Лазар Личиноски, {„Тихомир Р.

Ђорђевић (1868–1944)”},
цртеж оловком, Охрид, 22. јула 1935
НБС, ЉДЈ Р 191
Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
ЂАВО У НАШЕМ (Приредила
НАРОДНОМ ВЕРОВАЊУ Наташа Јовановић)

{Недовршени рукопис}

foin de lui! = нек га ђаво носи

Ђаво
При увођењу хришћанства у опште на место непријатељских де-
мона ступио је ђаво. (Handwörterbuch d. deutsch. Aberglaubens, III, 1519)
У Срба Граничара се верује да „је добро имати црнога ороза брез
биљега код куће, па неће долазити нечастиви”. (Н. Беговић, Живот
Срба сељака {тј. Живот Срба–граничара}, 232)
Међу Србима Граничарима кажу: „Враг се може у све претворити
до ли овце и пчеле”. (Н. Беговић, {Живот Срба–граничара}, 234)
Ђаво не једе мед и не трпи мирис воска. (Прича о томе у С.М.
Милосављевић, С.Е.Зборн. XIX, 403)
Ђаво се плаши вука. У Топличком округу „ако неко ноћу набаса
на нечастивога, нека одмах рече: Узео те вук! па ће га одмах ђаво
оставити”. (Б. Александрић, Венац за јуни 1927, 733)
У Сврљигу кажу „не ваља зевати разглављених вилица, већ шаком
затвори уста да ти у уста не улети нечастиви”. (Љ. {тј. А.} Васиљевић,
Б. Вила 1897, 204)
У Сврљигу кажу: „Не ваља држати отворена уста кад грми, јер
Бог јури, гађа, ђавола, па у бежању може да ти улети у уста. Зато
тада не ваља ни трчати, нити стајати на прагу и отварати врата”. (А.
Васиљевић, Б. Вила 1897, 204)
„Не ваља с двоумицом полазити на пут, већ одрешно и у име Божје
прекрстивши се при поласку и искорачити прво десном ногом, јер
је десна страна анђелска, а лева ђаволска”. (Сврљиг, А. Васиљевић,
Б. Вила 1897, 204)
У Миљковцу, Нишки срез, кажу да „ноћу не ваља свирати, јер се
тиме зову нечастиви”. (М. С. Марковић, Караџић 1899, 212)

Библид 0350-6428. - Год. 47, бр. 157 (2015), стр. 9-44. / критичко издање научне грађе
УДК 398.41(=163.41); 2-167.64(=163.41)
 Име
Ђаво се у нас назива различитим именима: водац (Вук, Рј.), вран
(В. Рј: „Кад му неће име да спомену: Мање више свак има свог врана.”),
дабо (В.Р: „хроми дабо, der hinkende Teufel, diabolus claudus”), Роми
Даба (С. М. Грбић, {СЕЗ XIV}, 332), мелун (В.Р.: „у Босни, Херц.{еговини}
и Дубровнику.”), пакленик (В.Р.: „у Дубровнику: Па га баци на дно
пакла, пакленици дочекаше.”), враг (В.Р.), нечастивиa (В.Р: „да му се
име не би споменуло.” У Грбљу „не ваља споменути у говору: ђавола,
него: нечастиви и кад се спомене на лијеву банду {пљунут} и рећ: Тамо
да га је анаћема” (Вук С.К.С.Е.Зб. III, 31), сатана, сотоња, сотона (Кучи,
Ст. Дучић 280) / ђавао и ђавал (Rječn. Jugosl. Ak. код ђавао), худоби
(Rječn. код hudoba), худич (Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), шент
(Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), маркај (Самобор, М. Lang, Zborn.
XIX, 147) / брадило (у Стигу, Гл.Етн.Муз. III, 100), брадаило (С.Е.Зб.
VII, 73), гјавул (у Ђевђ.{елији} и околини {СЕЗ} XL, 309), зломишље-
ник, непоменик, !1 рогати или онај рогати, рогоња (у Босн.{и} и Херц.
{еговини} / Iv. Zovko, Zborn. VI, 306), репати или онај репати (Окр.{уг}
Морав.{ски} Т. Бушeтић, С.Е.Збор. XXXII, 400), Криви, шантави враг
(најгори враг у Самобору, М. Lang, Zborn. 19, 147), анатемник (Окр.{уг}
Морав.{ски}, Т. Бушет., С.Е.Зб. XXXII, 400), Кендза, шејтан, Куси (Окр.
{уг} Моравски, Т. Бушетић, С.Е.Зб. XXXII, 400) / очитњак (Босн.{а} и
Херц.{еговина}, Iv. Zovko, Zborn. VI, 306), стовраг и стoђаво (у Б.{осни}
и Херц.{еговини} ђаво који има силе за сто ђавола. Iv. Zovko, Zborn.
VI, 306), вираун (Босн.{а} и Херц.{еговина}, Iv. Zovko, Zborn. VI, 307),
налетница (= женски враг, Iv. Zovko, Zborn. VI, 307), сотоњак (у Босни
и Херц.{еговини} Iv. Zovko, Zborn. VI, 307), налетник (Кучи, Ст. Дучић,
280: Rječn. Ј. Akad.), типотник (Кучи, Ст. Дучић, 280), налетњак (I.
Zovko, Zborn. VI, 307) / несмајник (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушетић,
С.Е.Зб. XXXII, 400), анђама (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушет.{ић} С.Е.Зб.
XXXII, 400), немили анђео (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушет. С.Е.Зб. XXXII,
400), ђавол (Скопска Котлина, М.С.Филип., С.Е.Зб. LIV, 518), ђao (Скоп.
{ска} Котлина, М.С.Филип., С.Е. Зб. LIV, 518), сотонија (Скоп.{ска} Котл.
{ина}, М.С.Филип., С.Е.Зб. LIV, 518) / луцифер (у Самобору, господар
над ђаволима (М. Lang, Zborn. XIX, 147), белзебуб (Самобор, {М. Lang},
Zborn. XIX, 147), попилиуша (Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), малик
(јер се указује као мали дечец, Самобор, {М. Lang}, Zborn. XIX, 147) /
маслак (Самобор, M. Lang, Zborn. XIX, 147), нечисти (у Самобору по-
божни људи, особито жене не изговарају реч враг, јер им то некако
грешно звони, него радије реку, ако мора бити „нечисти”. M. Lang,
Zborn. XIX, 147).
Ђаво се не спомиње. У Херцеговини „кад ко нехотице спомене
у друштву ђавола, сваки ће се прекрстити и про лијевога рамена

a  Код речи враг и нечастиви, графитном оловком дописано НЗ (?незавршено)

– прим. прир.
1)
„Код сва три народа мисле да свакоме чељадету стоји невидими ђаво анђео
на десно раме, а на лијево нечисти паклењак”.

10 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 11

пљунути1) говорећи: у Боки: Да га анатема тамо! у Црној Гори: Далеко

му од нас кућа! у Херцеговини: На летос га било!” (В. Врч., Србадија
за 1876, стр. 52)

Ђаво као биће

Како је постао ђаво

У Левчу једни кажу да је ђаво Божји брат. „Кад је Бог створио,
веле, небо и земљу, на земљи није било ништа живо, те је сам живео
на њој. Досади му се самоћа, па науми да створи што живо што ће му
правити друштво. Једном виде свој лик у води, па рече: Дај да ја ово
оживим, те да имам брата и друга. Прекрсти руком и сенка оживе”.
(Т. М. Бушет., С. Е. Зборн. XXXII, 401) Други кажу да га је створио Бог:
„Кад је створио земљу и цео свет он је створио и ђавола”. Била је све
сува земља без мора. Како је било потребно и море у коме би ђаво
живео Бог се замисли где би море створио. На то му ђаво рече: „Лако
је то. Сабиј земљу у брегове, набери је па ће имати места и за море”.
Бог га послуша па тако и уради. (Т. М. Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 400)

Како је постао
У Срезу Бољевачком кажу да је „ђаво био Божји брат, па се Бог
нешто на њега наљути, претвори га у ђавола и веже” за онај ступ на
коме, „по народном предању земља стоји”. „Да би се ослободио ђаво
гризе зубима тај ступ, па кад толико прегризе да му још мало остане,
он почне да сеца ! 2 (тресе) ступ да би га преломио, земљу оборио у
воду и себе ослободио. Таман ђаво ступ да прегризе, а прогризено
се место опет залије. Кад ђаво тресе ступ и земља се тресе. Тако, по
народном веровању, постаје земљотрес”. (С.М.Грбић, {СЕЗ} XIV, 332)

Како су постали ђаволи

У Кучима се приповеда да су ђаволи настали „кад и људи”. „И кад
је проклети ђаво хтио да зна колико Бог прогнат је из раја, те је дио
њих отишао на небо у пакао, а један дио у облаке, те хватају сунце и
мјесец и чине помрчине и велике смуте у природи, а осим тога они
чине да пада маћа на родове; трећи дио њихова порода је настањен на
земљи, по водама, раскрсницама и безданијем јамама”. (Ст. Дучић, 280)
Наши муслимани у Б.{осни} и Херц.{еговини} приповедају да је
Бог створио „небо и земљу, сунце, мјесец и звијезде и све што је на
њима”. Затим је од земље створио прве људе, Адама и Еву. „Осим
људи створио је Бог много мелећа, анђела”. „Кад је створио прве
људе заповједио {је} мелећима да им се поклоне и да их признају за
себи равна Божја створења. Сви су молећи Бога послушали и људима
се поклонили, само то не хтједе учинити поглавица мелећа Иблис.
Он рече: Како ће се свјетло поклонити земљи? Ради тога проклео је
Бог Иблиса и додао му много дјеце. Та су дјеца шејтани, ђаволи, који
долазе на земљу и наговарају људе на зло. Тако је дакле по Иблису и
његовој дјеци све зло дошло на овај свијет”. (А. Hangi, 24–25b)

Како постаје ђаво

У околини Дубровника се верује ако ко „погине за вјеру или у вјери
постане светац; ако когод нестане !3 без вјере или одузме себи живот
постаје сотона и страши на свијету”. (В. Вулетић, С. Е. Зборн. L, 158)

Постанак ђавола
У Србији кажу: „Бог је створио свет, анђеле и људе. Ђаво је у
почетку био анђео, па је отпао од Бога и сада смета Богу у сваком
добру”. (М.Ђ.М., {СЕЗ} I, 49)
У Славонији кажу „да се је враг сам створио па га Бог надарио да
и он буде свеможан”. (J. Lovratić, Zborn. VII, 113)

Постанак ђавола – Жепче

У Жепчу, у Босни, „народ верује да пијевац када наврши девет
година снесе једно јаје. Из онога јајета, веле, кад би га неко три мјесеца
под пазухом носио, а да се не умива и не спомиње Бога излегао би се
враг”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)

Постанак ђавола – Румунија

У Румунији „ако кокош снесе наказно јаје па га неко држи у
скрштеним рукама у празној кући у којој нема ни крста ни икона, из
њега ће се излећи црно пиле и то је ђаво. Ђаво је слуга оног човека
који га је држао у рукама и може бити послат куд било, али се мора
на њега пазити или ће липсати кад се не надате, пре десетог дана.
Ако јаје разбијете и држите га на тањиру и не згњечите га, од њега ће
постати змијина глава”. (A. and H. Murgoci, Folk-Lоre зa 1929, 142–143)

Постанак ђавола – Украјина

!4 Међу Галицијским Украјинцима се верује да човек и сам може
створити ђавола. Да би у томе успео мора наћи делимично развијено јаје
из тела распорене кокоши и носити га под мишком девет узастопних
дана, чак и кад иде и кад спава, пазећи да се за то време не умива и
не чешља, а пре свега да се не моли Богу. У том случају излећи ће се
из јајета један мали ђаво chowanec (отхрањени) који ће га служити,
само под условом да му обећа душу после смрти. (S. König, Folk-Lore
за 1937, 68)

b  Вероватно према издању из 1906. године. Према Другом издању из 1907.

године стр. 49–50. – прим. прир.

12 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 13

Постанак Ђавола – Немци

Међу Немцима у Аустрији узима се седмо јаје од са свим црне
кокоши и носи се за седам дана непрестано под левим пазухом. Сед-
мог дана се из њега излегне мали ђаволак који служи човеку у свима
жељама целога живота, али зато тражи његову душу. Човек може ову
ствар пренети и на другога, али седмог човека више не напушта, већ
га мучи и одузима му живот. У Чешкој и Моравској носе прво јаје са
свим црне кокоши девет дана под левим раменом за које се време не
перу ни чешљају, ни шишају, нити секу нокте, нити иду у цркву, нити
се Богу моле. После овога излеже се услужни дух сотек. Човек га може
продати али само за три фенига или два гроша. Први купац га може
само јефтиније продати. Други купац га мора задржати и припасти
ђаволу. Сотек мора добити од сваког јела три залогаја или три кашике.
Ђаволкова служба траје само 7 година. Он чини људе невидљивима.
(Wuttke, § 386; Види још: Eckstein, Hwb. II, 604; Günter, Hwb. IV, 455c)

Како изгледа ђаво

У Скопској Ц.{рној} Гори кажу да ђаво „има човечје лице, а реп
као у стоке; зато га и сликају на иконама таквог”. (Ат. Петровић,
С. Е. Зборн. VII, 408)
У Кучима је „опште вјеровање да су ђаволу пете напријед, а прсти
натраг и да се по томе разликује од човјека. Његов костур има само
једну и то шупљу кост”. (Ст. Дучић, 281; Чајк., {СЕЗ} XLI, 414)
У Левчу народ замишља ђавола „у облику човека са роговима на
глави, са избуљеним очима, тако да му се белина види свуда около
рожњаче. Има разбарушену у нереду косу и гологлав је. У лицу је црн
као виксован са дужом, зашиљеном и укусном брадицом – јарчева
брада – и ретким брцима. Има дугачак нос који тиче браду. Има реп
налик на воловски, а ноге као у козе са говеђим папцима. Руке има са
прстима, а на прстима орлове нокте. Уши су му као у вола. Младића
ђавола замишљају са репом, а старијег као кусог”. (Т. М. Бушетић, С.
Е. Зб. XXXII, 400)
У Ђевђелији и околини „народ верује да ђаво и враг имају репове,
уши и на ногама копита место прстију”. (Ст. Тановић, С. Е. Зб. 40, 311)
„Католици у Жепчу вјерују да се враг може само ономе указати
који се не би за 40 дана прекрстио”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)

c  Аутор је вероватно користио следеће одреднице: Wuttke, A. Der deutsche

Volksaberglaube der Gegenwart. Berlin, 1900. Zweitter Teil, поглавље II, „Die
Bosheitszauberei”, под 386: „Einen dienstbare Geister...”, 263–264; Eckstein,
{A. F.}. Hwb. Bd. 2: C – Frautragen, Berlin, 1929/1930, под „ Ei – Eichel”, 595-655;
Günter, {H. F. K.}. Hwb. Bd. 4, Berlin, 1931/1932: Hieb- und Stiechfest – knistern, под
„Hörselberg – Hummel”, 400-470. – прим. прир.
 Преобраћање ђавола
У Самобору кажу да врагови „сподобу своју мијењају те се укажу
сад као мачак, сад као пас, сад као дечец, сад као дуга лојтра и друго”.
(М. Lang, Zborn. XIX, 147)
!5 У Заплану се преобраћа у ! 6 децу. (В. Ћоровић Св. Сава, стр. 67)
У Санском Мосту – у девојку. (В. Ћоровић, Св. Сава !7 стр. 43)
Ђаво се може у свашта претворити: „из једне животиње у другу,
из човека једног облика у други и у све могуће облике”. (Т.М. Буше-
тић, С.Е.Зб. 32, 401) У једној нар.{одној} приповетци се казује како се
ђаво најпре претворио у лепог младића, затим у лепу девојку, па у
некакву грдосију, најзад у огромну људескару. (М. Мајзнер, С.Е.Зборн.
L, 101–102)
У другој се приповетци казује како се претворио у Турчина, кобца,
човека, врабца (Вук, С.н.прип. 37–40; Ст. Дучић, 284–285). У другој
{тј. трећој} се приповетци претворио у калуђера и у друго. (Вук С. н.
прип. стр. 87–89)
У Скопској Котлини ђаво се „претвара у свашта и вара људе на
путу: претвара се у човека, вола, јарца, вречи као коза и слично”.
(М.С.Фил., С. Е. Зборн. LIV, 518)
Ђаволовој вештини преобраћања може се и други научити. У
једној нар.{одној} приповетци се казује како је од мајстора ђавола
шегрт научио да се претвара, па се преобратио у коња, шатру пуну
робе, голуба, прстен, лепог момка, ситну проју, мачку. (Вук С. н. прип.
стр. 37–40)

Ђаво и Турчин
У неким нашим приповеткама ђаво се претвара у Турчина. „Тур-
чин се, вели В.{еселин} Чајк.{ановић}, у опште радо доводи у везу са
ђаволом. ’Турчина је Бог дао ... због наших старих гријехова. Њега
треба звати видовити ђаво’ (М.Ђ. М. {СЕЗ} I, 86). Приповетка Откуда
у жене ђаволство (А. Гавриловић, бр. 12) завршава се примедбом да
је Турцима ђаво род”. ({В. Чајкановић}, С. Е. Зборн. XLI, стр. 507)

Какав је ђаво

Ђаво и враг
У Ђевђелији и околини има две врсте ђавола: гјавул и враг. „Гјавул
је пакостан старкеља који се задовољава само онда кад се потегне
нож. Он је злобан и !8 претвара се у различите животиње само да успе
да начини зло. Он људе завађа, подбада их, учи их шта да раде, како
да слажу и задовољан је само онда кад падне крв. За њега држе да

14 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 15

је побегао из пакла и да наводи људе на зло да би ишли у пакао”. ! 9

„Враг се замишља као мали немиран дечко који воли само да насе-
кира људе и ништа више. Он обично затури какву ствар, нарочито
ону која нам треба... Али људи верују да су му доскочили и чим се
нека ствар изгуби и не могу је одмах наћи они протуре кроз браву
канап и вежу браву, држећи да су тиме врага привезали за врата и
тако нађу ствар”. (Ст. Тановић, С.Е. Зб. 40, 311)

Какав је ђаво – душевно

У Скопској Ц.{рној} Гори кажу да је ђаво „противник Богу, свецима
и правди људској”. (Ат. Петровић, С. Е. Зборн. VII, 408)

Где станује ђаво

Где станује ђаво

У Левчу кажу „ђаволу је главно станиште на земљи, на мору, крај
дубоких река, у ритовима, дубоким вировима, под воденицама и у
њима, око кола, на високом дрвећу, у међаку, у бунару, у конопљи,
у бачви, у трњу, у каквој рупи и т. д. Где удари гром, ту је био ђаво.
Јавља се у поноћи, у глуво доба”. (Т. М. Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 401)
У !10 Власеници „народ вјерује да у свакој кући станује по један
ђаво. Ако је кућа чиста и у кући ред, чељад се међу собом слажу и
пазе, он је чувар те куће, јер добија од Бога таку моћ да све утворе,
зла и ноћне хавети које чељади могу нахудити од куће одбија и бра-
ни ју од сваког зла. Ако је у кући нечистоће и нереда, ако се чељад
свађају, једно друго мрзи, млађи не слуша старијега и т. д. онда је
и ђаво непријатељ куће, јер и њега рђа освоји. Од рђе се ни Богу не
моли и кућа ће она пропaдати”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)

Где живи ђаво

У народу има пословица: Мучи се као ђаво у плиткој води (Вук
3569). У Б.{осни} и Херц.{еговини} се верује да је ђаволу најгоре „у
мало воде”. „Ту ти је њему ко и никоме. Врти се, окреће се, примеће
се ко да је ко пода њ подасуо коњских муха или мрави. Никако да се
смири и примири. Свагђе он може како тако поднијети мјесто, али
у мало воде не води га. То му је најгоре и најбетерсузније (најнеми-
лије)”. На против „док му је ту тако, дотле му је бити на рту од игле
најћеифније. Не гјота се (не вели се) у залуд: Окреће се од весеља ко
враг на игли и свака се на њему длака смије од весеља ко у врага кад
је на иглину рту”. (Iv. Zovko, Zborn. VI, 306)
 Понекад се ђаволи купе на раскрсницама. У Грбљу кажу: „Ујутру
рано кад се наљезе на раскрсницу треба се три пут прекрстити па
на лијеву страну пљунут зато што на раскрсницу се купе вјештице
и каткад ђаволи”. (Вук С. Караџ., С.Е. Зборн. L, 9)
У Самобору кажу да „и врази имају своја пребивалишта”. Сељаци у
светонедељској околини „причају да је код њих у Сопоту (котлинаста
јама код бријега Неделшћака) са сила врагов и да се сикуд тепеду.
Моћи их је видјети дању и ноћу, само нијеd свакому дано да их види”.
(М. Lang, Zborn. XIX, 147)
У Скопљу и околини кажу да ђавола има свуда и на сваком месту,
нарочито ноћу, особито око големе вечере (око 10 сати)... Па ипак
највише !11 им је свртиште по теренски тешким местима; без њих
није ниједан кланац, ниједна долина или планина, шума, мостови и
бродови. (Ј. Х. Васиљевић, Скопље, 385)

Где живе ђаволи

У Херцеговини верују да су „велике литице (стијене) по вели-
ким брдима” пуне ђавола, „а тако исто пуна их је и свака пећина и
јама, ђе се обдан ушуте, а обноћ налијећу те се врзају по гробљу око
праведних душа не би ли коју сврнули у пакао; па тако се врзају и
око живих људи да би кога навратили на рђава ђела”. (Ј. Памучина,
Магазин 1867, 47 {тј. 46})
У Боки Которској има пуно дубоких јама. „Кажу да је ту закован
Дукљан и да станују врагови и виле, како у којој јами”. (В. Вулетић,
С. Е. Зборн. L, 155)
Већ сам поменуо како се у Кучима прича да је Бог ђавола прог-
нао из раја: неке „на небо у пакао”, неке „у облаке”, а неке на земљу
„по водама, раскрсницама и безданим јамама”. У Кучима има „мно-
го сумњивих мјеста, гдје су се по народном вјеровању путницима
ноћно привиђали ђаволи, као на врх Луга Мурвина под Фунданом,
под Блетом ниже Стјене Сјеничке, на Шкал Бургу и у Затријепчу, на
Рогама, код Моста Малоречкога и на Велешу према Раћесима”. !12
Даље „на овим путинама они су, по народноме вјеровању, излазили
ноћно из јама: Јама од Хелма, Радуновица, Шпела Марашева, Јама од
Крша Пачева, Јама од Крша Вучинина, Јама од Рогу, Дажденица, Јама
од Гропе, Јама од Преоча, Шпел Пренчит, Јама од Цвилина, Широка
Јама и Јама од Липовице, поред којих су и тако зване Враже Полице,
Јама од Гребаља, Дачковица, Јама од Типина Дола, Јејевица, Робовица,
Јама од Лећевца, Пећина у Тврде Стијене, Пећина од Ђебезе и Јама од
Каримана с још неким такође сумњивим малим јамама и стијенама.
А некад им је, по народној причи, највеће легло било Бокумирско
Језеро”. (Ст. Дучић, 280)

d  Изостављена поновљена реч: није – прим. прир.

16 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 17

У нар.{одној} приповетци Ђаво и његов шегрт !13 казује се како

је ђаво повео дечка кога је !14 узео за шегрта поред једне реке, па „на
један пут скочи у воду и стане пливати говорећи детету: Хајде за
мном скачи у воду и учи пливати. Дете се стане одговарати да не сме,
јер га је страх да се не утопи, а мајстор му одговори: Небој се ништа,
него скачи. Дете скочи у воду и стане пливати с мајстором упоредо.
Кад су били на сред воде, узме мајстор дете за врат, па с њим у воду
на дно... Он одведе дете у своје дворе и преда га једној старој баби да
га учи”. (Вук, С.н.припов. стр. 37. В. Чајк., {СЕЗ XLI} бр. 25 и стр. 507;
Ст. Дучић, стр. 284–285)
Ђаволи живе у води. У околини Дубровника „кад си дошао ноћно
на живу воду, ваља да се прикрстиш, а особито ако се напијеш воде, јер
те може осјенути друг (сотона) што борави у води. Ваља казати: Добро
јутро, водице и на води стражице!” (В. Вукасовић, С. Е. Зборн. L, 185)

Шта све чини ђаво

Човек и ђаво
Свуда у нашем народу се верује да „сваки човек има по једног
анђела који га чува од зла и по једног ђавола који га навраћа на зло.
Анђео стоји човеку на десном рамену, а ђаво на левом. Кад човек
чини добро анђео се весели и крилом својим глади човека по обра-
зу, а ђаво се тада мршти и љути. А кад човек стане да греши, анђео
се сневесели и плаче, ђаво пак све подиграва од радости и пркоси
анђелу говорећи: Е мој је, мој је, мој!” (М. Ђ. М. {СЕЗ} I, 49. Види и A.
Hangi, 24; N. Buconjić 119; Браство IX–XI {тј. IX–X}, 445; Караџић I, 212;
М. Драговић, Успомена стогодишњице Петра II, 54; Т. Драгичевић,
Гл.З.Музеја XX, 452)

Ђаволи и пакао
У Скоп.{ској} Ц.{рној} Гори кажу да у паклу „грешници вру у кат-
рану у великим казанима, под које ложе ватру ђаволи”. (Ат. Петровић,
С. Е. Зб. VII, 503)
У Левчу кажу „они који слушају ђавола иду у пакао, а који слушају
Бога иду у рај, јер се Бог са братом ђаволом поделио, па рај допаде
Богу, а пакао ђаволу”. „Ђаво влада у паклу. Њему се предају грешници,
те их он тако вечито мучи”. (Т. М. Бушетић, С. Е. Зб. 32, 401)

Шта све чини ђаво

У Левчу кажу: „Ђаволове радње су: непажња, крађа, пијанство,
самоубијство, привиђења, грамжљивост, тврдичлук, кривда и њоме
стечена имовина, опсена, исмевање, развод брака, кварење реда у
друштву и у опште зло”. (Т. М. Бушетић, С.Е.Зб. 32, 401)

Шта све чини

У народу се верује да је свако зло дело које човек врши ђавоље
дело. „Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради”, каже једна
наша народна пословица. (Вук, Посл. 1325)
„Народ скоро свуда вјерује да сваком чељадету сједи на лијевом
рамену нечастиви те га овај на свако зло навраћа и свако зло које
учини тачно биљежи”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)
У Моравском округу народ каже: „Пред сваког лопова иде ђаво
те му крчи пут: склања гранчице и шумке (шушке) да лопов о њих на
запне, да не шушну или да грана не крцне под ногом, те га ко може
осетити и осујетити му крађу. Али чим лопов учини крађу и са пленом
пође кући ђаво одмах стане пред њега бацати шумке и гранчице те га
оне одају, људи га осете и ухвате”. (Т. Бушетић, С.Е.Зборн. XXXII, 402)
У Жепчу „ако ко нешто украде што се једе и почне јести кад зине
да онај залогај метне у уста враг му брже боље пљуне у уста и он ће
прогутати вражју пљувачку мјесто оног залогаја, а враг ће појести
залогај”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)
У Скопској Ц.{рној} Гори „ако некоме падне залогај на земљу
кажу да је ђаво хтео да му га узме”. (Ат. Петровић, С. Е. Зб. VII, 431) О
томе се у Левчу још овако прича: „Зовнуо ђаво човека на вечеру. Кад
тамо, а оно на столу од сваког јела по мало: од хлеба, меса, трешања,
кришке јабука, лубеница, диња и т. д. И то све пепељиво, длакаво и
каљаво. Гост упита ђавола: Шта је то? Каква ти је то вечера длакава
и каљава? – То су све они парчићи што људима при једењу испадну
из !15 руку. И докле год не кажу: Ђаво те изео! ја их не узимам. А ако
би их ко узео са земље и појео, то је моја душа”. (Т. М. Бушетић, С. Е.
Зб. 32, 405)

Шта све чини – залогај

У Срезу бољевачком „ако коме испадне залогај ваља да га дигне
и поједе, јер ако се то не учини ђаво ће се радовати”. (С. М. Грбић,
{СЕЗ} XIV, 18)
У Левчу „испуштени залог на земљу не ваља се узети и појести га,
јер је ђаво њега узео човеку из !16 руке”. (Т.М. Бушетић, С.Е.Зб. XVII, 352)

Улажење у човекаe
!17

e  Прецртан текст испод наслова. Види ендноту !13 – прим. прир.

18 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 19

Шта све чини

!18 У Б.{осни} и Х.{ерцеговини} кажу „мало кад ће један у њ уљегну-
ти, него их има читава хампа (чета)”. Налетница (женски враг) може
ући и сама, „али не зна се како је већа мука: или с њом једном или
с њима више”. „Кад они уљегну најмање ће их се заредити триста и
шесет. Па у једном инсану се зајатаче (окупе) и закапијају (затворе) те
проводе најбољи тугијан (задовољство). А кукавном инсану како је
Бог ти га се пито. Живи патеник. Све од себе да месо одврће кад они
из њега штекћу (полајивају) у сто некаквијех неједнакијех авазова
(гласова)”. (Iv. Zovko, Zborn. VI, 307)

Множење
Ђаволи се страшно множе. У Херцеговини се верује да се „ђавола
од једном може окотити по хиљаду и више; но има их и старије више
нег на гори листа, зато су их пуне велике литице (стијене) по вели-
ким брдима, а тако исто пуна их је свака пећина !19 и јама, ђе се обдан
ушуте а обноћ излијећу те се врзају по гробљу око праведних душа
не би ли коју сврнули у пакао; па тако се врзају и око живих људи да
би кога навратили на рђава ђела”. (Ј. Памучина, Магазин 1867, 46)

Човек и ђаво
У Самобору врагови „немају до свакога човјека област (сељаци
веле да немају oфра) те не могу свакому наудити”. (M. Lang, Zborn.
XIX, 147)

Ђаво – замена
Понекад је ђаво дошао у место другог ког заборављеног бића. У
нашем народу је врло раширено веровање да су за време порођаја
и породиља и дете изложени опасностима од напада некаквих не-
видљивих злих бића која би се могла назвати порођајним демонима,
а која се у нас најобичније називају бабице. (Т.Р.Ђ., Деца, стр. 116)
Гдешто су се међутим имена бабица и друга заборавила, па се у место
њих употребљава име нечастиви. У Миљковцу, Нишки срез, верују
да за 40 дана мало дете не треба остављати само, јер ће му нечасти-
ви учинити какво зло. Исто тако верују „ако дете за 40 дана много
плаче значи брани се од нечастивих”. ! 20 (М.С. Марковић, Караџић за
1899, стр. 212) У Житорађи, у Топлич.{ком} окр.{угу}, „породиље не
смеју излазити ноћу да их не дохвате ветрови, ђаволи, невидљиви
дуси који доносе болест, а често и смрт”. (Свет. Ст. Спасић {тј. Симић},
Бранк. Коло за 1896, стр. 217) Овде !21 су очевидно „нечастиви” дошли
у место „бабица”.
 Шта све чини
Ђаво понекад чини људима услуге, али се за то скупо наплаћује.
У Босни се приповеда како је путовао човек по ноћи па забасао. „Сав
уморан помисли да ми је бар врага амо да га узјашем и не газим вели-
ког блата. У тај се час створи пред њим магарац, он га својим шалом
заузда, узјаше и пође. Магарац је све поигравао од радости и журио
се некуда, а путник био задовољан мислећи да ће га магарац нечијој
кући донијети. На једном угледа велико језеро пред собом и види
гдје је магарац уперио управ у језеро. Покуша да с њега скочи, али
осјети да су му на ногама букагије. Он се препане, прекрсти, а ороз
запјева. Букагије пукну, а он с магарца о земљу. И магарац проговори:
Моли се Богу што је она птица запјевала, беги би знао кад си магарца
зајашио”. (Т. Драгичевић, Гласн. З. Муз. XX, 452)

Ђаво и новац
У Самобору кажу да ђаво има много новаца. Ко моли ђавола да му
да новаца мора бити у рису (кругу?) који начини око себе лесковом
шибом која је благословљена. У кругу их мора бити непаран број.
Најпре се три пут зафућка на прсте. На то почну долазити свакојаке
страхоте: „велике каче, млински камен над главом, стреле чисто нуз
њега пуцају и друго”. Три страхоте мора издржати, а четврти пут f,
дође сам враг и пита га шта жели и он му каже. Враг му обећа дати
новаца, али му мора обећати једну душу. Ако човек пристане онда
пружи на рис свој мали прст да му враг из њега извади кап крви којом
запише његову душу. (M. Lang, Zborn. XIX, 148)
Још се приповеда ко хоће да добије новце од врага нек улови цр-
ног мачка без белега и нека га однесе у шуму где се не чује ни звоно
да звони ни кокот да пева. Ту нека га закоље, одере, испече и поједе.
Кад то учини дође му враг и пита га шта хоће и што зажели то му
враг да. (M. Lang, Zborn. XIX, 150)

Човек пали свећу ђаволу

!22 У једној приповетци из Ресника, код Београда, приповеда се
како „човек пали ђаволу две свеће да му у сну покаже благо. Ђаво му
се јави у сну, покаже му благо и рече му да се онереди, да би после
могао то место познати”. (В. Чајк. {СЕЗ} 41, стр. 485)

Ђаво се радује сваком злу и наводи на зло

У Срезу Бољевачком се приповеда како је неки човек зажелео да
му ко помогне да се обогати „па макар то и ђаво био” само да би и он
могао проживети као срећни људи. Тек што је он то изрекао а пред
њега стаде ђаво и упита га зашто га је звао и шта жели. Желим, рече
човек, да ми даш „од свачега по мало а пара понајвише”. Ђаво пристаде

f  Изостављене поновљене речи: а четврти пут – прим. прир.

20 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 21

да му да што жели, „али под погодбом да буде његов побратим и да

га у свему слуша”. Човек се сагласи, а ђаво му даде „једну белу књигу
да је потпише и он је потписа”. После неког времена човеку све пође
за руком и врло се обогати. Али га ђаво одврати од цркве и наврати
у механу, где је пио и тукао се са рђавим људима. Због тога га уапсе,
али га ђаво ослободи. Но човек је и даље пио и правио зла. Због неке
велике кривице га најзад осуде на вешала. Кад су га повели на вешање
јави !23 му се побратим. Човек га стане молити да га спасе, а ђаво му
рече да му се попне на леђа, па ће га тако спасти. Човек га послуша;
кад тамо за ђавољим леђима пун кош подераних опанака. „Све сам ја
те опанке подерао докле сам тебе довде довео”. То рече, па се измаче,
а човека обесе. (С. М. Грбић, С. Е. Зб. XXXII, 231–232)

У Срезу Бољевачком кажу „не ваља оно место где је био лонац на
огњишту да остане незагрнуто, јер би се радовали ђаволи”. О томе се
у народу овако прича: „Кад су Јевреји хтели да разапну Исуса Христа,
сковали су били пет ексера да закуцају Исусу Христу, и то два за руке,
два за ноге, а један да му у срце закуцају. Један од његових ученика,
прикраде се и украде један ексер и сакрије га испод лонца. Све су
претражили и никако га нису могли наћи, те тако Исусу нису пети
ексер у срце закуцали. Зато се и дан дањи оно место где је био лонац
на огњишту одмах загрне да се не познаје где је био”. (С. М. Грбић,
С.Е.Зб. XXXII, 186. Види и стр. 397)

Шта све чине – Завођења

На Косову кажу: „Ко ноћу путује тај свагда штетује, јер му различите
животиње пресецају пут, и ђаволи га заносе кроз поље тако да мора
скитати све док петли не запоје”. (Д. Дебељковић, С. Е. Зборн. L, 210)
У Скопској Котлини, у Таору, стари Рибари су „причали да ђаво
мами рибаре низ воду и одвлачи их у дубину”. (М.С. Филип. С.Е.Зб.
LIV, 518)

Заводник
У Мароку ђаво је велики заводник. „Он наводи свет да се одрекне
молитве, читања Корана, поста за време Рамазана, давања милостиње
и испуњења других дужности које је Бог прописао. Он чини да људи
и жене залазе у грех, наводи браћу да имају односе са сестрама,
проузрокују свађе између супружника, гони људе да се међусобно
туку, проклињу и убијају. Он ужива у посматрању како људи чине
оно што Бог не воли. Весели се кад ко умре неожењен и плаче кад
момак узме девојку. Ако ко обесвети џамију или употреби нечисту
течност за своје прање или непоштује Коран може бити сигуран да
ће добити ђавољу наклоност”.g

g  Изостављена литератуа. – прим. прир.

 Састанци с вештицама
У једној нар.{одној} приповетци казује се како ђаволима долазе
вештице на ашиковање. (С. Ђурић, С. Е. Зборн. L, 206–209)

Шта ради ђаво

У Ђевђелији и околини „народ верује да гјавул шаље врага не-
дељом изјутра да лепим сновима, уживањима и другим успављује
људе да не би ишли у цркву”. (Ст. Тановић, {СЕЗ} 40, 311)

Ђаво одређује судбину

У Ђевђелији и околини треће вечери по детињем рођењу одређује
му се касмет. „Око поноћи силази Бог с анђелима с једне стране, а ђаво
с друге стране и отимљу се око детета чије је и ко треба да му одреди
нафаку (судбину). Одреде му и Бог и ђаво, али ђавоља нафака може
остати у моћи и снази до крштења, јер тога !24 дана преко детета пре-
лази крст и дете се одриче ђавола”. (Ст. Тановић, С. Е. Зборн. 40, 110)

Доводи људе у искушење

У Левчу и Темнићу се приповеда да је Св. Тома „био тако вешт
дрводељац да је при дељању брадвом дугу наслањао на камен, а не
на дрвени пањ и никад није брадвом ударио у камен. Али ђаво се
претвори у лепу девојку и открије се пред њим, а он се тако загледа
и тако брадвом удари у камен и иступи је. Видећи шта је урадио он
се наљути и баци се брадвом за ђаволом, али овај умакне. Зато сад
многи сликају Св. Тому са брадвом на земљи”. (Ст. М. Мијат. и Т. М.
Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 118)
{Св. Атанасије и ђаво}h (С. Е. Зборн. L, 101, 152)

Шта је ђаво створио

У Левчу кажу да је ђаво створио: „вука, козу, купину, гајде, ракију,
град, вампира и уопште сваку штеточину”. (Т.М. Бушет., С.Е.Зб. 32, 401)
У Ц.{рној} Гори се приповеда да је ђаво створио вука на овај начин:
Св. Сава и ђаво чували овце. Савине овце биле црне и давале бело
млеко, ђаволове козе биле беле а давале црно млеко. Ђаво предложи
да се промене. Св. Сава пристаде рекавши да ће учинити да и козје

h  У приповетци „Св. Атанасије и ђаво”, ђаво се претвара најпре у лепог младића,

па у лепу девојку како би побожног и богоугодног испосника Св. Атанасија на-
вео на зло и одвратио од Бога. Св. Атанасије га лукавством превари и затвори у
стомну. Народ верује да ђаво неће изаћи из стомне док се не нађе Соломуново
слово, и кад се оно нађе, из стомне ће се ослободити сужањ, али не више као
ђаво, већ, као анђео, какав је и раније био. О ухваћеном / затвореном ђаволу има
доста приповедака: „Рибар и дух”, „Грбо и ђаволски краљ”, „Завидљива браћа”,
„Зли човјек гори је од ђавола” и др. (СЕЗ L, 101–102, 152–153) – прим. прир.

22 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 23

млеко буде бело и предложи да се опкладе. Ђаво пристаде и Св. Сава

рече: У име оца и Сина и Св. Духа! и козје млеко одмах побеле. Ђаво
се на то наљути и створи вука да поједе Савине овце, али „вук скочи
и поједе ђавола, па побеже у шуму”. (В. Ћоровић, Св. Сава, стр. 163)

Ђаво и купина
У Левчу и Темнићу овако се прича о постанку купине: „Бог одсекао
себи врх од прста малића. Једна кап крви тада је пала на земљу и из
ње никла винова лоза. Отуда се род од ње узима за причест. Ђаволу то
буде криво, па каже свету да он може да створи слађе грожђе. Зато и
он одсече себи прст и баци га на земљу из које никне купина. Купина
сазри пре грожђа. Зато свет и данас неће окусити купину пре него
што окуси грожђе, па макар оно било и зелено, јер верује ко окуси
{пре} купину од грожђа да се ђаво радује. Још свет приповеда да у
старо време није нико окушао род о купине, па је Св. Сава благословио
да се може јести и од тада су почели да је једу”. (Ст. М. Мијат. и Т. М.
Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 116; 403. Другојаче о постанку купине види
у Вл. Влаховић, Записи (Цетиње) за јули 1931, 55; П. Софрић, Главније
биље у нар. веровању и певању, Б. 1912, 141) У Ђевђелији и околини
деца „која иду по пољу не смеју јести купине док не окусе грожђа.
Купине се сматрају за гјавулско грозде (ђаволско грожђе) те ко окуси
прво њих тај је на ђавољој страни”. (Ст. Тановић, С. Е. Зб. 40, 74)
Ракија {је} ђаволски изум. (Бос. вила 1907, стр. 288)i

Ђаво и ракија
У Левчу и Темнићу се приповеда како су у старо доба људи били
добри. „Нико се ни с ким није никад тукао, нико никога није никад
тужио.” Ђаволу то буде криво, па стане смиш»љати како би то искварио,
најзад се !25 досети да се направи калуђером, да набере доста трњина.
Кад су трњине одмекле он од њих испече ракију, однесе је у оближњи
град и објави да има воду коју кад човек пије умре, види све мртве
и опет оживи. Људи су куповали, напијали се, свађали се, псовали,
тужили, тукли и радили све што не ваља. Затим је ђаво усавршио и

i  Према белешци Милана Врчевића са Цетиња, унука Вука Врчевића: „Кола

нас одведоше пред једну гостионицу. Ту се поздрависмо с нашим сапутником
из Берана, којега више нијесмо виђели, нити ћемо га по свој прилици видјети.”;
Према причи Ко се крсти не боји се ђавола, БВ, стр. 289–290: „Кад је чичин син од-
растао и до женидбе доспео, испроси му девојку и проведе свадбу најсвечаније.
Весели сватови замоле чичу да допусти и воденичару да мало поигра. Чича му
допусти и даде му хаљине. Ђаво поигра и у том игрању шчепа буре с ракијом па
рече: ’Ово је наше пиће, па коме пређе у страст, тај ће играти у нашем колу. Ово
смо ми измислили и испекли за наше људе, па ко буде наш, тај остави свој посао
и напиће се нашег пића, па ће и на овом свијету почети радити наша дјела. А сад
газда збогом. Са сваким лијепо поступај па и с ђаволом, јер ако друкчије узра-
диш – сигурај ђаволу вечеру’.”– прим. прир.
умножио печење ракије и хватао људе у своје замке највише помоћу
ње. (Ст. М. Мијат. и Т. Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 57 и д.)

Бог и ђаво
„Пре но што се знало за млин људи су зрно туцали. Ђаво начини
млин па се погоди с Богом да Бог узима ујам лети, док је лист зелен,
а потом ђаво до идућег лета.
Кад поче лишће падати ђаво затражи млин. Бог му рече да још
није зима: Ето види тамо у шуми! Кад тамо, а бор и јела зелени. Онда
ђаво позове своје друштво, те клинцима избуше стабла ових дрвета,
не би ли сеj осушила. Али Бог благослови изрешетано дрвеће да му
ништа од тога не буде. Отуда бор и јела имају оне чворове”. (М. Мајз-
нер, С.Е.Зб. L, 119)

Ђаво свакога може преварити

Ђаво може свакога лако преварити. !26 Он је чак преварио и про-
рока Мухамеда. У једној нар.{одној} проповетци се приповеда: „Кад је
пророк Мухамед по земљи ходио и чудеса чинио и свашто прорицао,
један ђаво чује па рече: Идем окушати је ли прави пророк као што
ми га људи казују, па ухвати једну малу тицу и сакрије је живу под
пазухо, претвори се у човјека, те управо к Мухамеду: Селам, алећ,
свече! – Алећ селам, синко! – Чуо сам да си ти светац и да свашто
погађаш, је ли истина? – Валај те нијесу преварили. – Е, а да кажи
ми онда: ова тица те ми је под пазухо је ли жива или мртва? – Жива,
одговори Мухамед. А ђаво онда притисне тицу раменом те је удави,
па је извади мртву и рече: Видиш да није жива него мртва, па не варај
свијет, јер ти је лако с људима но није с ђаволима”. (В. Врчевић, С. н.
приповијетке Б. 1868, бр. 300)

Ђаво – варалица
Ђаво се претворио у девојку и говори Св. Павлу: Обриј браду, !27
Павле, па ћу поћи за те и поникнуће ти златна брада. „Кад Св. Паво
поче бријати браду пред њега је падала златна длака, а на бради
oбријаној ницала је свака длака као пасија, мачија, крмећа и свака
друга. А кад види Св. Павле каква длака ниче на његовој бради, он
отален побјегне у мрачну земљу са половицом необријане браде”. (В.
Ђоровић {тј. Ћоровић}, Св. Сава у нар. предању, стр. 44 {тј. 43–44})

Ђаво и Шваба
Али Ђаво може бити и преварен.

j  Изостављена поновљена реч: се – прим. прир.

24 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 25

(Само са Швабом ђаво тешко излази на крај). О томе се овако

приповеда: Погоде се Ђаво и Шваба „да један другога носи докле
онај који се носи не испјева једну пјесму. Тако најприје узјаше ђаво
на Шваба и започевши најдужу пјесму коју је знао стане пјевати, а
кад је сврши онда Швабо узјаше на ђавола, али мјесто каке праве
пјесме заинтачи пјевати тралала и тако Швабо преварио ђавола, те
га је морао носити читав дан, а пјесми ни краја ни конца”. (Вук, С. н.
посл. бр. 4683, 7494; В. Врч., С. н. припов. Б. 1868, бр. 298)

Ђаво и Арнаутин
Има и једна нар.{одна} приповетка у којој се прича како је Ар-
наутин преварио ђавола. Неки Арнаутин на самртноме часу позове
жену и рекне јој: „Кад умрем немојте ме завијати у нови ленцуо,
него у они чађави којега ћеш наћи у кош више ватре, јер сам га ја још
лани за укоп купио”, и препоручи јој да никако другојаче не учини
већ како јој је рекао. Жена га послуша и кад Арнаутина укопаше ево
око Арнаута неколико ђавола да га муче за учињене грехове. Арна-
ут лукав па ђаволима каже: „Ма што оћете од мене бони? Нијесам
ја данас умро, него још јесенас, а зар сте ћорави те не видите стари
и чађави ленцуо”. И тако их се курталише. (В. Врч., С. н. прип. II, {Д.,
1882}, 39. Уз ову јеk приповетку Врчевић ставио ову напомену: „Турци
вјерују кад у гроб ставе !28 мрца да га ђаволи муче и зато вазда оџа
над гробом по сата чува говорећи: Не бој се ево мене код тебе”. (О
овоме види још: Наш нар. живот, књ. V ; Циганске нар. припов. ; E.
Westermarck књ. , стр. )l

Заштита од ђавола

Заштита од ђавола
У нашем народу је врло раширено веровање у заштитну моћ
глога. У Копаоничким селима у Ибру „глогово дрво се не гори, јер је
оно вилино дрво”. (Ј. М. Милошевић, Гл. Етн. Муз. XIII {тј. XI}, 53) У селу
Зуцу, у Врачарском срезу, се прича да је свака травка остала од Свете
Богородице „а црни глог је крстио Исус Христос; зато сви нечастиви
бегају од њега”. У околини Гор.{њег} Милановца „везују мађичку
моћ црног глога са трновим венцем, који је носио Исус Христос. Глог
је веле био Христу трнов венац, то је свето дрво, зато га се вампири
боје”. (А. Петровић, Гл. Етн. Муз. XIII, 136) Од глога се боје вампири и

k  Изостављена поновљена реч: је – прим. прир.

l  На основу прилично уопштено датих смерница, можемо само претпостави-
ти да је аутор мислио на следеће деонице: Т. Р. Ђорђевић. Наш народни живот,
књ. V: „Самртни обичаји у Турака” стр. [80]–98 и „Белешке из живота, обичаја и
веровања”, стр. [108]–140; Т. Р. Ђорђевић. Циганске народне приповетке: „Ђаво и
Арнаутин”; E. Westermarck. Ritual and Belief in Morocco. 2 vols., 1926. – прим. прир.
вештице. (Т.Р.Ђ., С. Е. Зб. LIII, 200–201) !29 Од глога се граде хамајлије
против злих очију. (А. Петровић, Гл. Етн. Муз. XIII, 132–137; E. Лилек,
Гл. З. Муз. VI, 372) Глогом може да се досади ђаволу. У Бос.{анској}
Крајини се приповеда како је неки ловац ловио зверад у гвожђа, па му
се одједан пут лов обуставио. „Свако јутро би нашао одапета гвожђа, а
у гвожђима нема ништа. Због тога се он жалио и вајкао на ову недаћу.
Неко га једном посаветује да дашчицу за гвожђa направи од глогова
дрвета и њоме да запне гвожђа, па ће тако уловити нечастивог ђавола
који му гвожђа одапиње, јер, вели, то нико други не ради него ђаво”.
Ловац га послуша и у пећини ухвати ђавола. (М. Ружичић, Бос. Вила
за 1888, 103) По другом једном податку, опет из Босанске Крајине,
треба m метнути под гвожђа глоговине и тисовине па ће се ухватити
ђаво који гвожђа одапиње. (Р. Агбаба, Бос.Вила 1893, 364–365)
У Крагујевачкој Јасеници се приповеда како је „неки човек запињао
гвожђа сваке ноћи пред кокошарником да би ухватио лисицу, а ђаво
би свако вече долазио и гвожђа одапињао. Човек се реши да мотри ко
му то ради и зато се у близини сакрије. Кад би око пола ноћи дођоше
два ђавола и један од њих приђе гвожђима и одапе их, а други ђаво
ће му рећи: Море да зна онај човек па да остави код гвожђа глогову
грану ти би се ухватио у гвожђа и био би умлаћен. То је човек све
чуо и сутра у вече остави код гвожђа глогову грану и те се ноћи ђаво
ухвати, па га човек у јутру умлати”. (Ј. М. Павловић, С. Е. Зб. XXII, 170)
У селу Пуковцу, код Ниша, правили су у старо време од црнога глога
клопку за хватање ђавола. (А. Петровић, {ГЕМ} књ. XIII, стр. 135)

У Херцеговини кажу да !30 је добро као заштиту од ђавола имати

купине, „јер кад се оно ђаволи побију на путу или раскршћу, па од
прашине начине виор као ступац до облака, ако се ту близу десиш
одмах вичи пуно пута: Вук, вук, вук, и купина и црни трн! па ћеш
виђет како ће сви ђаволи побјећи. Исто тако треба викати кад с горе
лишће полијеће”. (Ј. Памучина, Магазин, 1867, 44 {тј. 47})

У Херцеговини ђаволи се боје „од црног трна коца што оно с њиме
боду вукодлаке кроз бикову кожу”. (Ј. Памучина, Магазин 1867, 47)

У Ђевђ.{елији} и окол.{ини} „противу гјавола и врага празнује се

празник Св. Антонија и Св. Танасија”. (Ст. Тановић, С. Е. Зб. 40, 311)

Ђаволи се боје ватре. У Жепчу „кад се у вечер излази из куће на-

поље у хуџеру или шталу спавати ваља увијек бацити прије пред кућу
по један жив угљен па онда изићи, јер ће ватра протјерати нечастиве,
ако би који пред кућом био”. (Т. Драгичевић, Гл. З. Муз. XX, 452)
У Херцеговини кажу: „Кад год изађеш обноћ у мрак на двор носи
вазда са собом главњу ватре јер се ђаволи љуто боје ватре да их не
опржи”. (Ј. Памучина, Магазин, 1867, 47)

m  Изостављена поновљена реч: треба – прим. прир

26 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 27

Ђаволи се плаше псовке. Неки Херцеговац је приповедио како је

једном ноћу пролазио поред некакве јаме, „а кад из ње изађе преда
ме црн пас, па све покрај мене стане ићи, па опет се претвори у црно
крме, иза тога у црну мачку, после у црно јаре, а најпосле у црну тицу,
па одлети некуд у брдо, и после сам чуо свакојаке гласове, а ја сам им
све псовао оца с трновим коцем под кољено, јер кад им тако опсујеш
оца триста ће их одмах покрепати, а да Бог сачува да им опсујеш матер
одмах би се триста их родило, и зато немој никад ђаволима псоват
матер, а они би ради били да им се све псује матер, па да се сваког
часа коте нека их је све више”. (Ј. Памучина, Магазин за 1867, 46)

Ђаволи се боје чиста ножа. Неки Херцеговац је приповедио како

се једном обноћ страшно препао. „Навезем, вели, покрај тога и тога
гробља и кад на један пут утвори ми се ђаво у црна магарца, па све
поред мене стане ићи, а ја ти извадим велики нож па га добро стис-
нем десном руком држећи га покрај себе на опрезу, ако би јуришио
на мене да га дочекам ножем”. На то је други Херцеговац рекао: „У
кога има чист нож тај се никад не боји ђавола, јер га може одмах с
чистим ножем у двоје пресећи, па нек оде сјутра на оно мјесто наћи
ће слузину ђе га је пресјекао; ама мало је такијех чистијех ножа”.
(Ј. Памучина, Магазин 1867, 46)

У Херцеговини кажу да се „Ђаволи !31 боје вукова, које кад угледају

створе се у Гундеље (гондоваље) па их вукови тако много поједу. А
да није тако ко би !32 могао од њих жив остати на овоме свијету”. (Ј.
Памучина, Магазин 1867, 47) У !33 Кучима се приповеда како је негде у
Суторману на једном камену седео човек. Један пастир спази како се
томе човеку примиче вук и у часу кад је вук хтео да га нападне пас-
тир викну: Бежи, изеде те вук! Човек утече говорећи пастиру: „Вала
за ово што си ме данас избавио, и ја ћу се теби наћи на невољу кад
највишу невољу имадеш!” Тај човек био је ђаво и у истини је одржао
!34 реч (Ст. Дучић, 286). У Левчу има једна приповетка о томе зашто
се ђаволи боје вука. Она гласи: /
!35n „Кад је Бог створио овај свет дође му ђаво и замоли га да му
дозволи да и он створи неку животињу. Бог му одобри. Ђаво створи
вука, али само тело, јер му душу не могаше дати. Све, све личи на
животињу, али без душе. Тада оде ђаво Богу и пожали му се како је
створио животињу, али без душе. Кажи ти њој: Скочи на оца! па да
видиш како ће оживети. Ђаво оде вуку и рече му: Скочи на Бога! Али
се вук не покрену. Ђаво опет оде Богу и !36 каза му шта !37 се десило.
Бог му опет рече: Кажи му ти онако као што сам ти ја казао, па да
видиш хоће ли оживети или неће. Ђаво оде вуку, па се превари и
рече: Скочи на оца! Вук од једанпут скочи и удави ђавола. Зато се од
тог времена и сада верује да вукови гоне, хватају и тамане ђаволе”.
(Т. М. Бушетић, С. Е. Зб. 32, 402)

n  Изостављен прецртан наслов фише: Ђаво створио вука и првобитни по-

четак текста. Види ендноту !26 – прим. прир.
 Ђаволи се боје једног ударца
У Левчу кажу: „Кад удариш ђавола један пут он те моли да га
удариш још један пут”, јер „ако га удариш један пут цркне, а ако га
удариш два пут – од једнога се створе два”. (Т. Бушетић, С. Е. Зб. 32,
402. Види и В. Чајк., {СЕЗ} XLI, бр. 176 и стр. 548; бр. 17 и стр. 501)

„Прича се [У Кучима] да се ђаво само једним ударцем усмрти, а кад

би се додао и други, он је спасен”. Тамо се приповеда како се неком
човеку придружио ђаво који је изашао из !38 Пећине од Гребаља. Кад
је човек опазио да су му сапутнику „прсти назад удари га шипком од
пушке и ђаво је страховито цикнуо молећи и преклињући да га још
једном удари, али је молба била узалуд. Сјутридан дошла је Станка
Лазова и нашла шупљу кост од ђавола и узела је собом, па се казује
да ју је употребљавала приликом давања соли стоци, ради чега је
омрзнута да ју ни на смрти попови нијесу шћели причестити”. (Ст.
Дучић, 281)

Ђаво – три ударца

У једној нар.{одној} приповетци се казује како је неки човек имао
за жену ђавола и како је узео „жив угарак и треснуо је по глави”. Она га
замоли да је удари још један пут, а он јој рече: Урадих што урадих! Тада
жена цикну као гуја и нестаде је, само остаде од ње нешто налик на
ђинђуву. „Ко на себи носи ту ђинђуву неће пси на њега”. Види код пса.

Ђаво – замена
У Свилајнцу „кад се жена породи мећу се поред ње: гребене, вериге,
конопац, бели лук, катран и ваздан којешта и то све за одбрану од
нечастивих” (место од бабица). (М. Б. Јоксимовићка, Караџић 1899, 246)

Ђаво се боји грома

У Левчу ђаво се боји грмљавине и грома. „Зато чим загрми он
бега и крије се где стигне: човеку под гуњ или у ногавицу, женама
под сукњу, у џепно огледалце, у тестију, у бакрач, у ватриште, под
мотику, секиру, будак, у оџак, под дрво, у пласт, у цркву и т.д. Стога
гром највише у та места и удара, гађајући нечастивог. Громови су
само зато да гађају ђавола. Зато људи за време o грмљавине бацају
огледалце из џепа. Дешавало се, причају, да се бачено огледалце
котрља по земљи а гром пукне и удари у њега на очиглед људи. Зато
„за време грмљавине затискују тестије, заклапају бакраче, запрећу
ватру, избацују из куће секиру, мотику, будак, ако су се десили у
кући, те на тај начин нема где ђаво да се склони од грома. Бегају за

o  Изостављене поновљене речи: за време. – прим. прир.

28 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 29

време грмљавине од дрвета, пласта и т.д., јер мисле да је ту ђаво, па

се може погинути од грома који је њему намењен”. (Т. М. Бушетић, С.
Е. Зб. 32, 402. {тј. 401–402}. Исти, С. Е. Зб. XVII, 532)

У Срезу бољевачком „кад грми народ верује да Св. Илија гони

ђаволе. По нар.{одном} веровању Бог је дао Св. Илији муњу и гром да
побије све ђаволе. Св. Илија је све ђаволе побио, само му је побегао
Роми Даба који се био сакрио у циганском ћеманету. Од Ромог Дабе
напатили су се други ђаволи, па их зато Св. Илија и гони. Кад удари
гром народ верује да је један ђаво погинуо”. (С. М. Грбић, {СЕЗ} XIV, 332)

Ђаво се боји светих утвари

Вук С. Караџић има пословицу: Не бије мене торба већ оно што
је у торби. Као њезино објашњење Вук је поред ње написао: „Казао
некакав кога су тукли торбом у којој је било камење” (бр. 3763). Пос-
ловица међутим има друго једно успелије објашњење. В.{ук} Врчевић
је забележио народну приповетку овакве садржине (С.н.прип. Б. 1868,
бр. 6 {тј. бр. 10, стр. 6}): „Умирао некакав хришћенин, па на самртну уру
дозвао сина те му наређивао и страшном клетвом заклињао да преда
по његовој смрти црквама и манастирима све што нађе записано. Син
му се закуне: Хоћу, тата, тако ми враг све не понио оно што ми иза
твоје смрти остало. Умре ови хришћанин, а син му, пошто види да је
много записано, не хће никоме ништа дати. Но мало послије дође му
враг у кућу и почне све мало по мало сваки дан из куће носити. Син
се сјети своме злу, те брже боље по једнога калуђера и све му каже. А
кад дође калуђер донесе собом своју торбицу, у којој је био петрахиљ,
крст и требник, па се сакрије у једноме ћошку да види хоће ли доћи
ђаво. Кад до мало ево га, па почне из амбара вадити жито, а калуђер
скочи на њега, па га почне бити оном својом торбицом говорећи:
Изиди, проклета сотоно, из ове хришћанске куће! А ђаво одговори:
Не бијеш ти мене калуђере, но то што је у торби, па побјеже и више се
никад не поврати, а они се хришћанин покаје и предаде Богу Божје”.
(А. Šimčik, Zborn. XXX, св. II, стр. 54)

Ђаво се боји крста

Вук је забележио пословицу: Бјежи као ђаво од крста (бр. 253).
У Буковици кажу: „Ђаво бјежи од крста на ведрину, а кад грми иде
пода њ, а вјештице бјеже вавјек”. (V. Ardalić, Zborn. VII, 293)
У Скопљу и околини најбоље су људи заштићени од ђавола „кад
подигну капу и покажу да су миросани и кад се крсте, јер ђаво бежи
од крста”. (Ј. Х. Васиљевић, Скопље 385)
У Дебру и околини „верују да никако не треба спомињати ђавола
и врага, а кад га који случајно спомене ваља да се одмах прекрсти,
јер га тиме тера од себе”. (М. Вељић, Браство IX–X, стр. 445)
 Ђаво и крст
{„Ко се крсти не боји се ђавола.”} (Бос. Вила 1907, стр. 289)
„Он (човек) се слабо крсти, а нема крста ни на кући ни у кући.”
(Ibid)p

Ђаво не воли ћутање

Вук има пословицу: Мучењем се ђаво мучи (бр. 3567). То се по-
тврђује и нар.{одним} приповеткама. У једној приповетци из Пирота
прича се како је „ђаво дао човеку сандук дуката под условом да му
овај да што му се принови у дому. После годину дана роди се томе
човеку син. Поп научи дете да само ћути и чита неку књигу. Ђаво
пита дете ал оно ћути; он му прети (да га баци у море, у шуму и т.д.),
али оно увек ћути. Ђаво га узме на занат, али га најзад отера, јер дете
неће да проговори ни речи”. (Чајк., {СЕЗ} XLI стр. 480)

Ђаволи се боје паса

„У Кучкијех Површана се прича да су ђаволи у пећинама од Липо-
вице, према Кривоме долу, музли козе Николи Тошову, који је видио,
кад су козе пландовале да је дошла у њих некаква невјеста с ћуком и
с двоје дјеце и кад су их помузле утекле. И озго су се виђали ђе сједе
око огња на ком је вареника врела и кикоћу се скидајући лужицама
пјену од варенике. Кад је Никола бацио озгор камен у котао врагови
су опржени вареником, да их је стало грозно цикотање. Тад је скочио
из јаме човјек на зелену коњу да ухвати Николу, али како је овај имао
једног шареног штенца, који је коњаника спријечио лајањем, онда
је рекао коњаник: „Ајде, ајде, Никол Тоши, е да нијеси има шарено
штене које није вратима ударено, нити метлом тицано, хоћаше све
наједно платит”. (Ст. Дучић, 281)

У Горњој Херц.{еговини} народ мисли да је најлакше убити зеца.

„Ловац ма како окренуо пушку на њега убиће га”. Али зец може бити

p  „Била једна воденица у којој се често привиђало.” Газда воденице дотера жито
да самеље, закључа воденицу кад пође кући, ал кад се други дан врати зачуди
се кад виде расуто брашно, а воденица закључана. Смисли да остане ту ноћ у
воденици, да види шта је. У руци је имао тојагу од црног трна. Око пола ноћи зачу
тутањ, затим, писку, хуку, гајде, свиралу, музику и разне гласове, сва се водени-
ца тресе. Коса му се накостреши кад угледа као неке сватове. Кад сви приђоше
до врата, један улете у воденицу говорећи дружини: „Одох ја овоме сељаку још
расипати брашно, да ако се наљути, па нам га преда”, на то му други рече: „а ако
се чича крсти, онда ти је све узалуд!” На то први одговори: „Он се слабо крсти, а
нема крста ни на кући, ни у кући!” – „То ваља за нас, повикаше неки други, само
пази да те не удари крстом од црног трна, јер ни те тако могао ухватити и наће-
рати да му радиш што год зажели.” Слушајући све то, чича начини крст од своје
тојаге, примиче се полако ђаволу иза леђа, те га ожеже оним крстом од трна и
одмах обори на земљу, потом га свуче и даде му своје старе хаљине, па га начини
воденичарем. Отада се чича чешће крстио, а начинио је крст и на кући и на воде-
ници и све му је пошло унапред. (Ко се крсти не боји се ђавола) – прим. прир.

30 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 31

несрећан и по ловца, јер се сатана може претворити у зеца и изаћи

пред ловца, па ће му се онда десити каква несрећа: „или ће се сломити
или сам својом пушком ранити или пушку сломити”. „Једино може у
овом случају срећно проћи ако има у пушци запис или ако је уз њега
црн кер без биљега”. (Т. А. Братић, Гл. З. Муз. XX, 470)

Заштита – запис
Као заштита од ђавола служе и записи. У Грбљу запис против
ђавола гласи: „Заклињем ве дуси си нечисти Богом и васемдержи-
тељем да не вредите раба Божијега Н. ни у дан ни у ноћ. † Светo
Преображење Господње часувај раба својего Н. Н.”. (Вук С. Караџић,
С. Е. Зборн. L, 46) У Горњој Херц.{еговини} да ловцу у лову не би ђаво
нашкодио носили {су} у пушци запис или су имали уза се црног пса
без биљеге. „Зарад тога су стари ловци имали запис или у кундаку
од пушке или на цијеви и онда су мислили да им се не може ништа
утворити”. (Т. А. Братић, Гл. З. Муз. XX, 470)

Заштита – круг
Ђаво не може прећи преко мађичког круга. У једној нар.{одној}
приповетци из Војнића, јужно од Карловца казује се како су се два
побратима зарекла ко први умре да ће га онај други прву ноћ чувати.
Кад је дошло време један умре и „закопају га, а онај други отиде у
вече у гробље и однесе пушку и на њој баганету (бајонет), па стаде
код гроба и окружи око себе коло колико год море досећи, па стане
унутра. Кад је било око поноћи, ал ето ти сијасет врагова, па чим
дођу узму откопавати мртвога из земље. А побратим све то гледа.
Кад га откопају изваде га ван, па стану с њега кожу дерати, а кад га
одеру, баце кожу на земљу крај себе, а њега стану опет закопавати.
Кад побратим види да се они око њега баве, а он узме па са оним
баганетом привуче кожу к себи у коло, па опет мирно гледа шта се
ради. Врагови сврше посао па се окрену тражити коже, ал ње нема:
завири овамо, завири онамо, али ње нигдје нема. У том и ороз запјева,
а врагови се сви разбјеже. Кад се ујутру сване, отиде он па јави попу,
а поп дође па скупи људе, те га опет откопају, па кожу обуку на њега,
те га опет закопају, и послије нису више долазили”. (В. Чајк., С. Е. Зб.
41, бр. 177. Види и стр. 456 и 548)

Чување од ђавола
У Зети кажу „кад неко једе и помене ђавола не ваља да поједе
тај залогај, већ треба да га баци и преда ђаволу”. (И. Радуловић, Гл.
Етн. Муз. XI, 54)
У Срезу Бољевачком „кад некоме за време јела случајно испадне
залогај из уста верују да га је ђаво ћушнуо. Такав залогај ваља дићи
и дати да га поједе псето или мачка”. (С. Грбић, С. Е. Зб. XXXII, 181)
 {Разно}q

Враг у змијском репу ({J. Lovratić}, Zborn. VII, 113)r

Ђаво украо сунце (С.Е.Зб. L, 96)s

Предавање ђаволу
У народу се верује да ништа не треба намењивати ђаволу, па ни
у клетви, нити ваља што !39 доводити у везу с њим, јер се може обис-
тинити. У Кучима се приповеда како је нека жена у љутини „предала”
ђаволима своју кћер у колевци и „кад ју је доцније шћела развити, али
ђевојке нема”. После неколико година сретне је !40 неки човек, а то је
био ђаво, рекне јој да је он њен зет и одведе је „у једну подземну јаму
у !41 сред које је велики огањ горио, а около је седио свакојаки народ:

q  Наслов поглавља према плану Љубице С. Јанковић, преузет из легата ЉДЈ Р

233. – прим. прир.
r  „Кажу, да се је враг сам створио, па га Бог надарио, да и он буде свеможан.
Кад је Бог направио топ, направио је и враг, па када су насули барута у топове,
Бог брже убоде страга топ прстом, а враг није видио, па није убо на свом топу.
Почму пувати и палити. Бог метне ватру на паљу и пикне његов топ. Враг узме
ватру на топ отраг. Ватра се утрне, топ не ће да пукне. Враг узме ватру, па дој-
де прид топ. Завуче руку с ватром у топ. Барут се запали па све излети из топа
на врага. Враг се поплаши па утече у змијски реп. Зато ко убије у пољу змију,
реп живи све док онај не дође на кућни праг. Кад он дође на праг, цркне и враг.”
(Враг у змијском репу) – прим. прир.
s  „Када Бог створи земљу и све животиње на њој, науми да одреди људе који
ће чиме управљати. С тога сазове скуп свих светаца да изврши поделу. Ђаво,
кога Бог не беше позвао, дође кришом да чује хоће ли и њега за што одредити.
Али кад чу све и виде да га и не помињу, науми да се освети. Како су сви били
на том скупу, а земља и небеса без икога, то ђаво узе своје ђаволско штапче,
дохвати сунце, скупи га у клупче, па га натакне на штапче, које пребаци пре-
ко рамена, те сиђе на земљу. Кад тамо, он чује неко кукање, осврне се и спази
кукавицу на једном дрвету. Ђаво је запита како се зове и зашто кука. Она му
рече да се зове кукавица, а да кука што су је остале птице избациле из свога
друштва, па јој је тешко самој. Онда јој ђаво рече да је и он исто тако сам, па је
позове да са њим пође. На то кукавица радо пристане. После збора виде Бог да
нема сунца на небу, и досети се да га је ђаво украо. Наста већање и доконаше
да на земљу сиђе Свети Илија и да на сваки начин гледа да како од ђавола
украде сунце. Свети Илија нађе ђавола на земљи где на левом рамену носи на
штапчету сунце, а на десном кукавицу. После неког времена Илија се опклади
са ђаволом ко ће брже претрчати једно поље. Ђаво забоде штапче са сунцем и
крај њега стави кукавицу да га чува. Потом обојица потрче у исти мах. Ђаво
запне из све снаге и далеко измакне, а Свети се Илија врати, дохвати сунце
и стане бежати. Кукавица закука из свег гласа, а Свети Илија учини те пуче
гром из ведра неба и начини у земљи провалију, у коју ђаво пропадне, а земља
га покрије. Ђаво запне из све снаге и једва се искобеља, направи крила, па по-
лети за Светим Илијом, Свети Илија једва стиже до својих кола, али се ђаво
дохвати за осовину и пође заједно с њим. И сада кад се помрачи сунце, народ
верује да су се Свети Илија и ђаво ухватили у коштац, те се сунце не види иза
њихових леђа.” (О помрачењу сунца) – прим. прир.

32 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 33

бабе и старци ћелавијех глава и сваковрсна младеж”. Ту јој се јави и

кћи и исприча јој како кад ју је некад мати у развијању „предала” да
су је ђаволи донели у ону јаму и дали је за жену ономе човеку што
ју је довео. !42 Затим јој рече „да ништа не једе или пије јер би на тај
начин и она остала у том ђавољем колу”. (Ст. Дучић, 282)
Исто се тако прича у Кучима како се нека девојка по имену Пла-
ни била за годину дана изгубила. После године упита неко Јанка
Муратова Живковића је ли му како родило жито у једној њиви, а он
одговори Нема ђавоље зрно! Чим је он то рекао, а на реченој њиви се
појави безброј ђавола који стану брати жито. Са собом су били довели
и Плану коју су били однели. (Ст. Дучић 282)

У једној нар.{одној} приповетци из Високога, у Босни, казује се

како су човек и жена имали само женске деце. Кад !43 се једном опет
роди женско дете, жена рече: А женско! Да Бог да те га ђаво однио!
Дете је израсло у повелику девојчицу. Једног јутра ишчезе и нигде
је нису могли наћи. После неког времена оде њезин отац да сече луч
на стенама више једне
пећине. На један пут неко га стаде звати: Бабо, бабо! али он никога
није видео. Тако је било неколико пута. Једног дана зовне га опет онај
глас. Он се одазва и запита ко га зове. Ја сам твоја кћи, одговори глас,
што ти је нестала. Затим му исприча како су је „једне ноћи однијели
ђаволи говорећи да је њу мајка ђаволима предала кад се родила”.
(Д. Жаличић, Б. Вила 1906, стр. 27; Види још Ж.И. Поповић, Б. Вила
за 1904, стр. 113 {тј. 113–114}; Б. Петрановић, {С. н. пј. 1867} I, бр. 22;
В. Чајк. {СЕЗ} XLI, стр. 50 и д.)

Веровања – у жене ђаволова глава

У Санском Мосту се приповеда како је нека жена прала рубље
и свађала се са ђаволом који је био на обали. „У том наиђу Христос
и Св. Петар, па Христос рече Св. Петру да иде и да их помири. Петар
оде узе мач и обадвома одсијече главе.” Кад !44 Христос виде шта је
Петар урадио, прекори га и нареди му да им метне главе на трупове
и да их оживи. Петар оде и у хитњи „метне ђаволску главу на жену а
женину на ђавола. Од тог времена жена се не може надговорити ни
опаметити”. (Т.Ј. Поповић, Б. Вила 1902, 404)

Враг и жена
У Отоку, у Славонији, се прича како се жена „погодила с врагом
да је служи па ће посли она њега. Жена седне код статива и притиска
подножнике. Ните одскачу, зив се отвара. Она баца чунак кроз зив, а
не дочика руком. Враг јој докучи чунак, а она га опет баци кроз зив
на другу страну. Тако {је} враг моро трчати сад на једну сад на другу
страну статива. Увечер је сретан био да је утеко, а простио је жени
да њега служи”. (J. Lovretić {тј. Lovratić}, Zborn. VII, 113)
 Пословице
Ко је год с ђаволима шућурице сијао све су му се о главу разбија-
ле. (Вук 2677)
Ко с врагом тикве сади о главу му се разбијају. (Вук 2928)
Ко с врагом тикве сије све му се о главу лупају. (Вук 2929)
Ко с ђаволом тикве сади о главу му пуцају. (Вук 2930)
Ђаволу пакла не мањка. (Вук 1322)
Ђавоља маштанија. (Вук 1323)
Ђаво није да се не поправи, а анђео није да не погријеши (кад се
моли за каква крива човјека). (Вук 1324) /
Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради. (Вук 1325)
Ђаво растовара на вољи плот. (Ко много има онај и добија.) ({Вук}
1326)
Враг би и главу скинуо, али Бог ни длаке не да. ({Вук} 725)
Враг врагу очи не вади. ({Вук} 726)
Враг не спава. (Зло се ласно догодити може.) ({Вук} 727)
Враг ни сам себе није добра учинио. ({Вук} 728)
Ни ђаво није онако црн као што људи говоре. (Вук, 4158)
Сунце !45 грије, киша иде, ђаволи се легу. ({Вук} 5924) /
Ђе ђаво не може што свршити онђе бабу пошаље. (Вук 1346)
На једну страну ђаво, а на другу баба, па ко натегне. (Вук, 3623)

!1 Куси или онај Куси

!2 пре
!3 погине
!4 У Украјини
!5 Пр
!6 ђаке
!7 43
!8 превртљив
!9 (Ст. Тановић, С.Е. Зб. 40, 311)
!10 Жепчу
!11 му
!12 На
!13 (Вук, Припов. Стр. 37)
!14 пове
!15 уста
!16 уста
!17 У Б. и Х. кажу да ђаво најрадије улази у човека
„послије спавања кад је човјек иза сна мамуран
ко да је попио сто ока и ко да је припио” и „неће
га од лаке ишћерати кад тада уљегне” (Iv. Zovko,
Zborn. VI, 307)
!18 Ђаво може ући у човека.
!19 , а има

34 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 35

!20 Овде је неч

!21 је
!22 „Човек
!23 човек
!24 детета
!25 смисли
!26 У
!27 Св.
!28 мртваци
!29 Глог штити од
!30 је
!31 се
!32 од
!33 једној
!34 реч
!35 Ђ аво створио вука
У Левчу приповиједају
!36 рече
!37 је казао
!38 Гребаља
!39 Прецртана реч нечитка. – прим. прир.
!40 Прецртана реч нечитка. – прим. прир.
!41 којој
!42 (Ст. Дучић 282)
!43 је дошло време да им се
!44 Пет
!45 сија
 ПОПИС СКРАЋЕНИЦА

Б. –  Београд
Б. Вила –  Босанска вила
Бос. Вила
Бос.Вила
{БВ}**
Б. и Х. –  Босна и Херцеговина
Б. и Херц
Босн. и Херц.
Босна и Херц.
Бос. Крајина –  Босанска Крајина
Бранк. Коло –  Бранково коло
Гл. Етн. Муз. –  Гласник Етнографског музеја
Гл.Етн.Муз.
Гл. З. Муз. –  Гласник Земаљског музеја у Босни и
Гл. З. Музеја Херцеговини / Гласник Земаљског музеја
Гласн. З. Муз. у Сарајеву
{ГЕМ}
Гор. Милановац –  Горњи Милановац
Горња Херц. –  Горња Херцеговина
{Д.} –  Дубровник
Деца –  Деца у обичајима и веровањима нашега
народа / Тихомир Р. Ђорђевић (Београд, 1941)
Ђевђ. –  Ђевђелија
Ђевђ. и окол. –  Ђевђелија и околина
Zborn. –  Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slаvena
и д. –  и даље
и т. д.
и т.д. –  и тако даље
Кучи – племе и Живот и обичаји племена Куча / Сте-
ван Дучић (Београд, 1931)
Магазин –  Србско-далматински магазин /
Српско-далматински магазин (1867)
нар. –  народна, -е, -и, -ој, -ом
Окр. Морав. –  Округ моравски
Окр. Моравски

**
У витичастим заградама {} наведене су скраћенице приређивача Н. Ј. ради
допуне текста Тихомира Р. Ђорђевића.

36 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 37

Р –  Српски рјечник / Вук Стефановић Караџић

Р. (Беч, 1852)
Рј
Рј.
Rječn. –  Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika / Jugoslavenske
akademije znanosti i Rječn. J. Akad. umjetnosti
Rječn. Jugosl. Ak.
С.Е.Зб. –  Српски етнографски зборник
С.Е. Зб.
С. Е. Зб.
С.Е.Збор.
С.Е.Зборн.
С.Е. Зборн.
С. Е. Зборн.
{СЕЗ}
С. н. пј. – Српске народне пјесме из Босне (женске) / Бо-
гољуб Петрановић (Сарајево, 1867)
С. н. посл. –  Српске народне пословице и друге у обичај
Посл. узете ријечи. Књ. 2 / Вук С. Караџић (Биоград, 1900)
С. н. приповијетке Б. 1868 –  Српске народне приповијетке / Вук Врчевић
С. н. припов. Б. 1868 (Београд, 1868)
С.н.прип. Б. 1868
С. н. прип. II {Д. 1882} –  Српске народне приповијетке. Књ. 2 / Вук
Врчевић (Дубровник, 1882)
С. н. прип. –  Српске народне приповијетке и загонетке.
С.н.припов. Књ. 1 / Вук С. Караџић (1897)
Св. Сава –  Свети Сава у народном предању / Владимир
Св. Сава у нар. предању Ћоровић (Београд, 1927)
Скоп. Котл. –  Скопска Котлина
Скоп. Котлина
Скоп. Ц. Гора –  Скопска Црна Гора
Скопска Ц. Гора
Скопље –  Скопље и његова околина / Јован Хаџи
Васиљевић (Београд, 1930)
Топлич. окр. –  Топлички округ
Успомена –  У спомен стогодишњице рођења митрополита
стогодишњице и господара црногорскога Петра II
Петра II Петровића-Његоша : (1813-1913) (Цетиње, 1913)
Handwörterbuch –  Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens
d. deutsch.
Aberglaubens
Hwb.
Ц. Гора –  Црна Гора
 ПОПИС РАЗРЕШЕНИХ ИМЕНА АУТОРА

A. and H. Murgoci – Agnes and Helen Murgoci

А. Васиљевић – Алекса Васиљевић
А. Гавриловић – Андра Гавриловић
А. Петровић – Александар Петровић
Hangi – Antun Hangi
A. Šimčik – Antun Šimčik
Ат. Петровић – Атанасије Петровић
Б. Александрић – Борислав Александрић
Б. Петрановић – Божидар [Теодор] Петрановић
V. Ardalić – Vladimir Ardalić

В. Врч. – Вук Врчевић

В. Врчевић

В. Вукасовић – Вид Вулетић–Вукасовић

В. Вулетић

В. – Вук Стефановић Караџић

Вук
Вук С.К.
Вук С. Караџ.

Вл. Влаховић – Влајко Влаховић

В. Ћоровић – Владимир Ћоровић

В. Ђоровић

В. Чајк. – Веселин Чајкановић

Чајк.
{В. Чајкановић}

Günter – [Hans Friedrich Karl] Günter

Д. Дебељковић – Дена Дебељковић
Д. Жаличић – Душан Жаличић
Е. Лилек – Емилиан Лилек
E. Westermarck – [Edvard Alexander] Westermarck
Eckstein – [Friedrich August] Eckstein
Ж.И. Поповић – Живојин И. Поповић
И. Радуловић – Илија Радуловић

Iv. Zovko – Ivan Zovko

I. Zovko

Ј. Lovratić – Josip Lovratić

Ј. Lovretić

38 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 39

Ј. М. Милошевић – Милорад Ј. Милошевић

Ј. М. Павловић – Јеремија М. Павловић
Ј. Памучина – Јоаникије Памучина
Ј. Х. Васиљевић – Јован Хаџи–Васиљевић
М. Б. Јоксимовићка – Милева Б. Јоксимовићка
М. Вељић – Михаило М. Вељић
М. Драговић – Марко Драговић

М.Ђ.М. – Милан Ђ. Милићевић

М.Ђ. М.
М. Ђ. М.

M. Lang – Milan Lang

М. Мајзнер – Милан Ј. Мајзнер
М. Ружичић – Милован Ружичић

М.С. Марковић – Марко С. Марковић

М. С. Марковић

М.С.Фил. – Миленко С. Филиповић

М.С.Филип.
М.С. Филип.

Н. Беговић – Никола Беговић

N. Buconjić – Nikola Buconjić
П. Софрић – Павле Софрић – Нишевљанин
Р. Агбаба – Радослав Агбаба
С. Ђурић – Симеон Ђурић
S. König – Samuel König

С. М. Грбић – Саватије М. Грбић

С.М.Грбић
С. Грбић

С.М. Милосављевић – Сава М. Милосављевић

Свет. Ст. Симић – Светислав Ст. Симић
Ст. Дучић – Стеван Дучић
Ст. М. Мијат. – Станојe М. Мијатовић
Ст. Тановић – Стеван Тановић
Т. А. Братић – Тома А. Братић
Т. Драгичевић – Томо Драгичевић
Т.Ј. Поповић – Тодор Ј. Поповић

Т. М. Бушетић – Тодор М. Бушетић

Т.М. Бушетић
Т.М. Бушет.
Т. М. Бушет.
Т. Бушетић
Т. Бушет.

Т.Р.Ђ. – Тихомир Р. Ђорђевић

Wuttke – Adolf Wuttke
 ИЗВОРИ И ЛИТЕРAТУРА*

МОНОГРАФИЈЕ
Беговић, Никола (прир.). Живот и обичаји Срба-граничара. Загреб:
Тискарски завод Народних новина, 1887.
Buconjić, Nikola. Život i običaji Hrvata katoličke vjere u Bosni i Hercegovini.
Sarajevo: D. A. Kajon, 1908.
Врчевић, Вук (прир). Српске народне приповијетке : понајвише кратке
и шаљиве. Биоград: На свијет издало „Српско учено друштво”, 1868.
„---” (прир). Српске народне приповијетке : понајвише кратке и шаљиве.
Књ. 2. Дубровник: Наклада књижаре Д. Претнера, 1882.
Westermarck, Edward. Ritual and Belief in Morocco. Vol. 1-2. London [etc.]:
Macmillan and Co., 1926.
Wuttke, Adolf. Der deutsche Volksaberglaube der Gegenwart. Dritte Bearbei-
tung von Elard Hugo Meyer. Berlin: Verlag von Wiegandt & Grieben, 1900.
Гавриловић, Андра (ур.). Двадесет српских народних приповедака :
с предговором и с белешкама за извор и паралеле текста. Београд:
„Доситије Обрадовић”, 1906.
Драговић, Марко. У спомен стогодишњице рођења митрополита и
господара црногорскога Петра II Петровића-Његоша : (1813-1913). Це-
тиње: Дворска књижара „Његош”, 1913.
Дучић, Стеван. Живот и обичаји племена Куча. Београд: Планета, 1931.
Ђорђевић, Тихомир Р. Деца у веровањима и обичајима нашега народа.
Београд: Централни хигијенски завод, 1941.
„---”. Наш народни живот. Књ. 5. Београд: Г. Кон, 1932.
„---” (прир.). Циганске народне приповетке. Београд: Р. Д. Ћуковић, 1933.
Караџић, Вук Стеф.[ановић] (прир.). Српске народне пословице и друге
различне као оне у обичај узете ријечи. Књ. 2. Државно изд. Биоград:
Српска Краљевска штампарија, 1900.
„---” (прир.). Српске народне приповијетке и загонетке. Књ. 1. Државно
изд. Биоград: Штампарија Краљевине Србије, 1897.
„---” (прир.). Српски рјечник : истумачен њемачкијем и латинскијем
речима. Беч: У штампарији Јерменскога намастира, 1852.
Петрановић, Богољуб (прир.). Српске народне пјесме из Босне (женске).
Књига прва. [Сарајево]: Богољуб Петрановић, 1867.
Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Dio 2, Četa-Đavli. Na svijet izdaje
Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Obradili Đ. Daničić, M.
Valavac, P. Budmani. Zagreb: L. Hartman, 1884–1886.

∗
Приредила Наташа Јовановић.

40 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 41

Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Dio 3, Đavo-isprekrajati. Na svijet

izdaje Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Obrađuje P. Budmani.
Zagreb: [Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti], 1887–1891.
[Софрић, Павле] Нишевљанин (прир.). Главније биље у народном ве-
ровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису. Београд:
Св. Сава, 1912.
Ћоровић, Владимир (прир.). Свети Сава у народном предању. [Београд]:
Задужбина Радојице Ј. Ђурића, 1927.
Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens. Series, Handwörterbuch zur
deutschen Volkskunde. Bd. 2, C – Frautragen. Ed. by Hoffmann–Krayer,
Eduard, Bächtold–Stäubli, Hanns. Berlin, 1929/1930.
Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens. Series, Handwörterbuch zur
deutschen Volkskunde. Bd. 3, Freen – Hehenschuß. Ed. by Hoffmann–Krayer,
Eduard, Bächtold–Stäubli, Hanns. Berlin, 1930/1931.
Handwörterbuch des deutschen Aberglaubens. Series, Handwörterbuch zur
deutschen Volkskunde. Bd. 4, Hieb- und Stiechfest – knistern. Ed. by Hoff-
mann–Krayer, Eduard, Bächtold–Stäubli, Hanns. Berlin, 1931/1932.
Hangi, Antun. Život i običaji Muslimana u Bosni i Hercegovini. 2. znatno
povećano i ispravljeno izd. Sarajevo: Daniel A. Kajon, 1906.
Хаџи Васиљевић, Јов.[ан]. Скопље и његова околина : историска, ет-
нографска и културно политичка излагања : (са 180 слика у тексту,
једним планом и једном скицом – картом). Београд: Штампарија „Свети
Сава”, 1930.

ЧАСОПИСИ И ЗБОРНИЦИ
Агбаба, Радослав. „Постанак села Враголова. (У Босанској Крајини)”.
Босанска вила. 8. 24 (1893): 364–365.
Александрић, Борислав. Венац за јуни. 1927.
Ardalić, Vladimir. „Bukovica. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik
za narodni život i običaje Južnih Slavena. 7. 2. Drugi dio (1902): 237–294.
Братић, Тома А. „Лов и народна веровања о њему у Горњој Херцего-
вини”. Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини. 20. 4 (1908):
[467]–473.
Бушетић, Тодор М. „Веровања о ђаволу у округу Моравском”. Српски
етнографски зборник. 32 (1925): 400–405.
„---”. „Народна медицина Срба сељака у Левчу”. Српски етнографски
зборник. 7 (1911): [531]–595.
„---”. „Српске народне песме и игре са мелодијама из Левча”. Српски
етнографски зборник. 1 (1902): [30]–87.
Васиљевић, Алекса. „Из народних празноверица у Сврљигу. (Наста-
вак)”. Босанска вила. 12. 13 (1897): 204–205.
Вељић, Мих.[аило] М. „Народна веровања”. Браство. 9/10 (1902): 441–449.
Влаховић, Вл.[ајко]. „Исус Христос у народном предању”. Записи за
јули. 1931: 52–55.
Врчевић, Вук, „Народно сујеверије или врачање, слутња и бајање”.
Србадија. 1876. 3/4: 50–52.
„Вукова грађа”, Српски етнографски зборник. 50 (1934): [9]–25.
Вулетић–Вукасовић, Вид. „Призријевање”. Српски етнографски збор-
ник. 50 (1934): [155]–195.
Грбић, С.[аватије М.], „Обичаји и веровања из Источне Србије”. Српски
етнографски зборник. 32 (1925): [387]–416.
„---”. „Српска народна јела и пића из Среза Бољевачког”. Српски ет-
нографски зборник. 32 (1925): [169]–236.
„---”. „Српски народни обичаји из Среза Бољевачког”. Српски етног-
рафски зборник. 14 (1909): 332–337.
Дебељковић, Дена. „Веровања српског народа на Косову пољу”. Српски
етнографски зборник. 50 (1934): [210]–215.
Dragičević, Tomo. „Narodne praznoverice (Žepče)”. Гласник Земаљског
музеја у Босни и Херцеговини. 20. 4 (1908): 449–466.
Ђорђевић, Тих.[омир] Р. „Зле очи у веровању Јужних Словена”. Српски
етнографски зборник. 53 (1938): 200–201.
Ђурић, Симеон. „Српске народне приповетке”. Српски етнографски
зборник. 50 (1934): [206]–209.
Zovko, Ivan. „Vrag”. Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena. 6. 2.
polovina (1901): 306–308.
Јоксимовићка, Милева Б. „Народне празноверице”. Караџић. 1 (1899): 246.
„Ко се крсти не боји се ђавола : народна прича испод Копаоника”. Ру-
брика „Српске народне умотворине”. Босанска вила. 22. 17/18 (1907):
289–290.
König, Samuel. „Magical Beliefs and Practices among the Galician
Ukrainnians”. Folklore. 48. 1 (1937): 59–91.
Lang, Milan. „Samobor. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik za
narodni život i običaje Južnih Slavena. 19. 1. Drugi dio (1914): 39–152.
Лилек, Емилиан. „Вјерске старине из Босне и Херцеговине”. Гласник
Земаљског музеја у Босни и Херцеговини. 6. 3 (1894): [365]–368.
Lovratić, Josip. „Otok. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik za narodni
život i običaje Južnih Slavena. 7. 1. Drugi dio (1902): 57–113.
Мајзнер, Милан Ј. „Српске народне приповетке”. Српски етнографски
зборник. 50 (1934): [95]–125.
Марковић, Марко С. „Српске народне празноверице”. Караџић. 1 (1899): 212.
Мијатовић, Ст.[аноје] М. „Обичаји српског народа из Левча и Темнића”.
Српски етнографски зборник. 7 (1907): 72–100.

42 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
 Читање традиције 43

Мијатовић, Ст.[аноје] М., Бушетић, Тодор М. „Технички радови Срба

сељака у Левчу и Темнићу”. Српски етнографски зборник. 32 (1925):
1–168.
Милићевић, Милан Ђ. „Живот Срба сељака”. Српски етнографски
зборник. I (1894): [49]–58, [75]–96.
Милосављевић, Сава Мил. (прир.). „Обичаји српског народа из Среза
Хомољског. Део 1”. Српски етнографски зборник. 19 (1913): 1–467.
Милошевић, Милорад Ј. „Народне празноверице у копаоничким селима
у Ибру”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 11 (1936): [47]–53.
Murgoci, Agnes & Miss Helen B. Murgoci. „The Devil in Roumanian Folklore”.
Folklore. 40. 2 (1929): 134–167.
Павловић, Ј.[еремија] М. „Живот и обичаји народни у Крагујевачкој
Јасеници и Шумадији”. Српски етнографски зборник. 22 (1921): 1–271.
Памучина, Јоаникiе. „Народни обичаи и приповѣдке”. Србско-
далматинскíй алманахъ. 1867: [44]–64.
Петровић, Александар. „Црни глог у народном веровању”. Гласник
Етнографског музеја у Београду. 13 (1938): [132]–137.
Петровић, Ат.[анасије]. „Народни живот и обичаји у Скопској Црној
Гори”. Српски етнографски зборник. 7 (1907): 405–409, 430–433, 502–507.
Поповић, Живојин И. (прир.). „Ђавоља свадба : српска народна при-
поветка”. Босанска вила. 19. 6 (1904): 113–114.
Поповић, Тодор Ј. „У жене је ђаволска глава : српска народна прича”.
Босанска вила. 17. 21/22 (1902): 404.
Радовановић, Борисав Љ. „Празноверице и бајање у неколико села
Југозападног Стига”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 3 (1928):
[98]–102.
Радуловић, Илија. „Народна веровања у Зети”. Гласник Етнографског
музеја у Београду. 11 (1936): [54]–63.
Ружичић, Милов.[ан]. „Врачања и сујеверије о лову у Босанској Краји-
ни”. Босанска вила. 3. 7 (1888): 103–104.
Симић, Свет.[ислав] Ст. „Нови подаци о Врзину колу и навама”. Бран-
ково коло. 2 (1896): 213–218.
Тановић, Ст.[ојан]. „Српски народни обичаји у Ђевђелијској Кази”.
Српски етнографски зборник. 40 (1927): 23–226, 305–315.
Филиповић, М.[иленко] С. „Обичаји и веровања у Скопској Котлини”.
Српски етнографски зборник. 54 (1939): 516–524.
Чајкановић, В.[еселин] (ур). „Српске народне приповетке. Књ. 1”. Српски
етнографски зборник. 41 (1927): 93, 414–415, [453]–552.
Šimčik, Antun. „Napomene uz poslovice”. Zbornik za narodni život i običaje
Južnih Slavena. 30. 2. Prvi dio (1936): 43–58.