Epika. Skripta

Литературу сакупила: Прекуцала:
Александра Антић Јована Станковић
1. Постанак и развој епске народне поезије
Под епском народном песмом подразумева се творевина у којој је опеван

одређен догађај или јуначки подвиг. Сам термин утврђен је крајем 18. века, када је
Хердер објавио збирку „Народне песме“, истичући естетске вредности изворног
народног стваралаштва. За Хердера је тај глас народа истовремено универзалан и
националан.
Интересовање за „природну поезију“, старе баладе и епове нарастао је од 17.
века у Енглеској, Француској и Италији да би посебан замах добило у немачком
романтизму.
О особеностима епског приказивања говорио је још Аристотел, говорећи о
врстама песничке уметности. Аристотел је као обележје Хомерових епова издвојио
опонашање озбиљних предмета, наративност, дужину, суздржаност наратора у
вођењу радње и ликова. Истраживања су показала подударност „претхомеровских
појава“ са особеностима хомерског „стила“. У овим споменицима срећу се
дословна понављања стихова, група стихова и сцена. Постало је очито њихово
преношење у разним верзијама.
Све то је утицало на закључке о пореклу и својствима епског песништва.
Део проучавалаца претпоставља да корени епских народних песама сежу до првих
облика друштвеног живота. Низак степен културног развитка, непостојање
писмености пратили су постојање епске форме, којом се сећање на прошле догађаје
и значајне личности чувало и преносило потомству. Епска песма приказивала је
културу, религију, обичаје и прошлост народа, пратећи след друштвених
историјских промена.
Насупрот оваквим приступима, почетком 20. века Мајер је сматрао да епос
настаје у вишим друштвеним слојевима, одакле су се песме спуштале у народ. Тиме
су почеци усмене епике смештени у период феудализма, на средњовековне дворове
у комплекс тема усмене поезије. Ово тумачење развио је Науман посматрајући
фолклор као снижавање културних вредности и осиромашених учених садржаја.
Међутим, процеси су могли тећи и у супротном смеру. Епска песма својом
природом и структуром почива на прослављању појединца, који често има
упориште у судбини исторјских личности. Класне и сталешке разлике, образовање
и порекло нису морали у ученим круговима племића спутавати интересовање за
такав тип ширења славе. Племство је могло ангажовати и професионалне певаче да
опонашају народне песме.
Услови за настанак и развој усменог стваралаштва повезали су се са ширим
културно-историјским контекстом, а трајање једноставних облика зависило је од
специфичних околности живота сваког народа или одређене заједнице. Зато је
немогуће поуздано осветлити старост и порекло народне епике, али су
реконструисане етапе њеног развоја.
Део проучавалаца као почетни стадијум издваја опевање конкретних
догађаја. Епска техника и стил су изграђени, али не псотоји тематско-идејно језгро
око којег би се концентрисало више песама. Следећи стадијум обележен је
констотуисањем унутрашњег јединства између већег броја песама. Оне се односе на
истог јунака (нпр. песме о Марку Краљевићу) или догађај (нпр. песме о Косовком
боју), па се склапају тематски кругови. Завршница генезе огледа се у формирању
епа као велике органске целине.
Други приступ на сам почетак развоја поставља еп, након чијег распадања
још увек трају посебни тематски кругови или циклуси. Даљим гашењем
интересовања колектива опевају се тек појединачне међусобно неповезане
ситуације и ликови. Како год да се постави развојна линија, очигледно је да

феномен епског песништва није монолитан, већ веома сложен и динамичан.
Проблем постаје још сложенији када се зна да у свакој средини народна
књижевност траје зависно од културних и историјских околности.
У случају српског епског песништва спорно је питање оформљености
народног епа. Целовита прича о Боју на Косову не само да је у 17. веку улазила у
списе, већ је постојао и велики број писаних верзија. Ипак, све „лазарице“ биле су
вештачки спој појединачних народних песама, из Вукових збирки и других записа.
Сам Вук је тематски повезане фрагменте одредио као комаде од „различнијех
косовкијех пјесама“.
Проблеми везани за живот епских песама на јужнословенском простору
веома су сложени – тешкоће су повезане са бурном историјом народа која се
одражава на традицију и усмену књижевност.
Већ је долазак словенских племена на Балканско полуострво подразумевао
међусобна деловања и прожимање културе старо седелаца и дошљака. Након свих
процеса, имало је изузетан значај и ширење хришћанства.
Од 9. века долази до мешања старог паганског система и нових хришћанских
схватања. Успостављање јаких феудалних држава у Србији утицало је на
друштвени и културни развитак. С краја 14. века усмено песништво је добило нови
замах и народна књижевност је све до почетка 19. века једно од основних
националних упоришта широких слојева становништва.
Сагледавање прошлости епског песништва на јужнословенском терену
додатно отежава мали број писаних споменика који би осветлили поједине етапе
његовог живота. Сведочанства о постојању наордне поезије јављају се у 4. веку у
летописима и путописима странаца, а први записи песама од 15. века.
Систематски сакупљачки рад В. С. Караџића подстакао је записивање и
спасавање народног блага од заборава и извршио је изузетан утицај на целокупну
српску културу и књижевност.
2. Старост епске поезије
На питање колико далеко у прошлост сеже наша епска традиција налазимо

различите одговоре. Иларион Руварац, од којег почиње модерно проучавање народне
поезије код нас, сматрао је да основу јуначких песама чине митови и да су митске
приче много старије од историјских личности о којима певају песме, да „пренос“ тих
личности из историје у песме није извршен у време када су оне живеле или убрзо после
њихових смрти, већ много касније.
И после њега изношена су слична мишљења. Томо Маретић је сматрао да се о
постојању наше јуначке епохе може поуздано говорити тек од почетка 16. века, а шта
је било пре тога, то ми не знамо јер немамо никаквих доказа.
Други истраживачи су, насупрот томе, истицали велику старину наше народне
епике. Ватрослав Јагић је изнео мишљење да наше народне епске песме потичу из
најстаријих, најпримитивнијих времена, да су оне прастаро добро српскога народа.
Слична схватања данас преовлађују. Иако су забележене у новије време, оне су знатно
старије од западних херојских епова из средњег века.
О епском певању код нас, пре првих записа песама, може се говорити само на
основу посредних сведочанстава. На првом месту су подаци писани у страним и
домаћим изворима.
О древности наше народне епике сведоче саме песме, што је истакао Светозар
Радојчић, који је песме посматрао очима познаваоца културе и уметности нашег
средњег века. За један необичан детаљ из песме Косовка девојка, копрену од злата као
знак вереништва, он је нашао потврду у средњовековној култури: на фресци Св.
Меркурија Ратника у Грачаници, у средњовековној легенди о Алексију.
На тај начин, служећи се посредним доказима, покушавамо да проникнемо у
времена из којих нема записа песама иако све говори да је песама било.
*Трагови словенских старина*
Страни аутори описују Словене као народ вода и шума, гостољубив, али и
несложан, склон сукобима. У ту поетску слику уклапају се и подаци о Словенима као
љубитељима песме и игре. Сведочанство о томе оставио је Теофилакт Симоката (7.
век) који је испричао причу о словенским младићима који су волели китаре више од
оружја и само са њима су путовали. Ипак, о томе каква је била најстарија поезија
Словена можемо само наслућивати јер нема текстова који су се сачували.
*Хришћанско и паганско*
Најдубље промене у животу донело је хришћанство (није примљено одједном и
није довело до потпуног раскида са паганством). Остаци старе религије и митологије
најбоље се уочавају у обредним и обичајним песмама, мада се могу наћи и у епским
песмама. Тако у уводном делу песме Свеци благо дијеле налазимо елементе мита о
подели светова међу боговима, а његове одјеке налазимо и у лирским песмама о
женидби месеца. Треба напоменути да су епске песм много ближе хришћанској
традицији од лирских песама и пропоедака, па тако Св. Сава у епским песмама има
доста заједничког са ликом из житија.
Да ли је било јуначких песама од старине? Најдубљим променама изложена је
јуначка поезија. Вук је претпоставио да је било песама од старине, или да су певане и
пре Косова, али да су промене изазване новим догађајима тако силно деловале на њих
да се готово заборавило све што је било дотле, па се одатле почело поново певати. Од
преткосовске историје у живом сећању остала је само немањићка епоха, и то њен крај.
Података о постојању епике од досељења на Балкан до касног 12. века нема. Треба
напоменути Летопис попа Дукљанина у коме има мотива којима се могу наћи паралеле
у усменом стваралаштву. Можда остатак представља улога Скадра као епске
престонице у песмама везанимза Мрњавчевиће.
*Марко Краљевић и Арапин*,
У погледу старине песама важан је и лик Црнога Арапина, који се у епским
песмама јавља као противник наших јунака, са којим многи јунци деле мегдан,
нарочито Марко Краљевић. Намеће се питање откуда Арапи у епским песмама када у
временима о којима певају песме они нису били утицајан чинилац на међународној
историјској сцени. По схватању Халанског, појава Арапа у нашим народним песмама
представља одјек историјског сећања на додире Јужних Словена с арапским светом у
првим вековима њиховог живота на Балкану (често су продирали на Балкан, пљачкали
и одводили робље).
*Најстарији епски јунаци*
Од краја треће деценије 14. века почиње историја која је остала у непосредном
сећању песама. У песми Бан Милутин и Дука Херцеговац говори се о рату Срба и
Бугара из 1330. године, о порезу бугарске војске и погибији њиховог краља. То је први
историјски догађај који је песма упамтила. Место битке је у песми померено – уместо
код Велбужда, битка се води на Косову. У то време живеле су личности које су постале
прототипови најстаријих епских јунака: Милош Војновић, војвода Момчило и Реља
Крилатија (историјски Хреља).
Најстарије епске јунаке, савременике битке на Велбужду, песма смешта у друга
места – Рељу песма везује за Нови Пазар, али и Босну и Будим. Град ист. Момчила био
је Перитеорион, на обали Егејског мора, а у песми је то Пирлитор на Дурмитору.
Мењале су се и друге појединости. У епском Рељи Крилатији нема осим имена

ничег заједничког с Душановим непоузданим властелином Хрељом. Лик Момчила је
идеализован, па је од витеза разбојника постао јунак без страха и мане. Отац Милоша
Војновића био је угледан велможа из времена Стефана Дечанског, а у једној песми из
ЕР говори се о томе да је оженио Стефанову сестру. Он је био најстарији од троје
браће, али је у песми постао најмлађи.
3. Епска народна песма и еп
Када нам до руку дође текст који припада епској поезији онда са сигурношћу
знамо шта од њега можемо очекивати. И епови и епске песме су дужи или краћи
састави у стиховима у којима се на опширан начин приповеда о некој важној теми
(личности или догађају) из историје или митологије.
Епско песништво говори у име целе заједнице којој припада и обраћа се целој
нацији. Чак и када приказује само владара, она говори у име свих припадника те
нације.
Епско песништво говори о стварима које су за целу нацију важне и приповеда о
борби за опстанак, без обзира на то да ли јунаци имају локални ии национални значај.
Може приказивати и борбу за власт међу племенима или унутар једног племена, може
говорити о светским ратовима, о борби за људску душу, о борби за праву веру. Преко
епског песништва заједница чува свест о сопственом идентитету и објашњава своју
историјску судбину као нешто што има смисла.
Епско песништво разрађује онај поглед на свет којем је заједница као
друштвени организам утемељена. Зато оно често барата космолошким појавама и
уводи их у радњу као позадину или као мотивацијски комплекс. Подухватима јунака не
решава се само судбина заједнице него често и судбина света. Зато су епски јунаци
често полубогови, они који бране или шире веру, а зато се и богови уплећу у радњу
епског збивања и саветују јунаке, дају им оружје или им одмажу на неки начин.
Епско се песништво јавља само у неким историјским околностима и само у
неким друштвеним ситуацијама. Најопштије би се могло рећи да је то у два случаја –
онда када нека заједница догађаје из прошлости или садашњости види као историјски
пресудне или када заједница своју судбину види као нешто симболично, као нешто у
чему је садржан смисао живота уопште.
Епско песништво се дели по три основна критгеријума: по начину на који се
дела преносе и чувају (усмено или народно и писано или уметничко), по критеријуму
формалних и структурних обележја на епске песме и епове и по критеријуму тематике
на јуначке, религиозне и животињске.
По структури, остварења епског песништва могла би се делити на три начина.
Најпре би требало раздвојити на дела у којима структура игра неку вађну
композицијску улогу, од оних у којима не игра. Прву врсту дела приказује Дантеова
Божанствена комедија, за коју је важан нумерички распоред певања (3х3 + уводно што
даје идеалан број 10) док би другу презентовали Хомерови епови.
Затим треба разликовати дела која стоје самостално од дела која се везују у
циклус (исте теме или исти јунаци), јер тамо где постоје циклуси, сви његови
припадници учествују у свакој појединачној песми.
Треба разликовати и краће и дуже форме. Проблеми се јављају у вези са два
последња критеријума. Поствља се питање да ли је контекст циклуса заиста потребан
за разумевање појединачне песме и да ли је она разумљива и изван тог циклуса.
Поставља се и питање у каквом је онда односу са нечим што јесте еп и где престаје
епска песма, а почиње еп. Који услови треба да се стекну да нешто буде еп, а не епска
песма и да ли је разлика међу њима само у квантитету? И сами епови се разликују по

дужини, а има и епских песама које су дуже од појединих епова: песма Женидба
Смаилагић Мехе има око 12000 стихова, колико и Одисеја.
Одговоре на ова питања треба тражити у начину на који с дело везује за
заједницу којој је намењено. Тако ће Одисеја бити еп јер има задатак да прикаже
збивање важно за целу заједницу, с дубоким импликацијама за свест те заједнице о
себи, док ће Женидба Смаилагић Мехе бити епска песма јер догађаји у њој немају
далекосежног значења за целу заједницу, она је тек епизода и са другим сличним
текстовима чини епску целину која је за заједницу животно важна.
Целовит еп је у усменој поезији редак, а питање је није ли и тада настао као
особен облик епске песме. За многе епове се претпоставља да су настали сажимањем и
редукцијом циклуса, који настају на два начина: или се групишу око једног јунака или
догађаја или око неке теме или проблема.
Епске народне песме су народне песме у којима се опева нека радња или
догађај. Овај термин утврђен је у 18. веку појавом Хедерове збирке. Настале су
приликом успостављања првих облика друђтвеног живота и чувале су сећања на
минуле догађаје и значајне појединце. Најчешће теме ових песама су митолошке и
историјске личности, јунаци необичне снаге, доживљаји из њихових живота. Деле се на
неисторијске и историјске у зависности од личности о којима певају. Трајући упоредо,
утицале су једне на друге преузимањем мотива, ликова и догађаја и стапале су се
поступком контаминације. Казују се ритмичким говором, дотераним рецитовањем или
се певају са музичком пратњом или без ње. Најстарији записи наших епских песама
потичу из 18. века, и то су записи бугарштица. Основни стих наше епске поезије јесте
асиметрични десетерац, али има и бугарштица и осмерачких песама.
У епским песмама јунак је опеван у трећем лицу, јављају се стални ептети,
епске формуле, а у радњу се уводи техником in medias res. Стални су епски описи и
епски дијалози, којима се уноси живот и уверљивост. Да би успорио радњу, певач
уноси бројне епизоде и понављања. Прву класификацију дао је Вук, а за принцип
класификације по историјским и хронолошким критеријумима у циклусе највише се
залагао Павле Поповић, мада је ово данас превазиђено.
Еп је назив за највећу епску форму која се развила у Грчкој и била обликована у
високом и одабраном одмереном ритму. Збивање се састоји од опширном описивања
амбијента и радње, обичаја, али еп не развија карактерне особине својих јунака. И овде
се користи техника in medias res, и овде има пуно епизода и ретардације. Епови се могу
поделити на средњовековне (јуначке, хришћанске, дворске) и нововековне (комични,
религиозно-филозофски, грађанско-идилични, историјски). Развој епа почиње
Илијадом и Одисејом.
Народни јуначки епови сежу у далеку прошлост (Еп о Гилгамешу,
Махабхарата, Рамајана). Сви они, пре записаног облика, живели су у облицима бајки,
предања и песама у усменој традицији. Основна грађа на којој почивају ови епови јесте
митска и историјска. Они нису били намењени читању, већ слушању и памћењу.
Њихов предмет је догађај из давне прошлости, из херојског доба који оличавају
подвизи јунака, чудесног порекла и надљудске снаге. Епски јунак иступа у име свих
чланова заједнице и бори се за опште добро. Радња је предочена хронолошки, с
повременим епизодама, а приповеда се одмерено и свечано, са дистанце, а објективна
нарација прекида се понекад коментаром наратора. Крз развој епа главни јунаци
постају од божанских јунака људи који су на неки начин задужили своју заједницу.
4. Однос историје и епске народне песме
Историјска димензија усмене епике привлачила је највише пажње

проучавалаца, чији су се ставови међусобно веома разликовали. У зависности од ширег
културног комплекса епоха, а делимично и од особености метода и научног приступа
имплицитно се подразумевала, оштро осућивала или доказивала и оспоравала
историчност „јуначких“ песама. Јован Рајић је нпр. с презрењем осудио лажљиве
певаче, који неистинито и искварено опевају националну прошлост. Статус који су
задобиле Вукове збирке, његов распоред и избор грађе допринели су дуговековној и
јакој укорењеноси „схватања народне усмене традиције као историјских чиниоца“.
Посебно се позитивистички приступ поезији односио на истраживања историјске
позадине епских песама, иако је критичка историографија крајем 19. века откривала
важне примере потпуног разумевања историје и епске песме.
Сама грађа, бележена до 15. века, показивала је како се историја и усмено епско
стваралаштво преплићу, у исто време приближавају, али и бескрајно удаљавају.
Историјска позадина и архаично обредно језгро неодвојице су компоненте
поетске структуре усмене епике и феномена њене рецепције. Чињенично и фиктивно
се допуњују, у зависности од временске и територијалне удаљености између варијанте
и догађаја, од значаја самог догађаја, околности бележења, од става и знања колектива
и певача.
Визија националне прошлости кој се уобличава током векова показује
недокучиве принципе селективности традиција. Остаће заувек мистерија зашто се
потомак легитимног Урошевог савладара и као турски вазал глорификује израстајући у
најзначајнију епску фигуру на балканским просторима (Марко Краљевић). Између
песама евентуално спеваних за живота владара и Вукових записа акумулирала су се
тумачења пређашњих збивања и виђења стварности низа генерација.
Чак и када се догађај збио у непосредној прошлости, различити певачи оставили
су о њему слику која је зависила не само од даровитости, већ и од емотивног
одстојања. Вишњићево виђење почетка српске буне уронило је зулум дахија и сечу
кнезова у космичку димензију, док је његов савременик из Црне Горе драматична
птевирања уско везао за породичну драму Караћорћа. И док су у Вишњићевим
стиховима снажно забрујале реминисценције на Косово, контуре Марка Краљевића,
формуле прорицања судбине, каталози епских јунака и нова неуништива сила
побуњене сиротиње, Саво Мартиновић исти догађај опевао је на потпуно другачији
начин. Мотив отмице, лирске појединости и другачији тип реалија (за Црну Гору
карактеристична освета, прастара обавеза гостопримства и веровања у заштитну моћ
кућног прага, а посебно Карађорђево убиство очуха) биле су у Савовом виђењу јачи
повод српске револуције од сече кнезова.
Упореде ли се Вишњићеве песме са Вуковим казивањем о устанку или
Мемоарима проте Матеје Ненадовића, постаје још очигледнија неминовна
субјективност наратора у виђењима савремених збивања и личности. Уосталом, управо
је за историјске чињенице Вук приметио да се приповедањем искваре и у оном истом
нараштају у коме су се догађале.
Комплексан однос између историје и епског виђења прошлости није истоветан
ни у свим тематским круговима, нити код свих певача. Певање о одређеном догађају
или јунаку може бити подударно са историјском позадином, али се у склопу „старијих
времена“ истиче као доминантнији фиктивни свет поезије. Развијена Маркова
биографија и малобројне чињенице познате из живота крања Марка Мрњавћевића
поклапају се, али само у три тачке: наследник Вукашина Мрњавчевића столовао је у
Прилепу и био је турски вазал. Нудећи у комплексу традиције сопствено тумачење

прошлости, епска песма даје слику потпуно супротну историјској истини. Таква
размимоилажења су изразита у грађењу биографија крања Вукашина, Вука Бранковића
и Јерине. Може се десити и да епски јунаци немају упориште у историји: Гојко
Мрњавчевић, Југовићи, Стари Вујадин, а није потврђено ни постојање Бановић
Страхиње.
Техника епског приповедања не допушта да чињенице истисну извесне
фабуларне константе. Песме о црногорском војевању, у којима више историје него
поезије (Вук), илуструју како се елементи гронике скоро увек смењују с мотивима,
формулама, поетским описима...
Вук је у писму кнезу Милошу из 1823. године рекао да се у историји гледа
истина, а у песми како је измишљено и намештено. И 1833. експлицитно је тврдио да у
песмама не треба тражити истините историјске догађаје. Ипак, он је индиректно
успоставио као битну црту јуначких песама њихову историјску компоненту.
Епика не може бити изједначена са историјом, али историјски оквир као
најопштије сећање на епоху учествује у епској стилизацији. Обрнуто пропорционалан
однос хроничарског и фиктивног огледа се у свим нивоима текста. И сами јунаци се
лако премештају кроз време, свака средина утискује свој печат, као што сваки
стваралац бира из традиционалног фонда јунака, заузима према њему јасан став и
преноси га аудиторијуму у складу са сопственим стваралачким могућностима и
очекивањима колектива.
Управо на том нивоу истиче се занимљива подударност између рецепције
народних предања и епских песама. Песму као истину певач може окарактерисати и
пре него што започне епски ток догађаја, као Петар Хекторовић.
Новаковић је рекао да би подједнако погрешно било примити народну
традицију као објективну слику догађаја и одбацити је само зато што није потпуно
објективна слика догађаја.
5. Најстарији помени епске народне поезије.
Хронолошки преглед помена и записа условно би се могао разложити на три

дела: први би обухватао време пре и после досељења на Балканско полуострво до 12.
века; други би се односио на период до пропасти последњих српских средњовековних
држава, тј. До краја 15. века, а трећи на време од 15. до 19. века.
Истраживањем помена и записа бавили су се историчари и историчари усмене и
писане књижевности, филозофи, етнолози, фолклористи и др. Ова истраживања имала
су за циљ да установе старост и котинуитет наше народне књижевности, видове њеног
постојања, односе између традиције и историје, писане и усмене књижевности.
Историја проучавања епског певања не почиње и не завршава се са Вуком. Иако
су његове збирке до данас непревазиђени зборник усменог духа нашег народа,
проучавање народне књижевности не сме се ограничити само на његове збирке и
његове певаче. Традиција епског певања сеже у много дубљу прошлост.
Када говоримо о првим сачуваним писаним поменима, они указују на то да су
Јужни Словени поседовали развијену традицију народног певања, па можда и неку
врсту професионалних певача, још од досељавања на Балкан.
Најстарији помен проналазимо у 4. веку, када византијски свештеник Улофила,
бискуп у Подунављу, преводећи Свето писмо с грчког на стари готски језик,
употребљва за „шпилмана“(свирач, музикант) словенску реч „плин'сјан“.
Прискус Ретор, грчки историчар из 5. века, описујући живот хунског владара

Атиле, на једном месту спомиње и дворске певаче на свечаној гозби, за које се верује
да су били Словени.
У 6. веку, грчки историчар Прокопије говори о нападу Грка на Словене који су
„заспали певајући“.
Византијски историчар Теофилакт Симоката у 7. веку говори о догађају из 592.
године, када су византијске уходе ухватиле три човека словенског порекла, који су
уместо оружја нисили цитаре. Њихова изјава да су Словени и да се и њихови
саплеменици у постојбини радије баве певањем него ратовањем, значајна је
кљижевноисторијска потврда о певању песама, као о распрострањеном обичају међу
словенима.
Црноризац Храбар у 9. веку у спису „О писменима“ даје податке о постојању
гаталица и уобичајеном начину гатања.
У 10. веку византијски цар Константин 7. Порфирогенит помиње словенске
певаче. Из извештаја арапских путника види се да су Словени у 10. веку
употребљавали гусле. Бугарски презвитер Козма у беседи против богумила у 10. веку
оштро напада паганске обреде, гусле и бесовске песме, распрострањене у народу.
У 12. веку „Летопис попа Дукљанина“ обилује не само поменима о постојању
народне песничке традиције него и обликованим мотивима и темама. Од мотивско-
тематских целина могу се издвојити убиство у лову, ослобођење из тамнице вољеног
сужња, заваривање непријатеља помоћу буке.
У Доментијановом Житију Св. Саве половином 13. века каже се да су неки
људи певали песме о Растковом одласку у манастир. У 13. веку Теодосије Хиландарац
у Житију Св. Саве уз војничке врлине и храброст, а и у Житију Стефана
Првовенчаног, истиче и његов певачки таленат. Професионални певачи у старој Рашкој
помињу се у Иловичкој крмчији и у преводу Синтагмата Маилуев Властора.
Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског почетком 15. века каже да су
победника битке на Велбужду дочекале победне песме.
Половином 16. века у депеши сплитског кнеза млетачкој Сињерији налатимо
помен о слепом војнику који на сплитском тргу избови песму о Марку Краљевићу.
У Историји Едреља Шебешћен Тиноди помиње српки начин певања као врло
распрострањен и омиљен у Мађарској.
У свом дневнику из 16. века Немац Стефан Герлах, путујући кроз турске земље,
описује тужбалице из околине Смедерева, прање и певање девојака у колу. Крајем 16.
века пољски хроничар и песник Маћеј Струкович у својим песмама спомиње Србе који
певају јуначке песме.
И 17. век богат је не само бројни поменима већ и потпуно оформљеним
народним предањима у Краљевству Словена Мавра Орбина, Коментарима Лудовика
Цријевића. Евмија Чемеси спомиње у свом путопису епске песме у околини Суботице.
6. Најстарији појединачни записи епских песама
Најстарије поједине записе епских народних песама налазимо у 15. веку.

Најстарији запис је из 1497. године. У јуђној Италији, у оквиру свечаности
приређене у част напуљске краљице, досељеници (вероватно из околине СМедерева) у
колу су певали на српском језику бугарштицу о тамновању Сибињанина Јанка у
тамници Ђурђа Бранковића. Њених првих десет стихова забележио је мало познати
италијански песник Рођеро де Пачиенца у свом спеву Балцино.
Хварски песник и властелин Петар Хекторовић записао је 1555. године и унео у
свој путописни спев Рибање и рибарско приповедање (Венеција, 1568) две бугарштице
о Марку Краљевићу и брату му Андријашу и о Радосаву Сиверинцу и војводи Влашку

Удинском које су бугарили рибари Паскоје Дебеља и Никола Зот. Сем тога, он бележи
и три почаснице и епско-лирску песму (Девојка и Шишман). У писму Николи
Пелегриновићу из 1557. године он даје драгоцено сведочанство о аутентичности својих
записа, о распрострањености и начину извођења бугарштица, о томе да су оне у
јавности свога времена уживале углед чувара и преносиоца историјског наслеђа.
У 17. веку наилазимо и на већи број очуваних записа бугарштица које бележе и
уносе у своја дела учени људи на приморју. Зарданин Јурај Бараковић уноси
бугарштицу Мајка Маргарита у свој спев Вила Словинка из 1613. године.
Дубровчанин Никола Охмућевић бележи бугарштицу о погибији краља Владислава и о
смрти Змај-деспота Вука уз препис Османа 1651. године, а 1653. и 1654. године
Попијевка од Свилојевића пронађена у рукописној оставштини Петра Зринског
заблежена је око 1663. године. Иво Алетин у својим рукописима с краја 17. века
оставио је забележену и баладу о кнегињи Владисави. Јурај Крижанић (1665) бележи
два стига нама данас непознате бугарштице.
Крајем 17. века и у првој половини 18. века настају рукописни зборници
народних песама на приморју. Највећи број бугарштица, њих 76, објавио је Валтазар
Богишић у збирци Народне пјесме из старијих, највише приморских записа (Београд,
1878). Он је песме преузео из рукописних збирки народних песама насталих у 17. и 18.
веку: Дубровачки рукопис библиотеке мале браће (Ђуро Матијашевић и Јозе
Бетондић), Перашки рукопис Јулија Баловића с краја 17. века, Перашки рукопис
Николе Мазаровића из 1775. године и два рукописа из Боке, позната под именом
Загребачки рукописи из 18. века.
Богишић је имао идеју да спреми за штампу и другу књигу народних песама из
„старијих записа“, која се дуго сматрала изгубљеном, а која се сада налази у
Богишићевом архиву у Цавтату, а онда је требало да сву сабрану грађу представи у
критичком издању, али ту замисао није остварио. У том издању би се нашла грађа из
још два перашка рукописа: првог, који је дуго био приписиван Андрији Змајевићу, и
другог, оног у коме се налази бугарштица о Косовском боју, као и драмско дело о боју
кнеза Лазара, Милоша Обилића, Вука Бранковића и 9 Југовића на Косову.
7. Најстарије рукописне збирке епских народних песама
Крајем 17. века и у првој половини 18. века настају рукописни зборници
народних песама на приморју. Највећи број бугарштица, њих 76, објавио је Валтазар
Богишић у збирци Народне пјесме из старијих, највише приморских записа (Београд,
1878). Он је песме преузео из рукописних збирки народних песама насталих у 17. и 18.
веку: Дубровачки рукопис библиотеке Мале браће (Ђуро Матијашевић и Јозе
Бетондић), Перашки рукопис Јулија Баловића с краја 17. века, Перашки рукопис
Николе Мазаровића из 1775. године и два рукописа из Боке, позната под именом
Загребачки рукописи из 18. века.
Богишић је имао идеју да спреми за штампу и другу књигу народних песама из
„старијих записа“, која се дуго сматрала изгубљеном, а која се сада налази у
Богишићевом архиву у Цавтату, а онда је требало да сву сабрану грађу представи у
критичком издању, али ту замисао није остварио. У том издању би се нашла грађа из
још два перашка рукописа: првог, који је дуго био приписиван Андрији Змајевићу, и
другог, оног у коме се налази бугарштица о Косовском боју, као и драмско дело о боју
кнеза Лазара, Милоша Обилића, Вука Бранковића и 9 Југовића на Косову.
Најстарији Дуборвачки рукопис или Попјевка словинска назван је по граду у
коме се чува у библиотеци манастира Мале браће. Настајао је током последњих
деценија 17. века и почетком 18. века. Зна се да је 14 записа оставио Ђуро
Матијашевић, 18 бугарштица Јозо Бетандић. Поред 38 бугарштица, у рукопису се
нашло и 46 десетерачких песама. Захваљујући њима могуће је сагледати старији слој
певања Косовнском боју, деоби и сукобу Јакшића... Коначну редакцију целог рукописа
начинио је у 18. веку Иван Марија Матијашевић.
Перашки рукопис састоји се из два дела вероватно настала на измаку 17. века. У
Кући Валовића нађено је 9 бугарштица, док су десетерачке песме нађене у рукопису
породице Мазаровић. Оне су углавном везане за локална збивања и личности.
Из Боке потичу 2 рукописа настала до средине 18. века. У науци су познати као
Загребачки рукописи јер их је Иван Кукуљевић Сакцински пренео у библиотеку
некадашње ЈАЗУ. Први садржи 25 бугарштица, а други само 3, поред записа мотивски
и жанровски разноврсне грађе. Овде је приказан Марков сукоб са Мином и објашњава
се порекло Сибињанин Јанка и његове сестре близнакиње.
Песме из ових рукописа објединио је и објавио Богишић 1878. године. Његов
предговор захвата сва битна питања из историје и поетике бугарштица.
Он дели бугарштице на епске и лирске и истиче да се међу њима уочава танка
жанровска граница и приближавање баладама.
Он се бави и њиховом спољашњем формом (метричком организацијом стиха и
припева, стрктуром строфе, одсуством риме), садржином, стилским особеностима и
односом према десетерачкој епици и делима приморских песника. Према његовом
мишљењу, међу бугарштицама су преовладавале епске песме, које је поделио на „опће
народне“ и „мјесне“. Груписао је песме према Вуковим хронолошко-тематским
критеријумима. Он је указао да су све песме својина целог народа, и Срба и Хрвата.
8. „Народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа“

Валтазара Богишића (настанак, особености грађе)
НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ
ИЗ СТАРИЈИХ НАЈВИШЕ ПРИМОРСКИХ ЗАПИСА
Сабрао и на свијет издао

Валтазар Богишић
КЊИГА ПРВА
С РАСПРАВОМ О „БУГАРШТИЦАМА“ И С РЈЕЧНИКОМ
БИОГРАД, 1878.
Садржај дела:
- Предговор
- Приступ
o Појави опажени у бугарштицама
o О свези међу бугарштицама и умјетним пјесништвом у приморју
o Извори пјесама ове књиге, повод и начин њихова издања
- Прва група.
- Друга група.
- Трећа група.
- Рјечник
- Исправци у пјесмама и штампарске погрјешке.
- Штампарске погрјешке у предговору.
- Штампарске погрешке у рјечнику.
ПРЕДГОВОР.
И класична Вукова збирка наших народних пјесама и готово све остале, које
изађоше послије његове, баве се искључиво народним пјесмама, које су сабране у наше
вријеме, те се још и дан данас пјевају. У овој збирци, напротив, сабране су само оне
народне пјесме, које су биле забиљежене течајем прошлих вијекова. Шта више,
има у овој збирци једна вашна врста епских пјесама, што се форме стихова тиче, које
се већ нигдје, у колико је нама познато, у наше вријеме не пјевају. То су зване
Бугарштице.
Премда у овој књизи има прилична количина и обичних десетерачких пјесама,
ипак опаске, које се чине у овом предговору рађене су само ради бугарштица, које су
до сада релативно врло мало познате ученом свијету, а још мање изучаване биле.
Те ће се опаске тицати појава биљежених узгредно при сабирању и
приготављању ових пјесама за штампу; у нас бо нити је намјере ни времена било, да се
бавимо тиме ex professo. Ипак колико год су те биљешке узгредне, ми се опет надамо,
да оне неће бити по све бескорисне а будуће испитаче ове врсте пјесама.
Бугарштица у овој књизи има свега 76 комада, међу којима бројимо и оне,
које нијесу цијеле... Од тих 76 бугарштица ипак треба одбити 3 комада који су
очевидно умјетни састав а не народни; остају дакле 73 комада народних
бугарштица.Од свијех њих не могу се назвати лирскима него само три... а ова последња
шта више и није пјесма, него или напитница, или свршетак какве пјесме. Све су остале
епске, или то што Вук називље, јуначке пјесме, и то историјске и озбиљне; нема ни
једне која би била митолошка или шаљива.
Порекло: двадесет и седам из Боке Которске, а још уз то девет из Пераста;
затим их је тридесет и шест из Дубровника; двије су по свој прилици са отока Хвара,
једна из Задарске околице, а најпослије једна из Хрватскога Приморја или из
унутрашње Хрватске.
...На обичне пјесме од десет слогова, које заузимљу готово васколик остали
простор књиге, нећемо се ни најмање обзирату, јер је десетерац у опште већ по добро
изучаван био, а гдје се обазремо на њих, то ће бити само ради успоређења.
Фуснота: У осталом треба примјетити, да неке од њих по краткоћи и по
садржају показују тежњу приближити се к женским пјесмама или пак балади... Ипак
већина има исто тако чисти епски карактер, као што га има и епски десетерац.
А. Појави опажени у бугарштицама
I. Разлике међу бугарштицама

- Разлика између бугарштица и десетерца: у дужини стиха, цезури, нагласку и
размештању стихова.
- Разлике између самих бугарштица.
- Изношење главне схеме спољашњег изгледа бугарштица. Закључивши да свака

цртица у схеми означава слог, произилазе следећи ставови:
А) Главни стих има петнаест слогова с цезуром после седмога слога
Б) Метар је трохејски, само што се дактилом завршава први полустих
В) Осим главних стихова има и припевног прилошка из 6 слогова уопште трохејског
метра
Г) Размештај стихова: строфни. Строфу сачињацају два главна стиха и њима додати
припевни приложак. Ипак, прва и последња строфа сваке песме, немају него само по
један главни стих: први има уз то и припевни приложак, а последњи га посве нема.
Наметање питања: може ли се узети, да у нашега народа господова у неко
вријеме само једна једина форма епа, или да је живјело и више њих једна уз другу.
Чињенице указују да и саме бугарштице показују често извесне разлике
међусобно. Питање: да ли су те разлике из ранијих времена, те се временом тежило
јединственој форми бугарштице или је ситуација обрнута: од јединствене форме
временом је дошло до стварања различитих форми?
II. Питање ритма:
1) Број слогова и положај цезуре у стиху:
У овој књизи је највише стихова са петнаест слогова, од којих 7 у првом
полустиху, а 8 у другом.
Пример: Иде Бушић Стјепане ǁ љуби своју рано будит'.
Има и стихова са шеснаест слогова, код којих је цезура на средини
полустиха, дакле, 8 слогова у оба полустиха.
Пример: Пође краљу будимскому ǁ сестра своја говорити.
Нема устаљеног редоследа смењивања петнаестераца и шеснаестераца.
Стихова са 15 слогова више је од оних са 16 слогова. Уколико има стихова
дужих од 16 слогова или краћих од 15, сваки од њих у другом полустиху има 8
слогова, тако да се изузетак јавља само у првом полустиху.
Пример: (са мање слогова): Ако ле те буде ǁ мила мајка упрашати.
(са више слогова): А Стјепане Лазаревића ǁ у камари дјевојчини.
Богишић образлаже како би се могли продужити/скратити ови стихови и

тако изједначити са онима, којим имају 7 или 8 слогова.
III. Акценат
Наметање питања: јесу ли певачи и казивачи изговарали речи како се изговарају
у простом говору или су премештали нагласке ради музикалнога ритма, где је требало?
Први полустих петнаестерца: најстарији; готово свуда где се сачувао
представља нам свагда потпуни трохеј са дактилом.
Указује на немогућност одређења акцентуације бугарштица, јер се данашњи
изговор народног језика разликује од језика бугарштица, па схема заснована на
данашњем говору не одговара увек језику бугарштице. Јавља се и појава да певачи
певају бугарштице наглашавајући речи другачије него што би их наглашавали у
свакодневном говору.
Препорука: Можда би било од важности када би се изучиле неке разлике које се
налазе и данас међу градским изговором у Дубровнику и изговором околице, који је,
барем са југоисточне стране, чисто српско-херцеговачки.
IV. О ритму бугарштица уопште
На основу записа који су сабрани у овој књизи износе се две главне врсте
стиха: петнаестерац и шеснаестерац. Први има једнаку и сталну акцентуацију према
данашњему говору само у свом првом полустиху, седморосложном, док у другом
полустиху, од 8 слогова, та акцентуација нити је стална нити једнака. То се среће и у
шеснаестерцу, у коме, наравно, обе половине имају по 8 слогова.
Повод за настанак шеснаестерца:
1) Тежња изједначења предњем полустиха са задњим
2) Промена језика у погледу наглашавања по свој прилици услед постепеног
распростирања штокавштине на пређашње чакавске крајеве.
Препоруке будућим испитивачима:
1) Да ли се примећује каква разлика при певању данашњег десетерца код певача
ии казивача, по питању акцента и дужине стиха. Уколико има уметака броја
слогова и сл, треба видети да лисам начин певања или казивања даје какву
олакшицу таквом уметању или избацивању.
2) Треба проучити епске песме других словенсих и несловенских народа и видети
да ли се и на другом месту налази та појава уметања или изметања слогова и
који су му узроци.
3) У којој свези са ритмом стоји множина плеонастичких речи: «Три ти гласа
допаднули» и сл.
4) Обратити пажњу на једносложне предлоге које се понављају, највероватније
због попуњавања стиха: «Прид свом овој прид господом»
5) Да ли гласови који просто на крају речи попуњавају број слогова немају и још
какво назначење: «пред мојоме дружиноме».
6) Одакле долазе деминутиви који се срећу у десетерцу као: очице, пашица, служице,
вечерица и сл.
V. Припевни приложак
Вредност му је у томе што дели строфе.
Нема га у свакој бугарштици ове књиге, али се ипак изводи закључак да је био
уопштен, јер му се налазе трагови у песмама записаним у најразличитихим крајевима и
у најразличитија времена.
У дубровачком рукопису су углавном испуштани прилошци – Богишић то
образлаже тиме да су преписивачи сами то изостављали јер су сматрали небитним и
несадржајним. У Боки Которској, међутим, овог прилошка има свуда, чак и у
уметничкој књижевности.
Уопштено правило: припев има шест слогова. Има мало изузетака.
Акценат прилошка.
Садржај прилошка. Понавља, приглављује или ближе одређује главну идеју
претходног стиха или стихова. Ипак, тај припев није неопходан. Без њега значење
бугарштице не би било нимало промењено, јер је сваки стих бугарштице смисаоно
завршена целина. Дакле, припев је имао претежно музикални значај.
Пример: - Лијепо вијеће вијећаху угарска млада господа,
Угри банови.
- Нијесам сина довео да га краљем учините,
Него га сам довео, да ми чува коња мога,
Млада Матијаша.
VI. Строфичност бугарштица.
Потпуни строфни ред у бугарштицама. После свака два главна стиха долази
приложак/припев, који је као граница међу строфама. Изузетак од тог правила је први
и последњи стих сваке песме, јер одмах после првога долази припев, а последњи стих
га никако нема.
Овај строфни распоред правило је за све бугарштице. Из те општости може се
донекле закључити о њиховој старости. Треба само завирити у појединине групе
бугарштица записаних на разлчитим местима дуж Јадранског приморја и унутрашње
Хрватске, па да се напрви поглед угледа или се нађу трагови те сталне схеме са
припевом и строфама. Изузеци се јављају у друбровачком рукопису.
VII. Рима у бугарштицама
Риме ни у десетерцу ни у бугарштици нема по правилу, али се јавља као
изузетак. Тамо где се рима или асонанца јаве то је најређе на крају стиха:
Пример: - Да ми си их ти пит'о ǁ ја би ти их даровао
Али бих ти побоље ǁ од овијех саковао.
Чешће се јавља на крају свакога полустиха, нпр:
- Огњен Бука пристигнуо ǁ Али-бега достигнуо;
- Тиху росу у равнини ǁ сињу маглу у планини;
- Лијепо их је погледати ǁ страшно к њима приступити.
Исто тако се јавља и у десетерцу.
Напомена: рима долази само у шеснаестерцу, у петнаестерцу је нема, можда и због
тога што се први полустих завршава дактилом, а други хорејем. У шеснаестерцу оба
полустиха могу и акцентима бити једнака.
Запажено да се на два места јавља рима између две риме другог полустиха, а на једном
месту у првом полустиху:
- И он се је изврг'о ǁ у тамницу | на ложницу.
- Ни да мене проклињу ǁ тужни власи | сиромаси.
- Тад се Вуче извуче ǁ из планине из зелене.
За прва два стиха се у десетерцу може наћи много паралела:
Не боји се ǁ никога до Бога.
Док доћера ǁ цара до дувара.
VIII. Поређење броја стихова бугарштица и десетераца.
Број стихова у бугарштицама остаје далеко за десетерачким песмама.
Рецимо песма о Максиму Црнојевићу има 1126 стихова, док најдужа
бугарштица у овој књизи има 253 стиха. Највише их је од 50-90 стихова, не
бројећи припевне прилошке, јер немају никаквог самосталног епског садржаја.
Узроци релативној краткоћи бугарштица: гледано на спољашњу страну:
време и простор који заузимају припевни прилошци треба да се надокнаде тиме
што ће се одузети време и простор потребни за певање главних стихова, у
којима и јесте главна епска садржина.
IX. Порекло назива.
На основу извора који сведоче да су оне баш то или слично име носиле.
У загребачком рукопису записано је на челу трију песама дугачког стиха руком
самог записача „пјесан бугарска“.
Гундулић у 3. певању Османа говорећи о јуначким народним песмама уопште
назива их ним именом.
Тај назив долази већ изрично у Хекторовићевом „Рибању“, где се нарочито то
име даје јуначким песмама дужег размера. Хекторовић сам шаљући мелодију песме
Микши Пелегриновићу, у пропратном писму од 1550. Године, назива наше песме

бугарскицама.
И Задранин Ђуро Бараковић који је у својој Вили Словинској записао „Мајку
Маргариту“ казује како млад сељак „Бугарскицу пети седе,/оком сопре ка га слише;/Та'
пребледи, та' уздише;/Свима з' очију рику зведе.“
Осим тога долази и глагол бугарити у смислу певати бугаркиње песме.
Гундулић на два места узима глагол бугарити у смислу певати бугаршице.
И у данашњем језику има та реч тај смисао. Барем за Хрватску наводи Вук то
значење.
Ми дакле речи бугарска пјесан, бугаркиња, бугарскице, бугаршћице, бугарити
налазимо у врло тесноој или тачније искључивој вези са песмама дужег стиха. Те речи
налазимо у Боци, Дубровнику, на Далатинским острвима и у Хрватској, управо у
пределима где су песме биле највише распрострањене.
Јагић такође наводи бугарштице и бугаркиње.
X. Поглед на садржај бугарштица.
Могу се поделити у две главне гомиле. Прва: песме опште народне, реч под
којом се не подразумевају само песме које се тичу догађаја из опште народне историје,
него и песме о јунацима познатим у свим крајевима нашег народа. Друга група: песме
о догађајима и јунацима који су изван њиховог ужег завичаја врло мало познати услед
чега имају тотално месни карактер.
Бугарштица са општенародним садржајм има приличан број којима је предмет
једнак са неким епским песмама десетерца које се срећу у Вуковој збирци.
Двадесетак бугарштица опште народнога значају опевају догађаје који се налазе
у песмама које је Вук издао у Другој књизи, те их назива „Пјесме јуначке најстарије“.
Оне се баве косовском битком, догађајима из доба српских деспота, Краљевиће
Марком, браћом Јакшићима и сл.
Од преткосовских песама има само једна бугарштица.
Остале бугарштице са општенародним значајем тичу се највише периода који
Вук назива „средња времена“, али највише борбе угарских народа са Турцима као и
догађаја међу јунацима тих земаља.
Јављају се и анахронизми, са помињањем ликова где им није место.
Бугарштице месног карактера: перашке (предмет им је борба с Турцима у Боци
Которској), дубровачке (предмет им је дипломатска вештина ради заштите старе
дубровачке слободе)...
XI. Лична и месна имена у јуначким бугарштицама опште народног
значаја.
Од владалаца српских: кнез Лазар, Стјепан Лазаревић, Вук Бранковић, Деспот
Ђурађ, Деспот Вук Огњени, Херцег Стјепан, босански краљ...
Од женских из владарских кућа: Милица Лазаровица, Вукосава кћи Лазарева,
Јерина Деспотовица...
Од туђих владалаца: цар турски уопште, затим Отмановић цар, уопште
будимски или угарски краљ (никад мађарски), цар Сулиман и краљеви угарски
Матијаш и Владислав...
Од српских опште познатих јунака: браћа Југовићи, Милош Обилић, Страхиња
Бановић, Краљевић Марко и брат му Андријаш, Јакшић Митар и Стјепан, Новак,
Грујица, Хрват Никола Зрињски... Од Турака паша Соколовић.
Од иностраних јунака из турске борбе: војвода Јанко, Секуле Сестричић,
Михаило Свилојевић, Миња Костуранин.
Најчешће спомињани народи: Угри или Угричићи, Турци, Бугари, Грци,
Арбанаси, Млетчићи.
Земље: Босна, Хрватија, Црна Гора, Романија, Подунавље.

Горе: Света Гора.
Поље: Косово.
Реке: Дунај, Тиса, Марица.
Поједина места и градови: Биоград, Смедерево, Крушево, Цариград, Млетци,
Будим, Сибињ, Словин, Охрид, Беч, Мостар, Дубровник, Задар, Котор, Шибеник.
XII. Језик којим су певане бугарштице.
Све бугарштице које се налазе у два загребашка рукописа, као и девет
перашких, сабране су и записане у Боци Которској.
Свеколике бугарштице дубровачког рукописа пуне су особина дубровачког
говора у ужем смислу, из чега се може закључити да су бугарштице и записане у
местима у којима се чује тај дубровачки говор.
Све су остале бугарштице, које се налазе у овој књизи, посве икавске. Уз то,
пуне су архаизама, који се срећу у приморју северне Далмације и Хрватске код свих
чакаваца, нарочито по острвима. Уосталом, види се да је штокавска струја и те песме
прилично захватила. Има и облика кајкавштине.
Запажа се потпуна чистоћа од турских речи. То није случај са десетерцима. Из
свега тога може се закључити да су се дубровачке бугарштице певале где је бладао
градски говор, а десетерци само у околним селима, у којима је владала онда као и сада
чиста херцеговштина.
XIII. Разгледање унутрашње економије и састава бугарштица.
Пространост описивања догађаја:
У десетерцу је заступњено дословно понављање целе групе већ казаних стихова;
у бугарштицама се ово понављање знатно ређе јавља. Понављање у десетерцу је
стереотипно. У бугарштицама се опажа мања или већа слобода измене. Измене се
јављају у форми питања и одговора, али и на неким другим местима где нема потребе
за њима.
Пример:
- Ово ме су, побратиме, тешке ране допануле,
И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети;
Брзо к' мени доведи светог оца калуђера,
Нека ми се жалосну од гр'јеха исповиђети,
Од гријеха исповиђети, душу моју намирити.
То је порука Вука Огњенога, а ево како је изручена Митру Јакшићу:
- Ове су, мој побре, љуте ране допануле,

И од њих ти ја нећу, драги побре, прибољети;
Него брзо ти дођи ка мојему бијелу двору,
И ти мени доведи светога оца калуђера,
Да се од гријеха исповијем и намирим моју душу.
Овде дакле видимо не само измене у појединим речима, него је порука скраћена за цео
стих.
XIV. Палилогија – посебна врста понављања, тј. понављање једног дела стиха
у стиху који следи.
У десетерцу се палилогија јако често јавља: „Сузе рони протопоп Недељко /
Сузе рони, па њима говори“.
У бугарштицама палилогија је такође честа:

- „Да једно ми беше витез Марко Краљевићу,
Витез Марко Краљевићу и брајен муАндријашу.“
- „Свилен шатор распео млади Марко Краљевићу,
Он је шатор распео на ливади од Будима.“
Чудновати пример понављања исте фразе у неколицини стихова имамо у песми

„Милош бан и сестра секулова“:
„Што ми стојиш зловољно мој Милошу у тамници?
Али стојиш зловољно, ер си жедан хладна вина?
Али стојиш зловољно, ер си лачан бијела хљеба?
Али стојиш зловољно, ер не видиш бијела данка?
Али стојиш худе воље, ер не јездиш добра коња?
Али стојш худе воље, ер не видиш жарка сунца?“
Богишић прави поређења са финском Калевалом, која иначе није одвећ богата
простом палилогијом, али се и у њој срећу каткад понављања ове врсте. Ипак,
закључује да, што се просте палилогије тиче, не може се наћи ни у једном
несловенском епу, какве има у нашим бугарштицама и десетерцима. Што се тиче
осталих словенских народа, у томе је руски најближи српском.
Функција палилогије: Обично се мисли да се она јавља да наруши мирноћу
епског приповедања, затим да задржи пажњу слушаоца, као и ради попуне стиха, јер је
потребно да наш епски стих садржи у себи целу реченицу или барем њен део, који има
сам по себи потпуни смисао.
XV. Епитети
У старогрчком епу, исто као и у руском, па и у нашем запажа се прилично
богатство епитета. Насупрот томе, Калевала је врло сиромашна, а по свој прилици
најсиромашнија француска Chanson de Roland.
Епитети који се најчешће срећу у бугарштицама: ведро небо; жарко сунце; јасан
месец, зора; мркла ноћца; свијетал цар, краљ, бан, господа; малена птица, књига;
студен мрамор, камен; рујно вино; црн вран, земља, крв, очи, гора; брз коњ, коњиц,
стрела, ноге, пут; јуначки мегдан, земља, сабља, коњ, љубовца...
Већина наведених епитета јавља се и у десетерцу.
У бугарштицама се јавља врло чест епитет, који је у десетерцу редак, а то је
прилог лијеп. У бугарштици готово вазда, кад год је реч о каквој земљи, а често и о
месту, додаје му песма епитет лијеп.
Уз то, за бугарштице су карактеристични тзв. двоструки епитети, којих у
десетерцу нема: јуначка црна земља; јуначка бритка сабља; јуначко б'јело лице;
св'јетли цар честити; јуначке широке плећи; јуначки добри коњ; врли Турци витезови;
сјеновито хладно вино; соко сива птица; јавор суво дрво; танахна б'јела кошуља;
дубоко сиње море... лијепа мрка ноћца; лијепа закона здравица; лијепа зелена планина;
лијепи млади витезови...
Узрок стварања двоструких епитета: вероватно због попуњавања дужине стиха.
XVI. Песнички изрази уз глаголе
Богишић образлаже да е ретко уз глаго даје сталан песнички израз и наводи
неке ређе примере где се то јавља, уз неке глаголе. Чешће се, заправо, сам чин или дело
изражава глаголом вишег полета, који се иначе не налази често у простом
свакодневном говору.
XVII. Поређење
Поређења су честа у десетерцима: „Марко с' ману преко поља равна. / Кано
звјезда преко неба.“ Милош сјаје како сунце жарко; човек пламти у гневу као жива
ватра... То богатство није тако заступљено у бугарштицама, али се ипак јављају
поређења, некад слична десетерачким:
- У њега је бијело лишце к'о на гори жарко сунце
- Сја му корда као на гори жарко сунце
- Добар коњиц како вила из планине.
- Твоја мајка цвилује како змија у проц'јепу
А сестрица и љубовца како птица ластавица.
XVIII. Теме десетерца и бугарштица (однос историјског и митолошког)
Теме наших десетераца су пре свега засноване на тврдом историјском темељу,
при чему су прожете мноштвом митолошких мотива, заснованих на народном
веровању у натприродна бића. Насупрот томе, у бугарштицама је овај елемент далеко
мање заступљен. Заправо, уочена су тек три четири места са особинама чуда: вила и
змај видају ране Огњеноме Вуку; Јанко устреливши змију крилатицу устрели Секула;
Матијашу Јанковићу сама круна пада на главу; мртва глава краља будимскога сама
проговара...
Узрок сиромаштву митолошких елемената: Богишић оставља будућим
истраживачима да то открију, напомињући узгред да су сакупљачи ових бугарштица
била претежно свештена лица, те су највероватније избацивали митолошке елементе,
„бабуштине“ или их једноставно нису ни записивали.
XIX. Хипербола
Народном песнику треба да се јунак, кога хоће да хвали, одликује снагом и
јунаштвом у односу на све друге обичне јунаке. Супротно томе се дешава када песма
хоће некога да осуди.
Може ли се лепше представити уму могућство и богатство него ли опис цркве,
коју ће градити цар Лазар:
- Саградићу од сребра бијела,
Покрићу је жеженијем златом,
Поднизати дробнијем бисером,
Попуњати драгијем камењем.
А чија плећа могу бити снажнија од Маркових, кад он, пошто га Филип
Мађарин удари тешком топузином, Филипа тек хладнокрвно опомиње:
- Сједи с миром, маџарско копиле:
Не буди ми по кожуху буха.
Или кад Марко изађе из тамнице:
- Коса му је до земљице црне,

Полу стере, полом се покрива;
Нокти су му, орати би могао;
Убила га мемла од камена;
Поцрнио као камен сињи.
Поређења у бугарштицама су сиромашнија, али их ипак има. Нпр, Милош је на

Косову тако страшан, да се зачуо глас из облака који се обраћа Турцима:
- Свијех ће вас данас до једнога погубити.
Или о скакању војводе Јанка:
- И он то ми прискочи девет коња великијех

Десетоме коњицу у сед'оце ухвати се.
Неке слике у бугарштицама сличне су десетерачким, из чега следи да су се обе
врсте песама из једнаких времена црпеле.
XX. Иронични и шаљиви изрази.

„Како га је лагано и рђаво ударио, / очи су му скочиле на јуначку црну земљу.“
Примери из десетерачких песама и сл.
XXI. Почеци и завршеци епских народних песама.
И у десетерцима и у бугарштицама ретко се почиње песма самим догађајем,
обично пред песмом има неколико стихова, који служе као увод. Уводи могу бити
најразличитије садржине. Неке песме почињу описивањем положаја у којем ће се
догађај оцртати; неке почињу разговором нарочито у крчми при чаши вина, многе
почињу писмом, као што је то често у драми; неке назначењем времена; опет неке
питањима, за којма долазе одговори; гдјекоје клицањем вила, певањем птица,
приповедањем сна итд.
„Л'јепу језђу јездијагу два Јакшића л'јепа братца,
Они језду јездијаху зеленом планином.“
„Племенити збор збораху свијетла сибињска господа
Они в'јеће вијећаху у Сибињу бијелому граду.“
Нарочито су лепи почеци с питањима и одговорима који се јављају у десетерцу.
То се ретко јавља у бугарштицама. У бугарштицама је такође ређи почетак са
казивањем сна, који је чести у десетерцу.
У неким бугарштицама јављају се усклици, који са предметом песме немају
никакве свезе. Они се састоје из једнога или два дуга стиха, са или без припевног
прилошка. У некима певач даје само хвалу Богу, у некима посвећује песму на част
слушаоцима, али у већини жели себи и слушаоцима, кадгод и господару куће, здравље.
„А сада ви, господо, попијевка на поштење,
господо придрага!
Поп'јевка ви на поштење, нама здравље и весеље.“
XXII. Песничи садржај и естетска вредност наших бугарштица.
XXIII. Начин на који су певачи или казиваоци саопштавали слушаоцима
своје бугарштице.
За Приморје, Херцеговину и Црну Гору се зна да су се песме певале. Ипак, Вук
напомиње да су се у подуавским земљама песме и рецитовале.
Питање да ли су се бугарштице осим певања још и казивале. То се не може
сигурно знати. Ипак, на чињеницу да су певане указују неки фактори: припеви, као и
сам назив, настао од глагола бугарити=певати.
Ново питање: на који начин су се певале бугарштице – на један или више
гласова?
Докази за двојно певање у епским бугарштицама: код Хекторовића, где се каже
да су Паској и Никола певали посебице један после другога: «Уз тој одговорих –
Пашкој хвала ти, / А пак Николи рих – бугари сада ти!»
XXIV. O мелодији бугарштица
Слабо се зна. Један од извора су ноте које је Петар Хекторовић уз писмо послао
своме пријатељу Пелегриновићу, што је уврштено у његово „Рибање“. Што се нота
тиче, оне представљају „они српски начин с којим је Пашкоје и Никола сваки по себи,
бугарскицу бугарио“.
XXV. O певању бугарштица уз неки инструмент
XXVI.О времену живљења и пространству које су заузимале бугарштице.
Питање времена постанка и ишчезавања бугарштица. Време постанка се не зна,
али се зна када су ишчезле: последњи сакупљаш бугарштица Бетондић умро је 1763.
године, а потоњи људи их се уопште нису сећали, те се узима да су нестале у другој
половини 18. века.
Понеким бугарштицама и десетерцима старост се одређује некада на основу
историјског догађаја који је предмет песме, на основу неких културних назнака, врсте
оружја, титула, на основу језика, начина мишљења и сл.
XXVII. Простор
Бугарштице су се певале на читавом приморју, од Арбаније до Истре. О томе
сведочи језик. Докази да су и десетерци и бугарштице са српског и хрватског простора
једнако јесу исти догађаји о којима певају, унутрашњи материјал и поетски састав
песама.
XXVIII. Круг у коме су ммогле постати и живети бугарштице
Јуначки десетерци се певају у свим великим и малим кућама изван варочи, али
свакако више у великим кућама, јер у богатије кућће долази више путника, које вазда
нуде да певају. Осим у кући, песме се певају у хајдуцима, у војсци, при раду, на
сајмовима, у крчамам итд.
Бугарштице:
У Хрватској се певају и у друштву властеоском, али их певају сељаци, војници.
У Боки Которској се певају и у вишем друштву, а дешавало се да их пева и
властела.
У Дубровнику: Богишић сматра да су се, барем у 17. веку, певале само у
круговима нижег грађанства.
Разлике између десетерца и бугарштица:
У бугарштицама се готово никад не заборавља казати ко је коме дошао у походе
или га иначе срео. Друга важна особина коју бугаштице имају, а нема је у десетерцу
јесте силно наглашени средовечно-феудални елеменат.
Б. О вези међу бугарштицама и уметничким песништвом у приморју.
XXIX.
Показује се знатна свеза међу бугарштицама и уметничком осмерца у приморју
и то управо у спољашњој форми.
Пример: Гундулићев Осман који се састоји од стихова који су у осмерцу, а то је
упрапо преполовљени шеснаестерац бугарштице, који и онако цезура дели на два
осмерца.
XXX. О дељењу на двоје главнога стиха бугарштица.
XXXI. Преокренут Осман у бугарштицу.
Рукопис настао око половине 17. века, одмах после смрти славног Османовог песника.
XXXII.
Већ у народним бугарштицама се, под упливом промена у језику примораца,

нарочито у положају акцента, види тежња да се изједначе две половине. У уметничким
бугарштицама у овом књизи већ је остваренаа једнакост оба полустиха од 8 слогова, са
ретким изузецима са 7 слогова у првом полустиху.
XXXIII. Однос бугарштица и Османа и уопште уметничког осмерца
упоређивањем унутрашњих елемената дела
Неки примери из језика, архаизми и слично.
XXXIV.
XXXV. Треба такође изучити неке песме са осмосложним стихом које се
певају у неким приликама и светковинама и које су већ неколико векова у обичају у
тим самим странама, где се негда бугарштица орила. Те су осмерачке песме тим
баћније, што се не налазе код сељака, него баш код градскиих становника или код
острвљана, где су се, како горе видесмо, и наше бугарштице одомаћиле биле.
XXXVI. Црквене песме, које се певају народним језиком у црквама католичке
вере. Оно што је за њих важно јесте то што је велика већина њих сложена у осмерцу, па
и онда када им је оригинал тотално другог размера.
XXXVII.
В. Извори песама ове књиге, повод и начин њиховог издања.
XXXVIII. Писмени извори свих бугарштица, које се налазе у овој књизи, јесу
следећи:
1. Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање.
2. Бараковићева „Вила Словинска“.
3. „Попевка“ о Свилојевићу, нађена у дворском архиву у Бечу.
4. Рукопис дубровачки, који се сада налази у књижници манастира Мале Браће
у Дубровнику.
5. Перашки рукопис Баловића.
6. Перашки рукопис Мазаровића.
7. Загребачки рукопис под бр. 638, који се налази у књижници Југословенске
академије.
8. Загребачки рукопис налазећи се такође у академијској књижници под бр.
641.
Даље следи описивање тих извора:
Најзначајније песме овог зборника:

- Кад је погинуо кнез Лазар и Милош Обилић на Косову
- Краљевић Марко и брат му Андријаш
- Кад је Вук Огњени умро шта је наредио на смрти
- Војвода Јанко устријели змију у ваздуху, и тим Секула у срце погоди
- Кад је Страхињи Бановићу жена учинила издају, и кад су је за то браћа ње
погубили
НА КРАЈУ: БЕЛЕШКЕ УЗ НОВО ИЗДАЊЕ ЗБОРНИКА, СНЕЖАНА

САМАРЏИЈА
...Углед Вукових антологија српских народних песама и приповедака покренуо

је свеопште сабирање умотворина на јужнословенским просторима. Прикупљена грађа
постајала је временом и предмет изучавања, уз све веће занимање за материјалн доказе
који сведоче о старости традиције... Постајало је све очигледније да су из претходних
периода, почев од 15. века, времену одолели докази о постојању усмене уметности...
Од друге половине 19. века, лагано се враћао след догађаја уназад... Јасније су се
оцртавали токови традиције и улоге умотворина, много старијих од Вука Караџића,
његових певача и казивача. Сачуване у писаној форми, вековима пошто су утихнули
звуци њиховог усменог извођења, ове песме остајале су познате само у уским научним
круговима...
Најпривлачнији – најраније забележени стихови. По формалним обележјма
разликовали су се од поезије прослављене Вуковим збиркама, али су сличности биле
очите... Полемике око термина који би објединио старе текстове најчешће испеване у
петнаестерцима и шеснаестерцима, мада је стих варирао од 12 до 20 слогова. Називане
су бугаршћице, бугарскице, бугарке, попјевке, песме дугог стиха, да би од 1878.
преовладао назив бугарштице. Све до данас није се у науци разрешило питање њиховог
порекла и „припадности“, ни основног значења самог појма, ни начина извођења, нити
су усаглашена мишљења о историјском реду бугарштичких, осмерачких и
десетерачких песама. Расправљало се о структури стиха, типу версификације о односу
према млађим записима, о тематским круговима и појединачним варијантама.
...Иако су сачуване само у писаним изворима, ове песме необичног размера и
карактеристичног језика, припадају усменом поетском систему. То потврђује читв низ
стилских особености, од епитета до композиционих модела. О континуитету,
распрострањености мотива и о процесима у традицији сведочиле су лирске минијатуре,
баладе и опевање епских подвига. Поред стилизације локалних збивања у
бугарштицама су сачувани фрагменти старијих слојева епсих биографија Марка
Краљевића и његовог брата, кнеза Лазара и његових зетова, Бановић Страхиње,
Сибињанин Јанка и његових сестрића, последњих Бранковића, Јакшића, Старине
Новака и његовог Грујице...
У научним полемикама, најдуже је остала неоспорена старина записа, чија се
реконструкција везивала за половину 16. века.
М. Пантић је у спеву Балцино италијанског песника Рођери де Пачијенце

уочио стихове бугарштице о робовању Сибињанин Јанка у смедеревској тамници.
Описујући своје путовање у пратњи напуљске краљице, Пачијенца је забележио
стихове које су 1. јуна, 1497. певали некакви „Словени“, „громким гласом“, уз плес
„скачући као козе“.
Ренесансни песник Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање,

(1555-1556) – у овај стиховани путопис уноси три лирске народне песме, једну баладу
и две бугарштице. Уваженом господару су рибари, Никола Зет и Паскоја Дебеља,
бугарили „српским начином“ песму о сукобу Марка Краљевића и Андријаша и
бугарштицу о необичном двобоју Радосава Сиверинца и Влатка Удинског. За ову
другу постоји сачуван Хекторовићев нотни запис, док су његова запажања о животу
народне епике остала у писму упућеном Микши Пелагриновићу. Већ је тада била
очита испреплетаности жанровских система (епска песма – балада; епска песма -
тужбалица), као и оформљеност поетских биографија. Интернационалне теме у
локалној обради: завада браће и братоубиство, мотивација неслоге, слутња несреће,

тријумф нечасног противника на мегдану итд.
Задранин Јурај Бараковић, Вила Словинка (1614) – у овај спев уноси

бугарштицу о коби мајке Маргарите, која остаје без сина и брата.
Петар Зрињски, запис, (око 1663), стихови о Михајлу Свилојевићу, нађени

међу рукописима грофа Зрињског. Текст први објавио Франц Миклошић 1851.
Дубровачки рукопис / Попијевке словинске, чува се у библиотеци манастира

Мале браће у Дубровнику. Настајао током последњих деценија 17. и почетком 18. века.
Захваљујући бугарштицама и десетерачким песмама из овог рукописа, могу се
сагледати старији слојеви певања о Првом и Другом косовском боју, о деоби и сукобу
Јакшића, дуговекост неверства Страхињине љубе или женидбе старине Новака вилом.
Перашки рукопис, састоји се из два дела, настао крајем 17. века. У кући
Баловића принађено је девет бугарштица, док су њихове десетерачке паралеле
откривене у рукопису који је припадао породици Мазаровића. Махом су везане за
локална збивања и личности.
Загребачки рукописи, има их два, нађени су у Боки Которској.
Иако су ове песме из писаних извора од педесетих година деветнаестог века

делимично објављиване, појединачно или у збиркама, прекретницу у њиховој даљој
судбини представљала је 1878. Тада се као десета књига „Гласника Српског ученог
друштва“, II одељење, појављују Народне пјесме старијих, највише приморских
записа. Приређивач, Валтазар Богишић двоумио се око објављивања од 1869. до 1878,
одлучивши да из разврста у два тома. Тек када су се нашле обједињене у великом
зборнику, старе песме пружиле су нове подстицаје истраживачима. Поред њих, обиман
Богишићев предговор остао је и у наступајућим вековима најпотпунија студија, која је
захватила или покренула сва битна питања из историје и поетике бугарштица.
На првим странама Богишић је изложио поделу бугарштица на лирске и епске

песме. Важна је такође и његова напомена да се међу овим песмама „које се већ
нигдје...у наше вријеме не пјевају“ уочава танка жанровска граница и приближавање
својствима балада.
Сва три дела предговора осветљавају својства бугарштица, почев од

Богишићеве анализе „спољашње њихове форме“ (метричка организација стиха и
припева, структура строфе, одсуство риме), преко садржине и стилских особености до
односа према десетерачкој епици и делима приморских песника. Богишић је упутио на
изворе записа и њихово објављивање у деветнаестом веку, на дотадашња тумачења
термина, начин певања и распростирања... Спорни су били порекло и старост ових
записа, терен и средина у којој су живели, одлике какве се не срећу у народној поезији
бележеној током деветнаестог века.
Према Богишићевом мишљењу у бугарштицама су преовладале епске песме,

које је поделио на „опће народне“ и „мјесне“, локалног карактера. Саме текстове
груписао је по Вуковим хронолошко-тематским критеријумима. Таква деоба према
опеваном јунаку и догађају имала је и својих предности и слабости... Определивши се
за овакав склоп зборника, Богишић је успешно аргументовао своја запажања да су

„бугарштице као и десетерци својина цијелога народа, Срба и Хрвата“... Када је након
Богишићеве смрти откривен Ерлангенски рукопис, исте поетске особености и процеси
још су изразитије потврђени.
9. „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних

песама“ Герхард Геземан (настанак, особености грађе)
Песме ЕР неједнаке су уметничке вредности, а имају и недостатака изван

грешака у писању. У њима се понекад јавља разарање основне замисли неки
несагласним детаљем, уношењем нечега што том оквиру не припада. Уз то, цео
рукопис је понео утицаје градске средине и поезије, утицај разних књижевних
традиција, што је опазио Геземан пишући о лексици, о употреби речи које су изван
поља народног језика. Видљиве су и последице које настају приликом промене средине
и поднебља, неразумевање или погрешно схватање речи и израза, што је последица
измештања песме из природног контекста језика и краја у којем је поникла.
Он садржи лепу и вредну руковет лирике, епске песме, од којих су посебно
значајне оне о блиским историјским догађајима (ускочко-хајдучки циклус), романсе и
баладе, бајке у стиху, новелистичке приповести.
Од укупно 217, колико их има у ЕР, лирици припада око 40 песама (око трећина
љубавних). У њему нема коледарских, краљичких, ђурђевских песама, што се
објашњава чињеницом да је био састављен даље од сеоске обредно-обичајне културе.
Лирске песме у свадбено-љубавне, шаљиве, еротско-хуморне.
Што се диче епских песама, у њему налазимо варијанте песама које је читав век
касније забележио Вук – о Марку Краљевићу, Боланом Дојчину, војводи Пријезди,
војводи Момчилу, деспоту Ђурђу и Јерини, Сибињанин Јанку, Старини Новаку.
У ЕР налазимо песму Шатор пење Краљевићу о сукобу Марка Краљевића и
виле. Вековима грађен, епски портрет овог јунака, попримио је и митске црте, и одлике
бого-човека, хероја и заштитника људске заједнице, и својства обичног човека. Борба
митолошких бића, без победника и равноправна, мотивисана је у овој песми Марковом
самовољом, непоштовањем табуа, прекршајем чувене забране да крочи на место које
није људско боравиште.
Песма о двобоју Марка са вилом испревана је у осмерцу, а у прилог њеној
старини иде и очувана трострука прстенаста композиција која напомиње коло, и
опевање у колу, као облик извођења. Мотив стреле виле која нишани срце кола лишава
јунака атрибута нераздељивог од његове судбине.
Маркова непослушност, као и његова лаховитост и инат, стална су својства
великих митских и песких јунака. Вила чини оно што је рекла, па јој се Марко свети. У
епској песми Марко Краљевић и вила, код Вука вила Равијојла га стреља у грло и у
срце живо.
За разлику од већине предвуковских извора, често локално обележених, ЕР
обухвата не само широку географску, већ и националну и социјалну карту. Он не
потиче из једног локалитета или ужег простора, нити из једне друштвене средине, нити
од једног певача. Он је жанровски, стилски и језички разноврстан.
Овај драгоцени рукопис писан дипломатском ћирилицом пронађен је 1913.
године у Универзитетској библиотеци у Ерлангену, где се и данас чува. Објавио га је
1925. године Герхард Геземан.
10. Збирке епских народних песама Вука Караџића

(карактеристике, издања)
Вук је био пореклом из краја где је интезивно живела народна песма и други
облици усменог стваралаштва. Он је у својој младости стално слушао народне песме, а
то је чинио и за време устанка. Све до сусрета с Копитаром, он, по сопственом
признању, није придавао признавао праву вредност наших народних песама, коју су
Грим, Гете и Копират у њима нашли и свету је показали.
Његова Мала простонародна славеносербска пјеснарица из 1814. године
садржала је 100 лирских песама (претежно љубавних) и 8 епских песама и наишла је на
одличан пријем у свету. После тога, Вук је почео систематско бележење народних
песама и других облика народног стваралаштва и тиме се бавио до краја свог живота.
За време боравка у Срему записао је преко 700 лирских и 60 епских песама, али је само
мањи део текстова ушао у Народну србску пјеснарицу из 1815. године.
У збирци из 1814. године он дели песме на мушке и женске – оне које нису од
десет слогова и не могу се уз гусле певати. Она је писана по сећању и то су песме које
је он донео у Беч са села, а научио их је док је чувао овце и козе.
У збирци из 1815. године има више епских него лирских песама и ту је доста
оних које је записао од Тешана Подруговића и Филипа Вишњића. Овде се зачиње
подела лирских песама („љубавне“ и „друге различне“) и то су песме записане уживо.
Од 1823. године он раздваја лирску поезију од епске и објављује их у
различитим књигама.
Лајпцишко издање: Српске народне пјесме
Не могавши да добије одобрење да народне песме песме штампа у Бечу, он
прелази у Немачку и у Лајпцигу је објавио 2. и 3. књигу епских народних песама 1823.
године, а прву књигу лирских 1824. године. Четврта књига је штампана тек 1833.
године у Бечу, али се и она убраја у ово издање. Он овде издваја лирске песме и дели
их на 7 врста, а јуначке дели на најстарије и позије (по врсти оружја). Ово је прва
његова класификација наших народних песама, коју је допунио у Бечком издању. У
првој и четвртој књизи налазе се врло значајни предговори – у првој излаже своје
погледе на нашу народну књижевност, њену распрострањеност, начин настанка живота
и преношења, као и њене главне одлике. У четвртој књизи он говори о најзначајнијим
певачима од којих је песме записивао, наводећи њихове особености, све што је о њима
знао и утиске које су на њега остављали. Оба предговора су значајан допринос
проучавању усмене књижевности. У припремању овог издања, Вук се определио за
принцип избора: све четири књиге су антологије.
Бечко издање: Српске народне пјесме
Последње Вуковоиздање народних песамау 4 књиге, објављено је у Бечу: 1841,
1845, 1846. и 1862. године. У овом издању он даје дефинитивну класификацију наших
народних песама – дели лирске на 20 врста по намени песама, али и месту где се
певају, а епске према тематици и историјским критеријумима:
1. пјесме јуначке старијх времена о догађајима и личностима до краја 15. века,
односно до пропасти самосталних средњовековних држава;
2. пјесме јуначке средњијех времена о хајдучко-ускочким борбама током 16. и
17. века;
3. пјесме јуначке новијих времена од почетка 18. до почетка 19. века о
устанцима и организованим борбама за ослобођење Црне Горе и Србије.
Вук није стигао и није хтео да објави све што је сакупио, па је у његовој
заоставштини остао велики број необјављених песама. То је објављено у још 10 књига
народних песама: 5 у тзв. „државном издању“ као наставак Вукове збирке (Српске
народне пјесме, 5-9, 1898-1902. године) и пет као сиров материјал (Српске народне
пјесме из необјављених рукописа, 1-5, 1973-1974. године).
11. Збирке епских народних песама Вукових савременика и

настављача (Чубро Чојковић – Сима Милутиновић Сарајлија; Петар
Петровић Његош, Богољуб Петрановић, Владимир Бован)
*Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка
Приредио Добрило Аранитовић, Универзитетска ријеч Никшић, 1990. Садржај:

Предговор, Три коледке, Даворије, Додатак, Биљешка о овом издању, Регистри,
Рјечник туђица, архаизама и других мање познатих ријечи и израза.
Предговор. Антологијска збирка Пјеванија црногорска и херцеговачка на своје

издање чекала је век и по. Под утицајем Вука и његових пријатеља, у овој зборци
налазе се трагови чакавштине (хрватски дијалекат), славеносербске и руске речи. У
збирци се налази 175 десетерачких епских песама од којих је 7 песама испевао владика
Петар I, а 5 песама испевао је владика Раде. Лирске песме испеване су у осмерцу, а
прикупљена је грађа од 66 песника-певача, међутим, 13 текстова није идентификовано.
Најмање 100 песама има стару тематику (Марко Краљевић, хајдуци, ускоци...), две
петине песама обрађују црногорску ратничку тематику.
Ове песме су од веома великог значаја за дијалектологију (додавао је песмама
шта је хтео, али ништа није одузео). Пјеванија има близу 30.000 стихова, што је као две
Хомерове Одисеје. У једној књизи налазе се два издања: будимско из 1833. и
лајпцишко из 1837. године.
Три коледке. Коментари испод ових трију лирских песама представљају кључ за
тачно ишчитавање и размевање епских песама које представљају суштински део
збирке: Чувај се, радуј се; Дика је врлости мазда; Умјет', имјет'. Погрешан назив – не
треба их тумачити као коледарске песме већ као дидаскалију, односно упутство какав
смисао треба тражити у трима лирским песмама. Прва песма јесте масонска химна и
химна вољеној жени Талфи, а друга и трећа песма певају о врлинама које су потребне
да би јунак био уистину јунак.
Даворије. Песме које се увек певају за разлику од Будница – песама које се могу
само читати или рецитовати. Најчешће су то родољубиве песме, а прикупљене су на
простору Боке Которске, Црне Горе и Старе Херцеговине (за време владавине Петра
Првог Петровића). О медуну граду, Комнен, Секула Бошковић, Два калуђера, Бајо
Пивљанин...
Додатак. Песме које је Аранитовић нашао у необјављеним рукописима и песме
које су објављене у другим његовим књигама (Зорица, Историја Црне Горе...). Ту се
налази 8 кратких лирских песама (Ој јабуко зеленико, Овце пасе Јеша чобаница,
Чембер була изгубила, Расла крушка украј пута, Тодорица шета, Садила мома по мору
дуње, Кад се жени бунгур младожења, Лаж над лажима).
Напомене и објашњења. У овом одељку о свакој појединачној песми дати су

следећи подаци овим редом: 1. редни број, 2. наслов, 3. поднаслов, 4. подаци о
оригиналном запису, 5. пјевач, 6. прештампавање, 7. варијанте, 8. литература.
Биљешка о овом издању. Сима Милутиновић пјесме није средио ни по
временским раздобљима, ни по мотивима, није оставио ни ред којим их је записивао, а
заборавио је чак да сачини и садржај. Неке од интервенција приређивача: изостављено
је иницијално где му по етимологији није место (хага, хотиде), задржана је замена х са
г у финалном положају (живљег, мишљаг, иг...), знак ъ, о коме је Милутиновић писао
да “млого и премлого може”, свуда је изостављен, знак ы доследно је замењиван са и.
Регистри. Регистар личних имена – арапска бројка означава број пјесме, Д је
ознака за додатак, а за римско 2 је ознака за Милутиновићеве Придатке уз Пјеванију.
Затим, регистар географских и етничких назива, регистар пренумераната, регистар
пјевача – Милутиновић није увек бележио комлетне податке о певачима, па је због тога
његов регистар представљен према азбучном реду њихових имена, а цифре поред
имена певача означавају број песме. Затим долази регистар тема мотива и сижеа у
пјесмама и на крају азбучни попис првих стихова народних пјесама.
Рјечник туђица, архаизама и других мање познатих ријечи и израза. Овде се
налазе скраћенице и непознате речи. У текстовима песама налази се и стотинак речи и
израза који нису евидентирани, а мали број њих забележен је уз непомену да се ради о
речима „незнаног значења“, међу њима се налазе у чубризми – плодови необуздане
маште и језичких вратоломија непредвидљивог Чубра Чојковића (глухар, пријелог,
сљубац, страмно, чујство, вјеравати...)
Сарајлија је био свестан вредности свог језичког и песничког концепта и Вуку је
одговорио надмоћним тоном: За мој правопис не старај се ништа. Ја нијесам, а ни ти,
онај што угађа свакоме у свијету. Последње речи биле су му: Кад бих се поново родио,
желео бих да будем ово што сам био.
Драгоцена грађа, корпус епских народних песама из времена када се то тек
почиње систематски чинити на нашим просторима. Песме из Пјеванија доприносе
традиционалном и културном зближавању Старе Црне Горе и брдских племена.
Петар Петровић Његош, Огледало српско
Рођен је у Његушима, у Црној Гори 1813. године, а умро је на Цетињу 1851.
године. Био је највећи српски песник, владар Црне Горе и владика. Право име му је
Радивоје, али је приликом завладичења добио калуђерско име Петар. Претпоставља се
да је додатак Његош преузео од свог стрица.
Код бокељских калуђера учио је само основну писменост, а касније му је стриц
довео учитеља Симу Милутиновића Сарајлију и тада почиње да развија љубав према
поезији и писању. На њега је утицао и Лукијан Мушицки. Три његова највећа дела јесу
свакако Горски вјенац, Луча микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.
Сакупљао је и народне песме које је објавио у збирци Огледало српско. Ова
збирка представља прво објављено остварење ране Његошеве песничке замисли. Песме
које се налазе у збирци опевају „готово све“ црногорске „главне бојеве од 1702.
године“ до Његошевих дана и борбе у Србији за време Крађорђева устанка. Збирка је
штампана више пута. Његош је збирку средио 1845. године и одмах је дао да се штампа
у Београду. Била је готова већ 1846. године. Друго издање приредио је Ф. Ј. Ковачевић
на Цетињу 1895. године. Постоје и новија издања – Браће Поповића из 1906. године
штампана у Новом Саду и Томе Јовановића и Вијића из 1927. године штампана у
Београду. Збирка је посвећена „сјени Александра Пушкина“. Похвала Пушкину у
каснијем периоду је дорађена, а првобитно је гласила: Благодјетелни генију славјански, на

пјевање небом помазани, који сједиш на светој кафедри, у средини великог народа,
теби ово дјело посвећујем.
Огледало српско садржи укупно 61 песму. По Његошевим речима зборка не
садржи ни десети део песама о тим борбама које су се певале у народу, већ представља
пробрану антологију. Неке песме су дотериване и мењане. Међу песмама има оних које
су раније већ биле штампане, али их је већина нових. Испод песама, што је
карактеристично за народне песме, није назначено од ког певача су бележене, већ се
само зна да их је бележио Његош и други писмени људи. Највише песама,чак 9 (26-34),
Његош је преузео из Краџићеве треће књиге (Народне српске пјесме). Оне опевају
Карађорђев устанак од 1804. године до 1813. године. Оне су у овој збирци под редним
бројевима 38-46, истим редом у коме су биле у Вуковој збирци. Песме гласе онако како
гласе и код Вука, ниједан стих није додат нити испуштен. Код Вука се налазе још три
песме које имамо и у Огледалу српском, али оне нису преузете од њега. Прва песма
Перовић Батрић (у Његошевој збирци под насловом Освета Батрића Перовића) је
варијанта, а друге две песме Бој Црногораца с Махмут-пашом (у Његошевој збирци
под насловом Бој с везиром Махмут-пашом) и Опет Црногорци и Махмут-паша
(Погибија везира Махмут-паше на село Крусе) Његош је узео из Пјеванија Симе
Милутиновића и не разликује се баш много.
У своју “Историју Црне Горе од искона до новијега времена” која је углавном
писана по усменом казивању владике Петра I Петровића, Сима М. је унео и седам
песама са предметом из историје Црне Горе које се налазе и у Огледалу, а то су:
“Синови Иванбегови”, “Српски Бадње вече”, “Милорадовић”, “Царев Лаз”, “Удар
Тураках на село Трњине”, “Стан полако, рогоје, много ти је обоје”, “Шћепан Мали”.
Последњу песму је Његош темељно прерадио, знатно је допуњујући и
проширујући, па је зато та песма три пута дужа него у Милутиновићевој Историји.
Осталих шест песама гласе онако као у Историји.
Из Пјеванија Сарајлије, Његош је узео још три песме, али их није мењао. Његош
је, дакле, узео 23 песме које су већ раније штампане: из Вукове збирке 9 песама, из
Историје 7 песама, из Пјеванија 5 песама и из Грлице 2 песме. Осталих 38 песама или
су знатно друкчије варијанте већ штампаних или сасвим нове песме.
Богољуб Петрановић – сакупљач народних песама
Рођен је у Дрнишу 1830. године, а умро је у Шибенику 1887. године – био је
Вуков савременик. Завршио је богословију у Задру и одмах рукоположен за
презвитера. Након 10 година службе у Далмацији показао се као вредан учитељ и
организатор српских школа. Био је старешина најугледнијег манастира у Боки,
манастира Савине. Без размишљања напустио је ово место када му је понуђено 1862.
године место учитеља Српске школе у Сарајеву. Био је политички ангаживан. Тачан
датум његове смрти је непознат, а умро је 1887. у Шибенику.
Почео се бавити књижевним радом тек по доласку у Сарајево. За време
политичког рада у Босни објавио је известан број лирских и епских песама у тадашњим
часописима и дормирао 6 великих збирки народних песама – две збирке лирских и
четири збирке епских песама. Прву збирку лирских песама штампао је у Сарајеву 1867.
године и она се највише цени због правих народних песама које се налазе у њој.
Рукопис друге збирке чува се у Архиву САНУ у Београду. Прву збирку епских песама
објавило је Српско учено друштво у Београду 1867. године и то по налогу београдског
архиепископа Михаила. Ову збирку кнез Михаило награђује са 100 дуката и наређује
да се штампа у Државној печатњи по најповољнијим условима. Садржала је 56 епских
песама. Другу збирку епских песама објавио је о свом трошку 1870. године у Државној
штампарији у Београду. Рукописи двају преосталих збирки епских песама чувају се у
поменутом Архиву САНУ. Били су спремљени за штампање, али није се ни усудио да
их штампа.
Петрановић није разумео карактер народне песме. Сматрао је да и народна и
писана књижевност треба да певају о светлој српској прошлости и садашњости и тиме
потхрањују понос народа, чега се и сам придржавао. Сумњиви сакупљач – првенствено
је познато да због своје болести, астме, није могао много да путује, посебно не у
брдовите крајеве, а бележи се да је три пута ишао у сакупљачке мисије. Сматра се да су
те мисије биле политичког карактера и да је у пролазу и прикупио песме. Јако је чудно
што је за непуних седам година успео да спреми шест великих збирки за штампу које
укупно имају 246 епских песама и 771 лирску песму. Опште је познато да је Вуков
сакупљачки рад трајао 50 година. У прилог му, такође, не иде ни садржина сакупљених
песама. Сматра се да му је помагао народни гуслар Илија Дивјановић, који је важио
за човека који брзо памти и лако било који догађај може да препева кроз десетерац.
Сматра се да је Петрановић Дивјановићу препричавао догађаје од којих би овај
хроничарски ређао суве десетерце без поетских слика. У песми Смрт Данила
Петровића, кнеза црногорскога се то јасно уочава, јер нико други до сам Петрановић
није могао Дивјановићу да преприча тачно тај догађај.
Ипак, поред свих вештачки створених песама, постоји низ песама које су бисери
народног стваралаштва из Босне и Херцеговине и које су уз Петрановићеву помоћ
сачуване од заборава.
Владимир Бован
Одрастао је у Урошевцу где је завршио основну и средњу школу. Југословенску
књижевност је дипломирао на Филозофском факултету у Скопљу, а докторирао на
народној књижевности на Филолошком факултету у Београду. У свом радном веку,
између осталог, бавио се сакупљачким радом. Из таквог његовог рада проистекла су
бројна дела. Посебну пажњу обратићемо на књигу ,,Лирске и епске песме Косова и
Метохије“.
У пројекту Института за српску културу у осветљавању и тумачењу материјале
и духовне културе српског народа на Косову и Метохији, изашла су до сада два тома, у
шест књига, последњих записа српске народне књижевности на Косову и Метохији,
која је приредио професор доктор Владимир Бован. Преостаје објављивање трећег тома
у четири књиге, којима се овај значајан део пројекта заокружује.
После прве књиге - ,,Обредне песме са Косова и Метохије“ која доноси преко
300 песама, други том обухвата обичајне песме (1396), верске, породичне, родољубиве
(400), љубавне (700), приповедне народне песме (35) и јуначке народне песме (29).
Студенти одсека за југословенску књижевност и српскохрватски језик, данас
одсек за српску књижевност и језик, Филолошког факултета у Приштини, обавили су
један веома битан посао. Они су спасили од заборава на хиљаде песама, приповедака и
говорних народних умотворина (пословица, загонетака, изрека, питалица, клетви,
заклетви, здравица, благослова, брзалица и др.). Из 144 студентска рада са 7411
записаних умотворина насталих током 25 година, приређивач је издвојио највредније
записе. Прикупљање је било средамдесетих и осамдесетих година 20. века.
Од 1396 обичајних народних песама је преко 1200 сватовских и око 200

здравица и тужбалица. У четвртој књизи имамо 35 приповедних епских народних
песама. Ових је песама мало зато што се епске песме теже памте као заокружене
песничке целине. Од тих песама две су бајке у стиховима, шест легенде у стиховима,
новелистичких је седам, а баладичних девет. Заступљене су и песме које се налазе на
граници између приповедних и лирских. У песмама се помињу епски јунаци Марко
Краљевић и Милош Обилић. Богате мотивима, оне указују на добру очуваност
националне прошлости и традиције, сећање на доба Немањића, Светог Саву и да је
Косово и Метохија било седиште српске патријаршије и центар духовности српског
народа. Пета књига са 29 песама различите садржине, обухвата епику која се није
нарочито очувала. Песме опевају преткосовска времена, највише је оних о Марку
Краљевићу, Косовском боју, из новијих времена о ослобођењу Србије и Црне Горе,
углавном локалног карактера.
Ове песме су последњи записи са терена у коме данас нема српског народа. Због
тога је ово значајна књига за српску науку и културу.
12. Крактеристике епске народне поезије
Опште карактеристике епског песништва нису многобројне. Неке од тих

карактеристика оно дели са другим врстама или родовима, али се оне у епском
песништву увек јављју заједно и те особине су својствене свим типовима епског
песништва. То су: наративност, опширност и избегавање напетости.
НАРАТИВНОСТ проистиче из друштвене позиције епског песништва.
Приповедајући о збивањима веома важним за заједницу, оно од нас захтева да
излагање схватимо као извештај о нечему што се заиста догодило, а његов главни је
циљ да изложи целину збивања о којем говори. Управо зато се у епском делу казивање
развија пре свега по логици приче, по логици следа догађаја, о којима се говори, да би
се тако читаоцу или слушаоцу рекло шта је било даље. Збивање о којем се говори
узима се као важно и истинито, чак и онда кад је очито да се нешто није догодило и да
се и не може догодити.
Због истих разлога, епска нарација избегава разамтрање о смислу онога о чему
се говори, или се ограничава само на штури коментар – претпоставља се да је смисао
тих догађаја већ познат или сам по себи разумљив. Све што о ликовима има да каже,
епски певач може рећи на два начина: или тако да лик на веома јединствен начин
дефинише или тако да га прикаже у акцији. Епска песма избегава психолошку анализу
ликова – она је усредсређена на описивање догађаја.
ОПШИРНОСТ се односи на већи број ликова и њихове акције које се углавном
могу описати као појављивање препреке или задатка и савладавања препреке, односно
решавања задатка. Акције ликова збивају е у већем броју просторних и временских
амбијената, што значи да постоји већи број епизода. Опширност подразумева да се
свакој од епизода и сваком стадијуму у развоју радње посвети одговарајућа количина
текста: један је од императива епског казивања да међу епизодама постоји
квантитативна равнотежа, или да барем количина текста посвећена неком догађају
буде примерена његовој важности.
У епском песништву нема сажимања, оно је ИСЦРПНО. Ту нема мотива који се
само назначе, а потом остају отворени – оно што се једном почне, мора се изрећи до
краја. Будући да је епско песништво извештај о неком догађају, и то о важном, важни

су не само ови аспекти тог догађаја, него и све појединости које су до њега довеле или
су са њим у вези. Све оно што се дешава епским јунацима је важно, без обзира на то
ради ли се о нечему што покреће радњу или о статичном мотиву. Та важност долази од
тога што се јунаци налазе на неком важном задатку, па све што им се догоди има
историјску или бар симболичну вредност.
У вези са исцрпношћу, јавља се и ЧЕЖЊА ЗА ИЗБЕГАВАЊЕМ НАПЕТОСТИ.
У начелу, епска песма говори о нечему што је публици познато или чему се зна исход.
То је зато што се у њему говори о историјским личностима и догашајима, или пак о
фиктивним ликовима за које се зна како су завршили. Да би се избегла напетост,
најчешће се већ у почетку најављује о чему ће бити речи. Епско песништво нема
задатак да први пут саопшти неку причу, већ да на леп, уметнички начин подсети на
оно што се већ зна.
Као карактеристике усмене поезије, могу се издвојити још 4 најважније: усмена
средина, као и њен предуслов, особен начин постојања текста у њој, статус казивача и
изведба и врсте усмене епске поезије.
Усмено епско песништво настаје у УСМЕНОЈ СРЕДИНИ (људска заједница у
којој се текстови графички не фиксирају, него се чувају у сећању колектива).
Чињеница да се епска песма ствара и доживљава усмено утиче на све њене аспекте, па
се тако њена дужина мора ограничити, њена структура мора бити погодна за усмену
изведбу и аудитивно праћење. То значи да ће у њој садржајни аспекти превладати над
формалним и да неће бити покушаја да из структуре песме избију неке уметничке
вредности. Осим тога, песма ће бити створена тако да се лако памти, па зато у њој има
често понављања и формула. Песма се у усменој средини прима аудитивно, не
визуелно, и сусрет с њом је најчешће једнократан. Осим тога, песма се доживљава у
друштву, па она није дијалог писца и читаоца, него разговор казивача и свих
слушалаца, дакле целе дотичне заједнице, а стварање песме и њено примање је јавни
чин.
Због чињенице да се у усменој средини текст не записујеон и ПОСТОЈИ НА
ОСОБЕН НАЧИН. Усмени стваралац памти само основну фаблу песме, док остало
импровизује при извођењу. Због тога и не постоји само једна аутентична верзија неке
песме, док су све друге варијанте. Свака изведба песме је аутентична, мада су неке
уметнички успешније, а неке су слабије. То значи да се може говорити само и
разликама у квалитету, а никако о изворном тексту према којем би требало ускладити
све остале. Егзистенција текста је врло апстрактна – он постоји више виртуелно него
конкретно, и управо је виртуелност његова темељна одлика. Текст песме се и преноси
на специфичан начин. Постојећи као могућност, он се и преноси као могућност, а не
као готов текст.
Пошто је тако јасно колико је ВАЖАН КАЗИВАЧ и колико је ВАЖНА
ИЗВЕДБА. То се види и по томе што се епска песма изводи само у посебним
приликама. Што се тиче певача, они себе доживљавају само као преносиоца, а не
творца текста. На тај начин они одају признање традицији, јер им она пружа елементе
за креирање текста. Од ње они добијају оквирну фабулу, правила за њену организацију
и темељне стилске обрасце за њено обликовање. Певач у својој средини не егзистира
као уметник нити као творац текстоца, већ је то човек који зна да изведе песму, али је
јадсно да уметнички квалитет текста зависи од његовог талента.
Усмена епика подразумева ПРИСТАНАК средине којој је намењена. Зато су

врсте усмене епике израз потреба одређене средине, разних облика, манифестација,
њеног живота, или њене свести о себи и свету. Управо зато је врсте усмених епских
песама најлакше класификовати по тематици, а не нпр. по структури или стилу. У
усменој епици најчешћа тема је борба заједнице за опстанак и та борба је приказана као
светски важан догађај.
13. Класификација епске народне поезије
Приповедање чини основу свеколике епске књижевности и тамо где се она

појављује може се говорити о епским елементима дела, а тамо где оно преовлађује о
епским формама. У ужем, изворном смислу, појам епско односи се на наративна дела у
стиху која се баве великим и озбиљним темама, певају о херојима, о полубожанским
или божанским лицима, од којих зависи судбина племена, народа или људског рода,
дела у чијем начину излагања преовлађује узвишен, свечан стил – дела какви су
Хомерови епови Илијада и Одисеја. Полазећи од Хомера, појам епско шити се и на
друга слична дела, првенствено оне песничке творевине које су настале на сличан
начин као и химерски спевови и дела која су настала под непосредним утицајем
Хомера. С тим у вези успостављ се прва битна разлика унутар еоске поезије, разлика
између НАРОДНЕ и УМЕТНИЧКЕ ЕПИКЕ, тј. између ПРИМАРНЕ и СЕКУНДАРНЕ
ЕПИКЕ.
Примарна епика је првобитна, изворна, пос вом постању претежно усмена
поезија. Поред Илијаде и Одисеје, овде спадају и англосаксонски Беовулф,
скандинавски Едо.
Секундарна епика настаје подражавањем примарне епике или сасвим независно
од ње: Енеида, Изгубљени рај, Метаморфозе (Овидије).
Између ове две врсте епике постоје битне разлике: усмени песници (певачи)
користе готове фразе и формуле, док учени песници обликују своје реченице пажљиво
и уместо понављања праве варијације на задату тему.
Епска поезија се може делити још и по темама, стиху и обиму.
Од ТЕМАТСКИХ ПОДЕЛА значај има подела на МИТОЛОШКУ и
ИСТОРИЈСКУ ЕПИКУ (и у примарној и у секундарној епици).
Највише простора у својим збиркама Вук је посветио епској поезији, коју је
одредио као јуначке или мушке песме.
Сам феномен усмене епике разматран је и на нивоу генезе, при чему су
издвојена три основна стадијума. Те етапе у развоју означавају се као: епопеја, циклус
концентрисан око одређеног догађаја/јунака и засебна творевина испевана о поједином
догађају. Српска народна епика нема оформљен еп. Сви покушаји склапања сложеније
структуре на основу опевања Косовског боја у основи су представљали вештачку
творевину. Вук је у Рјечнику дефинисао појам лазарица као велику песму о косовским
јунацима и догађајима, али је увек када би објављивао епске песме стављао одредницу:
Комади од различнијех косовскијех пјесама.
За разлику од лирике, епика се у његовим приступима показала као монотонији
род усмене књижевности. Бечким издањем он је издвојио три велике епске епохе: 1.
период феудалне српске државе; 2. робовање под Турцима и 3. војевања сроских
племена. Свака од њих имала је своје особене јунаке. Певачи, гуслари, казивачи су
певали те стихове да их други слушају. Садржина, начин приказивања догађаја и

уметничка успелост били су изузетно значајни за трајање песама. Према Вуковом
тумачењу, за њих није било пресудно пјевање, тј. мелодија, већ само песма.
Још 1814. године он је скренуо пажњу на извођење песама. Рекао је да се оне
мужественим, познатим српским гласом, уз гусле певају. Наративност ове поезије је
издвојио, примећујући да оне у себи садрже неке повести.
У Лајпцишком издању Вук је посматрао сиже из перспективе историјских, али и
културних реалија, па је песме покушао да подели на основу оружја које се користило.
Песме у којима се оружје састоји од бојног копља, светле и бритке сабље или мачева и
буздована (најстарије) разделио је од јунака који носе кубуре и џефердаре и попришта
са пушчаним прахом и оловом (позније). Ипак, осећајући да се анахронизам развија на
разне начине у низу епских појединости, он је у Бечком издању одбацио овај
критеријум. То је учинио с правом, пратећи као примарне законе склоп песме,
портретисање и типове јунака, стилизацију њихових сукоба, а не тек један сегмент,
детаљ или фигуру.
Епске песме старијих времена обухватиле су период до пропасти царства и
господства српског. Као што је осмислио круг о Немањићима, так је у другој књизи
Бечког издања из 1841. године груписао песме и око других с.в. породица. Издвојио је
као својеврсне тематске целине и стихове о Мрњавчевићима, Лазару и Косовском боју,
Бранковићима, Јакшићима, Црнојевићима, Марку, Сибињанин Јанку.
Песме средњих времена налазиле су се у трећој књизи Бечког издања из 1845.
године. Она почиње Новаковим разлозима одметања у гору. Ту се налазе песме које су
величале подвиге, четовања, женидбе, погибије и сукобе хајдука и ускока. Поред
Новакове дружине, песме су говориле и о судбини других хајдука, познатих и
непознатих историји. Међу њима се уочавају развијеније епске биографије Мијата
Томића, Баја Пивљанина, Милуна харамбаше, али и портретних Косиреш харамбаше,
старог Вујадина са синовима, хајдука Радојице. Сењске ускоке представио је Сењанин
Иво и Сењанин Тадија, а међу которским ускоцима издвојили су се Јанковић Стојан и
Тодор од Задра.
Четврти том из 1862. године био је посвећен искључиво новом добу. Уз песме
новијих времена о црногорским бојевима са Турцима, централно место је припало
епском слављењу личности и догађаја из Првог и Другог српског устанка. Језгро ове
књиге чине Вишњићеве песме, а осим сече кнезова и подизања буне, опевани су
најзначајнији устанички бојеви (на Салашу, Мишару, Чокешини) и најважније
личности (Карађорђе, Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Стојан Чупић, кнез Иван
Кнежевић).
Да је Вук дао предност ширем хронолошком принципу над мозаично
склопљеним тематским круговима види се из друге књиге Бечког издања. Записе о
Марку Краљевићу он је поделио на два тока. Један део смештен је у сумрак царства, а
његово језгро чини Рашкова песма о отимању великаша око владарског трона. Поред
његове улоге браниоца владара и заштите владара, Марко спасава и јунаке из тамница
или од зависти вила. Други ток је након косовског страдања. Сада Марко, као самотни
спасилац, вазал и заточеник бије бојеве и мегдане, спајајући историјску коб султановог
поданика са отпором према робовању.
Биографија старине Новака својеврсна је спона старе деспотовине са вековима
одметништва. Пред крај старијих времена, он је укључен у Ђурђеву сватовску поворку,
а на почетку треће књиге открива зашто му Романија пружа уточиште. Социјална беда
и национално угњетавање као узроци одметања показаће се као пресудни и при
грађењу епских биографија осталих горских невољника. Њихове судбине су
привлачиле већи број мотива (Мијат, Бајо, Милун) или се њихово име везивало само за
једну ситуацију (смрт – Стари Вујадин и синови; ослобођење из ттамнице – мали
Радојица).
Средња времена са хајдучким дружинама и ускочким првацима из Сења и
Равних Котара су обухватила и турске походе на Беч, као и портрете еворпских
владара. Овде је Вук штампао и други део биографије Св. Саве и овде је он
представљен као национални заштитник – чувар манастира и бранилац православља. У
трећи том Вук је унео и неколико песама на међи.
Четврта књига открила је посебан тип епике. За део песама о војевању
Црногораца, сам Вук је приметио да у њима има више историје него поезије. Песме
Филипа Вишњића о битним сукобима и појединцима су постале пример песничких
хроника и показале су важност историјског контекста за трајање епике. Овакви епски
модели означавају се као хроничарске песме, за разлику од епских обрада разних
интернационалних мотива у мотивским песмама.
Сам Вук је указао на сложене односе историје и поезије и говорио је да у
песмама не треба тражити истиниту историју јер је за уметничко дело од пресудног
значаја како је измишљено и намештено.
Разликовање хроничарских и мотивских песама не значи да је граница међу
њима строга и непремостива, што се уочава у песмама из четврте књиге, где се срећу
гавранови-гласоноше, сновиђења, вилина кликовања. То се може уочити и у
бугарштици из 1497. године у којој се интернационални мотив о робовању јунака и
модел дијалога са птицом повезао са историјским сећањима на сукобе између
Сибињанина Јанка и деспота Ђурђа 1448. године.
Чак и када историја оспори нека знања о судбинама историјских личности
запамћених у традицији, представе остају исте у свести народа. Тако је краљ Вукашин
овековечен као убица цара, Вук Бранковић као издајник, Марко као јунак и заштитник
народа.
Постоји и подела према врсти стиха: осмерачка, десетерачка епика и
бугарштице.
14. Стих епских народних песама (осмерачка поезија,

десетерачка поезија, бугарштице)
У нашој јуначкој народној поезији с обзиром на врсту стиха издвајају се три

врсте: осмерачке песме, бугарштице и десетерачке песме. Прве две врсте по времену
бележења и по унутрашњим својствима могу се сврстати у старију, а треће у млађу
епику.
Осмерачка епика
Осмерачке песме као посебну врсту јуначке поезије први је уочио Владан
Недић. Вук је те песме унео међу „играчке песме“ зато што се оне певају у колу. Други
проучаваоци давали су им слична имена: поскочице, на коло, у колу, уз коло. Насупрот
ранијој пракси, која почиње од Вука, да се те песме сврставају у женске, тј. лирске,
Недић је указао на њихову тематску блискост са епским песмама, јер и оне певају о
догађајима и личностима из националне историје.
Осмерачке јуначке песме заједно са десетерачким јуначким песмама и
бугарштицама чине трочлану скупину у систему наше народне поезије. Њих повезују
два основна обележја – историјско и херојско. Све три врсте су по темам историјске, а
по доживљају света херојске. Разлике међу њима су у стиху и по начину певања. За
разлику од бугарштица у којима се јављају дуже врсте стиха, за осмерачке и
десетерачке карактеристичан је кратки стих. Оне користе два најчешћа стиха наше
народне поезије, симетрични осмерац и асиметрични десетерац. Осмерачке песме
певају се хорски, у колу, и тиме највише одударају од друге две врсте које се певају
(или казују) у пратњи музичког инструмента или без њега. У многим нашим крајевима
постојало је од старине велико јуначко коло у којем су, уз игру, певане такве песме.
Осмерачке песме по својим уметничким особинама имају доста заједничког са
развијенијим лирским песмама, где их је и Вук сместио. Песме Секула и вила и
Влашчићу Павлу побјеже вила ушле су у антологију народне лирике. Очигледно је реч
о прелазној појави између лирике и епике. По темама су блиске десетерачким и
бугарштицама, а у начину обраде грађе има много елемената блиских лирским
песмама.
Ове песме су бележене од 17. до 20. века на читавом српскохрватском језичком
подручју. Највише их је скупљено на територијама на којима су некада живели ускоци.
Као и десетерашке песме и бугарштице и оне певају о личностима 14. и 15. века – о
Милошу Обилићу, кнезу Лазару, деспоту Ђурђу, Угрин Јанку... Репертоар јунака и
догађаја оухвата и каснија времена, ускочка четовања, аустријско-турске ратове у 17. и
18. веку. За разлику од бугарштица и десетерачких песама, осмерачке јуначке песме
окренуте су митолошком и легендарном. Историјско се стално преплиће са тим
елементима: јунаци отимају виле и жене се њима, појављују се змајеви и отимају
девојке, виле се заљубљују у младиће и свете им се ако се ожене. У тим песмама су
доста заступљене породичне теме као што су: смрт љубе од жалости за вереником,
преча љуба од мајке и сестре, продаја љубе. Архаичност ових песама види се и из тога
што се њихова радња никада не збива у муслиманској средини, што јунаци никада не
носе источњачка имена.
У песми Секула и вила основни мотив је вила као љуба и то се јавља и у
бугарштицама и у десетерачким песмама. Од три основна дела од којих се састоји
радња песама са том темом, јунаково хватање виле, женидба њоме, вилино бекство
после више година пошто је јунаку родила сина, ова песма садржи само први део.
У другој песми с том темом Влашчићу Павлу побјеже вила обухваћена су сва
три основна дела тог сижеа, али и њој недостаје шире наративно развијање фабуле.
Недић је у бугарштицама и осмерачким песмама видео старије облике нашег
епског певања, а у десетерачким песмама млађу, новију епику. Десетерачке песме су из
бугарштица наследиле теме и песнички језик, а из осмерачких метричку основу.
Десетерачке песме
Десетерачке епске песме, по времену кад су забележене, спадају у релативно
новију појаву наше усмене књижевности. Први записи потичу с краја 17. и првих
деценија 18. века, а главне збирке јуначких песама настале су у новије време. Вукове
збирке настале су у првој половини 19. века, а из истог периода су и Милутиновићева
и Његошева збирка као и многе друге. За све то време није престајало усмено стварање
у десетерцу, јер су се, уз запамћене и преношене старе песме, стално стварале и нове
песме, понајвише о новим догађајима, а понекад и о давнашњим темама.
Новије десетерачко певање наслања се на раније етапе нашег епског песнитва,
само што је, услед недостатка старијих записа, тешко одговорити на питање какви су
били прастари облици те поезије. Можда су „пјесме од старине“ за које је Вук
претпоставио да су постојале пре Косова биле управо бугарштице или осмерачке
песме. Али то не мора искључити постојање десетерачког певања. Та ранија епика
претходи десетерачкој епици какву познајемо на основу записа насталих у последња
три века. У оближем скупљеном материјалу уочавају се стабилне жанровске особине
које показују да је реч о појави која иза себе има дуготрајну историју. На основу тих
елемената може се установити типологија, поетика, стилистика и метрика
десетерачких песама. На основу записа могу се уочити три главне етапе у развоју
десетерачке епике: етапу њене недовољне уметничке развијености (десетерачке у
дубровачким и бокељским рукописима, Ерлангенски рукопис), етапу класичне
редакције (Вукова збирка, а делимично и друге збирке прве половине 19. века), етапу
њене декаденције (збирке настале крајем 19. и на почетку 20. века).
Доминантан стих својих збирки Вук је једноставно описао: Све су наше јуначке
пјесме од десет слогова или пет трохејских стопа и после друге стопе одмор. На
облик десетерца епских варијаната утичу индивидуалне разлике међу певачима.
Постоји узајамна повезаност епског стиха музичке мелодије, устаљене језичке
интонације и с њом устаљеног синтаксичког поретка. Однос стиховног ритма и
синтаксичког низа показао је тип степенастог уређења, успореног кретања напред-
назад. Проучавање метричког обрасца доводи се у везу са формулативношћу епског
песништва. У епском десетерцу није дата синтакса нашег језика, него само један скуп
пробраних синтаксичких образаца, који су нека врста залихе којом песник располаже
као делом колективног и личног памћења.
Бугарштице (+15. питање)
Епске народне песме дугог стиха, најстарији познат слој српско-хрватске
усмене епике. До нас су доспеле углавно захваљујући записима образовних људи по
приморју, у другој половини 17. и почетком 18. века. Најстарији познати текстови
наших епских народних песама, из 15. и 16. века су управо бугарштице.
Бугарштица о Сибињанину Јанку је најраније записана бугарштица о Јанковом
робовању у Смедереву 1448. године. Забележио ју је у јужној Италији 1479. године
Рођеро де Пачиенца у свом спеву Балцино.
Две бугарштице (о Марку Краљевићу и брату му Андријашу, Радосаву
Сиверинци и војводи Влатку Удинском) забележио је 1555. године хварски песник
Петар Хекторовић од два рибара, Паскоја Дебеље и Николе Зета. Бугарштички стих
варира од 12 до 20 слогова, а најчешћи су петнаестерац са цезуром иза седмог слога и
шеснаестерац са цезуром иза осмог слога. У многим бугарштицама налазимо припев
или приложак, обично од шест слогова. Он се јавља после првог стиха, затим после
сваког другог, а иза последњег се не јавља. Он дели песму на неку врсту строфа, а
најчешће се њиме наглашава оно што је речено у претходним стиховима.
Тематика бугарштица обухвата збивања и јунаке 14. и 15. века, Марка
Краљевића, Милоша Обилића, кнеза Лазара, Косовски бој, Бранковиће, Јакшиће. Један
део бугарштица опева баладичне теме, не везујући их за историјски и епски познате
личности. Вештина бугарштица дубоко је прожета осећајношћу, врло често с

трагичном нотом.
Ове песме се у старијим записима називају бугоршћица, бугарскица, бугаркиња,
попјевка. По једном тумачењу термин је изведен из глагола бугарити, што означава
певање тужним гласом. Појам се повезивао са променом латинског carmen vulgare у
„булгаре“, што се такође повезивало са пореклом песама из необразованих слојева
народа. Заједничка тематика с десетерачким песмама, сродност поетско-изражајних
средстава, постојање варијаната.
15. Бугарштице
Бугарштице су народне песме дугог стиха, претежне епске тематике и духа,

самосвојног поетског израза и особене форме. Од осмерачких и десетерачких епских
песаа разлику се како метричким размером, тако и чињеницом да у тренутку када су
постале познате нису више живеле у народу. Бугарштице су сачуване само као писана
сведочанства, у старим рукописима и записима образованих људи у Приморју. Сматра
се да је у питању најстарији сачувани слој српско-хрватске усмене епике, бележен у
временском распону од 15. до 18. века.
Бугарштице су народне песме усменог постања и начина преношења, о чему
сведочи њихова тематско-мотивска сродност са нашим десетерачким епским песмама,
као и сродност поетско-изражајних средстава и постојање варијаната. Установљена је и
њихова веза са тужбалицама и сватовским песмама, али и уметничким песништвом на
Приморју.
Постоје разне теорије о њиховом пореклу и постанку, али се најприхватљивијом
чини теорија Асмуса Серензена по којој су оне настале на дворовима српске властеле у
крајевима, који су преживели највеће потресе у време надирања Турака, да би се,
затим, повлачиле на север у Крушевац, Смедерево, Срем, међу српско племство под
угарском влашћу, где су крајем 14. и почетком 15. века добиле свој аутентични епски
облик и дух. Тиме се објашњава и њихово певање о угарским јунацима. Одатле су се
после пада деспотовине 1459. године, преместиле на запад, у приморје, на обале
Јадранског мора, где су добиле свој завршни облик, да би неповратно ишчезле у другој
половини 18. века.
Назив бугарштица је у науци учврстио Валтазар Богишић.
У свом предговору зборнику, он је тематски поделио бугарштице на две
основне групе: бугарштице „опће народне“ и бугарштице од „мјесног значаја“. Прве
обухватају историјске догађаје 14,15. и 16. века, као што су Први и Други бој на
Косову (1389, 1448), бој на Варни (1444) и на Крбавском пољу (1493), време Српске
деспотовине, као и историјске јунаке из времена надирања и овладавања Турака
Балканом: Марко Краљевић, кнез Лазар, кнегиња Милица, Милош Обилић, деспот
Ђурађ и Јерина, Змај деспот Вук, Сибињанин Јанко, Иван Карловић и др. Ове друге –
дубровачке и перашке бугарштице – говоре о локалним догађајима у Дубровнику, као
и борбама Пераштана и Которана са Турцима у Боки Которској.
Стих бугарштица је најчешће петнаесетрац или шеснаестерац са цезуром иза
седмог, односно осмог слога. Број слогова у стиху није устаљен и варира од 12 до 20
слогова. Други полустих је најчешће у осмерцу. Стих бугарштице се по потреби
скрађује, односно проширује уметањем енклитика. Осим духох стиха, бугарштице
знају и за рефрен (приложак), који најчешће има 6 стихова. Идеална структура

бугарштице захтева припев псоле првог стиха, затим после свака два наредна, да би
последњи стих остао без прилошка (Мајка Маргарита). Многе бугарштице, међутим,
или уопште немају припев или га врло неуједначено употребљавају. Код оних које га
имају, он није само техничко средство грађења строфе, већ или има фукнцију
издвајања и акцентовања појединих смисаоних целина из претходног стиха и уношења
драмског набоја.
Преовладава мишљење да је старији стих бугарштица петнаестерац, а да је до
појаве шеснаестерца дошло услед тежње за изједначавањем оба полустиха. Језик
бугарштица је углавном језик Дубровника и Боке Которске. У њима, за разлику од
десетерачких песама, готово да нема турцизама, али зато има пуно италијанских
туђица, што се доводи у везу са поднебљем у коме су достигле свој завршни облик и у
коме су записане.
Бугарштице су извођене једногласно уз једноличну, стегнуту мелодију.
Успорени, елегични ритам њиховог стиха у поређењу са одсечном силабичношћу
трохејског десетерца твори специфично баладично сазвучје ове врсте народне епике.
Употребом плеоназама, енклитика и деминутива постиже се стварање интимне, лирске
атмосфере бугарштица. У њима су знатно присутнији монолози и дијалози него у
десетерачким песмама, а нарација је осетно редукована. Оне су знатно краће од
десетерачких песама, па на тај начин историјска збивања у њима добијају
драматичност и интимност у којој општенародни догађаји дубоко задиру у личну
судбину јунака.
Бугарштица Марко Краљевић и брат му Андријаш једна је од најстаријих
сачуваних песама са мотивом братоубиства. Она је по своме духу и саставу прва
балада настала у средини у којој је хајдучија била страна и далека. Хајдучки миље је у
песми само платно на коме се развија повест о љубави и смрти, о злочину и казни,
кајању и опросту. Баладичну основу песме представља монолог умирућег брата, као
највипи израз несебичне братксе љубави, којим се исказује забринутост за најближе и
после смрти. Смрт је наговештена градацијски, у замишљеном дијалогу убице и мајке
представљена као одлазак у далеку земљу из које се јунак не може од милине вратити,
смрт је овде обогаћена мотицима биља и вина којима је гиздава девојка омамила
јунака. Овде се о смрти не говори гласно, а њено поимање је далеко од епског клишеа
јуначке погибије на мегдану или бојном пољу.
Песма Мајка Маргарита од почетка до краја је усредсређена на растућу тензију
смрти, а наговештаји смрти и несреће указују на судбинску немогућност мајке да
учествује у промени постојећег стања канонизованог од стране виших сила.
И у бугарштици коју је записао Дубровчанин Никола Охмућевић о смрти краља
Владислава на Косову је трагично-баладична. И у њој доминира поетска метафора
смрти, моделована градацијским поређеним предсказањима несреће и зле коби.
Особен вид поетске метафоре смрти у бугарштицама изражен је стереотипном
представом умирања као чињења неверства земаљском господару и ступањау службу
Бога честитога. Овај мотив је најчешће поветан са мотивом о заветним орукама јунака
на самрти којима се задовољава витешки кодекс и, учињеним доброчинствима на овом,
заслужује знаменито место на оном свету.
Први запис бугарштице је у спеву Балцино Рођера де Пачиенце и потиче из
1497. године. Говори о робовању Сибињанин Јанка у смедеревској тамници Ђурђа
Бранковића 1448. године и има десет стихова. То је разговор заточеног јунака са орлом
и његово обеђање да ће га, за учињену услугу, напојити крвљу и месом јунака палих на
бојишту.
16. Стварање и пријем епске народне песме
Писана дела по правилу ствара појединац. Аутор и дело остају трајно повезани,
феномен ауторства није прикривен, чак ни у случајевима када се идентитет стваралаца
скрива псеудонимом. Он уобличава своје дело у писаној форми, кроз дужи временски
интервал, током којег могу настајати веће или мање измене текста. Када се дело објави,
оно ступа у нови процес комуникације са читалачком публиком.
Писац се може доследно придржавати прописних литерарних конвенција,
захтева који су условљени афинитетима његове средине, жанром или стилском
формацијом, али је те норме могуће и негирати и превазилазити. Писано дело је
материјализовано у рукописном или штампаном виду, што значи да категорија времена
није пресудна за опстанак текста.
Желећи да истакну разлику између два вида уметности речи, проучаваоци су на
различите начине дефинисали и сам феномен усменог стваралаштва. Јакобсон и
Богатирјов су разграничење издвојили применом Де Сосирове структуралистичке
опозиције језик-говор. Попут језика, фолклорно дело постоји изван појединих особа,
оно постоји потенцијално и само је комплекс одређених норми и подстицаја, подлога
живој традицији коју извођачи оживљавају кићеним индивидуалним стваралаштвом.
За писца књ. дела оно се јавља као говор, оно није дато а приори, већ зависи од
индивидуалног остварења.
Овакав приступ фолклору, као нарочитом облику стваралаштва, указао је на
међусобну зависност стварања, прихватања и преношења варијаната. Усмена
импровизација одвија се непосредно пред слушаоцима, од којих је сваки члан
заједнице потенцијални казивач/певач, а све наредне ће се разликовати пред
слушаоцима, у зависности од низа околности. Сва та дела биће усклађена са знањем и
очекивањима публике. Специфични тип комуникације суштинско је обележје усменог
стваралаштва у којем су чврсте везе између јединке и колектива, бренда баштине и
тренутка стварања.
Природу, структуру или генезу најстаријих песничких форми тешко је поуздано
реконструисати. Највећим делом и усмене творевине су у свом почетном облику
највероватније индивидуалног порекла. Веома се ретко догађа да при настанку дела
учествује више појединаца или група, као у лирским песмама у колу, уз натпевавање
више чланова заједнице. Али, индивидуалност као компонента стварања у усменој
комуникацији и култури је особеног типа. Стваралац је двоструко условљен
колективом и традицијом.
Говорећи о особеностима народних песама, Вук је 1823. године рекао да је
човеку који зна педесет различитих песама лако спевати нову песму. То познавање се
односи на владање техником, познавање мотива, модела, стилских средстава и
уметничких поступака који чине вековима стваран фонд традиције. Колектив
омогућава настанак и трајање дела и подстиче надареног појединца на стваралачки
чин. С друге стране, колективна компонента и ограничава испољавање личног става
или мишљења, које се разилати од општеприхваћеног знања и правила заједнице.
Одређено поимање света и знања о националној прошлости у епици условљава

усменог ствараоца. Тако у контексту епских биографија морају бити поштовани
модели о пореклу јунака, представе о његовим атрибутима и етичкој димензији
његових подвига. Чак и ако се догоди да певач заузме сопствени став приликом
процене епског јунака, његова виђења морају бити усклађена с аопштим фондом
традиције и знањем колектива. У једној песми старца Милије дате су негативне
карактеризације три јунака: Марка Краљевића, Милоша Обилића и Реље Крилатице.
Ниједна од набројаних негативних особина не представља певачев искорак из опште
познатих епских портрета, већ су само у први план издвојени одређени сегменти
епских биографија, као мане/сенке на епском угледу и слави. Дуговечност епских
живота и културно-историјски оквири спевавања утичу на формирање епских
биографија, особине јунака и опевани догађај одржавају став колектива. Ма колико био
даровит, певач епске песме никада не може приказати Вука Бранковића у позитивном
светлу, јер се такво обликовање супротставља знању и схватањима која су оформљена
и прихваћена у колективу.
Појединац је двоструко условљен колективом. У дијахроној равни, колектив
формира саму традицију, али и на синхронијском нивоу од процене колектива зависи
судбина сваке појединачне усмене творевине. Творац и његово дело не могу постојати
у усменој култури, нити обстати без публике – колектива пред којим се непосредно
ствара дело. Певачи и казивачи су у тесном додиру са слушаоцима и морају се до
извесне мере сваки пут прилагођавати укусима и потребама одређене публике, при
чему изграђени морални принципи и уједначеност живахних погледа утичу на
стварање колективног укуса. Тим општим ставовима се подвргавају и текст и
стваралац.
Упркос разликама, и писана и усмена књижевност у својим битним процесима
обухватају исте чиниоце: стваракац – дело – публика.
Али, особености се уочавају већ у односима на којима почива настанак и
трајање уметничке творевине. У писаној књижевности стварање је просторно-
временски интервал током којег је писац усредрећен на креативни чин. Након
објављивања дела започиње нови ток, рецепција, која може подразумевати и
афирмацију, али и неприхватање остварења.
У усменој књижевности стварање и рецепција се одвијају симултано, у
просторном и временском смислу. Певач или приповедач дело ствара и изводи
непосредно пред публикиом и у истом тренутку његови слушаоци процењују
вредности варијанте.
О уделу колектива у трајању усмених дела говори и чињеница да настајање и
извођење творевине прати већи број потенцијалних преносилаца, који и сами у некој
следећој прилици могу да се нађу у улози певача/приповедача. Тада, у зависности од
непосредних околности, могућности и тренутног надахнућа одређено усмено дело се
поново изводи, уз умањене или увећане уметничке квалитете, о којима непосредно
сведоче реакције прималаца-слушалаца. Вук је рекао да различито певање једне исте
песме показује да нису све песме постале онакве какве сусада, већ је један почне и
саставо, па то иде од уста до уста и кити се, а некада се и квари.
За трајање дела у усменој књижевности битно је неколико компонената:
талентованост појединца, изграђеност стилско-изражајног и тематског фонда
традиције, заинтересованост и афинитет средине, која као колективни цензор вреднује

варијанту и учествује у даљем трајању – преношењу дела усменим путем.
Чак и када је забележена, усмена творевина је ухваћена и фиксирана само у
једном одређеном тренутку свога развоја и само у једном од облика у којем је у том
тренутку живела.
Са овим сложеним односом између појединца и колектива у усменој култури
чврсто је повезан и феномен ауторства. Вук је рекао да нико у народу не држи за
некакву мајсторију или славу нову песму спевати, и не само што се тиме нико не
хвали, него одбија од себе и каже да је чуо од другога.
Несклад између признања средина и одбијања ауторства је само привидан, јер
произилази из улоге колектива у прихватању и вредновању дела. Само добра песма
памти се и преноси, па је најбоља потврда певачевог талента прихваћеност дела, које
потврђују његови сународници. Само оно што се може чути и од другог сведочи о
квалитетима усмене варијанте и највеће је признање ствараоцу.
17. Текст, текстура, контекст
Епска песма, као и свака усмена творевина, поразумева садејство 3 битне

компоненте. Осим текста, битни елементи усменог стваралаштва су текстура и
контекст. За разлику од текста, ови елементи су непреводиви у писану форму.
О ТЕКСТУ усмене варијанте може се говорити тек пошто је умотворина
забележена. Записивање народних песама, приповедака и кратких говорних облика,
пуни замах добија захваљујући раду Вука Караџића. Ипак, тих записа има још од 15.
века. Оног тренутка када је усмено дело фиксирано писмом, сачувана је од заборава
само једна од безброј могућих његових варијаната. Пре и након тог тренутка, песма
живи ус вом аутентичном усменом облику, а запис никада не може у потпуности верно
да сведочи о сложеним процесима трајања и живота народног стваралаштва. Запис
усменог дела је тек сегмент његовог постојања, а сложене околности извођења
немогуће је превести у системе писане речи.
Са текстом је нераскидиво везана интерпретација, и веома често, од начина
импровизације, зависи и вредновање публике. Под ТЕКСТУРОМ се подразумевају
нагласак, интонација, интерпретација гласом, напевом, мимиком и кретањем. Овај
феномен као активни чинилац усмене комуникације нису издвојили само фолклористи
20. века, већ су занимљива запажања оставили и бројни сакупљачи Вуковог периода.
На пример, Вук Врчевић је говорио да се шаљива прича приповеда у друштву, кад исти
разговор собом коју сличну донесе.
Активна упућеност усменог ствараоца на публику, околности у којима дело
настаје, означавају се као КОНТЕКСТ. Певање, казивање или приповедање усмене
варијанте је изведба с много богатијим компонентама. Њу изводи жив човек својим
гласом, уз покрете и мимику, у одређеном простору. Контекст се односи на свеукупни
амбијент у коме се дело ствара и изводи, а од његове природе зависи и како ће текст
бити изведен и на какав начин ће бити уобличен. Успелост усмене варијанте зато не
зависи само од талента ствараоца и афинитета колектива, него и од непоновљивог
тренутка у којем се дело ствара.
У запису усмене песме само се понекад могу уочити елементи текстуре и
контекста. Трагови вантекстовних чинилаца у записаним варијантама увек показују
укрштање два приповедна нивоа: један се односи на фиктивни свет (некад и тема,
догађај о коме се приповеда), док други произилази из природе усмене комуникације и
подразумева чин спевавања (сада и овде, тренутак у којем се ствара/прихвата текст).
Будући да се у околностима импровизације назначава прелаз из једног света у други,
певач користи одређене сигнале који обавештавају о почетку – крају дела. Такви
сигнали сведоче о изворном, усменом трајању умотвротине и непосредном контексту
певача са слушаоцима.
У епским песмама сачували су се и особити завршеци који немају логичну везу
са самим сижеом. Пошто је певач заокружио радњу, он усмерава пажњу са дела на
публику. Обе бугарштице које је забележио Петар Хекторовић завршавају се
формулом овог типа. Оне могу бити и редуковане, сведене на један стих, али увек
упућују на тренутак у којем се варијанта изводила (Давно било, сад се спомињало!).
Тома Маретић их је описао као допјевке и рекао је да они служе певачу да се као
опрости са својим слушаоцима и да им знак да је песма завршена.
Маретић је такође навео и неколико примера који показују како певачи
постепено уводе слушаоце у фиктивни свет дела. Пре него што започне радњу и
именује актере, певач успоставља присан однос са публиком. Ти запјевци могу бити
веома развијени и знатно дужи од допјевака. Таквих увода нема међу песмама Бечког
издања, нити у старијим записима, али постоје у збиркама других сакупљача.
Обраћање певала публици у којем су наглашеније околности извођења него
изложени догађај могло би се окарактерисати као спољашњи коментар. Иако су они
одељени и смисаоно независни од сижејног склопа, они нису самосталне целине и
имају своју улогу у поетици усмене епике. Тај текст о тексту сведочи о песми и
њеним особинама, о истинитости онога о чему се пева, о старини предмета певања и о
односу између певача и публике. Певач се и у склопу основног наративног тока
непрестано обраћа слушаоцима. Иако се тако успорава нарација, истовремено се
скреће пажња на битне етапе развоја догађаја, на емотивно стање и преокрет значајан
за расплет, на прекршај неписаних правила понашања.
Овакви сигнали на оквирним позицијама текста, као пребацивачи из једног типа
говора у други, конструисани су по истоп принципу у песмама различитих певача.
18. Варијантност
Из особеног типа усмене комуникације произилази и једна од доминантних

одлика целокупне народне књижевности. Начин стварања, извођења, прихватања и
преношења дела подразумева висок степен променљивости.
У ширем смислу, варијанта је свако извођење песме, приповетке, кратких
говорних облика пред публиком. На жанровско-тематском нивоу варијанта се може
одредити као творевина која од другог усменог дела преузима структурне и сижејне
особености. Променљивост се може пратити на неколико нивоа и у зависности од више
чинилаца укључених у систем традиције и усмене културе. До варијантности долази
услед преношења текста из једне генерације у другу или при преласку из једне средине
у социјално и културно другачију зону. Она зависи и од даровитости усмених
стваралаца и преносилаца, али и од контекста у коме се дело изводи, а повезана је и са
жанровским мерама.
1. Дијахронијски токови варијаната
Да би се једна песма или приповетка усмено преносила кроз време, изузетно је

важан удео колектива, његова заинтересованост за тему, јунака. О уделу тог афинитета
средине сведоче Вукова казивања о популарности и распрострањивању шаљивих
епских песама. Он је рекао да овакве песме, које се односе на локалне згоде и незгоде,
иако се често спевавају по народу, нипошто нису о каквим важним и оптепознатим
догађајима, и не разилазе се даље него остану тамо где су и настале.
Сачуване варијације из различитих временских раздобља најбоље сведоче о
популарности и значају тема и јунака (Марко, Старина Новак, Сибињанин Јанко).
Усмено памћење националне прошлости огледа се и у честим анахронизмима. Поред
тога, може се догодити да карактеризација неких епских јунака варира, јер зависи од
тренутка и простора бележења текста варијанте. Готово све десетерачке песме
представљају Јерину у негативном светлу, а у бугарштицама она није проклета Јерина,
већ је брижна и љуба и мајка која остаје без сина јединца. До тога долази због трајања
ових дела у дужем временском периоду, током којег се ствара и модификује суд о
националној прошлости. Тренутни услови живота, особени афинитет средине,
културно-историјски оквири живота усмене књижевности нису константе, већ
променљиви чиниоци. Став колектива и општа схватања усмеравају мишљење сваког
појединца.
2. Путовање варијанте кроз простор
Усмено стваралаштво траје на широком и тпо много чему различитом простору.
Дела се преносе са терена на терен, у чему улогу имају и масовне миграције
становништва, али и трговци, путници, слепи певачи. Реалије средине у којој дело
траје мање-више стилизовано пројектују се у фиктивни свет јунака, а то обухвата
сегменте материјалне културе и климатско-географска обележја поднебља. Кроз
усмено стваралаштво одражавају се чиниоци духовне културе – религијска схватања,
обреди и обичаји, кодекс понашања и моралне норме.
Стварност колектива, чији су чланови и ствараоци, постаје својеврсни оквир у
којем се обликују светови усменог дела. У епским песмама јунаци одређене епске
епохе поседују одговарајуће оружје, госте се на горњим чардацима, вино доносе из
подрума... У песмама средњих и новијих времена оглашавају се топови и кубуре, а
ухођење је незамисливо без дурбина.
За епско приказивање важна је локализација радње, па понекад певач
топографски прати путовање јунака, а они су увек прецизно и постојано везани за
одређене географске координате. Марко је из Прилепа, Југовићи су крушевачка
господа, Јакшићи су из Београда. Ипак, везивање за одређени простор не мора бити
географски поуздано и историјски засновано. У усмена дела, независно од жанровских
форми, укључују се и појединости које указују на низ климатско-географских обележја
одређене средине.
Схватања одређене заједнице пројектују се и у усменим умотворинама јер се
народно стваралаштво не може изоловати од ширих културно-историјских околности,
специфични за сваки народ и сваку средину. И кроз лирске и кроз епске песме огледају
се схватања и етички кодекс заједнице, од веровања и религијских норми, преко односа
међу члановима породице или патријархалне задруге, до поретка који влада у друштву.
3. Стваралачка слобода и даровитост
У усменој култури стваралац јесте условљен колективним ставовима, али се и
лични афинитети и даровитост појављују као комоненте битне за обликовање текстоа и
избор одређене фабуле. Посебну предност међу усменим ствараоцима са којима је

долазио у непосредни контакт, Вук је дао Тешану Подруговићу, сматрајући да је свака
његова песма била добра, јер је у излагању пазио на ред и на мисли. За њега је Вук
навео упечатљиву карактерну појединост: врло је радо којешта весело и шаљиво
приповедао, али се при том нигде није смејао, него је све био мало као намрштен. Тај
његов особени став лебди над низом епских ситуација о којима је певао, пародијски
разобличавајући недоличност страха (Марко Краљевић и Љутица Богдан),
поигравајући се са околним насилницима и збуњеним царем (Женидба Душанова).
Биографски одјеци могу се откривати и у стиховима других Вукових певача. У
песми Бановић Страхиња може се подвући паралела између дервиша и певача,
ћудљивог и неприступачног.
Вук је познавао све финесе битне за трајање народне књижевности. Он је први и
указао на значај даровитости појединца, рекавши да рђав певач и добр песму рђаво
упамти и покварено је пева, а добар певач и рђаву песму поправи према осталим
песмама које зна.
4. Околности спевавања и казивања
За народну књ. изузетно је важно копева, како то чини и у каквим околностима,
а важни су и разлози због којих се то чини. Каква ће песма бити зависи од тога да ли
она пева приликом важних датума у животу колектива, ради свога разговора или да би
је други слушали. И један певач неће увек једну песму испевати на исти начин.
5. Варијанте и жанровски системи
Краће говорен форме лакше се дословно памте и дуже преносе у истом облику.
Оно што чува епску песму од интезивног мењања јесу мелодија и метричка
фрагментизација стиха, али је то мање него код лирских песама. Сложенија
композиција и развијенија нарација допуштају варирања епских конструкција, а
највећи степен промељивости својствен је усменим прозним облицима.
Променљивост се може пратити и при поређењу обрада неког
интернационалног мотива у зависности од одлика жанровског система. Тако је, на
пример, женидба човека вилом стилизована у баладама, лирским и епским песмама,
предањима и бајкама. Иако се наративно језгро стабилно одржава и у фолклору других
народа, свака средина реализ
ује сиже према својим схватањима. Док бајка своје епизоде везује за далеку
проштлост и апстракран простор, епске песме чврсто локализују опеване догађаје.
Ликови у бајци су једнодимензионални, а у епској песми они имају извесну
психолошку продубљеност.
19. Техника усменог спевавања – изражајни и садржински

облици формулативности
Стабилни облици усменог песништва крећу се у широком распон у од етичког

кодекса и религијских норми, преко система, песничких родова и врста,
интернационалних фабула и мотивског фонда до бројних стилско-изражајних
средстава. Стилске фигуре, иако пре свега карактеришу поезију, могу се срести и у
прозним врстама.
1. ЕПИТЕТ: Он је један од најприсутнијих у песничкој баштини и одређује се
као стални или украсни због учесталог везивања истих појмова за одређену именицу
или глагол, а доприноси живости и сликовитости израза. На граматичком нивоу,

епитет се најчешће конструише повезивањем придева са именицом, именице са
именицом и прилога са глаголом. Понављањем, ови изрази добијају уопштена значења,
а њихову стабилност чува и метричка организација – углавном су то четворосложне,
петосложне и шестосложне синтагме (бијели двори, бритка сабља, зелена долина).
ПРИДЕВ УЗ ИМЕНИЦУ
-означава боју: бијеле руке, црни Арапин, златна јабука;
-спољашња обележја оружја: бритка сабља, бојно копље, перни буздован;
-психолошка својства (као елемент портретисања): лудо дете, верна љуба, стара
мајка;
-социјални статус: господски двори, сиротиња раја;
-локализација: угарска господа, Косовка девојка.
ИМЕНИЦА СА ИМЕНИЦОМ
Учествују у семантичком богатству песничке слике: десница рука, јунак
Марко... Код јунака старијих времена титула сраста са именом: цар Стјепан, краљ
Вукашин... У средњим временима срећу се друге именице: Гавран харамбаша, Комнен
барјактар. Са личним именом сраста и престони град: Ћурђе Смедеревац, Сењанин
Иво.
АПОЗИЦИЈА:
Честа је у дијалозима епских јунака и приказује висок степен идеализације и
интезитет емоција: „Цар Лазаре, српска круно златна, ...“, „Снахо Јело, неношено
злато, ...“.
ПРИЛОГ СА ГЛАГОЛОМ:
-особине ликова;
-емотивно стање јунака.
ДВОСТРУКИ ЕПИТЕТИ:
Чести су у бугарштицама: соко сива тица, дубоко сиње море, далека туђа земља,
јуначка десна рука.
2. ПОРЕЂЕЊЕ (КОМПАРАЦИЈА)
Довођење у везу два појма на основу подударности у једној особини или више
сродних одлика и изражава се речима као, кано, потпут: Плану Јуже како огањ живи.
Упоређени појмови по правилу припадају различитим категоријама: живо/неживо,
реално/чудесно, човек/природа, праведно/грешно, долично/неприлично. Човек се
најчешће пореди са елементима природе, представницима флоре и фауне, племенитим
металима. То је нарочито видљиво у опису девојачке лепоте, која може да постане
покретач радње, или сама лепота призива завист демонских сила. Поређења у епици
успоравају радњу, али се њима сенчи унутрашњи свет јунака – његов емотицни и
психолошки поретрет. Оформљени изрази указују на опажање и разумевање човековог
места у природи и друштвеним оквирима.
3. ПАРАЛЕЛИЗАМ:
Стилско-језичко средство које се дефинише као активно поређење. Аналогном
радњом или стањем објашњава се упоредна радња или стање. Поређење тих појава
заснива се на њиховој сличности или на основу разлика: Двије су се завадиле гује,/двије
гује, два брата рођена. Паралелизам је очигледан у песми Бог никоме дужан не остаје
када се њиме наглашава разлика између крвника и жртве, грешника и праведника,
казне и награде. Паралелизам је, такође, основни принцип при описивању парода
епских мегданџија.
4. ГРАДАЦИЈА
На основу поређења, паралелизма и набрајања обликује се посебна стилска
фигура, која може обухватити одређену слику или се проширити на конструкцију
читаве композиције. Формулише се као трочлано појачавање поредбених елемената
(климакс) или може бити силазна (антиклимакс). Њоме се истичу осећања и
расположења. Нпр. градација постоји у песми Женидба Душанова у низу препрека које
тазбина поставља пред сватове и оне појачавају изузетног једног јунака. Јавља се и у
песми Смрт Сењанина Ива.
5, СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА
Посебна врста поређења у којој се издваја питање, потенцијални одговори,
негативни одговори и тачан одговор. Нарочито је честа у уводном делу песме, као у
Хасанагиници. Помоћу ње се активира и усмерава пажња публике на природу
предстојећег сукоба или подвига. Поједини проучаваоци деле сл. антитезѕ на фигуру
звука или боје – звучне сугеришу покрет, а боје трагику исхода. Могу се наћи и у
медијалној позицији и тада емотивно сенче поретрет јунака и нијансирају односе међу
ликовима, а могу и мотивисати след догађаја. У завршном делу њом се издвајају
главни учесници већ саопштеног догађаја. Она уноси емотивни набој, наглашава
присност међу ликовима, њихове немире, страхове, унутрашња стања.
6. МЕТАФОРА
Представља скраћени облик поређења и често поредбена веза указује на више
подударних тачака. Такве сложене метафоре истичу и одлике ликова и природу
њихових односа: Снахо Јело, неношено злато. Метафора је честа и у формулама
сновиђења соко-јунак, голубови-његовавојска, муња и гром ударају у двор – неслога
међу браћом, тама и магла прекривају градове – непријатељ осваја утврђење.
7. МЕТОНИМИЈА
Као и метафора, почива на пренесеном значењу, само што између поредбених
чланова успоставља логична веза. При том, једна особина метонимијском заменом
обухвата цео појам. Нпр. временски оквир догађаја истиче се метонимијском заменом
делова дана или године сликовитијим појмовима: Пише вино до првих петала. Често се
делови тела истичу уместо радње, њених узорака и последица, оружје или оруђе
истичу се уместо особе којој припадају, именовањем локалитета подразумева се
мноштво људи. Маретић је издвојио метонимије укључене у апозицију: Мој девере, мој
златни прстене...“.
Изразита је сродност метонимије и СИНЕГДОХЕ у којем се логичке везе
између речи успостављају по количини и обиму њихових значења – делом се изражава
целина и обрнуто, једнином множина...
8. АЛЕГОРИЈА
Развијена метафора у чијој су основи фигуре поређења и паралелизми.
Најпознатије алегорије у народној епици су: Вила гњиздо тица ластавица... из песме
Ропство Јанковић Стојана и Имао сам од злата јабуку,/па ми данас паде у Бојану,/ те
је жалим, прегорет' не могу. из песме Зидање Скадра. Помоћу фигуре се не развија
нова ситуација, већ се понавља познат след догађаја, али долази до замене свих
појмова: златна јабука – Гојковица, соко и ластавица – Стојан и његова љуба. Нестанак
јабуке сред таласа Бојане алегорично обележава предодређену коб жртве узидане у
темеље града, док се свијање и развијање гнезда односи на оданост младе жене и њену
преудају након 10 година чекања драгог. За разумевање алегоричне слике нужно је
познавање претходно изложених догађаја.
9. ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
Њоме се представљају неживе ствари, па и апстрактни појмови као жива бића:
сама књига цару беседила, друмови ће пожељет Турака, удаћу се за тебе, језеро.
10. ХИПЕРБОЛА
Њоме се преувеличавају особине појмова и ликова, или се максимално појачава
интезитет радње. У епици се посебно уочава при описивању изузетне снаге јунака,
нарочито Марка Краљевића (витешка опрема и изглед јунака), али су готово све
појединости у животу и подвигу епских јунака обојене хиперболом. Природа коња,
оданог сапутника јунака такође се дочарава хиперболичним описом, као и остали
епски атрибути, посебно неуништивост сабље, тежина буздована, убојитост џефердара,
чиме се успоставља склад у престављању целокупне појаве јунака. Силина судара
војске и тежина окршаја индиректно се дочаравау и хиперболизованим, готово
натуралистичким описом преживелих рањеника: Носи десну руку у лијевој. Снага
непријатељске војске такође је представљена хиперболично, као и муке које Турци
намењују заробљеним хајдуцима. Хиперболизација епских јунака, њихове опреме,
дарова које поклањају или примају често се постиже и одговарајућим епитетима, када
све бљешти од злата, сребра, бисера и драгог камења.
11. ПОНАВЉАЊЕ
То је најстарији и наједноставнији поступак организације текста и састоји се у
поновном појављивању истих или сличних елемената – гласови, речи, синтаксички
обрасци, стихови, строфе.
А) ПОНАВЉАЊЕ ГЛАСОВА успоставља мелодијску линију тиха, било да се
понављају вокали (асонанца) или сугласници и сугласничке групе (алитерација).
Б) ПОНАВЉАЊЕ РЕЧИ, ГРУПЕ РЕЧИ ИЛИ ПОЛУСТИХА на почетку стихова
је анафора. Њом се појачава семантички потенцијал и истиче се емотивност одређеног
исказа. Тако се понавља нарушавање и опремање више јунака пред битку, или се
одговарајућим садржајем писма позивају и окупљају сватови, односно учесници у
ратном походу. Често се понављањем сугестивно указује на важност преокрета,
важност исказа, драматичност приказивања призора.
Епифора је резултат јављања истих речи или групе речи на крају стихова, чиме
се додатно истичу одређени појам или радња, ликови, простор, модификација сукоба.
Анадиплоза је вид понављања у којем се реч или група речи с краја једног стиха
понавља на почетку наредног. Она појачава неизвесност и драматичност околности у
којима се представљају судбине и она подстиче емотивну тензију.
В) ПОНАВЉАЊЕ СТИХОВА И СТРОФА имају у песми улогу рефрена,
склопљених. Рефреном се може раздвојити текст, као у бугарштицама. Њиме се могу
истицати тежишни чланови мотивског склопа. а неретко и њихов семантички
потенцијал. Рефрен се јавља и у десетерачкој песми Бог никоме дужан не остаје, када
се сестра, сваки пут када је окривљена за злочин, заклиње брату истоветним речима:
Нисам, брате, живота ми мога! Живота ми и мога и твога!
Г) ПОНАВЉАЊЕ ДУЖИХ СЕГМЕНАТА
Фонд формула омогућава да се у епици учестало понављају одређене речи,
епитети, типичне сцене и описи ситуација (гозба, окупљање, наоружавање). Дословно
понављање читавих сегмената епске песме изведено је по принципима паралелизма.

Могуће је и да се поновљени сегменти размештају као сижејни парови: тумачење сна,
савет – извршење, питање – одговор на питање. Ови парови се приближавају и форми
словенске антитезе, само што тада из склопа изостаје негирање набројаних елемената.
12. ЕТИМОЛОШКЕ ФИГУРЕ
Посебан вид понављања, који се заснива на подударности гласова и проистиче
из творбе појединих речи: бол болује, дар дарује, рано рани, лов ловио, збор зборила...
13. КАТАЛОГ
Каталог се заснива на набрајању појмова, а повезан је и са другим стилским
фигурама. Каталог успорава развој догађаја, мада се може и повећавати напетост,
увећавати значај представљеног призора, истиче моћ војске, углед јунака, снага
царства. Каталогом се издвајају најугледније званице у сватовима, употребљава се и
при писању писама којима се позивају сватови или ратници. Каталогом се не
обухватају само јунаци, предмети, флора и фауна, већ и српски манастири који
симболично означавају духовне и културне тековине прошлих епоха.
14. АНАХРОНИЗАМ
Разнородна знања колектива, вековима акумулирана, пренешена су кроз
генерације усменим путем. У том процесу памћења и усменог преношења традиције
долази до анахронизма, нарушавања логичног, изворног низа појмова, обичаја или
јунака. Каталози манастира и задужбина подизаних у разним временима и на разним
подручјима често се приписују само једној породиви или најистакнутијем њеном
члану. Анахронизмом се приближавају и јунаци који су деценијама и вековима
међусобно удаљени. Анахронизми се не доживљавају као свесно одступање од
историјских појединости јер се епска песма никада не може поистоветити са
историјским чињеницама.
15. СИМБОЛИ
Највећи део симбола из фолклорног фонда у основи је интернационално
распрострањен и они обухватају разне сфере природе, друштва, кутлуре, небеска тела,
географске појмове (горе, шуме), биљне врсте, животиње, делове тела, бројеве.
1 обухвата самог човека као јединствено биће и поимање једног Бога. Истакнуту
позицију има и фигура патријархалног старешине – владари, харамбаше, ускочки
предводници. Помињање брата јединога потенцира јачину сестринске љубави. Јунаци
старије епохе воде сами своје битке и тиме потврђују изузетност.
2 означава супротност, сукоб, нарочито код породичних односа, када се
изражава однос крвник-жртва. Уколико је реч о побратимима, подразумева се узајамна
приврженост јунака.
3 у породичним односима не мора обавезно покренути породични антагонизам
– само при зидању града на Бојани Мрњавчевићи су приказани типичном контрасти
између најмлађег и старије браће. Већина епских ситуација почива на међусобној
усклађености особина тројице браће, било да су оне позитивне или негативне. СЛика о
3 побратима разлаже се на однос 2+1, било да су двојица нечији заробљеници или су у
особеном односу према четвртом лику. Често се и демони представљају са
утрострученим деловима тела (војвода Балачко има 3 главе, Муса Кесеџија 3 срца).
4 се првенствено односи на стране света, а он се повезује и са симболиком
кретања. У епици се овај број најчешће среће у контексту слања гласника на четири
стране или њиховом сусретању на истом месту.
7 у епској песми означава одређену групу људи, харамбаше, дахије.

9 постиже хиперболизацију епскиг подвига – 9 је Југовића, 9 рођене браће има
војвода Момчило.
12 ратника, витезова или слугу налазе се око главног јунака. И број 9 и број 12
значењски се повезују са поразном или смрћу епског јунака.
По принципу хиперболе употребљавају се сви остали бројеви у епици (60, 70,
90, 300, 500, 1000, 3000, 100 000) како би истакли снагу војних редова, надмоћност
противника или силу и лепоту сватовских поворки. При том, број 30 се употребљава
при обележавању колективних јунака, хајдучке или ускочке дружине. Бро 40 означава
завршеност циклуса који се не понавља, већ уступа место новој етапи.
20. Теорије о формули
Интересовања за основни принцип епске импровизације увела су у истраживања

појам формула. према Перијевој дефиницији, формула је ИЗРАЗ КОЈИ СЕ РЕДОВНО
УПОТРЕБЉАВА ПОД ИСТИМ МЕТРИЧКИМ УСЛОВИМА ДА БИ СЕ ИЗРАЗИЛА
ОДРЕЂЕНА БИТНА МИСАО, НЕКА ДАТА СУШТИНСКА ИДЕЈА. У каснијим
радовима он је само термин израз заменио прецизнијом синтагмом група речи.
Реч формула је латинског порекла и означава правило, пропис. Лингвистичка
терминологија тако одређује исказ који се не може рашчланити и анализирати по
саставним елементима, јер одређено значење успоставља само синтагма као целина. У
књижевности формула означава стилски елемент понављања делова текста или исказа,
мада су се такве конструкције одређивале и терминима: клише, шаблон, опште место.
Перијев прступ унео је у фолклористичка истраживања значајне подстицаје тим пре
што је његова истраживања наставио Алберт Лорд. Он је усвојио и развио Перијеву
концепцију, подразумевајући под формулом не само дословно понављање истих речи
него и подударност синтаксичких образаца, уз понеку заједничку реч.
Обим појма формуле проширио је и сам Пери, а у каснијим истраживањима су
стабилни елементи традиционалног бренда и техника стварања дела означен као
формулативност. Измене које се уочавају у Лордовом делу (у односу на Перија) тичу
се посебне функције формула у процесу настанка дела и његовој естетској учесталости.
Према Перијевом мишљењу, формуле олакшавају певачу непосредну и брзу
импровизацију, јер док изговара познате обрасце, смишља како ће даље организовати
радњу. Истовремено, фонд формула омогућава и слушаоцима да лакше прате
непосредно стварање – извођење песме.
За Лорда је формула природна особина усмене књижевности, особени чинилац
језика усменог певача. Научени обрасци не омогућавају само извођење текста и
спајање постојећих елемената у већу целину већ то знање допушта да се, по аналогији,
стварају и нови изрази и да се наслеђени модели модификују. Тиме се у Лордовом
поимању формула појављује као динамична јединица. Зато је одредница формула
знатно прецизнија од појмова стајаће или сталне речи, стереотипни изрази, општа
места.
И пре њихових закључака су у проучавањима уочаване ове одлике, али су
дефинисане на различите начине.
Још 1876. године Ватрослав Јагић је издвојио као битну особину епских
песама да се исте мисли стимулације описују готово истим речима. Он је навео да је то
случај у епским почецима, сусретима јунака, поздрављању цара, изражавању жеља,

похвала, реакцији на лоше вести, опису тамнице.
Томо Маретић је упутио на учесталост појединих фигура и поновљивост
образаца, у широком распону од епитета и бројева до интернационалних мотива и
фабула.
Герхард Геземан је указивао на стабилност сижејних конструкцја,
примењујући термин шема за склоп композиције.
Светозар Матић је 1921. године издвојио композиционе шеме,
карактеристичне уводне и завршне стихове, облике епског понављања (описи тамнице,
двобоја, облачења, наоружавања). Он је навеио и индекс песничких речи које се са
јасним значењем срећу само у епској поезији (жена=љуба; муж=господар;
писмо=књига). Његово издвајање стабилних елемената обухватило је и епитете,
бројеве и „стајаћа“ имена (Јелица, Роксанда, Момир...).
За Шмауса су изграђени обрасци продуктивна средства епске технике. Иако се
појављују код истих радњи или ситуација, ови елементи нису окамењене структуре.
Сваки певач прилагођава изграђене моделе и изразе контексту стварања и сопственом
афинитету.
У савременој фолклористици формула се посматра као динамична и стваралачка
компонента усмене књижевности и на садржинском и на структурном плану.
Формулативност се може сагледати од најмање једнице (епитет) до сложенијих
структура (фабула) и својеврсних макро-система (род, врста).
21. Формуле имена и радње
Као основ и градивни елемент усменог стила формула је носилац скупа значења
у одређеној култури. У свести певача, али и његових слушалаца, одређени исказ, израз,
стих активирају веома сложене системе асоцијација и учествују у хоризонту
очекивања. Најстабилније формуле су повезане са основним сижејним јединицама;
именом јунака, главном радњом, временским и просторним одредницама.
Име. Имена типских ликова или стајаћа имена у епским песмама нису
произвољна. Она учествују у једноставној карактеризацији јунака. Када се јунакиња
епске песме именује као Роксанда, то означава жену племените крви и царског
порекла. јелица је најчешће име за одану и пожртвовану сестру или племениту љубу,
као што Вукосава махом обележава неверницу. Имена Голубан, Ваистина и Милутин
везују се за верне слуге, Раде је име за неимара, а свештеник се најчешће зове
Недељко, најнижи у хијерархији махом је именован као Ђакон Јован. Именом ДУка
аутоматски се нијансира и морални лик јунака, јер се он препознаје као велики
грешник, којем након смрти нема спокоја јер његове кости не примају ни земља ни
вода.
Још већи семантички потенцијал имају имена индивидуалнизованих јунака у
еском песништву. Портрети владара се међусобно разликују већ на нивоу именовања –
цар Стјепан, цар Лазар, цар Мурат. Оформљене биографије се подразумевају при
помињању Милоша Обилића, Вука Бранковића, Јанковић Стојана, Сењанина Ива...
Мада се женски ликови чешће препознају као мајке, сестре или љубе великих јунака, и
међу њиховим именима скуп значења шири се око мајке Јевросиме, царице Милице
или проклете Јерине.
Стабилност именовања огледа се и у примерима јуначких коња најславнијих

јунака, јер се при спомињању Јабучила зна да је реч о крилатом коњу војводе Момчила
као што Шарац припада само Краљевићу Марку.
Презимена, титуле и назнаке родног места, града такође могу бити од велике
користи за именовање јунака – Марко од Прилепа, Страхиња од Малене Бањске. Име
града чврсто сраста са личним именима ускочких јунака Сењанина Ива и Тадије, од
Задра Тодора.
Радња. Одређени, истоветни поступци понављају се у низу епских песама, било
да подразумевају статичност или динамичку сцену било да покрећу догађаје или
указују на исход сукоба. Велики број песама започиње сликом својеврсне епске идиле.
Тако стих по обрасцу: Вино пије + име одмах уводи главне протагонисте. У зависности
од метричке организације, асиметрични десетерац у првом полустиху истиче радњу, а
шест преосталих слогова испуњава одабрано име (Краљевићу Марко, српски цар
Стјепане).
Усмерену пажњу на одређеног епског унака подстиче обавезно нарушавање
почетне равнотеже. Обрт се реализује примањем писма, доласком гласника или на
другачији начин.
Једна од честих радњи епских песама подразумева изазов на мегдан, позивање у
рат или у сватове: Књигу пише, па је шаље. Својеврсну слутњу преокрета са
неповољним исходом покреће и формула попут: Санак снила. У песмама средњих
времена врло често се сигнализира активност хајдучке или ускочке чете: Подиже се
једна чета мала. Да би се одмах наговестио сижејни модел који активира
интересовање слушалаца, одређени тип фабуле започиње и стиховима: Кад се жени.
Овакве учестале конструкције нису својствене само уводним сегментима текста,
већ су развијене у различитим секвенцама обликовања сигнала. Тако се емотивно
стање јунака формулативно приказује: Плану _____ како огањ живи; У образ се љуто
намрдио.
И у финалној позици се констатује, рецимо, исход двобоја, једноставном
опозицијом: Оде ____ гором певајући, оста _____. Некада се у завршници активирају
кратки говорни облици, попут пословица, благослова или клетве, што потврђује не
само испреплетаност усмених облика, већ и потребу да се нагласи финални сегмент
текста и крај извођења дела.
Дужина формуле за радњу делимично зависи и од тога да ли је субјекат
представљен у истом стиху, као и од дужине субјекта. Марко каже може да се изрази
на следеће начине: Марко каже; говорио Марко; говорио Краљевићу Марко. Очигледно
је да на дужину субјекта утиче дужина глагола. Ако субјекат није изражен, ако певач
хоће да каже само говорио онда је та реч прикладна за прву половину стиха, а у другој
помаже се додавањем везника и личне заменице – па он говорио.
22. Формуле времена
Свака етапа радње одвија се у сасвим одређеном временском интервалу.

Формуле времена су веома успешне (јутро, зора, дан, подне, поноћ, три дана, три,
седам, девет година). Веома се ретко сигнализирају годишња доба, а и тада се за
маркирање епског времена користе уобичајене синтагме које подразумевају важне
датуме обредног, односно, црквеног православног календара. Формулативно је
временским одредницама уоквирена активност хајдучких дружина – од Митровдана до

Ђурђевдана.
Сваки епски јунак слави крсну славу и поштује је у строгим законима
патријархалних оквира, па се и својеврсне реалије пројектују у околности слављења
крсног имена. Повезујући име јунака са славом, оне дискретно обележавају одређени
тренутак у години: Свеца слави српски цар Степане, свеца слави, светог Аранђела,
Марко слави летњег Ђурђа.
Традицијској култури својствено је везивање различитих веровања за сваки дан
у седмици – у народу се води рачуна о табу-прописима концентрисаним око одређеног
дана. Епске песме издвајају посебно само суботу и недељу. Чак и митско биће
прекорева Марка када се греши о светост сакралног времена.
Сан који се усни у суботу, уочи недеље, има додатне магијске компоненте.
Недеља се поштује на одговарајући начин и највиђенија господа недељом одлазе у
цркву. Косовка девојка одлази на ратиште у недељу, а тада се и Марку обзњањује смрт.
Временски период се у памћењу колектива везује и за значајни догађај, било да
је он запамћен по узвишеном подвигу и страдању или по невољи: Кад кнез Лазар
причешћава војску, Кад Лазару одсекоше главу.
Поред ових значајних догађаја, временске секвенце приказују се и као одређено
доба дана и ноћи, а неретко се у таквој функцији евоцира служба у цркви (на јутрењи
и на летурђији).
Устаљени бројеви везују се за године и означавају прекид радње. Тај временски
период служи за сажимање интервала током којег је јунак одсутан са епске сцене:
дервиш у Бањској тамнује за девет година, Марко је заробљен у земљи арапској за
седам година, да би преокрет започео кад настане осма годиница. Одлагање расплета
може обухватити и краћи период – недељу дана, али овај интервал има посебну уогу
при истицању издржљивости јуначких коња.
У одређивању временског оквира радње често учествују опозиције дан/ноћ,
поноћ/подне. Ноћу долазе до изражаја страсти и пороци јунака, ноћу се кују завере и
издајства и све оно што је повезано са демонима који угрожавају човеков свет.
За епски ток догађаја изузетно је важан и онај тренутак када се дан дели од
ноћи. Између сна и јаве јунаци чују вилино кликовање, као упозорење на непосредну
опасност.
23. Формуле простора
Локализација догађаја је изузетно битан сегмент епике. Већ се у именовању

ликова издвајају њихови престони градови – Јанко Сибињанин, Милош од Поцерја
(Милош Обилић), Марко од Прилепа. И остали епски јунаци су смештени у сасвим
одређене географске просторе – Душаново царство је у Призрену, Лазарева престоница
у Крушевцу, усред Купинова су двоји Змај Огњеног Вука.
Јунаци средњих времена посебно су одређени својим ускочким центрима, јер се
препознају као Јанко од Котора, Тодор од Задра, Сењанин Иво, Сењанин Тадија. Исти
механизми уочавају се и у песмама са наглашенијом хриничарском компонентом.
Управо чињеница да су слушаоци очевици догађаја, који познају личности о којима се
пева утиче на детаљнију локализацију. Лоцирање бојева се показује као битан сегмент
памћења и епске стилизације (бој на Чокешини, Мишару, Салашу, Делиграду...).
Поједини локалитети добијају особен статус у суменој традицији, јер постају

носиоци комплексних значења. Помињање Косова асоцира на окршај великих размера.
По свом богатом семантичком потенцијалу издваја се низ конкретних географских
појмова: Дунав, Сава, Дрина, Мораа, Солун, Будим, Скадар.
У складу са опозицијом отворен/затворен простор формулативно су описане
различите тачке на којима бораве или по којима се крећу јунаци. О значају градова
говое и песме које опевају њихово подизање, при чему се на различите начине у
структуру песама уграђивало и прастаро веровање о обавези приношења људских
жртава (подизање Скадра, Смедерева).
Иако се различито именују, градови се слично приказују у традицији. Јасно је
маркирана граница – градска капија на којој су стражари, кроз које се испраћају
ратници, дочекују сватови или победници са именом. Бедеми градова такође се истичу,
било да се по њима шетају забринути поглавари или отмене госпође.
Епска господа се окупља о недељним литургијама, празницима или саборима
крај цркве, а дворови су формулативно приказани као бијели двори или бијела кула.
Здања епских јунака имају своје горње сфере (горњи чардаци) и подремље (доњи
подруми и тамница).
Однос певача и слушалаца према граду варира у зависности од ширег контекста
и јунака који се за град везују. Песме старијих времена величају сјај српске
средњовековне дружаве, па је ту приказана велелепност здања, градова, манастира и
цркви. Осим Сења, Задра, Равних Котара и других јаких ускочких упоришта, јунаци
средњих времена прилазе граду као противничком простору. Често су то муслиманска
утврђења, неријатељско окружење, у које јунак улази прерушен или заробљен.
На услове од којих зависи однос аудиторијума према феномену града указују и
песме о српском устанку. Сиротиња спремна да заштити елементарно људско
достојанство и брани слободу јасно је супротстављена градском становништву.
Приказивање простора не односи се само на ентеријер, већ се и пејзажи кроз
које јунаци пролазе описују истоветним стиховима. У једном делу таквих формула
могуће је уочити и дубља значења, повезана са архаичнимслојевима традиције. Њихово
активирање нема улогу да оквирно смести етапу радње, већ често наговештава и
емотивно стање јунака. Кад год епски јунаци закораче у гору, тиме нарушавају границе
и сфере које припадају демонским бићима. Горе и планине су митски простори, а
мистичност се наглашава сликом мутног или зеленог језера, чиме се показује
суоченост јунака са изазовом.
Сабласна и неприступачна, гора је у традицији повезана са представама о смрти.
То истичу епитети попут мирна и црна. У тако опасном простору моћ имају све
непријатељске силе, било да их оличавају демони, уроци, клетве или сам човек. Смрт у
гори стиже јунаке и из хајдучких бусија. Одатле се нападају Турци, Арапи, али и
сватовске поворке, а и неверне љубе сред горе издају своје мужеве.
Измењена перспектива вредновања одређеног простора разликује старија и
средња времена и у поимању горских предела. Док су стари витезови у гори сусретали
утве, борили се са вилама и губили соколове и животе, за опстанак хајдучких дружина
гора је имала сасвим супротна сначења. Хајдуци у горским скровитим стазама налазе
најсигурнију заштиту.
Поједини локалитети, међутим, независно од епохе у којој се пева и времена
којем припадају певачи, задржавају своја значења. Такав пример пружа спомињање
Свете Горе, чије манастире подиже Немања, на коју се безуспешно обрушавају турски
силници и на чију свету земљу ступају јунаци у намери да окају грехове или да се
одрекну ратничких обележја.
Чињеница да и певачи и слушаоци располажу истим знањем омогућава
тренутно активирање семантичког потенцијала при употреби одређених формула.
Ипак, скуп формула и њихова стабилност у фонду традиције не значи да су оне
динамичког потенцијала, тим пре што исти стихови могу бити носиоци различитих
значења.
*Преокрети се одвијају реализацијом опозиција своје-туђе, близу-далеко, двор-
гора. Некад је довољно само да се јунак удаљи од свог окружења, па да његово
одсуство омогући трагичан заплет. Реке су особени тип граница везан за контекст
крвавих ратних окршаја, па и релацију победа-пораз.
24. Уводне формуле (опште и посебне)
Формуле се најлакше уочавају на почетку и крају песме, мада се могу наћи и на

било ком другом месту у песми и тада се називају медијалне (средишње).
Уводне формуле могу бити опште и посебне. Док опште уводне формуле
изражавају везу између певача и песме и не упућују на садржај песме, посебне
наговештавају њену фабулу, садржај или композициони модел.
У опште уводне формуле спадају:
1. формуле инвокације божанства (било их је и у антици):
Мили Боже, чуда великога!
Мили Боже, на свему ти хвала!
2. формуле које говоре о песми као о весељу:
Стан'те мало да се послушамо,
од истине пјесму да певамо.
Ове формуле сведоче о начину на који се доживљавало епско стваралаштво (као
весеље) и јављају се у песмама Филипа Вишњића.
3. корелативне опште уводне формуле су карактеристичне по томе што праве
оквир песми јер су уводна и завршна формула у корелацији:
Стан'те мало да се веселимо! – уводна
Весел'те се, Бог вас веселио! – завршна
У посебне уводне формуле спадају:
1. ситуационе (Марко Краљевић и Муса Кесеџија):
Вино пије...
Разболе се...
Славу слави...
2. формуле комуникације (Диоба Јакшића):
Књигу пише...
Збор зборила...
Бога моли...
Мјесец кара звјезду Даницу...
3. формиле кретања:
Подиже се...
Гором језди...
Лов ловио...
4. временске формуле (Ђакон Стефан и два анђела):
Рано рани...
Поранио... (Смрт Марка Краљевића)
Нити зоре нити бјела данка...
5. женидбене формуле:
Кад се жени...
Запросио...
6. формуле са животињама:
Долетела два врана гаврана...
Закукала црна кукавица...
7. нумеричке формуле:
Два...
Три...
Девет...
8. анимацијске формуле:
Потресе се... земља од истока...
Силно се је море узбунило...
9. формуле сна:
Сан уснила...
Санак снила...
10. корелативно поређење:
Колико је... , толико је...
Како је... , тако је...
11. словенска антитеза (Хасанагиница; Мали Радојица):
1. питање;
2. потенцијални одговор;
3. негативан одговор;
4. тачан одговор.
25. Завршне формуле – опште и посебне
Завршне (финалне) формуле су лако уочљиве. Посебне су везане за садржај

песме, а опште сведоче о вези између певача и песме и служе да се публици назначи
крај песме.
У опште завршне формуле спадају:
1. формуле инвокације:
Слава Богу и светоме спасу!
Амин Боже, тако било вазда!
2. сентенце:
Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова)
На млађима свијет остајава!
Тешко брату једном без другога! (Диоба Јакшића)
3. формуле којима се позива на истину:
То је било, истина је било!
Нас лагали, ми полагујемо!

4. тип песме:
Тако било како се певало!
5. формуле које се заснивају на опозицији некад-сад:
Некад било, сад се приповједа!
Негда било, сад се спомињало!
6. формуле засноване на опозицији мртви-живи:
Бог јој дао души спасенија,
нама, браћо, здравље и весеље.
7. уводне као завршне формуле;
8. остале (не уклапају се у друге групе):
Здраво био ко тако чинио!
У посебне завршне формуле спадају:
1. формуле кретања:
Оде Марко гором певајући, оста Муса...
Пак побеже...
Здраво пође и здраво се врати...
2. формуле статичних радњи:
А лепо га царе дочекао.
Љуто тужи као кукавица.
3. формуле смрти и сахране:
То изусти, лаку душу пусти.
Доле паде, горе не устаде.
4. формуле венчања и женидбе:
Покрсти је и вјенча је за се.
Лијеп пород са њом изродио.
5. формуле кажњавања:
Догорјело до бијела лица.
6. оптативне формуле:
Како рекли, тако му се стекло.
26. Садржински облици формулативности: мотив, фабула, сиже
Сви стабилни сегменти стваралачког процеса могу се пратити у широком

распону од најситнијих недељивих елемената до особених макросистема какви су
усмени родови и врсте. Стварани током векова и преношени усменим путем, ови ниови
пружају и пресек кроз слојеве традиције, њене архаичне талоге, сферу материјалне и
духовне културе.
Мотив се означава као тематско јединство или приповедна јединица која се у
разним усменим делима израђава у целовитом облику. Ова концепција могла би се
илустровати интернационалним мотивима, чији регистар налазимо у Арне-
Толтесновом индексу. Присуство истих мотива у традицији разних народа не односи се
само на прозну грађу, тим пре што се исти мотиви могу обликовати у законитостима
приповедних и песничких врста.
У ужем смислу, мотив представља најситнији, недељив елемент
традиционалног фонда. Схваћени као елементарне честице сложеније структуре
мотиви се деле у неколико група. Издвајају се мотиви везани за носиоце радње,

позадниски мотиви (кроз које се рефлектују сегменти материјалне културе и етички
кодекс), мотиви усмерени на једночлана збивања. Такви сегменти чине компоненте
одређених модела.л На пример, јуначка женидба састоји се од следећег
синтагаматичког низа у средишту: у средишту епског склопа постављају се и решавају
тешки задаци, а та целина се склапа од неколико једночланих збивања, као што су
огледање снаге и двобоју, прескакање коеа са пламеним мачевима, гађање јабуке кроз
прстен, препознавање праве девојке. И друге ситуације одликују се стабилним
редоследом сегмената. Уобичајено је, на пример, да етапе развијеног мегдана између
двојице јунака започну вербалним сукобом.
Мотиви обављају различите улоге у делу. Динамични мотиви покрећу радњу:
Арапин поставља намет на град, противник хара јунаков дом, жена открива тајну
јунакове снаге. Статични мотиви односе се на описе предмета, пејзажа, јунака,
ентеријера, Њихова оформљеност у традији је потпуна и сви описи су формулативни
(изглед епског јунака).
Склопови мотива (фабула). Висок степен понављања огледа се и при склапању
молтива у развијенију наративну целину, али не може било који мотив да се унесе у
сложенији и логично повезан ток догађаја. Фабула се и дефинише као скуп мотива,
који успостављају окосницу радње у узрочно-последичном редоследу. Фабулу чине
међусобно повезани догађаји који дају смисао одређеном збивању и указују на
мотивацију учесника у том збивању. На пример: јунак се удаљава од куће, у његовом
одсуству непријатељ му отима жену, муж се сукобљава са отмичарем, жена помаже
љубавнику, муж савлада противника и кажњава неверницу – скуп мотива о неверству
љубе.
Такви склопови обрађени су у усменом стваралаштву, али и у писаној
књижевности и у интернационалним индексима – женидба отмицом, муж на свадби
своје жене, прогоњена девојка, оклеветани јунак...
Када се у појединачном делу уметнички обради фабуларни материјал,
успоставља се сиже посебно склопљене варијанте. Сиже представља начин повезивања
догађаја и мотива, изложених у узастопној вези коју им даје конкретно дело или
варијанта. Сиже Милијине варијанте о Бановић Страхињи разликује се од сижеа такве
бугарштице. Разликује се и сиже песме о смрти војводе Пријезде код Вука и у
Ерлангенском рукопису. Иако обрађују исти фабуларни материјал, разноврсни су сижеи
појединих песама и бајки о змији младожењи, о човековом браку са вилом...
27. Садржински облици формулативности: типски ликови,

описи
Типски ликови. У фонду традиције оформљен је велики број типских ликова,

чије именовање подразумева скуп психо-физичких особина. Њихове особине, природу,
физички изглед, па ни мотивацију поступака није потребно потанко представљати, јер
се сама одредница појављује као својеврсни сигнал, који покиреће сплет одређених
асоцијација.
Висок степен типизираности не одликује само фантастичне представе и јунаке
традиционалног фонда. Устаљен скуп особина активира се и појмовима који
обележавају биљке, животиње и човека.
Лик трећег брата не јавља се само у бајкама. Током постанка приказивања

зидања Скадра, тарија браћа изневериће задату реч, њихова жртва постаје најмлађи
Мрњавчевић. У складу са часним војводом и његова љуба издвојиће се као
идеализована узорна млада жена. У песми Женидба Душанова Милош Војиновић
извојиће се као изузетан јунак.
Типска својства имају и одређени ликови који се доследно појављују у
истоветним улогама. Црни Aрапин чест је противник епских јунака, а намет који
поставља на градове увек је формулативно срочен (ован, хлеб, вино, ракија, дукати,
девојка). Његова хтонска природа наглашена је његовим сатирањем добара, а узлазна
градација типски обележава девојку као његову жртву. Тиме он испољава одличја
својствена демонима, који угрожавају опстанак човечанства. Сваки пут при двобоју
епског витеза и Арапина, активира се древна представа о змајеборцу-спасиоцу, и тиме
се успоставља хармонија у космосу.
Вук је у Рјечнику из 1818. године рекао да је вила свака млада, лепа девојка у
белој хаљини, косе распуштене низ леђа. Таква својства митског бића блиска су сваком
члану колектива, па је зато није потребно описивати у разним епским и лирским
песмама. Независко од функције коју има, лик се без описивања уклапа у сложеније
форме.
Описи. Као статични мотиви, описи су у одређеним врстама усмене
књижевности формулативни, при чему се дескрипција предмета или оружја често
заснива на хиперболи. Таква својства има буздован Марка Краљевића, шестоперац
Змај Огњеног Вука. Хипербола је уочљива и у каталогу свадбених дарова које добија
јунак или у раскошном поклону намењеном вереници и тазбини.
Епска техника портретисања јунака развила је богате формуле за дочаравање
јуначког стаса и доела. Истоветне елементе користе певачи и казивачи да би описали
токове епских мегдана. Формуле се користе и при описивању опремања јунака за ратни
поход или у свадбену поворку, као и ситуација у којима се сусрећу пријатељи. Свака
типска ситуација има одговарајућу скупину формула, мање или више развијену.
Уклапање описа у сложенију структуру о правилу успорава радњу, али
учествује у психолошком сенчењу ликова,па и мотивише предстојећи сукоб/обрт. Иако
са једне особене дистанце говори о конкретним збивањима, варијанта о подизању
Првог српског устанка обухвата две лирске минијатуре, од којих је једна опис
Карађорђеве сестре. Лепота подстиче жудњу Салим-муселима, који отмицом девојке
покреће развијен ток догађаја.
До које мере дескрипција може бити функционално средство у систему
мотивације показују развијени описи Дурмитора и Пирмитора. Постављени по
принципу контрасти, пејзажи припремају и покрећу издају, са трагичним последицама
по цео један јуначки род.
Описи јунака су повезани са готово свим стилским фигурама, од епитета и
поређења до словенске антитезе и каталога. На истим принципима описује се и
ентеријер, мада приказивање унутрашњости одаја није тако очигледно. Ипак,
унутрашњост тамнице посредством дескрипције истиче муке које чекају заробљене,
али индиректно обухвата јунаштво и снагу заточеника, указујући на природу његовог
противника.
Развијен опис чардака Леке капетана, уз активирање хиперболе, одлаже
пресудан сусрет просаца са чувеном лепотицом. Истовремено, ова епизода
психолошки сенчи осећање нелагоде, зебње и припрема драматичан преокрет

просидбе.
28. Етичке норме у епским народним песмама
Етичке норме обухватају обичаје, веровања, религијске и друштвене

конвенције. Као што се тај сегмент духовне културе стилизовано пројектује у фиктивне
светове усменог дела, тако се у фонду традиције сабирају формуле у којима се
концентрише морални кодекс. Успостављен систем грехова састоји се од низа
прекршаја који се каталошки набрајају у поезији или су својеврсна окосница
легендарних приповедака. Те обичајне и моралне норме јављају се у склопу провера,
процењивања и портретисања епских јунака, а уклапају се чак и у структуру бајке.
Каталог грехова чине следећи поступци смртника:
- Не поштује млађи старијега;
- Не слушају ђеца родитеље;
- Родитељи пород погазили; (у песми Свеци благо дијеле)
- Кум свог кума на судове ћера и доводи лажљиве свједоке;
- Брат брата на мегдан зазива;
- Ђевер снаси о срамоти ради;
- Брат сестру сестром не дозива.
Непоштовање родитеља појављује се у бајци Усуд као грех, али ће и Марко у
песми Марко Краљевић и Алил-ага због истог греха прекорети побратима.
Мада је и бајку и песму Вук чуо од Грује Механџића, није само лични афинитет
усмерио на стилизацију прекршаја неписаних правила понашања, већ су то заједички
ставови колектива. Истоветне норме истичу се у различитим варијантама свих усмених
стваралаца. Епски јунак Марко не боји се никога до Бога, али ће у песми Урош и
Мрњавчевићи побећи са мегдана када краљ Вукашин на сина потегне мач. Његов
поступак је противан епском достојанству, али је поштовање оца овде било важније од
поштовања епских правила.
Негативна карактеризација краља Вукашина је дошуњена оваквим опхођењем
према сину, а посебно се у његовој епској биографији осуђује и непоштовање кумства.
У песми Урош и Мрњавчевићи, када му цар Стјепан на самртничкој постељи оставља у
аманет да влада док Урош не стаса, он ће почитнити троструко светогрђе. Жеља за
круном је толико јака да ће он изневерити вољу владара, последњу жељу смртника и
поверење свога кума.
На сличан начин се и у песму о Находу Момиру појачава тежина поступка
угледних дворана. Тодор везир неће само оклеветати недужног младића, него ће се и
огрешити према своме куму. И у другим песмама огрешење о кумство и побратимство
учествује у негативној карактеризацији ликова, док су сами прекршају доследно
повезани са системом казне на овом и оном свету.
Веровања у магијску моћ речи формулисана су и кроз посебне облике какви су
заклетве, благослови и клетве. Управо се овакви обрасци уклапају у структуру лирских
и епских песама, било да девојка проклиње неверног момка или се клетвом усмеравају
путеви епског живота јунака и читавих породица. Благослов који Марку упућује кум
Урош (име му се свуда спомињало, нада њим се не нашло јунака) и очева клетва (не
имао ни гроба ни порода) у песми Зидање Раванице сабрали су у најосновнијим цртама

целокупну епску судбину Марка Краљевића.
Као што благослов хришћанске господе велича светородну лозу Немањића, тако
се Лазарева косовска клетва прелама кроз судбине свих Вукових потомака. Срамни
печат издајства понеће готово сви представници Бранковића, па ће и на изузетног
јунака, какав је Змај Огњени Вук, пасти сенка сумње.
Једав од најтежих преступа везан је за будућност младих и зато је велики грех
скудити девојку. Највећи епски јунаци, какав је харамбаша Новак, нису неосетљиви на
срећу девојачку. Зато у песми Старина Новак и кнез Богосав, он у први мах одбија
двобој са Турчином младожењом, јер онај ко је затолио срећу младенцима никада не
остаје некажњен.
Кроз стилизацију епских и лирских песама, балада и прозних врста, кроз
искуства концентрисана у кратким говорним облицима, норме одређене заједнице
огледају се као сума знања предака, као систем вредности у породичним и друштвеним
оквирима. Усмено стваралаштво је изградило посебне форме помоћу којих су се
разноврсна знања преносила кроз генерације, некада са примарном прагматичном, а
некада естетском функцијом.
29. Композициони модели
Осим образаца који се формирају на ужем нивоу у оквиру епских песама,

постоје и они који захватају веће сегменте – фабуларне низове. Прављење модела који
имају константне и варијабилне сегменте представља формулативност. С обзиром на
то да и овде поред сталних, кључних елемената (нпр. просидба у женидбеним
песмама), постоје променљиви елементи (услови у женидбеним песмама), може се
говорити о динамичности епских песама. На основу принципа формулативности
формирају се композициони модели – структура епске песме прави се моделовањем
сталних и променљивих елемената.
НЕВЕРНА ЉУБА
1. ЈУНАК НАПУШТА СВОЈ ДОМ;
2. ЗА ВРЕМЕ ОДСУСТВА ПРОТИВНИК МУ ОДВОДИ ЖЕНУ;
3. ЈУНАК БИВА ОБАВЕШТЕН О ТОМЕ;
4. ПРИПРЕМА ЈУНАКА;
5. ОДЛАЗАК У ПОТРАГУ ЗА ЖЕНОМ;
6. БОРБА СА НЕПРИЈАТЕЉЕМ;
7. ЖЕНА ИЗДАЈЕ МУЖА;
8. ЈУНАК ПОБЕЂУЈЕ У БОРБИ;
9. КАЖЊАВА ЉУБУ.
Неки од ових елемената се могу допунити или потпуно изоставити. Примери:
Бановић Страхиња (изостаје кажњавање љубе), Невјера љубе Грујичине.
ЈУНАК У ТАМНИЦИ
1. ЗАРОБЉАВАЊЕ ЈУНАКА;
2. ЈУНАК У ТАМНИЦИ;
3. ОСЛОБАЂАЊЕ ЈУНАКА.
У зависности од тога ко ослобађа јунака, други део песме је другачији. То може

бити сестра, побратим... У песми Марко Краљевић и кћи краља арапскога, ослобађа га
ћерка човека који га је заробио. Могуће је и да дође до контаминације модела, као у
песми Љуба хајдук Вукосава, када се модел јунака у тамници преклапа са моделом
делија-девојка (девојка на бојном пољу ратује као мушкарац).
Када јунака ослобађа девојка, боравак у тамници има 3 сегмента:
1. опис тамнице;
2. јављање јунака;
3. разговор са девојком. (Женидба Јанковић Стојана)
Када га ослобађа побратим, боравак у тамници има 2 сегмента:
1. тражење дозволе за писање писма;
2. позив побратиму у помоћ. (Марко Краљевић и Арапин; Марко Краљевић у
Азачкој тамници)
Када се владар јави као ослободилац, модел се углавном комбинује са моделом
мужа на свадби своје жене као у песми Ропство Јанковић Стојана. (Марко Краљевић и
Муса Кесеџија)
ДЕЛИЈА-ДЕВОЈКА
1. ПОЗИВ У РАТ;
2. НЕМОГУЋНОСТ УЧЕСТВОВАЊА У РАТУ;
3. ПРЕРУШАВАЊЕ;
4. УЧЕШЋЕ У СУКОБУ ИЛИ ОСЛОБАЂАЊУ;
5. ПОВРАТАК КУЋИ. (Златија старца Ћеивана)
ГАВРАНОВИ-ПИСМОНОШЕ
1. ПОЈАВЉИВАЊЕ ГАВРАНОВА (+ ЛОКАЛИЗАЦИЈА);
2. СЛЕТАЊЕ НА КУЛУ;
3. ПОЈАВЉИВАЊЕ ЉУБЕ И ПОСТАВЉАЊЕ 1. НИЗА ПИТАЊА;
4. ОДГОВОР ГАВРАНОВА;
5. ЈАДИКОВАЊЕ ЉУБЕ И ПОСТАВЉАЊЕ 2. НИЗА ПИТАЊА;
6. ОДГОВОР ГАВРАНОВА;
7. ЈАДИКОВАЊЕ ЉУБЕ И КЛЕТВА;
8. СМРТ ЉУБЕ. (Бој на Мишару)
ВИЛИЊИ ЗОВ
1. ВИЛИН ЗОВ;
2. ЛОКАЛИЗАЦИЈА (ПРОСТОР СА КОГА ДОЗИВА);
3. НОМЕНКЛАТУРА (ИМЕНОВАЊЕ ЈУНАКА КОГА ДОЗИВА);
4. ЛОКАЛИЗАЦИЈА (ПРОСТОР СА КОГА ПОТИЧЕ ЈУНАК);
5. УПОЗОРЕЊЕ (ЧЕСТО УЗ РУЖНЕ РЕЧИ ИЛИ КЛЕТВЕ) НА ОПАСНОСТ
КОЈА МУ ПРЕТИ;
6. НЕГАЦИЈА ЈУНАКА;
7. РЕАЛИЗАЦИЈА ОПАСНОСТИ;
8. ВИЛИНО ОБРАЋАЊЕ ЈУНАКУ (ЈАДИКУЈЕ НАД ПОРАЗОМ ИЛИ МУ СЕ
ПОДСМЕВА). (Растанак Карађорђа са Србијом)
ЖЕНИДБА СА ПРЕПРЕКАМА (ТИП 1)

1. ПРОСИДБА И ПРСТЕНОВАЊЕ;
2. УСЛОВИ КОЈЕ ПОСТАВЉА ТАЗБИНА С ПРИКРИВЕНОМ ПОДВАЛОМ;
3. ОТКРИВАЊЕ ПОДВАЛЕ И ПРЕКРШАЈ УСЛОВА;
4. СВАТОВСКИ ПОХОД УЗ САЛАДАВАЊЕ ПРЕПРЕКА ИЛИ РЕШАВАЊЕ
ПОСТАВЉЕНИХ ЗАДАТАКА;
5. СРЕЋАН ИСХОД. (Женидба Душанова)
ЖЕНИДБА СА ПРЕПРЕКАМА (ТИП 2)

1. ОДЛУКА ЈУНАКА ДА ОТМЕ ИСПРОШЕНУ ДЕВОЈКУ;
2. ПОЗИВАЊЕ И ОКУПЉАЊЕ ЈУНАКА КОЈИ ЧИНЕ РАТНИЧКО-
СВАТОВСКУ ПОВОРКУ;
3. ОПИС ПРОТИВНИЧКЕ ПОВОРКЕ;
4. ПОЛАЗАК СВАТОВА И ПУТОВЊЕ КРОЗ ЗАСЕДЕ;
5. СУСРЕТ И БОРБА СА ПРОТИВНИЧКИМ ТАБОРОМ;
6. ПОБЕДА И ВЕЛИЧАЊЕ. (Женидба од Задра Тодора)
САН-ТУМАЧЕЊЕ СНА
1. САН;
2. ТУМАЧЕЊЕ СНА;
3. ОСТВАРЕЊЕ СНА. (Милан-бег и Драгутин-бег; Смрт Сењанина Ива)
30. Композиција епске песме
Концентрација радње
Оформљеност и учесталост схематичких конструкција директно је повезана са
интересовањем одређене средине за интернационалне теме и мотиве, али упућује и на
особеност њихове реализације. Казивач/певач епске песме развија и прати све етапе
представљеног догађаја.
Наративни ток састоје се од увода са постављеним заплетом, поступно се
развија расплет до кулминационе тачке, док су перипетија и епилози веома ретки.
Почетно ремећење равнотеже покрећу спољашњи подстицаји (јунака позивају у рат ии
на свадбу) или оно произилази из унутрашњег плана карактеризације ликова (личне
амбиције угрожавају државу). Епски сукоби опевани у старијим записима и Вуковим
збиркама увек имају један доминантан ток, а ту појаву је шмаус означио као
КОНЦЕНТРАЦИЈУ И СТИЛИЗАЦИЈУ РАДЊЕ.
Сегменти могу бити раздвојени, али се повезују посредством јунака и
хронотопа. Марко из Прилепа полази у прошевину, застаје код Милоша и Реље, а
њихов пут је саопштен као извештај о њиховом кретању. Мирно приповедање одлаже
расплет и увећава напетост до окупљања на Лекином чардаку, када започиње
драматичан сукоб.
Простор не мора потанко да се прати, мада је у епској песми локализација
радње увек истакнута.
Када су простор и време међусобно усаглашени, јунак се дуже задржава на
једном месту и то значи да га је задесила нека невоља (болест, тамновање). Овакав
прекид у иницијалној позицији је и сигнал да ће се приповедање наставити. Опозиција
оде/оста у финалној позивији говори и о завршености догађаја и релацији

победа/пораз.
Тачке у које се јунак поставља решавајући један одређени проблем могу
оформити КРУЖАН (ЗАТВОРЕН) или ЛИНЕАРАН (ОТВОРЕН) композициони склоп.
Дојчин са своје блесничке постеље одлази до Солунског поља, убија Арапина, враћа се
свом дому и умире.
Почетак и завршна сцена не морају се просторно поклопити да би се оформио
прстенаст склоп, а приповедање логично заокружило. У песми Стари Вујадин
отворена композиција није једноставно склопљена – њега са синовима спроводе у
Ливно, а о њиховом удесу приповеда девојка.
На развијеност композиције утичу сви видови успоравања/ретардације нарације.
Иако нема више приповедних токова, основни догађај се развија увођењем статичних
мотива, развијањем епских компонената и понављањем.
Посебан вид композиције обликује се удвостручавањем просторно-временске
равни, али се две ситуације које теку симултано на разним местима не прате
појединачне, већ су накнадно обједињене усмереношћу на доминантан лик/догађај (док
је јунак у рату, непријатељљ хара дворе). До укрштања долази посредством писама или
гласина.
Скретање са доминантног плана нараије подразумева развијање једне или више
епизода које одлажу расплет, али ближе осветљавају све учеснике догађаја (епизода са
баном и дервишем).
Ретроспектива
Најједноставнији комп. модел конструисан је као прича у причи. Наративним
оквиром дају се обавештења о јунацима, околностима и абицијама њиховог делања.
Након тога приповедач се повлачи у други план и све препушта ликовима (дијалог).
Они су на релацији актива (онај који говори) и пасиван (онај који слуша). Једина
функција пасивног лика је да иницира саговорникову исповест (мајка пита Марка
зашто зида задужбину, а он јој прича).
Оног тренутка кад се пажња пребаци на лика који приповеда, статична сцена се
раствара ретроспективом. Ситуација разговора је нека врста описа који зауставља
време. Да би се та слика претворила у причу, користе се формулативни почеци
монолога (Кад је српско царство погинуло; Кад Јерина Смедерево гради...) Овакав
поступак подразумева удвајање хронотопа јер се излагањем уметнутог догађаја
активирају други простор и прошлост. Крај монолога или дијалога обележен је као
враћање на разговорну ситуацију и формулише се као одговор на постављена питања,
поента исповести.
Наглашено удвостручавање просторно-времјенске равни очито је у завршници
монолога, чиме се заокружују обе приче – оквирна и уметнута. Централни сегмент
текста грађен је трансформисањем радње у говор, јер се о догађају приповеда.
Ретроспектива постаје доминанта текста и без ње оквирна ситуација не би била
довољна сама по себи. То је посебно очито у песмама као што су Диоба Јакшића,
Стари Вујадин, где је очито осамостаљивање ретроспективе као засебне целине у којој
је догађај посматран споља, односно сведок казује шта се одређеном јунаку догодило.
Тако грађена, апсолутна ретроспектива најчешће појачава емотивни план
приказане радње и даје посебну драматичност. Приповедање о догаћају који је завршен
и више се не да изменити приближава се особеностима баладе и по човековој

немогућности да се одупре многобројним спољашњим стихијама.
Парцијална ретроспектива заузима разичите позиције у тексту. Ретроспективна
епизода, дата након увођења јунака и започетог излагања одређеног догађаја, такође
израста из разговорне ситуације, уз обавезну промену просторно-временске равни.
Врло често сам јунак саопштава оно што је приповедач већ приказао (ток просидбе +
новом лицу се то саопштава). Једноставно понављање разликује сегменте само по
вођењу приповедача у 3. односно 1. л. јд. Овакав облик извештавања представља
ретардацију забочетог тока, али може да има и друге функције.
У исти мах ретроспектива и успорава и омогућава развој догађаја. Смештена у
првом композиционом сегменту она помаже певачу и публици да прате даља збивања,
припрема и појачава пажњу публике. Облици понављања наглашавају поремећај
равнотеже, неопходан за истицање преокрета стања у догађање. Врло је ретко
иницијална ретроспектива усмерена искључиво на лик, када представља заокружено
приповедање о прошлом догађају из којег произилази мотивација јунакових поступака.
Враћање на претходна збивања појављује се у завршном композиционом
склопу, пошто су судбине главних јунака или исход доминантног тока радње већ
оцртани. У позицији расплета, за избегавање ретардације, певачи користе формуле као
редукције нарације (Све му каза што је и како је). У финалном сегменту могу се и
згуснути кључне тачке већ изложеног догађања. Тада поступак отвара преорет у
односима међу ликовима који учествују у дијалогу, док успоравање радње служи
припремању завршне сцене.
И у сложеијим композицијама епских песама сваки изразито маркиран
дијалог/монолог значи промену сцене, а доприноси динамичности и драстичности
једносмерног вођења радње. Искорак из просторно-временске димензионалности
богати епску причу и психолошки продубљује ликове. Удео оваквих епизода у
структуру усменог дела сличан је функционисању унутрашњег монолога.
Борба која се и пре исповести или разговора води у јунацима и одржава на њима
посебно је наглашена усмеравањем приповедања на опис јунака. То је често уз
употребу словенске антитезе, а поступак је истоветан и за апсолутну и за парцијалну
ретроспективу.
Одговор развијен као ретроспектива може представљати структурну доминанту
или покретачки импулс главног тока радње, али увек потенцира емотивну обојеност
нарациј, пређивљавање лика и непосредност односа међу јунацима.
Још је изразитија функција парцијалне ретроспективе у спрези са другим
стилским фигурама, када се монолог појављује као облик емотивног исказа.
Алегорија директно повезује план садашњости, ретроспекцију и пројекцију
будућности. На овим принципима функционишу формуле предсказивања судбине,
клетви и благослова. Тренутак у ком јунак саопштава алегоричан исказ кулминациона
је тачка његовог живота, као последица прошлих и узрок предстојећих догађаја. Док се
прича иницирана словенском антитезом односи на радњу која се у прошлости
завршила близу или далеко од простора на којем се води разговор, алегорија не
раствара цео хронотоп, већ је усмерена на временску димензију уз подразумевање
истог простора.
Динамика радње директно је повезана са емотивним и психолошким
изграђивањем јунака. Развој сижеа заснива се увек на једнојситуацији која уноси
судбоносан преокрет у односе и живот ликова, зато су најчешће теме мегдани, женидба
и смрт.
31. Елементи епских биографија
Хронолошким редом у елементе епских биографија спадају: рођење, обележја,
сродници, женидба, мегдани, ропство и ослобађање, смрт.
Рођење епских јунака представља иницијални елемент епске биографије, када се
посматра без посматрања пређашње радње. Циљ је да се, у рођењу под необичним
околностима, епски јунак одвоји од осталих. Одвајање се врши и посматрањем брачне
везе из које се јунак рађа, као и различитим физичким особинама (обележја на телу) и
посматрањем претходника. Неретко епски јунаци своје натприродно порекло узимају
од мајке и сродника по мајчиној линији, чиме се види слој матријархалне културе, али
се кроз необичне околности види и спој митских елемената са хришћанском
традицијом.
Обележја почињу од формуле која обележава јунака првенствено у домену имена. За
јунака је најбитнија породица којој припада, а понекада се то одређује местом са ког
породица долази. Осим тога, јуначки коњи и оружје битни су сегменти описа и читаве
епске биографије. Ови атрибути такође указују на укрштање интернационалних мотива
са локалном традицијом. најбољим витезовима и ратницима припадају изузетни
атрибути, са којима се јунак идентификује. Из перспективе епског кодекса губљење
тих одличија значи да је њихов господар погинуо или да је срамно поражен
Сродници могу бити крвни (отац, брат, стриц), али и духовни сродници (кум). Иако се
јунак јавно афирмише, породица је први и пресудни ниво карактеризације ликова, где
конфликт или подршка породице учествују у развоју радње и обликовању портрета.
Породица епског јунака је патријархална, а на челу су отац, најстарији брат или
најугледнији члан као глава куће. Однос према кумовима, повратиму или посестриме
показује како се епски лик нијансира и дограђује у најсложенијим проверама, кроз
опхођење према другом човеку.
Женидба је битно повезана са епским временима којима припадају епски јунаци, а
значај одабира сапутнице има и историјске оквире, некад је овај избор водио до тронаи
гарантовао ширење територија и успешне војне савезе. Оне представљају иницјални
сегмент епске биографије чиме се моћ владара показивала кроз потврду јунаштва
поданика и слугу.
Мегадни Епска слава стиче се у борби па тако мегдани окупирају пажњу и подстичу
певаче и казиваче. Као средишња епска тема двобој је углавном самостално обрађен,
али се прожима са женидбом, неверством љубе, братоубиством.. Учесталост мегдана
утицала је на висок степен формулативности свих сегмената сижеа.
Ропство и ослобађање су значајни елементи епске биографије који се у епску песму
убацују у две варијанте – опис догађаја који претходи тамничењу (двобој) или само
кроз тамночење. Задатак је да се осветли психолошко стање јунака, који се налази у
тамници посебних димензија и без излаза. Ту наступају и помоћници у разним
облицима, који имају задатак да прикажу оданост и захвалност према свом владару.
Смрт Свест о смрти димензија је психолошког портрета епских јунака, незавино од

година, снажни или младићи. Осим Божје одлуке сваки тренутрак епског живота
одвија се у сенци смрти. Ако су рођење и смрт делови виших сила портрете сенчи
избор начина на који ће се живети и умрети. Само смрт у боју приличи епском јунаку,
а највећи број епских судбина има такав сход, док другачији крај баца љагу на јунакова
пређашња дела.
32. Породица и духовни сродници епских јунака

Портрет епског јунака види се кроз поступке према крвним и духовним сродницима,
владару и подређенима, вери и нару, слабијима и јачима, пријатељима и
непријатељима. Иако се јунак јавно афирмише, породица је први и пресудни ниво
карактеризације ликова, где конфликт или подршка породице учествују у развоју
радње и обликовању портрета. Породица епског јунака је патријархална, а на челу су
отац, најстарији брат или најугледнији члан као глава куће. Хијерархија је овде
погодна да активира архаичне слојеве традиције, локалне обичаје, веровања и
схватања, јер се кроз песме приказују односи јунака са крвним сродницима, љубом и
потомцима. Од родбинских веза битне су ујак, сестрић али и стичеви, шураци, као и
однос јунак:девер и јунак;зет. Добар део женских ликова се оређује кроз сродство са
јунаком, а најчешће типски име може и потпуно да изостане, као Југовића мајка,
Иванова љуба. Основни породични односи откривају садејство митских образаца,
историјског контекста и епске технике.
А) Очеви и синови
Убиство сродника у незнању ретко се везује за очеве и синове српске усмене епике,
али се такав конфликт пребацује на браћу или ујаке и сестриће. У епским породицама
влада склад између очева и њихових наследника. Висок степен идеализације овог
односа уочава се у приказивању Немањића. Док је однос очева према синовима на
различите начине укључен у развој епске радње, опхођење према кћерима веома је
ретко приказано. Ако кућа остане без мушке заштите, ћерке мењају своје очеве и
прерушене у делије штите част рода. Епске породице некада су још изразитије
непотпуне. Тада је најстарији члан мајка, која иначе има посебан статус.
Б) Мудре и неверне мајке
За архаичну епику типична је изразито митска фигура мајке или господарице

демонских јунака. Отуда већ мотив чудесног потекла јунака – вилинског чеда открива
слојевитост типских својстава мајке. Семантички потенцијал се додатно шири
атрибутима Богородице, која у традицији Срба такође има творачке моћи, било да
благословом или клетвом детерминише облике у природи и особине живих бића.
Учестао у заплњтима балада, лик мајке нема такав значај за судбину епских јунака, али
су њене разноврсне улоге укључене и у епску структуру. Мајке се појављују у
драматичним тренуцима одлуке, да би својим саветима и ставовима усмериле поступке
синова. Мајке у епици штите моралне норме, а послушност синова то и потврђује.
Посебан углед појачава се бројним породом. Међу старим мајкама српске епике чији
се савет тражи, а реч поштује, свакако је најпластичнији портрет Јевросиме. Огрешење
о морални кодекс, мајка санкционише на најтежи начин – проклињући сина. И када
саветује и када упозорава, мајка индиректно открива емотивни однос према сину.
Нарочито се узнемиреност брижне старице огледа кроз сновиђења која најављују

трагедију. Јачина бола одражава и снагу љубави, зато мајке умиру након погибије
синова.
Вредности и дужности које подразумева материнство истиче и контраст између старих
мајки и мајки крвница. Ове друге које путеним страстима и љубавницима жртвују
сопствени пород, такође су типски ликови целокупне традиције. У епској стилизацији
вишеструка неверница издаје и мужа и синове, али је казна пропорционална тежини
греха. Прељубе нису мотивисане, младе мајке саме иницирају издају и испољавају
суровост према сопственом нејаком породу. Има и примера када се жена одлучи да
животима своје деце откупи главу мужа или брата.
В) Склад и ривалство међу браћом
Вредност брата (и сестре) не истиче само балада о харамбашама које је живот

раздвојио, него и целокупна традиција. Слога и јединство задруге почивају на складу
братских односа. Значај братског склада уочљив је и при метафоричном прослављању
лепоте задруге, чије богатство чини 9 браће. За разлику од карактеризације
колективног лика браће, на супротан начин се обликују судбине два брата.
Братоубиство је дубоко утиснуто у митолошки комплекс свих народа света. Близанце,
браћу и полубраћу кроз етапе цивилизације раздвајају воље виших сила, клетве и
родитељски греси или их раздире завист.
Идеал братске слоге истакнут је у српској традицији, али се разлози заваде и њихове
трагичне последице обликују кроз више модела склопљених уз динамична жанровска
преплитања.
Склад међу смртницима подстиче демоне да опробају сопствене моћи, те се конфликт
мотивише погубним уделом виле.
Активира се демонска моћ жене, која подстиче раздор међу браћом.
Признавање старешинства и борба за епски статус покрећу злочиначке страсти и када
сва материјална добра браћа са лакоћом поделе.
Г) Сестрице и крвнице
Сестре епских јунака укључују се у сижејни ток на више начина, разноврсност улога
почива на односу који се успоставља између сестре и брата/браће. Сестра је у сенци
брата и на периферији епске сцене.
Независно од тога да ли је постала члан друге породице или још није удата, сестра
страхује за братовљев живот и одржање сопственог рода. Мотив одвраћања јунака од
боја стилизује се као слутња или забринутост сестре, а осећања кулминирају у
покушајима да се сачува (епска) лоза.
Омиљена тема отмице девојака у баладама наглашава оданост сестре, јер лепота
девојка не пристаје да буде љуба крвнику.
Међутим, бројне су варијанте у којима сестра постаје крвница, било да иницира
погубљење брата, сама га на превару зароби или стаје на страну отмичара. Мада су
такви модели учестали у бајкама, везују се и за имена епских јунака.
Нарушавање морала се постојано осуђује при обради мотива родоскврнућа. Сестра је у
тим варијантама недужна и узвишена жртва похотљивог брата, али је занимљиво да до
инцеста најчешће не долази.
Важну улогу добија опхођење сестре према брату и начин на који брат брине о
будућности сестре. Одговоран за њен положај у кући, старешина доноси одлуке и при
избору зета.
Непосредно суочавање брата и сестре приказано је управо у најзначајнијим сегментима
епских биографија – у околностима припрема за бојеве, мегдане и свадбе.
Сестре могу бити подмукли противници, али и узвишени помоћници, спасиоци браће и
рода. Брижне, несебичне, пожртвоване, чак и неверне, оне уносе у приказане догађаје
снагу емоција, а некада подстичу и развој радње.
Д) Ујакови наследници
Веза ујака и сестрића битна је за тумачење порекла снаге јунака.

Ујаци брзо, без премишљања елиминишу сестриће из својих подухвата и тиме
убрзавају сопствену пропаст, срљајући у припремљене замке противника. Било да се
јавља у улози помоћника или осујећеног спасиоца који постаје ујакова жртва, сестрић
је централни лик епског заплета и као бољи јунак истискује уз те позиције ујака.
Занимљиво је да се намерно или нехотично убиство сестрића активира у особеним
епским биографијама, које се иначе могу поставити на крај епске „епохе“.
Ђ) Верне љубе и прељубнице
Важну улогу има јунакова љуба у систему епске биографије. Њену основну
карактеризацију одражава епитет устаљено повезан са именицом. Достојна животна
сапутница се увек доводи из далека За ожењеног јунака љуба је оличење части и
честитости, а брачни склад је увек благословен бројним потомством. Имена женских
ликова углавном су изведена из имена мужева или синова (Гојко - Гојковица) и
повезана су са породичним и друштвеним статусом ликова. Жена је некада у позадини
радње, некада покретач акције, али се увек основна типска црта изоштрава у
екстремним ситуацијама као одраз поштовања/кршења етичких норми и породичних
односа. Због жене се воде ратови, она сама угрожава мужевљеве род и ради о глави
мужу. С друге стране, лако постаје жртва нове породице, спасава господара, својим
одлукама и поступцима спречава крвопролића. Отета или принуђена да се пресуда,
жена може постојано да чува своју част и остане верна. Најтежи преступ обележава
неверницу која сама подстиче љубавника, не обазирући се ни на мужа, ни на децу.
Могућност избора који се пред жене поставља чини подлогу карактеризацији ликова.
Наспрам прељубница су одане жене, било да бирају смрт уместо прељубе или својим
лукавством и вештинама преузимају улоге спасилаца. Модел делије девојке
прилагођава се подвизима удате жене/невесте прерушене у мушкарца, која избавља
вереника/мужа из невоље. Индиректно, честитост жене се види у односу са свекрвом,
девером и заовом. Сасвим другачије је тај положај представљен у баладама, када млада
невеста страда због непријатељства чланова породице Епској техници подређена је и
споредна улога жене која испраћа господара у рат. Одвраћање од боја тада и злокобно
сновиђење тада наговештавају и трагичан исход, али и снажну емотивну приврженост
љубе, немоћне да заштити породицу од неминовности друштвених токова.
Е) Духовно сродство
Осим крвног сродства значај имају и духовне везе као што су кумске везе. Иако је
избор кума био слободан, дешава се да ту улогу има стари сват са венчања родитеља,
али се круг није ограничавао само на рођаке. Осим полних односа и склапања брака,
према куму постоји и забрана наношења зла, то је био и религијски прекршај, који
прати натприродна санкција. Веровање да се кумство не одбија је раширено због чега
казна стиже када се на то одговори увредом. Други облик духовних веза су
братимљење и сестримљење, склапани уз посебни ритуал или директним
одловљавањем. Највиђенији јунци приближени су себи равнима, при чему снага
побратимских односа поништава опозицију своје:туђе; побратим је у обаези да
прискочи у невољи, а осим јунаштва побратиље се стиче и у најтежим животним
околностима. Посебно место у традицији иде за посињење, то је веза можда снажнија
од родитељства по греху јер је то Божји дар, мада модел често почива на обрту који
спречава инцест, стабилне формуле чине и једноставну поларизацију ликова и
потврђују грешне и праведне одлуке. Однос према кумовима, повратиму или
посестриме показује како се епски лик нијансира и дограђује у најсложенијим
проверама, кроз опхођење према другом човеку.
33. Противници епских јунака

Иако негативно окарактерисани, епски противници су неопходни за радњу јер су они
основни покретач радње, однос између главних јунака у противника ремети равнотежу
друштвених односа и породичних закона. Карактеристично је да епика стилизује и
старије слојеве културе, зато се непријатељство између човека и бивше силе најбоље
испљава кроз фантастичне непријатеље, који су јунаци туђег света. Они ремете баланс
породице јер постављају забране у околини у којој владају. Тако виле наплаћују
водарину, не дозвољавају зидање бедема или бране песме. Људи се удружују против
ових сила – епски јунак укида намете, док се ликови жртвују у демонској сили. Жена
такође добија на значају јер њене речи имају моћ и постају јаке, а када сукоб иде ван
породичног домена најчешће жена доминира у крчми, крчмарица опија и саботира
јунака. Жене може ненамерно да изазове погубне последице, а може да прекине и
магијски процес. Лепота такође постаје коб јунацима балада и епских песама. Бог по
правилу није противник епских јунака, они се храбре позивајући га јер се не боје никог
сем Бога. Змајеви јесу противници епских јунака, они отимају девојке и постају
љубавници удатих жена, змајеви сваке ноћи походе љубе јунака.
Елементи фантастике који учествују у победи јунака активира митско својство у телу
епског противника, у митским борбама између демона и див-јунака, прапредака и
културних јунакама омогућава се опстанак људског рода, а фантастична својства су
пригушена. Издвавају се ликови који се сукобе са аждајама, алама, змајевима,
орловима. Постоје и демони непогода који угрожавају усеве, али се борба између њих
и змајевитих спасиоца везује за календарске митове.
Када су лишени фантастике, противници имају демонску природу, то су углавном
Турци, Арапи, Латини, они су део туђе стране, наступају као изазивачи кроз писма или
зулуме. Епски сукоб почива на опозицији своје:туђе. Када се противник активира у
позицији туђе то је изузетно динамичан сукоб. Као противници јављају се клеветници,
са привременим успехом, њихове сплетке воде ка страдању јунака у баладама. У
епском систему оклеветани јунак може да се оправда, али се не свети. Клеветници
упадају у сопствене замке. Може да дође до удвајања делокруга противника, то
подразумева двоструки преокрет где је одложено демаскирање непријатеља у својим

редовима, чиме се појачава напетост.
У шиерем епском комплексу непријатеља обележавају све негативне карактеристике,
што увећава слику жртве на коју утиче негативац. Посебан трагични преокрет је појава
ненамерне грешке. Удвајање противника прати и страдање, то је драматично и почива
на поступцима где човек постаје сам себи непријатељ. У таквом портретисању епски
јунаци блиски су јунацима балада, јер трагичку кривицу не чини додир са туђим већ
контакт са блиским јунаком или унутрашњи слом. Код вештих казивача ликови никада
нису црно-бели, јер и потпуни туђинци имају рањивост и човечност у својој самоћи.
34. Име јунака и основни епски атрибути
Дефинисање формуле и њених улога у епској структури указала су нам на велику

стабилност имена јунака. Током дугог времеског интервала име епског јунака
постојано се чува, чему потпору даје историјска подлога. У то име често се слива
титула коју је носио историјски прототип или се временом везала за лик (Цар Стјепан,
Цар Немања, Цар Лазар). Уз лично име истакнут је и друштвени статус јунака (краљ,
краљевић, деспот, кнез, војвода, хајдук). Чак и фантастични противници стилизовани у
епским сукобима добијају такве ознаке (Балачко-војвода), а удео формулативног
обележавања изразит је и код споредних ликова, који не превазилазе основне црте
(Раде-неимар или крчмарица Јања/Мара). На препознатљивост епског јунака још
изразитије утиче наглашавање породице којој припада. Презимена овог типа изводе се
на основу имена патријахалног старешине. (Југ-Југовићи). За сва епска времена
карактеристично је и издвајање територије и престоног града при именовању јунака
(скоро сви противници епских јунака су овако одређени: Мина од Костура, Радосав
Симеринац и итд). Јунаци епских песама се управо међусобно разликују по својој
територији(довођење одређених просторних ареалија у везу са одређеним ликовима је
можда и најбитније обележавање). Именовање јунака ређе истиче њихову етичку
припадност (Влах Алија, Филип Маџарин, Грчић Манојло) и јасно је да се таквим
поступком обележавају споредни ликови или се сугерише конфликт са „туџом“
страном. Имена јунака могу да садрже и њихове особине, типске црте или самосвојна
обележја. Старост и њени спољашњи знаци подразумевају мудрост, искуство и углед
(стари Југ Богдан, стариш дервиш) Али, међу „средњим“ временима значење се рачва у
два опречна смисла. Као обележје споредног јунака. Када се усмерава ка главном
јунаку, старост истиче хајдучку срећу и храброст харамбаше, који дуго одолева
турским замкама (Старина Новак, старац Вујадин). На принципу контраста између
очева и синова. Пошто се јако често кроз епски портрет уткивају и елементи
фантастике, и та одличија се спајају са именом јунака (Реља Крилатица). Змај Огњени
Вук именом јасно открива чудесна својства, а она су нешто прикривенија у презимену
Секуле Дракуловића и Милоша Драгиловића. Управо овај пример сведочи о
могућности варијација, јер је у традицији оцртан дуг пут склапања Милошевог
презимена (Кобилић, Кобиљевић, Ковилић, Обиловић, Обилић).
Епски атрибути
Јуначки коњи и оружје битни су сегменти описа и читаве епске биографије. Ови
атрибути такође указују на укрштање интернационалних мотива са локалном
традицијом. најбољим витезовима и ратницима припадају изузетни атрибути, са којима

се јунак идентификује. Из перспективе епског кодекса губљење тих одличија значи да
је њихов господар погинуо или да је срамно поражен. Симболи јунаштва и части
добијају посебно место при портретисању јунака и укључују се у сцене опремања за
најважније тренутке епског животописа- двобоје, ратове и женидбе. Све до устаничких
дана одузимање јуначких обележја за живота јунака има посебан значење. Коњима и
оружју се понекад придружују и други атрибути (соко, пас), било да постају
декоративни члан описа, или директни, активни учесници у сценама лова и окршаја. У
традицији свих народа право на јединствену ратну опрему припада одабранима. Улоге
и својства оваквих атрибута уочљиви су и у српској епици, а на основу оружја Вук је
покушао да повуче границу између епских времена, живот и углед јунака
најдиректније су повезани са његовим оружјем.
Вишеструка вредност оружја се подразумева одређеним формулама тима: „Ваља сабља
три царева града“. А исту улогу добија и хипербола којом се истиче дужина ковања и
број мајтора у том подухвату.
„Но да видиш Страхињића бана!

Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два Ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље“
Сабља је такође саставни део каталога свадбених дарова, које тазбина намењује
младожењи, а јавља се и у градацији набрајања блага намењеног спасиоцу (Марко на
поклон добија сабљу од султана). Мада за јунака средњих времена ватрено оружије је
важнији атрибут, сабља ипак представља битан и саставни део њихове опреме.
Стицање сабље међутим, различито се приказује (она се ређе наслеђује, а чешће
харамбаша отима оружије својих противника). Континуитет сабље као јуначког
симбола и одличја истичу и песме новијих времена, тим пре што сеодлучујући сукоб у
сценама бојева води баш оваквим оружјем. Чак и када сабља погинулог ратника
допадне у руке противника, то за саплеменике значи тешку срамоту.
За разлику од сабљи и мачева који су били обележје ратника из свих епских времена,
само најбољи међу најстаријим витезовима у својој опреми имају буздован (Краљевић
Марко). Увек описан при Марковом опремању, буздован учествује у хиберболизацији
јунака, појачавајући снагу и страх који покреће међу митским и епским противницима.
Приказ буздована је присутан и у песмама средњих и новијих времена.
За разлику од буздована, копље има златно развијену симболику, атрибут је појединих
јунака и служи при представљању масовних сцена (слика ратних табора- „Боја копља
као чарна гора“). Слојевитост семантичког комплекса се утапа у епску стилизацију,
иако само копље на први поглед нема значај својствен сабљи и буздовану. И у склопу
двобоја копље представља тек једну етапу одмеравања, након које ће уследити жешћи
окршаји. Мада копље подразумева динамички принцип својствен епској акцији, среће
се у описима потпуно супротних значења (јунак веже свог коња у забодено копље, док
он испија вино и спрема се за предстојећи сукоб; копље пободено у земљу може бити и
место јуначког гроба; обрнуто копље је симбол предаје и покорности). Елементи
фантастике укључени у одлике сабље или хиперболизација буздована тешко се могу
применити у приказивању својстава и улоге бојног копља. Ипак, као могући траг
релација, али и рефлекс архаичних представа о моћима хтонских (нечастивих,
демонских) сила, и копље постаје специфично оружје.
Амбивалентна симболика стреле се уочава у српској усменој традицији. Ређе
подразумевајући плодоносни принцип кише и сунчевих зрака, али, чешће као типска
препрека када се поставља погађање „кроз прстен јабуку“. Стрела се повезује и са
снагом урока, чији непогрешиви правац нико не може избећи. Стреле као епски
атрибут добијају посебну улогу при одмеравању снага током особених витешких
турнира и нешто ређе у епизодама лова. Мада овакви призори подразумевају
жспокојан живот средњовековних племића, постају идеалан за трагичне преокрете.
Перо на стрели усмерава њеуну путању, мада је првобитно могло бити повезано са
елементима магије ( стреле задобијају моћ птица, које су и саме биле симбол рата).
Стреле у епици добијају посебне епитете. Осим „белоперке“, чувена је и маркова
„татаранка“.
Улога стреле, копља, сабљи и буздована кроз дугу историју цивилизације и ратовања
добили су битан удео у значењима атрибута јунака старијих епских периода. Као
видљив знак завршетка витешке епохе и доказ заокрета ка другчијем кодексу војевања
стоји ватрено оружје. Битне разлике између два система вредности истакнуте су и у
традицији, речима Марка Краљевића, чији епски живот обухвата најдужи временски
распон (Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег јунака).
Пиштољи и пушке задобијају посебно место међу атрибутима хајдука, ускока и
њихових противника. Према законитостима епске стилизације и ово оружје се детаљно
описује, тим пре што постаје пресудно за епске јунаке. Као што су најубојитије сабље и
буздовани красили опрему најбољих витезова, тако су гласовите дуге или кратке
пушке, злаћане кубуре и танки џефердари могу наћи за појасном или у рукама
изузетних јунака. Иако се ватрено оружје са лакоћом купује и продаје, отима и
преотима, одређена правила епског света нису посебно поремећена. Срамота је за
живота јунака да његово одличје припадне другоме , нарочито ако то значи да је
савладан у борби. Према законитостима епске глорификације славу јунаку може
донети само часна победа над опасним противником.
Коњ представља битан детаљ у мозаику епске биографије, као епски атрибут, веома
добро илуструје односе интернационалног и локалног фонда традиције. Важност овог
атрибута се исказује кроз антику, рани средњи век (пегаз), средњи век (крилати
витешки коњи), модерно доба (хајдучки коњи, њихови стални помоћници). Коњ, иначе
честа жртвена животиња, попут јелена одводи умрле на онај свет, због чега се посебно
коњ погинулог јунака оставља крај његовог тела. У сложеном богатом семантичком
пољу образованом око представе о коњима занимљиву улогу добија и боја њихове
длаке. Осим опозиције црно-бело, активирају се и друге представе. Некада се име коња
директно изводи из боје, подразумевајући и одговарајуће обележја(нпр. верује се да
шарене коње јашу демони). Низ предања се концентрише на Марково задобијање
Шарца, док се у епици Шарчеве моћи подразумевају. И сам Шарац изазива дивљење,
чуђење и страх противника, сустиже виле под облаком, помаже Марку у бројним
окршајима и прориће судбину. Дакле, слава јуначког коња допушта обликовање и
његове особене биографије. Исто тако, јасно је да изузетан коњ не може припадати
било коме. Међу омиљене теме предања укључују се управо „тумачења“ околности у
којима најбољи јунаци задобијају своје атрибуте, али у епици се тај сегмент
подразумева. Коњ се може наследити, задобити на мегдану, може бити ратни плен,
поклон, украден (на венчању, при бежању из заробљеништва и итд). Слава коња не
заостаје за славом њихових господара, па тако, Марко има Шарца, Милош Војиновић
има Кулаша, Бановић Страхиња има Ђогата/Ђога, Бошко Југовић има Алата.
Раздвајање коња и јунака готово по правилу подразумева смрт једнога или другога.
До сада смо говорили о главним епским атрибутима (скоро па обавезним), али имамо и
остале атрибуте. Поред ових (горе споменутих) често се јављају соко, пас или нож.
Нож може бити златан, пси се обично описују као љути лавови. Пси некада играју
одлучујућу улогу и главни су помагачи својим господарима (Карам помаже Бановић
Страхињи да победи у двобоју).
35. Рођење епских јунака

За конструкцију и типизацију епских ликова неопходна је њихова епска биографија,
односни важни чиниоци којима се ликови граде. Као иницијални моменат појављује се
рођење. Теме о рођењу подразумевају различите начине обликовања у различитим
варијантама песама. По својим особинама епски ликови захтевају и одговарајуће
околности или необично рођење, у складу са законитостима биографије. Нпр. рођење
Марка Краљевића происходи из брака Вукашина и Јевросиме, при том врши се
паралела између Марка и Момчила, његовог ујака. Веза се одликује сличностима –
унутрашњи етички, психолошки чиниоци, спољашњи елементи и митски атрибути, при
чему Марко преузима моралну и физичку грандиозност Момчилову, у контрасту са
оцем Вукашином. Многи од епских ликова преузимају епско порекло преко мајке, док
је очева личност секундарног карактера или другачија по функционалности, међу
таквим ликовима је и Марко. Овакво порекло показује утицај матријархалне културе
као елементарне структуре који припадају јужнословенским народима. Преко мајке се
обезбеђује митско и божанско порекло, то се огледа кроз чудесна рођења која су
последица љубавне везе између оца и виле (такав је случај и код Марка). На овај начин
јунаци постају део митског и херојског, чиме епска биографија добија универзалне
црте. Свхра митског порекла преко виле уводи се са циљем да се јунаку обезбеди
изузетно порекло, а натприродна својства митског претка, виле, су предуслов за
успостављање читавог мотивационог система у обликовању лика. Тако се стиче и
могућност сједињавања епских и митских елемената којима ће се лик уздизати над
другима и разликовати од њих. Рођење у односима отац змај и мајка вила асоцирају на
народне представе и веровања о митском бићу чија је основна функција да заштити
своје племе уз похотљивост према женама. Заједничко порекло међу јунацима види се
и кроз обележја по телу, чиме се физички разликују од других.
Чудесно рођење јунака и његово порекло су почетни хронолошки моменти у
конктексту његове биографије, уколико се посматра заједно са осталим елементима
биографије јунака, док је само по себи рођење последица неких петходних дешавања.
Детињство јунака карактерише спој реалистичко-социјалних, митолошких и
фантастичних догађаја, што је изражено код Марка, ког такође карактерише и
малтретирање од других, мада се о његовом детињству мало шта зна.
36. Женидбе
Свадба је битно повезана са епским временима којима припадају епски јунаци, а значај
одабира сапутнице има и историјске оквире, некад је овај избор водио до тронаи
гарантовао ширење територија и успешне војне савезе. Владари су бирали странкиње
из угледних лоза, а своје кћи удавали су за племиће и давали у царске хареме. Тежина
задобијања невесте била је провера јунака и његовог рода, зато је и постојала
одредница формулом надалеко испроси девојку. Женидбе представљају иницјални
поданика и слугу. Кроз јуначку женидбу са препрекама истиче се спремност, било да
је то један витез или група сватова кроз подвиге највиђенијих званица, а срећан исход
истиче младожењину страну, спремност на преваре и замке невестиних родитеља могу
да сѕе искористе као вид искушавања оданости. Ток свадбе је ишао од провере
младожење, његовог рода и невесте, а епска техника дозволила је стилизацију два
доминантна обрасца – препрошена невеста и отмица. Било да се сукобљавају две
сватовске поворке због исте девојке или се муслиманска лепотица отима из двора свог
оца, позиција младожење се решава на два начина. Заточеник постаје носилац подвига.
Жеников брат доводи снаху, а завршница се развија као одавање признања његовом
јунаштву. За овај вид женидбе није необична инверзија. Ако би се нарушио бачни
однос, подразумевана је казна, а ти мотиви се препознају у овкирима интернационалих
мотива о неверној жени. Склапање другог брака једног од супружника био је прекршај,
прељубнице склоне тој одлуци кажњавање су ломачом или растрзањем јер част,
јунаштво и витештво угрожавају губитак љубе, која за господарева живота постаје
плен противника. Женидба као чин дефинише јединку, породицу и племе одржава у
епским законитостима и правилностима ритуала, који се посебно виде у традицији и
обичајној лирици. Уз тазбину иду и дарови који хиперболично гарантују блаостање
новог пара, а даривање младожење подразумева изузетност епских атрибута и опреме.
Девојчин мираз утиче на увећање угледа епског јунака док удео свекрве некад из
финалне позиције помера се ка експозицији и заплету женидбе са препрекама. Пут који
сватови треба да пређу са малдом прпеун је опасности јер се привлаче нечисте силе,
уроци и демони, а замке и заседе противника типа хајдука чине обрт од свадбе у
свеопшти покољ, да би кулминација трагедије био братоубилачки окршај. Овај крвави
исход је још један прекршај.
37. Мегдани епских јунака

Вук је епске песме окарактерисао као јуначке, чиме је указао на основну одлику ових
песама. Епска слава стиче се у борби па тако мегдани окупирају пажњу и подстичу
утицала је на висок степен формулативности свих сегмената сижеа. У томе учествују
мотивација сукоба, типови противника, подела делокруга, сцене и секвенце директних
окршаја све до финалних формула, које констатују исход окршаја. У конвенционални
опис мегдана поптадају и шаблонска уобличеност борбе речима, вилино кликтање и
грактање гаврана, што су комопозиционе схеме епских радњи. Супарник епског јунака
може да припада различитим световима, а делокруг се види кроз функције.
Противници се не одмеравају кроз друге околности, јер је мегдан увек борба на живот
и смрт, а двобој тако буде крај епеске биографије пораженог јунака. Ако су епске
биографије шире, тријумф у дуелима потврђује јунакову снагу. Мотивација борбе увек
је наглашена, то је обавезна етичка димензија ликова, а јунаци који су изазвани морају

да изађу на мегдан да би одбранили свој живот и заштитили слабије, који очекују
помоћ, или да замене јунака ком су у породичној хијерархији подређени. Копозицију
чини правилан распоред сегмената у ком експозиција дуела може означавати изазов,
упућен на два основна начина, али у оба случаја план приказивања усмерава се ка
изазивачу који путем писма саопштава своје намере – да опустоши противников дом.
Писмо је увредљиво и нарушава углед и част јунака, а омаловажавање се и касније
приказује погрдним речима, реакција коју ће јунак касније имати потврђује тежину
речи, а самим увредама се и покреће ток догађаја у уводном сегменту, одбијање таквог
изазова представило би срамоту, тежу од смрти. Следи одлагање, саставни део модела
где јунак креће да се свети или узврати изазов, али се претходно препушава или излаже
свој план. После преокрета у заплету следи успоравање радње статичним мотивима,
односно описом припреме за двобој, док сам двобој представља кулминацију. Дуел
започиње речима, а пресудан удео има јуначки коњ. Завршницу карактерише борба
прса у прса. Током вређања које је већ било поменуто, долази и до претње да ће
изазивач угрозити част јунакове противникове љубе. Вербални дуел је обавезан
сегмент уз физичко суочавање, борба речима доводи у питње част, достојанство,
честитост, породицу, јунаштво. У контрасту стоје изазивач, који на етичком нивоу није
достојан епске славе, и јунак, који након двобоја стиче или увећава углед. У току
мегдана се детронизује изазивач и он са правом фине у двобоју, али преокрет понекад
доноси смрт бољем јунаку, а савладан је на превару. Псовка служи као највиши степен
огорчења због исхода, упућена онима који славе обману јунака. Крај двобоја је
прелазак преко границе јер победник добија нов статус међу витезовима, а поражени
губи живот. Да би победа над непријатељским јунацима донела славу, непријатељи
морају бити хиперболисани, епској хиперболи се додају и елементи фантастике, чиме
противник постаје биће са три срца, каменит од пада..победа омогућава опстанак
јунака и његовог рода. Морална норма колектива убацује се у однос победе и пораза,
зато најбољи епски јунаци никада не могу да буду страна која изазива, али не смеју ни
да одбију изазове. Пут славе често се преклапа са разлозима смрти.
38. Ропство и ослобађање епских јунака

Јунаке могу да заробе други јунаци (нпр. Турци, цареви стражари) па чак и сродници, а
најчешће су заробљени у царевој тамници. У оквиру песама тамновање се често среће,
а мотив заробљавања претходи бацању јунака у тамницу. Тамница је специјално и
атхитектонско наменски осмишљен простор у оквиру двора са типичним опозиционим
мотивима (кула у висину пет стотин аршина, а тамница триста басамака под земљом).
Хтонични карактер се види кроз елементе воде, утврђених боја и уз присуство
чудовишних бића. Она се ближе одређује и фомуланим епитетима, арватска тамница, у
Стамболу, у Караокану.. У записима у којима се наводи разлог тамновања јунака,
заробљавању претходи функција у виду борбе са противницима, где је јунак побеђен, а
тамо где не постоји начин заробљавања сцене тамновања су уједно и уводни делови
песама. Кулминација јунаковог емотивног и психолошког стања током тамновања
означава се уобичајеним функцијама и паралелизмима , па тако цвили, плаче
Краљевићу Марко, цвили, плаче кано гуја љута. Сликовити су описи изгледа јунака у
таквим ситуацијама.
39. Смрт епских јунака

Свест о смрти димензија је психолошког портрета епских јунака, незавино од година,
снажни или младићи. Осим Божје одлуке сваки тренутрак епског живота одвија се у
сенци смрти. Ако су рођење и смрт делови виших цила портрете сенчи избор начина на
који ће се живети и умрети. Само смрт у боју приличи епском јунаку, а највећи број
епских судбина има такав сход, док другачији крај баца љагу на јунакова пређашња
дела, тако имамо вешање којим треба да се унизи савладан противник и да се обезвреде
његове епске заслуге. Кроз најразвијене епске биографије иде читав животни пут
јунака од рођења до смрти, али се у неким случајевима описује само погибија, а значај
смрти утиче на многе силизције чиме се разликују завршнице епских житија, што се
види кроз колективну погибију Лазара и његових јунака, чиме су стекли право на
царство небеско. За кнеза се везује хагиографско чудо, као потврда светости, он је
другачији од осталих епских јунака а његову биографију одликују општа места
средњовековне књижевности и опис преноса моштију. Смрт у двобоју је изузетно
важна јер могу да погину и насилници, али и изузетан јунак може пасти и као жртва
завере, зависти, издаје. Теме смрти обрађују у непланирано убиство као неспоразум
међу сродницима. Смрт противника прати одсецање главе, чиме се симболизује
ратничка рука и доказ победе. Епске стилизације обухватају и тешка искушења, између
живота у срамоти и самоубиства, али живот у срамоти пораза никад није решење ком
се епски јунак приклања. Неки од јунака умиру на епски неуобичајен налин, као цар
Стјепан и Јово Деспотовић, који умиру у болничкој постељи. У епици умиру главни
јунаци али и споредни ликови, њима је намењена онаква смрт какав им је био и живот,
док јунакиње умиру на различите начине, зависно од типа ком припадају. Тако мајке
пресвисну од туге, неверне љубе спаљују се, рестежу, ослепљују и прогоне из двора.
Богата формулативност види се у најавама смрти, кроз маглу, помрачење месеца и
звезда, проламање неба, гром, лет птица, затим кроз зао санак, што само појачава
слутње. Виле имају посебне пророчке моћи, а кликовање у глуво доба је само
упозоравање пред неизбежну судбину, јер се кроз стихове види да епски јунаци дубоко
верују у записану судбину. Окренути Богу, епски јунаци памте своје дужности према
ближњима, тако се изриче брига за нејаку децу, удовице, неудате сестре и старе мајке,
не заборавља се ни друштвена одговорност према владару, слугама, народу, убогим.
Тек кад су сви завети испуњени одређује се где ће јунак бити укопан. Пут славе издваја
све епске јунаке од типских ликова интернационалног фонда и локалних оквира. Зато
епска биографија представља сложен поетски систем, све улоге битне су за склоп епске
приче, а за покретање и њен смисао пресудни су ликови противника.
40. Вукови певачи

У 4. књизи Лајпцишког издања, оној која је штампана 1833. у Бечу, Вук је дао
врло значајан предговор, тзв. рачун од пјесама. Он је у њему говорио о најзначајнијим
певачима од којих је песме записивао, наводећи њихове особености, све што је о њима
знао и утиске које су на њега оставили. Овај предговор је значајан за књижевно-
историјска и теоријска изучавања српске усмене књижевности, али и проучавање
усмене књижевности уопште.
Наша народна епика доживела је процват крајем 18. и почетком 19. века. Јавило
с емного даровитих гуслара који су нашем епском песништву дали завршни облик, а
јавио се и даровити сакупљач усменог блага. Захваљујући Вуку и његовим певачима,
наша епика је заузела високо место у светској народној књижевности.
Вукови певачи су, само по изузетку, обични сељаци. Иначе, то су већином били
хајдуци, слепи и трговци, који су прошли света. Филип Вишњић је одлазио до
Албаније и Румуније, а Живана је ишла по Бугарској.
Скоро сви су учествовали у ослобођењу Србије и Црне Горе – Тешан
Подруговић се борио на дрини за време 1. устанка, Филип Вишњић је песмом соколио
ратнике, а Ђуро Милутиновић Црногорац је носио писмо владике Петра Карађорђу.
Много више него што су стварали потпуно нове песме, његови певачи су
прерађивали старе. Они би углавном задржали главни мотив песме, а скоро све друго
допуњавали и мењали. Уносили су појединости из свог времена и свог живота, а
некадашње јунаке сликали су и према људима свога доба.
Сваки од његових певача имао је посебан круг омиљених мотива и посебан
стил. Кроз песме о старим временима свако је исказивао оно што је носио у себи.
Најдаровитији Вуков певач био је Тешан Подруговић који је дао основне црте
лику Милоша Војновића, Бошка Југовића, Марка Краљевића и др. Нашу народну
епику обогатио је хумором, а највише је певао о љубави и женидби.
Старац Милија имао је смисла за развијено епско излагање, за монументалне
призоре, за драмске трагедије.
Старац Рашко је песник правде, песник очаја и „последњих времена“.
Једино се кроз варијанту Стојана Хајдука о погибији војводе Момчила осећа
ваздух снажног Дурмитора и чује хука набујале Таре.
Вук је, осим њих, у предговори говорио и о слепој Живани, слепој Јеци, Ћури
Милутиновићу Црногорцу, Гају Блаћу, попу Филипу Петровићу, слепој Степанији,
Груји Механџићу, Анђелку Вуковићу и др.
41. Тешан Подруговић

Био је певач кога је ВУк највише ценио – стављајући га испред Филипа
Вишњића и Старца Милије. Вук је о њему објавио следеће белешке: Тешан, по оцу
Гавриловић, родио се у селу Казанцима у Гацку. Надимак Подруг или Подруговић
добио је зато што је био врло велик, тј. по другога човека. У почетку се бавио
трговином. Пошто је убио неког Турчина у самоодбрани, морао је да напусти огњиште
и да се одметне. Као хајдук, пребегао је 1807. године у Србију. Након слома устанка
живео је у Сремским Карловцима. У пролеће 1815. Вук га је затекао у највећем
сиромаштву. Тада је имао око 40 година. Вук је рекао да је био поштен и паметан
човек. Иако је лепо ударао у гусле, он песме није певао, већ их је казивао.
Вук је од њега забележио двадесетак песама (22 тачније) и две приповетке (неке
у Карловцима, неке у Шишатовцу). Он је знао још стотину песама, хајдучких и
ускочких, али су оне остале незаписане. После 2. српског устанка, одлази у Босну, где
су га испребијали неки Турци, па је умро од рана. Вук је рекао да нигде није нашао
некога да зна онако песме како их је он знао. Свака песма је била добра, јер је
разумевао и осећао песме и мислио је шта говори.
Из Шафарикове грађе види како је Подруговић отишао у хајдуке. Турци су били
насрнули на девојку из његове задруге. Он је убио једног од насилника, па се зато
одметнуо. То се догодило негде око 1800. године. Учествовао је у Првом српском

устанку, нарочито у бојевима на Дрини. Одликовао се великим јунаштвом и великом
скромношћу. Био је увек озбиљан и ћутљив. Умро је у Босни 1820. године.
По томе како је у песми Ришњанин хаџија и Лимун трговац водио сватове од
Праче до билећких Корита и како их је задржавао на преноћишту баш у местима где су
се налазили стари ханови, могуће је закључити да је Тешан сликао пут којим је некада
пролазио као трговац.
Вук је од њега записао 22 песме: Наход Симеун, Женидба Душанова, Марко
Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерал, Цар Лазар и царица
Милица, Женидба Марка Краљевића, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко
Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса
Кесеџија, Женидба Ђурђа Смедеревца, Женидба Поповића Стојана, Женидба Тодора
Јакшића, Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Ива Голатрба, Хајка Атлагића и
Јован бећар, Женидба Стојана Јанковића, Женидба Ивана Ришњанина, Сењанин
Тадија, Ришњанин хаџија и Милун трговац, Поп Црногорац и Вук Копривица. Већина
његових песама има као главни мотив женидбу и љубав. Главни његов јунак је Марко
Краљевић. Тешан је Вуку испричао и приповетке Међедовић и Међед, свиња и лисица.
Легенд Наход Симеун он је морао чути од слепих певача. Док су они остајали
верни средњовековној хагиографији о Павлу Касаријском, Тешан ју је променио, па је
од житија направио јуначку песму.
Тешан је доградио низ јуначких ликова и дао им печат свога стваралаштва.
Најважнији су Милош Војиновић, Бошко Југовић и Марко Краљевић.
Женидба Душанова постојала је у пет варијаната до 1815. године. У бугарштици
је препреке савлађивао Угрин Јанко војвода, у варијанти из ЕР-а Марко Краљевић.
Тешановој варијанти најближа је она из приморских рукописа коју је издао Стојан
Новаковић. Он је из основа пррадио стару варијанту. Суровог јунака заменио је
племенирим: овчара убицу претворио је у овчара шаљивчину. Унео је хумор, за који
раније варијанте нису знале, развио је призоре драматичности, осветлио је душу овчара
и витеза једном речју, лику Милоша Војиновића, Тешан је први удахнуо живот.
О Бошку Југовићу записани су стихови тек 1780. године. Грађа за његов лик се
била прикупила, само се чекао неко да јој удахне душу, што је Тешан и учинио. Он је
одвојио његову појаву од позадине редова коњаника. За његову слику употребио је
само једну боју, али ону која највише светли – златну (он је био сав у злату). За његов
опис било му је потребно десетак стихова, а исти број стихова био му је довољан да
ослика и његове унутрашње особине. Дао је поруку брата сестри да ни за шта на свету
неће оставити бојне редове, нити уступити коме крсташ и барјак. Тиме је његов лик
био завршен. Код осталих певача, сви Југовићи или погину или клону задајући ударце.
Једино је Тешан оставио Бошка Југовића и у животу и у несмањеној снази.
Из двадесетак песама и дугог и кратког стиха колико је о Марку Краљевићу
забелеђено до 1815. године види се да његов лик још није био довршен. У дотадашњој
скици истакнуте су тамне црте – суровост и убојиштво. Све појединости о спољашњем
изгледу Марка Краљевића налазе се само у Тешановим песмама, ни у једној ранијој.
О њему је Тешан испевао десетак песама. Толики број пружио му је прилике да
и унутрашњи лик нашег епског јунака изгради до краја. Његов Марко брани
незаштићене, бије се с насилницима, истерује правду, поштује родитеље, диже
задужбине. Он је више хајдук него средњовековни витез.
Тешан је осећао велику сродност са Марковим ликом. И он је био изванредног

телесног раста, прави горостас, и он је био јунак над јунацима, и он је штитио слабе, и
он се целог живота тукао против насилника, и он је у души остао увек хајдук. Баш зато,
Тешан је најдубље осетио његов лик. Створио га је и према затеченој грађи и према
самом себи. Истакао је његове племените црте, а потиснуо сурове. Наша представа о
Марку углавном је Тешанова визија нашег највећег епског јунака.
Ови ликови нису једини којима је Тешан дао печат свог стваралаштва. Ту су и
Наход Симеун, Љутица Богдан, Муса Кесеџија, Стојан Јанковић... Ту су и женски
ликови: Туркиња девојка, Арапка девојка, Хајкуна... Код других певача ови ликови су
били или сасвим друкчији или сасвим бледи. Нпр. дијете Грујица – он је код осталих
гуслара озбиљан и суров хајдук, а код Тешана ведар младић, обешењак. Или, опет,
Муса Кесеџија – код његовог лика, Тешан је извојевао двоструку уметничку победу: и
приказао га најживље и обдарио га, иако је био Марков противник, привлачним цртама
(одметник од младости, велики јунак). Тешану је била туђа национална припадност.
Туркиња која је рањеном Вукашину бацила платно из Марице (Марко Краљевић
познаје очину сабљу) узвишенија је од Косовке девојке.
Друга значајна одлика Тешанових песама и приповедака јесте хумор. Врхунац
хумора он је достигао у песми Марко Краљевић и Љутица Богдан. Он је дошао на
мисао да учини смешним и мегдан и јунаштво и нашу главну епску личност. Призор
како се Марко и Богдан гледају, оцртан је са психолошком тананошћу (која задивљује).
Наша народна епика је оскудна у хумору, а својим хумором Тешан је обогатио
нашу народну епику. Без њега, она би била суморнија. Романса о враговању Хајкуне
Атлагића и Јована бећара превазилази све варијанте сликовитошћу, ведрином и
хумором.
Снага његових стихова осећа се и у тзв. народном новом певању, до којег је
дошло након појаве штампаних збирки, пре свега, Вукових. Већ 1821. године Анђелко
Вуковић је на основу песме Марко Краљевић и Муса Кесеџија саставио опис мегдана
са Синаном. Две македонске песме настале су према песмама Женидба Душанова и
Марко Краљевић и кћи краља арапскога.
42. Старац Милија

Kада је Вук 1820. године у Kрагујевцу чуо да Милија зна песме о женидби
Максима Црнојевића и о Бановић Страхињи, замолио је Милоша Обреновића да му
уговори сусрет са њим, али он то није учинио. 1821. из Беча Вук писмено моли
Милоша Обреновића и Васа Поповића, кнеза пожешке нахије, да му те две песме
препишу и пошаљу, али они то не чине. Тек када на њихов позив дође у Kрагујевац
1822. године, Вук упознаје Милију. Kада се нашао са њим, увидео је да Милија није
знао казивати песме редом и да без ракије није хтео ни запевати. Вук га је терао да му
сваку песму пева по неколико пута, па му је требало 15 дана да запише 4 песме. Није
записао више песама јер је Милији досадило да седи беспослен, па је отишао из
Kрагујевца не јавивши се Вуку.
Вук је од њега записао 4 песме: Бановић Страхиња, Женидба Максима
Црнојевића, Сестра Леке капетана, Гавран харамбаша и Лимо. По обичају даровитих
гуслара, Милија је радњу ових песама приближио свом родном крају, па тако у песми
Женидба Максима Црнојевића два пута помиње реку Лим, завичајну реку. Од племена
која се окупљају на свадби помиње Васојевиће, Братоножиће, Дрекаловиће и друга
племена која су му била најпознатија. У песми Сестра Леке капетана он јунаке води
тамо где је и сам путовао, запажајући поједина метохијска села и одређујући тачно
положај Призрена. Милија је радњу приближио и свом времену: слика племенских
односа, нарочито крвне освете, у песми Женидба Максима Црнојевића одговара у
потпуности слици црногорског друштва с краја 18. и почетка 19. века. Двор Иве
Црнојевића и Леке капетана он је описао према богатим турским кућама свога времена
или према конацима Васе Поповића и Милоша Обреновића. Kао и други певачи, и
Милија је радњу ових песама приближио својој средини, па се његови средњовековни
јунаци понашају као људи нашег патријархалног села с почетка 19. века ( Југовићи су
окупљени око свога оца као синови у породичној задрузи; Иву љуба дочекује љубећи
му руку; сватови зетског бана су махом тежаци и чобани).
Милија је у овим песмама проговорио и о самоме себи. Kада је описивао јунаке
како рукују пушком и топом, он је несвесно одао своу ратничку прошлост. Десетерци о
старцу Недијељку који пуни и чува топове нагоне читаоце на помисао да су
аутобиографски. Петар Бакотић претпоставља да су и стихови о Јездимиру, брату
млетачког дужда, аутобиографски.
Милија је и при уметничком обликовању песама унео неке измене. Њему
уопште нису биле по вољи кратке и непотпуне варијанте које је затекао. Бугарштица о
Бановић Страхињи броји 131 стих, па се претпоставља да је и варијанта коју је слушао
Милија морала бити кратка, а у његовој песми само епизода са дервишем, који се овде
први пут појављује, има 200 стихова. И варијанте песме о женидби Максима
Црнојевића такође су кратке (она коју је записао Сарајлија има 87 стихова). Песми
Гавран харамбаша и Лимо претходи једна варијанта из Ерлангенског рукописа која је
неколико пута краћа.
Милија је показао склоност ка утанчаном сликању плаховитости јунака, што је
на примеру песме Женидба Максима Црнојевића разматрао Јован Цвијић који је рекао
да је цела песма низ брзих решења и махните одлучности која наводи на непотрабна и
фатална обећања, превару, убиство, издају. Милија је, уопште, више него други певачи
улазио у психологију својих личности, а колико је при томе мењао и допуњавао стару
грађу најбоље показује пример Бановић Страхиње. У бугарштици он уопште није
племенит јунак. Наиме, он обећава љуби да јој неће ништа ућинити, а онда је хладно
препусти освети њене браће. Затекавши такву грађу, Милија је умногоме мења: он већ
од првог стиха почиње да пева о јунаку изузетне врсте, о племенитом бану, а док
допуњује његов лик, он је толико загледан у његову душу да нам се чини да пред
собом имамо дело писане књижевности. Градећи до танчина ликове бана и дервиша, он
то чини са нескривеним заносом, са отвореном осећајношћу и посебно наглашава
њихову сродност – њихову страшну самоћу међу људима.
Милија је испољио и смисао за драматично приказивање сукоба у човеку,
између људи, породица, племена. Он је од призора до призора припремао слушаоце на
трагичне исходе. Kористио је инверзију више него остали певачи. Број употребљених
општих места је свео на меру, али је сам дошао до низа својих формула.
43. Филип Вишњић

Филип се родио 1767. године у селу Трнави, у Босанском Подрињу. Био је из
богате породице Вилића, а након што му је отац умро док је Филип био мали, мајка му
се преудала и одвела га у село Међаше, близу Бијељине. по њеном надимку (Вишња)

Филип је и добио презиме.
Да је мајку сачувао у најтоплијем сећању, види се из тога што се није
устручавао да у својим песмама говори о љубави сина према мајци. Филип је у осмој
години прележао велике богиње, које су му оставиле велике ожиљке по лицу и одузеле
му вид.
Након што је Вилиће задесила несрећа, сукоб са Турцима, и након смрти мајке,
он је научио да удара у гусле и напустио је Међаше. Путовао је годинама и обишао
скоро цео босански пашалук, а ишао је и на југ, чак до Скадра. У селима и око
манастира слепи просјак певао је хришћанској раји. Када је пролазио крај градова,
свраћао је на дворове муслимана. Имао је две врсте песама: за рају и за господаре.
Филип се 1798. године оженио Бијелом. Он је Први српски устанак дочекао у свом
завичају, д аби 1809. године избегао у Србију где је живео на дринском ратишту, крај
војника. Он је својом песмом бранио војнике. Од 1810. до 1813. године задржао се у
селу Ноћаје. Преносећи песме о устанку, он је обишао скоро половину ослобођене
Србије, све до Западне и Велике Мораве.
У Срем се населио 1813. године, у село Грк. Тамо је превео и жену, сина и кћер
– дотле му је било помрло четворо деце. Тамо су се сељаци преко зиме скупљали у
његовој колиби и слушали песме о устанку.
С пролећа 1815. године, Вук се налазио на Фрушкој гори, у манастиру
Шишатовцу, као гост Лукијана Мушицког. Чувши за Вишњића, дозвао га је и записао
од њега 15 песама: Опет Свети Саво, Свети Саво и Хасан-паша, Смрт Марка
Краљевића, Бајо Пивљанин и бег Љубовић, Почетак буне против дахија, Бој на
Чокешини, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Бој на Лозници, Кнез Иван Кнежевић,
Милош Стојановић и Мехо Оругџић, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Хвала
Чупићева, Станић Станојло.
На молбу Копитара и Караџића, Мушицки је 1817. године позвао Вишњића да
би од њега прикупио биографске податке. После 1825. године, записана је од њега
песма Лазар Мутап и Арапин, једина коју је записао у Срему. Вишњић је умро 1834.
године у Грку. На његовој крстачи урезали су му гусле.
Песма Опет Свети Саво разликује се од Св. Саво коју је испевала слепа
Степанија. У њеној песми, Немања је утрошио благо зидајући Хиландар, Студеницу и
Милешеву, а Вишњић је додао још неколико манастира (у БиХ), које нису подигли
Немањићи, али поред којих је он путовао просећи. Код Степаније је Немања потрошио
благо само на манастире, а код Вишњића је он градио и путеве и мостове и даривао
убоге. Док је Степанија под утицајем цркве, Вишњић се удаљује од побожног тона.
Ни другу песму о Сави он није, изузимајући увод (сан и тумачење сна),
преносио онако како ју је слушао. За разлику од праизвора песме, једне средњовековне
хришћанске легенде и за разлику од осталих варијаната, Вишњић ју је чврсто везао за
Милешеву. Певајући како је светац учинио чудо са турским насилницима, унео је нову
појединост – заповедник војске која је напала цркву изгуби вид.
Песми Смрт Марка Краљевића Вишњић је дао класичне црте. Јунак не умире од
јунака, већ „од бога, од старог крвника“. Његову смрт заденуо је гуслар у тајанства
паганских времена: прорицање виле загоркиње, гатање у огледалу сеновите воде. Имао
је и смелости да песми о умирању великог епског јунака прикључи хумор.
Две необичне појединости налазе се у овој песми: Шарац плаче жалећи

господара, Марко сахрањује Шарца боље него брата. Само у муслиманским епским
песмама коњи лију сузе бојећи се растанка с господаром. Једино су они неговали
обичај „захвалног сахрањивања коња“.
Прерађаујући песму Бајо Пивљанин и бег Љубовић, гуслар је новим одликама
обогатио лик славног хајдука. Он га је оживео и оплеменио. Једну црту посебно је
истакао у песми, хајдукову жеђ за животом.
И кроз неке друге његове песме одјекују косовски одломци. Нарочито у Боју на
Лозници – клетве уочи боја, опис турске војске, јунаштво три војводе; у Почетку буне
против дахија – убиство Муратово, самртна порука турског цара.
Вишњић је испричао Мушицком како је започињао песме о устанку. Када би се
ратници враћали са бојишта, питао их је ко их је предводио, где су се тукли, ко је
погинуо, против кога су се борили. На тај начин он је сакупљао грађу, али није рекао
Мушицком како је суве појединости претварао у песништво.
Вишњић је десет својих песама посветио дринском ратишту – бојевима на
Чокешини, Салашу, Мишару, Лозници и малим сукобима на тлу Подриња, Семберије и
Мачве. У песми Почетак буне против дахија гуслар је показао све своје дарове: и
везивање људских догађаја са свемирским, и осећање историје, и свест о величини
раје, и снагу вајања ликова, и дубину размишљања.
Својој најбољој творевини Вишњић је дао величанствен оквир, изузетан у
нашем народном песништву. Буни малог народа претходи немир у васиони (кравава
звезда репатица, зимска муња, земља се потреса). Вишњић није измишљао небеске
прилике. Зна се да су се те појаве догодиле: и помрачење Месеца, и појава комете, и
грмљавина у јануару. Он је преувеличао свемирске појаве, и све прилике је из разних
година пренео у једну, у прву годину устанка.
Везивање свемирских догађаја са људским он је приказао и симболиком црвене
боје, крви која провире из земље. Уз величанствени увод Вишњић је приљубио три
призора са дахијама. Изнад свих су наднете небеске прилике.
Први призор је на београдској Стамбол-капији. Дахије посматрају чудна небеса,
док се испред њих простире загонетна сељачка Србија.
Други призор је на кули Небојши, крај Дунава. Он понавља слику паганског
веровања из песме Смрт Марка Краљевића. Седморица се надвију над стаклену тепсију
с водом и траже одговор на питање „шта ће с њима бити до пошљетка“.
Трећи призор је у „кави великој“. Већ на почетку Вишњић је учеснике
распоредио као на позорници. Пред окупљеним дахијама стоје муслимански
свештеници и проповедници. Они расклапају свете књиге и читају плачиући. Вишњић
успоставља везе између српског устанка и прошлости – враћа се на Косово и спомиње
Муратову клетву. Он упоређује победнике на косову, витешке ратнике, с њиховим
потомцима који су загазили у крв насиља. Устаничка свест нашег певача пробија се
кроз опомену Турцима да се не плаше краљева, већ раје сиротиње. Њему служи на част
што се уздигао над стварима и што предвиђање турске пропасти није сликао са
усхићењем, већ са мирноћом. Његови стихови домашују Вегеша и по идеји и по изразу.
Књиге предвиђају пропаст Турака, па међу дахијама настаје тајац. Не паничи
само Фочић Мехмед-ага – приказано је његово уздање у силу и благо. Када он почне да
набраја виђене људе које намерава да погуби, песма прелази у хронику. Дахије одају
хвалу говорнику, а по страни је само његов отац, старац Фочо. Он је противник
безумне замисли о сечи српских кнезова. Његове речи као да се настављају гласом
пророчких књига.
У слици већања, Вишњић је променио грађу из стварности. По спеву Гаврила
Ковачевића, ближем историји, беседнички двобој водили су Кучук-Алија и Фочо.
Вишњић је направио измену, желећи да добије на драматичности призора, па је
супротставио сина и оца – младост и искуство, плаховитост и мудрост. По Ковачевићу,
већање дахија је било после сече кнезова. Вишњић је обрнуо ред ових догађаја. Такође,
по Гаврилу, већању нису присуствовала свештена лица, што значи да је Вишњић
измислио призор са читање пророчких књига.
У овој песми Вишњић је био и песник и хроничар. У једном делу осталих својих
песама о устанку био је хроничар и понекад песник. У другом, већем делу, био је само
хроничар.
Бој на Чокешини, песму о догађају из 1804. године, гуслар је почео уобичајеним
стилским поступком, како гавранови доносе глас ратниковој љуби. Наговестивши
ликове Ђорђа Ћурчије и Јакова Ненадовића, оних који ће се уклонити пред надмоћном
турском силом, певач се задржао на подвигу харамбаша. И у песмама о 1806. години,
Вишњић се уздигао над хроничарском грађом. То су песме Бој на Салашу, Кнез Иван
Кнежевић, Бој на Мишару.
У Боју на Салашу, кроз речи босоногог стражара упућених тројици војвода,
певач је исказа горку истину да су вође устанка почеле да се одвајају од народа.
Вишњић је засијао и причајући како Турци терају плен из потпаљеног села. Он је хтео
да дочара вреву узнемиреног плена и тугу гоњене стоке. То је постигао сипајући
прегршт ономатопејских речи и придајући питомим животињама људску осећајност.
Песма Кнез Иван Кнежевић издваја се својим предметом. Она не говори ни о
боју ни о јунаштву, већ о племенитости човека који је откупио робље од Турака.
Записане су две варијанте песме Бој на Мишару. Прва, коју је Вук објавио 1814.
године, одликује се краткоћом. Њу је Вишњић зантно развио. За разлику од прве,
Вишњић се овде није наслађивао српском победом, већ се уздигао изнад тога. Осећа се
његово сажаљење према помрлим муслиманским ратницима.
У осталим песмама о устанку он је био само хроничар – сув, опширан, једнолик.
Ипак, утицај његов осетио се брзо у нашој књижевности – и уметничкој и усменој.
44. Старац Рашко

У свом предговору из 1833. године Вук је Старцу Рашку одредио место иза
Тешана, Филипа и Милије. Рекао је да је он био родом из Колашина, па је побегао у
Србију и сместио се у селу Сабанти у јагодинској нахији.
Објавио је 10 његових песама: Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Смрт
Душанова, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Маргита дјевојка и Рајко војвода,
Женидба Грујице Новаковића, Четири ускока, Цар Сулејман и Саво патријар, Бој на
Делиграду. Вук је сматрао да је ову последњу песму сам спевао у логору на Делиграду,
јер је ни од кога није тако чуо као од њега. Од њега је имао записану варијанту песме
Женидба краља Вукашина.
Вук нигде није споменуо време када је записивао ове песме. Латковић је
извукао закључак да је ове песме бележио између 1816. и 1820. или 1821. године, за
време боравка у Србији. Полазећи са теорије да су све десетерачке песме о Косову и
Немањићима настале у Срему, Светозар Матић је неколико пута усредсредио пажњу на
њега. Најпре је изнео претпоставку да је он песме научио у Срему, а затим је рекао да

су Рашкове песме песме најпознатијих сремских певача, а да је један део његових
песама припадао слепој девојчици из Јарка и слепој Живани. Касније су Видо Латковић
и Никола Банашевић утврдили њихову неодрживост.
Песма Бој на Делиграду одудара од осталих Рашкових песама по свом екавском
облику. Ипак, он у овој песми није до краја прешао на екавско наречје, већ и даље
користи ијекавске речи.
Бој на Делиграду је на равни већине хроничарских песама Филипа Вишњића.
Сликајући опремње и окупљање турске војске, Рашко је од укупно 465 стихова
употребио око 300. Испољио је склоност ка развијеном епском каталогу. И у првом и у
другом делу песме нагињао је ка строгом симетричном понављању мањих целина.
Највише је употребљавао три елемента: РАВАН, СИЛАН и ЉУТ.
Маргита дјевојка и Рајко војвода је скоро цела епски каталог средњовековних
владара и јунака, јединствен у свој нашој усменој епици. Ту он наводи Милоша
Обилића, кнеза Лазара, Високог Стевана, Југ Богдана, 9 Југовића...
Сродност ових двеју песама није само у пеачевој склоности ка рагранатом
епском каталогу. Постоје и друге блискости – епитети раван и љут, оружје џида, као и
присуство сликова. И остале песме имају са њима стилских сродности.
Женидба кнеза Лазара и Женидба Грујице Новаковића почињу на исти начин:
младић преслужује чашу ономе коме ће се пожалити што није ожењен. Књиге
пророчке питају се три пута, „пошљедње вријеме“ наговештава два пута.
У песми Зидање Скадра и Урош и Мрњавчевићи примећујемо утанчаност у
сликању сусрета господара и љубе, личност старог свештеника чија брига нису
царства, већ људски грехови и личност мајке правде. Више од свих осталих певача, он
се хватао за последњи сјај нације, али се историјске пристрасности спасавао мудрошћу
коју је показао надносећи се над игру око престола. На Његошеве стихове о пропасти
наших средњовековних држава и великашима проклете душе, пао је и одблесак песама
Старца Рашка.
45. Стојан Хајдук

Вук је рекао да је Стојана нашао 1820. године у Брусници, где је био затворен
што је, дошавши из хајдука, убио неку бабу. Од њега је тада записао песме Опет
женидба Стојана Јанковића, Вук Јеринић и Зухан барјактар и Женидба краља
Вукашина. На основу неких података зна се да је био из Херцеговине и да се звао
Стојан Ломовић.
Боривоје Маринковић је открио да је Вук од њега записао и песме: Деспот Јован
и Грујица, Сужњевић Лазар, Женидба Николе Сердара и Комшија Бана од Уџбара.
Љубомир Стојановић штампао је 2. и 4. песму. Караџић се у преписци са пријатељима
често распитивао за Стојана. Гуслара он назива или Стојаном пандуром или само
Стојаном, никад Стојаном Хајдуком. Зна се да је Вук штампао и прву песму под
називом Деспот Јован и Грујица, а трећој песми се још увек није ушло у траг.
Све три песме припадају тзв. средњим временима. У песми о мегдану, Асан-
агина љуба неће да отвори капију свом господару који је у невољи, што одговара
поступку Момчилове љубе у песми Женидба краља Вукашина. Приказивање
муслиманског живота у песми о комшији подсећа на сликање исте средине у песми
Опет женидба Стојана Јанковића. Песме које је Милан Јоксимовић забележио 1856.
године блиске су са оним које је Вук записао 1820. године. Осим ових песама, Стојану
би се могле приписати и песме Синовица попа Милутина и Сестра Ђураковић сердара.
Почетак песме о синовици истоветан је са почетком песме о женидби Стојана
Јанковића – то су стихови о девојци која расте без једног родитеља. Ова друга песма
почиње и завршава се као и ова.
Скоро све Стојанове песме су о женидби. Женидба краља Вукашина живела је у
великом броју варијаната, а најстарију је објавио Валтазар Богишић. караџић је
располагао са 6 варијаната, али му се од свих највише свидела Стојанова. Више него
ико други, Стојан је везао песму за један географски појам, Дурмитор и Тару. У другим
варијантама је Вукашиново писмо кратко, своди се на један стих, а у Стојановој
верзији је развијено и описан је и Дурмитор и Тара и Пирлитор и Бојана.
Док супевачи других варијаната само наговештавали главне ликове, Стојан их је
оживео до краја. Лику неверне љубе поклонио је велику пажњу – посветио је читав
призор спаљивању крила коња. И у цртању Момчиловог лика одвојио се од осталих –
ни у једној ни у другој песми нема сцене када Момчило угледа 9 коња без господара.
По речима Светомира Ристића њега издаје снага од туге за мртвом браћом. У варијанти
Аврама Милетића Момчило не само што не жали за изгинулом браћом, него гази
коњем преко њихових лешева.
Због свега овога његова песма и има највећу уметничку вредност, а пред нас
излази песник усамљених предела у којима породичне драме добијају необичне
психолошке размере.
46. Слепа певачица из Гргуреваца

После другог боравка у Шишатовцу 1816 године, Вук је поново отишао у Беч и
крајем септембра замолио Лукијана Мушицког да добави к себи слепу певачицу из
Гргуреваца и од ње препише три косовске песме. Међутим, Мушицки није био у
прилици да то одмах учини, па га је Вук још три пута претискивао до краја те године.
Тек 27. децембра стигао је добар глас, Мушицки је јавио да од претходног дана слепа
из Гргуреваца пева у Шишатовцу, ђакон Стефан записује. Уочи Нове године пошло је
ка Бечу писмо у коме се налазило шест њених песама исписаних црвеном писаљком.
Заслугом Мушицког 24. јануара 1817. године Караџић је рекао да су преписане добро
све, али му две речи нису биле јасне СТРЕМЕН и КОПРЕНА, о којима су и многи
други расправљали, па се питао да ли је ђакон Стефан упитао певачицу шта оне значе.
Мушицки је обавестио Караџића да слепа из Гргуреваца није то знала објаснити, али се
он распитао код других и сазнао приближно значење обе речи и навео их у одговору.
Тиме су вести о певачици завршене и нису је више помињали у писмима.
Од шест њених песама Караџић је до 1833. године објавио четири: Пропаст
царства српскога; Косовка девојка; Обретеније главе кнеза Лазара и Марко Краљевић
укида свадбарину. Тo је све саопштио у предговору четвртој књизи „Народних
српеских пјесама“ И укратко испричао историјат о прикупљању тих песама, али је
заборавио да каже да је још две песме исте певачице имао тада у рукопису.
О слепој из Гргуреваца нема података. Не зна се ни њено име, ни породично
стање, ни године живота када је певала у Шишатпвцу. Једина могућност да се о њој
нешто сазна је у самим песмама.
На основу географских појединости у песми „Обретеније главе кнеза Лазара“,
Светозар Матић је наслутио куда се певачица могла кретати као гуслар. По познавању
Скопља, кириџија и њиховог путовања у правцу према Нишу и Видину, може се
закључити да се кретала у том правцу. У песми „Марко Краљевић укида свадбарину“,

певачица помиње Сераву, мање познату речицу, која извире у Скопској Црној Гори, а у
Скопљу притиче Вардару. Све четири њене песме везане су за радњу на Косову. Из
„Обретеније главе кнеза Лазара“, види се да слепа из Гргуреваца добро зна где је
Раваница, а у истој песми набраја фрушкогорске манастире: Хопово, Крушедол, Јазак,
Бешеново, Раковац, Шишатовац, Ђипша, Кувеждин. Дакле ради гусларског хлеба
оцртала је сама несвесно правац Срем – Раваница – Ниш – Косово – Скопље и по свему
судећи највише се задржала на Косову.
Затим, у двема од четири песама слепа из Гргуреваца усредсређује пажњу око
личности несрећне заручнице, дајући јој име по завичају. Једна Косовка девојка
изгубила је заручника у славном боју. Друга Косовка девојка, немајући дуката да
насилнику плати свадбарину, добила је седе власи. Можда је кроз те песме алудирала
на своју судбину, да су јој заручничке радости биле ускраћене.
Када је реч о изузетним сликовитим појединостима, које се не сусрећу другде,
као што су: бели рукави на белим рукама Косовке девојке, Лазарева одсечена глава у
извору, седе власи у коси друге Косовке девојке и слично, доводе до закључка да слепа
из Гргуреваца није рођена без очног вида, већ да га је касније изгубила, у детињству
или младости.
Четири њене песме показују узајамно јединство. За позорницу имају Косово,
сједињују их личност, односно спомен „честитог кнеза” (Лазара). Узајамна блискост
огледа се и у стилу. Од песме до песме понављају се махом исте појединости. О
причешћивању војске говори се двапут, затим брига о мртвој глави кнеза Лазара јавља
се и у „Косовка девојкa” и у песми „Марко Краљевић укида свадбарину“. Стилску
повезаност песама појачавају два честа епитета: свилен и зелен. Трећи чест епитет,
убав заступљен само у песми „Обретенију главе кнеза Лазара”. Тај епитет је занимљив,
јер га слепа певачица не користи само за убаво Косово и бео град Скопље, него и за
мртво Лазарево тело.
До сад набројане одлике њених песама говоре у прилог закључку да имамо
посла са ствараоцем. Слепа из Гргуреваца допуњавала је стару епску грађу према
нагону свога уметничког дара.
Образац песме „Косовка девојка“ био је наговештан давно у кругу бугарштица.
Наследивши грађу дугог стиха, десетерачки певачи мењали су је у појединостима и
чвршће уобличавали као посебну целину. Усклађивали су је са својим патријахалним
осећањем живота. Додавали су јој појединости свога времена и своје средине.
Од сачуваних, иначе малобројних варијаната дугог и кратког стиха песма слепе
из Гргуреваца разликује се нарочито једним одломком. Само у њој несрећна заручница
изговара речи крајњег безнађа.
“Јао, јадна, уде ти сам среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
И он би се зелен осушио!“
Истовремено, песма превазилази остале варијанте силином емоционалности.
Вративши се поново личности заручнице у песми „Марко Краљевић укида
свадбарину“, слепа из Гргуреваца издвајала је још једном трагику изгубљене среће.
Овде је опет испољила велику снагу непосредности. У томе је нису достигли, певачи
других иначе многобројних варијаната. При крају песме сликајући сукоб Марка и
Арапина, показала је и склоност ка хумору.
Што се тиче пете и шесте песме, које наш сакупљач није објавио, долази се до
закључка да је и њих штампао, али не означивши певача, у трећем издању збирке, и
потом изворнике уништио као непотребне.
Једну од ових песама о Марку Краљевићу и орлу, открио је Видо Латковић.

Претпоставку је заснивао на трима основама:
1) Маркова хуманост, као предмет песме одговара схватањима израженим у песмама
слепе из Гргуреваца;
2) употреба ретке речи „страмашце“ ;
3) песма се завршава пословичним стиховима – манир слепице из Гргуреваца.
Два честе епитета, свилен и зелен, упућују такође на слепу из Гргуреваца. У
сагласу је и позорница догађаја, Косово.
Постоји покушај да се открије и њена шеста песма. То би могли бити стихови
којима је Караџић дао наслов „Девојка надмудрила Марка“. Главни носиоци радње
Марко Краљевић и безимена заручница, припадају најужем кругу омиљених личности
слепе из Гргуреваца. Као и у песми „Марко Краљевић укида свадбарину“, девојка је
сиромашна, затим завршава се хумором, употребљава облик веће уместо већ да би
добила потпун десетерац.
Ако би се на основу ових претпоставки песма „Девојка надмудрила Марка“
могла преписати слепој из Гргуреваца, онда ваља напоменути да је певачица
обративши се трећи пут личности заручнице, осетила изгледа унутрашњу потребу да
једном опева и „добру срећу“ женског чељадета – и то безименог, сиротог и умног.
47. Слепа Живана

Вук је Живану слушао 1815. године у Земуну, а у својим делима ју је поменуо
два пута. У предговору из 1833. године он говори да је седела у Земуну, а родом је била
однекуд из Србије и као слепица ишла чак и по Бугарској. Исте речи поновио је и 1836.
године у предговориу Народних српских пословица додавши једино да је била стара.
Из његове преписке се може закључити да је имала и ученицу, слепу Јецу, и да су обе
умрле 1828. године.
Вук је објавио 6 њених песама: Како се крсно име служи, Ко крсно име слави,
оном и помаже, Марко Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и 12 Арапа, Љутица
Богдан и војвода Драгија и Вучко Љубичић. Напоменуо је да има још њених песама за
штампање, али је само за песму Наход Момир открио да ју је Живана испевала.
На основу њених песама може се закључити да је она живећи у Србији,
боравила баш у неком граду коме су Турци давали изразито обележје. Сремски облици
њеног језика показују да је дошла у Земун пре 1815. године.
Она је у власти патријархалних схватања и веровања много више него остали
Вукови певачи, па је тако испевала две песме о крсној слави. У песми Како се крсно
име слави приказује како св. Аранђео стоји на десном рамену цара Душана док овај
служи госте на ногама. Међутим, кад цар седне, овај га удари крилом по образу и
одлази из двора, па цар зове свештенике који 3 дана и 3 ноћи читају молитве да се
светац смилује. Хришћански тон ипак није био у стању да прикрије паганску суштину
песме. Наиме, по старом веровању Срба, предак заштитник стоји човеку на десном
рамену. И у својој другој песми Ко крсно име слави, оном и помаже, она је чувар
веровања о празнику предака. Ни као сужањ, војвода Тодор није заборавио славу. Зато
ће му преушени светац заштитник отворити врата на тамници.
Своје патријархално осећање живота она приказује и песмом Наход Момир.
Видевши у гори остављено пусто чедо, цар га узима и оно уз њега расте као прави
царев син. Ова песма узноси чистоту љубави брата и сестре, а оне који су оклеветали
кажњава не само смрћу, него и страшним гробом.
У песмама Марко Краљевић и Алил-ага и Марко Краљевић и 12 Арапа она

уздиже светињу побратима (Марка и бега Костадина), а завршава сликом двојице
нових (Марка и Алил-аге) и такав оквир је јединствен у нашој епици. Маркова
запањенонст кад му Алил-ага нуди своју љубу заправо је гнушање патријархалне жене.
Друга песма говори о Марку који је примио побратимство „робиње девојке“ и своју
посестриму избавио из руку насилника.
Друга особина њених епсама јесте осећајност која често прелази у болећивост.
То је нарочито видљиво у песми Наход Момир у којој се царев јаук над Момиром, који
одлауи у смрт, разлеже као најдирљивија тужбалица. Убијајући се од жалости за
братом, Гроздана у последњем тренутку савија руку око Момира. Ипак, највећи
пример болећивости јесу стихови о џелатима којима она показује човечне тренутке у
крвницима.
У песми о Марку и Алилу, Марко не само да опрашта Турчину, већ се и
братими са њим. У песми Љутица Богдан и војвода Драгија необичан преокрет на крају
може се приписати само болећивој души. Богдан је Драгији отео коња и убио му брата.
Драгија га јури, али Живана препушта освету бедевији која размрска Богдана о земљу.
Драгија рони сузе над њим и сахрањује и њега и брата.
У песми Вучко Љубичић Живана је успела да један одломак сурове ускочке
песме учини племенитим. ВУчко у окршај полази сам, не желећи да уцвели туђе мајке,
сестре и љубе.
Поред тога што је најемоционалнија од свих, песма о Момиру открива њен
смисао за грађење монументалних призора. Девет везира клеветника обешено је о
зелену јелу, која усахне, па и мртва тела поцрне. Земља под њима се провали, а џелати
откидају један по један леш и бацају их у бездан. Ова песма показује и да она највише
користи епитете СВИЛЕН, УБАВ и МУДАР и речи МИЛОСТИВ, МИЉЕ, као и да
често гради деминутиве.
За песму Марко Краљевић и вила Светозар Матић је изрекао убедљиву
претпоставку да је записана од Живане. Почетак ове песме истоветан је са почетком
песме Марко Краљевић и Алил-ага. Видо Латковић је претпоставио да је Вук од ње
записао и песму Невјера љубе Грујичине. Он је такође мислио и да је песму Жендиба
Тодора од Сталаћа Вук записао од ње – последњи призор ове песме одговара завршној
сцени у песми Љутица Богдан и војвода Драгија. Светозар Матић је запазио сличност
између песама Наход Момир и Смрт војводе Кајице, па је помислио да би се и она
могла приписати Живани. Њој би се могле приписати и песме Иво Сенковић и ага од
Рибника, Мусић Стеван, Турци у Марка на слави (празник посвећен претку
заштитнику), Зидање Манасије, Гаја и његов ујак.
Најчешћи мотив њених песама јесте породична љубав. Певајући о њој, Живана
је тражила, бар у стиху, замену за трагичну усамљеност слепог просјака луталице.
Управо због тога она спада у ред Вукових највећих певача.
48. Слепа Јеца

Бавећи се често у Земуну, Вук је овде, најкасније 1825. упознао слепу Јецу,
гусларску ученицу Живане, и од ње чуо песму о љуби богаога Гавана. ову песму, са
још неколико јуначких, Вуку је 1826. године послао земунски парох Аврам
Живановић. Вук је две године касније чуо вест о њеној смрти.
Др. Илија Николић је у 20. веку дошао до нових података о њој – до тачног
датума њене смрти , њеног пуног имена (Јелисавета Јовановић). Сазнао је и да је за
собом оставила трогодишњег сина и да је умрла девет дана по порођају оплакујући
смрт новорођеног сина.
Вук је, од четири послате песме, објавио три: Љуба богатога Гаване, Смрт
војводе Пријезде и Јерко Латинин и Гавран Луко. Није штампао песму о Арсену
патријарху, али се она сачувала у рукопису.
Опште својство њених песама јесте сажетост. Љуба има 119 стихова, Смрт 112,
Јерко 69, а песма о Арсену 123 стихова. Смрт војводе Пријезде одступа чак и од
правила да су варијанте записане у 19. веку дуже од оних из 18. века, јер садржи
двадесетак стихова мање него варијанта из ЕР-а. Сличан је случај и са песмом о Јерку
Латинину, која је скоро исте дужине као њена варијанта из ЕР-а.
Њене песме карактерише и наглашена присутност хришћанских елемената. У
песми о Пријезди витезови уочи последње битке одлазе на божју службу, а на крају
песме о Јерку ускочки харамбаша одваја део плена и за мртве јунаке и шаље њиховим
породицама.
Њену људску судбину одаје то што у песмама углавном осеже за епитетима које
је могла сазнати чулима додира или слуха – студено гвожђе, ладно вино.
Од осталих варијаната Љуба богатога Гавана, Јецина стоји засебно по томе што
сиромаштво и простодушност слуге увећава до крајњих размера.
Песма Јерко Латинин и Галовран Луко блиска је са варијантом из ЕР-а. Она
задржава имена јунака, ред излагања догађаја и приличан број стихова, целих или у
деловима. Ипак, она уноси и одређене измене: песма добија развијенији расплет
мотивом из хајдучких песама о праведној деоби плена и живима и мртвима и новим
стиховима о милини породичног осећања бива оплемењена сурова слика ускочког
похода.
О смрти Арсенија III Чарнојевића постоје објављене варијанте. При поређењу са
осталима, њена варијанта показује блискост са оном која је такође сачувана у рукопису
и до данас остала необјављена. Истоветан је не само ред излагања, нег и велик број
стихова. Као да је слепа Јеца, пошавши од ње, изоставила понављања, историјске
успомене о разним походима Јосифа I и појединости о војној пратњи патријарховог
тела. Скраћена за трећину, њена варијанта је добила на песничкој вредности.
На исти начин она је поступила и са наслеђеном грађом о смрти војводе
Пријезде. Варијанта из ЕР-а пева о томе како султана, када се враћао изгубивши силну
војску, сусретне Папаз-паша и научи га да прокопа подземни ходник испод Мораве и
тако освоји град и о томе како турски цар, заузевши Сталаћ, извади из воде и обљуби
мртво тело Пријездине љубе. Слепа јеца изоставља оба призора због осетљивог морала.
Унела је још једну измену. У старој грађи, љуба је имала сасвим подређену
улогу, па се једва видела и чула. Код Јеце она постаје главна личност песме. И док се у
осталим варијантама она зове Видосава, Анђелија или Мара, једино се у Јециној
варијанти она зове Јелица.
49. Тематски кругови

Вук Караџић је издвојио 3 основне групе песама, од којих свака одговара једној од 3 главне
епохе српске историје, и на тој основи поделио је све јуначке песме на три дела: на песме
старијих, средњих и новијих времена. У оквиру тих основних група песме се скупљају око
појединих личости, догађаја или мањих временских раздобља, по круговима или циклусима.
Све песме деле се на осам тематских кругова: неисторијске песме, преткосовске песме, ксовске
песме, песме о Марку Краљевићу, песме о последњим владарима и великашима, песме
„средњих времена“, црногорске песме, устаничке песме.
Неисторијске песме обухватају епске песме о натрприродним лицима или песме о историјским
личностима и обичним људима у неисторисјким или натприродним ситуацијама. Оне потичу
из два извора, из две традиције – паганске и хри шћанске – па се у складу са тим могу
поделити у две групе, бајке у стиху и легенде у стиху. Обе су биле са подручја
патријархалне културе, одатле је потекао и највећи број јуначких песама и слично
њима певале су се уз гусле. У неисторијским песмама провлђује архаични тон и
прастаре представе о животу, па их можемо схватити као остатан наше ишчезле
митолошке епике. Змија младожења, Царица Милица и Змај од Јастрепца, Ђакон
Стефан и два анђеча, Наход Симеун, Свеци благо дијеле.
Преткосовске песме. Историјски циклуци епских песама почињу песмама о Светом
Сави. Оне су легендарног, хагиограафскг карактера, блиске традицији каква је о том
свеитељу стварана унутар старе књижевности, с мало заједничког с народним причама
о њему. Међу тим песмама издваја се песма коју је Вук назвао Свети Саво. У њој се
Сава појављује као идеолог политике свог оца. Наход Момир, Женидба Душанова,
женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош и Мрњавчевићи, Бановић Страхиња.
Косовске песме, чији је број невелик, све показују чвршћу међусобну повезност и све
имају јединствено исходиште. Иза тих песама, иако су неке сачуване само у одломку,
назиру се контуре јединствене целинем косовског епа. Псстојање целовите песме о
Косовсом боју не мора значити да је таква песма нужно била опсежни еп чији су
делови еве друге песме о том догађају. Целовите песме о боју могле су бити нешто
дуже или чак сасвим кратке епске песме. Битно је да оне, без обзира на дужину,
обухватају цео дгађај. Осим песама о самом догађају где су јунаци главни
протагонисти косовске драме, Лазар и Милица постојале су и песме о индивидуалним
судбинама личности кој нису морале увек бити учесници у боју, већ су на овај или онај
начин с њим повезане. Цар Лазар и царица Милица, Мусић Стефан, Смрт мајке
Југовића, косовка девојка, Пропаст царства српскога.
Песме о Марку Краевићу. Епско певање о М.К. је поетички антипод певању о
косовској бици. За разлику од сведености косовске епике на нужно и суштинско,
марковска епика своју поетику види у умножавању и разноврсности, одатле изази
велики број песама и обиље тема и мотива које се у тим песмама налазе.
Песме средњих времена. Вуков назив јуначке пјесме средњијех времена, обично се
замењује другим – хајдучки и ускочки циклус – који је само делимично прихватив јер
међу песмама средњих времена има и таквих које нису ни хајдучке, ни ускочке, већ
доносе друге садржаје. У неким песама , чији број није велики, говори се о купним
догађајима из међународне историје, посебно о односу турсог и руског царства, при
чему руско царство заузима место које код нас заузима српско царство. Хајдучке и
ускочке теме ипак доминирају у том периоду.
Песме о последњим владарима и великашима. Највише расутости има у песмама које
се још зову и покосовски циклус . Тај назив није погодан јер међу њима уопше нема
тема о збивањима која су уследила непосредно после Косова. Песме које се пгрешно
називаају покосовске, су у ствари песме о последњим владарима и великашима. И код
њих може да се уочи више тематских центара око којих се окуљају поједине песме
само што међу тим круговима нема увек повезаности као што је било у круговима
косовских песама. Последња времена наше средњовековне историје много су боље
приказане у бугарштицама.
Црногорске песме издвајају се по темама и по уметничким особинама од песамадругих
циклуса и представљају посебан тип наше епске песме. Том типу припадају , поред
песама из новије историје, и песме из старијих и средњих времена. Осећајући
специфичност песама из ЦГ, Вук је у поднаслову стављао уз песму одредницу из ЦГ.
Ове песме највише говоре о месним , племенским или појединачним сукобима са
Турцима.
Устаничке песме – циклу обувата невелик број песама , свега двадесетак. Већина
говори Првом српском устанку, а свега неколико о Другом. Оне су настале непосредно
после догђаја о којима певају и на местима де су се догађаји одиграли, а записане убрзо
потом и то највећим делом од певача који су их спевали, што је утицало на карактер
самих песама.
ЖЕЛИМ ДА ЗНАМ ВИШЕ

Епска трилогија Вука Стефановића Караџића
Осврт на литературу српских јуначких песама не указује само на инересовање, већ и на
утицај метода и схватања различитих традиција у европским и јужнословенским
оквирима. Овим питањима су се поред историчара бавили и филолози и фолклориси.
1814. године Вук је начинио принципе сопствене класификације песма назвавши их
„песме које се мужественим, познатим гласом уз гусле певају“. Стихови песама су се
односили на рођење и порекло јунака и истицали су се њихови атрибути. Песме
различитих певача пратиле су мегдане, бојеве. Кроз Вукове збирке су се смењивали
владари, витезови, издајници народа. Када говоримо о ликовима и епским јунацима,
портрети епских јунака почивају на формулативности, али се може заснивати и на
хиперболизацији која захвата лик, стас, одору и епске атрибуте. Осим препознатљивог
изгледа у особености епског јунака се укључује локализација радње, породични односи
и статуси на друштвеној лествици. Епски јунак није једнодимензионалан, већ се он
развиј, процењује и непрекидно проверава, јер је за епску идентификацију битно и ко
се укључује у радњу и због чега то чини, на какав начин се остврује циљ. Самим тим,
епско име се „пуни“ одређеним садржајима, карактерним особинама, темпераментом,
емоцијама и испољава се у неким конфликтним ситуацијама. Епски сукоби морају
бити мотивисани, а у досезању до славе главну улогу има фигура владара тј. поглавара.
У систему мотивације конфликта значајно место може задобити и далекокруг жртве.
Жртву, као и владара одикује статичност. На самом врху образује се далекокруг
колективних ликова. Појављивање групе често је праћено типским бројевима (12000
ратника или 1000 сватова). Дешава се на управо група постане најактивнији носилац
акције и подвига. Непријатељску страну доследно представљају Латини, Турци и
Арапи али, још општије бића са наглашеним фантастичним компонентама, мада је
њихово присуство изразитије у песмама „старијих“ времена и то су обично виле или
змајеви. Главни јунак суочава са два противника. Један припада непријатељском
табору, а други оличава издају из сопствених редова. У средишту конструкције нису
ликови који воде дијалог, већ се предмет разговора усмерава на главног јунака.
Развијено приказивање појединачног подвига или одређених збивања својствено је
епском комплексу. У епици српског народа основна наративна линија усмерена је на
јдсн ток. Принципи преношења песама од једног до друго, из генерације у генерацију

или кроз различите терене, повезани су са значајем који колектив даје јунаку, али
зависи и од познавања тематског круга, традиције и тренутка у којем се реализује
„тумачење“ прошлоси. О трајању епске песме, али и недокучивим путевима
популарности самих јунака говоре сведочанста расута по хроникама и историјама
писаца, а затим детаљи описа или оскуде опаске из путних бележака састављених
током векова. Епика прославља јунаке из различитих „историјских епоха“. Филип
Вишњић, најпознатији по песмама о Првом српском устанку, певао је о Бају
Пивљанину, али и о Марку и Светом Сави. И Тешан је казивао о ускоцима и
хајдуцима, али и о витезовима. Свега четири Милијине песме у Вуковим записима
такође потврћују широк тематски распон пре Косова па до сукоба хајдучких дружина.
Однос историје и поезије постао је централна област изучавања епике током 19. и 20.
века. Прослављујући епске победе у Првом српском устанку Вишњић је певао не само
пред савременицима буне,него и међу окупљеним учесницима бојева. У пролеће 1815.
године Вук је имао среће да у Сремским Карловцима сретне Тешана Поддруговића.
Казујући стихове о Косовској бици, Подруговић је трагику исхода сугерисао исом
сликом као и Вишњић. Епске песме преносе се усменим путем. Највећи степен
подударности између стварних збивања и епске варијанте уочава се измеђи песама
„новијех“ вемена. Након бојева на Мишару, Салашу, Чокешини, Лозници, после
узимања Ужица, трагичног страдања код Чокешине, победе на Делиграду уследиле су
епске песме. За живота Карађорђа, Стојана Чупића ширио се глас о њиховом јунаштву,
казивало се и певало о храбрости или славној погибији.
Мозаик епске судбине
Иако се ни путеви генезе епског песништва никада неће поуздано установити, у

„јуначким“ песмама српског народа уочљиво је формирање тематских кругова. Језгро
које окупља већи број мотива и варијаната може бити одређен, значајан историјски
догађај, попут оба косовска боја или Првог српског устанка. Другу силу епске
стилизације чини име епског јунака, привлачећи одговарајуће теме и моделе у процесу
развијања епске биографије. За те токове изузетно је важан тип временске, просторне и
психолошке дистанце, оформљење у појединим срединама, јер од става колектива
зависи епска карактеризација. Што је јунак хронолошки удаљенији од свог историјског
прототипа, то су и веће могућности поетизације. С друге стране уочљиве су и
територијалне неуједначености портрета истог јунака, као и нијансирање његових
особина према могућностима, доживљајима и таленту стваралаца.
Ипка, у оквирима исте културне зоне видно је дуговеко интересовање за поједине
ликове, независно од тога што су се поједине поетске биографије допуњавале или
сужавале, апсорбујћи трагове животних реалија певача и публике. Развијеност епског
живота сведочи о континуитету интересовања, независно од тога да ли је лик омиљен
или омражен. Степен оформљености открива и бројност мотива, груписаних око
појединих имена.
Та хронолошка нит од рођења до смрти уланчава се на основуниза песама, а елементи
тематског круга представљају етапе битне за статус јунака у традицији. Потреба да се
запамти и „протумачи“ национална повесница допушта и захтева повезивање
одређених мотива за славно или проклето име. Успостављање делића епске целине
суштински почива на парадоксалним процесима, јер су древни мотиви о пореклу
знаменитих јунака накнадно додати епском портрету.
Склоп и функција имена

Дефинисање формуле и њених улога у епској структури указала су нам на велику

стабилност имена јунака. Током дугог времеског интервала име епског јунака
постојано се чува, чему потпору даје историјска подлога. У то име често се слива
титула коју је носио историјски прототип или се временом везала за лик (Цар Стјепан,
Цар Немања, Цар Лазар). Уз лично име истакнут је и друштвени статус јунака (краљ,
краљевић, деспот, кнез, војвода, хајдук). Чак и фантастични противници стилизовани у
епским сукобима добијају такве ознаке (Балачко-војвода), а удео формулативног
обележавања изразит је и код споредних ликова, који не превазилазе основне црте
(Раде-неимар или крчмарица Јања/Мара). На препознатљивост епског јунака још
изразитије утиче наглашавање породице којој припада. Презимена овог типа изводе се
на основу имена патријахалног старешине. (Војин-Војиновићи, Југ-Југовићи). За сва
епска времена карактеристично је и издвајање територије и престоног града при
именовању јунака (скоро сви противници епских јунака су овако одређени: Мина од
Костура, Радосав Симеринац и итд). Јунаци епских песама се управо међусобно
разликују по својој територији(довођење одређених просторних ареалија у везу са
одређеним ликовима је можда и најбитније обележавање).
Именовање јунака ређе истиче њихову етичку припадност (Влах Алија, Филип
Маџарин, Грчић Манојло) и јасно је да се таквим поступком обележавају споредни
ликови или се сугерише конфликт са „туџом“ страном. Имена јунака могу да садрже и
њихове особине, типске црте или самосвојна обележја. Старост и њени спољашњи
знаци подразумевају мудрост, искуство и углед (стари Југ Богдан, стариш дервиш)
Али, међу „средњим“ временима значење се рачва у два опречна смисла. Као обележје
споредног јунака. Када се усмерава ка главном јунаку, старост истиче хајдучку срећу и
храброст харамбаше, који дуго одолева турским замкама (Старина Новак, старац
Вујадин). На принципу контраста између очева и синова.
Пошто се јако често кроз епски портрет уткивају и елементи фантастике, и та одличија
се спајају са именом јунака (Реља Крилатица). Змај Огњени Вук именом јасно открива
чудесна својства, а она су нешто прикривенија у презимену Секуле Дракуловића и
Милоша Драгиловића. Управо овај пример сведочи о могућности варијација, јер је у
традицији оцртан дуг пут склапања Милошевог презимена (Кобилић, Кобиљевић,
Ковилић, Обиловић, Обилић).
Порекло снаге
(Снага) та компонента епске биографије обликује се засебно, на различите начине.

Мотиви помоћу којих се објашњава снага најзначајнијих јунака су интернационално
распрострањени. У традицији српског народа порекло јунака се приказује уз активни
удео фантастике, при чему се кроз законитости епске стилизације преламају два
сижејна модела. По једном змај љубавник опседа жену и она рађа изузетног сина. Чак
и када се тема не развија директно, именовање јунака указује на снагу ових представа.
Уз карактеристично име набрајају се и чудесна својства (вучија шама, орлујо крило, из
уста модар пламен бије и итд). Но, док је стицање снаге уз помоћ захвалне виле-
помајке обрађен у предањима и бајкама, епски систем на посебан начин моделује
интернационални мотив о женидби човека вилом. Епски стихови о браку између
човека и митске лепотице имају искључиво улогу да појасне порекло изузетног јунака
(тако у бугарштицама Старина Новак хвата вилу која му рађа Грујицу; краљ Вукашин
такође стиче чудесну љубовцу и с њом добија непобедивог Марка). Реалистична
подлога објашњава епску снагу крвним сродством са славним претком. Тако ће
најмоћнији витезови из периода царства и господства наследити своје ратничке
особине по женској линији (Краљевић Марко наслеђује своју снагу од свог ујака
војводе Момчила). Релација отац-син се чешће јавља у епским песмама новијих

времена. Хајдуци и ускоци снагу епских ратника наслеђују у директној вези између
очева и синова (епска и емотивна веза успостављена између Новака и Новаковића се
касније преноси и на Грујицу). Релација отац-син није занемарљива ни међу старијим
јунацима, само што она добија веома разноврсне улоге и значења.
Епски атрибути
Јуначки коњи и оружје битни су сегменти описа и читаве епске биографије. Ови
атрибути такође указују на укрштање интернационалних мотива са локалном
традицијом. најбољим витезовима и ратницима припадају изузетни атрибути, са којима
се јунак идентификује. Из перспективе епског кодекса губљење тих одличија значи да
је њихов господар пофинуо или да је срамно поражен. Симболи јунаштва и части
добијају посебно место при портретисању јунака и укључују се у сцене опремања за
најважније тренутке епског животописа- двобоје, ратове и женидбе. Све до устаничких
дана одузимање јуначких обележја за живота јунака има посебан значење. Коњима и
оружју се понекад придружују и други атрибути (соко, пас), било да постају
декоративни члан описа (Смрт мајке Југовић), или директни, активни учесници у
сценама лова и окршаја (Бановић Страхиња). У традицији свих народа право на
јединствену ратну опрему припада одабранима. Улоге и својства оваквих атрибута
уочљиви су и у српској епици, а на основу оружја Вук је покушао да повуче границу
између епских времена. Пошто су живот и углед јунака најдиректније повезани са
његовим оружјем, није случајно што цар Урош намењује славу Марковом оружју.
Поред типског имена ковача и правих власника, сабљу обележава знак одређених
светаца.
„Једно слово Новака ковача,

Друуго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.“
(када се говори о Марковој сабљи)
Вишеструка вредност оружја се подразумева одређеним формулама тима: „Ваља сабља

три царева града“. А исту улогу добија и хипербола којом се истиче дужина ковања и
број мајтора у том подухвату.
„Но да видиш Страхињића бана!

Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два Ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље“
Сабља је такође саставни део каталога свадбених дарова, које тазбина намењује
младожењи, а јавља се и у градацији набрајања блага намењеног спасиоцу (Марко на
поклон добија сабљу од султана). Мада за јунака средњих времена ватрено оружије је
важнији атрибут, сабља ипак представља битан и саставни део њихове опреме.
Стицање сабље међутим, различито се приказује (она се ређе наслеђује, а чешће
харамбаша отима оружије својих противника). Континуитет сабље као јуначког
симбола и одличја истичу и песме новијих времена, тим пре што сеодлучујући сукоб у
сценама бојева води баш оваквим оружјем. Чак и када сабља погинулог ратника
допадне у руке противника, то за саплеменике значи тешку срамоту.
За разлику од сабљи и мачева који су били обележје ратника из свих епских
времена, само најбољи међу најстаријим витезовима у својој опреми имају буздован
(Краљевић Марко). Увек описан при Марковом опремању, буздован учествује у
хиберболизацији јунака, појачавајући снагу и страх који покреће међу митским и
епским противницима. Приказ буздована је присутан и у песмама средњих и новијих
времена.
За разлику од буздована, копље има златно развијену симболику, атрибут је
појединих јунака и служи при представљању масовних сцена (слика ратних табора-
„Боја копља као чарна гора“). Слојевитост семантичког комплекса се утапа у епску
стилизацију, иако само копље на први поглед нема значај својствен сабљи и буздовану.
И у склопу двобоја копље представља тек једну етапу одмеравања, након које ће
уследити жешћи окршаји. Мада копље подразумева динамички принцип својствен
епској акцији, среће се у описима потпуно супротних значења (јунак веже свог коња у
забодено копље, док он испија вино и спрема се за предстојећи сукоб; копље пободено
у земљу може бити и место јуначког гроба; обрнуто копље је симбол предаје и
покорности). Елементи фантастике укључени у одлике сабље или хиперболизација
буздована тешко се могу применити у приказивању својстава и улоге бојног копља.
Ипак, као могући траг релација, али и рефлекс архаичних представа о моћима хтонских
(нечастивих, демонских) сила, и копље постаје специфично оружје.
Амбивалентна симболика стреле се уочава у српској усменој традицији. Ређе
подразумевајући плодоносни принцип кише и сунчевих зрака, али, чешће као типска
препрека када се поставља погађање „кроз прстен јабуку“. Стрела се повезује и са
снагом урока, чији непогрешиви правац нико не може избећи. Стреле као епски
атрибут добијају посебну улогу при одмеравању снага током особених витешких
турнира и нешто ређе у епизодама лова. Мада овакви призори подразумевају
жспокојан живот средњовековних племића, постају идеалан за трагичне преокрете.
Перо на стрели усмерава њеуну путању, мада је првобитно могло бити повезано са
елементима магије ( стреле задобијају моћ птица, које су и саме биле симбол рата).
Стреле у епици добијају посебне епитете. Осим „белоперке“, чувена је и маркова
„татаранка“.
Улога стреле, копља, сабљи и буздована кроз дугу историју цивилизације и

ратовања добили су битан удео у значењима атрибута јунака старијих епских периода.
Као видљив знак завршетка витешке епохе и доказ заокрета ка другчијем кодексу
војевања стоји ватрено оружје. Битне разлике између два система вредности истакнуте
су и у традицији, речима Марка Краљевића, чији епски живот обухвата најдужи
временски распон (Сад не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољег
јунака).
Пиштољи и пушке задобијају посебно место међу атрибутима хајдука, ускока и

њихових противника. Према законитостима епске стилизације и ово оружје се детаљно
описује, тим пре што постаје пресудно за епске јунаке. Као што су најубојитије сабље и
буздовани красили опрему најбољих витезова, тако су гласовите дуге или кратке
пушке, злаћане кубуре и танки џефердари могу наћи за појасном или у рукама
изузетних јунака. Иако се ватрено оружје са лакоћом купује и продаје, отима и
преотима, одређена правила епског света нису посебно поремећена. Срамота је за
живота јунака да његово одличје припадне другоме , нарочито ако то значи да је
савладан у борби. Према законитостима епске глорификације славу јунаку може

донети само часна победа над опасним противником.
Коњ представља битан детаљ у мозаику епске биографије, као епски атрибут,
веома добро илуструје односе интернационалног и локалног фонда традиције. Важност
овог атрибута се исказује кроз антику, рани средњи век (пегаз), средњи век (крилати
витешки коњи), модерно доба (хајдучки коњи, њихови стални помоћници). Коњ, иначе
честа жртвена животиња, попут јелена одводи умрле на онај свет, због чега се посебно
коњ погинулог јунака оставља крај његовог тела. У сложеном богатом семантичком
пољу образованом око представе о коњима занимљиву улогу добија и боја њихове
длаке. Осим опозиције црно-бело, активирају се и друге представе. Некада се име коња
директно изводи из боје, подразумевајући и одговарајуће обележја(нпр. верује се да
шарене коње јашу демони). Низ предања се концентрише на Марково задобијање
Шарца, док се у епици Шарчеве моћи подразумевају. И сам Шарац изазива дивљење,
чуђење и страх противника, сустиже виле под облаком, помаже Марку у бројним
окршајима и прориће судбину. Дакле, слава јуначког коња допушта обликовање и
његове особене биографије. Исто тако, јасно је да изузетан коњ не може припадати
било коме. Међу омиљене теме предања укључују се управо „тумачења“ околности у
којима најбољи јунаци задобијају своје атрибуте, али у епици се тај сегмент
подразумева. Коњ се може наследити, задобити на мегдану, може бити ратни плен,
поклон, украден (на венчању, при бежању из заробљеништва и итд). Слава коња не
заостаје за славом њихових господара, па тако, Марко има Шарца, Милош Војиновић
има Кулаша, Бановић Страхиња има Ђогата/Ђога, Бошко Југовић има Алата.
Раздвајање коња и јунака готово по правилу подразумева смрт једнога или другога.
До сада смо говорили о главним епским атрибутима (скоро па обавезним), али

имамо и остале атрибуте. Поред ових (горе споменутих) често се јављају соко, пас или
нож. Нож може бити златан, пси се обично описују као љути лавови. Пси некада играју
одлучујућу улогу и главни су помагачи својим господарима (Карам помаже Бановић
Страхињи да победи у двобоју).
4. Опис у функцији карактеризације
Целокупна појава јунака, као збир психо-физичких особина подразумева се при

његовом именовању, кондензује се у одабраним епитетима и развијено, детаљно
описује. Срчаност и снага истакнута је именицом „делија“, која сраста и са личним
именом (дели-Радивоје). Посебан значај овакво обележавање добија када се
противници међусобно ословљавају, уважавајући обострани заслужен углед у епском
свету (дели Муса, дели Марко).
Када су јунаци стари или веома млади тај битан детаљ стапа се са именом. Младост се
истиче различитим именицама и придевима: мали, млади, лудо дите, мало дијете и
таква особина често подразумева и лепоту.
За сасвим мало дете везује се епитет „нејак“.
Епитет се може подударати са појединачном биографијом. Тако се изолација јунака
мотивише његовим боловањем, а појединост постаје препознатљива коб болног
Дојчина. Због поступака погубних за судбину државе и народа, проклетством су
обележени Вук Бранковић и његова снаха. Од ратника, лепотом се издваја Косанчић
Вук, док је Милану Топлици додељена висина.
Епској техници својствено је потанко описивање главних ликова. У крупном плану су
увек лице, стас, опрема и атрибути, а портрет се склапа на два начина. Независно од
тога да ли статички мотив открива став певача или дивљење и страх ликова,
конструкција почива на каталогу и хиперболи. Набрајају се делови раскошне опреме,
појава ратника и атрибути, али ретардација појачава напетост очекивања предстојећег
сукоба, узвишеност страдања, трагику преокрета или усхићење због победе. Мада је
радња успорена описом, овакве секвенце су веома драгоцене за изградњу ликова.
Задивљеност лепотом некада додирује и особеност потекла. То савршено илуструју
неразвијени елементи словенске антитезе у усхићењу будимске краљице. Надземаљска
лепота увек је трагичан зачетак коби смртника. Сама појава и присуство такве лепоте
сигнализира преокрет, јер покреће завист, распламсава страсти и сујету.
Истицање спољашњег изгледа јунака постаје покретач радње и активан чинилац
заплета.
Детаљно портретисање истиче главног јунака и добија различите функције у склопу
епске приче.
Опис може да сугерише неминовност страдања, какав пример пружа песма о погибји
војводе Кајице.
Опчињеност изузетним јунаком постаје носилац посебних значења када се субјективан
преклапа са ставом певача и слушалаца.
Карактеристичан усамљени ратник који привлачи пажњу и својом појавом улива страх
противницима, учестало се среће у песмама о Марку Краљевићу.
Сличне формуле са истом функцијом представљају Марка и Змај Огњеног Вука, али су
управо ови јунаци, као ујак и сестрић, у традицији повезани крвним сродством.
И певачи бугарштица за Марка везују особене спољашње знаке, па се јунак препознаје
по телесној снази, али и по одећи и атрибутима.
Хиперболом се доследно обухвата сваки део тела и опреме, а сам јунак издваја се у
мноштву ратника.
Изузетност јунака истакнута одговарајућим формулама и стилским средствима битна
је етапа развоја радње, док се и сам опис најдиректније повезује са комплексом епске
биографије. Опис се лако преусмерава са главног јунака на његовог непријатеља, када
борба треба да увелича славу победника.
Фантастика, религија и хипербола саставни су чиниоци приказивања непријатељске
сфере.
Хиперболизација је саставни члан описивања лепоте девојака. Уз опис се развија и
утисак који лепота покреће, тим пре што и само постојање „чуда“ међу смртницима
усмерава епску акцију.
Посебна пажња посвећена је и приказивању достојних противника епских јунака. Али,
осим снаге и задивљујуће спољашњости, порекла, изузетних атрибута, за
карактеризацију и афирмацију јунака пресудно је његово поштовање етичких норми.
5. Породични односи
Портрет епског јунака оживљавају његови поступци, начин опхођења према крвним и
духовним сродницима, однос према владару и подређенима, према вери и народу,
опхођење према слабијим и јачим, пријатељима и непријатељима.
Иако је сфера епске афирмације јавна, породично окружење је први, а понекад и
пресудни ниво карактеризације ликова. Конфликт или подршка чланова породице
пресудно учествују при развијању радње и обликовању портрета.
Породица епског јунака преклапа се са моделом патријархалне породице, на чијем челу
је отац, најстарији брат или најугледнији члан, као глава куће. Породична хијерархија
је истовремено погодна за активирање архаичних слојева традиције, пројекцију
локалних обичаја, веровања и схватања.
Епске песме приказују различите односе јунака са крвним сродницима, са његовом

љубом и потомцима. Поред изузетно важног односа између ујака и сестрића, од
родбинских веза спомињу се стричеви, шураци, позиција јунака – девера, јунака – зета,
итд.
Добар део женских и споредних ликова се примарно одређује кроз сродство са
јунаком, док најчешће типско лично име може и потпуно изостати: Југовића мајка,
Страхињина љуба, Иванова љуба...
Основни породични односи откривају садејство митских образаца, историјског
контекста и епске технике.
а) Очеви и синови
Убиство сродника у незнању ретко се везује за очеве и синове српске усмене епике,
али се такав конфликт пребацује на браћу или ујаке и сестриће. У епским породицама
влада склад између очева и њихових наследника. Висок степен идеализације овог
односа уочава се у приказивању Немањића. Док је однос очева према синовима на
различите начине укључен у развој епске радње, опхођење према кћерима веома је
ретко приказано. Ако кућа остане без мушке заштите, ћерке мењају своје очеве и
прерушене у делије штите част рода. Епске породице некада су још изразитије
непотпуне. Тада је најстарији члан мајка, која иначе има посебан статус.
б) Мудре и неверне мајке
За архаичну епику типична је изразито митска фигура мајке или господарице

демонских јунака. Отуда већ мотив чудесног потекла јунака – вилинског чеда открива
слојевитост типских својстава мајке. Семантички потенцијал се додатно шири
атрибутима Богородице, која у традицији Срба такође има творачке моћи, било да
благословом или клетвом детерминише облике у природи и особине живих бића.
Учестао у заплњтима балада, лик мајке нема такав значај за судбину епских јунака, али
су њене разноврсне улоге укључене и у епску структуру. Мајке се појављују у
драматичним тренуцима одлуке, да би својим саветима и ставовима усмериле поступке
синова. Мајке у епици штите моралне норме, а послушност синова то и потврђује.
Посебан углед појачава се бројним породом. Међу старим мајкама српске епике чији
се савет тражи, а реч поштује, свакако је најпластичнији портрет Јевросиме. Огрешење
о морални кодекс, мајка санкционише на најтежи начин – проклињући сина. И када
саветује и када упозорава, мајка индиректно открива емотивни однос према сину.
Нарочито се узнемиреност брижне старице огледа кроз сновиђења која најављују
трагедију. Јачина бола одражава и снагу љубави, зато мајке умиру након погибије
синова.
Вредности и дужности које подразумева материнство истиче и контраст између старих
мајки и мајки крвница. Ове друге које путеним страстима и љубавницима жртвују
сопствени пород, такође су типски ликови целокупне традиције. У епској стилизацији
вишеструка неверница издаје и мужа и синове, али је казна пропорционална тежини
греха. Прељубе нису мотивисане, младе мајке саме иницирају издају и испољавају
суровост према сопственом нејаком породу. Има и примера када се жена одлучи да
животима своје деце откупи главу мужа или брата.
в) Склад и ривалство међу браћом

Вредност брата (и сестре) не истиче само балада о харамбашама које је живот

раздвојио, него и целокупна традиција. Слога и јединство задруге почивају на складу
братских односа. Значај братског склада уочљив је и при метафоричном прослављању
лепоте задруге, чије богатство чини 9 браће. За разлику од карактеризације
колективног лика браће, на супротан начин се обликују судбине два брата.
Братоубиство је дубоко утиснуто у митолошки комплекс свих народа света. Близанце,
браћу и полубраћу кроз етапе цивилизације раздвајају воље виших сила, клетве и
родитељски греси или их раздире завист.
Идеал братске слоге истакнут је у српској традицији, али се разлози заваде и њихове
трагичне последице обликују кроз више модела склопљених уз динамична жанровска
преплитања.
Склад међу смртницима подстиче демоне да опробају сопствене моћи, те се конфликт
мотивише погубним уделом виле.
Активира се демонска моћ жене, која подстиче раздор међу браћом.
Признавање старешинства и борба за епски статус покрећу злочиначке страсти и када
сва материјална добра браћа са лакоћом поделе.
г) Сестрице и крвнице
Сестре епских јунака укључују се у сижејни ток на више начина, разноврсност улога
почива на односу који се успоставља између сестре и брата/браће. Сестра је у сенци
брата и на периферији епске сцене.
Независно од тога да ли је постала члан друге породице или још није удата, сестра
страхује за братовљев живот и одржање сопственог рода. Мотив одвраћања јунака од
боја стилизује се као слутња или забринутост сестре, а осећања кулминирају у
покушајима да се сачува (епска) лоза.
Омиљена тема отмице девојака у баладама наглашава оданост сестре, јер лепота
девојка не пристаје да буде љуба крвнику.
Међутим, бројне су варијанте у којима сестра постаје крвница, било да иницира
погубљење брата, сама га на превару зароби или стаје на страну отмичара. Мада су
такви модели учестали у бајкама, везују се и за имена епских јунака.
Нарушавање морала се постојано осуђује при обради мотива родоскврнућа. Сестра је у
тим варијантама недужна и узвишена жртва похотљивог брата, али је занимљиво да до
инцеста најчешће не долази.
Важну улогу добија опхођење сестре према брату и начин на који брат брине о
будућности сестре. Одговоран за њен положај у кући, старешина доноси одлуке и при
избору зета.
Непосредно суочавање брата и сестре приказано је управо у најзначајнијим сегментима
епских биографија – у околностима припрема за бојеве, мегдане и свадбе.
Сестре могу бити подмукли противници, али и узвишени помоћници, спасиоци браће и
рода. Брижне, несебичне, пожртвоване, чак и неверне, оне уносе у приказане догађаје
снагу емоција, а некада подстичу и развој радње.
д) Ујакови наследници
Веза ујака и сестрића битна је за тумачење порекла снаге јунака.

Ујаци брзо, без премишљања елиминишу сестриће из својих подухвата и тиме
убрзавају сопствену пропаст, срљајући у припремљене замке противника. Било да се
јавља у улози помоћника или осујећеног спасиоца који постаје ујакова жртва, сестрић
је централни лик епског заплета и као бољи јунак истискује уз те позиције ујака.
Занимљиво је да се намерно или нехотично убиство сестрића активира у особеним

епским биографијама, које се иначе могу поставити на крај епске „епохе“.
Верне љубе и прељубнице
Важну улогу има јунакова љуба у систему епске биографије. Њену основну
карактеризацију одражава епитет устаљено повезан са именицом. Достојна животна
сапутница се увек доводи из далека За ожењеног јунака љуба је оличење части и
честитости, а брачни склад је увек благословен бројним потомством. Имена женских
ликова углавном су изведена из имена мужева или синова (Гојко - Гојковица) и
повезана су са породичним и друштвеним статусом ликова, па су припаднице царских
чита Роксандре, Роксанде, Кандосије, крчмарице Маре или Јање, робиња се често зове
Кумрија, а сестра Јелица. Често име је и Анђа или Анђелија и тако именована љуба
може да преузме улогу анђеоског заштитника мужа и породице. Жена је некада у
позадини радње, некада покретач акције, али се увек основна типска црта изоштрава у
екстремним ситуацијама као одраз поштовања/кршења етичких норми и породичних
односа. Због жене се воде ратови, она сама угрожава мужевљеве род и ради о глави
мужу. С друге стране, лако постаје жртва нове породице, спасава господара, својим
одлукама и поступцима спречава крвопролића. Из обредног комплекса активира се у
народној поезији улога веренице, која поприма симболичка обележја бујања новог
живота, али и природу хтонских сила и демона. Заручена девојка фигуративно се
изједначава са погибијом младог ратника, да би се јасније уобличила коб девице, чији
се вереник неће вратити из боја. Ту се преливају законитости епске песме са баладама,
кроз тужбалице, ритуално тужење и искрена, дуга туговања девојака. Отета или
принуђена да се пресуда, жена може постојано да чува своју част и остане верна.
Мотиви повратка мужа на свадбу своје љубе, стилизовани су и у српској усменој
епици. Овај сижејни склоп и преплитање модела са ослобађањем жене из ропства
некада се развијају и уз проверу осећања. Прерушени муж се уверава у оданост своје
жене, пратећи њене реакције и процењујући положај у кући отмичара. Тај циљ се
постиже саопштавање лажне вести о погибији јунака који се на крају решава ривала.
Сасвим супротна карактеризација развија се при подели улога у којој јунак постаје
жртва невернице и њеног љубавника. У том троуглу типске негативне црте жене се на
различите начине изоштравају, продубљују, мотивишу, па и ублажавају. Најтежи
преступ обележава неверницу која сама подстиче љубавника, не обазирући се ни на
мужа, ни на децу. Могућност избора који се пред жене поставља чини подлогу
карактеризацији ликова. Наспрам прељубница су одане жене, било да бирају смрт
уместо прељубе или својим лукавством и вештинама преузимају улоге спасилаца.
Модел делије девојке прилагођава се подвизима удате жене/невесте прерушене у
мушкарца, која избавља вереника/мужа из невоље. Индиректно, честитост жене се
види у односу са свекрвом, девером и заовом. Сасвим другачије је тај положај
представљен у баладама, када млада невеста страда због непријатељства чланова
породице. Сиже појединих песама "на међи" заснива се на специфичном положају
љубе, коју муж продаје како би измирио дуговања. Јунак најпре намерава да у ропство
пошаље мајку, а млада жена сама предлаже да одмени свекрву. Уз њену племенитост,
висока цена коју купац даје истиче и лепоту, чиме се потврђује идеал потпуног склада
телесних, моралних и духовних особина. Епској техници подређена је и споредна улога
жене која испраћа господара у рат. Одвраћање од боја тада и злокобно сновиђење тада
наговештавају и трагичан исход, али и снажну емотивну приврженост љубе, немоћне
да заштити породицу од неминовности друштвених токова.
Духовно сродство
Поред крвног сродства у патријархалној култури изузетан значај имају и духовне везе
који се посебно уочава у статусу кума. Иако је избор кума био слободан, често ту улогу
има стати сват са венчања родитеља, али се круг није ограничавао само на рођакљ.
Други облик духовних спона представља братимљење и сестримљење, било склапани
уз посебан ритуал или једноставним, директним ословљавањем. Осим забране полних
односа и склапања брака са кумом и члановима његове породице, ,,свако наношење зла
куму - убиство, крађа, превара, па чак и обична увреда - није само друштвени или
морални, него и религијски прекршај, који подразумева одговарајућу натприродну
санкцију''. Уважавање кума као сегмент придобијања наклоности предака повезује се и
са архаичном функцијом даривања. У пригодним околностима (свадба, крштење) куму
се припрема и узвраћа достојан поклон. Одступања од ове норме такође не пролази без
последица. Уобичајено наслеђивање кумства кроз генерације уткано је у судбине
најзначајнијих владарских породица, те су српски краљ Стјепан и Вукашин
Мрњавчевић кумови, као и њихови синови Урош и Краљевић Марко. Уврежено је
веровање да се кумство не одбија, и када се на такву молбу узврати увредом, казна
неумитно стиже.
Особен статус духовног сродства има и побратимство-посестримство, склопљено на
различите начине, привлачном силом епске славе или од невоље. Највиђенији јунаци
додатно су приближени себи равнима, при чему снага побратимских односа поништава
препреке својствене опозицији своје/туђе. Побратим је увек обавезан да прискочи у
невољи. Осим јунаштва и угледа на основу којих се успоставља духовно сродство,
побратим/посестриме може се стећи и у најтежим животним околностима. Када сужањ
или рањених тражи помоћ од другог, братимљењем се обе стране обавезују, али је
занимљиво да тада помоћници припадају или противничкој страни или нижим
друштвеним слојевима. Девојке у невољи при сусрету са незнанцем сопствену част
чувају већ самим ословљавањем.
Посебно место у традицији такође има посињење. Ова веза је можда и снажнија од
родитељства ,,по греху'', јер се успоставља као Божији дар. Мада моделл почива на
обрту који спречава инцест, развијене и стабилне формуле учествују у једноставној
поларизацији ликова и потврђују грешне/праведне одлуке. Однос према кумовима,
повратиму или посестриме показује како се епски лик нијансира и дограђује у
најсложенијим проверама, кроз опхођење према другом човеку.
6. Друштвени статус јунака
а) пред Богом и људима
Огрешење о религијске и обичајне прописе покреће заплет, усмерава исход, заоштрава
сукобе сродника, открива драму унутарњих немира и природу противничке стране. Без
своје етичке и емотивне рељефности, епски јунак изгубио би ону препознатљивост која
се стапа са емотивним ангажовањем колектива, постао би једнодимензионалан, сведен
на типске црте. Сећања на пређашња времена директно истичу подизање задужбина,
као владареву духовну обавезу Пред лепотом српских манастира застају и неверници,
да би се уверили у склад спољашњег сјаја и духовне величине православља. И епски
јунаци у цркви обављају најзначајне религијске обреде - свадбе и крштење. Осим
христијанизованих видова иницијације, и причешћивање је укључено у особене
припреме ратника. Том комплексу припадају и обредно-обичајне норме обележавања
крсног имена. Било да се обредни корени крију у соларном култу или херојском миту,
слава представља једно од националних упоришта Срба.Уздање у Бога и свест о
његовом коначном суду обележава и поступке епских јунака. Заклињања, клетве,
молитве и поздрави зазивају Божије име, које пружа заштиту, доноси утеху и успех.
Божији закони потпуно су приближени друштвеним конвенцијама. То обухвата и
санкционисање прекршаја. Чак ни смрт нема моћ да поништи грех, јер греси ускраћују
рајско насеље.
Сећање на стару српску државу прошло је кроз више фаза, али је друштвени поредак
веома јасно маркиране. На челу државе је владар, посредник између Бога и људи.
Окружен члановима своје породице, он шири обим одговорности на судбине читавог
колектива. По Божијим и људским законима престо ,,од оца'' остаје сину, мада је
средњовековна српска историја обиловала и другачијим облицима задобијања трона.
Истовремено је образац одређивања владара стилизован уз битан удео фантастике. В
ћа окупљања српске господе никад не пролазе без протокола и церемонијалног
понашања, посебно када се за софром распоређују ,,по реду српски господари''. Десна
страна владара открива нарочите почасти. Однос између млађих и старијих присутан
је, и у јавним свеланистима: ,,Ко је млађи двори господари'', а чак је и подела племства
стилизован на особен начин. Распоред за трпезом није увек пуко
пресликавање ,,заслуженог'' места по старешинства. Градација наглашава племићки
статус. Нижи дворски чинови махом се обележавају одредницом ,,слуга". Посебан
значај добили су дворски чинови и сталеж ратника, витезови-војводе, уз почасти које
припадају коњици.
Епитети (светли, честити), честа метафора (светла круна) и поређење са Сунцем
обухватају и архаичне представе о владару и хришћанско поимање његове улоге, али и
фигуративно обележавање одлика владавине. Верност свих са друштвене лествице, а
посебно слугу, подразумева се већ при ословљавању. Брига за нишче и убоге истиче се
као посебна врлина највећих јунака и најбољих царева.
Епска биографија није затворен систем какав се успоставља око имена јунака.
Оформљеност елемената некада допушта, али и ускраћује укључивање нових мотива у
структуру епског животописа. Карактеризација јунака зависи и од низа спољашњих
чинилаца. Зато је могуће да се веома разнолике особине препознају у поступцима истог
јунака, који су опевани у различитим временима и различитим срединама. Најчешће се
јунаци истовремено проверавају у оквирима породичних и друштвених односа. На
путу ка стицању места у хијерархији епских јунака, искушења се отварају у
околностима женидбе и мегдана. Неретко се сижејни модели преплићу, било да се
двобој развија у склопу свадбеног славља или избор невесте представља повод за
међусобно огледање ривала.
Женидбе
Свадба је битно повезана са епским временима којима припадају епски јунаци, а значај
одабира сапутнице има и историјске оквире, некад је овај избор водио до тронаи
гарантовао ширење територија и успешне војне савезе. Владари су бирали странкиње
из угледних лоза, а своје кћи удавали су за племиће и давали у царске хареме. Тежина
задобијања невесте била је провера јунака и његовог рода, зато је и постојала
одредница формулом надалеко испроси девојку. Женидбе представљају иницјални
поданика и слугу. Кроз јуначку женидбу са препрекама истиче се спремност, било да
је то један витез или група сватова кроз подвиге највиђенијих званица, а срећан исход
истиче младожењину страну, спремност на преваре и замке невестиних родитеља могу
да сѕе искористе као вид искушавања оданости. Ток свадбе је ишао од провере
младожење, његовог рода и невесте, а епска техника дозволила је стилизацију два
доминантна обрасца – препрошена невеста и отмица. Било да се сукобљавају две
сватовске поворке због исте девојке или се муслиманска лепотица отима из двора свог
оца, позиција младожење се решава на два начина. Заточеник постаје носилац подвига.
Жеников брат доводи снаху, а завршница се развија као одавање признања његовом
јунаштву. За овај вид женидбе није необична инверзија. Ако би се нарушио бачни
однос, подразумевана је казна, а ти мотиви се препознају у овкирима интернационалих
мотива о неверној жени. Склапање другог брака једног од супружника био је прекршај,
прељубнице склоне тој одлуци кажњавање су ломачом или растрзањем јер част,
јунаштво и витештво угрожавају губитак љубе, која за господарева живота постаје
плен противника. Женидба као чин дефинише јединку, породицу и племе одржава у
епским законитостима и правилностима ритуала, који се посебно виде у традицији и
обичајној лирици. Уз тазбину иду и дарови који хиперболично гарантују блаостање
новог пара, а даривање младожење подразумева изузетност епских атрибута и опреме.
Девојчин мираз утиче на увећање угледа епског јунака док удео свекрве некад из
финалне позиције помера се ка експозицији и заплету женидбе са препрекама. Пут који
сватови треба да пређу са малдом прпеун је опасности јер се привлаче нечисте силе,
уроци и демони, а замке и заседе противника типа хајдука чине обрт од свадбе у
свеопшти покољ, да би кулминација трагедије био братоубилачки окршај. Овај крвави
исход је још један прекршај.
Мегдани
Вук је епске песме окарактерисао као јуначке, чиме је указао на основну одлику ових
песама. Епска слава стиче се у борби па тако мегдани окупирају пажњу и подстичу
утицала је на висок степен формулативности свих сегмената сижеа. У томе учествују
мотивација сукоба, типови противника, подела делокруга, сцене и секвенце директних
окршаја све до финалних формула, које констатују исход окршаја. У конвенционални
опис мегдана поптадају и шаблонска уобличеност борбе речима, вилино кликтање и
грактање гаврана, што су комопозиционе схеме епских радњи. Супарник епског јунака
може да припада различитим световима, а делокруг се види кроз функције.
Противници се не одмеравају кроз друге околности, јер је мегдан увек борба на живот
и смрт, а двобој тако буде крај епеске биографије пораженог јунака. Ако су епске
биографије шире, тријумф у дуелима потврђује јунакову снагу. Мотивација борбе увек
је наглашена, то је обавезна етичка димензија ликова, а јунаци који су изазвани морају
да изађу на мегдан да би одбранили свој живот и заштитили слабије, који очекују
помоћ, или да замене јунака ком су у породичној хијерархији подређени. Копозицију
чини правилан распоред сегмената у ком експозиција дуела може означавати изазов,
упућен на два основна начина, али у оба случаја план приказивања усмерава се ка
изазивачу који путем писма саопштава своје намере – да опустоши противников дом.
Писмо је увредљиво и нарушава углед и част јунака, а омаловажавање се и касније
приказује погрдним речима, реакција коју ће јунак касније имати потврђује тежину
речи, а самим увредама се и покреће ток догађаја у уводном сегменту, одбијање таквог
изазова представило би срамоту, тежу од смрти. Следи одлагање, саставни део модела
где јунак креће да се свети или узврати изазов, али се претходно препушава или излаже
свој план. После преокрета у заплету следи успоравање радње статичним мотивима,
односно описом припреме за двобој, док сам двобој представља кулминацију. Дуел
започиње речима, а пресудан удео има јуначки коњ. Завршницу карактерише борба
прса у прса. Током вређања које је већ било поменуто, долази и до претње да ће
изазивач угрозити част јунакове противникове љубе. Вербални дуел је обавезан
сегмент уз физичко суочавање, борба речима доводи у питње част, достојанство,
честитост, породицу, јунаштво. У контрасту стоје изазивач, који на етичком нивоу није
достојан епске славе, и јунак, који након двобоја стиче или увећава углед. У току
мегдана се детронизује изазивач и он са правом фине у двобоју, али преокрет понекад
доноси смрт бољем јунаку, а савладан је на превару. Псовка служи као највиши степен
огорчења због исхода, упућена онима који славе обману јунака. Крај двобоја је
прелазак преко границе јер победник добија нов статус међу витезовима, а поражени
губи живот. Да би победа над непријатељским јунацима донела славу, непријатељи

морају бити хиперболисани, епској хиперболи се додају и елементи фантастике, чиме
противник постаје биће са три срца, каменит од пада..победа омогућава опстанак
јунака и његовог рода. Морална норма колектива убацује се у однос победе и пораза,
зато најбољи епски јунаци никада не могу да буду страна која изазива, али не смеју ни
да одбију изазове. Пут славе често се преклапа са разлозима смрти.
У близини смрти
Свест о смрти димензија је психолошког портрета епских јунака, незавино од година,
снажни или младићи. Осим Божје одлуке сваки тренутрак епског живота одвија се у
сенци смрти. Ако су рођење и смрт делови виших цила портрете сенчи избор начина на
који ће се живети и умрети. Само смрт у боју приличи епском јунаку, а највећи број
епских судбина има такав сход, док другачији крај баца љагу на јунакова пређашња
дела, тако имамо вешање којим треба да се унизи савладан противник и да се обезвреде
његове епске заслуге. Кроз најразвијене епске биографије иде читав животни пут
јунака од рођења до смрти, али се у неким случајевима описује само погибија, а значај
смрти утиче на многе силизције чиме се разликују завршнице епских житија, што се
види кроз колективну погибију Лазара и његових јунака, чиме су стекли право на
царство небеско. За кнеза се везује хагиографско чудо, као потврда светости, он је
другачији од осталих епских јунака а његову биографију одликују општа места
средњовековне књижевности и опис преноса моштију. Смрт у двобоју је изузетно
важна јер могу да погину и насилници, али и изузетан јунак може пасти и као жртва
завере, зависти, издаје. Теме смрти обрађују у непланирано убиство као неспоразум
међу сродницима. Смрт противника прати одсецање главе, чиме се симболизује
ратничка рука и доказ победе. Епске стилизације обухватају и тешка искушења, између
живота у срамоти и самоубиства, али живот у срамоти пораза никад није решење ком
се епски јунак приклања. Неки од јунака умиру на епски неуобичајен налин, као цар
Стјепан и Јово Деспотовић, који умиру у болничкој постељи. У епици умиру главни
јунаци али и споредни ликови, њима је намењена онаква смрт какав им је био и живот,
док јунакиње умиру на различите начине, зависно од типа ком припадају. Тако мајке
пресвисну од туге, неверне љубе спаљују се, рестежу, ослепљују и прогоне из двора.
Богата формулативност види се у најавама смрти, кроз маглу, помрачење месеца и
звезда, проламање неба, гром, лет птица, затим кроз зао санак, што само појачава
слутње. Виле имају посебне пророчке моћи, а кликовање у глуво доба је само
упозоравање пред неизбежну судбину, јер се кроз стихове види да епски јунаци дубоко
верују у записану судбину. Окренути Богу, епски јунаци памте своје дужности према
ближњима, тако се изриче брига за нејаку децу, удовице, неудате сестре и старе мајке,
не заборавља се ни друштвена одговорност према владару, слугама, народу, убогим.
Тек кад су сви завети испуњени одређује се где ће јунак бити укопан. Пут славе издваја
све епске јунаке од типских ликова интернационалног фонда и локалних оквира. Зато
епска биографија представља сложен поетски систем, све улоге битне су за склоп епске
приче, а за покретање и њен смисао пресудни су ликови противника.
Иако негативно окарактерисани, епски противници су неопходни за радњу јер су они
основни покретач радње, однос између главних јунака у противника ремети равнотежу
друштвених односа и породичних закона. Карактеристично је да епика стилизује и
старије слојеве културе, зато се непријатељство између човека и бивше силе најбоље
испљава кроз фантастичне непријатеље, који су јунаци туђег света. Они ремете баланс
породице јер постављају забране у околини у којој владају. Тако виле наплаћују
водарину, не дозвољавају зидање бедема или бране песме. Људи се удружују против
ових сила – епски јунак укида намете, док се ликови жртвују у демонској сили. Жена
такође добија на значају јер њене речи имају моћ и постају јаке, а када сукоб иде ван
породичног домена најчешће жена доминира у крчми, крчмарица опија и саботира

јунака. Жене може ненамерно да изазове погубне последице, а може да прекине и
магијски процес. Лепота такође постаје коб јунацима балада и епских песама. Бог по
правилу није противник епских јунака, они се храбре позивајући га јер се не боје никог
сем Бога. Змајеви јесу противници епских јунака, они отимају девојке и постају
љубавници удатих жена, змајеви сваке ноћи походе љубе јунака.
Елементи фантастике који учествују у победи јунака активира митско својство у телу
епског противника, у митским борбама између демона и див-јунака, прапредака и
културних јунакама омогућава се опстанак људског рода, а фантастична својства су
пригушена. Издвавају се ликови који се сукобе са аждајама, алама, змајевима,
орловима. Постоје и демони непогода који угрожавају усеве, али се борба између њих
и змајевитих спасиоца везује за календарске митове.
Када су лишени фантастике, противници имају демонску природу, то су углавном
Турци, Арапи, Латини, они су део туђе стране, наступају као изазивачи кроз писма или
зулуме. Епски сукоб почива на опозицији своје:туђе. Када се противник активира у
позицији туђе то је изузетно динамичан сукоб. Као противници јављају се клеветници,
са привременим успехом, њихове сплетке воде ка страдању јунака у баладама. У
епском систему оклеветани јунак може да се оправда, али се не свети. Клеветници
упадају у сопствене замке. Може да дође до удвајања делокруга противника, то
подразумева двоструки преокрет где је одложено демаскирање непријатеља у својим
редовима, чиме се појачава напетост.
У шиерем епском комплексу непријатеља обележавају све негативне карактеристике,
што увећава слику жртве на коју утиче негативац. Посебан трагични преокрет је појава
ненамерне грешке. Удвајање противника прати и страдање, то је драматично и почива
на поступцима где човек постаје сам себи непријатељ. У таквом портретисању епски
јунаци блиски су јунацима балада, јер трагичку кривицу не чини додир са туђим већ
контакт са блиским јунаком или унутрашњи слом. Код вештих казивача ликови никада
нису црно-бели, јер и потпуни туђинци имају рањивост и човечност у својој самоћи.
V Делокруг жртве у структури епске песме
Делокруг Владимира Пропа, који је издвојио у морфологији бајке, уочава се и у всим
фолклорним формама. У епској песми је делокруг слабије изражен али ако се погледа
само епска структура огољено, на нивоу радње- функције, улоге јунака постају
уочљиве а епски делокруг испољава стабилност. Систем делокруга у епском контексту
отркрива и слојевитост традиције. Делокруг жртве шири семантички потенцијал,
обухвата скуп етичких и религијских норми.
Жртвовање- између човека и више силе : Жртвовање је у архаичним културама
представљало важну нит између човека и природе и тајни постојања. Удаљавање
исконске везе између човека и природе значило је нарушавање одређене равнотеже и
баланса. Веза између човека и природе дала је значајну спознају јачи: слабији, релацију
на којој се зачињу ритуали, представе, елементи космогоније и теогоније.Потреда да се
ритуалима жртве показе поштовање према већем, необјашњивом и моћнијем од самог
човека, праћена је обредима и разним ритуалима. Највећи жртвовани чин био је
жртвовање човека. Ритуално уијање стараца, владара, првенаца, младића и девојака
значило је напретку колектива. Тако сврха обреда губи етичку вредност, а одузимање
живота жртве ослобађа кривицу док се жрти даје значај посвећености.
а. Од Алуиде до Тауриде: У античким митовима се жртвовање лепих девица везује за
кризне ситуације колектива. Смрт девојке поставља се као предуслов победе у рату,
сама жртва је главно средство за жељени циљ. Још један од разлога жртвовања је
повезан са ослобађањем градова. Било да девојке својевољно пристану или се одају
вољи других, њихова жртва представља склад између више силе и заједнице. Одабрани
јунаци у улози спасиоца добијају специфичан статус. Блажи облик нарушавања

обредне структуре показују митови у којима жртва добија наклоност више силе тако да
Амор, Јунона, Аполон, Артемида, делују као спасиоци.
б. На путу до бесмртности: Када би се статус жртве поставио у први план одмах је
морало да се обради подробније разлог жртвовања. Заплет настаје као резултат односа
емоција и страсти, као последица обожавања и мржње, при чему жртва остаје пасивна.
Митска прича о Психи даје обликовање категорије жртве. (Почасти којима људи
обасипају смртну девојку подстиче Венерин гнев, до жртвовања не долази, јер Амор
постаје жртва Психине лепоте. И овај прекршен ток доводи до више негативних
токова. Прекршен пропис бива неутралисан а страдање се преображава у благостање.
Сада Психа покреће нову радњу где учествују нови типови противника. Губећи ауру
недужности жртва се обухвата троструким прстеном кривице.Смисао жртвовања се
огледао кроз последице прекршаја, испаштања и покајања. Ова прича означава
параболу о лутању људске душе и бесмртности.
в. Од брда у земљи Морији до Голготе: Овде је смисао жртве и жртвовања подробније
објашњен у старозаветном и новозаветном контексту. Овде судбина Исака и Аврама
говори о борби за спасење народа. Спремност за жртву и покорност према вери
учинили су да се види смисао и сиправност жртве и жртвовања. Пасивна позиција
жртве није поништена, а сам Бог ће заштити и одабрати праведне. Искушење је нешто
што искључује сумње у однос између човека и Бога. Када би се однос између Бог-
чивек променио на човек-човек сукоб се неминовно дефинише другачије. Смисао
жртве у новозаветном контексту обухвата различите односе ( виша сила- човек, живот-
смрт, награда- казна, праведник- грешник). Примарни смисао и функција жртве се не
мењају. Новозаветни систем је изједначио своју жртву са спасиоцем- месијом, али
процеси деритуализације и десакрализације омогућили су у фолклорном фонду
вишеструке обраде приче о жртви. Њено постојање дало је смисао приповедању, било
да се ради о жртви, ономе који жртвује или спасиоцима или пропратним ликовима.
2. Делокруг жртве у механизму усменог жанра:
Владимир Проп је избегао појмове око жртве и жртвивања- обредне и етичке
компоненте нису биле од примарног значаја иако су важни чиниоци фабуле.
( Делокруг цареве кћери и оца наговештава жртву само када се радња усмери ка
траженом лицу.) Осим принцезе у таквом делокругу се могу наћи и браћа, сестре,
жена, сам цар. Авантуре јунака и борба која је у самом средишту најсличнија је
Хесиони и Херкулу. Што се тиче бајке, ту жртва мора да има неопходан покретач и она
не сме да припадне другој страни. А жртвовање овде предсавља нарушавање
равнотеже. Главни лик је заправо спасилац а не жртва. Где се завршава срећно и
обично свадбеним весељем. У бајци се посебно показује ток главнох јунака који је
жртва фантастичне силе. Нпр. жртва је отета девојка која може постати помоћник.
Ставља се у средиште саме бајке. Делокруг прогонитеља најчешће припада маћехама,
али могу да буду то и сестре, свекрве... Статус жртве има важну улогу и у другим
облицима, посебно у структури басве, шаљиве приче и шаљиве новеле.
Супротна својства делокруга уочавају се у баладама. Жртва остаје пасивна и немоћна
да се супротстави силама. Баладични преокрети онемогућују спасиоцу да дела.
Делокруг жртве и смисао жртвовања постају тако још сложенији.
3. Динамички потенцијал епског делокруга жртве
а. Оформљеност делокруга и типске жртве: Сижејни модели епике почивају на древној
подлози, где долази до отежавања поступака индивидуализације и мотивације јунака.
У тим процесима обредно-митско језгро и елементи фантастике могу бити потпуно
разграђени до непрепознатљивости. Тежиште нарације је усмерено ка спасиоцу-
главном јунаку. Жртва постаје пасивна док делокруг спасиоца осцилира.
б. Препознавање делокруга: Стабилност делокруга се само доводи у питање када дође

до карактеризације ликова и то се посебно уочава у отмицама девојака. Блискости и
разлике између модела женидбе отмицом и архаичне подлоге истичу битно епско
својство. Занимљив је однос између отмичара и жртве и физички однос између жртве и
спасиоца.
б. Прожимање делокруга: Међу типским ликовима у делокругу жртве може се наћи и
стара јунакова мајка. Непоштовање према старости додатно потпомаже да се појача
негативност код противника. Такође лик, тј. споредни јунак има вишеструку вредност,
као и удео жртве- гласника који покреће радњу. Посебан облик модификације
делокруга огледа се и у удвајању противника. Непријатељство тада показују сродници,
чланови друштвене заједнице или духовни сродници а глани јунак постаје жртва
завере. Где најчешће клевета или завера. Приближавање делокруга жртве главном
јунаку приказује његово страдање а смрт је неминовна последица заблуда. Главни
јунак постаје жртва а његови поступци убрзавају страдање. Други тип епских
делокруга заснива се на удвајању где помоћ изостаје или се трансформише ( жртва је
изузетно активна а колебљивост делокруга обухвата ликове помоћника.
г. Жртвовање као избор епских јунака: У односу на митски и религијски комплекс
жртвовање је вољни избор појединца. Постојање жртве у епском делокругу даје јунаку
подстрек и нама слику о томе ко припада пријатељима а ко је непријатељ. А када јунак
постане жртва завере онда долази до модификовања делокруга и осталих ликова и
односа међу њима. Истицање етичке или духовне компоненте подвига не мора да се
разреши као трагични патос, сведен однос улога допушта и тријумг жртве. До
инверзије делокруга долази тако што жртва израста у јунака спасиоца.
д. Делокруг жртве у оквирима епских времена: Инверзија делокруга јачи –слабији
својствена је епским биографијама хајдука. Ти тематски кругови обухватају сукобе
унутар исте групе па се тако делокруг жртве распознаје у одређеним приказаним
догађајима. Делокруг које је од значаја за епску глорификацију показује све процесе у
поетичком систему. Он отркрива слојеве традиције и хришћанску идеологију,
историјске наносе, он је најближи обредном језгру и без делокруга жртве нема ни
заплета. Јунаци-жртве страдају у име народа, бранећи породицу, идеале и част. Осим
ликова који су распоређени у троуглу примарног, некада све зависи од споредних
јунака.
Помоћ у невољи
Јунаци епских песама су окружени породицом и пријатељима, али су у критичним
тренуцима сами. То се дешава и владарима, и вазалима, и витезовима, и ускоцима.
Чудесни помоћници
Независно од времена ком припадају, епски јунаци имају помоћнике. Делокруг који је
карактеристичан за бајке уводи у причу споредне ликове, помоћнике, који помажу
главном јунаку и који могу да се јављају више пута током авантура, а кад се функција
због које је ту изврши, помоћник нестаје из бајке. Као чудесни помоћник епског јунака
јавља се углавном вила. Вила припада и локалној традицији и интернационалном
фонду, а учестало постаје савезник јунака у мегданима. Вила добија различите
функције у развоју епске радње- противник, гласник, жртва – али њено јављање јунаку
скреће пажњу јунаковом непријатељу. То представља и крај песме када вилин глас и
појава засене противника. Елиминација фантастике огледа се када се у позицији виле
нађу крчмарице, повезане са митским стаништем горе. Оне су такође у духовном
сродству са јунацима, а добијају и типске особине. Одлучујуће сцене мегдана ипак у
први план стављају праве вредности епских атрибута као што су увежбаност и снага
коња, добро израђено оружје од којих зависи исход мегдана. Пас није уобичајен
јунаков помоћник, његова функција више се огледа у декоративности и опремању за
пут. Изузетак је песма у којој Страхињин Караман, хрт, одлучује исход окршаја у
исход господара. Понекад сличну улогу имају соко или орао који осим што алегорично
означавају витешки род, помажу јунацима да се избаве из тамнице. Мегданџије српске
епике уздају се у Бога насупрот античким херојима којима у помоћ притичу
пристрасна божанства, која ступају у међусобне двобоје. Бог се у нашој епској поезији
не види, али се његово делање види као када шаље анђела да заштити Марка од оца.
Међу помоћницима налазе се и свеци, а божја помоћ призива се у молитвама,
поздравима, благословима.
Помоћници у епизодној улози
Осим фантастичних ликова, током епске технике на сцену ступају и други споредни
ликови, узети из реалистичног амбијента. Циганин, телал или поштоноша обликовани
су као бледи, епизодни и једнодимензионални ликови, одређени типским цртама или
својом основном функцијом у сижеу. Апсолутно су типизирани, појављују се када
треба и, пошто обаве своју функцију, занемаљиви су за даљи ток догађаја. Јунаци
упознају помоћнике и стичу помоћ на најразличитије начине, чак и када прерушени
бораве у непријатељском двору. Иако су ови помоћници максимално типизирани и
остају у позадини епског приказивања, везани само за једну етапу радње, њихов
делокруг ипак може бити занимљив и покретљив, често укључен у најдраматичније
обрте судбине. Уобичајена су два основна типа нарушавања иницијалних делокруга:
Подразумевани помоћник постаје непријатељ
Из противничког окружења изненадна помоћ стиже главном јунаку
Трансформације помоћника у супротне функције иду кроз поступке удвајања
делокруга противника. Особен статус у развоју епске радње имају осујећени
помоћници. Један тип оваквих помоћника припада и сродницима који, након злог
знамења, у сновима одговарају главног јунака од предузетог подухвата.
Помоћник у главној улози
Осујећени помоћник и сам постаје жртва страдања, што може да буде приказано или
подразумевано. У безбројним варирањима споредни лик може да постане спасилац или
заточеник чиме добија централну позицију. Он сам може имати помоћнике,
противнике, постаје жртва сопствених и туђих грашака, мада је уобичајен срећан исход
свих сукоба.
Ликови владара
Типске одлике
Епски јунак није увек једнодимензионалан. Он се развија, мења, проверава и
непрекидно оцењује на основу опхођења према осталим актерима. За скалу вредновања
није битан само систем мотивације веч и начин остваривања циљева. Издвајају се
опозиције позитивно:негативно, а јунаци се, према сопственим поступцима, сврставају
у једну од опозиција. Карактеризација се врши на основу збира обичаја, веровња,
етичких и религијских принципа изграђених у колективу. У српској епској поезији,
која се темељи на патријархалној хијерархији, издваја се владар на челу народа, а
његова карактеризација врши се кроз релацију владар:поданици, кроз коју се такође
одражава и поларизација стари:млади. Цар се најчешће одређује епитетима светли,
честити, силни јер ова позиција није повлашћена од високих моралних захтева, моћ
стечена старешинством укључује највише етичке критеријуме. Друштвени односи
постављају се изнад породичних, док су страни владари максимално типизирани, често
сведени само на локалитет и титулу. Овакво типско делање се подудара са
доминантним својством делокруга. Као лик, владар никада није динамичан и увек је
споредни учесник радње. Делокруг је сужен на женидбу, ратни поход, смрт.. али не
ускраћује могућности за карактеризацију владара.
Поступци индивидуализације
Делокруг у епским песмама уводи лично име и престони град као стандарде, почетне
сигнале када се портретишу владари. То су они елементи на којима се заснива
међусобно разликовање свих епских јунака, независно од њихове митске или
историјске подлоге. Општим одликама делокруга владара од осталих ликова одвојени
су: Немања, Стјепан(Душан), Урош, Лазар и Ђурђе. Уочљиве типске црте прате
обликовање султана (Мурата, Сулејмана, Бајазита), краља Власислава, краља
Матијаша. Српске владаре прате одређени локалитети нпр. Крушевац и Косово Лазар,
Смедерево Ђурђе, Призрен Стјепан. Топоними су чврсто срасли са номенклатуром
тако да помињање града активира и асоцијације на лик владара. Искорак се дешава у
неразвијеним биографијама Немање и Урпша, који се не везују за одређено место.
Жене владара
Међу узорним типским ликовима жена издвавају се пожртвоване мајке, које су биле
потпуно посвећене породици. У епици као и у баладама, ове удовице се не удају већ
подижу потомство. Том идеалу прирада и царица Милица, чији се живот прати од удаје
до извештаја са Косова, а у бугарштици и она сама умире од туге. Она никада није у
средишту радње, али учествује у обликовању догађаја. Код Тешана, њен лик је
наглашено емотиван и трагичан. На супротном полу карактеризације владарке налазе
се обесне, демонске, разуздане и путене странкиње. Тако на пример насупрот Милици
имамо другу жену Ђурађа Бранковића, која је у српској традицији постала оличење
свих негативних осбина, најмрачнијих порока и погубних страсти. Током
портретисања, ова жена је приближена представама о Црној краљици, што открива
процесе митских слојева са памћењем историјских периода. Бића погубна за човека
иначе су приказивана у телу жене – виле, вештице, море, куге и саме смрти, норне,
мојре и валкире.
Вожд
Најизразитији удео историјских детаља у епској структури уочава се међу песмама
новијих времена, мада ни обриси епских биографија формираних око личности
црногорских првака и српских устаника нису лишени митске димензије. О Карађорђу
се казивало и говорило већ у годинама Устанка. Иако Карађорђе у епици нема светачки
ореол, издваја се као централна фигура једне епохе. Кад год се активира перспектива
пресека кроз прошлост, Карађорђево име симболично асоцира на низ битака које су с
почетка 19. века започеле да мењају политичку мапу Европе. Позиција вође у
процесима карактеризација кнеза Лазара и и Карађорђа допушта да се ликовима
припише свест о сопственим времену и одговорности. Реализација те димензије
обликује се у контексту знања колектива о ближој и даљој прошлости. Једино је Лазару
дато да пре боја спозна његов исход и једино Карађорђе изриче визију о свеопштем
ослобођењу Срба.
Усаглашеност делокруга и портрета
Позиција владара у структури епске песме није неопходна за развој радње,
прослављање подвига и уздизање хероја. У том смислу појава владара максимално је
стилизована, некад декоративна и делимично семантички маркирана. Осим
најопштијих одредница – стар, млад, младожења – физички изглед владара се не
описује онако како се развија хиперболисана слика витеза, хајдука, ускока ; њихове
опреме, коња и оружја.
Традиција нашег народа омогућава разгранату типологију владара развијају елемнти
митског, трагичког и историјског, који су подвргнути стилизацији, ставу колектива и
таленту певача. Другачији вид изградње јунака и доминација типских обележја
испољава се при укључивању приферсних улога у епске заплете.
VIII Саветници, гласници и гласови
Саветници, гласници и гласови, било да извештавају, упозоравају или саветују

учествују у ретроспективном и прспективном приповедању. Они су максимално
типизирани и наглашено статични. Овом делокругу својствен је искључиво говор,
потпуно претварање радње у говор (Р>Г) или обрнут поступак (Г>Р). Овај делокруг
представља такозвано везивно ткиво које започиње/наставља причу о подвигу,
мотивише акцију и популаризује ликове. Дародавац и помоћник морају да сазнају за
невољу у којој су се нашли царевић, сирота девојка, најмлађи брат, пошиљалац такође
обавештава јунака о циљу пута. Захваљујући овом делокругу и у епици се превазилазе
тешкоће приказивања симултаних догађаја, чиме се започиње примарни конфликт. За
мотивацију поступака и карактеризацију ликова нужно је укрштање просторно-
временски размакнутих догађаја. Статична сцена приказује шта се догађало у исто
време на другом месту, шта ће задесити одређени простор у наступајућем временском
интервалу. Уметнута или оквирна сцена некад представља главног јунака, уводи
његовог противника, разоткрива жртву, али у сваком случају она покреће радњу. У
зависности од опозиције овде:тамо и релације прошлост-садашњост-будућност,
извештај/савет може бити склопљен на три основна начина. 1)
Независно да ли се извештавање остварује посредним или непосредним преношењем,
драматичност обавештења повећава емотивна блискост гласника са главним јунаком.
Као особени мотор развоја радње садржина извештаја покреће главног јунака,
усмерава његову акцију и омогућава сукоб. Иако подстиче поход јунака и преокреће
радњу, независна радња се завршава (Латини су сковали заверу). Бочни ток, који се
тиче судбине главног јунака и његових ближњих, слива се са централном линијом
радње и оставља утисак јединственог збивања положеног у релацију узрок-последица.
ток (мировање- заустављена радња)
ток (акција- завршена радња)
Извештавање се формално преклапа са делокругом непријатеља и по садржини и по
функцији, разлике су изразите на плану наративног поступка (Г=Р). Када гласник
саопштава шта се догодило, он тиме усмерава акцију (→изазов= извештај;
изазов+извештај), мада тиме извештај привидно успорава радњу. Контраст је изразит
на плану односа- главни јунак:противници:гласници и саветници. Иако опасност
долази споља, извештаји веома често приказују пасивност самог јунака као узрок
страдања. Када је изразита блискост главног јунака и гласника-жртве, обавештење
прераста у непријатељство, те је прекор уоквирен клетвом
Емотивност исказа у случају клетве укључују различите форме понављања (анафора,
асонанца, алитерација). Спознаја сопствене (не)одговорности и кривице мотивише
јунакове реакције и појачава извршење епских (породичних и друштвених) обавеза.
Други вид извештавања у епској структури још изразитије преокреће позицију
споредног и централног члана радње. Тежиште постаје завршни догађај и последице
које се не могу никако изменити. Носиоци оквирне сцене су подређени периферни
ликови који усмеравају на судбину главног јунака. Овај трећи тип размишљања
хронотопа може и да се прошири да то постане експозиција, а након привременог
губитка јунак поново ликује. Из особене просторно-временске перспективе вилин глас
обзнањује будуће догађаје. Вилин монолог обухвата заплет и расплет предстојећих
догађаја. Само први тип извештавања допушта разнолико именовање ликова у
делокругу гласника, а усмеравање акције иде у прилог срећном исходу. Позитивна
карактеризација гласника почива на позитивном односу према главном јунаку или на
позицију жртве. Портретисање није нужно, јер се неке особине подрзумевају (мајке,
калуђери, невесте, побратими), поготово када се извештај повезује са саветима. Често
се обе компоненте сливају у јединствен систем мотивације, мада се не морају увек
изједначавати. Јунак који се оглуши о савет-упозорење углавном страда (пример: Иван

Црнојевић). Заслужен преокрет судбине изазива и огрешење о ауторитете (пример:
дахије, у Вишњићевом виђењу, где не послушају савет старца Фоче, као и њихови
претходници који нису поступили по Муратовом аманету). Тако однос према
саветодавцу учествује битно у обликовању особина, крајњем исходу и судбини
главних јунака. Делокруг саветодаваца често маркира јунака као носиоца етичких
принципа (опхођење према другима, избора невесте, брачних односа, начина живота,
друштвених обавеза). Повезане са природом виле заузимају разноврсне односе према
епским јунацима у зависности од (не)поштовања прописа успостављених између овог
света и оностраних сила. Оне су неретко и саме покретачи радње, непријатељи,
виновнице страдања и смрти. У другом и трећем типу сужен је број гласника, где се
осим виле, као гласници смрти јављају често два врана гаврана (јављају се у балади из
Бараковићеве Виле Словинке). Обликовање кроз дијалог између митског бића и
брижне мајке – структурно-сижејни набој у старим бугарштицама. Главни јунак овако
склопљених варијанти је сама смрт, која долази у различитим облицима и најавама, али
је свакако неизбежна. Још једна песма из Ерлангенског рукописа где се стапају чак три
формулативне сцене, у облику орла и гаврана. Приказан је живот и смрт као и
херојство, односно окршаји/борбе у којима је учинио добра дела за небеске (митске)
сроднике. Они обично вести доносе јунаковим мајкама (пример: мајка Југовића,
Секулина мајка). Делокруг гласника је приближно семантички сродне формуле, док је
ритам сведен и претежно преовладава тама онога света. Најчешће се развија модел
осамостаљеног извештаја гавранова у којем је оквирна сцена од секундарног значаја,
подређена судбинамаизгинулих јунака. Хтонска симболика весника појачана је бојом
перја (црна, крвава), а и само тумачење симболике гаврана код словенских народа не
указује ни на шта добро (беда, сиромаштво, невоља, рат, смрт, крв). У таквој
конотацији, сличној гаврану, јавља се вук.. Веза између вука и гаврана, крви и смрти,
довољно је јака да се ретроспективно слика попришта може обликовати као дијалог-
извештај. Док се износи извештај, догађај је окончан и трагедија не може бити
спречена. Привидно другачија перспектива уаспоставља се предвиђањем будућности.
Као учестала формула јавља се сновиђење и убраја се у тип осујећених савета усмерен
ка предстојећим догађајима. Они заузимају иницијални или медијални део песме,
никада нису независан члан песме и не могу бити самостално обликовани. Снови
представљају завршницу јунаковог пута, док буђење увећава немир, тим пре што
главни или споредни лик не може да разазна значење кобних знамења. Чак и када
открије значења, она су блиска савету, али не доводе до испуњења одређених циљева,
(срећном) преокретуДелокруг саветодаваца/гласника, очито нема једносмерно поље
дејства на епске приче и поступке, али када додатно (етичко) одређење обележи лик
саветника, његов удео уноси у заплет трагични неспоразум и он преузима функције
издајника, непријатеља који припада својој страни.Таквом позицијом подмуклог
саговорника издвојени су типски негативци или епске биографије обликоване са
изразитим негативним предзнаком (Вук Бранковић). Нису само више силе, пророчке
птице и животиње, добронамерни и злонамерни људи, неутрални типски ликови и
рањеници на самрти нашли своје улоге у делокругу гласника. Просторна раван и
димензија прошлости и садашњности пресецају се кроз функцију позадинских мотива,
везаних за значај и значење одређених предмета (буздован, бурме, прстење, оружје,
молитвена чаша, колбук беле свиле, итд.). Разноликост реализације стабилних делова
епске структуре указује се и при стилизацији свих врста споразумних сигнала. Они
индиректно истичу блискост припадника одређених група (хајдуци). Формуле некада
имају снагу да радњу покрену, али секвенца није самостална. Сегмент не обухвата
збивање, али обележава тренутак у коме преокрет почиње. Овакав тип оглашавања се
повезује са снагом ватреног оружја. Синхронизована акција чете, поштовање тактике и

правила доводе до позитивног исхода. Сличан знак представља и позив на окупљање
јунака, посебно уз пуцање и вијање барјака, док су важнији спектакл оглашавање
топовских салви. Још већу снагу има –глас, који се шири и преноси на далеко,
увеличавајући девојачке чаре, јуначку силу и снаге одметника. Ту моћ певачи
карактеришу као: Глас отиде од уста до уста. Глас стиже и до најудаљенијих
простора, муштулуци или притужбе. Иза гласа стоји читава стихија једног колектива
који има моћ да порази и највеће јунаке. Снага колектива, онога што причају људи,
слушају и други, постаје покретачка сила која усмерава одлуке, понашање, покрет и
пут епских јунака. Тако периферни делокруг добија динамичку улогу. Тај статус
прекривен је снажнијом епском стилизацијом епског гласника/саветника или се
осликава у ликовима родитеља и владара. Функције пошиљаоца нису сужене и
немотивисане као у бајци, нити су епски адресанти и адресати лако сводиви и
огољени на радњу која им припада. И најмања улога, на периферији заплета, подређена
гланим улогама, није безначајна и занемарљива.
IX Колективни ликови усмене епике
Епски јунак и јунаци епске песме
Избор приказаног подвига и догађаја истичу посебност главних јунака у епској
стилизацији. Позиција на сижејно-семантичкој оси омогућава основно разликовање
главних и споредних ликова. У центру пажње је носилац подвига, али да би херојски
чин био могућ, развијају се и остали ликови. Епско приповедање оставља утисак да
споредни учесници своје особености добијају у односу према делокругу главног
јунака. Споредни ликови не добијају позитивне квалификације само зато што су одани
главном јунаку, већ зато што се њихове особине подударају са неписаним моралним
нормама. У таквом најширем комплексу прихваћених конвенција образује се
физиономија главних учесника епског сукоба, али и сцих ликова укључених у
наративни ток. Примарно се препознају у општим етичким категоријама, само што је
детаљно сведено приказивање њихових особина и судбина условљено поделом улога.
На све јунаке примењују се иста правила понашања, само се поштовање или кршење
истих приказује на различите начине.
Крупни план припада централним или главним актерима, док се колективни ликови
појављују наизглед само као статисти у одређеним сценама. Најједноставнији поступак
у грађењу колективних ликова огледа се у нивоу номенклатуре. Атрибуција се
усклађује са фабуларном матрицом и директним типским одређењима (раја-сиротиња,
војска-силна, итд.). Економично се устаљеним епитетом одмах истиче својство и
особине групе, а понекад и сам однос према главном јунаку. Тако се индиректно врши
карактеризација ликова. Често у сликању групе учествују и значења типских бројева,
уз обавезну хиперболу при потенцирању масовности сцене. Номенклатура се усклађује
са сижеом и епском епохом (300 неимара, јањичара...). Приказивањем силине и
бројношћу ратника/званица, приказује се сам углед или сила, снага јунака, на тај начин
се у зависности од контекста истиче и величина колективне жртве ( песме о Првом
косовском боју). Каталошко набрајање главних носилаца свадбених или ратних сукоба
у основи прелама слику мноштва, али поступност појављивања одабраних јунака и
њихов јединствени циљ сабира појединаачне званице/трупе, које се сливају у масовну
сцену похода/покоља. Осим поетске стилизације, која активира хиперболу и градацију,
формуле овог типа повезују се са представама о снази феудалних држава. Моћ и утицај
господара огледали су се у величини и снази његове војске. Бројем се не сугерише
само мноштво, већ и друге карактеристике главног јунака и групе ( у песмама о Првом
косовском боју и Првом српском устанку). Епске епохе се могу одражавати на нивоу
номенклатуре колективних јунака, о чему сведочи прилагодљивост формуле вино пију.
Сигнализација сижеа и поступак преламамања групе кроз истакнуту позицију главног

јунака владар, младожења, уочава се већ на нивоу увода или савета и етапа радње.
Колективни ликови су на више начина укључени у развој догађаја и психолошко-
емотивно сенчење главног јунака. Елементарна карактеристика колективних јунака се
махом везује за јединку истакнуту из групе, али се првенствено остварује као потврда
или оспоравање типских својстава, усклађених са универзалним етичким начелима.
2. Статисти
У највећем броју примера колективни лик је повезан са фабулом, односно причом.
Међутим, постоје одређене формуле појављивања групе, које су сижејно неутралне.
Крупним кадром се потенцира мноштво патријархалне задруге и ауторитет самог
старешине.Јунак је окружен слугама, које испуњавају све задатке, без икакве
речи.Такав амбијент подразумева веома сведено приказивање престоног дворца
средњовековног витеза или раскошне чардаке муслиманских владара.
Друга типска слика односи се такође на породично окружење или простор у
непосредној близини владарске куле. Општа формула је појава госпође, владарке или
девојке из племићке куће. Око такве племићке лепотице је мноштво девојака које је
служе. Управо то њихово издвајање из групе истиче њихову лепоту, која јунаке не
оставља равнодушним. Наспрам њих, сирота девојка је увек сама.
Групе девојака или девојка на води, односно бељарице или водоноше могу добити
важне улоге у развоју радње. Затворени простор господских одаја пружа девојкама
безбедност, а окружене слушкињама, другарицама, дворкињама девојке на отвореном
поростору често постају лак плен отмичарима.
Већи степен сижејне условљености одликује окупљање сватовских поворки и војске.
Суштински се карактеризација изводи на психолошком плану, као идентификација
певача и публике са фиктивним светом епске песме. Осим ратних окршаја или двобоја
и однос јунак: тазбина у свим моделима епских женидби активира релацију "своје" : "
тудје" (ми : они, наши : њихови).
Масовне сцене на отвореном простору подразумевају и друге ситуације, од ширег
друштвеног интереса, било да се подижу градови (Скадар) или задужбине (Раваница),
поред групе мајстора приказани су и надничари и кулучари. Њихов подређени
социјални статус одразава и квалификује тип владавине, судбина градитеља и читавог
колектива, зависи од карактера владара.Увазавање суда јавности, ставова подређених
чланова заједнице и сиротиње посебно доприноси позитивној карактеризацији главних
јунака. Тако се открива значење формуле одбијања помоћи при подизању порушених
дворова:
Заједничко оваквим масовним сценама је њихова СТАТИЧНОСТ.Чак и када се
свештенство и господа не окупљају ради крсног имена,већ због доношења важних
одлука, изразито је јединство места радње. Окосница сижеа је на вербалном плану, иза
којег су етичке норме. У исходу може учествовати и категорија простора, али се она
не приближава решењима и акцијама уобичајених епских сукоба, већ поимању
божанског знака -,,чудаˮ.Овако конструисане масовне сцене повезане су са поимањем
правде и исход се темељи на опозицији награде и казне.
Заједничко обележје свих колективних јунака-статиста је одстуство њиховог гласа и
говора у развоју догађаја.Истицање мноштва, угледа, војне силе или господства решава
се сижејно неутралним, пасивним колективним ликовима, који имају декоративну
функцију. Појединци немају сопствену физиономију, већ им 'статус' даје припадност
групи. Њихово немо присуство не утиче на ток догађаја, последице и преокрете, већ
одражава друштвену лествицу и хијерархију између главних епских јунака.
Једнодушан став жена, чији су најмилији погинули у борби, усаглашен је са епским

догађајем и постаје средство објективне процене главних протагониста. Коментар,
потпуно усклађен са претходним етапама сукоба, заслужено оспорава вредност
победника,а хор женских гласова појачава суштинску, етичку супротност на којој је
изгрђен епски дуел и контраст међу ликовима мегдандџија.
3. Опоненти
За разлику од динамичког тока радње у двобојима, бројевима или женидбама, посебан

тип конструкције представља дијалошка сцена у којој се сукобљавају две тачке
гледишта, намера и сазнања. Епски јунак се суочава са другим епским јунаком или
групом нпр. Марко Краљевић се налази сам наспрам султана и његове свите.
Неравноправна позиција појачана је у сценама дијалога између заробљеног јунака и
противничког владара, мада се ту дијалог појављује као експозиција, након које следи
акција.
У зависности од сижејног склопа, учеше колективних супарника подразумева само
извесну модификацију делокруга противника или саветодавца. Другачији статус има
сукоб између две групе, било да њени чланови припадају истим или различитим
националним и верским заједницама. Ако се контраст развија у истородној 'скупини'
јунака тада међу њима постају изразите социјалне и идеолошке разлике. Такав
заоштрени однос не може остати сижејно неутралан, већ укључивање одлука и делање
колективних јунака у наративни ток има последице за покретање и преокрет догађаја.
4. Сижејно активни колективни ликови
Најчешће представљају мању или већу групу са издвојеним 'вођом'. Именовање,
захваћено јачим епским импилсом, потискује удео групе у други план. Махом се овај
поступак уочава у приказивању епских породица или у релацији владар-вазал. Овако
означени колективни лик је ближи типу статиста, али би елиминацијом групе
конфликт групе био осиромашен.
Концентрисана око истакнутог протагонисте, група такође делује монолитно. Сви
чланови повезани су заједничком мотивацијом, караткерном цртом именованог
представника. Суштински се међусобно не разликују, заузимају јединствен однос
према главном јунаку, такви колективни ликови распоређују се по сижејној оси на
различите начине: покрећу радњу, заоштравају сукоб, постају саветодавци и
помоћници,а некад извештавају главног јунака о епизодама битним за ток исхода
догађаја. Понекад група преузима главну улогу, окупљена око предводника када се
супроставља другом, антагонистичком колективу.
а) Делокруг жртве
Чак и када се колективни јунаци одликују апсолутном пасивношћу, њихов статус
битан је предуслов јуначког подухвата. Ослобађање робља, избављање сужња из
тамнице или укидање свадбарине мотивише епску акцију иако се жртва максимално
деперсонализује (робље, сиротице). Понекад долази до једноставне метонимијске
замене, те јединка- жртва иступа у име колектива. Покретач радње је управо
задобијање-ослобађање робља, иако се судбина колектива-жртве само формулативно
констатује:
б) Противници
Најпотпуније и најјасније се колективни лик противника образује у околностима
епских бојева, потера за отмичарем и у моделу препрошене невесте. Црногорска
четовања, удари на овце и чарке са Турцима такође подразумевају групне окршаје
концентрисане око предводника. Но, непријатељски однос према главом јунаку,
мотивисан завишћу, уводи колективни лик клеветника. Сегменти сижејног склопа

разлажу делокруг противника на више подскупова. По истом принципу представљене
су две групе које се сукобљавају или се њихова акција приказује кроз различите односе
према главним јунацима. Конструкција се заснива на паралелизму, тј. контрасту.
Колективни ликови могу бити условљени одлукама главног јунака, али се судбина
појединца усмерава делањем групе. Заплет почиње заузимањем различитих ставова
колективних ликова око једног питања, па се њихово међусобно упоређивање јавља
као средство карактеризације. Такође колективни ликови који држе стране главним
супротстављеним јунацима, добијају њихове одлике, јер имају исте ставове о спорном
питању. Те групе које треба да обаве функцију саветодавца размештају се у различите
делокруге , постајући противници у односу на морални конфликт који је у језгру
епског заплета. Сукобљавање ликова унутар исте групе може покренути сложено
нијансирање делокруга. Контакт се успоставља као двострука релација која обухвата
два делокруга: главни јунак <= помоћник, група : главни јунак <≠ противник-група.
Делање групе се тада не усмерава само према на главном јунаку, бећ према свом
предводнику. Након оваквог потенцирања оданости, уочавају се примери ускраћивања
помоћи, када пасивност колектива или тренутно расуло постане подршка
непријатељској страни. При суочавању са препреком, потенцијални помоћници
испољавају страх од противника. Сукобљавање групе са једним јунаком део је технике
која показује снагу епских ратника. Нпр. сам Марко без оружја савлада 300 јањичара.
Некада се догоди да јунак допадне тамнице због бројчане надмоћи групе. Када
колективни непријатељ зароби изузетног јунака, такав подвиг не прославља победнике,
већ сугерише нечасне поступке.Епска песма је примарно усредсређена на појединачни
подвиг. Увођењем мноштва у делокруг увек треба да истакне изузетност херојског
чина. Јунак се одупире колективном противнику и тиме добија епску славу. Број
посечених непријатеља хиперболично истиче јунаштво.
В) Помоћници
Колективни јунаци могу имати и улогу помоћника, али такав делокруг је увек
пригушен , било да се истичу подвиг, особине и позиција главног јунака или је удео
колективних ликова обухваћен равојем сижеа. Дискретно сугерисање помоћи коју
јунак добија од групе не засењује лични подвиг. Ни сам тип помоћи се не приказује у
наративном току као пресудан тријумф, какаву улогу има нпр. увођење делокруга
помоћника у завршници двобоја или при избављењу заробљеног јунака. Колективни
пратиоци најчешће су неопходни само зато што се подвиг мора извести на
непријатељском терену. Група се укључује у одређени план и тактику напада, јер се
подразумева неравноправан однос непријатељских снага.
У поступак карактеризације главних јунака могу се укључити нерализовани
помоћници.
Епика садржи и примере притајеног делокруга помоћника. Такви јунаци немају снагу
да измене ток радње , већ су и сами условљени људским наравима, путевима,
преокретима судбине. Посредничка функција својствена је групи која у основи спаја
истовременост радњи извршених на разичитом простору.
Од осталих епизодних, колективних помочника срећу се: чауши, стражари, писари,
чувари блага, апсанџије, џелати, телали. Појављују се у складу са одговарајућом
епизодом радње. За разлику од њих, статус ковача је динамичан. У општим формулама
изузетност сабље истиче се ангажовањем ,,три ковача и шест помагачаˮ при изради.
Улога ковача подразумеа његову директну повезаност са најзначајнијим епским
атрибутима (ковање сабље, поткивање коња), те се очекује да му припадне делокруг

помоћника. Ипак, ковач може открити непријатељске намере према јунаку.
При укључивању колктивних ликова у епизодно приказивање, са категоријом
делокруга повезани су номенклатура, атрибути и хронотоп. Сви елементи се међусобно
допуњују, а изразита типизација припада садржинским нивоима формулативности.
Функције које обављају колективни јунакци размештене су дуж сижејно-семантичке
осе. И мада ови актери нису у центру прослављења подвига, нужне си делови
централног епског подвига.
5. Удео колективних ликова у епској стилизацији
Уверљивост, живост и монументалност епске слике зависе управо од односа главних

јунака према осталим учесницима у епској развијеној радњи.
У епској песми дат је главни лик и у крупном плану је детаљан опис, јер епска
стилизација подразумева развијање психо-физиких својстава, истицање емотивних
стања, мотивисаности поступака и њихово вредновање. Управо том техником се
остварује индивидуализација лика. Главни актери су дати детаљно и динамично,
насупротно њима, споредни и колективни ликовим углавном су једнодомензионални,
типски окарактерисани. Често су савршено ,,сливени са околиномˮ и њихово присуство
се подразумева као састави део фабуле. У зависности од сижејног склопа, колективни
јунаци могу бити обележени значењем које потиче из надубљих слојева традиције.
Поред тога, употпуњују епске призоре и учествују у објективизацији епске приче.
Међутим, масовност статичност утичу на пригушеност улога. Истицање појединаца из
групе такође ублажава систем фнкција и готово неутралише разнлоикост клективних
јунака.
Упркос формулативности, колетивни јунаци су међусобно разнолики. Издвајају се
статисти, који безгласно обележавају мноштво, углед, моћ, трагику. Уочава се хорско
иступање групе, која квалификује одређене поступке и постаје носилац објективног
процењивања појединаца, догађаја, читавих епских епоха. И када је потпуно пасивна,
група индиректно одражава главне јунаке, јер су центри и периферија епског сукоба
увек у међусобној интеракцији..
СИНКРЕТИЧНОСТ ЕПСКИХ ФУНКЦИЈА
За обликовање сваке приче нроходно је да догађај обухвата једног, два или више
учесника. ,,Двојство'' суштински зачиње кретање радње. Оно често почива и на
унутрашњем конфликту јединке, али се тада успоставља борба на
релацији ,,ја'' : ,,други'', било да су ти други пријатељи, непријатељи, сродници или се
њихова енергија препознаје као скуп ритуалних, религијских, обичајних, етичких
конвенција.
Обред, мит и књижевне форме представљају мале или велике драме појеединца, чији
живот зависи од низа радњи, помоћу којих се успоставља веза са космичким и
друштвеним силама, прецима, савременицима и потомцима. Наспрам општег,
неограниченог, стоји човек ограничен крутим и коначним координатама сопственог
трајања. Тај судар огледа се у обредном ,,делу'', у говору као делу обреда и говору
осамостаљеном из обредне сакралности. Обредна ситуација сатстављена је од низа
међузависних секвенци, познатих свим члановима колектива. Временом дошло је до
превођења те радње у нову структуру.
Проучавањем мита, епа, бајке, предања, античке драме и њених млађих изданака, до
великих форми писане књижевности уочила су се релативно ограничен мотивско-
тематски склоп и сличност при излагању одређених радњи. Ове уметничке обраде су
полазиле из истог фонда, али су га временом надоградиле, вођене недокучивом
природом талента, јер је сваки стваралачки чин резултат садејства како општих
(светска баштина) и посебних (национална култура у баштина), тако и појединачних
(даровитост) чинилаца.
За јуначку песму се може рећи да је вишеструко канонизована и истовременоо
променљива појава. Стабилни конструктивни елементи се сваки пут, приликом
наредног извођења текста, препознају, а неминовне варијације не смеју да изневере
очекивања и емотивно ангажованост слушалаца. Активан чинилац трајања и
особености епике представља историјски комплекс који уопште није јединствен, већ се
састоји из низа повезаних радњи, тј. догађаја ситуираних у прошлости. Ти догађаји се
касније сагледавају из различитих околности, процењују се учесници, докучују се
разлози који су довели до одређеног исхода. Знање о догађају сабира историјске
чињенице са фиктивном пројекцијом колектива и притом се ове две категорије
изједначавају.
Формални план обликовања приче приближава епску песму другим облицима.
Сагледајући етапе фабуле епске варијанте, уочавају се сличности са функцијама у
морфолошком приступу бајци, али и са моделима и актантима (функцијама, радњама)
у драмским текстовима. Упркос овим сличностима, у поменутим формама наилазимо и
на разлике.
Бајка и епска песма

Епска песма и бајка су веома различити системи, сви њихови структурни
сегменти су опречни, почевши од апстрактног стила бајке и чврсте локализације епске
радње до односа фантасатичних и реалних елемената. Вук Караџић је епске песме
дефинисао као ,,женске песме'', односно као приче у којима се говори о догађајима који
се не могу десити у стварности. Фантастичност је заправо и основна одлика бајке:
чудесно добија предност над реалним. Са друге стране епске песме слушаоци
доживљавају као истините, без сумње у исправност догађаја. Међутим Вук скреће
пажњу да се епске песме не могу изједначити са историјом иако су део националног
бића. Над категоријом истине у епској поезији доминирају закони фикције и високог
степена стилизације, стога не би требало тражити истините историје у њима.
Оно што је заједничко за јунаке и једне и друге врсте јесте то што пролазе кроз
разне врсте препрека и искушења, суочавају се са противницима... До циља стижу
ослобађањем отетих девојака, уклетих граадова, борбе против рушилачких сила... На
крају авантуре, упркос једнодимензионалности, јунак бајке није исти у односу на
почетну ситуацију: сиромах доспева на позицију цара, прогоњена девојка на позицију
царице и сл. Јунаке епске поезије очекују тежа искушења, а начин на који ће их они
остварити битно утиче на формирање њиховог карактера. Иако имају типске црте из
најопштијег фонда, они зависе и од примарних црта и базичних делокруга на основу
којих се формира њихова индивидуалност. Такође епске јунаке издваја и психолошко-
емотивна продубљеност.
Сличност функција главних и споредних актера бајке и епике води до сроднсти
делокруга (наношење штете, угрожавање јунака, извештавање, саветовање, помагање).
Али и ту наилазимо на мање или веће разлике. Ако сагледамо улогу пошаљиоца у
бајци уочићемо да је некада заправо он задужан за покретање главног јунака у далека
царства, где се он среће са лажним јунаком. Такође, досезање до циља није могуће без
дародавца. Са друге стране јунаци епског света сами доносе одлуке о одређеним
акцијама и само поседују средства нужна за акцију. Лажни јунаци у бајкама имају за
циљ да привремено елиминишу главног јунака и да задобију његову позицију.
Међутим у епској пресми лажни јунак се често појављује као непијатељ из сопствених
редова и угрожава главног јунака. Ипак синтагма ,,лажни јунак'' која подразумева
престављање јунака као неког другог (прерушавање) не мора увек да има негативну
конотацију. На тај начин јунак прикрива сопствени иднетитет када је угрожен, док
спасава друге или када штитећи себе, проверава ближње (муж на свадби своје жене).
Трагичност јунака такође се различито посматра у бајци и у епској песми. Јунак
бајке не сме бити трагичан иначе престаје да буде јунак бајке, док јунак епске песме
постаје јунак тек када досегне до трагике.
Радњу бајке покреће конфликт спољашње природе, док се у епској песми
сукоби одвијају кроз укрштање спољашњих (Бог, друштвена и породична хијерархија)
и унутрашњих ,,сила'' (осећања, савест, част, моралнее обавезе).
Тачка у којој је епска песма највише одваја од бајке и приближава драми је
драмска ситуација: дранска тензија, сукоб, који настају у непосредним контактима
између главних и споредних јунака.
Епска песма и драма
Наративно ткивоепских варијаната повезује и описује оно што драмска

књижевност приказује без удела наратора. Наратор у епским варијантама саопштава
радњу, али никада не остаје емотивно неутралан, ни он ни његова публика.
Као спој лирских, епских и драмских елемената издвајају се баладе, али те компоненте
обележавају све усмене облике, а нарочито јуначке песме. Лирски, трагички (ређе
комични) потенцијал помаже епском јунаку да се оствари и помаже у његовом
препознавању (идентификацији).
И усмена епика и драма испољавају своје одлике само у конкретној контактној
комунииацији: епску варијанту пред слушаоцима изводи појединац, као што пред
гледаоце излази један извођач, два или више глумаца. Зато ни епска песма ни драмски
текст не могу да прате своје јунаке од рођења до смрти, већ се бира секвенца која
битно одређује њихов живот, оличава коб или наглашава околности смрти. Епски
певач не може дословно поновити исти текст два пута пред слушаоцима, као што су и
глумци (иако прате реплике) постављени између импровизације и рецепције.
За обе форме је значајно шта јунаци говоре и чине, зашто тако поступају и на
какав начин испољавају себе у односу према другима и у односу на остављен циљ.
Ти ,,други'' су битни за остварење и епског и драмског јунака. Драмски јунак и његов
непријатељ постављени су и препознају се у односу сибјекат – објекат. Та релација
није окоштала иако истиче природу односа и смер акције. У епици је увек главни јунак
онај који током експозиције и заплета трпи деловање непријатељских сила. Његов чин
на тај начин (кроз одбрану господара, слабијих, побратима, породице, вере, морала,
државе) добија чин узвишенсти.
Што се осталих јунака тиче (ту спадају: саветници, гласници, помоћници,
владари..) они не могу постати главни јунаци мада им припада упечатљива позиција у
следу догађаја и имају посебу улогу у карактеризацији свих епских јунака. Такође, они
утичу на још веће расветљавање жртве коју чини главни јунак.
Пресудни сижејни пар чини релација субјекат (лик/ликови у централној
позицији) – објекат (лик/ликови који ,,трпе'' радњу, нпр. хришћанска раја и сл.), али се
делокруг ликова у том односу смењује. Сама структура епске песме не може се
пресликати на одређења која су извели Проп, Сурио, Гремас и Иберсфелд, већ зависи
од особене жанровске законитости, интеракције структуре и поетике, као и
неодвојивости култура на универзални систем знакова и симбола.
Покретачи епских сукоба су негативци, док главни јунак никада не иницира
конфликт и често се као заточник/спасилац уводи у радњу накнадно. Он узвраћа на
изазове (због моралне одговорности, савести, освете), реагује на њих и у томе се огледа
његов погвиг, а част и јунаштво му управо доноси часна одбрана и одбрана части, а не
изазивање.
Епски делокруг и епски јунак
Било је покушаја да се сижејна динамика како бајки тако и епских песама и

драме сведе на морфолошко-синтаксички модел. Епика се, при том, поставља као
веома сложен механизам, јер се анализе могу спровести на нивоу појединачних
ситуација (опсада града, мегдан, женидба), кроз поређење варијаната у ужем смислу
(сижејни склоп очуван у синхронијској и дијахронијскиј равни) и као сагледавање
мозаичне целине епске биографије. Делокруг је повезан и са линијом радње (напад –
пдбрана, угрожавање – спасавање, заштита, помоћ), а самим тим један од ослонаца
карактеризације ликова.
Што се саме карактеризације јунака тиче веома битну улогу имају како сам
текст, тако и вантекстовни чиниоци. Хајдук није у свим варијантама епских песама
представљен исто. У варијантама насталим у хришћанском окружењу, хајдук је
представљен као одметник-спасилац, али из муслиманске перспективе приказан је као
насилник који угрожава спокојан живот. Милош је узвишени подвижник у епском
доживљају српских гуслара и казивача, док турски хроничари овог лика приказују као
злочинца. Обликована на широком простору и у различитим срединама Маркова епска
биографија не пружа монолитну слику доследне, подударне карактеризације јунака.
Југовићу приказани најчешће као колективан лик или пак као благо персонализовани
део групе. Старешина куће, Југ Богдан, може бити и у позицији саветодавца, и тада он
може иступити и као противник (савет који упућује Бановић Страхињи). Привилегију у
том смислу има само Стојан Јанковић, чије особине, чојство и јунаштво, не оспоравају
ни муслимански певачи.
Живећи свој епски живот само у једној улози (нпр. слуга, мајка, владар,
рањеник) или понављајући свој делокриг у безброј варијација и укључујући се у све
етапе развоја радње, епски јунак чврсто припада доминантним поетичким одликама.
Њима се могу придружити стилизације зависне од другачијих жанровских норми
(предања, анегдота, легендарна прича), али се у тим оквирима не поништавају ,,епске''
особине и комплекси значења згуснути при помињању царева и витезова, хајдука и
устаника. Истргнути из свог епског света, јунаци се више и не могу препознати. Но, у
својој средини и у свом јуначком амбијенту ти ликови повезују све слојеве традиције.

Epika. Skripta

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Epika. Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Литературу сакупила: Прекуцала:

Александра Антић Јована Станковић

1. Постанак и развој епске народне поезије

Под епском народном песмом подразумева се творевина у којој је опеван

ситуације и ликови. Како год да се постави развојна линија, очигледно је да

2. Старост епске поезије

На питање колико далеко у прошлост сеже наша епска традиција налазимо

Мењале су се и друге појединости. У епском Рељи Крилатији нема осим имена

3. Епска народна песма и еп

песма и да ли је разлика међу њима само у квантитету? И сами епови се разликују по

4. Однос историје и епске народне песме

Историјска димензија усмене епике привлачила је највише пажње

Прилепу и био је турски вазал. Нудећи у комплексу традиције сопствено тумачење

5. Најстарији помени епске народне поезије.

Хронолошки преглед помена и записа условно би се могао разложити на три

Прискус Ретор, грчки историчар из 5. века, описујући живот хунског владара

6. Најстарији појединачни записи епских песама

Најстарије поједине записе епских народних песама налазимо у 15. веку.

о Марку Краљевићу и брату му Андријашу и о Радосаву Сиверинцу и војводи Влашку

7. Најстарије рукописне збирке епских народних песама

8. „Народне пјесме из најстаријих, највише приморских записа“

Сабрао и на свијет издао

А. Појави опажени у бугарштицама

I. Разлике међу бугарштицама

- Изношење главне схеме спољашњег изгледа бугарштица. Закључивши да свака

Богишић образлаже како би се могли продужити/скратити ови стихови и

Микши Пелегриновићу, у пропратном писму од 1550. Године, назива наше песме

Земље: Босна, Хрватија, Црна Гора, Романија, Подунавље.

То је порука Вука Огњенога, а ево како је изручена Митру Јакшићу:

- Ове су, мој побре, љуте ране допануле,

У бугарштицама палилогија је такође честа:

Чудновати пример понављања исте фразе у неколицини стихова имамо у песми

Или кад Марко изађе из тамнице:

- Коса му је до земљице црне,

Поређења у бугарштицама су сиромашнија, али их ипак има. Нпр, Милош је на

- Свијех ће вас данас до једнога погубити.

Или о скакању војводе Јанка:

- И он то ми прискочи девет коња великијех

XX. Иронични и шаљиви изрази.

Б. О вези међу бугарштицама и уметничким песништвом у приморју.

Већ у народним бугарштицама се, под упливом промена у језику примораца,

В. Извори песама ове књиге, повод и начин њиховог издања.

Даље следи описивање тих извора:

Најзначајније песме овог зборника:

НА КРАЈУ: БЕЛЕШКЕ УЗ НОВО ИЗДАЊЕ ЗБОРНИКА, СНЕЖАНА

...Углед Вукових антологија српских народних песама и приповедака покренуо

М. Пантић је у спеву Балцино италијанског песника Рођери де Пачијенце

Ренесансни песник Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање,

локалној обради: завада браће и братоубиство, мотивација неслоге, слутња несреће,

Задранин Јурај Бараковић, Вила Словинка (1614) – у овај спев уноси

Петар Зрињски, запис, (око 1663), стихови о Михајлу Свилојевићу, нађени

Дубровачки рукопис / Попијевке словинске, чува се у библиотеци манастира

Загребачки рукописи, има их два, нађени су у Боки Которској.

Иако су ове песме из писаних извора од педесетих година деветнаестог века

На првим странама Богишић је изложио поделу бугарштица на лирске и епске

Сва три дела предговора осветљавају својства бугарштица, почев од

Према Богишићевом мишљењу у бугарштицама су преовладале епске песме,

за овакав склоп зборника, Богишић је успешно аргументовао своја запажања да су

9. „Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних

Песме ЕР неједнаке су уметничке вредности, а имају и недостатака изван

10. Збирке епских народних песама Вука Караџића

11. Збирке епских народних песама Вукових савременика и

*Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка

Приредио Добрило Аранитовић, Универзитетска ријеч Никшић, 1990. Садржај: