Professional Documents
Culture Documents
2010/2011.
1
Треба читати превод Миховила Комбола. (прим. проф.)
2
Више о ендекасилабу на Wikipediji.
3
Пример (први стихови Пакла):
1 Nel mezzo del cammin di nostra vita А 7 Tant' è amara che poco è più morte; C
2 mi ritrovai per una selva oscura, B 8 ma per trattar del ben ch'i' vi trovai, D
3 hé la diritta via era smarrita. A 9 dirò de l'altre cose ch'i' v'ho scorte. С
4 Ahi quanto a dir qual era è cosa dura B 10 Io non so ben ridir com' i' v'intrai, D
5 esta selva selvaggia e aspra e forte C 11 tant' era pien di sonno a quel punto E
6 che nel pensier rinova la paura! B 12 che la verace via abbandonai. D
1
Бонифације VIII проглашава јубиларну годину. Она је важна за хришћане и није
случајно да баш те године Данте креће на пут спасења, искупљења. Друга ствар,
која је важна за сам Дантеов књижевно-уметнички поступак, јесте што он
почиње да пише касније у односу на 1300. годину. (неки кажу 1304, неки 1306,
али то није ни важно). Пишући о догађајима који су се већ одиграли, он их у
самом књижевном тексту представља као будуће догађаје. Пошто их представља
као пророчанства, тиме постиже веродостојност.
Потом, он већ у првом стиху даје индикацију времена. Данте говори о
загробном, оностраном и вечном животу, где не постоје прошлост и будућност,
већ искључиво «вечно сада». Међутим, он вечни живот представља историјски,
кроз време. Тако настају два плана: вечни и историјски, тј. небески и земаљски.
Та два плана се стално преплићу.
Одређено је да Данте полази на путовање 8. априла, на Велики петак, у
пролеће, у знаку овна. Хороскоп не почиње од јарца (јануар), зато што је ован у
пролеће, а имајући у виду хришћанску традицију, пролеће је битно зато што је
тада Бог створио свет – у пролеће ујутру. Дантеово путовање стога не траје
случајно седам дана. Поред броја три, понављају се и бројеви седам и десет.
У овом стиху се такође представља живот као пут, као ход и кретање, што
је алузија на Другу посланицу Коринћанима. Али, то се може повезати и са
самом темом Дантеовог спева – путовање у загробни живот. У антици су таква
путовања постојала (Одисеј, Херакле, Орфеј, Гилгамеш...), али ће се Данте
позивати само на Енеиду.
Трећи важан моменат у овом стиху јесте што каже на пола нашег
животнога пута. Тиме једна особа, конкретно Данте као лик, представља цело
човечанство. Зато је прича о спасењу Дантеове душе, заправо прича о спасењу
целог човечанства.
...у мрачној ми се шуми нога створи: Мрачна шума је алегорија 4 греха
и то Данте преузима из читаве хришћанске традиције. Користећи реч «мрачна»,
успоставља се важна дистинкција између таме и светлости, а касније ће бити и
дан : ноћ (мада је то садржано и у идеји да је Бог створио дан у пролеће ујутру).
Тама и ноћ су алегорија за грех, зло и Луцифера 5, а светло и сунце су алегорија
Бога. Сукоб таме и светла је један од важних мотива у Божанственој комедији.
...јер с равне стазе скренувши залута: Равна стаза, тј. via diritta јесте
прав пут. То је пре свега стаза вере. Чак и Бокачо каже да постоји много стаза на
овом свету, али само је једна стаза спасења, а то је стаза Бога.
4
У различитим текстовима се говори о алегоријама, метафорама и симболима у Дантеовом делу,
али ћемо се ми држати појма алегорија. (прим.проф.)
5
Име Луцифер значи «лучоноша». (прим. проф.)
2
7 Чемернија ни самрт много није;
ал’ да бих каз’о, што ту добро нађох,
испричат ми је друге згоде прије.
3
Насупрот почетном стању изгубљености у мрачној шуми, сада се
појављује нада, могућност искупљења, појављују се брег и могућност да се
попне уз њега.
И већ у следећем стиху (19 Тад преста мало страва да ми смета) видимо да се
он од тог тренутка мање боји. Тада се јавља и прво поређење. Данте поређења
прави у две терцине. У првој терцини налази се оно са чиме се пореди, а у
другој оно што се пореди. Прва слика је врло детаљна и прецизна. То овако
изгледа у првом поређењу:
22 И као човјек, који је из вала
без даха на крај исплив’о, па гледа
натраг на воду опасну са жала,
25 тако и дух мој, јоште склон да преда
на ово се је освртао ждријело,
што живу проћи ником још не да.
Потом следи сцена са три звери. Прва животиња која се појављује је
рис / пантер / леопард, друга је лав, а трећа вучица. У коментарима Миховила
Комбола стоји да је рис алегорија путености, лав охолости (поноса), а вучица
лакомости (похлепе). Међутим, то су старија тумачења. По новијим је рис
алегорија луксуза (сјаја, богатства, раскоши), лав охолости, а вучица похлепе. То
је повезано са седам смртних грехова 6. Рис је брз и гибак, али се те особине
заправо односе на раскош и богатство. Рис му спречава излазак, па се поново
мења могућност искупљења:
37 Бијаше јутро, те се сунце заче
да диже с истим звијездама ко тада,
кад божја љубав по први пут маче
40 те ствари дивне; па ми тако сада
то њежно доба и тај час о зори
пробуде наду ...
Јутро је алегорија живота и Бог је створио свет ујутру, а Данте овде
управо даје слику стварања света. Свет ствара Божја љубав, она је једини разлог
зашто је дошло до стварања света. Исте звезде ко тада су звезде у конјукцији
овна. Кад божја љубав по први пут маче – асоцира на Аристотеловог
непокретног покретача. Данте се иначе у великој мери ослања на Аристотела. Те
ствари дивне је нејасно место. Мисли се вероватно на небеска тела која пре тога
нису постојала. То је почетак времена, почетак историје. Остатак се односи на
то зашто знамо када Данте креће на пут: па ми тако сада то њежно доба
( пролеће) и тај час о зори ( јутро) пробуде наду /да ће успети да се избори са
грехом/.
Потом долази до поновног обрта, напада га лав. Лава описује како
подиже шију. Овде то нема исте конотације као у стиху 16, чак има супротно
значење, јер је то знак охолости.
Трећи грех је најважнији грех за целу Божанствену комедију - похлепа.
Данте ће се обрачунавати са похлепом што у црквеним, што у цивилним
6
1. неумеремност 5. пожуда
2. гордост (тј. охолост) 6. завист (invidia) негирају vidia – вид, знање (прим. проф. мада се не поклапа са е-
3. гнев 7. похлепа (avidia) изворима, где је похлепа avaritia: Wikipedia)
4. лењост
4
редовима. Он пише у периоду кризе комуне. Вучицу описује као сиромашну,
мршаву, јер каже да је «у сухоћи», пошто јој никад није доста.
Потом се поново јавља страх да ли ће икад успети да дође до брда, а онда
још једно поређење. Данте себе пореди са оним који губи на картама. То
поређење није случајно везано за похлепу. Човек када изгуби све на картама,
остају му само јад и патња, јер као да је изгубио све што има. Интересантно је
то што он у том моменту каже да сунце ћути. То је мрачна шума у којој нема
светлости. Не каже да се сунце не види, већ да ћути и тиме спаја два чула, али
он једино што може у шуми јесте да чује, јер се ништа не види.
Сада долази до сусрета. Још увек се не зна ко је у питању. Каже:
61 За вријеме овог низбрдног лутања
искрсне нетко испред очију мојих,
на око слаб од предуга ћутања.
Non omo, omo già fui – нисам човек, био сам човек, тиме каже да је мртав.
У периоду када је Вергилије писао није било Ломбардије и Мантове. Зато је ово
пример христијанизације атике. Дантеов Вергилије није класични антички
Вергилије, већ средњовековни Вергилије. Вергилије се даље представља:
5
оквиру поезије врши спасавање. Друго, Вергилије је био први узор читавом
средњем веку. Када га Данте препозна, он даје једну слику за коју се не би могло
рећи да је топос – врело реке речитости или фонтана реке речитости:
79 «Та ти ли си Вергилиј; оно врело,
гдје рјечитости кључа ријека права?»
одвратих пригнув застиђено чело.
Одвратих пригнув застиђено чело – овде видимо какав је однос између
Вергилија и Дантеа. Дантеова величина је што у једној речи успева да каже
пуно. Он среће свог омиљеног аутора, тј. ауторитета, јер у то време није
прављена разлика између та два појма. Међутим, он је у веома незгодној
позицији. Неко коме се он диви уводи га у мрачну шуму. Данте износи похвалу
Вергилију, каже му да му је 1. учитељ, 2. ауторитет, а врхунац градације похвале
Вергилију јесте 3. што је он једини од којег је учио леп стил (bello stilo).
У тексту De vulgari eloquentia постоји подела на жанрове: трагични,
комични и елегични жанр. У трагични жанр могао је спадати и еп. Трагедија је
у почетку пријатна и мирна, а на крају је ужасна и застрашујућа. Она се пише
узвишеним, племенитим стилом. Насупрот томе, комедија почиње тешким
стањем, а завршава се срећним исходом. Зато се Дантеово дело зове
Божанствена комедија. Она почиње стањем грешности, у мрачној шуми, а
завршава се срећним исходом. Комедија се пише средњим, обичним стилом
којим говоре женице, домаћице 7.
У обраћању Вергилију, Данте у једном тренутку каже и мудраче славни.
То такође указује која је врста ауторитета био песник. У примеру Солона видимо
да су у старини законодавци били и песници. Сличан је случај овде. Вергилије
даје пророчанство – ко ће у Италији надвладати вучицу, најгори грех. То место је
нејасно и биће остављено тако, као што сва пророчанства треба да буду нејасна.
Ту звер «што се са много њих пари», савладаће хрт, ловачки пас, који је рођен
између Фелтра и Фелтра. Постоје бројна тумачења ко је био тај хрт. Код Коље
Мићевића може се наћи колико се далеко ишло у томе. По неким тумачењима у
питању је Мартин Лутер, а по другим Бенедето Мусолини. Све је то неважно,
важне у само особине хрта: мудрост, љубав и крепост. Четири кардиналне
врлине (које постоје још од Платона) јесу праведност, мудрост, храброст и
умереност. А три важне хришћанске врлине су љубав, нада и вера.
Потом следи једна врста интертекстуалне везе. Вергилије, творац Енеиде,
каже да ће хрт спасти Италију за коју су пали Камила, Еуријал, Низ и Турно,
ликови Енеиде. Камила и Турно су домороци, а Еуријал и Низ Тројанци. Тако да
долази до својеврсног уједињавања, јер су се они борили једни против других.
Вергилије му затим наговештава да ће бити његов вођа, да ће га спровести кроз
два царства (перифрастички пакао и чистилиште), а потом каже мислећи на рај:
6
растужити, што ће наљутити Беатриче. Данте пристаје на Вергилијев позив, и
последњи стих је веза са првим стихом, јер се поново јавља кретање:
136 и он се крене, а за њим пођем.
Друго предавање: Друго, треће и четврто певање Пакла
- Друго певање Пакла -
7
10 «Пјесниче!», рекох, «што ме водиш» ...
За Божанствену комедију је и иначе карактеристична брзина нарације.
Потом Данте износи своју сумњу:
11 да ли је снага доста јака моја
прије но стрмој повјериш ме стази.
Не мисли се само морално на стрму стазу тегоба, већ и буквално,
физички, јер је тај пут и физички тежак. У оригиналу не стоји снага, већ virtù9,
врлина. У преиспитивању да ли има врлине да крене на овај пут он позива оне
који су пре њега ишли у подземни свет – Енеју и Павла. Енеја је из античке
традиције, а Павле из хришћанске. Бира Енеју, а не неког од других јунака који
су сишли у подземни свет, зато што је он на путу оснивања Римског царства, то
је његова предестинација. Павле се узима као фигура која је оснивач не само
хришћанске вере, већ и цркве. Тако да постоје два момента: политички и
религиозни; две фигуре: фигура царства и фигура цркве. Данте се залагао за
одвајање цркве и световне власти.
Када говори о Енеји, говори кроз антономазију Силвијев отац10 (13). У
оригиналу звучи лепше него у преводу, јер Данте каже: Tu dici, дакле «ти
кажеш», а не књига твоја. За Павла не каже да неко то каже, а за Енеју
наглашава да је Вергилије то рекао. Тиме показује да се прича о Енеји не узима
као истинита прича, док се за Павла верује да се сигурно спустио у подземље.
Дантеа и Енеју везује предестинација. Енеји је био склон противниг свега зла
(16), тј. Бог. Бог, Исус и Девица Марија не смеју да се спомињу у паклу, већ се
исказују кроз перифразе. Потом се експлицитно каже да је Енеја ишао да оснује
Рим и Римско царство. Оно је важно, зато што је ту седиште папе. Данте неће
рећи «папа», већ великог Петра насљедник (24), што је такође перифраза.
Затим се прелази на причу о Павлу. И за њега се употребљава перифраза
Суд изабрани (28), који је јачао веру чији је циљ спасење (29). Ту већ може да се
назре касније објашњење како долази до спасења, јер се не каже да је вера узрок
спасења, већ да је то њен циљ.
У Другој посланици Коринћанима Павле говори о свом одласку с оне
стране (12:2-4, превод Ђуре Данчића):
2
Знам човјека у Христу који прије четрнаест година (или у тијелу, не
знам; или осим тијела, не знам: Бог зна) би однесен до трећег неба. 3 И знам за
таквог човјека (или у тијелу, или осим тијела, не знам: Бог зна) 4 да би однесен у
Рај, и чу неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити.
Павле иде у рај, а Енеја у Хад, пакао. Тако је цела Божанствена комедија
пренета на други ниво – спајање раја и пакла. За Енеју се каже да иде са телом
(14-15), јер он као жив човек одлази у подземни свет. Код Павла у Посланици
9
Италијанска реч virtù води корен из латинске речи «vir», мушкарац, па између лат. virilis
(мужевaн) и virtùs (врлина) долази до благог померања значења. Зато је врлина првобитно
означавала квалитете мушкарца, првенствено физичку снагу. Касније прелази са ње на психичке
квалитете мушкарца – храброст, одважност. Тек после почиње да значи оно што данас значи:
позитивни квалитети и особине. (прим. проф.)
10
Антономазија је подврста перифразе, када се за нечије властито име користи перифраза.
Силвијев отац је патроним. (прим. проф.)
8
каже се или у тијелу, или осим тијела, не знам. Ако је рај бестелесан,
нематеријалан, како је у њега могуће ући са телом?
Пошто је направио увод, Данте директно износи свој проблем:
9
племените госпе, односно, уводе се појмови gentilezza и novo bella dona.
Захваљујући љубави према госпи, мушкарац има више virtù. Са Дантеом то
достиже врхунац, јер је љубав према госпи директна спознаја добра. Мења се и
сам концепт племенитости, односно gentilezza. Више није племенит неко ко је
племенит по пореклу, већ по врлинама и карактеру 11. Тако да видим да су зачеци
оног концепта племенитости који постоји у ренесанси, управо овде. Веза
племенитости љубави и племенитости госпе преноси се и на опис госпе. Зато он
више није физички. Он се даје преко утиска који госпа оставља на посматрача.
Слична ситуација постоји код приказа Хелене у Илијади. Обавезни моменти су
следећи: она је анђеоска, очи су јој звезде, ход и понашање остављају посебан
утисак.
Дантеов опис Беатриче је типично стилновистички опис, али он добија
нова значења, јер је појам сјаја кроз значење целе Божанствене комедије
продубљен. Вергилије не каже колико је она лепа, али каже да је толико лепа да
ју је желео служити.
Тада почиње да говори Беатриче Вергилију. За Дантеа каже мој
пријатељ, а не пријатељ среће (61). То је важно због мотива љубави. Тумачење
је двозначно. С једне стране видимо да му срећа није наклоњена, а с друге
стране, овим стихом уводи се мотив незаинтересоване љубави. Када она то
каже, подразумева се да он није неко ко зависи од стицаја околности. Воли је
независно да ли у њеном животу владају срећне или несрећне прилике. Воли је
такву каква је, независно од порекла, положаја. Ако се ситуација у којој се она
налази преокрене, он ће као прави пријатељ остати уз њу. Тако се уводи мотив
незаинтересоване љубави – права љубав је незаинтересована.
Затим је важно што Беатриче каже да ју је страх да није стигла превише
касно (64-65). Неки критикују то што ју је страх, јер с обзиром на ситуацију, она
зна да није стигла касно. Али, одговор је управо у томе што је то љубавни страх
– она воли и боји се за оног до којег јој је стало.
Трећи кључни моменат је Беатричино разоткривање, у којем она каже да
из мене збори љубав што ме крете (73). Њу је покренула љубав да спасе Дантеа.
Међутим, то је двосмислено. С једне стране то је љубав према Дантеу, а с друге
стране Бог, као љубав која покреће (I, 39). У позадини њене љубави стоји небеска
љубав, божанска љубав која је створила све. Зато се Беатричина љубав према
Дантеу тумачи као део божанске љубави. Један од разлога спаса на којем Данте
инсистира јесте управо љубав.
Када се Беатриче обраћа Вергилију, познато нам је у ком је Вергилије
положају, да он никада неће доћи до раја. Она покушава да га утеши због
његовог положаја тако што му каже да ће имати овоземаљску, вечиту славу (59-
60). Тако ће једина утеха људима у паклу бити да се о њима прича на земљи, што
је чест мотив у Комедији. Каже и да ће га хвалити пред својим господаром, тј.
Богом (73-74). То су најбвише ствари које Вергилије може добити – славу на
Земљи и похвалу пред Богом.
Беатриче завршава говор и наступа моменат када се Вергилије обраћа
Беатричи уз речи:
76 Крепосна жено, једина због које
од свих створења људски род је већи
Може се рећи да Данте овде претерује, али ту постоји додатни моменат.
Каже O donna di virtù, а већ је помињан значај појма virtù. Протагониста-Данте
11
Добар пример за то је и Бокачова прва новела четвртог дана у Декамерону. (прим. проф.)
10
очигледно има проблем са virtù, а са Беатричом је ситуација обрнута, она је
«врла госпа». Применом алегоријског тумачења – да је госпа која омогућава
врлину заправо теологија, божанска мудрост, овај стих добија ново значење.
Сада се прелази на Небо, Беатриче објашњава да је дошло до спаса
божанском интервенцијом: У небу жена племенита сједи (94). У питању је
Богородица, односно Девица Марија. То је још један пример проблема са
индетификацијом, попут Фелтро-Фелтро (I, 105), али се претпоставља да је у
питању Богородица. Битно је да она блажи строге Божје заповједи (96). Идеја је
у томе да је племенита госпа као алегорија милосрђа, односно грације, снажнија
сила од божанске правде, закона. То се лако може повезати са два принципа
Старог и Новог завета. У Старом завету важи «око за око, зуб за зуб» - то је
божанска правда. У Новом завету то је надјачано силом опраштања, милосрђа.
Три племените жене учествују у Дантеовом спасу. Прва је Девица
Марија, која шаље свету Луцију код Беатриче. Ту се види и хијерархија Небеса.
Поставља се питање зашто Данте бира свету Луцију. Она се узима као
заштитница вида. У питању је чињеница да је Данте имао проблема са видом, па
је због тога узео свету Луцију. Кроз ове три фигуре може се видети схватање
небеског плана. С једне стране је реалан, историјски контекст у којем Данте
живи, а с друге стране је алегоријски, религиозни и теолошки контекст. Тако је с
једне стране постоје Девица Марија, света Луција и Беатриче као три реалне
фигуре. Међутим, на алегоријском плану Девица Марија представља алегорију
милосрђа које је човеку унапред дато. Света Луција је милосрђе које
обасјава, осветљава. Беатриче је алегорија божанске мудрости, односно
теологије.
Код Беатриче постоји моменат љубави, а сада када Луција долази до
Беатриче она каже:
104 помози оном који се истаче
над мноштвом, јер те љубљаше толико!
11
1 Кроз нас се иде у град свију мука,
кроз нас се иде гдје се вјечно плаче,
кроз нас се иде до пропала пука.
Данте користи анафору. У овој терцини инсистира се на болу, патњи, јаду.
Тако је управо бол оно што примарно карактерише људе у паклу. Данте и
Вергилије ће на то реаговати саосећањем.
4 Правда нам творца вишњега потаче;
12
49 Свијет неће да се спомен на њих види;
Милост и Правда од њих лице крије.
О њима доста: погледај и иди.
13
У четвртом певању будимо се заједно са Дантеом у паклу. Ми заправо не
знамо како је Данте ушао у пакао. Остаје тајна како жив човек улази у подземни
свет. Десило се нешто необично, што сугерише први стих:
1 Громовит тутањ тешки сан ми проби
Када се дешавају екстраординарне ствари, природа реагује, отуда
громовит тутањ. Дакле, они улазе у пакао, у први круг, лимб. У њему су
кажњени некрштени. Претходно певање имало је везе са шестим певањем
Енеиде. Ово певање је читаво посвећено Вергилију, јер је оно похвала
Вергилију, он је главни протагониста и инсистира се на томе како се он осећа у
лимбу. Други моменат је то што Данте с једне стране инсистира на традицији, а
с друге стране не. По хришћанској традицији, у лимбу су се налазили свети оци,
Јевреји, и то је био Limbus patrum. После Христа те душе прелазе у рај и остају
само душе некрштене деце, па је то Limbus puerorum. Данте се придржава
правила традиције, али у овај круг убацује одрасле, који могу бити и људи који
су живели после Христа, али нису крштени, или људи из антике који су се
истакли врлинама, али нису били хришћани.
Они су дошли до пакла и Данте види како је Вергилије блед и како се
уплашио. Вергилије му објашњава да је то због саосећања. Питање је да ли је то
само саосећање према људима који припадају истом кругу као и он, или према
свима који су у паклу. Како било, инсистира се на тону саосећања. Остаје
питање зашто се Данте држи традиције. Постоје примери хришћанских отаца
који су покушали да спасу неке филозофе и сместе их у рај. Ипак, у овом
контексту то ствара утисак сетне меланхолије, која је у вези са саосећањем.
Потом се објашњава каква им је казна – нема наде да ће доћи у рај и
чежња за Богом, која им се никада неће испунити. И Данте и Вергилије
инсистирају на негативном одређењу њиховог греха:
34 никакав гријех, ал’ премало то је
да би се спасли...
или:
40 Без икакве кривње с те страдасмо мане
Не могу да се спасу јер су били без Христа. Вергилије ће се у
Чистилишту позивати на то и рећи ће да није ту зато што је чинио, већ зато што
није чинио. Данте поставља теолошки веома проблематично питање када чује
ово објашњење и обузима га велики бол:
49 «Зар нитко отуд изишао није,
својом ил’ туђом заслугом до раја?»
Вергилије објашњава (и то је још један пример финих, реалистичних
детаља): Нов бејах становник тог краја (50). Он је умро 19. године пре н. е, а
Исус 33. године н. е. Тада је Исус старозаветне Јевреје одвео у рај. Тих 40 година
може деловати дуго, али он то говори 1300. године, тако да је у односу на то 40
година кратак период. Када говори о Исусу, користи израз Силни (53), јер је он
спроводник божанске моћи. Први отац је Аврам, а Исус поред њега из лимба
извлачи и Авеља, Ноја, Мојсија, Давида, Јакова (антономазија: Израел), Исака и
Рахела. Вергилије каже да нико пре тога није био извучен на Небо.
Потом одлазе у посебан део у самом лимбу, који се уводи мотивом ватре,
односно светлости:
68 кроз ватру неку спазише ми очи
14
што полукругом мрак на узмак сили.
Та ватра није везана за божанску светлост, већ за светлост људског ума.
Прво наилазе на четири велика античка песника која су била врло цењена у
средњем веку – Хомер, Хорације, Овидије и Лукан. Њих шесторица заједно чине
лепу школу (94). То показује Дантеову самосвест, никако охолост и гордост.
Потом је дата алегорисјка слика племенитог замка (106), окруженог поточићем,
који они прелазе као да га нема. У том замку се налази цвет оног што је
представљала култура старога доба. Ту наилазе на збор великих сена, великих
душа, spiriti magni (119). Даје се каталог, какав је раније постојао код Хомера, али
и код Вергилија у његовим Елизијским пољима, Champs-Élysées. Постоје две
велике групе људи које овде среће. Прва група је vita activa, они који су се
истакли у политичком и историјском животу. Другу групу чини vita
contemplativa, људи који су се посветили науци. Помиње их углавном по
четворо у групи.
Унутар vita activa постоји више група. Прво среће Тројанце, који су
важни због оснивања Римског царства: Електра 12, Енеја, Хектор и међу њих
убацује Цезара. Данте стварне особе и књижевне ликове меша без икаквог
правила, и то чини у свим певањима. После њих среће Атињане: Камила, краљ
Латин и Лавинија. Потом следе стварне особе, заслужне за грађење римске
републике: Брут13, мање важне четири даме и султан Саладин. Интересантно је
што Данте помиње Саладина, јер је обично критикован због европоцентризма.
Потом даје прелаз на vita contemplativa:
12
У питању је мајка Дардана, а не Клитемнестрина и Агамемнонова ћерка, а од Дардана потичу
сви Тројанци, тако да је она мајка свих Тројанаца. (прим. проф.)
13
То није Брут који је убио Цезара, он се налази у једном од троје уста сатане, у 4. појасу 9. круга
пакла, поред Јуде и Касија. Овај Брут је оснивач римске републике. (прим. проф.)
15
Пето певање посвећено је другом кругу пакла и у њему се први пут
сусрећемо са паклом, јер у првом кругу нису били прави грешници, и њихова
казна није била права казна. Стражар другог круга је Минос. Минос је био краљ
на Криту и у античкој традицији био је један од судија подземног света, поред
Радаманта и Еака. Он ту функцију има и овде. Већ је помињано како Данте
паганске митолошке фигуре претвара у демоне. Он Миносу, који је човек,
одузима људске атрибуте и додељује му анималне атрибуте. Карактеристично је
да је он страшан, има страшне зубе (4). Дата је сама сцена суђења – Минос
испитује, суди и шаље (5-6). Као да је дат судски процес: душа долази да се
испита, Минос истражује у чему је кривица, доноси пресуду и душа одлази у
одређени круг. Шаље их тако што савија реп неколико пута (11). То је куриозитет,
постоје проблеми у тумачењу око тога како он врти реп.
Минос Дантеу и Вергилију покушава да онемогући улаз. Ту постоји
духовит моменат, јер Данте каже да су га прекинули у службеном раду, у offiziu
(18). Вергилије, као неко ко је вођа и ко преузима акцију на себе изговара оно
што је већ изговорио Харону (III, 95-96). Потврђује се функција те реченице као
врсте мантре, ритуалне изреке којом Вергилије све паклене чуваре зачепи, јер
они после тога заћуте и Данте и Вергилије могу даље нормално да пролазе.
У другом кругу се налазе похотници, пожудни. Они се налазе у вртлогу,
ветру, пакленој олуји (31, 34). То је казна по принципу сличности. У српском
језику не постоји одговарајућа врста израза, јер би најпрецизнији превод био
«бура страсти», као буквализована метафора. Пошто их је шибала олуја страсти
у животу, сада их шиба паклена олуја. Они куну величанство Божје и лију сузе
вреле (36-37). То упућује зашто је пожуда као грех проблематична. Они пате због
греха пути, телесности (38), али постоји још један додатни моменат – страст и
разум су се сплеле (39). То је стара прича о сукобу разума и страсти, пожуде,
тела, чула. Није то једноставно кажњавање због тога што се неко препустио
својим страстима, већ су те страсти помрачиле његов разум. То се може повезати
са раније поменутом чињеницом да је човек сам одговоран за оно што чини.
Распознавање добра и зла постиже се људским разумом.
Похотници се три пута пореде са птицама. Птице су и узимане као
алегорије похоте. Пореде се 1. са чворцима (40), 2. са ждраловима (46) и пре него
што уведе Франческу и Паола, 3. са голубовима (82). У поређењу са чворцима
могу се видети страсти које су надвладале разум, које су преузеле контролу над
човеком и сада је он под њиховим утицајем:
40 Ко чворци крил’ма што плове
зими у јату ...
Чворци не плове свесно зими, него су ношени крилима, без свести и
воље. Крила стога представљају страст која их носи, као што носи похотнике.
Поређење са ждраловима треба да уведе посебну групу у оквиру похотника –
оне који су због љубави доживели насилну смрт. Вергилије даје каталог великих
љубавника из давне прошлости: Семирамида, Дидона 14, Клеопатра, Хелена,
Ахил, Парис и Тристан. Семирамида и Тристан не припадају грчком и римском
корпусу (Клеопатра ту може бити сврстана због њених веза са Римљанима). И
Семирамида и Тристан улазе у љубавни однос који је антиципација оног што ће
се десити са Франческом и Паолом. Семирамида је покушала да ступи у
14
У оригиналу се она не именује експлицитно, као у Комболовом преводу:
61 L'altra è colei che s'ancise amorosa, Here is she who broke faith with the ashes
e ruppe fede al cener di Sicheo of Sichaeus and slew herself for love
16
љубавну везу са својим сином и он ју је на крају убио. Тристан и Изолда
припадају средњовековном витешком корпусу трубадура и трувера, dolce stil
novo, уопште дворске куртоазне љубави. Тристана је убио његов стриц. Тако да
опет долази до мешавине књижевних и фиктивних ликова. Данте реагује овако:
17
gentil rempaira sempre amore – У срцу племениту увек ће постојати љубав. У
Дантеовом Новом животу један стих гласи: Amore e 'l cor gentil sono una cosa –
Љубав и племенито срце су једна ствар 15. Тако Данте даје директно позивање
на везу између љубави и племенитости. Међутим, постоје и два поднивоа. Данте
се у овом певању заправо ослобађа такве концепције љубави, којој је и сам
припадао делом Нови живот. Таква љубав директно води у пакао. То је један
моменат ослобађања. Други моменат је да се Данте на свом путу спасења
развија као песник, јер се он ослобађа свог ранијег песничког стила.
У првој строфи Франческа говори о Паолу, а у другој о себи:
101 занесе овог да ми дражи жели,
отете тако да још срце страда.
103 Љубав, што љубит љубљеноме вели,
занесе мене свим што њега краси,
и још јој, ето, чари нису свели.
Њу су завеле његове чари, красоте. Постоје различита тумачења. Неки
инсистирају на томе да су је завели његови физички квалитети, и ту се види
напуштање и превазилажење куртоазне љубави у којој нема физичког контакта,
што ове није случај. Друга варијанта је да су је завеле и његове физичке и
његове моралне особине, али пре свега душевни квалитети. То остаје отворено.
Трећа строфа даје нешто поптуно другачије, јер даје другачији тон, и нема везе
са цитатима:
106 Љубав нам жиће истом смрћу згаси
Љубав им је донела смрт. То је поменути моменат ослобађања од
куртоазне љубави и јасна, експлицитна порука да таква концепција љубави води
директно у грех, односно казну, пакао и смрт. То све улази у тему великог
разговора о љубави у Божанственој комедији, којих има три: 1. божанска
љубав, 2. Беатричина љубав, 3. грешна љубав. Потом се говори о њиховом
убици који ће пасти у Кајину (107) и Данте ће га срести на крају пакла.
Постоје дивни реалистични детаљи. Све што Франческа говори је нежно,
суптилно, дирљиво и танано, без обзира што постоје алузије на физички
моменат. Она говори као образована жена, чак као највећи књижевни умови тога
доба, јер се позива на читаву књижевну културу тога доба. Данте на све ту
заћути, не може да дође до речи, па Вергилије мора да га прене из мисли (111).
Данте му одговара:
113 Колике слатке мисли их и снови
доведоше до овог болног пута!
Реализам је у том почетном моменту – како настаје љубав, како долази до
заљубљивања. Прво настају мисли и снови, па тек касније долази до
реализације. Данте тиме сумира Франческин говор и оно што нам је речено о тој
љубави – њен почетак и крај, а не знамо шта се дешавало између. Сада треба
доћи до те средине, и Данте је директно пита (118-120). Франческа му одговара:
121 ... Веће боли не имаде
већ сјећати се својих сретних дана
у невољи ...
15
Цитат Гиницелијевог стиха је први стих истоимене песме и може се видети ОВДЕ. Цитат из
Новог Живота први је стих у ХХ глави и оригинал се може видети ОВДЕ, а енглески превод
ОВДЕ. Српски преводи су професорови.
18
Ово је такође директни цитат, али из Боетијеве Утехе филозофије.
Сада долази до откривања приче. Они читају роман о Ланселоту.
Ланселот је био један од витезова округлог стола, забављао се са Ђиневром,
женом краља Артура, а Галеото је помагао њихову љубав. Тако видимо да он
припада корпусу средњовековног витешког романа, у којем је нарушен однос
господара и вазала. Франческа и Паоло се пољубе када читају епизоду у роману
у којој Ланселот треба да пољуби Ђиневру (133-136). Треба обратити пажњу на
Франческина последња два стиха:
137 Сводник је књига и њен писац био:
већ не читасмо даље тога дана.
У оригиналу се не каже сводник, већ Galeotto. Овде се види имплицитна
критика такве концепције куртоазне љубави која води директно у грех.
Занимљиво је још како Данте завршава читаву сцену. Последњим
Франческиним стихом он даје коментар без коментара. Таква врста кратке
реченице која све открива, а ништа не каже, слична је реченици након што свети
Петар три пута изда Исуса Христа – И настави певац певати. Ипак, ово није
алузија на то.
Певање се завршава тиме што док Франческа прича, Паоло лије сузе
(139). Правило је да само три лица причају, зато Паоло не може да прича. Пето
певање се завршава чувеним стихом:
19
Данте каже да иду по сенама (34), које објашњава овако:
34 ... по облицима
ступали [смо] празним, што на тела личе.
20
Чаков говор је отпочео са његовим грехом: У твојем граду, гдје је дневна
храна завист (49-50), а завршава се говором о томе како су охолост, завист и
лакомост погубни за Фиренцу (73). Узимајући то на етичком и алегоријском
плану, можемо рећи да та три греха доприносе пропасти одређене заједнице.
Постоје они који су покушали врло конкретно да их идентификују. На пример,
под завишћу Бокачо је видео завист породице Донати према породици Черки.
Потом долази проблематичан део у којем се помињу часна имена људи из
Фиренце. Поставља се питање тога како се они, ако су часни, налазе у дубљем
делу пакла. Чаков говор се, као и многи други, завршава тиме што он говори да
му се не заборави спомен код људи (89).
Вергилије потом нагло, без икаквог објашњења, даје слику Страшног
суда. Он каже:
94 ... «Тај ће да се дигне
истом на трубље анђеоске звеку
и када судац њима несклон стигне.
97 Тад сви ће к ружном гробу да потеку,
стећи ће пут и лик пријашњег доба
и суд ће слушат као вјечну јеку.»
Три су важна момента: 1) анђеоска труба; 2) када судац њима несклон
стигне – то ће бити Исус Христ, као израз божанске моћи суђења; и 3)
најважнији моменат јесте објашњење телесног аспекта проклетих, који ће се
спојити са телом које су имали за живота. То је директа алузија на један део
Јеванђеља по Матеју (24:30-31, превод Вука Караџића):
30
И тада ће се показати знак сина човјечијег на небу; и тада ће
проплакати сва племена на земљи; и угледаће сина човјечијег гдје иде на
облацима небеским са силом и славом великом. 31 И послаће анђеле своје с
великијем гласом трубнијем; и сабраће изабране његове од четири вјетра, од
краја до краја небеса.
Певање се завршава тиме што Вергилије објашњава да када буде дошло
до спајања душе и тела, ступањ савршенства биће већи, јер тада ће се награде и
казне које се срећу у рају и паклу, осећати јаче и више. Шесто певање се завшава
помињањем Плутона који је на уласку у следећи круг.
21
Помињање тога зачепљује уста Плутону. То није била само једна победа, него
једна за свагда.
Интересантно је како је приказан Плутон. Вергилије каже: вуче проклети
(8). Био је бог, а сада је демон – детронизован је представљањем у виду
животиње. Вук је асоцијација на вучицу из првог певања, алегорију похлепе,
тако да је и овде то наговештај греха оних који се налазе у том кругу.
Дошли су у нови круг и Данте реагује изненађењем:
19 Праведни Боже, тко ли нове створи
муке и јаде што се ондје крију?
И зашто ли нас гријех наш тако мори?
Прво питање је шкакљиво, јер би могло да имплицира да је Бог творац
нових мука и јада, што свакако није случај. То је ипак екскламација да смо сами
одговорни за наше грехове, јер ће у следећем питању то експлицитно рећи.
Казна расипника и тврдица састоји се у томе што се они међусобно
псују. Треба замислити да је тај круг пред Дантеом. Лева страна је негативнија,
као знак зла, ту се налазе већи грешници – шкртице. На десној страни се налазе
расипници. Када се сретну у центру круга, почињу да се псују: «Што држиш?»
и «Што бацаш тако?» (30). Али то није све. Они су кажњени и тиме што гурају
терет (25-26). То је алузија на Сизифа, што имплицира да је борба за богатство на
земљи била сизифовски посао.
Пре него што ће увести поделу, Данте помиње Харибду (22). Сцила и
Харибда су се по старом веровању налазиле на југу Италије, између Тиренског и
Јонског мора. Сукоб Јонског и Тиренског мора је попут сукоба ових грешника.
Данте представља колико је пуно људи у том кругу, па се прави невин,
као да не зна ништа, и пита:
37 ... «Мештре, какав свијет ту јури?
Нису л’ ту лијепо попови по звању,
како се чини по њиној тонзури?»
То имплицира да је он изненађен колико попова је шкртица, дакле са
леве, негативне стране. Вергилије неће одмах да му одговори, рећи ће да су они
слепи у свом незнању (40). Сви грешници чине грех у незнању – слепи су. Њихов
грех је у томе што нису знали за меру. По Аристотеловој Никомаховој етици,
врлина је средина између две крајности – у средини је храброст као врлина, с
леве стране је кукавичлик, а са десне луда храброст, претерана одважност. У
случају шкртости и расипности могли бисмо рећи да је широкогрудост средина.
То је директно позивање на Аристотелову Етику, али оно постоји на још једном
нивоу. Када се каже да су они били слепи у сво незнању, то значи да они нису
знали шта је право добро. Аристотел Никомахову етику почиње чувеном
реченицом: Свако умијеће и свако истраживање, те слично дјеловање и
потхват, теже, чини се, неком добру. Стога је лијепо речено да је добро оно
чему све тежи. 16 Свиме што радимо, ми покушавамо да постигнемо нешто
добро. Проблем је у томе што оно што ми мислимо да је добро, не мора заиста
бити добро. Тако да и они који су грешни, мислили су да је то што чине добро,
али их разум није довео до спознаје.
Вергилије сад одговара на Дантеово питање да ли су то све попови:
46 Ови без косе /без фризуре/, што се овдје веру,
попови бјеху, папе, кардинали
16
Превод Томислава Ладана, pdf верзију можете наћи на Shutterfly-ju.
22
Дакле, цела хијерархија је ту. Постоји још једна казна за оне који су
патили од похлепе, avaritie – Данте не може да их препозна. То је још један
пример за legge del contrappasso. Као што је њихов разум био у мраку, у незнању,
сада је њихов лик у незнању. То јест, као што они нису могли да знају, сада њих
нико не може да сазна, препозна, па се зато њихов лик не види.
После тога долази још један важан моменат, а то је, условно речено, први
теоријски дискурс у Божанственој комедији, који ће бити карактеристичнији за
Чистилиште и Рај. У овом случају се расправља о Fortuni, богињи среће, која
ће бити важна и код Бокача, а била је важна и у средњем веку. У антици је она
постојала као митолошка фигура, која се представља као ћелава, са чуперком. У
правом тренутку треба да се згази да вас не би стиснула. Међутим, ово није
таква Fortuna. Вергилије прво говори да ни сва злата која је Срећа могла дати
шкртицама и расипницима, која могу бити нађена испод Луне, на земљи (62-66),
не би помогла да се они одупру греху. Не постоји могућност да се сва злата
скупе како би се они искупили из греха. Проблем је у томе што су они на земљи
тежили благу, односно сизифовском, узалудном послу. Данте на то одговара:
23
Вергилије и једно светло гори супротно од њих. То значи да неко неког
обавештава да су Данте и Вергилије стигли, па да неко треба да их преузме.
Данте је уплашен, Вергилија назива мором свег знања (7). То је претеривање
слично оном у Вергилијевом обраћању Беатричи (II, 76-77). Данте пита за светло
(8-9), али му Вергилије ништа не одговара, каже само да ће видети (11). То
доприноси атмосфери напетости. Долази један од чувара петог круга, Флегија.
Проблем у тумачењу јесте да ли их Флегија пребацује на другу обалу или их
баца у Стикс. Флегија их одмах напада уз речи: «Ту си, о душо проклета!» (18).
Вергилије га ућуткује, а Данте ћути. Улазе у чамац у крећу на пут (25-27). Потом
долази до момента олакшања, јер нам Данте приказује комичну сцену. Након
што Данте уђе у чамац, чамац благо тоне, јер је оптерећен масом живог човека.
Прелазе Стикс и долази до сукоба са Филипом Арђентијем. Његов бес
се преноси на Дантеа и Вергилија. Дантеов бес може да се мотивише тиме што
је Филип Арђенти имао личног удела у Дантеовом прогонству, пошто је његов
брат конфисковао Дантеову имовину. Остаје питање мотивације Вергилијевог
беса, јер када Филип покуша да се попне на чамац, Вергилије га грубо одгурне и
каже: «Са другим псима иди па се дави!» (42). То је нешто што до сада није
постојало. Они су увек реаговали саосећањем. Данте поступа веома безобзирно.
Занимљиво је пратити тај дијалог. Филип га пита: «Тко си ти, што си прије реда
туна?» (32), а Данте му одговара да иако је дошао ту, неће ту и остати (34), тј.
имплицира му да он иде, а да Филип остаје, што је врло сурово. Зато Филип на
то одговара: «Та видиш», рече, «јадан сам бексрајно.» (36). Данте је показао бес
већ тиме што није хтео да му одговори ко је, али ту се не зауставља, већ на
Филипову изјаву додаје да га је препознао и поред јада, јер је пун гада (37-39).
Тиме је он испровоцирао Филипову реакцију да се пење на чамац.
Пошто су се ослободили, долази до једне нове ситуације – Вергилије
љуби Дантеа (43-44). То је једини моменат њиховог толико блиског контакта.
Тиме жели да каже да је Данте добро поступио. Поред тога додаје:
43 ... «Душо пуна плама,
благословена она што те заче!»
Вергилије неочекивано убацује благослов Дантеовој мајци. То, ипак,
донекле асоцира на Бога и призивање Бога. Зато није случајно да се Бог призива
у овој мрачној и мучној сцени.
Прe нeгo штo дoђу дo грaдa Дисa, Данте вeћ види мунаре (70), тј. торњеве
нa џaмиjи сличне оним у хришћaнскoj цркви. Ту сe пojaвљуje муjeзит кojи
пoзивa нa мoлитву, кao штo постоји звoник у хришћaнскoj цркви. Данте кoристи
17
На почетку предавања професор одговара на питање дa ли ђaвoли имajу тeлa у Бoжaнствeнoj
кoмeдиjи. Пoстoje три oдгoвoрa. Први je дa нeмa oдгoвoрa, други је дa имajу привиднa тeлa кao
штo су сeнкe у Хaду, тj. душe прoклeтих у пoдзeмнoм свeту, a трeћи oдгoвoр би мoждa биo
нajвeрoвaтниjи – кaдa je дoшлo дo пaдa с нeбa, тj. у мaтeриjaлнoст зeмљe, тaдa су дoбили тeлo.
Oвo схвaтaњe мoжe нaм бити блискo aкo крeнeмo дa рaзмишљaмo из кoнтeкстa aнтикe (тoгa имa
кoд Плaтoнa – душa je пoстojaлa прe oвoг живoтa, пa je oндa пaлa у тeлo, jeр тeлo je тaмницa зa
душу, a пoслe душa oдлaзи). Пo хришћaнском схватању, душa нaстaje кaдa је Бoг ствoри, aли
душa ћe нaстaвити дa пoстojи у oнoм свeту, тако да она имa пoчeтaк, a нeмa крaj, што је врлo
другaчиje у oднoсу нa aнтику.
24
ту слику дa би прeдстaвиo грaд. Читaв пejзaж трeбa зaмислити кao прилaз
срeдњoвeкoвнoм грaду уoквирeнoм бeдeмимa. Ту се налази рeкa Стикс, свe je
мрaчнo, тaмнo, и виде сe зaстрaшуjући тoрњeви. Oвдe нe трeбa улaзити у
рaспрaву дa ли je Дaнтe eвропоцeнтристa или нe, дa ли му сe мoжe зaмeрити штo
кoристи такву слику нeвeрникa, jeр je тo врлo лoгичнo у oквиру сaмe њeгoвe
визиje.
Дoлaзe дo грaдa и испрeд Дисa сe пojaвљуjу ђaвoли. Овo je прва пojaва
ђaвoлa у Бoжaнствeнoj кoмeдиjи. Ђaвoли нeћe дa их пустe дa уђу, један од њих
каже: Ткo сe тo приje свoje смрти сjeти дa oвaмo у цaрствo мртвих бaнe? (84-
85). Смрт сe oвдe oднoси и нa физичку смрт (у смислу дa Дaнтe ниje умрo) и нa
душeвну смрт (у смислу дa ниje грeшиo). Вeргилиje, као мудaр вoђa, дaje им
знaк дa хoћe сa њимa дa рaзгoвaрa тajнo. Тo je вeћ знaк дa сe дeшaвa нeштo
нeoбичнo – нaилaзе нa свe тeжe прeпрeкe нa путу. Ђaвoли врлo брзo ступajу у
дoгoвoр, гoвoрe да Вергилије може да дође, а Данте не (89-90), што имплицира да
сe Данте сaм врaти, aкo je вeћ сaм знao дa дoђe.
Дaнтe сe тада oбрaћa читaoцу, штo je зaнимљивo нa нивoу пoступкa.
Обрaћaњe читaoцу ниje постојало у eпскoj пoeзиjи прe тoгa. Ни Хoмeр, ни
Вeргилиja сe не oбрaћaју дирeктнo читaoцу. Вaжнo je дa oвo oбрaћaњe нeмa
сврху дa укaжe нa фикциjу дeлa, дa нaруши вeрoдoстojнoст дeлa. Нaпрoтив, oнo
имa упрaвo функциjу дa нaс увeри у вeрoдoстojнoст, да нас убeди у причу, дa
нас убеди да сe свe зaистa тaкo дeсилo. Оно гласи овако:
94 Дoмислит ћeш сe, читaoчe, тoму
кaкo нa клeту стaдoх риjeч дa прeдaм;
вeћ никaд, мишљaх, нeћу к свoмe дoму.
25
рeaлистички oписaну рeaкциjу нa тo штo сe дeсилo и како он тo није oчeкивao.
Не зна се шта се зaпрaвo дeшaвa у тoм дeлу рaзгoвoрa, тo je нaмeрнo
зaмaскирaнo. Мoждa им je Вeргилиje рeкao oнe истe чaрoбнe рeчи, aли oни су
ђaвoли, пa мoжe њимa дa причa кo штa хoћe, јер мoждa они нe вeруjу у
бoжaнски плaн. Вaжнa je Вeгилиjeвa психoлoшкa рeaкциja. Он сe врaћa спoрoг
кoрaкa, глeдa у зeмљу, из oкa му је нeстaлo вeсeљa (117-119). Oвo je први
Вeргилиjeв пoрaз, јер је дo сaдa свe прeпрeкe сaвлaђивao бeз пoтeшкoћa. Ово се
може aлeгoриjски тумaчити – Вeргилиje, кao симбoл људскoг рaзумa, ниje
дoвoљaн дa сe избoри сa злoм, пoтрeбнo je joш нeштo. Кao рaзум, oн нe мoжe дa
нaдвлaдa ђaвoлa. Вeргилиje сe врaћa и нe знa штa сe дeшaвa – ту нaм сe, тaкoђe,
пoкaзуjу грaницe људскoг рaзумa. Он каже: Ткo ми тo нe дa дa идeм у чeмeрнa
мjeстa? (120). Поред oгрaничeња људскoг рaзумa, Вергилије сe суoчaвa сa
сoпствeним oгрaничeњeм, aли кaкo види Дaнтea oдмaх мeњa причу. Мoжeмo
прeтпoстaвити кaкo je Дaнтe рeaгoвao с обзиром да му Вергилије кaжe да сe не
бojи, јер ће пaсти та искушeњa и они ће прoћи и ући – Вергилије мeњa кoнтeкст.
Тимe сe зaвршaвa oвo пeвaњe, а зaпрaвo ништa ниje рaзрeшeнo. Тeк у дeвeтoм
прeвaњу дoлaзи дo улaскa у грaд Дис.
26
Oстaje и даље отворено питaњe кaкo трeбa тумaчити Вeргилиjeв силaзaк
у пoдзeмни свeт. Дaнтe прe сцeнe силaскa нeбeскoг глaсникa кaжe:
У пaклу пoстojи вишe пoдeлa. Гoрњи пaкao и дoњи пaкao дeли грaд Дис.
У гoрњeм пaклу нaлaзe сe лaкши грeшници – првих пeт кругoвa. Дoњи пaкao
чине остали кругови, који почињу сa грaдoм Дисoм кao шeстим кругoм.
Данте и Вергилије улaзe у грaд Дис, и Вeргилиje oбjaшњaвa Дантеу oнo
штo je вeћ рeкao у прeтхoднoм пeвaњу – дa сe ту нaлaзe jeрeтици. Гoвoри и то дa
кaдa дође до Стрaшног суда, кojи ћe сe дeсити у дoлини Joзaфaтa, њихoвa кaзнa
ћe бити у томе штo ћe им сe зaувeк зaтвoрити грoбoви. Он кaжe:
12 Нa oвoj стрaни oвих мртвих двoрa
лeжи Eпикур с дружбoм, кoja вeли
дa душa с тиjeлoм умриjeти мoрa.
То je мoтo зa цeo oвaj круг. Зaтим гoвoри Дaнтeу дa ћe сaзнaти шта жели,
a и oнo другo штo му je прeћутao (16-18). Ту сe види Вeргилиjeв oднoс прeмa
Дaнтeу – нe сaмo дa му oдгoвaрa нa питaњe, нeгo му oдгoвaрa и нa oнo унaпрeд,
јер знa штa му сe дeшaвa у души. Дaнтe ниje питao кo je мeђу jeрeтицимa од
његових познаника, а хтео је, штo je примeр људскe рaдoзнaлoсти. Из нeкoг
грoбa чуje се глaс:
22 Тoскaнчe, кojи тим грaдoм, штo гoри,
жив идeш, тaкo уљудaн у збoру,
27
нa oвoм мjeсту кoрaк свoj успoри!
Дaнтeу сe нeкo дирeктнo oбрaћa сa имeнoм грaдa, штo укaзуje дa je лик
кojи гoвoри и сâм Тoскaнaц. У питању је Фaринaтa дeгли Убeрти. Oвдe сe
jaвљa финa двoсмислeнoст: грaд кojи гoри, кojим Дaнтe жив идe, oднoси сe нa
Дис, aли мoжe дa сe oднoси и нa Фирeнцу. Цeлo пeвaњe мoжe сe читaти у
пoлитичкoм кључу. Кaкo Дaнтe чује глaс, пoбeгнe и сaкриje сe кoд Вeргилиja, нa
штa му Вeргилиje гoвoри да је хтeo дa рaзгoвaрa, па нека сaд то учини.
Фaринaтa, кojи je jeрeтик, прe свeгa сe пo свojим oсoбинaмa прикaзуje кao
нeкo кo je oхoл, нeкo кo je пoнoсaн. Дaнтe ћe гa кaсниje у jeднoм мoмeнту
нaзвaти вeликом душом. Oн сe дижe из грoбa до груди и види му сe чeлo (35).
Дaнтe кaжe дa сe дижe кao дa пркoси цeлoм пaклу (36), јер је он ствaрнo jeднa
грaндиoзнa oсoбa. Кaдa сe будe дoтaкao Дaнтea, сaмo ће дo брaдe дoсeћи.
Из истoриje знaмo дa je у Фирeнци пoстojaлe прe свeгa пoдeлa нa две
пaртиje, из врeмeнa пре Дaнтeoвoг живoтa – Гвeлфе и Гибeлине. Фaринaта
припaдa Гибeлинимa. Гибeлини први пут прoтeруjу Гвeлфe 1248. Они сe врaћajу
у Фирeнцу 1251. Зaтим 1258. Гвeлфи прoтeруjу Гибeлинe, a мeђу њимa je и
Фaринaтa. 1260. гoдинe дeшaвa сe чувeнa биткa у кojoj Гибeлини нaпaдajу
Фирeнцу уз пoмoћ Сиjeнe – биткa кoд Мoнтaпeртиja, после које Гвeлфи по
други пут иду у прoгoнствo. Дaнтe прaви aсoциjaциje гoвoрeћи дa je биткa билa
тoликo крвaвa дa су рeкe у jeднoм трeнутку билe црвeнe. Зajeднo сa Гибeлинимa,
Фaринaти сe врaтиo у Фирeнцу. Ту oстaje дo свoje смрти. 1268. билa je биткa кoд
Беневента. Дaнтe сe рoдиo 1265, тако да се све oвo дeсилo прe њeгoвoг живoтa,
aли je било врлo живo у сeћaњу тaдaшњих Фирeнтинaцa. Сaдa Гвeлфи прoтeруjу
Гибeлинe зaувeк и Гибeлини нeстaју из Фирeнцe кao пaртиja. Oстajу Гвeлфи,
кojи су сe кaсниje пoдeлили нa Бeлe и Црнe.
Нa пoлитичкoм плaну, Фaринaтa je Дaнтeoв пoлитички прoтивник и кaдa
њих двojицa пoчињу дa рaзгoвaрajу, сукoб je прe свeгa нa пoлитичкoм нивoу.
Фaринaти гa питa кoг je рoдa, у смислу кo су му прeци, из кoje је фaмилиje – oд
тога зaпрaвo зaвиси кojoj je стрaнци припaдao, па сe мисли и нa пoрoдицу и нa
стрaнку. Дaнтe му oдгoвaрa, нa штa Фaринaти пoдигнe мaлo oбрвe, што сe мoжe
тумaчити кao знaк прeзирa. Њихов разговор изгледа овако:
Фарината:
46 ... «Знaм их кo душмaнe свoje
…
47 зaтo их гoњaх двa путa куд кoje.»
28
Кaвaлкaнте му je зeт, aли су збoг зajeдничкoг грeхa смeштeни у исти грoб. Joш
jeдaн вaжaн мoмeнaт je кaдa Кaвaлкaнтe кaжe:
29
никaдa нe врaћа у Фирeнцу. Другa вaжнa ствaр je 1304. гoдинa, кaдa je прoтeрaн,
кoнфискoвaна му је имoвинa, oдрeђeнa смрт њeгoвe дeцe, итд. Данте je
пoкушaвao сa пaртиjoм Бeлих дa сe нeкaкo врaти, штo ниje успeo, и пoслe тoгa
прeкидa свe кoнтaктe сa Бeлимa и пoстaje, кaкo je сaм рeкao: «пaртиja зa сeбe», a
зaтим oдлaзи у прoгoнствo, баш као што је био случај и са Фaринaтом.
Вaжнo je и тo дa бeз oбзирa штo je Фaринaтa њeгoв пoлитички
прoтивник, а чaк су и нeки Фaринaтини рoђaци учeствoвaли у Дaнтeoвoм
прoгoнству и кoнфискoвaњу имoвинe, oвдe видимo Фaринaту кao нeкoг кo je
вeликa душa. Он jeстe пoчиниo рaзнa злa у Мoнтaпeртиjу, у смислу oсвeтe нaд
Гвeлфимa, aли тaкoђe je биo jeдини кojи сe супрoтстaвиo свojoj пaртиjи у
пoтпунoм уништeњу Фирeнцe. Сjajнo je кaкo Фaринaтa гoвoри o тoмe, o бици
кoд Мoнтaпeртиja. Кaжe дa ниje биo сaм кaд je тo рaдиo, a oндa каже нешто што
је вaжно зa њега сaмoг:
То значи да треба да упамти те рeчи, aли кaд будe видeo сjajнe, лeпe oчи
oнe кoja га je упутилa нa oвaj пут, тj. кaда будe видeo Бeaтричe, тeк тaда ћe
30
сaзнaти прaву истину. Тaчниje, нeће oд њe сaзнaти читaву свojу судбину, вeћ oд
jeднoг рoђaкa у рajу, aли oпeт ће се тo десити зaхвaљуjући Бeтричи.
31
штa je дoбрo, a штa je лoшe, aли ипaк урaдe лoшe, дoк вaрaлицe нeмajу ни ту
врсту судa, oни имajу пoгрeшaн суд, пoгрeшнo упoтрeбљaвajу рaзум. Вeргилиje
пoчињe дa oбjaшњaвa:
Свaкoм злу je нeпрaвдa циљ. Дaнтe кaжe дa je прeвaрa Бoгу мрскија, jeр
сe нeкo служи људским рaзумoм у пoгрeшнe сврхe.
У oквиру седмог кругa, кoд нaсилникa, jaвљa сe joш jeднa пoтпoдeлa, јер
сe они дeлe нa три групe: нaсилници прoтив ближњих, нaсилници прoтив сeбe и
нaсилници прoтив Бoгa, и ту сe jaвљa хиjeрaрхиja. Тo je у склaду сa
хришћaнскoм дoктринoм дa je вeћи грeх пoчинити сaмoубиствo нeгo убиствo.
Oвo je пoвeзaнo сa тeмoм љубaви прeмa сeби у хришћaнству, гдe ниje грeх
љубaв, вeћ oхoлoст. Прoблeмaтизуje сe чињeницa дa je вeћи грeх извршити
сaмoубиствo нeгo убити другу oсoбу. Дaнтe кaжe:
32
вишa љубaв. Пoрoдичнa вeзa нe спaдa у прирoдну вeзу у смислу дa je oнa мaлo
вишa, јер Данте кaжe: љубaвнe свeзe штo их нaрaв ствaрa (56). Тo су вeзe у кoje
се улaзи у свaкoднeвнoм живoту сa рaзличитoм врстoм људи.
18
Јеретици су остављени по страни, као проблематични.
33
- Тринаесто певање Пакла -
34
У причи Пјера дела Виње мења се тон, јер је Вергилије својим
школовањем и љубазним језиком успео да га преобрати. Он и сам каже: «Кад
ти уста слатко зборе, не могу шутјет’» (55-56). Као да је заборавио сав бол и
кренуо да приповеда.
Пјер дела Виња био је секретар Фридриха II, који се убио у тамници. Он
сада прича о томе. Његово име нигде се не помиње, већ се даје перифрастичко
именовање. Само се Брунето Латини (Brunetto Latini, XV певање) именује.
Овако се Пјер дела Виња представља:
58 Ја оба кључа Фридрихова
држах ...
/којима/ затварах и отварах ...
Није важно порекло ове слике ваћ шта она представља. Та два кључа
доносе и добро и казну. Али још нешто је важно – он кључевима треба да све
остале истисне из власти (60). Тако да он није само секретар Фридриха II, већ и
његова десна рука, први човек, тј. одмах је испод Фридриха. Даље каже:
62 не штедећ’ ноћног починка ни дана,
ја вјерно врших службу пуну части.
Дат је приказ верног слуге који ни дању, ни ноћу не престаје да ради за
свог господара. Потпуно му је одан и веран. Један од имплицитних токова зашто
је Пјер дела Виња заправо кажњен може бити управо претерана верност и
оданост свом господару. Експлитино се и каже да је узрок казни блудница она
(64), односно завист, али поред те зависти његов грех је и претерана верност.
Претерана верност господару имплицира да није било довољно вере у Бога. Али
занимљиво је погледати експлицитни грех – слику зависти:
64 Блудница она што од царског стана
не одвраћа свог ока с дрским гледом
- та опћа пропаст и дворова мана -
Двор чине мушкарци, људи од моћи, а завист је представљена као
алегорија жене. Даје се конкретна, алегоријско-универзална слика зависти као
опште пропасти. Тако да се не мисли само на царски двор, већ на све
институције. Међутим, ипак се каже конкретно: и дворова мана. То се односи на
двор Фридриха II. Завист је распалила све доворове редом, и расла је док није
запалила и цара Фридриха II против Пјера дела Виње (67-69). У преводу се лепо
види понављање речи «распалити».
У стиховима 70-72 он објашњава шта му се заправо десило. Прецизнији
превод од Комболовог јесте следећи (професоров):
70 Мој дух због осрамоћене правде,
верујући да ће смрћу избећи срамоту,
неправду чини самом себи праведном. 19
Он је праведан, веран и осрамоћен, а ни крив, ни дужан. У стиху верујући
да ће смрћу избећи срамоту објашњена је ситуација човека који се одлучује на
самоубиство. Једини излаз, једини начин да се спасе срамоте јесте смрт. Зато је у
стању потпуног очаја. Овај стих упућује на трагичан моменат, јер оно што је он
19
70 L'animo mio, per disdegnoso gusto, My mind, in scornful temper,
credendo col morir fuggir disdegno, hoping by dying to escape from scorn,
ingiusto fece me contra me giusto. made me, though just, against myself unjust.
35
као хришћанин требало да уради јесте да истрпи срамоту, да као Исус Христ
прими то као судбину.
У стиху неправду чини самом себи праведном занимљиво је што једна
особа у исти мах чини и правду и неправду. Он је праведан зато што је веран
свом господару, али чини неправду самоме себи. На некин начин, он је неправду
коју су други чинили према њему (лажне оптужбе, клевете и осрамоћење)
просто усвојио и потом ју је учинио сам против себе, само не у смислу срамоте,
већ самоубиства.
Потом долази духовит моменат, јер Пјер дела Виња каже: Тако ми младих
жила овог пања (73). Као што би се човек кунуо у део себе, тако се дрво куне у
своје жиле. Казна је крајње натуралистички спроведена. Потом наставља:
36
Јудом најбоље указује последњи стих певања: Ја се објесих испод свога крова
(151), што је директна алузија на Јуду. Самоубице су кажњене да њихова тела
изгледају као Јудино.
108. стихом завршава се прича о Пјеру дела Вињи и почиње друга
епизода, где су приказани грешници против свог имутка. Они нису сами себе
убили, али су пошли ка сигурној смрти. У том смислу постоји разлика између
насилника против себе и против свог имутка. Нису важна имена двојице
грешника који се појављују, већ њихова казна: њих јуре пси, као некакви
демони. Пси су алузија на Хрта из првог певања који се бори против похлепне
вучице (I, 101). Пси их раскомадавају, што је још један legge del contrappasso – као
што су они раскомадавали своје имање, тако се њихово тело сада раскомадава. У
тексту се не каже, али претпоставља се да се они после тога некако поново
споје.
Лано, који је свој имутак потрошио и отишао у битку, каже: «О смрти,
гдје си?» (118). Он дозива смрт, што је попут сцене из његовог живота, јер је
ишао у смрт. Међутим, занимиво је што то може да значи да он призива другу
смрт, тј. потпуно уништење – да његова душа нестане заувек. Ништавило је
једина ствар која може пружити слободу онима у паклу. На то, други грешник
му каже:
120 ... «Лано, ти у окршају
код Топа ниси тако хитар био.»
И даље је у питању седми круг, али је овде реч о трећем појасу. У њему
су кажњени насилници против Бога, природе и рада. Природа и рад су врста
божанског добра. Они су кажњени у врелом песку. Богохулници леже,
лихвари (зеленаши) седе, а содомити ходају. Поред тога, по њима пада
ватрени огањ. То је мотив из библијске приче о Содоми и Гомори. Тако да ово
није Дантеова верзија legge del contrappassoа, већ је директно преузета из
Библије, само је проширена и на богохулнике и лихваре. Види се који грех је
теже кажњен зависно од тога да ли грешник лежи, седи или хода по песку.
Прво срећу једног од богохулника – Капанеја, паганског јунака који се
борио против Тебе. Вергилије му каже:
37
У четрнаестом певању Данте даје алегорисјку слику. Већ је било
теоријских расправа о Fortuni, а овде Вергилије објашњава откуд подземне реке
у паклу. Говори о старцу на Крети (103-115), али та паганска слика овде добија
алегоријско значење. Лице му је од злата, руке и груди од сребра, остатак трупа
од бакра, лева нога од гвожђа и десна нога од глине. У атици се разликују
четири доба човека: златно (Сатурново), сребрно, бронзано и земљано, односно
тучано. Долази, дакле, до опадања човечанства, које овај старац представља. Код
Дантеа се та слика шири, он разликује пет доба. Разликују се три концепције
времена: линеарна, циклична и посматрање времена уназад. Линеарно време
везано је за хришћанску идеју да време иде у једном правцу, ка Судњем дану,
када ће почети рај. На цикличном времену ће, на пример, инсистирати Ниче. У
трећој концепцији заступљена је идеја да је у почеку било идеално доба, доба
невиности, када су људи били најсрећнији – прошлост је била најбоља. Ова
концепција се супротставља оним које су за живљење «сада и овде».
Реке настају из суза овог старца, односно суза читавог човечанства, јер је
старац алегорија човечанства. Зато су оне везане за људску патњу. Шире
схваћено, сузе свих људи праве паклене реке. То су четири реке: Ахеронт,
Стикс, Флегетон и Коцит. Ове реке позајмљене су из антике. Данте пита шта је
са Летом, али са њом ће се срести тек у чистилишту.
20
- Петнаесто певање Пакла -
38
Петнаесто певање отвара се поређењима, која су важна, јер док их
Данте износи, он се удаљава од шуме.
Meeting Brunetto Latini and others by Filippo Marcaggi Њима ствара топографију пакла. Несо их је
преко реке Флегетон пренео до шуме, која окружује песак у којем се налази
трећи појас седмог круга. Река Флегетон пролази кроз шуму и песак. Поставља
се питање како ће они прећи реку до песка. Они заправо ходају каменитом
обалом Флегетона, а содомити се налазе ниже и покушавају да их дохвате (25, в.
слику). Интересантно је да се у првом сусрету са содомитима инсистира на
погледу – једни друге загледају. Даје се поређење:
17 та /се/ чета у њег’ загледа и мене,
ко кад за млађа у вечерње часе
39
политичку функцију. Он је за XIII век био оно што је Николо Макијавели био
касније.
Као и у осталим истакнутим певањима, и овде доминира бол који Данте
осећа према Брунету Латинију због његове ситуације. Данте каже:
34 ... ако вам годи,
да с вама сједнем, сјест ћу ...
У Фиренци, током живота, Брунето Латини био је тај који је био ,,виши”,
као старији, каo учитељ, и Данте је био тај који је требало да га моли да се
друже. Сада у паклу ситуација је обрнута, и на физичком и на морланом плану.
Брунето Латини као да је у позицији ученика, који држи за скуте свог учитеља.
Са тиме се Данте поиграва. Али, пошто је ситуација таква, Дантеа као да је све
време срамора због тога. Он непријатну ситуацију жели да смањи, што постиже
наведеним стиховима. Од самог почетка певања Данте покушава да дâ сву
могућу компензацију за Брунетово стање. Брунето му ипак одговара да је то
немогуће, јер ако застане, мораће да лежи у песку сто година (37-38). Каже
Дантеу да он иде, а Брунето ће ићи уз његове скуте (40), тако да је стављен у
инфериоран положај. На то Данте каже: Не смједох сићи са стазе и стати уза њ
(43-44). Ту видимо Дантеову жељу да сиђе у врео песак и поразговара са њим. С
друге стране, делује као да га је срамота што не сме то да уради и да се каје што
то не ради. Зато иде наклоњена чела (44), што донекле смањује однос
супериорности и инфериорности. То се појачава поређењем да иде уз њега ко
кад се нетко с поштовањем прати (45). На тај начин Данте покушава да му
врати достојанство и да задржи однос учитељ-ученик.
Ипак, читаво петнаесто певање заправо није посвећено Брунету Латинију,
већ самом Дантеу и питању његовог изгнанства. Брунето Латини се јавља као
глас који има да понови оно што су већ рекли Чако и Фарината, и што ће и
касније бити понављано. Изрећи ће пророчанство, али ће оно имати много
универзалније значење за самог Дантеа.
Данте му каже да се горе, усред ведра свијета изгубио (49). Тај стих
односи се на земаљски живот. Из перспективе пакла тај живот приказује се као
ведар, али ће се ситуација променити у рају. Потом Данте говори ствари које већ
знамо – да се изгубио пре своје 35. године и да се спасао када је угледао стазу и
Вергилија (50-54). Међутим, он Вергилија експлицитно не помиње, и види се да
постоји фино такмичење између њега и Брунета Латинија.
Брунето Латини му одговара да треба да прати своју звезду и стекне
земаљску славу (55). Указује се на два значења поменуте звезде. На астролошком
инсистира Коља Мићевић, али не треба ићи тако далеко. Ипак, једно од значења
сигурно је то да се та звезда заправо односи на то да је Данте рођен у сазвежђу
Близанаца. То није важно из астеролошких разлога, већ зато што је сазвежђе
Близанаца имало утицај на Дантеову интелектуалну активност. Добар учитељ је
онај који препозна интелект свог учитеља, а на то се може односити 56. стих.
Друга конотација звезда јесте судбина. Али, знајући да се мотив звезде јавља и
на крају Пакла, и Чистилишта, и Раја, знамо да Брунето Латини не користи
случајно реч stella. Брунето Латини наставља:
58 и да ме самрт не покоси рана ,
жар бих ти био потиц’о у груди
видећи каква милост ти је дана.
40
У оригиналу се каже cielo, «небо», тј: «какво ти је небо отворено». Небо
може имати два значења: 1) астролошко (утицај звезда); 2) небо као божанска
мудрост. Неки тумачи исистирају на једном, други на другом, а неки прихватају
оба, о чему ће говорити и Беатриче. Други стих такође није прецизно преведен.
Данте каже l'opera – «жар би те подстицао на рад». Мисли се на интелектуално-
књижевни рад који је у служби политике. Постоји сличност између Брунетове и
Дантеове политичке судбине. Након што је ово речено, креће Латинијева паљба
против Фиренце и Фирентинаца. Ово певање има функцију да јасно нагласи
Дантеа и његову исправност, наспрам Фирентинаца:
41
«све испунише, ви из људског рода
не бисте били прогнани већ сада
82 јер ми се душа сва жалости пода
на спомен драгог и очинског вам лика
кад участе ме, гдје год бјеше згода,
85 како се вјечна заслужује дика,
зато ми хавле зборити ваљаде
док год свијету не одем с видика.»
Брунето Латини био је Дантеу духовни отац. Он га је учио како да стекне
славу интелектуалним и књижевним радом. Из последњих стихова се види да не
постоји никакав сукоб између њих. Данте потом почиње да говори о свом
животу, како ће запамтити све што му је Брунето рекао и да ће то сачувати за
Беатриче (88-90). Истиче и свој став да је спреман да прима оно што му се
дешава (93). Тиме видимо и промену у Дантеу у односу на почетак певања, када
се двоумио да ли је достојан свог пута. Брунето Латини га је подржао у његовој
намери, и сада Данте може да каже: нек по вољи Срећа коло креће (95). То коло
среће има везе са срећом о којој је говорио Брунето Латини, која је срећа као
небески утицај, али је то и директна алузија на Вергилијев говор о Срећи. Када
је Данте то рекао, нашао се између два учитеља, и то ће бити једини моменат у
којем ће се Вергилије укључити:
97 мој вођа десно осврне се, те ће
погледат’ на ме страга, затим рећи:
«Тко памти, добро слуша.» ...
Вергилије је поносан на свог ученика, који је запамтио његово учење.
Међутим, нико се на то не обазире, Данте насавља разговор са Брунетом. Тако
видимо да имплицитан сукоб постоји. У даљем разговору, Латини каже да се
налази у групи књижевника и клерика, црквених људи (106-107). Нису важна
имена која Брунето помиње, само треба истаћи да су содомити подељени по
професијама. Он мора да иде, јер не сме да се меша, што је још један моменат
казне. Последње што каже је следеће:
119 «... мога Тесора се сјети,
у ком још живим; то је све што желим.»
Брунето Латини од Дантеа не очекује да се сети његовог имена, његове
славе и спомена, већ његовог дела. Тиме се Латини представља као велики
капацитет у погледу људских и интелектуалних вредности. Tesor значи «благо»,
па тај стих значи и: «мог блага се сети». Латини је написао два дела, али је
спорно на које дело се овде мисли. Постоје чак тумачњеа да се то ни не односи
на његово дело, већ на неко новчано благо. Певање се завршава тиме што
Латини одлази као тркач (121), и последњи стих гласи: ко побједник, а не ко кад
се губи (124). Данте Брунета оставља у слици достојанства.
Овај појас трећег круга Данте замишља као кошницу. Дантеу и Вергилију
се указују три душе утицајних Гвелфа. Они по одећи препознају да је Данте, као
42
и они, из Фиренце. Они кажу: Земља покварена наша, мислећи на Фиренцу 22. То
ће се развијати посебно у певању са папама, где је говор о корупцији. Потом
Данте даје још један, условно речено, натуралистички опис. Каже да види свеже
и старе ране по телу сена на које су наишли (10-11). Тиме се дочарава казна која
се перпетуира, која је вечна. Вергилије зауставља Дантеа и каже му: «нек
уљудност твој говор с њима прати!» (15). Треба да буде са њима љубазан. Већ је
код Брунета Латинија помињано да су содомити несумњиво грешници, али да на
неки начин постоји саосећање које Данте наглашава када је њихов грех у
питању. Вергилије му још каже да Дантеу приличи да трчи брже него они, тј. да
више приличи њему да иде њима у сусрет, него обрнуто. Потом даје занимљиво
поређење са голим борцима (22-27), које асоцира на њихов грех.
Три фирентинска грађанина овде су осуђена због греха. Код содомије је
важна Дантеова реакција на њих, која је pietà, односно саосећање. То је осећање
које доминира у Паклу до осмог круга, јер од тог круга Данте не показује
саосећање према грешницима, већ заузима одређен став против њих, чак осећа
презир. После говора једног од содомита, Данте каже да је знао да се заштити од
огња, бацио би им се на груди (46-47). Слична је ситуација као са Брунетом
Латинијем, и они су били важне личности. Зато Данте каже: «Не презир,
жалост ваших јада дубоко стаде срце да ми пара» (52-53). То наговештава да ће
од осмог круга почети да осећа презир, мада не апсолутно у свим случајевима.
И они разговарају о стању у Фиренци. Један од њих пита Дантеа да ли у
Фиренци влада храброст или племенитост (67). У оригиналу то су cortesia и
valor. Valor, храброст, није само храброст, већ подразумева и вредност, пре свега
грађанску. Сortesia (од речи сorte – двор) је дворско, племенито понашање, какво
је нпр. било Франческино. Данте их извештава каква је сада ситуација у
Фиренци, какав је нови свет и говори о брзим стицањима (73). Брзо стицање
богатства подразумева превару и корупцију, односно трговину. То је важно због
певања са папама. Овде се види почетак оног што ће омогућити ренесансу, јер
ће омогућити уметницима да стварају – за то нису заслужни само племство и
црква, већ и грађанска класа, која почиње да улаже свој капитал у уметност.
Данте, који је још увек у средњем веку, то осуђује. Нов свет управо подразумева
нову класу која настаје, скоројевиће, који су дошли до пара, а далеко су од
cortesiе. Насупрот њима постоји старо племство у Фиренци. Тако да Данте у 73.
стиху заправо критикује Фиренцу, што ће се појачати следећим стихом, у којем
помиње обест и надутост. Њихов разговор нагло се прекида, без објшањења, јер
они побегну (86). Али, пре него што ће побећи, подсећају Дантеа да сачува глас о
њима на земљи:
Важно је да у првом стиху они кажу ако. Кад ријеч ће ,,бијах” радост да
ти чини – кад се буде вратио из пакла, биће радостан што је отишао. Траже да
реч ,,бијах” буде и о њима, али не у смислу да су били у паклу, већ да су живели
и били заслужни због своје valor и cortesiе.
22
Снимак почиње тек одавде, претходно су белешке.
43
Данте и Вергилије потом настављају пут ка осмом кругу. Даје се
поређење којим се приказује пејзаж новог отвора, којим се спушта у осми круг
(94-105). Вергилије узима конопац 23, којим је Данте укротио шареног пантера
(106-107), и спушта га доле. Флегетон се као водопад спушта у понор, тако да је
ситуација донекле језива. Тим конопцем Вергилије ће укротити Гериона. Герион
је алегорија преваре. Међутим, са тим постоје два проблема. Први је у томе
што Данте каже да је тим конопцем укротио шареног пантера, односно риса из
првог певања, који је био алегорија путености. У описивању сцене у којој
Вергилије спушта конопац, Данте каже:
- Седамнаесто певање -
44
уводи тема преваре – споља је благ, али је изнутра змај. Треба обратити пажњу
на то како Данте описује змајски оклоп: ни Татари, ни Турци нису тако ткали, а
ни Арахна (16, 18) – тако да још једном спаја историјско и митско. Герионов
оклоп изгледа као челични везови.
Герион излази из рупе, они га заобилазе и срећу групу грешника против
рада (34-36). Они спадају у трећи појас седмог круга, поред богохулника и
содомита, које су већ срели. Данте према њима осећа известан презив. Њихова
имена уопште се не помињу, тако да се Данте игра са сопственим поступком.
Није важно ко су људи које среће, већ како их препознаје – сваки носи кесу са
сликом (55-56). Насилници против рада кажњени су тако што седе у песку. У
горњем паклу, донекле и у седмом кругу, односи грешника међу собом су
уљудни, а и Данте према њима осећа pietà. Од доњег пакла, тачније од јеретика,
почињу односи свађа међу грешницима и Данте почиње да осећа презир према
њима. Главни пример за такав однос грешника јесу Фарината и Кавалканте, а за
такав однос Дантеа према грешнику јесу Филип Арђенти и Данте. Овде је однос
грешника према другом грешнику оптерећен презиром и подсмехом.
Потом се Данте враћа Гериону. Вергилије се попео на Гериона, што је
уплашило Дантеа и ухватио га је стид, који хвата слуге пред господарима који
покушавају да буду још већи јунаци (89). Зато се и Данте пење на Гериона.
Вергилије препознаје шта се дешава у његовој души. Вергилије га не критикује
због страха, већ га умирује. Праве се два поређења. Једно је са Фаетоном, а
друго са Икаром (106-111). Oбојица су имали проблематичне летове, али то није
разлог зашто их Данте узима, већ због односа отац-син. Вергилије реагује као
отац. Они се спуштају и осим даха, не осећа се ништа (116-117).
45
а друга група иде паралелно са Дантеом и Вергилијом. Овде се поставља питање
да ли неко заводи за себе или за другог. У сусрет им иду они који заводе за
друге, а паралелно с њима они који заводе за себе. Као што је насиље према
ближњем било блаже кажњено од насиља према себи, тако је овде горе заводити
за себе него за другога. Данте среће свог суграђанина, који је завео рођену
сестру (40-66), чиме је грех ојачан. Од оних који су заводили за себе, помиње
Јасона (83-99). Тако се још једном спајају историјске и митске личности,
конкретно и универзално. То су exempuli из средњовековне реторике.
Потом прелазе у другу јаругу, у којој се налазе ласкавци. Хетера Таис из
Теренцијеве комедија, која се сада помиње (127-136), јесте сводница, али она не
спада у своднике, јер има тежи грех – ласкање. Њихова казна је у томе што сами
себе шамарају, у измету. Legge del contrappasso јесте у томе што су за живота
према другима били нежни, а сада је ситуација обрнута. Данте за измет користи
конкретно реч говно (116), и ту почиње Дантеова комедија. У стиховима 118-119
није само критиковано ласкање, већ је дата критика свештенства. То је увод у
напад на цркву који следи. Порука је да су свештеници говна. Од свештеника
препознаје Алекса из Луке, који каже:
46
16 Не бјеху, мислим, веће ни уже
него у лијепом Сан Ђованију моме
Пореди те рупе са црквом Сан Ђовани, једном од најлепших у Фиренци.
Она споља изгледа као да има некакве отворе. Данте износи један моменат из
личног живота и претпоставља се да не лаже. Каже: Ја једну разбих (19). То су
биле нише у које су се потапала деца при крштењу. Данте је разбио једну од њих
да би спасио дете. То се износи као веза са овим грехом. Он каже: све се сумње
нека на том сломе! (21). Проблематизује се шта је суштина неког поступка и шта
тај поступак чини, као у XVI, 118-120 24. Могуће је учинити нешто зло да би се
постигло нешто добро.
Симонисти су наглавачке угурани у рупе и имају пламен на табанима.
Legge del contrappasso јесте у томе што су они црквени чиновници, а гледали су
у земаљске ствари, уместо да гледају у небеске ствари. Кажњени су тако што ће
вечно гледати ка Луциферу. А ватра је везана за апостоле. Када Свети дух даје
апостолима знање да га сазивају, он им ставља ватру на главу. Овде је ситуација
обрнута – ватра гори на стопалима.
Данте и Вергилије су прешли на четврти гребен, и само што нису дошли
до четвртог рова, али се враћају у претходни ров (40-42). Уводи се један
занимљив моменат, за који нема објашњења – Вергилије је тај који Дантеа мора
да спусти у ров, јер он не може сâм да сиђе. Данте прилази грешницима и каже:
Стајах ко фратар који исповиједа злог разбојика (49-50). То је још једно
поређење које инсистира на промени улога. Потом долази генијална строфа:
47
донекле изнервира и пита Дантеа: «Шта ли би дакле ти од мене хтио?» (66) и
каже да ако баш хоће да зна, он је носио велики плашт (67-69), тј. да је био папа.
Кроз даље објашњење види се да је реч о папи Николи III, који се до тад није
именовао. У односу грешника међу собом види се завист. Никола III истиче и да
он није једини грешник ту (73-75). Каже да се обрадовао кад је мислио да
поздравља Бонифација, јер ће он сменити његову ватру на табанима, а Никола ће
пасти дубље (76-81). А после Бонифације доћи ће други папа који је још гори –
Клемент V (82-83). Потом се објашњава ситуација, помиње се и француски краљ
(86-87), а Данте каже: Ја не знам да л’ сам дотле ићи смио (88), јер он, који нема
никакву моћ, сада напада папе и папску власт.
Почиње Дантеова чувена инвектива против папа (90-119). Поставља се
питање корупције. Већ се расправљало о политичким стварима у Фиренци, али
то се овде диже на виши ниво. Може се читати да је корупција у цркви извор
свих зала која се дешавају на свету. Данте се позива на ауторитете. Инвектива
почиње сликом из јеванђеља, а завршава се Апокалипсом. Он пита да ли је Бог,
када је светом Петру дао кључеве, хтео некакво благо (90-92). Црква је
формирана помоћу тих кључева. Данте каже:
48
16
Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите дакле мудри као змије
и безазлени као голубови. 17 А чувајте се од људи; јер ће вас они предати
судовима, и по зборницама својијем биће вас.
22
И сви ће мрзити на вас имена мојега ради; али који претрпи до краја
благо њему.
32
А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред оцем
својијем који је на небесима. 33 А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и
ја њега пред оцем својијем који је на небесима. 34 Не мислите да сам ја дошао да
донесем мир на земљу; нијесам дошао да донесем мир него мач. 35 Јер сам
дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њезине и снаху од
свекрве њезине: 36 И непријатељи човијеку постаће домашњи његови. 37 Који
љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или
кћер већма него мене, није мене достојан.
То је потпуни идеал сиромаштва и аскетизма. Одриче се од свега
материјалног и посвећује се небеским стварима. Данте се позива на ове речи.
Важан је моменат да некада треба дати главу за нешто. Реченица 34 створила је
проблем у тумачењу, али њу никако не треба схватити буквално, већ
алегоријски. Идеја је да на прво месту људима треба да буде Исус, а тек онда
сродници.
49