Slovo ljubve – analiza pesme, citati

Despotova misao o lepoti, ljudskom razumevanju, ljubavi podeljena je u tematske

celine poslanice:

1. deo – posveta (1. strofa)

2. deo – priroda i lepota (2. strofa)
3. deo – ljubav (3., 4., 5. i 6. strofa)
4. deo – ljubav među ljudima (7. strofa)
5. deo – želja za susretom (8. i 9. strofa)
6. deo – poenta (10. strofa)

1. deo – posveta (1. strofa)

Uvodna strofa je opšteg karaktera i mogli bi reći kliše koji se pojavljuje u svakoj
poslanici. Sadržava ime osobe koja je sastavila poslanicu i posvetu, ali se ne
navodi i osoba kojoj se upućuje. Izostavljanje imena kome se upućuje poslanica
stvara par pretpostavki, a ne zna se koja je tačna.

Iz posvete je primetna i neizmerna ljubav i neraskidiva veza sa osobom kojoj je

poslanica posvećena („najslađemu i najljubaznijemu i od srca moga nerazdvojnome“)

„Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.“

Prva pretpostavka je da je sama uvodna strofa već gotov kliše – stavljen na početak
s ostavljenim praznim prostorom u prvoj liniji gde se može upisati ime, na primer
Đurađ ili Vuk. Takođe nije manje verovatno ni da je poslanica samo obrazac koji se
koristi za sastavljanje svih/drugih pisama. Budući da je Stefan Lazarević bio
pesnik i učen čovek, možemo da pretpostavimo i da je hteo drugima da pokaže kako se
pravilno sastavlja pismo.

Iz stiha „ljubazan u Gospodu celo“ može se iščitati da je, bez obzira na

razdaljinu, s tom osobom povezan preko Boga. Ljubav prema toj osobi dovodi ga do
promišljanja o ljubavi kao najvrednijoj ljudskoj emociji i na kraju nastoji da
opiše njeno značenje i delovanje.

2. deo – priroda i lepota (2. strofa)

Drugi deo ima jednu posebnu tematsku celinu – o lepotama i prirodi u kojoj vidimo
da je pesniku razvijeno osećanje za „prirodu“, lepote. On „oseća“ mirise i snažno
veruje da nije u stanju da sve doživljaje verno iskaže rečima. Pesnikovo viđenje
prirode okarakterisano je srećom, razdraganošću, dok su neki raniji opisi u
njegovim delima svedeni na opšte registrovanje prirode i predmeta.

„…pticama brzo, veselja brzo preletanje,

i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?“

Uz pomoć vizuelnih i olfaktivnih pesničkih slika dočarava se letnja i proljećna

atmosfera i lepota pejzaša (let ptica, vrhovi gora, prostranstva lugova, poljske
širine, mirisni cvet). U ovom se delu pesme prvi put referira na Bibliju pominjući
psalmopevca, odnosno cara Davida.

Osim stvarne prirode, pominje se i čovek kao biće prirode. Iz retoričkog pitanja
kojim drugi deo završava „ali i same čovekove prirode obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?“ primetno je da pesnik posmatra ljudsku prirodu kao nestalnu
odnosno promenljivu. Despotovo viđenje se u ovoj poslanici ne odnosi samo na
prirodu već i ljudsko biće čime naglašava vreme humanizma (vreme koje dolazi) i
uvod je za sledeći deo (tematsku celinu) u kojoj fokus stavlja na ljubav.

3. deo – ljubav (3., 4., 5. i 6. strofa)

U trećem delu poslanice ponovno se vraća Bogu.

„Ovo sve, ipak,

i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.“

Za razliku od prvog dela poslanice u kojem opisuje Boga kao posrednika u ljubavi
između njega i osobe kojoj posvećuje poslanicu, u ovom delu potvrđuje da sve lepote
sveta u njemu izazivaju ljubav, a da je ljubav sam Bog. S tim ukazuje da je Bog
iznad svih stvorenih lepota koje su potekle od Božje ruke.

Pesnik se ponovno vraća na Bibliju i pruža motive iz biblijske priče o braći Kaina
i Avelja. Uključivanjem Kainovih reči upućenih bratu naznačuje značenje varanja u
kontekstu ljubavi:

„Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.

Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
„Iziđimo u polje““

4. deo – ljubav među ljudima (7. strofa)

Da bi protumačio šta je ljubav, a šta nije, pesnik se osvrće na iskušenja

mladenačke ljubavi i obraća se mladićima i devojkama.

„Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
„Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju“.“

Budući da je mladost vreme u kome mladići i devojke traže ljubav, on oseća potrebu
da ih poduči i upozori da izbegavaju da nagonska osećanja vladaju njihovim umovima
i tako uvrede Boga. Drugim rečima, upućuje ih da nastoje da ih u ljubavi vodi
razum, odnosno da u ljubavi uvek stavljaju duhovnost ispred fizičnosti.

5. deo – želja za susretom (8. i 9. strofa)

Metaforom „Vetrovi da se s rekama sukobe,(…)“ daje do znanja da između njega i

osobe kojoj je poslanica upućena postoji neki problem. Pošto ideja njegovog dela
pokušava da odredi značenje ljubavi, s ovim se upućuje na poteškoće koje ljubav
mora prevazići. Probleme koji stoje između njega i voljene osobe upoređuje s
Mojsijevim prelaskom preko mora i odnosom sudija prema Isusu.

„Vetrovi da se s rekama sukobe,

i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan“

U tim upoređenjima iskazuje želju da ljubav prema toj osobi bude jača od problema
koji stoje među njima.

6. deo – poenta (10. strofa)

U šestom delu i zadnjoj strofi poslanice pesnik daje do znanja toj osobi da čvrsto
veruje da će njihova ljubav prevazići sve prepreke i poteškoće koje ih razdvajaju.

„Eda bi se opet sastavili,

i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.“

Poslednji deo je ujedno i molitva kojom izražava želju za susretom između njega i
te osobe i za pomirenje.

Sa svim svojim pesničkim elementima, ova poslanica govori o despotu Stefanu

Lazareviću kao već izgrađenom pesniku: osetna težnja da se napravi ujednačavanje
stihova i deseteraca (silabički princip) i strofičnost dokazuju pesnikovo
poznavanja književnog zanata, a najbolji dokaz njegovog literarnog umeća je
korištenje akrostiha. Pesnik ne robuje tradicionalnim pesničkim silabičkim
formatima, on piše po diktatu sadržine i oseećanjima: stihovi su pisani slobodno i
u svakoj strofi su drugačiji, a strofe neuobičajene i prilagođene sadržini i tako
stvaraju, sadržinski, jednu od najlepših pesama srpske književnosti.

Beleške o piscu
Despot Stefan Lazarević (poznat i kao Stevan Visoki) je jedna od najistaknutijih
ličnosti književnog i političkog života srednjovekovne Srbije. Rođen je u Kruševcu,
1377. godine u kneževskoj porodici i naslednik je dinastije Lazarevića. Kao sin
kneza Lazara i sam sa svojom titulom kneza od 1389. do 1402. godine, preuzeo je
vladavinu Srbijom od 1402. do 1427. godine. Bio je jedan od najboljih vojskovođa i
vitezova u svoje vreme, a literarna dela su ga učinila jednim od najpoznatijih i
najvećih srpskih autora u srednjovekovnoj Srbiji.
Kao vitez i ratnik prošao je mnoga bojna polja i ratišta, od Angore do Rovina.
Plovio je morima, upoznao crkvene velikodostojnike i vladare, video i naučio mnogo,
upoznao načine života i kulture drugih zemalja, stekao velika iskustva. Imao je
radozano duh i mnogo je učio samo da bi pomogao svojoj zemlji. U svom porodičnom
domu je stekao već zavidno obrazovanje, pisao je i govorio srpskoslovenski jezik,
poznavao latinski, znao grčki- Bio je veliki poznavalac umetnosti i ljubitelj
pisane reči. Posedovao je znatnu biblioteku, a oko sebe je okupljao učene ljude,
prepisivače i pisce, doprineo prevodima knjiga osnivanjem Resavske škole.

Stefan Lazarević, ne samo da se brinuo o prevodima raznih dela, on je sam stvarao i

originalne rukopise. Najpoznatija su Slovo ljubve, Natpis na mramornom stubu na
Kosovu i Pohvalno slovo knezu Lazaru. U svim njegovim spisima preovladavaju
otvoreni pogledi na svet i svetovni motivi.

Slomio je otpor vlastele, a periode mira u Srbiji iskoristio da bi svoju zemlju

osnažio na vojnom, kulturno, ekonomskom i političkom polju. 29. januara 1422.
godine obajvio je „Zakon o rudnicima“ kojim se uređuje najveći tadašnji rudnik na
Balkanu čime ujedno i pojavača razvoj rudarstva i tokom njegove vladavine
unapređuje Srbiju koja postaje najveći proizvođač srebra u Evropi.

Umro je 29. jula 1427. u Crkvinama, a sahranjen u manastiru Koporinu što je

zvanično potvrdila i Srpska pravoslavna crkva.