европских и америчких пословних људи и морнара са Кинезима и осталим
оријенталним народима, пре свега у кинеским и калифорнијским лукама. Пиџин се стварао
постепено од 16. века надаље, а најпотпуније је изграђен у 19. веку. Састављен је од енглеске
лексике и граматике која је прилагођена кинеском језику, нарочито у фонетици и синтакси.
Бич-ла-мар је европско-малајска мешавина (крајња индокинеска острва – Малага), са енглеском
основом која служи као саобраћајни језик на западном Пацифику.
Јидиш је мешавински језик којим се служе Јевреји племена Ашкенази у источној Европи, према
Русији, у Израелу и у Америци. Основа му је немачки језик 14. века са примесама јеврејских,
словенских, романских, а у последње време и енглеских елемената.
Наддијалекатске творевине које не спадају у систем функционалних стилова књижевног
језика такође су честе и распрострањене. Ове творевине заузимају међупозицију између
дијалекта и књижевног језика. Једна од тих формација јесте „стандардна штокавштина“, а друга
је „антички, класични грчки коине“.
Израз стандардна штокавштина каткада значи исто што и стандардни књижевни језик, а
каткада обележава дијалекатски – штокавски просек који се од књижевног језика разликује
утолико што се не тиче његове структурне парадигме, већ представља само његову основицу
каква је својевремено представљена код Вука Караџића, као почетни модел књижевног језика.
Стандардна штокавштина јесте саобраћајни језик у градским срединама, у најширим круговима
интелектуалаца. Његове дистинктивне особине у односу на књижевни језик ситне су али
карактеристичне. Тичу се неких уобичајених форми и обрта из језичког наслеђа, а и неких
помодних особености које не прихвата књижевни језик. У прву групу карактеристика спада нпр.
облик потенцијала са непроменљивим би, насупрот бих/бисмо/бисте у књижевном језику. Друга
особина је одсуство фонеме х у позицијама у којима се очекује, затим сажимање финалног -ао у о
(дошо, појо). Стандардна штокавштина представља језгро саобраћајног језика на целој српској
језичкој територији. Она настаје одабиром и мешавином књижевних језичких и
распрострањенијих дијалекатских црта. Савремени градски говори услед досељавања
становништва са разних страна нису више идентични са говорним залеђем, већ се све више
формирају као варијанте стандардне штокавштине. За то се могу навести два разлога:
1. савремени градски говори резултат су дијалекатске кристализације мешавинског
становништва састављеног од странаца и досељеника са разних страна
2. у савремене градске говоре инкорпорира се тањи или дебљи слој књижевно-језичких
елемената
Све ово представља врло покретљиву језичку материју која се структурно колеба како у
регионалном тако и у социјалном амбијенту. Нпр. градски говори јужног подручја све се више
уобличавају у говорне идиоме са доста добром општештокавском синтаксом и фонологијом,
донекле реконструисаним падежима, али упадљиво некомпетентном прозодијом. Тај прелазни
идиом свакако обједињује дијалекатске црте свог залеђа са књижевно-језичким елементима. У
10
градовима централног и северног подручја мешавински карактер говора мање је приметан, али је
за стручњаке и он препознатљив по карактеристичним особинама.
Коине је термин настао од грчког назива за тзв. општи језик. У такав језик средином 4. века
п.н.е. стопили су се различити грчки дијалекти, а за темељ је послужио антички дијалекат. Коине
је језик античке грчке књижевности и културе. Интересантно је да се у 5. и 6. веку (у време
Византије) коине поново почео дијалекатски диференцирати, те да од њега води порекло већина
савремених грчких дијалеката.

11
 МЕТОДИ НАУЧНОГ РАДА У ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈИ

Дијалектологија је једним делом емпиријска дисциплина јер њен предмет изучавања чини
конкретна грађа. Другим својим делом она улази у поље теоријских наука јер се бави не само
описом одређене грађе већ и местом описаних говора у дијалекатској слици датога језика,
објашњава постанак и развој појединих локалних идиома, као и њихових система у језику као у
целини. Што се тиче теоријског приступа, у нашој дијалектологији су позната два добро
дефинисана, разграничена и међусобно супротстављена приступа дијалектологији. То су:
1. историјско-компаративни метод
2. структурални метод
Историјско-компаративни метод је показан на примеру Белићевих ставова о дијалекту, његовим
особинама и начину истраживања.

Проблемима теоријске дијалектологије код нас први се почео озбиљније бавити Александар
Белић који се сматра утемељивачем модерне српске дијалектологије. У једном свом писму
Бодуену де Куртенеу из 1913. године, дакле у самим развојним почецима српске дијалектологије,
Белић износи своје погледе на теоријска питања и проблеме дијалектологије као науке. Ту се
види да је Белић дијалектологију схватио првенствено као емпиријску науку, што осликава и
наслов и садржај овог писма: „Мисли о прикупљању дијалекатског материјала“ (објављено у
„Јужнословенском филологу“ из1926, бр. VII, стр. 1-10)
У том писму Белић каже: „Ја мислим да су народни говори најчистији и најдубљи извор за
познавање прошлости и садашњости сваког језика и за његово изучавање. Они су то у наше
време врло често, ја мислим да нећу погрешити ако речем да у данашње време и у данашњем
ступњу развоја науке, која стоји под сазвежђем дијалектологије – има веома мало, јер има
превише злоупотреба дијалекатског материјала, а то је све због тога што је дијалектологија данас
углавном у рукама најмање и најниже образованих филолога. С друге стране, дијалектологија
пружа велике тешкоће и најбоље, и највише, и најдубље образованим људима наше струке“.
Злоупотребе дијалекатског материјала о којима Белић говори биле су актуелне у то време јер је
то било време формирања европских, а нарочито балканских националних држава, где је језичко
питање често изједначавано са националним, па су границе постављане или се тежило да буду
постављене линијом данашње границе, без обзира што су Срби тежили да ту границу помере на
исток, о чему је и сам Белић писао, постављајући језичку границу од Видина на северу до
Ћустендила на југу. Бугари су тежили да ову границу помере што више ка западу, тврдећи да су
дијалекти данашње југоисточне Србије, као и дела Македоније, бугарски по пореклу.
Што се тиче кадровске основе о којој Белић говори у писму, дијалектологија је у његово време,
а дуго и после њега, била у рукама више емпириста него теоретичара. Међутим, у свим
истраживачким напорима, бар када су дијалектолози у питању, остаје јасна љубав према, у
већини случајева, завичајним говорима, што показују и данашње дијалектолошке монографије.
Међутим, овај приступ крије извесне опасности, јер из претране равности неки истраживачи
често превиде битне језичке особине које се могу тако пронаћи, а некад се деси да пронађу и оно
чега на терену нема.
Белић даље каже: „Овим не желим рећи да дијалектологија постане циљ данашње лингвистичке
науке, али је за мене неоспорно да је она њено прво и најсигурније средство. А да она то стварно
и буде потребно је да јој се посвете људи који умеју да процене значај одређених језичких црта у
свим структурама језика. Систематичност овог поступка води успешности истраживања јер по
неколико црта грубо забележених или неке црте тачно забележене, без познавања целокупног
склопа неког дијалекта, не могу послужити за озбиљнија истраживања“. Одавде следи да је први
и основни и најосетљивији задатак дијалектологије да прецизно бележи и прикупља дијалекатску
грађу. То је био и разлог што је Белић у то време већину дијалекатског материјала који су
прикупили његови савременици и претходници сматрао ништавном, јер та грађа није могла
задовољити први захтев научног циља – да се може према њој (грађи) тачно одредити место и
12
значај једног говора према његовом окружењу. Белићев захтев даље упућује на мисао да се
дијалекатски материјал не може прикупљати било како, већ према јасном и унапред одређеном
плану.
Следећи корак у истраживачкој методологији, како га разуме и наводи Белић, јесте опис датог
говора, а тај опис, по његовом мишљењу, мора дати „поптуну фонолошку слику говора“, а ту
потпуност могуће је тумачити у два правца:
1) у правцу представљања целокупне граматичке структуре, што подразумева
2) потпуну истраженост територијалног састава датог говора.
Уколико је дијалекат ограничен на мањи број места, утолико је лакше ући у све његове
граматичке црте. Један такав опис, добар и потпун, макар он не захватао цело село или једну
општину већ само говор једне породице или једног лица, по Белићевом схватању више вреди
него више књига тадашње дијалектологије понеког словенског језика. Потпуна структурна
истраженост говора може се постићи само ако искључимо територијалну перспективу, јер
проблем територије увек значи језичку варијацију, а свако испитивање варијанте значи уплитање
у различтие језичке идиоме. Касније се лингвистика ограничава на тзв. дистинктивна својства
појединих варијаната, говора и сл, редукујући грађу и сводећи је на најнеопходније податке.
Ипак се мора признати да је потпуност описа много значајнија од појединих, насумице или
плански датих подата, јер ако пројектујемо наша претходна знања о међудијалекатским односима
на конкретан језички материјал, ми улазимо у опасност да у истраживање често, поред тачних
запажања, унесемо и одређене предрасуде које могу искривити слику стварног теренског стања.
Због тога је поптуна структурна слика датог говора први услов његовог познавања. Она заиста
намеће потребу да се у једној фази истраживања занемари територијални фактор, али не сме
исључити један од главних циљева дијалектологије – да она истражује и језичке варијанте и
варијације на самом терену. То је и навело Белића да у овом свом писму изнесе и неке претеране
захтеве: „Из овога излази први захтев који се сам намеће сваком дијалктологу: да се ограничи у
прво време свога рада на једно место, једно село. Ја сам увек практиковао да у том месту останем
дотле (15-20 дана) док не савладам толико црте његове да њиме могу слободно говорити. Учење
и привикавање да човек говори дијалектом онога краја којега језик испитује ја сматрам као увод
у проучавање његово“.
Из данашње перспективе гледано, ово су претерани захтеви јер данашњи истраживач има на
располагању техничка средства која му могу омогућити да брзо и успешно забележи одређене
говоре, мада за озбиљније радове као нпр. докторске дисертације, монографије и сл, дужи
боравак на терену је неопходан. Истина, не може се сваки истраживач сродити са говорним
идиомом који истражује, мада се треба приближити информатору, на исправљати га у говору, не
наметати му решења књижевног изговора јер ће сам информатор у том случају постати имитатор
неког другог говорног идиома, покушаће да се приближи књижевном изговору и неће дати
адекватне податке истраживачу.
Други задатак који Белић ставља истраживачима народних говора јесте „да цео посао око описа
главних говорних категорија, око дефинисања свих његових гласовних и морфолошких црта
завршим ту на месту, на терену. Материјал који се тог дана сабрао одмах треба прегледатаи и ако
се запажа нека значајна црта, за њом се одмах трага. Али, ма како човек савесно и тачно бележио
податке на терену, они му неће дати правога одговора на оправдана питања ако није на самом
месту одредио све категорије у којима се оне јављају“. И у овом захтеву има претеривања, јер
Белић дање тражи да је испитивач на терену снабдевен не само помоћним средствима, већ и
помоћном литературом. Смисао овог захтева можемо протумачити тек у светлу следећих
Белићевих речи: „Рад на терену, по себи се разуме, условљен је двема стварима, да истраживач
зна добро шта хоће и да је на лицу места снабдевен свим помоћним средствима, нарочито
помоћном литературом“. Први Белићев захтев из цитата илузоран је, а и поништен опаском да
истраживач треба још пре него што дође на терен да зна шта га тамо очекује. Претходне
теоријске и практичне припреме, које је свакако потребно спровести, углавном штите
истраживача од већих изненађења, тако да он на терену само потврђује своје хипотезе.
13
Претходне припреме, исто тако, ослобађају истраживача обавезе да на терен преноси део своје
библиотеке, и да се тек тамо бави литературом, што би одузело драгоцено време. Одавде следи да
истраживач, када крене на терен, треба да има готов план рада. План рада је резултат претходног
проучавања литертуре, формулисања задатака и описа истраживачке технике. Тиме се рад на
терену знатно скраћује и чини ефикаснијим.
Но, и на терену истраживач мора обавити неке припремне послове. Прво мора обавити
формалности са администрацијом. Друго, треба одабрати одговарајуће информаторе. Наћи
доброг дијалекатског говорника, интелигентну особу, спремну да прича, врло је важна ствар. У
вези са тим Белић каже: „Чим дођем у неко село прва ми је дужност да нађем добре дијалекатске
типове. Без одабира информатора нема доброг дијалектолошког рада“. Пуно пута се потврдило
да је добар дијалекатски информатор најважнија ствар на терену. Интелигентни људи, осим што
имају разгранат језички израз у којем се реализују многе дијалекатске црте, такође се брзо
прилагођавају начину мишљења испитивача, прозиру његове намере и помажу му у
комплетирању грађе индиректно (стичу нејасне појмове о облицима па су често у стању да их
репродукују у испитивању у парадигми).
После обављеног посла на терену, предстоји обрада дијалекатске грађе и она представља
озбиљан методолошки проблем. Грађу, наиме, прво ваља припремити за обраду па тек онда
обрађивати. Припрема значи преписивање са бележака или са траке и уобличење текста погодног
за обраду. Приликом преписивања треба пазити на акценте и изговорне појединости и применити
за њих одговарајуће ознаке (отвореност или затвореност вокала, елизије и редукције, умекшаност
консонаната и др.). Овај посао се зове ексцерпирање материјала. После овога долази фаза која
се зове класификација грађе. За класификацију, одабране примере најбоље је преписати на
цедуљице јер се са цедуљама онда лако манипулише. Последња фаза рада јесте опис и теоријска
интерпретација грађе. Сви ови поступци имају својих специфичности које се тичу циља који се
постиже, теоријског приступа који се разликује и способности самог уређивача.

О структуралној методологији у опису дијалеката највише је писао Павле Ивић који је овај
метод најчешће и примењивао у својим радовима. По Ивићу, структурална дијалектологија
проучава појаве у оквиру језичког система народних говора и тиме се разликује од традицоналне
дијалектологије која такође пореди појаве у разним говорима али не узима у обзир целину
система. Другим речима, структурална дијалектологија настоји да уочи два реда односа. С једне
стране односе унутар језичког система у сваком говору понаособ, проучавајући их подробно и са
уважавањем међуодноса међу елементима система. Са друге стране – народни говори проучавају
се у узајамој конфорнтацији и на тај начин се оцењује положај сваког од њих у општем систему
народних говора. Одавде следе извесне теоријске и практичне консеквенце које структуралисти
изражавају појмом дијасистем. Под тим појмом, каже Ивић, означавају се системи на вишем
нивоу добијени удруживањем бар двају делимично различитих језичких система. Дијасистеми
расветљавају однос између елемената у систему и елемената који стварају разлике. Моћи увидети
нпр. које су фонеме познате свим датим говорима, а које исзостају у појединим подручјима,
несумњиво је знатан добитак за дијалектологију сваког језика. На сличан начин се може
разматрати инвентар истих тих фактора у фонологији. Исто тако, судбина конјугације у српским
говорима много је боље разјашњена ако се каже да се презент, перфекат, футур, императив и
кондиционал, радни и трпни придев јављају на целој територији, док инфинитив, супин,
имперфект, аорист и плусквамперфекта, футур II и оба глаголска прилога изостају у делу говора,
мањем или већем.
Присуство или одсуство неке особености на испитиваном локалитету заиста је врло значајан
квалитативни моменат по којем се говорни идиоми на тим локалитетима разликују, али то није
једини моменат за оцену дистинкција међу различитим говорима. Ивић зато уводи нов појам:
квантитативна заступљеност дистинктивних обележја међу говорима. Не може се добити
дефинитивна класификација дијалеката неког језика пре него што се израчунају квантитативни
показатељи сличности и разлика уз комбиновану употребу језичких атласа и компјутера. Треба
14
узети у обзир целокупан репертоар изоглоса, наравно не на механички начин, него водећи рачуна
о њиховом значају. Степен језичке блискости јесте функција производа броја и значаја изоглоса.
Уводећи финије критеријуме у оцену унутардијалекатских и међудијалекатских односа,
структурални поступак доприноси прецизнијем и тачнијем резултату тих проучавања.
Овде предложени метод разликује се од традиционалног поступка заснованом на историјским
разликама и то углавном онима које су се раније појавиле на датој територији. Ивићева примедба
сасвим је тачна, али историјски метод врло је важан управо у оцени значаја појединих особина
дијалекта (али и у поступку који Ивић сматра пресудним у дијалектолошким истраживањима).
Тиме се структурални метод указује као допуна, а не као теоријска новина која превазилази
историјску компаративну методологију. То увиђа и сам Ивић и каже: „Упркос свему, резултати
добијени структуралним истраживањем често ће бити веома блиски онима које даје
традиционални метод. То произилази из чињенице да су ипак сличности и разлике настале под
дејством контаката и препрека које су постојале вековима а често и сада постоје. Отуда се велике
старе изоглосе удружују са мноштвом појединости нагомиланих током времена и на неки начин
фигурирају у класификацији као представници тог мноштва. Осим тога, крупне промене у
језичком систему често стварају стања која усмеравају даље промене. Суседне географке области
раздвојене сталним изоглосама крећу у каснијем развоју дивергентним правцима“.
Ивићева последња разматрања нехотице као да разарају уверење у вредност структуралног
метода. Но, као што је већ речено, структуралну методу и историјско-компаратвину методу не
треба схватити као антагонијске приступе језику које се узајамно искључују. Ове две методе се
међусобно допуњују, с тим што структурална метода има више успеха у објашњењу конкретних
чињеница а историјска је подобнија за њихову теоријску интерпретацију.

15
 ОДНОС ФИЗИЧКЕ И ЛИНГВИСТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ БАЛКАНА

У дијалектологији је важно питање какви су узроци дијалекатске распрострањености језика.

Теоретичари често упућују на климатске услове и рељеф земљишта као на главне разлоге за
прекид контактата међу појединим областима и на њихову дијалекатску дивергенцију. Али често
смо суочени са изоглосама чији правци игноришу земљишне одлике. То се у многим
појединостима односи и на српске (хрватске) дијалекте.
„Ако се посматра карта Белканског полуострва, на првом месту се примећује да је његова
северна граница скоро потпуно отворена према Панонском басену, и да његове велике граничне
реке (Сава и Дунав) имају изворе готово у центру Европе. Обале континенталног блока северног
Балкана мање су разуђене од егејских. Изненађују дугачке линије које се провлаче кроз
полуострво у правцу север-југ и исток-запад. Усеци, кланци и трансверзале омогућавају везе
јаранске обале са унутрашњошћу, а између ових удолина и комуникацијских линија уздижу се
као пространа острва планински масиви који потпуно одвајају велике природне целине. Теже су
трансверзалне комуникације између Јадранског мора и унутрашњости. Оне секу динарске
гребене, многобројне, збијене и већим делом крашке, камените. Јадранско приморје
карактеристично је због паралелних приморских облика који иду основним правцем северозапад-
југоисток. Овде заливи продиру тако дубоко у земљу, као егејски. Они су већином отпозади
затворени планинским гребенима. Тако се јадрански басен оштро дели од централно-балканског
и панонског. Та чињеница од великог је значаја за друштвени живот, историјски и етнички развој
становништва, а све се ово, на крају крајева, догађа и у језику, пре свега у дијалектима.“ (Јован
Цвијић, „Балканско полуострво и јужнословенске земље“)
Цвијић својим објашњењима дијалектолошку географију доводи у директну зависност од
физичке географије. По његовом мишљењу, јадрански басен строго је разграничен од
унутрашњег Балкана, како у климатском, тако и у етничком и језичком погледу.
Чешки историчар Константин Јиречек у својој „Историји Срба до 1537.“ утврдио је да су
географксе прилике у којима живе Јужни словени доста разноврсне, а у целини гледано,
сразмерно много неповољније на западу (у динарским областима) него на истоку (бугарска
низија). На западу су саобраћајне везе много горе него на истоку. Средишта Хрвата и Срба налазе
се већим делом у брдовитој земљи Динарског система. Планински венци дуж Јадранског мора,
почевши од области између Кварнера и извора Купе, па до ушћа Бојане и Дрима, задржавају свој
главни правац са северозапада на југоисток. То су кречне планине са густо збијеним и узаним
кланцима. Историја земље групише се око речних долина дубоко усечених иза планинских
ланаца и око великих котлина у овлику кратера. Али, даље од мора, дубље ка унутрашњости, има
шумовитих планина старијих формација са рудним благом, чије експлоатисање допире чак и у
предисторијско време. Богате шумовите падине имају рудом богате планине у Србији –
Копаоник и Рудник (са осталим планинама). Шумадија, по напомени једног француског писца,
подсећа на Ардене или на Бечку шуму. У источним и средњим подручјима Балкана, у области
Родопа, Старе Планине и Мораве, где су рељеф и клима уједначенији и повољнији за живот и
комуникације, утицај географских услова на људски опстанак и развој много је већи него на
западу, у панонско-јадранском сектору, који је пресечен динарским ланцима.
На динарском подручју већина дијалекатских изоглоса не иде правцима природних граница већ
управо на те границе. То значи да физичко-географски услови живота, управо тамо где бисмо
очекивали њихов највећи утицај на језик, немају таквог значаја као антропогеографске чињенице,
тј. на историјски развој и политичке прилике.

16
 ОДНОС АНТРОПОГЕОГРАФСКИХ И ЛИНГВОГЕОГРАФСКИХ ЧИНИЛАЦА

Данашњи распоред јужнословенских народа и њихов однос према исконским етничким

блискостима диктиран је у првом реду историјским збивањима у прошлости. Значи, пре свега
антрополошким узроцима. Та су збивања вероватно у извесном смислу и у извесној мери
сводљива на климатске и уопште на физичко-географске услове живота у старо доба.
Медитерански басен са својом богатом климом и богатијим изворима живота вероватно је, са
једне стране, био подручје интензивније привреде, активнијег грађевинарства и угоднијег
живота, те је као такав, с друге стране, привлачио многе ратничке и пљачкашке народе.
Унутрашњост Европе, нарочито њен севернији и источнији део са хладном климом и мочварним
земљиштем није био нарочито привлачан за насељавање. То је само општи покретач историјских
и друштвених збивања у Европи. Како су изгледали конкретни догађаји, сукоби и померања
становништва, зависило је од многих географских и других, теже објашњивих чињеница.
Јасно је, према томе, да је историја директно кројила политичку и етничку карту Европе, па
наравно и језичку, како у даљој тако и у ближој прошлости. У историјским збивањима из
прошлости српског народа могу се издвојити и међусобно разграничити два основна типа
процеса:
1) интензивни процеси и бурне промене које изазивају значајне покрете становништва
2) релативно миран живот и напредак који је условљавао експанзију етничких и језичких
особина на одређеним подручјима
Сваки од ових типова процеса наметао је другачији начин груписања и разграничења
дијалекатских типова. Други поменути вид живота, мирна коегзистенција, условљава
стационарни развој те диференцијације и нивелацију говорних црта с обзиром на политичке
границе, а први вид је обележен уништењем природних подела прегруписавањем, прожимањем и
мешањем различитих говорних блокова и њихових особина на неочекиван начин.
Предсловенско доба на Балкану науци је познато само донекле и у непотпуном виду, на основу
објављених и сачуваних података у класичним грчким и римским историјским списима и у
записима са терена. Види се да етничку подлогу Балкана чине хеленска племена на југу и
илирско-трачка на северу. На истоку данашње јужнословенске територије од тих племена живели
су тзв. Дарданци. Западније крајеве запоседали су Далмати. Пре Словена, на ове територије,
углавном у крајеве данашње Србије, из Панонске низије продиру Келти, Илири и Трачани.
Римска освајања која су захватила скоро све данашње јужнословенске територије и преко Дунава
и тадашњу Дакију (Румунију), донеле су са собом многе новине у друштвеној организацији,
привреди и култури. Почињу се развијати градови, војна организација учвршћује државну
управу, насељавање робова и ислужених војника из различитих крајева царства и подстицај
развоју земљорадње мењају слику насеља. Како су ови људи из својих крајева доносили
различите језике, а у новим приликама били принуђени да се служе латинским, елементи овог
језика продиру полако и у њихов говор, а преко њих и у говор староседелаца. Резултат је
постепена а делом и темељна романизација свих подручја. Романизацији се са успехом опире
једино грчки језик, и у забаченијим деловима Балкана претходница данашњег албанског језика. О
свему томе пише и Константин Јиречек: „Етнографски односи променише се наглим ширењем
грчког и латинског и опадањем илирскога из кога се развио арбански, и трачког језика који се
после 6. века више не спомиње. Граница између грчког и латинског може се прилично тачно
утврдити по језику на натписима и варошким новцима. Она је код Љеша (Лисос, средња
Албанија) остављала Јадранско море, па је ишла кроз планине средње Албаније до Дебра, те
пролазећи кроз севрну Македонију, између Скопља (Скуп) и Прилепа (Стоб), обишла је Ниш
(Наис) и Белу Паланку (Ревизијана) са њиховим латинским језиком, док су Ћустендил
(Таутонија) и [...] у грчкој области. Одатле је граница скретала и ишла дуж северних обронака
Балкана (Хема) и ишла према области Понта, Црног Мора. Грчка говорна област била је у
непосредној вези са Хеладом и Малом Азијом, а латински са романским западом. У латинску
област ушла је и Трајанова Дакија“.
17
 Крајем римског доба на читавом терену Балкана формирала се етничка и језичка карта коју је
могуће реконструисати према затеченим тадашњим поделама и каснијим преостацима. О
каснијим преостацима Јиречек каже: „У средњем веку говорила су се између Азије и Понта два
романска наречја чији почеци допиру у доба Римнског царства. То је румунски, пореклом од
римског поквареног говора дунавских Римљана, и старински стародалматински (далматински),
чији су се последњи остаци изгобили у новије време (1896). У планинским крајевима између ове
две области (исток-запад Балкана) развија се мешовит илирско-романски језик од кога је настао
арбански језик чији речник има више од ¼ романских елемената.“ Јиречекове претпоставке
распростиру албански елемент по целини данашње српске језичке територије јужно од Саве.
Мислимо, ипак, а топономастичка грађа то и потврђује донекле, да се из Паноније далеко на југ
наше територије спушта келтски језички слој. Албански у то доба тешко да прекорачује границе
данашњег алабанског језика. С друге стране, влашко-румунски етнички језички елемент оставио
је мноштво трагова на целом терену од источног Балкана па све до Истре и Трста на западу.
Данашњи језички остаци говоре да је влашки језички слој по средини данашње српске језичке
територије у предсловенско доба био најдубљи, те је с тога преживео словенска досељавања и
дубоко егзистирао са словенским елементом на целом јужнословенском пространству. Ти језички
остаци видљиви су у топонимији и антропонимији, како дуж динарског масива, тако и у
централној и источној Србији.
Пропаст Римског царства вероватно је почела још пре доласка Словена на његове границе.
Освајањем Грчке од стране Рима око половине 2. века (148. године), када су у директан додир
дошле две различите културе – источноевропска и западноевропска, међу њима је дошло до
великог унутрашњег сукоба. Највећу рушилачку снагу у томе имао је судар римког
робовласничког друштва и грчке идеологије захваћене хришћанством. Спољни моменат само је
допринео унутрашњим превирањима, а то су пре свега покрети варварских племена према
границама Римског царства. Варвари су своје походе предузимали привучени богатством
римских градова и могућношћу пљачке. Опадање царства, између осталог, испољавало се у
смањењу броја становништва, нарочито на Балкану. Томе су допринели пре свега ратови и
унутрашње побуне, а затим и куга и земљотреси. Број становника за неко време је повећан
државном интервенцијом, насељавањем заробљених Варвара и бегунаца из Трајанове Дакије.
Држава није имала снаге, нити је њен економски систем био довољан за извођење колонизације и
учвршћење власти на Балкану. Продори Варвара све су чешћи, пљачкања све масовнија, а
спољна колонизација тј. настањивање Варвара у границама царства угрозило је ионако несигурну
државну власт. У 6. и 7. веку Словени прелазе масовно преко граница царства и настањују се на
његовој територији.
„Читаво насељавање, по свој прилици било је завршено половином 7. века“, каже Јиречек,
„касније су се дешавала само појединачна померања. Најпредузетније групе продрле су најдаље
са тежњом да освоје топле и богате приморске крајеве. По свој прилици прва је била запоседнута
јужна дунавска обала, где византијски историчари око 679. године спомињу седам словенских
племена. Та племена најпре су запосела простор (на јужном делу) између Дунава и Хема
(Балкана), а без сумње су се преселила из данашње Влашке. Тракија се крај свих мука и
пљачкања упорно одржавала. Једино племе које се онде населило били су Смољани. Главна
струја словенске колонизације развила се преко горње Мезије (јужна Србија и Македонија) и
обалске Дакије у унутрашњост Македоније и кроз Хеладу све до Лаконије (јужна Грчка све до
Пелопонеза).
По сведоџби историчара, потомци тих Словена говорили су делимично још и у 15. веку
словенски, све до Јонског мора. Из Македоније је кренула једна струја на запад према средњој
Арбанији. Њен траг опажа се по оштро одвојеном појасу месних имена који допире до морске
обале. Много јаче поворке кретале су се у провинцију Далмацију, дуж старих римских путева од
Наиса (Ниша) на западу. Они су допирали све до крајева са виноградима и маслинама у близини
далматинских градова, где су се трајно зауставили. Водили су их кнежеви Дукљана, Конављана,
Захумљана и Хрвата. Најзад, из Паноније велики ројеви ишли су уз Саву и Драву све до њихових
18
извора у источним Алпима. У Дакији, међутим, словенски елемент је расељавањем на југ и запад
био толико ослабио да су остаци Словена претежно ишчезли међу Румунима.
Од линије која би се могла повући од Бара преко Скадарског језера, Охрида и Костура све до
Солуна, преовладао је словенски елемент над осталима старијег, илирског, трачког и романског
порекла. Током векова, образовала се на великом простору од извора Саве до црноморске обале
код Варне, непрегледна јединствена словенска говорна област. У јужној половини полуострва, у
Тесалији, Епиру и средњој Грчкој словенски елемент био је слабији те је полако хеленизован, а
делом и поарбанашен.“
Срби и Хрвати не помињу се у најранијим вестима о сеоби Словена. Јиречек ипак претпоставља
да су то била најбројнија и најснажнија племена у западном и централном делу Балкана. „Њихови
преци седели су првобитно, по свој прилици дуж јужног фронта словачких и малоруских предела
(Украјина). Можда су праоци Срба и Хрвата били и они Словени у северној Угарској код којих се
у Јустинијаново доба као бегунац задржавао лангобардски принц Илди. Одлазак Лангобарда у
Италију отворио је Словенима пут за Панонију али су онда они доспели под Аварску власт.
Вероватно су преци Хрвата и Срба такође и они Словени који су код Сирмијума на Сави правили
чамце за Аваре и који су заједно са породицама Словенца ратовали, скупа са авараским четама, у
источним Алпима против Бавараца, а као помоћне чете одлазили у помоћ Лангобардима у
Италију. Око 600. године, за време владавине цара Лаврикија, из Паноније су нападали Истру и
Далмацију. Словенске војске су делимично, ваљда под аварским вођством, изазвале пад Салоне
(Сплита) 603. године и других градова у Далмацији. По свој прилици да ће Срби и Хрвати бити и
они Словени који су из северозападног дела полуострва 626. године као пешадија и са чуновима
низ Дунав стигли под Цариград и опседали га.“
Под својим кнезом Аспарухом, сином Кубратовим, под притиском Хазара који су продрли на
исток, Бугари су за стално населили римске крајеве између Дунава и Пловдива. Ако у обзир
узмемо да је један део Словена продирао на југ преко доњег Дунава помешан са Бугарима, јасно
је да словенска главнина није кренула тим правцем управо да би избегла опасност да дође у
зависни положај према Бугарима. Главне масе словенског пресељеништва, како некадашњих
словеначких и хрватских предака тако и (пре свега) српских, а делом и бугарских, одатле се
лепезасто разилазе како их воде ратни походи и пљачкашки продори, а та лепеза има распон од
Алпа па све до Солуна. Ако упоредимо ову схему са правцима неких данашњих изоглоса,
изненадиће нас правилност аналогије. Нпр. хрватско-словеначка језичка граница полази из
северозападног дела Јадрана и креће се у правој линији смером исток-североисток према
Панонској низији. Бугарско-српска језичка граница из близине Ћустендила на југозападу
Бугарске креће најпре североисточним правцем, а затим променивши смер према севрозападу,
прелази Дунав код Видина, па даље као српско-румунска граница залази у дубину Паноније. Те
две граничне линије секу се негде у замишљеном центру Панонске низије.

19
 РАЗМЕШТАЈ СЛОВЕНА НА БАЛКАНУ

У новој домовини Словени су се већим делом измешали са староседеоцима, на југу са Грцима а

на северу, у нашим пределима, са илирско-трачким и другим племенима. У прво време, после
досељавања, они су чинили посебан етнички слој, етничку надградњу Балкана, прекривајући
цело полуострво, са изузетком Пелопонеза и егејских острва. На југу, они су били под грчком
влашћу, а на северу делом под аварском, а делом и под бугарском. У главнини словенских
земаља на Балкану, племена су углавном живела самостално. Своје провинције називали су
жупама а именовали су их на два начина: 1) очувавши затечена несловенска имена, 2) дајући им
своја имена. Некадашња Превалитана (јужно од Дубровника), названа код Словена Дукљом,
добија име према имену града Диоклеје, на ушћу Зете у Морачу (код Подгорице). Доцније ова
област добија име Зета. Име Зета не покрива цео простор старе Превалитане, већ се приморски
крај назива Приморјем. Северно од ње лежала је провинција Травунија. Она се пружала од Боке
Которске до Дубровника, захватајући пре свега његово залеђе. Центар провинције је Требиње,
чије је име у вези са именом саме провинције. Даље на северу, од Дубровника до полуострва
Пељешца и града Стона, простирао се Хум, а одатле даље Неретва. Од реке Цетине и гусарског
упоришта Омиша па све до Истре, цео простор запоседали су Хрвати.
На северу су лежале земље алпских Словена. У унутрашњости полуострва око данашњег Сиска
била је тзв. Горња Хрватска, а даље на исток пружала се Славонија. На југу до Саве пружала се
провинција Босна, а у данашњој источној Босни била је настањена главнина српских племена, а
тамо су столовали и њихови кнежеви. Српске земље простирале су се западно од Дрине, од
њеног ушћа па на југу до реке Лим. Морава и Виминацијум, касније Браничево, североситочна
Србија, били су такође словенске земље али под влашћу Авара и Бугара, као и Сирмијум,
данашњи Срем.
„Срби су били војнички јаки, па су их Византинци придобили за своје савезнике против Бугара
и Авара. Под српском влашћу биле су повремено или стално све жупе, од реке Дрине на истоку
па све до Цетине на западу (Босна, Неретва, Хум, Травунија и Дукља). Српско име помиње се
због свега тога од најранијих времена у свим овим крајевима. Савез српских племена учвршћује
се очито и на тај начин што су стални ратни походи на запад према јадранским градовима и на
исток према Бугарима и Византији, захтевајући јаку војничку организацију, створили солидну
основу за успешно супротстављање суседима и за проширење својих територија. Српска држава
од 7. до 12. века учврстила се на терену западно до Дрине, до Саве на северу па све до
Скадарског језера на југу. Од 12. века она се проширује до Тимока на истоку и до јужне Грчке на
југоистоку. Трајно се у српску област укључују Морава и Браничево до Тимока, и Косово и
Метохија све до Проклетија и Шар-планине. Граница према Бугарској усталила се још у средњем
веку на венцима Старе планине.“ (Константин Јиречек)
Интересантно је да су везе јужнословенског и севернословенског простора, како у Дакији тако
и у Панонији, прекинуте услед велике концентрације несловенског живља. Топонимија Карпата и
Паноније сведочи о густим словенским траговима на том подручју. Очито је највећа густина
словенског становништва на овим подручјима достигнута за време самих сеоба. Повучени
покретима на југ, Словени су се у Панонији прилично разредили, омогућивши касније Мађарима
да освоје Панонију, а Румунима, потомцима романизованих Трачана, да се поново етнички
консолидују. У јужној Панонији српски елемент одлучно ће превладати тек после великих сеоба
обрнутим правцем, са југа на север.

20
 ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ И ЊИХОВ ОДРАЗ НА
ДИЈАЛЕКАТСКОЈ КАРТИ

После бурног периода сеоба настаје епоха релативно мирног развоја балканских Словена.
Политичке границе успостављене сеобама међу Словенима су се углавном очувале и касније. На
балканско-словенским просторима почињу нови догађаји којима је обележена борба између две
политичке и културне сфере које су полагале право на наслеђе некадашњег Римског царства.
Борба за превласт више се не води оружјем већ напреднијим средствима цивилизацијског доба –
политиком и религијом. Подељена хришћанска црква са центрима у Риму и Византији покушава
из једног и другог центра да подвласти Балкан, па и целу Европу источној одн. западној
идеологији. Срби су заувек остали на размеђу двају утицаја. Агресивни католицизам повремено
се инфилтрира и на двор српских владара, али му не успева да се тамо трајније учврсти. Српска
црквена хијерархија врло се рано одлучује за православље, па Сава Немањић обезбеђује њену
аутокефалност, што је значило политичку самосталност у односу на Рим, и аутономију у односу
на Цариград. У Босни не успева да се устали ни једна ни друга страна па тај међупростор освајају
богумили. Они држе црквену власт у Босни током читавог средњег века, без обзира на
декларативно пристајање балканских владара уз источну или западну цркву. Словени се на
Балкану брзо прилагођавају новим животним условима, учвршћујући државну организацију,
привредну културу. Тако је било све до 15. века и до продора Турака на Балкан.
Раздробљеност српске државе на велики број аутономних провинција и антагонизам међу њима
јесу сталан извор раздора и унутрашњег раскола. То је слабило одбрамбену моћ балканских
народа и погодовало продирању освајача са истока. После великог пораза на Марици 1371.
године, под турску власт потпао је цео југ Душановог царства. Северне провинције освојене су
1389. године, после битке на Косову, када је уништен остатак војне моћи ове до тада велике силе
у Европи. Остаци српске државе успевали су се одржати све до 1459. године, када је коначно
пало и Смедерево. До краја 15. века покорене су и остале српске земље на западу, као и хрватске.
Ратни догађаји остављали су за собом велику пустош. Тако се српске земље враћају неколико
векова уназад и поново личе на она времена када су се Словени досељавали на Балкан. На месту
напредних градова, пољопривредних области и сточарских крајева поново се дижу непроходне
шуме. Део становништва је избегао, само мањина остаје на ранијим стаништима, а огромна
већина тражи спас бекством у друге крајеве. Као што је раније главни правац словенских сеоба
био усмерен са севера на југ, тако сада сеобе крећу обрнутим смером. Многи се селе и са истока
на запад. Јован Цвијић о томе каже: „Пре пада Србије, пред опасношћу која се помаљала, масе
Срба које су се већ биле иселиле у Срем и Банат на поседе које су тамо имали српски деспоти и
властела, кренули су поново у сеобе, удаљавајући се од српских граница. Пошто су Турци
заузели Смедрево и моравску Србију, многобројни исељеници из крајева око Крушевца, Београда
и Смедерева исељавали су се, нарочито у Срем а и у динарске земље, највише у Босну. И други,
изгледа у мањем броју, населили су се у Славонију, опет поглавито на поседима српских деспота
и властеле. После сукцесивног освајања Босне (1463), Херцеговине (1482) и Зете (1499), настајале
су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију и Срем, у Далмацију и природну тврђаву Црну
Гору. Ови таласи сеоба допирали су на север до Будима, а на западу до линије коју чини
планински бедем Загребачке горе и Калника. Ушавши у Србију и Босну, Турци нису на северу
наилазили ни на какву знатнију теренску препреку и спуштали су се без већих тешкоћа кроз
Срем и Славонију. При даљем продирању наишли су на споменути бедем чије планине имају
правац пружања североисток-југозапад. Овде су хрватска властела и аустријски заповедници
организовали одбрану коју Турци, осим повремених успада, нису могли прећи. Ово је
северозападна граница хрватских земаља. До ове границе селе се и Срби на запад, на
традиционално хрватско земљиште. То значи да су српске сеобе захватиле подручја српских и
хрватских земаља и изазвале у њима велике промене становништва. Ново становништво са
истока и југа насељавало је опустеле земље, али те земље биле су стално поприште највећих
ратних разарања, тако да патње људи нису престајале сеобом већ напротив, њихова судбина
21
остаје везана за фронт за време свих турских ратова од краја 14. па све до почетка 20. века. Тек
1912. године у Првом балканском рату балкански народи коначно су се обрачунали са својим
вековним непријатељем.
Кретање српских маса не иде само једним смером према северу и западу, већ се они својом
главнином колебају како се помера фронт, јер када је ратна срећа напустила Турке, а линија
фронта почела се повлачити на исток и југ, за њом су истим смером кренули и српски
досељеници, као претходница свих војски које се боре против Турака.
Када су Аустријанци почели продирати преко Саве и Дунава, оживели су наде за ослобађање
Срба. 1689. године аустријска војска у којој је био велики број српских добровољаца, заузела је
Србију све до Скопља и Призрена, Косово и Пећ. Становништво ових области латило се оружја и
ратовало је у заједници са Аустријанцима. Ускоро се аустријска војска повукла на другу обалу
Саве и Дунава, а компромитовани Срби са Косова и из Метохије нису сачекали турску освету:
једни су се разбежали по планинама, а највећи број са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем
прешао је преко Саве и Дунава. Ово је била велика сеоба 1690. године.“
Од ове сеобе нагло су нарасли густина и демограски потенцијал Срба у јужној Угарској и то у
таквој мери да се њихов национални континуитет није могао прекинути никаквим мерама
мађаризације и колонизације. Али, зато је на југу, на Косову и Метохији, српски елемент сасвим
уназађен и стао је уступати пред албанским досељеништвом које су подржавали Турци.
Почетком 18. века , тачније 1718-1739. године, Аустрија поново окупира северне крајеве Србије и
тиме потпомаже умножавање становништва као и његову етничку консолидацију. Када су се
Аустријанци поново повукли, за њима је опет кренуло становништво са својим вођама. После
тога чинило се извесно време да је Србија коначно уништена јер у њој више није било никаквог
модуса националне организације. Пећка патријаршија више није постојала, а практично ни
црквена хијерархија.
Хрватски живаљ са својих традиционалних подручја преливао се у данашњу Аустрију
(Градишћански Хрвати), западну Мађарску и јужну Словачку. На напуштена подручја
досељавали су се Срби који су се касније организовали у Војну крајину која је дуго била бедем за
борбу Аустрије против Турака.

Осим сеобама изазваним ратним разарањима, ишао је један паралелан и, по Јовану Цвијићу,
значајнији демографски процес који он назива метанастазичка кретања (премештања). То су
кретања изазвана економским разлозима и углавном се тичу спуштања брдског динарског
становништва у богатије и за живот повољније равничарске пределе. Овако Цвијић објашњава
узроке и последице метанастазичког кретања:
1. „Извесно је да треба напор, већа сума енергије, неко дубље уверење или нека јака тежња
људи да оставе своју постојбину, кућу, њиву и да се одселе у удаљену област. Треба
смелости да се сусретну нове прилике које исељеници морају или мењати или им се
прилагођавати. Људи долазе у контакт са другачијим начином живота и другим
цивилизацијама. У тој људској маси која лута и тумара мора бити и тежње за новим
животним условима, бољим и удобнијим. Има нешто и унутра, у њима самима што их мења
и гони. У исељенику је већ пре сеобе јако измењен онај унутрашњи нагон који ствара и
обара. У тренутку кад је зрео за сеобу, народ је зрео за еволуцију.
2. Народ који се сели упозна многе ствари које се живота тичу више и боље него што их је
проучио путник који путује ради своје инструкције. Осим тога, досељеници су се често
настањивали међу становништвом разноврсног порекла, разних особина. Колико такав
досељеник научи о људима и стварима и колико се промена у њему изврши, тешко је
замислити.“
Ове промене Цвијић дели у три групе:
- прилагођавање новим географским приликама
- етничко и социјално прилагођавање
- промене услед етно-биолошких процеса
22
Узроци метанастазичких померања разноврсни су али су првенствено економске природе. Из
Црне Горе и високе Херцеговине, као и из источне и јуже Србије становништво се премешта у
плодније крајеве на север и запад, тражећи боље услове за живот. Последица ових кретања су
уравнотежење распореда становништва после ратних пустошења, када је долазило до пражњења
читавих области. Према Цвијићу, досељеници и странци асимиловали су се и створили нов
варијетет. Он није исти ни са народом старе српске државе а нема ни чисте особине новог
становништва, већ представља специфичну и снажну етничку комбинацију. Тако, ако кренемо по
областима у Србији, њену етничку слику можемо оцртати на следећи начин:
Моравску Србију на северу од Ниша населиле су три основне струје: динарска, косовско-
метохијска и вардарска, а поред њих и две споредне – шопска или торлачка и тимочко-
браничевнска, као инверзивне струје са севера. Староседеоци су према досељеницима остали у
незнатном броју, највише до 20%. Тако закључујемо да су се приликом сеоба формирале
метанастазичке струје које су попримале карактер организованог досељавања народа. Та
организација је касније пренесена на народни и државни живот у Србији.
Северна Србија у етничком и метанастазичком смислу дели се на две области али тих области
може бити и више у зависности од угла посматрања. Најважнију границу метанастазичких струја
у Србији чини развође које се пружа од севера на југ кроз средину Шумадије. То би био правац
Авала – Косма ј- Венчац – Опленац - Рудник, па између Груже и Лепенице на западу до Левча и
Темнића. Затим ова граница прелази Мораву код Трстеника и хвата се Гоча, па затим Копаоника,
пружајући се једним његовим огранком тзв. Оштрим Копјем до долине доњег Лаба на Косову. На
западу ове границе скоро сасвим преовлађују динарски досељеници који чине 90% свих
досељеника и бар 80% укупног становништва.
Другачије су прилике на истоку рудничког развођа до реке Мораве. Овде је становништво
најразноврсније етничке композиције. Тако на истоку, у крагујевачкој Јасеници још преовлађује
динарска струја која чини 60-70% целокупног становништва, али су приметне и старије струје
као што су косовско-метохијска, вардарско-моравска, шопска, тимочко-браничевска. У самој
моравској долини динарско станвиништво је слабо заступљено. Овде преовлађују досељеници
ове четири старије струје.
У источој Србији, на северу од Ртња, у сливу Црне реке, два Тимока, Пека и Млаве, има врло
мало староседелаца, потомака средњовековног тимочко-браничевског становништва. Ако их и
има они су се махом у турско доба досељавали обично из слива једне у слив друге реке, или су
прелазили Дунав па се опет враћали. Нарочито их има доста који кажу да су дошли из Баната и
јужне Русије. У готово опустошене котлине северно од Ртња најпре су дошли Косовари и
насељавали су се где су хтели. Тако данашње шаренило у етничком саставу северне Србије није
сачувано и увек препознатљиво у дијалекту. Само у долини Мораве распознају се дијалекатске
енклаве различитог порекла које условно можемо назвати јужно-србијанске и косовско-динарске.
У другим крајевима извршена је извесна кристализација и нивелација црта и створен је нов
говорни тип (шумадијско-војвођански или косовско-ресавски).
И на целој српској терторији дијалекатска слика је зависила од типова досељеника. Данашње
становништво метанастазичких области од Велике клисуре на Вардару до Загребачке горе није
оно и онолико колико је било у средњем веку и пре најезде Турака. Ретко где има пуно
староседелаца и они се углавном губе, а губе се тако или да су се раселили или су их преплавили
и асимиловали највише динарски досељеници из старе Рашке, са Црногорског брда, из
Херцеговине и Босне, Косова и Метохије, из долине Вардара или са истока Србије. Пошто су све
миграционе струје прешле северну границу Балканског полуострва, то је оно у етнографском и
културном погледу извесно продужење ка северу услед миграција у земљама панонског басена и
по Далмацији. То је због тога што су са досељеницима разнесене нове навике и обичаји, снажан
фолклор и епски колорит. Појачана је, на известан начин и патријархална заједница па је на овим
просторима старо становништво било подмлађено. На овај начин су далеко разнесена српска
историјска традиција као и српска национална свест које су у току векова изграђиване у
централним деловима Балкана.
23
 Из метанастазичких кретања произашло је и померање дијалеката динарских и централних
делова Балканског полуострва на север, североисток и запад, а осим тога отпочела је и нека врста
дијалекатског прожимања, борбе и утицаја међудијалекатских. Када се процес завршио, видело
се да су дијалекти друкчије распоређени него што су били пре турске најезде. То се нарочито
осликава у распореду распростирања штокавског дијалекта и његовог источно-херцеговачког
говора.

24
 ПРОБЛЕМИ ИСТОРИЈСКЕ ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈЕ

Основна сврха дијалектолошких проучавања сваког језика може се двојако посматрати: са

дидактичке и са научно-историјске стране.
Први циљ, дидактички, јесте у тесној вези са предавањем језичких дисциплина у школи, а
други циљ, научно-историјски – са познавањем народа и језика у прошлости. Што се тиче првога,
то је област која дијалектолога скоро и да не занима, већ је у надлежности оних стручњака који
се превасходно баве наставом. Можемо једино напоменути да подучавање млађих генерација
језичким правилима и језичким законима, нарочито на нижем и средњем узрасту води познавању
локалних говора као полазишта за доцнију граматичку надоградњу.
Како су за наш историјски развој карактеристична велика померања становништва, а са њима и
померање гворних типова, мисли се да је од пресудне важности компарација дијелактолошких
истраживања са исзвесним етно-историјским чињеницама везаним за историју и историјску
судбину становништва.
Према Павлу Ивићу, најважнији „факат“ наше историјске дијалектологије јесу управо сеобе које
су уједно и један од најзначајнијих факата наше етничке историје. Мора се полазити од чињенице
да више од половине становништва живи на просторима запоседнутим у време сеоба. Простране
области наше језичке територије покривене су данас насељеничким дијалектима. Због тога се код
нас и јављају просторно широка али и јасно омеђена подручја која одликује уједначеност
дијалекатског типа. Због тога се јављају огромне разлике у величини појединих дијалекатских
територија. Са овим је у вези и централни проблем наше историјске дијалектологије, а то је, по
Ивићу – проблем првобитних дијалеката наше метанастазичке области, који самим својим
постојањем постављају питање дијалекатског супстрата у данашњим модерним говорима, те
проблем његовог препознавања и научне дескрипције.
Метанастазичким областима обично називамо оне области које су прихватиле насељеничке
струје, а области из којих се пресељава становништво терминолошки означавамо
аметанастазичким. Под супстратом, за разлику од прасловенског елемента у односу на
словенски о коме се говори када се расправља о проблему словенског досељавања на Балкан,
овом приликом подразумевамо средњовековну дијалекатску слику нашег језика која је
претходила турској најезди. Према Ивићевом тумачењу, веома је битно формулисати критеријум
за формирање и опис предмиграцијског дијалекатског комплекса. У ту сврху Ивић претпоставља
да могу послужити следећи чиниоци:
- писани споменици из времена сеоба
- данашњи дијалекти старих исељеничких група које су напустиле метанастазичке крајеве
пре смене становништва у њима
- топономастика метанастазичких области
- трагови дијалекатског супстрата у данашњим говорима одређене зоне
Према Ивићевим размишљањима, ниједан од ових података није сам за себе довољан, али узети
укупно имају много већу вредност, нарочито ако се њихова употреба комбинује са адекватном
етно-историјском литературом о самим миграцијама. Писани споменици имају једно
преимућство - да су углавном прецизно датирани, значи да припадају епохи чији се говор може
реконструисати, тако да представљају непосредан извор, али и поред свег значаја који они нуде
може се констатовати да је њихова вредност за потребе историјске дијалектологије много мања
него што се то претпоставља. Наиме, текстови нам не помажу у разрешавању многих питања чак
и онда када су по изражајности скоро беспрекорни. То је пре свега због тога што им недостаје
акценат, док финије фонетске промене са планом интонације и изговора нису адекватно
графијски пренесене. Чак ни друге особине не могу дати адекватна обавештења, а за сваког
дијалектолога то су главни истраживачки правци. Други недостатак историјских извора, осим
ових унутрашњих, лежи и у њиховој неравномерној географској расподели. Тако из појединих
крајева имамо много текстова док из других скоро да немамо ништа. Такав је случај да су
сиромашни споменицима управо наши већински крајеви, чије је становништво доцније смењено
25
сеобама. „Из средњовековне Шумадије, Мачве, Срема и Славоније располажемо само
минималним бројем извора обично ограничене вредности. За наше источне крајеве 16. и 17. век
представљају глухо доба из којега је до нас допро само оскудан материјал сразмерно много
сиромашнији од материјала из ранијих векова.“ (Павле Ивић)
Пресељенички говори дају и јаснију и потпунију слику изворног дијалекта него што је то случај
са писаним споменицима. С друге стране, по тумачењу професора Ивића, и овај материјал има
својих недостатака, пре свега због тога што је број исељеничких говора ограничен, а с друге
стране ти говори нису непосредни представници оног говорног стања из времена миграција. И
ови говори имају својих иновација и посебности, па је истраживачу веома тешко да одвоји оне
говорне црте које су донете са старих одредишта, од оних које су стечене на новим теренима. Ове
иновације могу бити различите врсте. С једне стране, могу продужавати развојне тенденције у
дијалекту започете у матичној области, а могу представљати и плод сопствене еволуције и на
крају могу се развијати контактним утицајем, одн. утицајем околних говора, с друге стране. Без
оваквог приступа овој врсти језичког материјала тј. без његове прецизне стратификације, он не
може бити употребљив за потребе историјске дијалектологије. За нашу историјску
дијалектологију најинтересантнији су, а у исто време и насјтарији, пресељенички говори у двема
енклавама на истоку: први би био крашовански или карашевски говор, а други је говор тзв.
Галипољских Срба који су у 16. веку, у доба турске валдавине, пресељени у Турску, одакле су се
вратили после Првог светског рата и населили се у Пехчеву у Македонији.

26
 УЗРОЦИ ДИЈАЛЕКАТСКЕ ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ

Узроци и смисао дијалекатске разведености језика објашњавају се двојако:

1. Један тип је класичан и ослања се на језички развој, те на неравномерност развоја језика

подстакнуту различитим условима живота на различитим подручјима језичке територије.
Фердинанд де Сосир сматра да у територијалном пространству језичких иновација треба
разликовати бар два случаја
- или подручје једне новине покрива целу територију језика и онда она не ствара
никакву дијалекатску разлику, што је најређи случај
- или промена погађа само један део територије, пошто свака дијалекатске чињеница
има своје посебно подручје, што је уобичајеније.
2. На другој страни, Де Сосир препознаје две супротстављене снаге које управљају
територијалном дистрибуцијом језичких чињеница и дијалекатском диференцијацијом тј.
интеграцијом. Те снаге је он изводио из људског менталитета, али је увиђао практичне
последице њиховог деловања и назвао их је:
- локалистичком изолацијом, и
- интеркусом, што значи тежњу за савлађивањем локализама
Приметиће се да разноврсне средине, климе, конфигурације земљишта, посебни обичаји
могу утицати на језик, али ти утицаји су спори. „Правац кретања међудијалекатских
граница (утицаја) може се приписати средини“, каже Де Сосир. „Он је одређен
ситницама које делују у сваком посебном случају другачије а да се не могу доказати или
описивати.“ Видимо да је Де Сосир био неодлучан како да објасни језичку дивергенцију
међу различитим подручјима истог језика. Час му се чини да примарну улогу у томе има
географски моменат, час историјски, етнички, клултуролошки и сл. На крају изјављује
да се ту не може ништа доказати.

Виктор Жирмунски дијалекат схвата не као статичну језичку појаву већ као појаву која настаје
и развија се у процесу социјално условљеног, узајамног деловања са другим дијалектима језичког
колектива, у његовом историјском развоју, и то не само путем диференцијације већ и путем
интеграције.
У књизи „Општа лингвистика“ под редакцијом Бориса Серебреникова такође се примећује
колебање у објашњењу настанка дијалеката. Неки од руских лингвиста тврде да је „најважније за
настанак дијалекатских различитости слабљење веза и релативна изолација различитих група
језичког колектива“, али одмах наводе речи Карла Маркса да је „код племена првобитног
друштва неоспорно постојала тенденција настајања језичких разлика, с обзиром на територијалне
дисконтинуитете међу сродним племенима и велику покретљивост међу сродним заједницама“.
Као пример наводе се чеченско-дагестански језици на Кавказу, који су дубоким разликама
разбијени у ситне месне дијалекте, најчешће ограничене само на једно насеље. Код нас је могуће
навести црногорско осећање племенске припадности и дијалекатске уситњености Црне Горе.
Европски освајачи новијих континената затицали су домородачко становништво разбијено
етничким и језичким баријерама у мале заједнице немоћне да се супротставе освајачу. И данас
језичка ситуација код америчких Индијанаца служи као модел дијалекатске дезинтеграције
највишег ранга. Већ ове чињенице показују да што је друштво на нижем ступњу развоја то је и
језик уситњенији, а етнички блокови модерног друштва језички и дијалекатски су врло
изједначени. За пример може послужити руска нација и руски језик са релативно малим
територијалним варијацијама, и америчка нација настала интеграцијом од свих европских народа,
а данас језички уједначена са готово континуираном употребом енглеског језика, од Атлантика
до Пацифика.
Начело „једно племе – један дијалекат“ престаје да важи под притиском могућих нових облика
друштва, организацији која замењује родовско уређење. То су облици из којих ће се постепено
27
развити моћни државни механизам савременог друштва. Интеграциони процеси, како у
социјалној тако и у језичкој сфери текли су споро вековима. Како се то дешавало у Европи у
средњем веку описује амерички теоретичар Леонард Блумфилд. Развој трговине и друштвених
веза, мисли он, условили су концентрацију моћи у појединим средиштима: „Крајем средњег века
земље као Енглеска, Француска и Немачка биле су организоване око мањег броја говорних
центара, а осим тога, у ово време у Енглеској и Француској престоница преузима улогу
доминантног говорног центра за широко подручје. Овакве језичке нивелације, када су се
појављивале у ширем обиму, свој одраз су добиле у великим сноповима изоглоса којима је
обележаван сукоб између различитих културних система. Такве снопове изоглоса чине гранични
појасеви који нпр. деле ниску од високе Немачке и северну од јужне Француске. Мања
провницијска и парохијална уједначавања и разједначавања јављала су се у облику минорнијих
изоглоса.“
Према томе, интеграциона кретања у језику и укрупњавање дијалекатских блокова у ствари је
доминантан језички развојни процес, као што је друштвена кохезија доминантан историјски
процес. Али, то није искључиви правац кретања. Различити фактори природног и др. порекла
изазивају супротне покрете, покрете дезинтеграције и говорног уситњавања језика.

28
 ДИЈАЛЕКАТСКЕ ГРАНИЦЕ (ИЗОГЛОСЕ)

Границе дијалекатских обележја назване су изоглосне линије или изоглосе (Де Сосир). Израз
је скован по угледу на термин изотерма, али је нејасан и неприкладан јер значи „који има исти
језик“, дакле односи се више на носиоца него на језичку особину. Ако се узме да глосема значи
језичку особину, онда би се тачније могло говорити о „изоглосематским линијама“. Из Де
Сосирове расправе проистиче да реч изоглоса обележава изоглосематску линију тј. граничну
линију до које се простире нека говорна особина.
Италијански неолингвисти значење термина „изоглоса“ примењивали су на саму језичку
особину, називајући изоглосама „елементе којима располажу чланови лингвистичке заједнице у
одређеном моменту времена“. Ми можемо одредити језик као систем изоглоса. Можемо се
приклонити Де Сосировој солуцији, па термин изоглоса примењивати на линију која ограничава
простор на којем се јавља нека лингвистичка особина, а не на саму особину . Де Сосирову
солуцију прихватају и савремени лингвистички речници.
Дејвид Кристал у свом речнику пише: „У најширој употреби је појам изоглоса (или изограф
или изолошка јединица) – линија повучена на карти да означи границу ареала у коме се
употребљава конкретно језичко обележје. Већи број (свежањ) изоглоса које се сустижу на једном
месту наговештава постојање границе дијалеката. Даље дистинкције могу се правити на основу
врсте језичког обележја које је издвојено:
изофона - линија нацртана да означи границе неког фонолошког обележја
изоморфа - означава границе неких морфолошких особина
изолекса - означава границе неке лексичке јединице
изосема - означава границе неког семантичког обележја (када лексичке јединице истог
фонетског облика попримају различита значења у различитим ареалима).“
Снопови изоглоса у ствари су квантитативни израз оштријих дијалекатских супротности међу
говорним зонама. Вредност таквог посматрања дијалекатских граница можемо проверити на
примерима из наше дијалектологије. Уверићемо се да нису све изоглосе једнако вредне, нити су
сви снопови (свежњеви) изоглоса истовремено и међудијалекатске границе.
У монографији „О говору Горобиља“ Мирослав Николић своја разматрања гради на следећи
начин: „Горобиљски се говор потпуно слаже са источнохерцеговачким говорима у 4 прозодијске
особине, 13 фонетских и 11 морфолошких (купно 28 црта). Са североисточним говорима се слаже
у 15 прозодијских, 3 фонетске и 3 морфолошке особине (укупно 21 црта).“

На основу свега М. Николић изводи закључак да је „горобиљски говор прелазног типа, од

источнохерцеговачког ка североисточним млађим новоштокавским говорима (шумадијско-
војвођанским)“, а онда додаје да се то могло закључити и „на основу географског положаја и
историје становништва Горобиља“. Тиме је Николић заправо потро своје резултате. (Другачије се
није ни могло десити јер само уз ближи увид у квалитет особина он је могао одлучити да овај
говор квалификује као источнохерцеговачки, шумадијско-војвођански, тј. прелазни или
мешовити говорни тип) Видимо да је за метод процене међудијалекатских разлика изабрана
чиста квантификација (број изоглоса). Видимо даље да та метода не даје задовољавајуће
резултате, осим идентификације и збрајања изоглоса. Потребно је пронаћи и неке друге
критеријуме по којима би се један локални говор прецизно одредио по дијалекатској
припадности. Потребно је, дакле, одредити вредност појединих дијалекатских црта као
конститутивних елемената датог говора. Тек на основу тих вредности могућа су прецизна
дијалекатска истраживања. Да бисмо се у то уверили позваћемо се на историју дијалектологије.
29
 Први дијалектолози, лишени сваке могућности да вреднују језичку грађу, били су збуњени пред
мноштвом чињеница у којима се нису могли снаћи. Познати младограматичар Херман Паул
тврдио је да „различите дијалекатске црте чине врло компликован механизам, са линијама и
петљама које се многократно укрштају, и на основу којих није могућа никаква подела нити
подподела народних говора“.
Уго Шухарт, критичар и опонент младограмтичара негирао је свако постојање дијалеката као
индивидуализованих језичких појава.
Жил Жиљерон предлагао је да се одбаци појам дијалекта као такав и да се истраживања обрате
искључиво појединачним речима тј. да се ограниче на лексеме.
Жирмунски о томе пише: „Методолошки поступак, тачан и уобичајен у дијалектолошкој
картографији, претворио се, нарочито код представника француске језичке географије, у
погрешну научну теорију која је водила у аутоматизацију говорних појава приказаних на
дијалектолошким картама, у разбијање јединства језичког амбијента, у његово претварање у хаос
изукрштаних линија које ништа не казују“.
У књизи под редакцијом Серебреникова, други руски аутори верују у прихватљивост оних
теоријских погледа до којих су дошли „немачки и француски дијалектолози, показавши да
граница између дијалеката није у целом току одређена једним обекежјем, већ целим комплексом
међусобно усаглашених црта“. Аутори одмах изјављују да је хаотично мноштво изолованих
граница, које би биле састављене од појединих и међусобно независних језичких чињеница –
обична илузија. Затим се у свакој језичкој области издваја централно подручје, које је окружено
извесном зоном прелазних особина. У оваквој ситуацији илузија је и идеја о сноповима изоглоса
ако их посматрамо као прост збир међусобно неусаглашених дистинктивних линија, а не
покушамо схватити како су оне међусобно повезане, у каквом су међусобном односу. Илузија је
уосталом и теза о центру и периферији, ако нисмо у могућности да их одредимо неким егзактним
начином. Тај начин је јасно у вези са вредновањем језичких црта и уношењем хијерархије у
изоглосни сноп. Постоје, ипак, неки методи да се то учини.
Првенствено, постоје две могућности да утврдимо приоритете међу дистинктивним обележјима
дијалеката, а затим лоцирамо центар говорног типа, његову периферију и правце граничних
линија тј. дијалекатски тип говорног идиома и простирања дијалекта:
1. Доминантна говорна црта или глосема и њој одговарајућа изоглоса биле би, по првом
начелу, она која најдубље задире у језичку структуру дијалекатског типа. Остале особине
имају у томе случају подређено место.
Да бисмо то показали узећемо за пример две црте (особине) на српскохрватском
дијалекатском простору које се територијално углавном слажу. Узећемо изоглосу која у
Србији ограничава подручје са ијекавском заменом јата на првом месту, а на другом ону
са хипокористичним именима типа Божо-Божа-Божу: Божов и подручје са екавском
заменом јата и хипокористичним именима типа Божа-Боже-Божи: Божин. Међу овим
облицима има директне узрочно-последичне везе. Свака од ових је појава за себе, па ипак
можемо одлучити која је од њих важнија за одређивање говорног типа, а која је мање
важна. Глас јат и његове замене у великој мери прожимају лексички фонд и инвентар
граматичких наставака нашег језика. Збирка надимака насупрот падежним наставцима и
изведеницама готово је занемарљива. Стога нпр. линија која дели простор са надимком
типа Божо-Божа од Божа-Боже, и која у централној Србији захвата много ширу
територију од ијекавског говорног типа, не може бити узета као изоглоса која дели
источнохерцеговачки од косовско-ресавског или шумадијско-војвођанског говроног типа.
У најбољем случају та линија јесте симптом домета ијекавских пресељеничких таласа у
Србији, али не и говорне кристализације источнохерцеговачког дијалекта. Изоглоса
пружања имена типа Божа-Боже јесте вањска граница источнохерцеговачких црта и
показатељ периферних источнохерцеговачких појава на терену других дијалеката.
Централна црта источнохерцеговачког дијалекта много је ужа и ограничена на простор са
релативно доследном ијекавском заменом јата.
30
 2. Други метод успостављања хијерархије међу изоглосама у снопу јесте већ поменута
старина говорних особености. У студији о периодизацији српског језика Александар Белић
се подухватио да изради представу о генетској стратификацији структурних црта српског
језика. На прво место, по значају, он ставља све консонантске појаве: словенску
палатализацију и јотовање.
Што се прве особине тиче, развој група kvě>cvě, gvě>ѕvě (уз промену тл, дл>л) први су
диференцијални фактори према којима је јужнословенска (штокавска) територија
разграничена од западнословенских на хипотетичном прасловенском језичком терену.
Дакле, cvět, ѕvězda, ralo, plela јесу, временски гледано, прве особине по којима се наша
језичка територија дијалекатски спецификује и по чему се њена грађа разврстава у посебан
структурни корпус у односу на остале словенске језике. Наравно, у то доба ово је само
јужнословенски језички корпус издвојен од општесловенског. Даљи развој обележен је, по
Белићу, 1) делимичном депалатализацијом која је у неким областима општејужнословенска
(*rje>r'e>re), а у другима добија диференцијална обележја засведочена, између осталог у 2)
општем развоју јотовања које се може илустровати српским штокавским што према
хрватском чакавском ча и хрватско-словеначком кајкавском кај.
Свим овим питањима бави се и историја језика, а за нас је важан једино закључак да су
најстарија разграничења истовремено од највећег значаја.
Александар Белић даље издваја и друге јзичке црте по епохама, испитујући њихов значај за
развој јужнословенских језика. Преводећи на дијалекатски план Белићеве закључке,
можемо утврдити да су нпр. за стварање унутрашње дијалекатске слике важније особине
које су се развиле до 15. века од оних које су се развиле касније.

Хијерархија језичких црта, овако постављена, омогућава нам да схватимо које су од њих
фактори крупније територијалне поделе, а по којима се разликују локални говори. Закључујемо
на крају да су за одлуку о томе које језичке јединице и које изоглосе сматрати доминантним а
које споредним на датом терену од значаја два критеријума:
1. критеријум захвата одређене језичке црте у језички организам
2. критеријум старине

31
 ИСТОРИЈСКИ РАЗВИТАК И УТИЦАЈ СЕОБА НА ДИЈАЛЕКАТСКУ СЛИКУ
СРПСКОГ СТАНОВНИШТВА

Овим се питањем први подробније бавио Љубомир Стојановић, филолог и политичар, Вуков
биограф. Његова теорија највећу важност даје супстрату и односу према досељеничком говору:
„Ако признамо да су узроци промене у језику или бржем развитку једног језка или једног
дијалекта у односу на друге у томе што се тај језик наметне туђим народима, и ако је истина да ће
се тај језик и дијалекат јаче изменити, више новина развити уколико је освојени народ
малобројнији, и да у тој борби са домаћим језиком и дијалектима може сасвим пропасти и
обратно, да ће се један језик и дијалекат утолико чистије очувати и мање измена претрпети
уколико је освајачки народ многобројнији, ако су све те претпоставке тачне, онда се оне и на
југословенском језику оправдавају потпуно“.
На Балкану су пре досласка Словена живели, осим Грка на југу и помешана трачка и илирска
племена на северу. Илири су заузимали северозападни крај а Трачани југоисточни. После доласка
Словена, према Љ. Стојановићу, стварају се два језика: српски на илирском и бугарски на
трачком земљишту, и мешовити где су се та два племена додиривала. Ту и данас валда прелазни
говор. Даље на западу где престаје илирско насеље ствара се словеначки језик. Исто што важи за
језике важи и за дијалекте.
„Као год што се бугарски језик према прасловенском још у 12. веку даље развио него (народни)
српски у данашње време, тако што видимо да се средишњи говор српски развио, тј. у њему се
развило толико новина у гласовима и облицима да су крајњи исток и запад остали ближи један
другоме него средини у којој би по правилу требало крајеви да се стичу.“ Узроке тих
дијалекатских промена у српском језику Стојановић тражи у утицају влашког супстрата на
словеначки досељенички слој. Он узима ијекавске говоре: „Крајеви у којима се говори јужни
говор најбрдовитији су од свих српских земаља. Испред словенске поплаве склонило се у
планине старо насеље ових земаља, тако да је словенски елемент према стариначком у тим
крајевима морао бити слабији него на равничарским, питомијим местима“, те је приметио да је
пословењивање планинских крајева морало слабије напредовати.
Не потцењујући улогу супстрата у језичком развоју, морамо додати да ни остали елементи нису
без значаја. У случају српског прајезика то су пре свега дијалекатске разлике које су наши преци
понели из старе постојбине или стекли у предбалканским фазама сеобе. Ту ваља убројати и
политичке, верске, државне и друге поделе и укупне међуодносе током векова.
Од последње претпоставке полази Александар Белић у раду „Периодизација српског језика“
(„Јужнословенски филолог“ 23). По њему, дистинктивне црте међу језицима и дијалектима воде
порекло пре свега из прошлости језика и прошлости народа. Дијалекатске особине српског
народног говора различите су старости и постања и сведочанство су о судбини становништва
кроз векове. Наш језик, у свом развоју прошао је кроз три епохе, аналогно развоју етникума:
1. епоху чини време до досељавања Словена на Балкан у 7. веку
2. епоху чини време од 7. до 14. века, а то је време развоја политички самосталних држава
3. епоха почиње од 15. века, са падом под Турке и свим последицама тог догађаја

Прва епоха је донела издвајање јужнословенског елемента из општесловенске језичке

заједнице, о чему сведочи развој познатих гласовних група: kvě>cvě, gvě>ѕvě, тл, дл>л (cvět,
ѕvězda, ralo, plela). Пред крај ове епохе настаје диференцијација јужнословенских дијалеката и
њихово груписање у источну (бугарски, старословенски, македонски) и западну групу
(српско-хрватски, словеначки). Александар Белић највећи значај у том правцу придодаје
развоју следећих језичких црта:

32
 Овакав различит развој полугласа се назива дивергентан (на истоку) одн. конвергентан (на
западу).
У другој епоси долази до даљег развијања језичких особина на западном јужнословенском
терену, нпр. о>у/о, ę>е/а, ы>и, ь>а/е, и дробљење дијалекатског терена на уже говорне целине.
Први и најважнији симптом био је дивергентан развој упитне заменице за ствари: што/шта
према ча и кај. Белић претпоставља следећи просторни размештај западно-јужнословенског
дијалекта: на истоку овог подручја развија се штокавштина, на југозападу чакавштина и на
северозападу кајкавштина. (Првобитни додир штокавске и кајкавске територије на
северозападу мало је вероватан јер су ова два дијалекта раздвојена цртама врло старог
постања. Вероватнији је деобни принцип на правцу север-југ и вероватно је да је штокавски
дИјалекат извесно време заузимао крајњи југ пребалканског западно-јужнословенског
етникума и од кајкавског дијалекта на северу био раздвојен чакавштином.)
Крајем ове епохе долази до даљег распарчавања трију основних дијалеката, а у штокавштини
и чакавштини симптом тог распарчавања био је развој гласа јат: на крајњем западу
чакавштине и на итоку штокавштине, које су се већ биле учврстиле на Балкану, налазимо
рефлекс е. У централним пределима развој јата касни, па је прво новим развојним
тенденцијама захваћена гранична штокавско-чакавска зона, где се почиње говорити и на
месту старог јата. Средишњи предели штокавштине задржавају стари диференцијални
изговор јата и касније га развијају у правцу ијекавштине.
Трећа епоха развоја српско-хрватског дијалекта, доба великих сеоба и труских освајања,
обележена је, према Белићу, значајним променама у морфологији падежа. Уместо три
различита облика за датив, инструментал и локатив множине, у крајњем исходу долази само
један облик за сва три падежа, одн. долази до појаве синкретизма множинских падежа
Д=И=Л, а уместо нултог наставка у Г. мн. јавља се наставак –ā. И једна и друга промена
последица су губљења облика двојине као посебне морфолошке категорије.
Ако старију штокавштину из друге епохе назовемо староштокавским периодом, а данашњу –
новоштокавским, онда се појава падежног синкретизма Д=И=Л у множини и развој наставка
Г.мн. –ā, као и појава нових узлазних акцената, могу сматрати главним симптомима
трансформације староштокавског у новоштокавски систем говора.
На југоистоку Србије балканистичке тенденције покренуле су развој говора са
новоштокавског пута у правцу приближавања суседним балканским језицима.
У даљим периодима ове епохе, због померања становништва, мења се и размештај
централних дијалеката. Динарски говори са најразвијенијим новоштокавским системом шире
се далеко на исток, север и запад, преко граница првобитне територије. Косовски говори се
шире према североистоку и задржавају развој ових говорних подручја на нивоу достигнутом
око 15-16. века. Моравски говори у знатној мери утичу на говорно подручје Велике Мораве
све до Београда.

Из овога закључујемо: наслеђене црте, нове развојне тенденције изазване историјским

збивањима, као и супстрат утичу на развој и садашњу слику српског и хрватског дијалекта.

О значају сеоба Павле Ивић каже следеће: „Покрети нашег живља познати под именом сеоба
(миграција, метанастазичка кретања) имали су ванредно велике размере, како по времену
трајања, тако и по обухваћеној територији и по масама пресељеног становништва. Почетак сеоба
33
везан је за турску инвазију наших земаља. Од првих деценија 15. века па до дубоко у 19. век
текле су миграционе струје у разним правцима и разним јачинама. […] У току сеоба
испремештан је највећи део становништва у простору „од Велешке Клисуре на Вардару па до
Загребачке Горе“ (Цвијић). Највећи део нашег живља налази се данас на новим седиштима,
различитим од средњовековних. […]
Турски упади у наше крајеве изазвали су сеобе у правцу севера, северозапада и запада. […]
Многе од сеоба организовале су млетачке и аустријске власти, а исто тако је и свакi њихов рат са
Турцима покретао масе нашег становништва на миграције. […] Било је, најзад, и чисто
економсих узрока сеобама. Становништво планинских крајева кретало се ка плоднијим долинама
и равницама. Оваква струјања била су најсталнија од свих сеоба, а имала су обично
карактеристичан правац, управан на планинске венце. […] Насупрот томе, сеобе везане за ратне
догађаје и политичке узроке кретале су се много пута дуж планинских масива. […]
Највећи део миграција обављен је појединачно или у мањим групама. Тиха и постепена
инфилтрација изменила је етнички лик многих наших покрајина. […]
Наша се етничка територија у вези са сеобама може поделити на неколико зона. Пре свега треба
разликовати тзв. аметанастазичке области (периферне зоне: тимочко-лужнички крај, тзв. цивилна
Хрватска), у којима има сразмерно мало досељеника са стране, од тзв. метанастазичких области
(остатак наше језичке територије) где је прилив био јачи. Далматинска острва представљају
прелазни тип: старинци још увек преовлађују, али и број насељеника је знатан. […]
Према струјама насељавања које доминирају у различитим крајевима може се метанастазичка
територија поделити на неколико зона: 1) најјача од свих струја била је динарска, њена матична
област су планине од горњег тока Врбаса па до Проклетија, дакле углавном висински делови
Херцеговине, Црне Горе и Санџака; територија преко које се распрсло становништво огромна је;
2) друга јака струја насељавања била је косовско-метохијска, која је разносила екавски дијалекат
са старијом акцентуацијом; 3) трећа велика струја била је вардарско-јужноморавска; 4) четврта
струја, тзв. шопска, кретала се из планинских крајева на бугарској граници ка моравској долини и
њоме низводно. У долини Велике Мораве и у Шумадији укрстиле су се све четири струје. У
мешавини која је настала доминира у западнијим пределима динарски елеменат, а источније
одатле смеса осталих струја. Становништво Војводине потиче врло великим делом из северне
Србије и обухвата како некадашње старинце те области, тако и досељенике са разних страна који
су преко Саве и Дунава прешли знатним делом већ етнички измењени, као представници новог
етничког типа Шумадинца, створеног у резултату многоструког укрштања. […]
Последице сеоба по размештај дијалеката биле су огромне. Територије неких дијалеката
проширене су, територије других су смањене, а многи дијалекатски типови ишчезли су. У много
случајева прекинут је или ослабљен географски контакт између дијалекатских јединица које су
дотле показивале развојну повезаност. […]
Сеобе су силно допринеле ширењу извесних дијалекатских црта. Тако су новоштокавске
иновације у акцентуацији и деклинацији надалеко разнесене сеобама. […]
У резултате сеоба спада и стварање велике дијалекатске плоче која захвата већи део
штокавских говора, а одликује се јединством у резултатима замене свих оних прасловенских
гласова одн. гласовних група који су били подложни променама (једини изузетак чине разлике у
рефлексима јата). […]
Миграциони покрети су узрок и чињеници да у нашој језичкој средини, више него што је то
обично случај на другим странама, дијалекти одиста често предтављају јасно омеђене и језички
релативно уједначене јединице. Оштре међе настају тамо где сеобе ставе један поред другог два
живља досељена из међусобно удаљених места, а уједначеност се појављује тамо где се из
сразмерно малих жаришних крајева населе велика пространства.“(Павле Ивић, „Дијалектологија
српскохрватског језика“)

34
 НАЈВАЖНИЈЕ ИЗОГЛОСЕ НА ЈУЖНОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ
(НАШИ ДИЈАЛЕКТИ У ОКВИРУ ЈУЖНОСЛОВЕНСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ОБЛАСТИ)

Српскохрватска језичка територија чини саставни део јужнословенске језичке области која
обухвата и подручја словеначког, бугарског и македонског језика. Јужнословенска језичка
територија већ 14 векова постоји као непрекинута зона прошарана многобројним сноповима
изоглоса. Између језика који су се овде развили нема непремостивих разилка – тамо где се језици
додирују дијалекти са обе стране имају многобројне заједничке особине тако да је прелаз између
језика постепен. Зато је границе између језика тешко одредити и зато је дијалектологија сваког
појединачног јужнословнеског језика нераскидиво везана са дијалектологијом суседа. Две
чињенице произилазе јасно из ове слике:
На јужнословенском говорном подручју, и кад се ради о најкрупнијим особинама, изоглосе се
углавном не поклапају са националним границама
На крајњем западу-северозападу и на крајњем истоку-југоистоку налазе се полови између
којих има много ступњева прелаза тако да је општи правац великих изоглоса најчешће
југозапад-североисток.
Неколико важних гласовних изоглоса лепо илуструју поступност која постоји између
јужнословенских дијалеката, распоређених од Јулијских Алпа до Црног Мора.

Има, пак, једна зона у којој се приближно, у најкрупнијим цртама, поклапа већи број значајних
изоглоса. То је линија која иде од околине Видина на Дунаву ка југу, пролази кроз западну
Бугарску источно од Белоградичка, кроз околину Берковице, Брезника и Радомира ка
ћустендилском пределу и југословенско-бугарској граници западно од тог града. Овим правцем
протичу, поред осталих, следеће изоглосе:

35
 Простирање свих ових особина врло је широко, тако да нпр. већина западних одлика заузима
највећи део терена до Јадрана и Алпа или чак цео тај терен. Неке од ових особина имају изузетно
велики значај (1, 2, 6, 10, 13, 20) јер представљају диференцијалне црте које раздвајају
јужнословенску језичку територију на две велике области, а при том је старина највећег дела
ових одлика врло знатна.
Због свега тога линија која иде од околине Видина до тачке западно од Ћустендила мора се
сматрати важном језичком границом – она дели источну од западне јужнословенксе језичке
области. Међутим, даље од ћустендилске околине ова граница није више тако одређена. Сноп
изоглоса које се од видинског до ћустендилског краја протежу релативно сложно, овде заокреће
ка западу и југозападу, при том се расипајући (готово свака изоглоса има свој посебан правац,
углавном преко македонске језичке територије).
Питање настанка оваквог стања није сасвим разјашњено у науци. Део наведених разлика своди
се на прасловенске дијалекатске разлике, тј. настале су још пре коначног досељења Јужних
Словена на Балкан. То одговара историјској чињеници да је један део Јужних Словена дошао на
Балкан кроз Панонску низију (Срби, Хрвати, Словенци), а други део кроз Дакију (Бугари). У
првим вековима после досељења контакт између ове две групе племена није био жив већ је
успостављен нешто касније, тако да је многоструку раздвојеност заменила многострука
повезаност. За македонску језичку територију Павле Ивић смтара да представља мост између
ових двеју великих суседних јужнословенских група.
36
 Важније изоглосе на штокавском (и уопште јужнословенском) терену пружају се најчешће од
севера или североситока ка југу или југоистоку, дакле управно на уздужну осовину
јужнословенске етничке територије која иде од Јулијских Алпа до Црног Мора. Из тога излази да
се готово увек јавља једна западна (или севрозападна) ареа и, насупрот њој, једна источна (или
југоисточна) са друкчијим стањем.

Овакав распоред изоглоса више одговара кретању становништва, сеобама, а мање природној
конфигурацији земљишта. Интересантно је да међудијалекатске и међујезичке границе у
источној Европи одговарају слици распореда дијалеката на Балкану.
Као што се јужнословенска језичка територија дели углавном у четири квадрата, ито тако се
општесловенска територија може поделити трансверзалама север–југ и исток-запад.
Западнословенски језици заузимају северозападни простор словенског језичког света и опет су
распоређени по истом принципу као и јужнословенски језици. Источнословенски језици
заузимају читав исток словенског света и то тако да је руски смештен на крајњем истоку, а
белоруски и украјински западније од њега. Интересантно је даље да се и руски језик практично
даље дели на истом принципу на север и југ. Северноруски говори од јужнословенских се
разликују по томе што је изједначено о=а у неакцентованим слоговима.
Пошто је ситуација оваква и у осталим европским језицима, нејвероватније је са се кључне
изоглосе морају сводити на прастара кретања племена основним правцима исток-запад и север-
југ.

Словенски језици заузимају подручје источне и јужне европе. Раздељени су у три групе:
1. западнословенски
2. источнословенски
3. јужнословенски
У размештају ових група доминирају релације исток-запад, север-југ. На јужнословенском
терену односи су затамњени великим померањима становништва која су условљена ратовима и
великом зависношћу распореда становништва и географских услова.
У односу између јужнословенске и општесловенске језичке заједнице Павле Ивић издваја
аргументе да су источни јужнословенски језици (бугарски и македонски) ближи
источнословенским, а западни јужнословенски језици (словеначки и српско-хрватски) –
западнословенским.

37
 НАШИ ДИЈАЛЕКТИ У ОКВИРУ СРПСКОХРВАТСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ОБЛАСТИ

Међу разликама које деле данашње српскохрватске дијалекте има таквих које засецају језичку
структуру, дакле које се тичу самих саставних елемената језика а не само присуства неког
елемента у појединим конкретним случајевима. Тако нпр. говори у неким крајевима имају
аналитичку деклинацију уместо синтетичке, а такође и аналитичку компарацију уместо
синтетичке, затим постоји низ говора који не знају за инфинитив, као и низ других који не знају
за аорист и имперфект. Ове особине у великој мери одређују лик морфолошког система у
одговарајућим говорима. Сличан је и значај извесних фонетских црта – неки говори не познају
разлику између узлазне и силазне интонације, неки не знају ни за разлику квантитета, а у многим
говорима налазимо и више од пет вокала; понегде има само два реда африката, а у појединим
говорима неутралисане су неупарене безвучне африкате.
Ма колико дубоке биле ове разлике по својој суштини, само је један њихов део погодан као
класификационо мерило за дијалектологију. Пре свега, неке од ових појава новијег су порекла и
често је њихов развој још увек у току. То ствара низ проблема: између говора различитих
генерација у истом месту нема подударности, изоглосе су у сталном покрету, а и ишчезавање
неке морфолошке категорије најчешће је постепен процес (између живе употребе аориста и
његовог потпуног ишчезавања има низ прелазних ступњева: користи се само у неким лицима или
неким синтаксичким конструкцијама). Овакве прилике не пружају оштро обележену и стабилну
изоглосу, каква једино може да послужи као диференцијални критеријум. Осим тога, неке од
ових појава, нпр. изједначавање ћ и ч, јављају се истовремено на различитим странама, у
дијалектима који међусобно немају никакве везе, тако да их на основу таквих црта не можемо
сјединити. То све наравно не значи да треба уопште одбити значај структуралних критеријума,
чак и кад се ради о релативно новијим појавама. Та мерила имају високу вредност и не смеју се
мимоићи.
На основу структуралних критерија оцртава се јасно једна дијалекатска зона са посебним
особинама. То је област призренско-тимочког дијалекта који обухвата источне и јужне крајеве
Србије, на југоистоку од линије која иде од албанске границе код Дечана до бугарске границе код
Зајечара. Говори у тим пределима имају аналитичку деклинацију и компарацију, не познају
инфинитив, не знају за квантитативну разлику у акцентованим слоговима, у њиховом вокализму
присутан је полуглас, поред осталих стандардних вокала. Изоглосе ових особина углавном се
поклапају, чинећи поменуту линију једном од најважнијих и најизразитијих дијалекатских међа
на нашем језичком земљишту. С друге стране, призренско-тимочки дијалекат улази у састав
штокавског наречја, супротстављајући се својим основним особинама чакавском и кајкавском
наречју.
Иначе, на нашем терену нема случајева поклапања већег броја изоглоса структуралних разлика.
С тога се при дијалекатској подели мора водити рачуна о другим моментима.
Једна од најстаријих изоглоса које секу западнојужнословенско тле је изоглоса промене дј>ј
(меја, ројен). Та је промена остварена на западу у словеначком језику и у најзападнијем делу
српскохрватских крајева. У простору јужно од Купе и Саве ова иновација створила је прву
дубоку пукотину између чакавског и штокавског наречја која су се почела оцртавати.
Доцније су најсеверозападнији међу говорима који нису знали за ову промену преживели низ
иновација у заједници са најсевернијим српскохрватским говорима са дј>ј. Тако су у целој овој
зони полугласници замењени вокалом е или сличним гласом, а старо меко р' у међувокалском
положају развило се у групу рј (морје). Исти процеси извршени су и у словеначком језику на
читавој његовој територији или само у источнијим крајевима. На тај начин се формирала
основица кајкавског наречја са особинама које га с једне стране везују за српскохрватски, а с
друге стране за словеначки језик.
Уз ове црте дошле у и разлике у упитној заменици за ствари: чакавски дијалекат добио је своје
садашње име по заменици ча, а кајкавски по заменици кај. И говори на пространој територији

38
источно од чакавског и кајкавског дијалекта изградили су низ заједничких особина, као и
заменицу што/шта, па се образовала основица штокавског наречја.
Данас је са појмовима три основна српскохрватска наречја удружена и представа о читавом
низу других особина које често имају значајно место у језичкој структури. Изоглосе тих одлика
не поклапају се увек прецизно с границама наречја, али ипак протичу углавном у истим
правцима. Оно што чини један дијалекат као целину није неки непостојећи идентитет особина на
читавом њеовом земљишту, већ приближна изједначеност еволутивних тенденција која чини да
су разлике унутар једне дијалекатске области сразмерно мање од оних према суседима.
Прелазних говора, чија би класификација могла причинити тешкоће има сразмерно мало. Такви
су углавном говори на подручјима која су остала по страни од највећих миграционих струјања
(нпр. у делу полуострва Пељешца и на Ластову), затим говори у дијаспори (нпр. Хрватски Брод у
Словачкој), или они говори настали укрштањем већ уобличених дијалеката.

39
 РАЗВОЈ ДИЈАЛЕКТОЛОГИЈЕ КОД СРБА

У изворима постоје два различита податка о времену настанка дијалектологије:

„Као самостална дисциплина она је настала почетком 19. века, а њен развој је у уској вези са
развојем младограматичарске школе.“ (Рикард Симеон)
Према другом извору, „дијалектологија је настала око 1870. године, онда када су дијалекти
ушли у круг младограматичарског интересовања“ (Милка Ивић, „Правци у лингвистици“)
Обе ове тврдње су истовремено и тачне и нетачне. Тачно је да је интересовање за народне
говоре пробуђено у науци много раније него што се родила дијалектологија као научна
дисциплина. Интересовање за народне говоре је било врло живо почетком 19. века и оно је
условило каснији настанак дијалектологије иако само није било дијалектолошко по природи.
Од велике користи за нашу дијалектологију јесу подаци које нам је о појединим народним
говорима пружио познати дубровачи комедиограф Марин Држић. Поред говорних особина
родног краја, ту налазимо и особине говора из дубровачког залеђа: чакавских говора,
Херцеговине, Котара. Наши старији лексикографи такође уочавају дијалекатске разлике на
нашем тлу, али се код њих осећа тежња за стварањем књижевног израза и опредељења за један
говорни тип, једно наречје. У суштини, битнијег улажења у проблематику наших говора нема све
до појаве Вука Караџића.
Ако отворимо Вукове списе, приказаће нам се овај проблем у пуној ширини. У својим делима
Вук Караџић је дао низ података из ове области и зато га многи сматрају оснивачем
дијалектологије српскохрватског језика. Та обавештења, најчешће давана узгред, у делима чији
главни предмет нису ни били дијалекти, пружила су прву повезанију представу о дијалекатским
разликама у српскохрватском језику. Почев од 1818. године, када је у предговору „Српском
рјечнику“ навео низ дијалекатских особина, он се чешће враћао на ова питања, уносећи сваки пут
понешто новог материјала, најчешће по личним опажањима. Током времена, како је долазило до
нових сазнања о народним говорима, усавршавала се, наравно, и његова класификација
српскохрватских дијалеката.
Вук је дао прву целовитију слику наших дијалеката и њихову поделу на три основна наречја
која су се одржала све до данас. Све до 50-их година 19. века Вук се држао штокавског наречја. У
„Писменици“ (1814) дао је његову поделу на три наречја: херцеговачко, сремско и славонско. За
ову поделу постоје два основна разлога: 1) Вук је сматрао да штокавским наречјем говоре само
Срби, и 2) све до 50-их година нису биле познате особине ни чакавског ни кајкавског дијалекта.
Ипак, он је имао могућности да се упозна са старијим шокачким речницима у којима се даје и
лексичко благо тог дијалекта (хрватски чакавски). Али, ове речнике Вук није разматрао зато што
та наречја није сматрао српским, а осим тога, материјал који су му нудили ови речници није
одговарао његовом принципу одабира лексичке грађе за „Српски рјечник“. Али, када је увидео да
би било добро да његова реформа језика и правописа обухвати цело српскохрватско подручје, он
је морао донекле да мења своја схватања о дијалектима. 50-их година он почиње да скупља грађу
и о чакавском наречју, мада ни тада није могао да се ослободи ранијег везивања језика за
националну припадност говорника, по коме су штокавци Срби, чакавци Хрвати а кајкавци су или
Словенци или некакав прелаз између српског и словеначког језика.
Развој српскохрватске дијалектологије после Вука није ишао брзо иако је друга половина 19.
века била доба снажног напретка српскохрватске науке о језику. Највећи истраживачи језика тог
времена, Ђура Даничић и Ватрослав Јагић нису били дијалектолози – њихово интересовање је
било усмерено првенствено ка писаним споменицима старог језика, а код Даничића и ка
описивању савременог књижевног језика. Радови из те епохе су зато релативно малобројни,
скромни по обиму и по вредности. Њихови аутори су обично имали више добре воље него
лингвистичког знања. Тадашњи радови се најчешће своде на разраду или допуну Вукових
ставова, без напретка и без нових видика, а истовремено без Вукове трезвености и
проницљивости.

40
 70-их година 19. века основана је младограматичарска лингвитичка школа, чији су се
припадници, између осталог, први озбиљније почели интересовати за питање савремених
дијалеката. Одатле су проистекли нови методи научног истраживања, а нешто касније и нова
лингвистичка дисциплина – дијалектологија. Од сродних научних дисциплина прва се, крајем 19.
века, стабилизовала лингвистичка географија, која се заснива на изради дијалектолошких
атласа, испрва романских и германских језика. Први од великих европских дијалектолошких
атласа – атлас немачког језика дело је немачког лингвисте Георга Венгера (1876). Најзначајнији
представник француске лингвистичке географије био је Жил Жиљерон, који је заједно са
Едмоном израдио атлас француског језика (1902-1912).
Лингвистичка географија, у даљем развоју лингвистичке науке, условила је почетком 20. века
настанак ареалне лингвистике. Овај правац се зачео у крилу италијанске неолингвистичке
школе, а циљ му је разрађивање метода примене историјских, социјалних и географских
критеријума на језичку проблематику. Дакле, неолингвисти се залажу за комплетан приступ
говорним чињеницама. У оквиру ових ареалних студија јавиле су се и неке нове теоријске идеје
које су знатно допринеле развоју модерне дијалектологије, нпр. утврђени су односи централног и
периферног у дијалекту (ови појмови важни су за класификацију дијалеката и њихових особина).
Неолингвисти су међу првима указивали на тзв. језичке савезе, а касније је утврђено постојање
више таквих савеза, између осталих – европски и балкански. Италијански неолингвисти
прихватили су и разрадили тзв. теорију супстрата одн. „идеју о томе уколико један народ напусти
свој матерњи језик у корист туђег језика, тај туђи језик бива неминовно измењен под утицајем
језичке структуре коју је сменио, тј. под утицајем језичког супстрата“ (Милка Ивић, „Правци у
лингвистици“).
Врло јак подстицај унапређењу дијалектолошких студија дао је структурализам и Фердинанд
де Сосир. Под утицајем структуралиста у описима народних говора чињенице се све мање износе
у простом збиру, а све више се посматрају у систему у којем ступају у међуодносе одн.
корелације. „Затим се одговарајући системи у различитим дијалектима међусобно упоређују а то
баца нову светлост на појаве сродности и разлика, и ствара нове видике у лингвистичкој
теорији.“ (Рикард Симеон)
Структуралну методу у нашој дијалектологији најдоследније је применио Павле Ивић у књизи
„Дијалектологија српскохрватског језика“. Он полази од система чињеница које карактеришу
поједине говорне идиоме а затим их узајамно пореди, па на основу сличности и разлика утврђује
односе на лингвистичкој карти српскохрватског језика. Ипак, иако гарантује прецизност и
тачност у истраживању грађе, структуралистички метод има и недостатака – он не даје увек
довољно могућности за објашњење дијалекатских чињеница. Зато је структуралистички метод
најбоље комбиновати са другим истраживачким методама, нпр. у истраживању порекла и развоја
дијалекта потребно је обратити се и историјско-компаративној методи. Неопходно је у
истраживања укључити и општа теоријска достигнућа лингвистичке науке која помажу у
објашњењу односа међу појединим дијалектима и језицима, као и у објашњавању појединих
дијалекатских феномена уопште.
Према томе, истраживачки метод у дијалектологији се састоји у следећем: прво се одређују
говорне чињенице у међуодносу и односу (што није увек исто) према сличним и различитим
чињеницама сродних и суседних говорних типова, затим се те чињенице допуњавају подацима о
историјском развитку говора и подацима о становништву као носиоцу дијалекта, који по својој
природи нису лингвистичке природе. На основу тога добија се потпуна слика о природи, развоју
и о настанку испитиваног говора.
Почетак 20. века и активност Милана Решетара и Алкесандра Белића обележили су нову епоху
у развоју српскохрватске дијалектологије. Решетарове студије „Српскохрватски акценат
југозападних говора“ (1900) и „Штокавски дијалекат“ (1907), рађене много модерније од ранијих,
отвориле су нове видике у науци о језику. Њима почиње серија драгоцених расправа о
акценатским системима разних српскохрватских говора. Радови Александра Белића „Дијалекти
источне и јужне Србије“ (1905), „Дијалектолошка карта српскохрватског језика“ (1905), „О
41
српским или хрватским дијалектима“ (1908), значили су нов крупан корак напред у односу на
Решетарове радове, првенствено у погледу ширине лингвистичких концепција. Белић је
најважнија личност у српскохрватској дијалектолошкој науци. Његови ученици и настављачи
сачиниће велику већину данашњих истраживања српскохрватских дијалеката. После првих
Белићевих радова, појављује се низ вредних и активних дијалектолога: Стјепан Ившић („Језик
Хрвата кајкаваца“, 1936), Јосип Хам („Методе лингвистичке географије“), Бранко Милетић
(„Урмнички говор“, 1940), Миливој Павловић („Говор сретечке жупе“, 1939), Мате Храсте,
Михајло Стевановић, Асим Пецо и др.

42
 ДИЈАЛЕКАТСКИ РЕЧНИЦИ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА
(Драго Ћупић, Српски језик, бр. 5/1-2, V, београд 2000.)

Рад на лингвистичкој географији у нашој земљи је почео са огромним закашњењем. Нас су

задржали и уназадили пустошни ратови – у опустошеној земљи није било средстава за тако скупе
подухвате, а недостајали су и оспособљени стручњаци. У то доба, за већи део наших дијалеката
нисмо располагали ни монографским описима. Великани српске дијалектологије – Александар
Белић и Стјепан Ившић нису били одушевљени истраживањима која су била заснована на
попуњавању упитника, већ су остали верни класичном стилу тернског рада.
У нашем суседству, први језички атласи су поникли на тлу романских језика, италијанског и
румунског (у румунске списе укључена су и два српска села). Није случајно што је први
лингвогеографски подухват на подручју Југославије дело једног странца, Француза Тенијера,
који је објавио „Атлас двојинских облика у словеначком језику“. Одмах после Другог светског
рата словеначки лингвиста Франц Рамовш је почео припремати „Атлас словеначког језика“.
На српскохрватском подручју рад из области дијалектологије је и даље каснио. Први атлас који
је обухватио део српскохрватске језичке територије био је међународни „Лингвистички атлас
Медитерана“, чији је иницијатор загребачки романиста Мирко Деановић.
1958. године југословенски дијалектолози су стављени у нову ситуацију: на IV међународном
конгресу у Москви решено је да се изради „Општесловенски лингвистички атлас“, чиме су и
српскохрватски и македонски дијалектолози укључени у један велики међународни подухват. Од
60-их година па надаље новосадски хунгаролог Олга Пеновин објавила је 4 регионална атласа
мађарских говора у Југославији, а исто тако је румунске говоре у јужном Банату истраживао
Раду Флора који је објавио монографију румунских банатских говора. 1974. године
југословенски дијалектолози окупљени око Међународног одбора за дијалектолошке атласе
укључили су се у рад на изради „Европског лингвистичког аталаса“.
Што се српских дијалектолошких лексикона тиче, они прате судбину српске лексикографије
уопште. У самом развоју дијалектологије примарно питање је било како описати поједине
дијалекатске зоне и како комплетирати лексикон дијалекта одн. лексичке слојеве те зоне. У неку
руку „Српски рјечник“ из 1818. године јесте општи дијалекатски лексикон. О потпунијој грађи за
дијалекатски речник можемо говорити тек у 20. веку, када се почела прикупљати грађа за
потребе израде речника САНУ, и у првој књизи „Српског дијалектолошког зборника“ (1905),
мада су регистри дијалеката тамо дати само парцијално. Само половину овог речника су урадили
лингвисти а остатак је дело аматера: регистре су давали лингвисти док су збирке речи добијане
из различитих говора. Трећи, обимнији регистар дијалеката дао је Митар Пешикан, у лексикону
који стоји на граници између регистра и речника („Староцрногорски, средњекатунски и
љештански говори“, 1965). Недостатк рада на дијалекатским лексиконима је то што код њихове
обраде постоји неколико методолошких поступака, а већина лексикографа обрађује само оне
лексеме које се сматрају диференцијалним у односу на Вуков речник.
Изузимајући „Српски рјечник“, за првенац можемо сматрати „Речник косовско-метохијског
дијалекта“ Глигорија – Глише Елезовића, објављеног у два тома, 1932. и 1935. године. Овај
речник садржи 15000 речи и обухвата и ономастику. Уз то, аутор је био добар познавалац
турских извора и споменика, па је и доста тог материјала унео у свој речник. У предговору он
каже да су у речник ушле речи које није могао наћи у Вуковом ни у речнику ЈАЗУ, или оне које
се тамо налазе али имају другачије значење у дијалекту, као и неке речи које у претходним
речницима имају мало илустрација. Ту је ушао и велики број турцизама који данас чине архаичан
слој лексике српског језика, из времена с краја 19. и почетак 20. века. Методологија коју је
користио Глиша Елезовић у овом речнику усавршавана је, нарочито када је у питању граматичка
обрада лексема. После овог, почели су излазити и други дијалекатски речници.
Од 15 дијалекатских речника из српске дијалектолошке лексикографије, пола њих су урадили
лингвисти, а пола људи разних нелингвистичких струка, различитих професија. Они речници
које су израђивали лингвисти имају комплетнију граматичку обраду.
43
 Дијалекатски речници се разликују од књижевних по томе што се у њима дају дијалекатски
ликови лексема по месном изговору, укључујући и акценат. Месни ликови се дају у целини а
њихове књижевне форме само у случајевима где би дијалекатски лик остао нејасан читаоцу.
Дијалекатски речници обухватају сву лексику:
- ону која је првенствено локална и нема је у другим говорима
- ону у којој се јављају другачија значења него у другим говорима
- лексику различитих старих занимања
Дијалекатски речник треба да буде првенствено диференцијалан у односу на језик којем говор
припада, затим треба да обухвати локалну лексику које нема у неким другим речницима, и ону
која у локалном говору има другачија или допунска значења у односу на друге речнике/говоре.
Дијалекатски речник бележи фонд одређеног говора а не језик у целини.
Истраживачи народне лексике треба да бележе сву архаичну лексику, без обзира из које сфере
живота потиче, као и сву старију терминологију занимања, нарочито оних која нестају. Свако
значење треба посебно дефинисати па их груписати.
Што се тиче граматичке обраде, могу се дати и облици мимо номиналног, у случају да као
такви дају било какаве граматичке информације (жена – жена – жена). У говорима који су
изгубили инфинитив као одредница даје се најфреквентнији лик глагола, што ће у највећем броју
случајева бити неко лице презента. Ако неки лик речи из народне лексике одговара фонетским и
морфолошким законитостима књижевног језика, он има услов да постане књижевни широм
употребом у литератури, штампи и сл. Она лексика која нема књижевно-стандардни лик не може
постати стандардна све док се не преобличи у књижевни лик (ђед-дед, ćекира-сјекира).
За дијалекатске терминолошке речнике важи све исто као и за горе наведене:
- обавезно се користити упитником као помоћним средством
- обухватити народну терминолошку лексику, али дати и стандардну
- дати шири опис одређене професионалне терминологије
- одреднице, осим појединачних речи, могу бити и синтагме
Значај дијалекатске лексике је у томе што не псотоји никаква могућност да њу у целини
обухвати неки други речник (књижевно-стандардног или народног језика), ма колико он био
обиман.

Речници:
Глиша Елезовић, „Речник косовско-метохијског дијалекта“ (СДЗб IV, 1932. и СДЗб VI, 1935.)
Срђан Мусић, „Романизми у северозападној Боки Которској“ (1972)
Весна Липовац-Радуловић, „Романизми у Црној Гори – југоисточни део Боке Которске“
(1981)
Брана Митровић, „Речник лесковачког говора“ (1984)
Никола Живковић, „Речник пиротског говора“ (1987)
Весна Липовац–Радуловић, „Романизми у Будви и Паштровићима“ (1997)
Јаша Динић, „Речник тимочког говора“
Милија Станић, „Ускочки речник“ (у два тома)
Пеић-Бачлија, „Речник бачких Буњеваца“
Рада Стијовић, „Из лексике Васојевића“
Момчило Златановић, „Речник говора јужне Србије“ (1998)

Збирке речи/регистри уз дијалекатске монографије:

Александар Белић, „Дијалекти источне и јужне Србије“ (СДЗб I, 1905)
Павле Ивић, „О говору Галипољских Срба“, (СДЗб XII, 1957)
Митар Пешикан, „Староцрногорски, средњекатунски и љештански говори“ (СДЗб XV, 1965)

44