Хуманизам и ренесанса

Током XV и  XVI вијека низ европских земаља доживљавао је један од највећих културних покрета у
историји. Била је то ренесанса (препород). Тај период је смјењивао средњи вијек, али разграниченост
између њих није била оштра. Неки коријени препорода зачели су се још у средњем вијеку, а нешто од
средњовјековног духа остајало је да траје и у ренесанси. Најбољи примјер тог преплитања у раној
ренесанси били су дјело и мисао Дантеа Алигијерија. Ренесанса је укључивала у себе и обнављање
антике (у којој је нашла ослонац) и препород културе послије средњовјековне епохе. Шире од тога,
доносила је свеопште промјене у односу човјека према религији и цркви, према животу, у
књижевности, у умјетности уопште, у политици итд.

• Претече се јављају још у 13.вијеку.

• Под хуманизмом се подразумијева период који траје од 14. и у 15. вијеку,

• Ренесансом се називају духовне и умјетничке појаве 16.вијека.

• Мјесто

• Италија

• Најзначајнији центри окупљања биле су академије.

• Замијениле су средњевјековне универзитете који су били под контролом цркве.

• Настајале су у великим културним средиштима: Рим, Фиренца, Напуљ.

• Културно-историјски услови

• разбијање затвореног феудалног економског система;

• процват трговине;

• слабљење ауторитета цркве;

• одбацивање до тада неприкосновеног схоластичког поимања свијета;

• тражење непосредног додира између човјека и Бога;.

• рађање првих појмова о нацији.

Поред Поред хуманистичких школа и универзитета, за духовни узлет ове епохе од великог је
значаја био проналазак штампарства (изумитељ је био Јохан фон Гутенберг, који је прву књигу
штампао средином 15. вијека). До тада позната само из рукописа, од друге половине 15. вијека
објављују се и доспијевају у руке читалаца широм Европе дјела свих врста. Књига је проналаском
штампарства добила важну улогу у ширењу културе.

• Хуманизам:
• Ренесанса

• Духовно шира и неупоредиво отворенија од хуманизма, ренесанса је означила свеукупни

препород у срединама које је захватила.

• Ренесансна књижевност стварана је на народном језику а представљала је обичан живот и

човјека у њему (грађанску кућу, трг, улицу, свакодневицу, господаре и слуге, трговце,
свештенике, куртизане, врачаре, чаробњаке, забављаче, војнике, луталице…пасторални и
рустикални амбијент итд.).  Исказивала је нескривене човјекове емоције.

• Ренесанса је упијала све оно што је доносио хуманизам, све његове идеје, али је захваљујући
садржајима којима се бавила, народном језику који је користила и везаности за реални живот,
била шира и дуговјечнија и остварила велике домете у свим областима културе и умјетности.

• За ренесансу је везан појам хуманизма. Хуманизам је један вид ренесансе. Хуманисти су били
носиоци препорода, његових идеја о слободном и хуманом животу у чијем је средишту био
човјек. То је и била суштина преокрета: вијековима у позадини, као недостојан и ништаван,
покоран Богу, човјек је у хуманизму доспио у центар пажње. Издвојио се духом и тијелом као
индивидуално биће.

• На уздизању човјекове идеје и дјела, на афирмацији духовне и тјелесне љепоте, уживања и

задовољства заснивало се осјећање животне радости. Оптимизам је напајао човјека новог
времена, чија је основна девиза постала CARPE DIEM (зграби дан).

• Човјек у центру интересовања и проучавања;

• Посвећеност општем добру – највећој могућој мјери човјечности;

• Достизање савршенства – усавршавање различитих вјештина и талената

• Језик

• Хуманисти су се опредијелили за латински језик као језик школе и литературе. Та универзалност

је омогућавала хуманистима да се разумију. Међутим, то опредјељење, као и настојање на
учености, ограничили су замах хуманизма. Он је, наиме, обухватио само оне који су живјели у
градовима и само учене. Велики број људи који није знао старе језике (многи су били неписмени,
женска дјеца су још била далеко од школе) остао је недодирнут хуманизмом.

• Књижевност хуманизма и ренесансе

• Главна обиљежја књижевности и књижевних дјела хуманизма и ренесансе јесу:

• -инспирисаност дјелима писаца античке књижевности;

• -употреба народног језика (праћена утицајима поетике усмене књижевности);

• – изражавање личних и интимних осјећања;

• – снажно испољавање љубавног заноса, посебно у поезији;

• – сликовитост пјесничког језика,

• – испољавање артистичког умијећа у обликовању тема и мотива;

• – присуство мотива из античке традиције, нарочито из грчке и римске митологије,

• – настојање аутора да одабрану тематику приказују на увјерљив начин;

• – дочаравање духа времена и доба, повремено чак и актуелних дешавања;

• – мотивисаност поступака и гледишта ликова снажним осјећањима;

• – присуство моралне димензије, која често садржи и јасну поуку;

• – приказивање и тумачење сложених емоција;

• – настојање да се одабрана тематика приказује на увј ерљив начин.

•  

• Књижевни родови и врсте у хуманизму и ренесанси

• ПОЕЗИЈА:

• љубавна лирика, интимна поезија, карактеристичне пјесничке форме: терцет, сонет, канцона,
станца, балада, мадригал.

• УМЈЕТНИЧКИ ЕП:

• по узору на античке епове настају ауторски епови инспирисани историјским јунацима и

митолошким ликовима из античког свијета. Два најпознатија епа су Бијесни Орландо Лодовика
Ариоста и Ослобођени Јерусалим Торквата Таса.

• НОВЕЛА И РОМАН:

• новела, новелистичке збирке, витешки роман, авантуристички роман, пикарски роман.

• ДРАМА:

• пасторала, комедија дел арте, трагедија, историјска драма, комедија, фарса.

• Представници у књижевности

• Хуманистички представници: Ренесансни представници:

• Данте Алигијери Италија - Лодовико Ариосто ТоркватоТасо;

• Франческо Петрарка Шпанија - Мигуел де Сервантес Саведра

• Данте Алигијери Енглеска - Виљем Шекспир.

• Општи поглед

• Људи ренесансе налазили су се тада у положају легендарног ђавољег ученика који је

ријешио да се такмичи са достигнућима свог учитеља па је у току тога ослободио много
веће силе него што је намјеравао. Али, како је њихов учитељ био мртав, а не само одсутан,
 они су морали да се ухвате у коштац с тим непознатим силама како су знали и умјели, док
нису сами постали учитељи. Тај процес присилног напретка био је пун криза и напетости.
Живјети у доба ренесансе морало је бити неудобно, мада крајње узбудљиво. Међутим,
управо те напетости - бар тако се чини гледајући унатраг - изазвале су бујицу стваралачке
енергије какву свијет дотада није доживио.”

• Х. W. Јансон: Историја умјетности, стр.284