Народна или усмена књижевност је вид књижевности који је постојао дуго пре појаве

првог писма, а преносила се са колена на колено. Људи су је користили свакодневно и

била је везана за религијске обреде. Усмена књижевност дели се на поезију (епска,
лирска, епско-лирска) и прозу. Путем усмене књижевности остварују се и први облици
комуникације са децом раног узраста. Народна књижевност је, пре свега, чувар
традиције, јер на основу ње много сазнајемо о менталитету, култури и историји
једног народа. Назив је добила по Вуковом одређењу: народне песме, народне
приповетке, народне пословице, мада их нико никада није подводио под исти назив -
народна књижевност. Она је слика свеукупног живота човека старих времена. У почетку
је имала ритуално-обредни и магијски карактер, а то је у директној вези са процесом
рада (земљорадња, сточарство, лов).

Основне одлике народне књижевности

1.Аутор народног дела је непознати талентовани појединац или група појединаца;

2.Народно дело је стварано колективно - колективизам је наглашен у народној
књижевности;
3.Варијантност - основна особина народне књижевности која омогућава певачу да уноси
измене у дело (сваки певач има право да то чини), с тим у вези имамо велики број
варијанти одређених дела;
4.Превентивна цензура колектива - талентовани појединац, певач, сваки пут је
прилагођавао дело укусу публике;
5.Синкретичност - истовремено се може певати, играти, свирати;
6.Има стереотипни почетак или како се још називају иницијалне формуле (Боже мили,
чуда великога...), устаљене епитете (јарко (сунце), лепа (девојка)) и устаљене
епске бројеве (3,7,9,12). Постоје формуле имена (Јерина је увек име за неверну
жену, а Анђелија за ,,вјерну љубу"), места, времена, иницијалне и финалне формуле
(којима се завршава дело (обично песма));