6.

Predavanje Vergilijeva poezija i poetika

Ostalo da se kae na petom predavanju (etvrta ekloga):

Najpre imamo problem kumske pesme, koja je zapravo Sibilina pesma i to je

sibilinsko pseudo-proroanstvo. Tu dolazimo do jedne vane autentine institucije
realnog Rima, a to su sibilinska proroanstva (libri sibilini). Libri sibilini su zbirka
polu-razumljivih grkih stihova koji su na prilino opskuran nain dospeli u Rim.
Imamo priu da ih je sama Sibila Kumska prodala poslednjem rimskom kralju.
Navodno, donela je devet knjiga i rekla da se u njima nalazi budunost Rima. Za
knjige je traila apsurdno veliku sumu zlatnika, koju vladar nije hteo da joj da. Ona
je bacila tri knjige u vatru i za preostalih est traila istu sumu i dobila je isti
odgovor. Zatim je bacila jo tri knjige u vatru i za tri preostale je traila i dobila
poetnu sumu. Te tri su, navodno, sauvane, prenoene generacijama i u njima je
sauvana samo pragmentarna budunost Rima.
Svi koji govore o tim knjigama, koje su uvane od oiju javnosti, kau da su to
potpuno hermetiku grki stihovi pisani nejasnim alfabetom, koji sami po sebi nisu
imali nekog smisla.
Rim nije imao jedinstvenu crkvu sa hijerarhijski ustrojenim lanovima, kakvu je
mi danas imamo. U Rimu, religija je bila instituciolizovana kroz kolegije. Kolegiji
su bila svetenika drutva, pri emu vai da tada sveteniki posao nije bio
zanimanje, ve jedna od funkvija koju neko ima, esto privremeno (mada ponekad
i doivotno). Otuda su postojali sveteniki kolegiji koji su mogli da budu vezani
za jedno boanstvo1 i uglavnom su ih inili mukarci. Neki od kolegija su imali
veoma drevno poreklo i nisu bili vezani za jedno boanstvo. Takav je, na primer,
colegia pontifica, na ijem elu je bio pontifex2 maximus i to je smatrano za najviu
versku titulu u Rimu i koju danas nosi papa. Od Avgusta pa na dalje, ta titula je
pripadala carevima, takoe.
Jedan od kolegija bio je colegii decebiri3 (?!) koji se brinuo o svetim stvarima, a
njihova primarna dunost bila je da tumae Sibilinske knjige. Razlog zato su one

1
Kao to su, recimo, Vespalke, Vespine svetenice, koje su bile device. One su samo jedan deo svog ivota bile
Vespine svetenice.
2
Pontifex zapravo znai graditelj mosta.
3
Sloenica, znai deset ljudi
toliko bitne jeste taj da, zahvaljujui ovoj pesmi (etvrtoj eklogi), a potom
zahvaljujui Eneidi, Sibila je postala jedna od najznaajnijih figura evropske
imaginacije. Ako bi pogledali svod Sikstinske kapele, videli bi stvaranje Adama,
koje je malecko naspram impresivnih Sibila koje okruuju priu o stvaranju sveta.
Ovo je pesma koja, po hrianskom tumaenju, najavljuje Hristovo roenje. Time,
ono nije pseudo-proroanstvo, ve pravo proroanstvo, delimino Vergilijevo.
Sibilinske knjige su hermenautiki fenomen. Imamo knjige, koje su zapravo
nerazumljive i koje su, da stvar bude zanimljivija, izgorele u poaru u Rimu i onda
su glasnici razasuti po italskim gradovima da trae od ljudi stare opskurne
tekstove, na osnovu kojih su, navodno, Sibilinske knjige rekonstruisane. Zapravo,
jedan u sutini irelevantan tekst zamenjen je drugim u sutini irelevantnim tekstom.
Niko nikad nije zapravo saznao ta pie u Sibilinskim knjigama, ali su one
koriene u neverovatno vanim situacijama, jer je colegii decebiri (?!) imao
izuzetno vanu ulogu, a to je uvoenje novih kultova u Rim. Poto je Rim
istovremeno i urbs i orbis (i polis i svet) on je kao vrhovne bogove imao, primarno,
kapitolsku trijadu (Jupiter, Junona, Minerva), ali je uz to prihvatao i mnotvo
drugih polisnih boanstava. To koja e boanstva prihvatiti odreivali su upravo
decebiri, koji se bave svetim stvarima. Oni e uvesti itav niz bogova, od kojih su
za nas najvaniji grki bogovi (poevi sa Apolonom, svi Olimpski bogovi su
uvedeni). Upravo Sibilinske knjige su bile izgovor da se to radi. Njima se
pribegavalo jo i u svakom kljunom trenutku za Rim, konsultujui ih, na slian
nain, to znamo iz sveta tragedije, kao to se pribegavalo odlasku u Delfe. Sibila
je neko ko je pandan Pitiji sa nekoliko vanih razlika. Prvenstveno, Pitija je bila
funkcija koju je na sebe uzimala neka ena, dok je Sibila mitska proroica, neto
izmeu smrtnih i besmrtnih stvorenja (smtna je, ali ivi jako dugo).
Zahvaljujui Sibilinim knjigama profane odluke, koje su vrene sa politikom
voljom i politikim interesima dobijale su sakralnu sankciju. Napravljen je itav
mehanizam. Imali su nepostojeu sakralnost koju onda neki ljudi interpretiraju
onako kako to odgovara trenutnoj politikoj eliti, ali ipak imaju time kontrolu nad
nekakvom sakralnom sankcijom. To je bilo sredstvo da neko sopstvenu politiku
volju proglasi za neto to je aminovano od strane boanstva. Tome slue
Sibilinske knjige. Zato je to hermenautiki sjajan momenat, jer pokazuje koliko
zapravo knjiga moe da bude nebitna4.
4
Na ovom mestu profesorka preporuuje da u jednom trenutku naeg ivota proitamo knjigu Ironija znaenja
Dragana Stojanovia, jer ona govori upravo o ovakvim momentima.
Sibila se javlja u treem pevanju Eneide i ona je Enejin vodi kroz podzemni svet.

***
Pan da se natpeva sa mnom, Arkadija nek nam sudi,
Pan, Arkadija da sudi, priznao bi da je savladan!

Ovom tautologijom ponavljanja, Vergilije naglaava vanost sopstvenog konstrukta

Arkadije.
Arkadija je jedan od najvanijih konstrukata sa kojima se susreemo u Eklogama.
U francuskom i nemakom jeziku Arkadija je opta imenica za nekakav idealan
svet i odnosi se na bilo koji izmatani idealni svet.
Idila je sutinski topoloki odreena. Vergilije stvara Arkadiju kakva zapravo ne
postoji. Njegovi pastiri ive u Arkadiji i ona je mesto koje sudi u imaginarnom
takmienju ovog pesnika (iz etvrte ekloge) i samog Pana. Arkadija je bitna zato
to je ona konglomerat sa jedne strane pastira koji pevaju (bukolosa), a sa druge
strane prirode koja nije pasivna. Slika prirode koja odgovara oveku je moda
neto to je najvee dostignue ove poezije. U prvoj eklogi videli smo da Titir
pouava ume da odzvanjaju imenom Amarilide, u drugoj Koridon razgovara sa
ehom. Imamo sliku prirode koja odgovara na pesmu i ona je nekakav ovekov
sagovornik. Upravo taj prostor koji je sainjen od prirode koja je sagovornica
oveku i oveka koji je sam po sebi udan, jer ivi na razmei izmeu civilizacije i
potpune divljine i istovremeno ima praktino zanimanje (pastir) i potpuno irealno
zanimanje (peva) zove se Arkadija. Ta Arkadija nije konstrukt koji je nastao ex
nihilo, ve je nastao na temelju jedne, u Helenizmu, veoma cenjene knjige
Polibijeve Istorije. Polibije5 opisuje Arkadiju (koja se ne javlja pre njega u grkim
tekstovima) kao nekakavo zaboravljeno mesto grkog sveta. To je jedina kopnena
oblast Peloponeza, nalazi se u njegovom samom sreditu i bila je zabit. Ona je bila
toliko izolovana da je sauvala svoj izuzetno arhaini dijalekat, koji je najblii
mikenskom jeziku sa tablica linearnog B pisma. O Arkadiji su kolali loi mitovi i
ona je smatrana kao izuzetno surova i primitivna. udno je to da Vergilije jednu
takvu oblast bira da da ime svojoj idealnoj zemlji, koja je sve, samo ne primitivna.
Dodue, njegova zemlja ima jednu dimenziju (koju stalno treba da imamo na umu)
te takve ozloglaene Arkadije, a to je ta da nije civilizovana. Arkadija je jedina
oblast Grke koja je po strani od civilizacije. Ona je zemlja koja pretee domenu
5
2. Vek p. n. e.
prirode nasuprot domenu umea. Polibije je posvetio jedan vaan segment
Arkadiji, gde kae da je tu muzika na izuzetnoj ceni, jer je muzika bila jedino
sredstvo kojim se mogla savladati brutalnost Arkaana. Kod Arkaana, muzika je
bila cenjena vie nego i u jednom delu Grke, njome se bave jo od najranije
mladosti i kao najveu poast smatralo se umee u muzici. Muzika, u helenskom
smislu te reu, znai poezija, neraskidivo jedinstvo rei i zvuka. Polibije muziku
(kao spoj rei i melodije) tretira kao sredstvo za ublaavanje ljudske prirode koja je
sama po sebi nedovoljno prefinjena, dobra. Muzika je, u izvesnom smislu te rei,
dvojnica jednog celog kompleksa pojmova koji je vezan za primarni pojam
gnomosa (zakona, zakonitosti) sa jedne strane, a s druge strane muzika je tu takoe
nekakva zamena za ceo jedan mnogo iri kompleks tehni kojima se ispravljaju
greke prirode. To je jedna od osnovnih sofistikih vizija umea umea (tehne) su
tu da bi uinile ono to je priroda propustila da uini, bilo da je u pitanju ovek,
ivotinje ili zemlja.
Treba da se zapitamo koji deo toga je ugraen u Vergilijev poetski projekat (ne
samo u ideju Arkadije), koji ima jednu dimenziju angamana. Tu angaovanost u
Eklogama ne vidimo, ali emo je videti vrlo snano u Eneidi.

Peta ekloga

Peta pesma predstavlja vrhunac imaginarne piramide koju tvore ekloge. Taj
centralni poloaj ukazuje nam na njenu vanost. Upravo centralnom poloaju
odgovara tema, to je neto to nikada ranije nije bilo zapisano, i to, na takav
nain, nikada posle nee ni biti. Tema je prikaz smrti i obogotvorenja. U mitu
imamo Heraklovo uspenje na Olimp, koje je neposredno spojeno sa njegovom
smru. Herkalovo uspenje na Olimp je posledica, pre svega, njegovog porekla, a
potom posledica izvrenja njegovih dvanaest zadataka, koje je izvrio na
nadljudski nain. On je neko ko, tokom celog svog bivstvovanja, na svaki nain
prevazilazi ljudsku meru, od asa roenja na dalje. Ovde, sa druge strane, imamo
Dafnesa, koji je najdivniji od pastira (bukolosa). Mi vidimo njegovu smrt i njegovo
uzdignue u nadnebesje:

Blistav u belini, Dafnis na pragu Olimpa stoji:

Pod stopama svojim oblake i sazvea vidi on.
On je iznad vidljivog neba. Vergilije tu prati platonistiko razdvajanje neba i
nadnebesja, gde ovim predstavlja to drugo nebo. Njega moemo da susretnemo i u
Hrianskom reniku kao razliku izmeu Neba i Nebesa. Nebo je ono to vidimo,
gde se kreu vazduh, atmosfera i zvezde, a iznad njega postoji jedno drugo nebo,
koje vie ne pripada materijalnom svetu i koje je stanite drugom vidu bia, koje je
jedan ontoloko drugaiji nivo i to su Nebesa. Nebesa su imaterijalno nebo. Kod
Platona, to nije razlika izmeu Neba i Nebesa, kao u naem jeziku, ve je to razlika
imeu Neba i Nadnebesja. Upravo to imaginira Vergilije drugo nebo, ispod kojeg
se nalazi to vidljivo nebo sa zvezdama i oblacima.
Dafnes je iz nepoznatih razloga, potpuno prirodno, obogotvoren. Ovo je jedna od
amfibijskih pesama, gde imamo dijalog i unutar njega dve unutranje pesme (koje
su gotovo odlike Ekloga). Jedna od njih je opis Dafnesove smrti, ali ne toliko
tubalica, a druga je opis njegovog uskrsnua (odn. obogotvorenja). Uobiajena
ideja je da neko ne umre, ve da naprosto bude prenesen na Olimp (kao to je to
sluaj sa Heraklom). Ideja smrti, a potom oivljavanja, nije neto to pripada
olimpskoj religiji, ve agrikulturnim (zemljoradnikim) religijama i Eleuzinskim
misterijama. U ovoj pesmi imamo jednu prefinjenu igru onoga to je Olimpsko
(odn. Apolonsko) i onoga to je zemljoradniko i to sobom oznaavaju Bakho i
Cerera. Element Eleuzinskog je to iracionalno vaskrsavanje koje je zapravo
napravljeno po modelu vegetativnog ciklusa smrti i vaskrsenja zrna. Koliko ima
smisla rei da je to obogotvorenje, to pripada Olimpskoj religiji kao koncept,
toliko ima smisla rei da je to vaskrsenje, jer kao koncept pripada zemljoradnikim
religijama. Obogotvorenje, jer Olimpska religija podrazumeva razliite ontoloke
domene i podrazumeva da ti domeni nisu penetrantni odozdo, ve odozgo, dok u
zemljoradnikim religijama imamo ideju vaskrsenja gde nije bitna razlika izmeu
ontolokog domena, ve odnos ivota i smrti (nije bitno da li neko moe postati
bog, ve da neko ko je mrtav moe ponovo iveti).
Dafnesova smrt i njegovo obogotvorenje su smeteni unutar pesama u pesmama.
Arkadija moe biti posmatrana kao jedan poseban prostor unutar koga je zamislivo
vaskrsenje, ali se takoe moe rei i da to nije deo arkadijskog prostora, ve deo
arkadijske poezije.
Pesma je konstituisana kao poetski agoni. Agoni pesnika su jedna od optih mesta
antike i oni spadaju meu veoma este delove sub-epske poezije. Prevashodno su
poznati agoni Homera i Hesioda. Sub-epska poezija je poezija koja je nastala
nakon epova i koja je imala jednu praktinu funkciju unutar rapsodskih izvoenja
epova. U nju spadaju Homerske himne i neka dela koja su atribuirana Homeru i
ona su sluila kao nekakav preludij za izvoenje Homerskih ili Hesiodovskih
segmenata. Tu spadaju i imaginarni agoni Homera i Hesioda, koji su zanimljiv
uvod da se privue publika koja bi sluala izvoenje nekog pevanja Ilijade. Kasnije
to postaje opto mesto.
U idilikom svetu, jedini problemi su problemi koji nastaju zbog ljubavi i oni koji
nastaju zbog pesnike zavisti. Jedini afekti koji postoje su eros i htonos (Platon ga
naziva: neizgovoriva zavist). Upravo zavist je najvea muka idilinih pesnika i kod
Teokrita i kod Vergilija. Kod Vergilija u petoj eklogi taj poetski agon vie nije
voen idejom da se dokae bolji, ve postoji odnos uivanja i zahvalnosti zbog
lepote tue pesme. Kada Mops ispeva svoju pesmu, Menalka je oduevljen i kae:
Pesma je tvoja, pesnie boanski. On e obogotvoriti Dafnesa, ali pre toga on njega
doslovce naziva poeta divina (pesnie boanski). Kao to e Dafnes postati
boanstvo, tako pre toga ovaj pesnik postaje gotovo boanski zato to je ispevao tu
divnu pesmu. Umesto da je beskrajno zavidan i da kao Teokritovi bukolosi eli da
natpeva drugog, on je oduevljen time i ispeva mu pesmu za uzvrat. Tua pesma,
dakle, nije pokuaj takmienja, ve je dar, zato to je prva pesma bila lepa. Poezija
je ovde shvaena kao beskrajno uivanje. Onaj ko ispeva pesmu, onome kome je
peva priuti boanstveno uivanje i zbog toga mu treba dati neto za uzvrat, jer je
on neto dao. Kada Menalka ispeva tako divnu pesmu, Mops ga pita ta da mu da,
ali Menalka smatra da ipak on treba neto da da i na kraju oni razmene darove.
Cela ideja agona, koja treba da bude takmienje, ovde je neto suprotno. Umesto
da se odgovara na agresivan nain sa eljom da se pobedi, odgovara se upornim
darivanjem. To takoe ulazi u definiciju Vergilijeve Arkadije, to je idealno mesto,
izmeu ostalog i po tome to je agonizam u potpunosti preoznaen.
Ova pesma ima u sebi neto od neobjanjivosti Teokritove prve idile (ona prikazuje
Dafnesovu srmt, ali nam ne objanjava zato on umire). Za razliku od prve idile, u
petoj eklogi je nebitno zato je Dafnes umro. Ono to je bitno jeste ta Dafnesova
smrt zapravo znai. Njegova smrt nije fundementalno vana za njega, ni za njemu
bliske (imamo prikaz njegove majke). Ono to je vano jeste kakav uticaj na svet
ima Dafnesova smrt. Kao to smo imali udni aktivitet prirode, tako ovde imamo
udnovatu vanost bukolosa. Njegova smrt oznaava potres u celoj prirodi:

U dane te, na panjake niti na izvore studne

 Ne izaoe, Dafnise, stada; ivotinje nijedna
Nije se dotakla vode niti busena trave.
Dafnise, gore divlje i lugovi kau: lavovi
Punski da su nad tvojom uzdisali smru.

Javlja se potpuni poremeaj u prirodi:

Raa se besplodna trska i zlonosni ljulj, umesto

Purpurom opervaenog narcisa, umesto krhke
Ljubiice vodalj nie i ipak sa otrim trnjem.

Iz mita to podsea na Demetrin al, koji izaziva obrnuti fertilitet prirode. Demetra
je, sa svojom zlatnom kosom kao klasje ita, u izvesnoj meri otelotvorenje oranice.
Dafnes, meutim, to nije, on je samo najlepi meu bukolosima. On nije boanstvo
plodnosti kakvo je Demetra, otuda to ne ukazuje da je Dafnes dvojnik, ve ukazuje
na jedan dvosmeran odnos prirode i oveka, gde priroda odgovara oveku i gde je
ona sutinski zavisna od njega. Isto tako je i ovek zavistan od prirode koja prua
opte blaenstvo.
Uporedo sa tom Eleuzinskom dimenzijom koja se odnosi na zemljoradnike
motive, imamo i jednu anabastiku dimenziju, a to je dimenzija uspenja (Dafnis, u
lugovima ja bejah, odavde sve do zvezda znan). To uvodi jednu novu pesmu.
Dafnis stoji na pragu Olimpa i kao to je izazivao sterilitet prirode, tako sada
izaziva uivanje. Uivanje je kljuna re ove pesme.

Ni vuk vie u zasedi ne snuje stadima pomor

Niti jelenima mree: Dafnis dokolicu voli.

To je razliita vizija dokolice od Katulove, gde ona predstavlja nerad, preputanje

ljubavi ili poeziji. Dokolica je prestanak meusobnog ubijanja kod ivotinja. To je
neto to ima svoje ogledalo u ovom naglom pacifikovanju poetskog agona, koji
umesto da bude borba, sada postaje meusobno uivanje.
Sada je cela priroda jedna instanca koja peva i ona govori da je on bog (Bog, on
sada je bog, Menalka). Tu imamo problem, jer ne znamo da li priroda kae za
Menalku da je bog ili se njemu obraa.
Boga smo takoe imali i u prvoj eklogi, ali to je razliiti modus obogotvoravanja,
jer u prvoj eklogi Titir je govorio da je on bog za njega, to nije promena
ontolokog statusa, ni stvarno obogotvorenje. Ovde, meutim, Dafnes stvarno
postaje bog i na tome se insistira. On ima dva rtvenika koja su postavljena
paralelno sa rtvenicima koji su posveeni Apolonu i tu imamo spajanje neega to
je Olimpska religija sa neim to je, uslovno reeno, Eleuzinska religija.
U toj poslednjoj sceni, gde imamo jednu rtvenu svetkovinu, intertekstualno
imamo segment koji se oslanja na drugi deo sedme idile, koja je najvanija
Teokritova pesma.

Tebi e, ba kao Bakhu i Cereri6, zemljoradnici

initi zavet a ti e njima blagodatan biti.

On je postao, u pravom smislu te rei, boanstvo. Meutim to nije poslednji

semantiki naglasak ove pesme. Menalka Mopsu kae:

Pesma je tvoja, pesnie boanski, za mene

Kao san iznemoglima u polju, kao uborenje
Potoka to slatkom vodom, za ege, utaljuje e.

To unekoliko podsea na onu glad za koju ljubav proglaava Koridon. Ovo ukazuje
da u ljudskom biu postoji nekakva potreba koju poezija utauje i koja je toliko
snana kao i e i san.
Teokrit peva pesmu o Dafnesovoj smrti, koja se njegovom smru i zavrava.
Vergilije peva pesmu o Dafnesovoj smrti i jo jednu pesmu o Dafnesovom
obogotvorenju. To je upravo ono to ini Vergilija fundementalno razliitim od
Teokrita. Onoliko razliit, koliko je pesma o obogotvorenju razliita od potpune
praznine nakon smrti, koja se deava kod Teokrita.
Pored pitanja ei, koju poezija utaava, imamo i pitanje odnosa poezije i prirode.
To je jedan od vanih momenata antikog razmiljanja o poeziji. Tu treba da se
osvrnemo na vrlo rana poreenja poezije i ptiijeg pevanja. Po Demokritu, poezija
je nastala kao mimeza priijeg pevanja. Ovde imamo jedno vraanje na to, samo
to nije u pitanju ptiije pevanje, ve neto mnogo drugaije. Ovde imamo neto
to nije svesni napor jendog ivog bia, ve imamo obraanje panje na
6
Cerera = Demetra
paradoksalnu muziku ne ivih bia, nego prirode same (vetar, vali, ubor potoka).
Sa tim se poredi najlepa mogua pesma. Ona, kao vrhunska tehna poezije, poredi
se sa najprirodnijom moguom igrom praelemenata.
Na samom kraju imamo situaciju u kojoj Menalka poklanja Mopsu sviralu kojom
je ispevao sve pesme, to moe biti nekakva mistifikacija poetskog ja (ne
konkretno Vergilija, ve njegovog poetskog ja).

Primanje pastirske palice predstavlja inicijaciju u pesnitvo. Hesiod na Helikonu

biva iniciran u poeziju tako to mu je dat skeptar (odn. pastirska palica) od Muza.
Skeptar je oznaka rapsodskog dostojanstva, pesnikog, prorokog i vladarskog.