Igo kao romanopisac

Igo romanopisac pokazuje izuzetnu sličnost sa Igoom pesnikom.U njegovim romanima nalazi se
isti dualistički pogled na svet sa stalnom borbom pozitivnog i negativnog, iste humanitarne ideje
s dubokim razumevanjem za one koji pate, ista romantičarska sklonost ka velikom, neobičnom i
tajanstvenom, ista uzvišena rečitost, smisao za sintezu i uopštavanje kao i epski smisao.

Igoov prvi roman, objavljen u mladosti jeste Big- Žargal u prvoj verziji ovaj roman napisan je
1818. Godine. Dobre i loše ličnosti, potresna ljubavna priča, socijalna previranja i ovo je
posebno zanimljivo, jer se radi o pobuni crnih robova, tema veoma napredna za vreme u kojem
Igo stvara, a osim toga govori o dubini Igoove humanosti i razumevanja još u XIX veku. U tom
smislu bi Igo mogao biti uzor mnogima i dan danas. Ovaj roman sadrži sve elemente koje će Igo
kasnije razrađivati u svojim romanima.

Drugi roman koji Igo piše nosi naslov Han sa Islanda objavljen je 1823. Godine i to pod uticajem
engleskog crnog romana i Šarla Nodje. Fantastični i stravični elementi još su zastupljeniji u
ovom nego u prethodnom romanu. Han je odmetnik od ljudskog roda i hrani se krvlju svoje
braće. No, Han je žrtva spoljašnjih, društvenih događaja. Ovde Igo stoji na stanovištu da društvo
koje oblikuje čoveka, isto društvo ga potom i osuđuje.

Ova dva romana, Big Žargal i Han sa Islanda odgovoraju hronološki i suštinski Baladama i
Orijentalki. Sva dela nastaju maniru mladalačkog i slobodnog romantizma koji je tek u razvoju.

Godine 1829. Igo objavljuje Poslednji dan jednog čoveka putem kojeg zagovara ukidanje smrtne
kazne. Ovaj roman nije doživeo toliki uspeh, niti su likovi u njemu vešto razrađeni, obično su
njihovi psihološki profili nedovoljno ubedljivi. Ubrzo posle ovog romana sledi Bogorodičina
crkva u parizu. Godina je 1831. Ovaj drugi roman, postaće jedan od najpoznatnijih I najčitanijih
francuskih romana. Pa ovde napišeš nešto o Romanu, šta god hoćeš.

Ovde Igo takođe pokazuje slabost pri slikanju pshiholoških profila likova, njegovi likovi nisu
dovoljno individualizovani, oni su pre svega tipovi I nosioci određenih osobina. Zbog toga sa
druge strane cveta epska dimenzija ovog dela. Igoove predstave Pariza su neverovatne I toliko
ubedljive das u brojni istoricari umetnosti I oni koji se bave rekonstrukcijom prosloti izjavljivali
das u vise stvari uradili na osnovu Igoovih opisa, nego na osnovu brda drugih knjiga. Vizuelno
vizuelno Igo je majstor vizuelnog!

Godine 1862. Igo u X knjiga objavljuje verovatno svoje najpopularnije remek delo Jadnike.
Knjigu koja zaokuplja paznju I dan danas I koja je prisutna I kao inspiracija za stvaranje dela
drugih umetnickih medijuma. Igo je mnogo dugo radio na ovom romanu, koji je trebao da nosi
naslov Bede. Jadnici su epopeja o narodu, dok bi smo za Bogorodicinu crkvu mogli da kazemo
da je epopeja o Parizu I samoj crkvi. Glavni junak romana je Žan Valžan, a glavna tema jeste
iskupljenje I uzdizanje čoveka kroz patnju I žrtvovanje. Jadnici su sveobuhvatan roman, pa u
ovoj knjizi nalazimo socialnu komponentu koja nam predstavlja društvo, avanturistički roman,
zbog pustolovina Žana valžana; ljubavni ljubav Koezete I Marijusa zauzima bitno mesto u
romanu, kriminalistički jednim svojim delom jer policajac inspector Žaver, progoni Žaka žalvana.

Žan Valžan, žrva sudbine I društva, oličenje telesne I duhovne snage; nesrećna Fatina, druga
žrtva sredine u kojoj živi; njena čerka Kozeta – nevino detinjstvo u kandžama gubosti I poroka;
Marijus, tip mladog čoveka ispunjenog plemenitim zanosom, koji se bori za revoluciju I za
ljubav; Gavroš, u svetu čuven tip pariskog magupa, Žaver neumoljivi tragač, koji postaje žrtva
sopstvene revnosti. Slabosti Igovog romana, koje se pre svega tiču slabe individualzacije,
melodramskih obrta I preterane filozofije iza koje se krije slabost zvučnih fraza, nadoknađene su
autorovim izrazitim osećajem za humanist, uzbuljivom pričom kao i sveprisutnim emotivnim
nabojem kojim je Igoov roman natopljen.

Igo je dakle sklon suprotnostima, antitezama. On će u romanu Pomorci objavljenom 1866.

Godine kao glavnog lika bazirati na pojmu mora. Kao što je u Bogorodičinoj crvki crkva glavni lik,
tako će I ovde more , odnosno Okean. Romantičarske teme o dobroti, samoprekoru I ispaštanju,
kao I pomamana zakuhtalost vodene stihije. Glavni lik romana je Žulijan koji na kraju dolazi do
parkosizma I samoprekora, pokušavajući da spasi jedan od prvih parnih brodova u kojem
drugom pomorci vide pretnju i zlo. U ovom romanu nema onog optizima kakav je Igo izneo u
poemi Nebo iz Legende vekova gde su leteće mašine sredstvo pomoću kojeg se ljudi zbližavaju.

Ostajući pri pesimističkom tonu, Igo 1869. Godine objavljuje roman Čovek koji se smeje. Ovo
delo, više nego bilo koje drugo obeleženo je I zasnovano na kontrastima. Ovaj istorijski roman
slika je engleske XVIII veka, brutalnih I rafiniranih elemenata njenog savremenog društva. Glavni
junak romana je Gvinplen, a u njemu lik, slično kao I u liku Kvazimoda, oslikava istovremeno
uzvišeno i nisko, lepo I ružno, groteskno jednom rečju. Jer kontrasti kojima se Igoo služi, jesu
ustvari njegovo shvatanje groteske, kao suprotnosti lepog i ružnog, koje je ipak bliže ovom
drugom. Gvinplen nosi na licu osmeh zbog rasečenih usana, koje odaju utisak da se on
neprestano smeje. Iako unakažen, on je prepun toplih osećanja prema slabima i urgoreženima,
a najosećajniji je prema svojoj sapatnici iz detinjstva Dei.

Poslednji roman Viktora Igoa nozsi naslov Devedese treća. Objavljen je 1874. Godine, a njegova
radnja bazirana je na francuskoj revoluciji, ali istovremeno govori I o ljudskoj veličini. U ovom
romanu Igo se oslobađa svog tipičnog načina kreiranja scena na osnovu kontrasta i borbe
između dobra I zla kao antipoda. Likovi više nisu samo simboli i nosioci određenih osobina, već
su zantno produbljeniji. Tema međutim ostaje igoovska, te se u ovom romanu likovi uspinju do
sreće I uspeha ispaštanjem. Novina prisutna u ovom romanu jeste ta što je ovde mnogo ličnog
preneto na opšte, te ljudi kroz ispaštanje koje trpe tokom revolucije idu ka boljem I srećnijem
životu. Igo je u ovom romanu pomešao socijalno-političku dimenziju sa metafizičkom
dimenzijom.