SVIFT I VOLTER KAO SATIRICARI

Satiru je Volter je pretvorio u satiru naravi, za koju je najkarakterističnije to

da ličnosti samo personifikuju izvesna obeležja tj. naravi da bi se jasno videlo
koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve
satire naravi, što se vidi već iz naslova. Sama reč kandid (od –latinski– candidus,
što znači čist) može se prevesti kao naivko - u francuskom dolazi u značenju
naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s
brutalnom stvarnošću. Kao što je naivko Kandid, “... mladić kome je priroda
podarila najpitomiju narav...”, uz pomoć ironije, prikazan kao izrazita krajnost
jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, a to je
prostodusnost, pitomost, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego što jeste, da
bi naivnost naspram nje izgledala još naivnije.
Panglos, kao bezuslovni zagovornik optimizma, predstavlja karikaturu
Lajbnica i njegove filozofije. “Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-
nigologiju-ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafizičara XVIII veka.
Divno je umeo dokazivati da nema posledice bez uzroka i da je, u ovom najboljem
od svih mogućih svetova, zamak gospodina barona u kome su ziveli najlepši od
svih zamkova, a svet u kome zive najbolji od svih svetova.
Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika,
predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, doduše, kroz lupu ironije i time
dovedene do svoje krajnosti.
Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran čak i
kada iznosi stavove koji su bliski ili istovetni sa njegovim ličnim. Ovaj naučnik,
koji je doživeo mnogobrojne nedaće i “… nije se imao čemu više nadati” smatra da
je ovaj svet stvoren samo “da pucamo od jeda…” , da je Bog “…ovu zemljinu
loptu, ili, bolje reći, lopticu … ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom
biću” , da su ljudi oduvek bili i ostali zli, lažljivi, nezahvalni, zavidljivi,
vlastoljubivi.
Martin kaže: “Video sam toliko neobičnih stvari da za mene nema više
ničega neobičnog.” Ovakav stav Volter ekstremizuje kroz lik venecijanskog
plemića Pokokuranta (od –italijanskog– poco, što znači malo, i curan-te, što znači
koji se brine), koji iznosi oštru kritiku nauke i umetnosti – slikarstva, opere, a
posebno književnosti, cinično komentarišući književnu tradiciju, od Homera, preko
Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorišnih komada,
teoloških dela i engleske književnosti.
Moguće je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokaže sopstvenu blaziranost i
gađenje koje oseća prema tradicionalnim vrednostima, ali i da na ovaj način
pokušava da razoruža potencijalne kritičare, podsmevajući se cak sopstvenoj
poziciji. Ipak, ne treba da zaboravimo da je Pokokurant sujetan, dokon, prazan i
pre svega nezadovoljan.
Eldorado predstavlja državu utemeljenu na deističkoj religiji. Zemlja u kojoj
je Bog dao ljudima “sve što im treba”, u kojoj su svi jednaki i nema nesuglasica,
nema crkvenih institucija, ni sveštenika kao posrednika između Boga i ljudi, nema
suda jer nema ni sporova, zapravo je Volterova Utopija. “Zlatna zemlja”, o kojoj su
pre Voltera već pisali mnogi autori, pokazuje bezgranični potencijal ljudskog duha.
Pripovedajući o Eldoradu, u mnogo čemu po uzoru na Guliverova putovanja,
Volter naglašava koliko je naš svet zapravo distopija.
Kao najvećeg krivca za to ističe Crkvu, koju u Kandidu predstvalja kao
jednu od najiskvarenijih, najkorumpiranijih, najagresivnijih i najnasilijih institucija
na Zemlji. Kritiku crkvenih institucija i sveštenstva Volter naglašava predstavivši
lik jednog anabaptiste. Anabaptista Jakov: "Mora da su ljudi iskvarili prirodu- jer
nisu rodjeni kao vuci, a postali su vuci."
Bugari i Abari metafora su Prusa i Francuza, kojima Volter kroz Kandida
upućuje anti-ratnu poruku. Neobaveznim tonom opisujući hiljade poginulih
vojnika sa obe strane, on naglašava apsurdnost rata i njihovu bezobzirnost prema
ljudskim životima koje bespotrebno rasipaju. Kritika rata bazirana je velikim
delom na Volterovom iskustvu sa Sedmogodišnjim ratom. Opisi rata su gotovo
jedini naturalisticki prikazi u delu, koji su puni strave (razbacana tela, krv svuda
oko njih,...)
Volter je, u Zaključku, ipak dopusio da se Kandid iskupi za sve filozofske
grehe koje je napravio verujući iluzijama o predodređenoj harmoniji i maksimalnoj
dobroti ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje da je Volterov Kandid u svojoj suštini
humanističko delo i da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju
teži idealu čovečnosti.
Ipak, i sam kraj je ironican i nedovrsen jer je srecan kraj samo prividan. Iako
je na kraju Kandid konacno dobio ruku Kunigunde, to se desava kada se ona
pretvorila u nakazu i kada jer on pred njom obuzet uzasom. Kunigunda je postala
svadjalica i nesnosna, starica je bila sve bolesljivija i zlovoljnija, Kakambo je bio
stalno premoren, Panglos je bio ocajan sto ne predaje na nekom nemackom
univerzitetu.
Volter se kroz ovo delo ne razracunava samo sa Lajbnicovom optimistickom
filozofijom; on daje i sjajnu i pakosnu parodiju siroko rasprostranjenog burzoaskog
avanturistickog romana, koji je bio sav u tonovima tog optimizma.

Svift je najveci majstor engleske klasicne proze, a njegova satira je

situaciona jer sve je u kontekstu stiuacije, to se uglavnom odnosi na
disproporcionalnost.
Svift se smatra za mizantropa ali nije-ali covekomrzac u izversnom smislu
jeste, u cemu je uzrok, u ludilu, seksualnoj nenormalnosti. Njegovi politicki
paradoski- mrzi Irsku, a njen je narodni junak, branio Crkvu kao institucije, a
napisao je jedan od najnemilosrdnijih napada na veru, ali najvece su unutrasnje
protivrecnosti njegove licnosti, sa paradoksalnom vizijom sveta. (prezire ljubav, a
pise rime o apsolutnoj i vecnoj ljubavi).
Guliverova putovanja jesu putopisno- fanstasticna istorija ili roman, ali se
iza svih tih neobicnih dozivljaja kapetana Lemjuela Gulivera krije dalekosezna
socijalna i opsteljudska kritika.
Jedna linija satire aktuelno- politicka, a to je izvrgavanje smehu vigovaca i
torijevaca u vidu stranke visokih i stranke niskih potpetica. On svodi stranacke
razlike na smesne sitnice- razbijanje jajeta na uzem ili sirem kraju. On kritikuje i
pojedine licnosti oko dvora, ministre, predstavnike stranaka, te vidimo da njegovo
pristajanje uz torijevce nije smetalo da kriticki posmatra obe strane. Druga linija
njegove satiricne alegorije je opsteljudska. Guliver je na kraju krajeva predstavnik
covecanstva    uopste. Na pocetku je on samo prosecan gradjanin svoje zemlje, pun
zabluda i iluzija svojstvenih sredini u kojoj je vaspitan, ali u sukobu sa svakojakim
neobicnim iskustvima njegove se zablude razbijaju i on na kraju zauzima kriticki
stav ne samo prema Engleskoj vec i prema covecanstvu.
Brobdignag predstavlja ogledalo covecanstva i u ovoj drugom delu su narocito
izlozene kritici mane civilizacije (pre svega rat). Iako je Brobdignag primitivno
uredjena zajednica, ona je daleko humanija od evropskih drustava, sto Guliver
saznaje pogotovo kroz razgovore sa kraljem. Tako on postaje u ocima citaoca jos
bednija i grotesknija figura.
U trecem delu Guliverovih putovanja, Svift se ruga savremenim
projektantima i naucnicima sa prakticnog zdravorazumskog stanovista. On
humanizuje, vaspita svog junaka pomocu iskustva koje je doziveo sa
Struldburzima. On u poslednja dva putovanja dozivljava preobrazenje upoznajuci
konacno civilizaciju Huinhma, zivotinja tj. konja koje zive u "zajednici" sa
Jahuima- bicima slicnim ljudima, u kojima je zapravo razvijeno ono zversko u
ljudima. On je u ovakvoj kulturi, tj. civilizaciji Huinhma video svoju Utopiju. To je
jednostavna i harmonicno uredjena zajednica u kojoj vlada humanost i pravda
(nemaju rec za laz, zlo). Guliveru Jahui postaju strasni i odvratni, a potpuno se
prilagodjava zajednici Huinhma, ceni i prihvata njenu etiku. Ipak, oni ga ne
prihvataju i prisiljavaju ga da se vrati u svoju zemlju- on kao covek (kao everyman,
pa cak kao everyyahoo) nije dostojan njih. Kao sto vidimo, on vise nije predstavnik
prosecnog gradjanina, jer on sada zeli da bude clan jedne druge zajednice, a prema
covecanstvu oseca gnjusanje i gadjenje. To je odraz Sviftove mizantropije i
nepoverenja u covecanstvo. Ovo je samo uslovno receno. On jeste covekomrzac,
ali je njegovo delo ipak duboko humano jer mu je cilj upravo otreznjenje coveka i
apel na covecanstvo.
Njegov je stil pun klopki, mnogosmislen, a brz, jer koristi sazete recenice,
jednostavne I puno ironije; tekst i podtekst- ono sto je receno i ono sto je misljeno
se stalno preplicu.
Satira je ostvarena kroz ironiju , a tu ironiju karakterise stalna napetost
izmedju objektivnog, mirnog tona pricanja, koje izaziva u citaocu saglasnost- sa
jedne strane, i stvarnog smisla teksta koji namece osecanja gnusanja, odbacivanja,
sa druge strane. Mozda cak i u razlici izmedju suda Svifta i autora u mnogim
situacijama. To je cak i crni humor ostvaren kroz svirepe sale i, kako bi ga nazvao
Sreten Maric, grobni smeh.
Guliver ubrzo postaje državni problem, upada u institucionalnu mašinu npr.
pretres Gulivera sa izvođenjem zapisnika, komički efekti koji se zasnivaju na
oneobičavanju i perspektivizaciji iz ugla „malog“. Sve to mu se predočava u
juridičkom kontekstu. Daju mu ime, „Brdo-čovek“. Prolazi kroz pravu inicijaciju
da bi bio primljen kao gost. Na ovim tematskim čvorištima (institucije, pravni
sistem, nauka, umetnost, obrazovanje, filozofija, uređenje) problematizuje se
pitanje odnosa država / pojedinac, i kao kroz filtere, kroz njih se propušta progovor
o Guliverovoj rodnoj zemlji.
Liliput je isprva samo smešna, sitna zemlja. Avanture su date kroz infantilnu
komiku i opsceno (npr. Guliver izigrava kolosa, mere i ispituju njegov šešir,
Guliver urinom gasi požar u caričinoj palati). Metaforizacija odnosa malo/ veliko:
Oni imaju ograničene vidike, ne priznaju pos tojanje nekakvih velikih ljudi...tako se
njihova fizička malenost produbljuje u mentalno ograničeno (npr. zavada između
Liliputa i Blefuska oko procedure razbijanja jajeta) , čak je i njihovo vreme
redukovano, njihovi filozofi upućuju na redukcionistički pogled na svet. Međutim,
kroz aluzije na Evropu i Englesku, ova ograničenost se pretvara u ogledalo
Guliverovog sveta (sistemom analogija, npr. smešni dvorski običaji liliputanskih
državnika i funkcionera). Guliver pada u nemilost nakon gašenja požara, što
njegovi neprijatelji koriste (iako je on učinio veliku uslugu carevini u ratu sa
Blefuscima). Saznaje ponešto o njihovom sistemu pravosuđa (npr. kažnjavanje
zločinaca , ali i nagrađivanje zaslužnih građana), i o tome se izražava pohvalno.
Takođe i na temu obrazovnog sistema (ova vizija se ponavlja nekoliko puta kroz
roman da bi svoj vrhunac dostigla u zemlji Huinhima): kastinski uređni zavodi,
odvajanje roditelja od dece (da se ova ne bi razmazila), odvajanje polova, deca se
uče vrlinama (platonistički model).
Brobdingnag- Metaforizacija velikog kao bestijalnog, prenaglašenog, onog
oblika u kome sve mane postaju vidljive. Guliverovo viđenje sveta se menja, on
počinje da shvata društvo drugačije – ono što je sa divljenjem gledao u svojoj
domovini, počinje da se podriva. Jedna od osnovnih ideoloških poruka romana
jeste poruka o širenju vidika i slododnom mišljenju.
Kritika nauke koja se slepo drži svojih zaključaka i zatvorena je u
sopstvenim zakonitostima (npr. za Brobdingnažane, Guliver je mali i stoga,
nemoguć, isto kao što je i za Liliputance bio veliki i nemoguć). Guliver pripoveda
kralju Brobdingnažana o svojoj domovini: obrazlaže sistem uprave, pravosuđa,
mentalitet, običaje i poroke. Reportaža nam je preneta u nekoj vrsti rezimea.
Kraljeva reakcija: Sve je to niz zavera, ubistava, krvoprolića. Većina vaših
urođenika je najpoganija gamad kojoj je Priroda ikad dozvolila da gamiže po
zemlji. Pruža inverznu sliku Guliverovog panegirika. Guliver pritom dodaje kako
je čitava priča koju je ispričao bila još i ulepšana verzija stanja u Engleskoj.
Principi brobdingnaškog naroda: ono što Guliver naziva „političkom
ograničenošću“ (odbijaju da iskoriste njegova znanja i proizvedu barut), zapravo
postaje utopijski element u diskursu. Sve je svedeno na najjednostavniju moguću
meru: učenost je svedena samo na ono nužno, nema apstrakcije i kontemplacije,
zakona ima onoliko koliko slova azbuke, stil govorenja, štamparstvo, itd. Iako su
Brobdingnažani džinovi, njihova kultura je svedena na minimalno.
Treca knjiga je poslednja napisana. Glavna meta satire je naučni duh –
Kraljevsko naučno društvo i odnos Irske i Engleske kao u Laputi odnos tla i ostrva.
Laputanci su najviše alegorijske figure u romanu, posvećeni su sopstvenim
mislima i gledanju zvezda. Bave se muzikom i matematikom. Njihova upotreba
znanja je paradoksalna, vera u zamisao da ako poznaju principe makrokosmosa,
mogu da upravljaju državom. LAGAD - primenjeni principi sa Lapute. Slika
iskrivljene marljivosti koja ne daje nikakve rezultate. Lagadska akademija (u
Engleskoj Sviftovog doba „Britanska akademija za unapređivanje prirodnih nauka
i umetnosti“). GLUBDRUBDRIB - ostrvo volšebnih čarobnjaka koji se bave
nekromantijom, Guliverov katabasis. Kroz ovaj danse macabre problematizovano
je pitanje šta je istorija i šta pokreće istorijske događaje. Pred Guliverom prolaze
osvajači, revolucionari, filozofi, kraljevi, vladari. Guliver prvo priziva duhove
vojskovođa: Aleksandra, Hanibala, Bruta i Pompeja pa tek onda učene ljude,
Aristotela i Homera. Prvo se ispostavlja da oni nisu ni tako veličanstveni, ni
savršeni kako ih istoriografija prikazuje. LUGNAG – Na ovom ostrvu žive
Struldbrugzi, besmtrnici. Postaju besmrtni kad su jako stari, ali samo pojedini.
Njihova egzistencija je očajnička i ne dovodi do usavršavanja čoveka već se čovek
predaje porocima.
Četvrta knjiga je često tumačena kao antiprosvetiteljska i mizantropska,
prikazuje degradaciju čoveka. Casrtvo satire prepušta carstvu tragedije. Objekti
satiričnog napada postaju Guliver i sam čitalac.
Završetak romana – razotkriva izopačenost sveta i nudi recept; zamračuje
sliku čovečanstva → čak i kad se greške uoče i da predlog rešenja, to nije dovoljno
da se čovek promeni
Pored obeležja menipske satire, za GP možemo reći da je i situaciona satira
– za tumačenje ovog romana izuzetno je važno razumeti kontekst društva i doba u
kojem je nastao. Menipska satira sadrži elemente fantastike, mnoštvo digresija i
aluzija i karakteriše je kombinacija proze i stiha, po robu Menipu iz 3.vpne. iz
Gadare.